NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
26. Beseda
 
Izgovorena u vreme žetve;
u njoj se govori i o duhovnoj žetvi
 
1. Svestvoritelj i Svevladika, Koji je usled Svoje dobrote sve sazdao iz nebića, usled obilja Svoje sile i neizrecivog i nezamislivog bogatstva premudrosti i blagosti na čudesan način stvorio je i čoveka, i tako u jednoj sićušnoj tvari sjedinio i usredsredio vascelu tvorevinu. On je čoveka upravo zbog toga i stvorio na samom kraju, kako bi u sebi imao nešto i od jednog i od drugog sveta i da bi bio ukras i jednom i drugom, odnosno i vidljivom i nevidljivom svetu. On je na neizreciv način u čoveku sjedinio um (duh) i osećanje (čulo), koristeći kao posrednike među njima najprirodnije veze – uobrazilju, mišljenje i razum. Tako je stvorio biće koje je ujedno i duhovno i vidljivo, kao što je i rastojanjem koje se nalazi između njih svagdapokretno nebo povezao sa nepokretnom zemljom i tako učinio da isti svet istovremeno bude i nepokretan i pokretan. Kako su po načinu stvaranja čovek i svet (kosmos) delo jednog Umetnika, među njima postoje mnoge srodnosti. Oni prevazilaze jedan drugoga – svet čoveka prevazilazi veličinom, a čovek svojom svešću prevazilazi svet. Čovek je dragocenost u svetu, slično kao što je u velelepnoj kući neka skupocena stvar vrednija od svog okruženja. Takva je, na primer, gizdava i dragocena carska odežda u dvorcu: dvorac je sazidan od ogromnog kamenja koje se lako nalazi i svuda susreće, dok je odežda načinjena od sićušnih kamenčića, koji se teško pronalaze i svima su dragoceni.
2. O, koliko je ljudski um (grč. „νους“) bolji od neba! On predstavlja lik (obraz, ikonu) Božiji, poznaje Boga i, ako hoće, jedini od onih koji su u svetu može da postane bog (po blagodati), uzvisujući i smireno telo! O, koliko se od zemlje razlikuje čovekovo čulno opažanje! Ono ne samo da uočava njene mere i različita svojstva, nego znanjem doseže i do nebeskih sfera i upoznaje njihova različita i raznovrsna kretanja, kao i raznolike skupove planeta i zvezda i rastojanje među njima i na taj način se naslađuje naučnim saznanjem (tj. umnim, ili razumskim, logičkim naukama). Oni što se nalaze između neba i zemlje (tj. zvezde i planete) po dostojanstvu su manji od onih koji se nalaze u granicama uma i osećanja. Oni su isti prema načelu analogije, ali se razlikuju po obimu koji obuhvataju.
3. Bog je na taj način ukrasio našu prirodu, jer će ona postati Njegova buduća odežda. U nju je trebalo da se obuče od Devstvene krvi, da je presazda u bolje i postavi na visinu, iznad svakog načala i vlasti i svakog imena koje se može nazvati kako u sadašnjem, tako i u budućem veku. Ustrojivši sve ovo unapred, mudro i ujedno čovekoljubivo, On je našu prirodu obdario mnogim, ili, tačnije, najrazličitijim darovima. Podario nam je dvojaku, odnosno višestruku moć poznanja. Pružio nam je um i čula, kao i one sposobnosti koje se nalaze između ovo dvoje, pri čemu je svaku od tih sposobnosti koje su nam date radi poznanja i delanja sazdao u dvojakom i višestrukom obliku.
4. Kod nas je upravo sada vreme godišnje žetve, ali žetve u nama samima nema! Za nas, naime, ne postoji samo veštastvena žetva, nego i žetva umna i duhovna. U godišnjem ciklusu („krugu“), za svaku žetvu postoji odgovarajuće vreme. Danas, kad stojimo unutar zidina hrama, uzvisimo se umom iznad ovog mesta, položimo nadu na Gospoda i premestimo um na nebo, promišljajući o umnoj i duhovnoj žetvi. O ovome ćemo ponešto reći vašoj ljubavi, pružajući vam odatle polazište za spasenje. I zaista, svaki put u to doba godine, kada nastupi taj period, vidim mnoge kako hitaju izvan gradova i marljivo rade na žetvi, na ubiranju i sakupljanju plodova. U meni se tada javlja misao da postoji i žetva ljudi, žetva koja ih kosi iz ovog privremenog i prolaznog života i prenosi ih u drugi, budući i neprolazni život. Kako se onda onaj koji žanje beživotno klasje ili druge unajmljuje za ovaj posao, koji ubira plodove ili ih kupuje od onih što ih beru pa ih sakuplja u žitnice i spremišta, ne opomene te buduće žetve na koju bi trebalo da pomisli? Kako se ne zabrine da se, kada za to dođe vreme, pred Zemljodelcem naših duša pokaže kao ugodan i dostojan da bude primljen u nebeske žitnice i obitelji? Zar su se svi pognuli prema zemlji, kao što su pognuta tela onih što sami obrađuju zemlju, pa niti glavu mogu da podignu, niti da svoju razum uzvise nad zemaljskim?
5. Ako je već tako, mi onda ni po čemu ne prevazilazimo neznabožce, jer su upravo njima sve duševne i telesne sile bile obuzete zemaljskim brigama. Oni nisu imali nikakav pojam o budućem, niti veru, niti poznanje o nebeskom. Usled toga, kao što je napisano, čitav život bezbožnika prolazi u brigama o zemnim i propadljivim stvarima. Zato nam i Hristos u Evanđelju kaže: Ne brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? A potom dodaje: Jer sve ovo i neznabošci ištu (Mt. 6; 31-32). Ne treba se kloniti delanja (rada), nego treba udaljiti brigu (o zemaljskom) i svoju nadu položiti na Boga, kako naše delanje ne bi bilo beznadežno i kako u njega (delanje) ne bismo polagali rđave nade. Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti. Neprestano razmišljajući o tome, kao da odbacujemo zamišljenu pokudu, upravljamo ka tome svoju dušu i pogružavamo je u to, ne dopuštajući joj čak ni da pogleda prema nebu.
6. Bog je zato našu prirodu i sazdao kao takvu: i dok telo ne mora samo da miruje, nego može i da se kreće, da se premešta i da čini sve što je potrebno, dotle razum može da se bavi drugim stvarima. Na taj način, telom činimo ono što je njemu svojstveno, a dušom gledamo na Boga i tražimo ono što je nebesko. Savetujući nam da ne brinemo za svoj život onako kao što je svojstveno neznabošcima, On dodaje: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6,33). Time pokazuje da, ako briga tvoje duše bude usmerena ka Bogu, nećeš pretrpeti nikakvu štetu u pogledu telesnih potreba. Osim toga, Bog će tako da ustroji da ćeš zajedno sa spasenjem duše nesumnjivo dobiti i ovo (tj. neophodna zemaljska dobra), jer je to Onaj Koji otvara Svoju ruku i sve živo ispunjava dobrima, a o Kojem i David govori: Leto i proleće, Ti si ih sazdao (Ps. 73; 17). On ovde ne govori samo o vidljivim stvarima, nego i o duhovnim, zbog čega je „leto“ (tj. vreme žetve) stavio ispred „proleća“. To znači da, ako najpre ne odsečeš neverje i rđave postupke i ne odbaciš rđave ljude, nećeš dostići proleće koje označava cvetanje vrlina.
7. Žetva, proleće i seme ne postoje, braćo, samo u telesnom, nego i u umnom smislu, i ne samo u umnom, nego i u duhovnom. Postoji takođe i nicanje i sabiranje plodova, kao što postoji i obrada zemlje (njive) i njiva. Ovu njivu obrađuje Bog, kako i apostol kaže Korinćanima: Jer mi smo Božiji saradnici, a vi ste Božija njiva, Božija građevina (1. Kor. 3; 9). I Sam Gospod je učenicima rekao: Ja Sam Čokot, vi ste loze, a Otac Moj je Vinogradar (Jn. 15; 1-5). Na drugom mestu opet je za Samoga Sebe kazao: Iziđe sejač da seje seme svoje (Lk. 8; 5), a ovo seme je reč učenja.
8. Ako, dakle, reč učenja u sebi sadrži i pojam duhovnog semena, onda je sasvim sigurno da postoji i žetva tog semena, koja se obavlja kroz veru. Pokazujući ovo, Gospod je, kada su ljudi sa svih strana počeli da prihvataju veru u Njega, Svojim učenicima rekao: Podignite oči svoje i vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i sabira rod za život večni (Jn. 4; 35-36). Kao što se usled toplote čulnog (vidljivog, veštastvenog) sunca klasje suši (tj. sazreva) i oslobađa vlage, a zatim dobija beličastu nijansu i postaje spremno za žetvu i ubiranje, tako će tada i Sunce Pravde, Koje je u telu obitavalo na zemlji, silom Svoga dolaska ubeliti očišćene ljudske duše, jer će poništiti pomračenje i slabost koji su se u njima pojavili usled življenja u nasladama i nemaru. One će tada biti spremne za duhovnu žetvu, jer će se u potpunosti iskoreniti bezbožnost i bezverje, i one će kroz istinsku veru biti sabrane u život večni.
9. Ako pak neko poželi da prosudi o istinitosti ove reči, odnosno o tome da je sila dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista tada učinila da ljudska srca postanu ubeljena, čistija i spremna za veru blagočašća, neka pomisli da nisu svi neznabošci tada ispovedali jednog Boga kao Gospodara i Tvorca svega, nego su se suncu, mesecu, planetama, drugim stvarima i svojim idolima klanjali kao bogovima. Sila Hristovog dolaska podstakla je sve njih da ispovedaju Jednoga Boga, Gospodara i Tvorca svega. Ono što su Avraam, Isaak, Jakov, Mojsej i Zakon koji im je dat savršili samo u judejskom narodu, tj. ubedili ga da poštuje jedinog Boga, pa čak ni u tom jednom plemenu nisu ovu veru ukrepili do kraja, iako im je posredstvom njihovih predaka božanstveno učenje bilo predato od samog početka, upravo to je u svim plemenima i narodima savršila sila dolaska Hristovog. Oni su postali njive spremne za duhovnu žetvu onda kada su se u svakom narodu javili oni što su poverovali da je Jedan Tvorac svega, oni što su spremno pristupili Hristu i istinskom bogopoštovanju, s razumevanjem slušajući proročku i apostolsku propoved i istražujući Pisma.
10. Gospod je i samim Svojim javljanjem na zemlji vasceli ljudski rod probudio iz idolske prelesti, iako nije sve učinio pobožnima. Tako će i u budućem veku sila Njegovog Drugog dolaska sve podići iz mrtvih, iako se neće svi udostojiti istinskog života. Neće ga se udostojiti bezbožnici i nevernici i oni što kroz ispovest i pokajanje nisu primili oproštaj grehova ovde, kao ni oni koji se nisu sačuvali i očistili od neumerenih telesnih želja kakve su prejedanje, preterana upotreba vina i pijanstvo, od kojih potiče neumerenost podstomačnih strasti, rukobludništvo, blud, preljubočinstvo i svaka žudnja za gnusnim rečima i pesmama, kao i doterivanje i ulepšavanje. Sve to zahteva krađe, lakomstvo i narušavanje pravde, a one koji su ovim strastima zahvaćeni čini grabljivcima. Zašto bismo uopšte navodili sve gnusobe, svađe i bezbrojan roj sramnih strasti i pomisli u duši koje iz toga proizilaze? Dakle, oni koji sebe nisu sačuvali od toga, ili nisu umilostivili Boga kroz ispovest i pokajanje, vaskrsnuće, doduše, ali će podnositi život koji je strašniji od smrti. Biće predati mukama, patnjama, ugnjetavanju i večnoj sramoti, obitavajući uz nedremane crve, goreći u mračnom i neugasivom ognju, kako kaže i prorok Isaija: Zajedno će goreti grešnik i bezakonik, i nikoga neće biti da ugasi (Is. 1; 31).
11. Zato i Apostol govori Efescima: Jer znajte ovo, da nijedan bludnik, ili nečist, ili lakomac, koji je idolopoklonik, nema nasleđa u Carstvu Hrista i Boga (Ef. 5; 5). Da bi ovo potvrdio i ućutkao one koji o tome uče drugačije, on dodaje: Niko da vas ne zavarava praznim rečima; jer zbog toga dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja. Ne budite, dakle, saučesnici njihovi (Ef. 5; 6-7). Slično tome, i u poslanici Korinćanima on kaže: Ne varajte se: ni bludnšcl, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomidž, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6; 9-10).
12. Oni što pravilno veruju u Gospoda našeg Isusa Hrista i svoju veru pokazuju delima, oni što paze na sebe, ili se, kroz ispovest i pokajanje, očišćuju od gorenavednih skvernih grehova, oni što tvore vrline koje su protivne ovim gresima, a to su uzdržanje, celomudrenost, ljubav, davanje milostinje, pravičnosti istinoljubivost, jesu oni što će, kada vaskrsnu, začuti glas Samog Cara Nebeskog: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25,34). Oni će se na taj način zacariti sa Hristom, naslediće Carstvo Nebesko i neprolazno, i živeće večno u neizrecivoj i nezalaznoj svetlosti koju nikakva noć nikada ne prekida, i obitavaće zajedno sa svima svetima od večnosti, u neiskazanoj nasladi u nedrima Avramovim, „odakle odbeže svaki bol, tuga i uzdah“.
13. Kada je u pitanju beživotno klasje postoji, dakle, jedna žetva, a kada je u pitanju slovesno klasje, a tu podrazumevam ljudski rod, postoje dve žetve: jedna je ona o kojoj smo upravo govorili, tj. ona koja ljude odvaja od bezverja i sabira u veru one što su primili evanđelsku propoved. Njeni žeteoci su apostoli Gospodnji i njihovi naslednici, a tokom vremena i učitelji Crkve za koje je Hristos prethodno rekao: Koji žanje prima platu, i sabira rod za život večni (Jn. 4; 36). Ovu platu primaju od Boga i učitelji pobožnosti, budući da sabiraju verne za život večni. Druga žetva predstavlja prelazak svakoga od nas, kroz smrt, iz ovdašnjeg života u budući. Ova žetva za žeteoce nema apostole, nego angele, koji su u nečemu povlašćeniji od apostola, jer oni posle žetve odabiraju i odvajaju zle od dobrih kao kukolj od pšenice i dobre šalju u Carstvo Nebesko, a zle odbacuju u pakao ognjeni. Međutim, izlaganje ovog predmeta na osnovu Evanđelja Hristovog predstavićemo vam drugi put, kada bude pogodno vreme za to.
14. Budimo, kao što smo i sada, izabrani narod Božiji, rod sveti, Crkva Boga Živoga, odvojena od svih zlih, bezbožnih i neblagočestivih i neka u budućem veku budemo odeljeni od kukolja i pribrojani među one koji su spaseni, u Samom Hristu Gospodu našem Koji je blagosloven u vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *