NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
28. Beseda
 
Izgovorena na praznik svetih i prvovrhovnih apostola Petra i Pavla
 
1. Pomen svakog svetitelja, kojim je taj dan ustanovljen kao njegov praznik, predstavlja povod za sveopštu radost, kako među narodom, tako i u gradu, kako za građane, tako i za gradske starešine. To je uzrok velike koristi za sve koji praznuju, jer pomen pravednika prate pohvale, kako kaže mudri Solomon, i kada hvale pravednika raduju se ljudi (Priče Sol. 10; 7). Kao što svetiljka upaljena noću zrači svetlost radi koristi i zadovoljstva svih prisutnih, tako i bogougodan život svakog svetitelja i njegov blaženi kraj, kao i blagodat koju mu Bog daruje zbog čistote njegovog života donosi okupljenima opštu duhovnu radost i korist kao neka blistava svetiljka koju je njegov pomen uneo među nas. I kao što se dobrom rodu zemlje ne raduju samo zemljodelci nego i svi ostali ljudi (jer je naslađivanje plodovima zemlje zajedničko za sve), tako i oni plodovi, koje sveti posredstvom vrlina prinose Bogu, ne raduju samo Zemljodelca naših duša nego i sve nas, kao nešto što je prineto za opštu nasladu i korist. Onima koji ih savesno slušaju i posmatraju svetitelji još dok su u ovom životu predstavljaju podsticaj na vrlinu, jer su oni žive ikone vrlina, pokretne statue na kojima je izobražena svaka lepota, žive i rečite knjige koje rukovode ka boljem. Prenoseći nas iz ovog života posredstvom pomena (podsećanja) na krasote koje su u njima, pružaju nam besmrtnu korist. Pomen njihovih dobrih dela jeste njihova pohvala koju smo dužni da im uznesemo zbog njihove prethodne velike pomoći, kakva nam i danas dolazi od njih.
2. Opominjući se njihovih dela, ništa nećemo dodati njihovim dobrim osobinama. Kako bismo to i mogli da učinimo, kad ni njihovu vascelu vrlinu ne možemo da predstavimo? Oni su stremili ka počastima kakve pružaju neiskazane nagrade, obećane od Boga, zbog čega je trebalo da, koliko to ljudska priroda sadrži u sebi, projave i odgovarajući način života koji prevazilazi svaku reč. Mi, dakle, kada ih hvalimo, ne umnožavamo njihove nagrade, neka je daleko od nas takva misao! Naprotiv, mi time umnožavamo ona dobra koja oni tvore za nas kad se uzvisujemo prema njima kao prema nekim bogozarnim svetiljkama i sve više poimamo i prihvatamo silu dobročinstava koja od njih ishodi.
3. Ako se, kao što smo rekli, pomen svakog svetitelja savršava uz himne i odgovarajuće pohvale, onda to utoliko više treba da učinimo kada je reč o Petru i Pavlu, najuzvišenijim vrhovima uzvišenog apostolskog zbora. Oni su oci i rukovoditelji svih što su se nazvali po Hristovom imenu – apostola, mučenika, prepodobnih, sveštenika, arhijereja, kao i svih napasanih i poučavanih, kao arhipastiri i prvo-graditelji („arhitekte“) pobožnosti i vrline koja je zajednička za sve. Kao svetila koja su u svetu rasprostirala reč života, toliko su snažnije zablistali od onih što su blistali blagočašćem i vrlinama, koliko sunce svojim blistanjem prevazilazi druge zvezde ili koliko nebo nebesa, koja na visinama objavljuju slavu Božiju i koja toliko prevazilaze veličinu nebesa i lepotu zvezda, i hitrinu i jednog i drugog, i ustrojstvo i silu: oni, naime, objavljuju i ono što nadvisuje veštastveni svet i pripada nadnebeskom i nadsvetovnom, jer objavljuju Svetlost u kojoj nema izmenljivosti niti senke promene (v. Jak. 1; 17), ne samo tako što iz tame izvode na tu čudesnu Svetlost, nego i time što, razdeljujući je ljudima, i njih čine pričasnicima i čedima savršene Svetlosti, kako bi svaki od njih, u vreme budućeg Dolaska u slavi i javljanja Načalnika Svetlosti i Bogočoveka Logosa mogao da zablista kao sunce.
4. Takva svetila su nam se danas, jedno sa drugim, pokazala i ozarila Crkvu. Njihov susret ne stvara pomračenje, nego preobilje svetlosti. Ovde se ne događa da jedno svetilo, kada se u svom kretanju uzdigne, zauzme na visini mesto onog drugog, niti da se ovo drugo spusti i zaseni ono prvo. Ne događa se ni to da jedno sija danju a drugo noću tako da, kada se jedno nađe na drugoj strani, padne u senku. Nije im svojstveno ni to da jedno od njih zrači svetlost a da je ono drugo prima, zbog čega bi trpelo promene, dobijajući drugi put drugačije osvetljenje, saglasno sa svojim rastojanjem. Naprotiv, budući da su u istoj meri pričasni Hristu, tom nepresušnom Izvoru večne svetlosti, oni poseduju podjednaku visinu, slavu i blistanje. Zbog toga taj susret znači uzajamno povezivanje ova dva svetila koje dušama verujućih pruža dvostruko ozarenje.
5. Prvi otpadnik, koji je na otpadništvo od Boga podstakao i prvog čoveka, video je kako Onaj što je stvorio Adama, oca vascelog ljudskog roda, ponovo stvara, i to stvara Petra, budućeg oca roda istinskih bogopoklonika. On nije samo video, nego je i čuo kako mu On kaže: Ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću Crkvu Svoju (Mt. 16; 18). Kada je to doznao, začetnik zla iskušavao je i rodonačelnika bogopoklonika onim istim samoubilačkim zlom kojim je nekada iskušavao i Adama, rodonačalnika ljudskog roda. Znajući da je ovaj (apostol Petar) ukrašen razboritošću i da plamti ljubavlju prema Bogu, nije se odvažio da ga napadne neposredno (dosl. s lica, s prednje strane), nego je to učinio posredno (dosl. sa boka) kao da je u pitanju dobro delo, dovodeći ga zamkom u veliku zabludu i ustrojivši da ovaj učini više od onoga što je bilo potrebno. U vreme spasonosnih Stradanja, kada je Gospod rekao Svojim učenicima: Svi ćete se vi sablazniti o Mene ovu noć (Mt. 26; 31), Petar Mu je neposlušno protivurečio. To nije bilo sve, nego je sebe postavio iznad svih ostalih i rekao: Ako se i svi sablazne, ja neću (v. Mt. 26; 33 i Mk. 14; 29). Postavio je sebe iznad drugih, kao da je bio obuzet samohvalisanjem, da bi se kasnije i smirio više od njih i zablistao više od ostalih. On nije kao Adam, koji je bio iskušavan i istovremeno pobeđen i potpuno srušen, nego je, budući iskušavan, nakratko bio zaveden, ali je zatim pobedio kušača. Na koji način? Neodložnim osuđivanjem samoga sebe, velikom žalošću, pokajanjem i jakim lekom za umilostivljenje Boga – suzama, jer srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps. 50; 19), žalost koja je po Bogu donosi pokajanje na spasenje (2. Kor. 7; 10) i oni koji u suzama seju molitvu, u radosti će požnjeti otpuštanje grehova (v. Ps. 125; 5).
6. Kada ovo istražimo, možemo da vidimo da on putem pokajanja i duboke žalosti nije iscelio samo odricanje kojim je bio zaveden, nego je iz svoje duše iskorenio i onu strast usled koje je sebe postavio iznad drugih. Želeći da to svima pokaže, Gospod je posle Svojih, nas radi Stradanja po telu, i nakon trodnevnog Vaskrsenja iz mrtvih, govorio rečima koje smo danas čitali u Evanđelju i upitao Petra: Simone Jonin, ljubiš li Me više ne1o ovi (Jn. 21; 15), tj. Moji učenici? Pogledaj kako ga obraća ka što većem smirenju. Ranije je Petar, iako nije bio upitan, samoga sebe postavio iznad ostalih, govoreći: Ako se i svi sablazne, ali ja neću. Sada pak, kada je upitan da li Hrista ljubi više (nego ostali), on potvrđuje svoju ljubav, ali to da Ga ljubi više (od ostalih) izostavlja i kaže: Da, Gospode, Ti znaš da Te volim.
7. Šta je onda učinio Gospod? Budući da je Petar pokazao da nije otpao od ljubavi prema Njemu i da je tome dodao i smirenje, otvoreno ispunjava obećanje koje mu je nekad dao i kaže: Napasaj ovce Moje. I zaista, kada je (Hristos) poželeo da sabor onih što veruju u Njega nazove zdanjem, On tada obećava da će postaviti njegov temelj i kaže: Ti si Petar, i na tom kamenu sazidaću Crkvu Svoju (Mt. 16; 18). Kada se govorilo o ribolovu, rekao mu je da će biti lovac na ljudske duše: Od sada ćeš ljude loviti (Lk. 5; 10), a kada pak Svoje naziva ovcama, Petra postavlja za pastira: Napasaj jtanjce Moje, napasaj stado Moje. Iz ovoga, braćo, možemo da shvatimo koliko Gospod želi naše spasenje, budući da od onih što Ga ljube On ne traži ništa više osim da nas usmere na pašnjak i u tor spasenja.
8. Poželimo i mi svoje sopstveno spasenje, i rečju i delom pokažimo poslušnost onima koji nas tamo vode. Uistinu, dovoljno je da svako od nas poželi da stupi na put spasenja i pojaviće se učitelj kojega nam je priugotovio zajednički Spasitelj i rukovoditelj ka spasenju koji je, budući ispunjen čovekoljubljem, spreman da se javi i bez našeg poziva, kao da je on sam taj koji nas podstiče na to. Tri puta je Hristos upitao Petra, da bi, odgovarajući tri puta, prineo dobro ispovedanje i kroz trokratno ispovedanje ispravio trokratno odricanje. Tri puta ga je (Hristos) postavio za pastira Svojim jaganjcima i ovcama, potčinjavajući Petru i tri čina onih što se spasavaju: ropstvo, najamništvo i sinovstvo, tj. devstvenost, celomudreno udovištvo i častan brak. Budući da je opet i opet ispitivan da li voli Hrista, Petar se ražalostio zbog ovog ponovljenog ispitivanja, misleći da mu ne veruje. Znajući da voli Hrista ali ne znajući da ga Onaj Koji ga ispituje poznaje bolje nego što on poznaje samoga sebe, i osećajući se kao da je pritešnjen sa svih strana, ispoveda ne samo da Ga voli, nego i obznanjuje da je Onaj Kojega voli Bog svake tvari i kaže: „Gospode, Ti sve znaš, Ti znaš da Te volim“, jer je sveznanje svojstveno jedino Bogu svake tvari.
9. Onoga koji je iskreno prineo takvo ispovedanje Gospod nije rukopoložio samo za pastira i arhipastira vascele Svoje Crkve, nego mu je obećao i da će ga opasati takvom silom da će čvrsto stajati sve do smrti, i to do krsne smrti – onoga, dakle, koji pre nego što je posedovao takvu silu, nije podneo ni ispitivanje i raspravu s jednom devojkom. Zaista, zaista ti kažem, govori mu Hristos, kada si bio mlađi, tj. u telesnoj i duhovnoj mladosti, opasivao si se sam, tj. koristio si svoju sopstvenu snagu, i išao si kuda si hteo, tj. kretao si se i živeo po sopstvenoj volji, svojstvenoj tvojoj prirodi, a kada ostariš, kada dostigneš krajnji telesni i duhovni uzrast, raširićeš ruke: tim rečima izobrazio je krsnu smrt i time posvedočio da raspeće na krstu neće biti protivno Petrovoj volji. Prema tome, raširićeš ruke svoje i drugi će te opasati tj. ukrepiti, i odvesti kuda ne želiš, kao što je svojstveno ljudima, budući da priroda ne želi svoje uništenje do kojeg dolazi kroz smrt. Tim rečima pokazuje vezu naše prirode sa životom, ali i da Petrovo mučeništvo prevazilazi prirodu. Ti ćeš to dobrovoljno podneti radi Mene i radi svedočenja o Meni, a Ja ću te zbog toga ukrepiti, jer priroda nije sazdana kao takva da želi ono što prirodu prevazilazi.
10. Takav je bio Petar, i to se može poznati na osnovu nekolicine stvari. Kakav je bio Pavle i koji jezik ili, bolje rečeno, koliko bi i kakvih jezika bilo potrebno da se makar delimično izobrazi njegovo trpljenje Hrista radi, koje je išlo do smrti? Pavle je svakodnevno umirao ili, da se bolje izrazimo, stalno je bio mrtav pošto, prema njegovim rečima, nije više živeo on, nego Hristos u njemu (v. Galat. 2; 20). Usled ljubavi prema Hristu on ne samo da je sadašnjost smatrao za smeće, nego je za njega i budućnost, u poređenju s ljubavlju, bila na drugom mestu, jer kaže: Uveren sam da nas ni smrt, ni život, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu (Rimlj. 8; 38-39). On je imao takvu revnost po Bogu zato da bi učinio da i mi revnosno revnujemo po Bogu. I kome bi od svih ostalih, osim Petru, mogao da ustupi prednost u pogledu iste takve revnosti? Što se tiče njegovog smirenja, ponovo poslušaj šta on o samome sebi kaže: Ja sam najmanji od apostola, koji nisam dostojan nazvati se apostol, zato što gonih Crkvu Božiju (1. Kor. 15; 9).
11. Šta, dakle, odatle sledi? Budući da je on istovetan s Petrom u pogledu ispovedanja, revnosti, smirenja i ljubavi, zar neće dobiti i istovetnu nagradu od Onoga Koji sve pravedno vaga i odmerava? Čime se to potvrđuje? Time što Gospod Petru kaže: Ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću Crkvu Svoju (Mt. 16; 18). A šta je Gospod Ananiji rekao o Pavlu? On mi je sasud izabrani, da iznese Ime Moje pred neznabošce (Dela ap. 9; 15). Koje je to ime? Naravno, ono koje je dato nama u Crkvi Božijoj, koju kao temelj nosi Petar. Uviđate li da Petar i Pavle imaju jednak značaj i čast i da Crkvu, na neki način, nose i jedan i drugi? Zbog toga im Ona sada i ukazuje jednu istu čast, savršavajući danas praznik u časti koja je jednaka za obojicu. Kada razmislimo o takvom ishodu, podražavaćemo njihov način života ako ni po čemu drugom, a ono bar po njihovom popravljanju putem smirenja i pokajanja. Ona druga, velika i uzvišenija dela, odgovaraju velikim ljudima i velike ljude vode ka njihovom podražavanju. Isto tako, postoje i takva njihova dela koja niko ne može da podražava. Međutim, popravljanje putem pokajanja više priliči nama nego njima, jer svaki od nas svakodnevno toliko greši da ne bismo imali nikakve nade za spasenje kad je ne bismo zadobijali neprestanim pokajanjem.
12. Pokajanju prethodi poznanje sopstvenih grešaka, što predstavlja veliki povod za umilostivljenje (Božije), jer Prorok-Psalmopojac kaže Bogu: Pomiluj me, Bože… jer bezakonje moje ja znam (Ps. 50; 1, 5). On je poznanjem svojih grehova priklonio Boga ka milosti, a ispovedanjem i samoprekorevanjem zadobio je i potpun oproštaj, jer kaže: Rekoh: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezbožnost greha moga (Ps. 31; 5). Naime, za poznanjem sopstvenih grehova sledi samoosuđivanje, a posle njega i žaljenje zbog grehova, koje je Pavle nazvao „žalošću po Bogu“. Iz te žalosti po Bogu rađa se ispovedanje skrušenoga srca i prozba (molitva) Bogu uz obećanje da će se čovek ubuduće uzdržavati od grehova, a to i jeste pokajanje.
13. Iz tog razloga je onaj Manasija bio oslobođen kazne za svoj greh, iako je pao u mnoga, velika i duboka sagrešenja, ogreznuvši u njima tokom mnogih godina. Usled njegovog pokajanja, Bog Davidu nije samo oprostio grehe, nego ga ni proročkog dara nije lišio. Koristeći se pokajanjem, Petar ne samo da je nakon pada ustao i dobio oproštaj, nego je bio udostojen i rukovođenja Crkvom Hristovom. Otkrićeš da se Pavle brinuo o pokajanju i posle svog preobraćanja, napredovanja i prevazilaženja svih po bliskosti sa Bogom. Ukoliko je istinito i uistinu dolazi iz srca, pokajanje pobuđuje onoga koji ga je zadobio da se više ne predaje gresima, da se više ne vezuje za one što propadaju, da ne žudi za rđavim nasladama, nego da, nasuprot tome, prezire sadašnje, da se pridržava budućeg, da se bori sa strastima, da teži vrlinama, da u svemu bude uzdržan, da bdi u prozbama (molitvama) Bogu, da se kloni nepravedne dobiti, da bude milostiv prema onima što ga vređaju, da bude milosrdan prema ubogima i blagonaklon prema onima kojima je potrebna njegova pomoć, da bude spreman da im pomogne kako god može, bilo rečima, delima ili novcem, da iskreno bude svima ponizan, kako bi čovekoljubljem zadobio čovekoljublje i za ljubav prema bližnjima zadobio ljubav Božiju prema sebi, da bi stekao Božiju blagonaklonost i dobio večnu milost i neprolazni Božiji blagoslov i blagodat.
14. Neka se svi mi toga udostojimo blagodaću i čovekoljubljem Jedinorodnog Sina Božijeg, Kojem dolikuje slava, sila, čast i poklonjenje sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *