“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
30. Беседа
 
У којој се говори о слепцима који су прогледали у кући,
о чему говори еванђелист Матеј;
у њој се казује и о томе да је без покајања немогуће имати истинску веру
 
1. Живећи на земљи у телу које је нас ради од нас примио, наш Господ Исус Христос исцелио је многе који су били слепи, како по телу тако и по души. Ако неко узме у обзир и духовно прогледавање које се огледа у преласку из неверовања у веру, и из непознања у познање Божије, онда је немогуће бројем изразити ту количину слепих који су благодарећи оваплоћењу Господњем прогледали, јер је њихов број познат само Ономе Којем је познат и број власи на нашој глави. Ако пак истражујемо прогледавање телесних очију, наћи ћемо да су у једном случају многи били исцељени само речју Христовом, а други једним Његовим додиром, једни самим приближавањем Христу и падањем пред Њега, док су други примили исцељење од Христа кроз помазивање пљувачком или блатом. Када је Христос дошао на Галилејско море, како приповеда Матеј, приступило му је мноштво народа, међу којима је било хромих, слепих, немих, богаља и многих других, које су положили пред ноге Његове и које је Он исцелио, те му се народ дивио и прослављао га је видећи неме како говоре, хроме како ходају, богаље како су оздравили и слепе како гледају (Мт. 15; 29-31).
2. Када је, као што је проречено, седећи на магарету чудесно ушао у Јерусалим, и када су Га деца прославила као Бога, Он је, како опет каже Матеј, исцелио све хроме и слепе који су му приступили (Мт. 21,14). Када је дошао у Витсаиду довели су Му слепога, молећи, како каже Марко, да га се дотакне. Господ га је извео ван насеља, пљунуо му на очи и, положивши руку на њега учинио да овај нејасно (тј. делимично) прогледа, а затим му је, положивши опет руке на њега, даровао да јасно (тј. потпуно) прогледа (в. Мк. 8; 22-25). Када се, како приповеда Лука, приближио Јерихону, једном речју је исцелио слепога који је седео крај пута и тражио милостињу, овако одговоривши на његову молбу да га исцели: Прогледај (Лк. 18; 35). Када је пак излазио из Јерихона, како прича Марко, даровао је вид и другом слепом тј. Вартимеју сину Тимејеву, одговарајући на његову молбу за исцељење речима: Вера твоја спасе те (Мк. 10; 52). У Јерусалиму, како прича Јован, видевши слепога од рођења, Он је, иако није био замољен него се покренуо Сам, по Својој доброти, пљунуо на земљу и начинио блато и помазавши очи слепога рекао му: Иди и умиј се у бањи Силоамској; овај је отишао, умио се и вратио гледајући (Јн. 9; 6-7).
3. И после васкрсења умрле кћери Јаира, старешине синагоге, када је Исус одлазио оданде, како смо данас чули Матеја да благовести, за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов (Мт. 9; 27). Он је ушао са њима у кућу и дохватио се очију њихових говорећи: По вери вашој нека вам буде, те их је тако исцелио. Дакле, осим оних исцељења која нису избројана, помињу се шесторица слепих, а ја мислим да од оних који су тада живели у Јудеји или њеној околини ниједан слеп није остао, а да није прогледао. Зато је и Исаија, као да говори у име Христа, предсказао да је Он послат од Оца и Духа Његовог зато да би заробљенима проповедао ослобођење и слепима да ће прогледати (Иса. 61; 1). Зашто Пророк није рекао да је Он послат да слепима дарује вид, као што је заиста и било, него да је послат да слепима проповеда да ће прогледати? Зато што Господ на земљу није дошао првенствено ради тога да би отворио телесне, него духовне очи које, кроз еванђелску проповед, задобијају вид; сходно томе, пророштво оправдано говори да је Господ слепима проповедао да ће прогледати.
4. И Сам Господ нас саветује да тражимо духовна блага: Трудите се, каже, не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни (Јн. 6; 27). Он обећава да ће нам и телесна добра дати ако будемо тражили оно што је корисно за душу: Тражите Царство Божије, каже, и све ово ће вам се додати (Лк. 12; 31). Тако поступа и у односу на слепе. Приклањању небеса и човекољубивом силаску на земљу да би кроз еванђелску проповед отворио очи наше душе и даровао нам духовно прогледавање, Он је додао још и исцељење телесно слепих очију. Зато постоји још и већа сличност између једног и другог прогледавања, тј. између прогледавања тела и прогледавања душе. Као што су и међу онима који су били слепи телесним очима једни одмах добили вид, као на пример онај који је чуо: Прогледај и истога се часа исцелио, а други пак постепено, као онај који је, пре но што је примио потпуно исцељење, говорио: Видим људе да иду као дрвеће, тако су и међу онима који су кроз веру примили исцељење духовних очију једни то добили одмах, као на пример онај који је од цариника одједном постао еванђелист, а други постепено, као ноћни ученик Никодим.
5. Од оних који су били слепи по телу, неки су само речју добили исцељење, као на пример Вартимеј, док су други исцељени и делом (Христовим), јер Он је на очи слепца из Витсаиде ставио и Своју пљувачку, будући да је овај, како је описано, имао очи, али пусте, пошто је из њих истекла очна влага, коју је сада добио од Бога кроз пљувачку. Слепи од рођења чак и није имао очи (досл. очне капке), те је зато било потребно начинити их од земље, што је овај и добио путем мешења блата Владичиним прстима. Дакле, као што су међу онима који су били слепи по телу, неки исцељење добили, како сам рекао, само речју Христовом, а други и делом Његовим; тако је и са онима који су добили исцељење својих душевних очију, тј. промену стања од неверовања у веру. Некима су била потребна чудеса да би поверовали, као на пример онима које је послао Јован Крститељ да би питали: Јеси ли Ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо (Мт. 11; 3)? Други су пак ово примили само речју, поверовавши ономе што су чули, као онај капетан за кога је Господ посведочио да вером превазилази Израиљ.
6. Такви су и они што су, према Матеју који нам је данас благовестио, добили од Христа телесни вид, јер су они поверовали и пре исцељења. Уосталом, пошто су били слепи, они су и могли да поверују само по слуху. Речено је: А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! (Мт. 9; 27) Како би Га следили, и како би, са вапајима Га следећи, молили да прогледају њихове слепе очи, да нису веровали? И оно што следи показаће веру тих слепаца. А кад је Исус – каже – одлазио оданде… Одакле то “оданде” и зашто је Еванђелист узео ту реч? И не само на том месту, него и нешто више, јер се каже: И одлазећи Исус оданде виде човека 1де седи на царини, по имену Матеја (Мт. 9,9) – овога Еванђелисту, кога је Он тада само речју преобразио. Чини ми се да Еванђелист говори на тај начин са циљем да покаже како они који разумно слушају треба ствар да разумеју и у другом, узвишеном смислу, јер онај ко пажљиво размотри читав домострој Господњег оваплоћења, сажето представљен у тој (еванђелској) причи, наћи ће да је она објављена мудро и чудесно.
7. Господ је боравио у Капернауму и зато Еванђелист каже: Настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4; 13). Његово тадашње обитавалиште изображавало је небо, јер је крило у себи Онога Који обитава на небесима. Стога и Господ на једном месту каже: И ти Капернауме, који си се до неба подигао (Лк. 10; 15). И као што је изашао из оног обитавалишта, тако је, кроз примање тела, сишао са небеса, а ако то схватиш као Његов силазак (досл. “излазак”, ексодос) са небеса, пролазећи овуда изабрао је апостоле и исцелио склоност наше природе ка нечистоти. Ако то пак схватиш у смислу Његовог изласка из места у коме је живео, из Капернаума, наћи ћеш да је Он (тада) Својим делима потврдио речи које је изрекао раније, јер је тада Матеја од цариника преобразио у апостола и у пролазу је исцелио крвоточиву жену. Потом је дошао до умрле кћери Јаирове, оживео је (васкрсао) и тако показао да је Победник над смрћу, да би се потом вратио онамо одакле је дошао.
8. Вративши се и поново одлазећи оданде, Он је отворио очи слепцима који су Га пратили. Тако је и снисходио све до смрти, и Васкрсењем Својим уништио власт смрти, вазнео се (на небо) и изнова сишао (на земљу). Отворио је – како је написано – ум Својих ученика за разумевање Светог Писма. Они су пак изашли и објавили Га свуда по земљи, баш као што Еванђелист каже и за слепце који су прогледали да су они изашли и разгласили Господа по свој земљи оној (Мт. 9; 31). Видите ли у овој повести јасан (символички) знак, може се рећи, целог богочовечанског домостроја? Због тога је и било два пута речено: одлазећи оданде, да бисмо под овим подразумевали Његов излазак и повратак. Попут овога изласка и повратка Он је и као Свештеник сишао са божанског престола и, сишавши све до последњих, вазнео се поново онамо одакле је дошао и сео (на престо Свој).
9. Дакле, за Господом, Који је на повратку (Своме у Капернаум) пролазио поред, пошла су два слепца, изображавајући два народа: Јудејце и незнабошце. Они су викали и говорили: Помилуј нас, Сине Давидов (Мт. 9; 27), показујући да је Онај о Којем су говорили пророци и очекивани (тј. Месија). Господ пак, испуњавајући Свој домострој и уједно испитујући или показујући веру слепаца, води их за Собом, ћутећи (у одговор на њихову молбу) све до тренутка када је ушао у кућу из које је на почетку изашао. Затим их упита: Верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе (Мт. 9; 28). Не пита их Он то зато што не зна, него зато да би веру слепаца јасно показао онима којима она није позната. Зато је, дотакавши њихове очи, рекао: По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи, за сведочанство тога да су поверовали и уједно да би се видело кога представља Онај у Којега су они поверовали. Он је Бог и Човек; јер је као човек био и Син Давидов, и Својим се рукама дотакао њихових очију, а као Бог и Творац светлости даровао је светлост помраченим очима.
10. Пошто још није било време да Се открије свима, јер то је било остављено за време после Његовог Страдања и устајања из мртвих, Он им је запретио говорећи: Гледајте да нико не дозна, заповедајући им са највећом строгошћу да ћуте о ономе што се догодило. А они изишавши, разгласише Га по свој земљи оној. Да им није било заповеђено да ћуте они би по целом свету проповедали Његову силу, а овако, примивши Његову заповест, уздржали су се од тога да иду даље, али нису се побојали да проповедају по оближњим крајевима. На тај начин, слепци који су пошли за Христом потпуно су се просветили, не само по телу, него и по души.
11. Пођимо и ми, браћо, за Светлошћу која просвећује душу и тело. Пођимо за Његовим сијањем и путоваћемо угодно, као у дан Господњи. Прославимо Га нашим добрим делима, па ћемо и оне који нас гледају подстаћи на то да Га прослављају. Бежимо од њему противне таме а коју представљају грех и кнез греха, ђаво. Ова Светлост, као Сунце сваке Правде, целомудрености, мира, састрадавања, дуготрпљења (незлопамтивости), љубави и, уопште, сваке врлине, чини оне који јој се приближавају својим причасницима. Тама која јој је противна, будући да је тама зла, чини пак оне који јој се приближавају блудницима, прељубницима, злопамтилима, малодушнима, лакомисленима, отимачима, и, уопште, онима који чине свако зло. Како, кажи ми, можемо другачије да разликујемо верног од неверника, просвећеног од непросвећеног а то је исто као да кажемо: крштеног у Христу и сједињеног са Христом, од некрштеног и сједињеног са ђаволом, ако не на основу речи, ако не на основу дела, ако не на основу понашања?
12. Није ли онај ко је у овоме налик непросвећенима, иако тврди да је крштен у Христу, очигледно исти као они за које апостол каже да говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Тит. 1; 16)? Кажи ми, дакле, коме ћемо да присајединимо ове који исповедају и истовремено одричу Бога? Вернима? Они их се одричу својим делима. Невернима? Они, међутим, језиком исповедају веру и заиста су као неко дволично и тешко замисливо чудовиште. Ипак, упозоравајући, Псалмопојац отклања нашу недоумицу речима: Узвратиће Господ свакоме по делима његовим (Пс. 61; 12). Сам Господ је назвао неразумним таквог човека који слуша Његове речи а ипак их не испуњава. Павле, са небеса призвани апостол, каже да ће Господ дати свакоме по делима његовим: Живот вечни онима који истрајношћу у добрим делима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гнев онима који се упорно противе истини и покоравају неправди (Рим. 2; 6-9), нису праведни пред Богом они који слушају Закон, него ће се оправдати они који испуњавају Закон (Рим. 2; 13). И: Зар ти који се хвалиш Законом, преступањем Закона вређаш Бош (Рим. 2; 23)?
13. Као што је Павле рекао Јудејцима, да обрезање користи, ако Закон испуњаваш; ако ли си преступник Закона, обрезање је твоје необрезање постало (Рим. 2; 25), неће бити нетачно ни ако вам кажем да вера доноси корист ако неко живи по савести и путем исповести и покајања очишћује себе и ако се завети дати приликом божанског Крштења спроводе у дело. Ако се пак савест не послуша и ако се одбаце завети, вера таквога човека постаје невера. На основу чега смо поверовали да ћемо се спасити ако се крстимо? Свакако на основу тога што смо чули Господње речи: Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк. 16; 16). Пошто је Сама Истина навела и једно и друго, тј. неопходност вере и крштења, немогуће је да се спасе онај ко не жели да се крсти, иако тврди да верује, а такође не може да се спасе ни онај ко не верује, макар и био крштен. Можда ћеш рећи да верује свако ко се крстио? Саслушај пак шта каже Апостол: Покажи ми веру твоју из дела твојих (Јак. 2; 18). Зато је и Господ сјединио веру са божанским Крштењем, сједињујући са крштењем чување Својих заповести до чега долази по вери. Зато је, говорећи најпре ученицима: Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље сваком створењу, одмах потом додао: Који поверује и крсти се биће спасен (Мк. 16; 15-16).
14. Шта, дакле, они који су због тога послати кажу приликом проповедања Еванђеља и како треба да верују они који ту проповед слушају? Тако, да Христа љуби онај ко зна заповести Његове, и извршава их, и чува; и да је спасење могуће задобити кроз трпљење, тегобе и недаће и да, ако наша праведност не надмаши праведност књижевника и фарисеја, нећемо ући у Царство Небеско (Мт. 5; 20). То је оно што им је (Господ) заповедио да објављују у еванђелској проповеди.
15. Следствено томе, верује онај ко се труди да сачува заповести. Онај пак ко не мари да их испуни и сачува, и чак у томе (немару) не види никакав губитак, ко неће да се путем покајања врати на чување божанских заповести не може се ни убројати међу крштене, чак ни ако би тврдио да је крштен. Христос каже да ће такав бити расечен напола и да ће му се дати удео са невернима (Мт. 24; 51). Када смо ми у питању ово се још налази у области претње, пошто Владика услед Свог човекољубља очекује наше покајање; Јудејце је међутим, да би нас уразумио, одвојио још овде, и лишио их сродства са Собом и са Авраамом, говорећи им: Вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините (Јн. 8; 44). И још: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова (Јн. 8; 39). Коме још није познато да су они били од рода Авраамова? Ако различитост у делима и карактера поништава чак и крвно сродство, тако да и синови по крви бивају лишени синовства, како нас онда различитост дела и карактера (између Њега и нас) неће лишити Божанског усиновљења и сјединити са противником?
16. Господ нас је зато човекољубиво удостојио да нам ово буде објављено, и ми се, мада смо и сами подвргнути истим страстима, зато и усуђујемо да вам о томе говоримо, како то не бисмо чинили, како не бисмо страдали од тога, како не бисмо сами себе подвргли осуди за оне који се до краја не прикључе. Сада је могуће не само избећи ово путем покајања, него и, благодарећи плодовима покајања, сјединити се и уподобити Сину Божијем, Који и од недостојних може да начини достојне, и да их кроз Себе усини најузвишенијем Оцу, да их учини наследницима и санаследницима Своје и Очеве славе и Царства.
17. Нека сви ми то добијемо у Самом Христу Господу нашем, са Којим доликује свака слава Оцу, са Светим Духом, у векове векова. Амин.

Comments are closed.