NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
23. Beseda
 
Na deseto jutarnje Evanđelje (Jn. 21, 1-14);
u njoj se govori i o borbi koja nam predstoji,
kako u čulnoj tako i u duhovnoj oblasti
 
1. Iako takozvana „jutarnja vaskrsna Evanđelja“ – tj. odlomci iz Evanđelja koji govore o događajima vezanim za Vaskrsenje Hristovo i koji se čitaju na jutrenjima u vaskršnje dane – nose naziv „jutarnja“ po zori, tj. po jutarnjim satima dana, to ipak ne znači da govore o događajima koji su se odigrali u jutarnje sate, ali se i pored toga nazivaju „jutarnjim“. Tako se i javljanja Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista sveštenim apostolima nakon Vaskrsenja, radi potvrđivanja ovog događaja, nazivaju „jutarnjim“, iako je do njih dolazilo ne samo u jutarnje sate, nego i u podne, i pred veče, pa čak i noću. Nije bilo rano jutro kada je Gospod susreo Luku i Kleopu na putu za Emaus i pridružio im se. A kada su se približili selu u koje su putovali, On se činjaše da hoće dalje da ide. A oni Ga ustavljahu govoreći: Ostani sa nama, jer je dan nagnuo i blizu je veče (Lk. 24; 28-29). Posle toga, kada je prelomio leb i razdelio im ga, prepoznali su ga i On je postao nevidljiv za njih; tada su ustali i istoga časa se vratili za Jerusalim da bi ispričali ostalim učenicima šta im se dogodilo na putu. Dok su govorili, Sam Isus je stao među njih, a to je bilo na kraju dana, uveče. Drugi put, On se opet, nakon trpeze, obraća Petru i postavlja ga za pastira Svojih slovesnih ovaca. A kad obedovaše, reče Isus Simonu Petru: Simone Jonin, ljubiš li Me više nego ovi? Kada je on dao potvrdan odgovor, Gospod mu je rekao: Napasaj jaganjce Moje (Jn. 21; 15).
2. Kako je dakle ovo moglo da bude jutarnje javljanje i da se zove tako, kada se zapravo nije dogodilo u jutarnje sate? Sunce Pravde, Hristos, budući bespočetan i predvečan, nepodložan izmeni i nepromenljiv, jer nema ni senke promene i ne zna ni za početak ni za kraj, svetli svetlošću istinitom i proizvodi nezalazni dan, u kome zajedno sa angelima prebivaju i duše pravednika. Kad se okonča ovaj vek, pravednici će zajedno sa svojim telima biti naslednici Svetlosti i sinovi istinskog Dana. Taj, dakle, Dan, budući nezalazan i, kada je vreme u pitanju, celovit, nema niti je imao jutro, jer je – bespočetan.
3. Nas je, međutim, obuhvatila noć i ugrabila nas je senka smrti, jer smo pali u greh i usled toga se lišili moći gledanja, moći koja nam je, po blagodati Božijoj, bila svojstvena i blagodareći kojoj primamo Svetlost koja vodi u istinski život. Dakle, smrt je našoj prirodi donela i noć, ne zato što se Istinska Svetlost odvratila od nas, nego zato što smo se mi sami po sebi odvratili i što smo izgubili moć da gledamo na tu životonosnu Svetlost. Međutim, Darovatelj svagdapostojeće svetlosti i Uzročnik istinskog života, Koji se milosrdno stara o nama, ne samo da je, nas radi, pri kraju vekova sišao do nas, postavši isti onakav Čovek kakvi smo i mi, nego je nas radi i Krst i smrt primio, i uništivši Svojom smrću adsko carstvo nakon tri dana vaskrsao, iznova pokazavši našoj prirodi čistu svetlost i besmrtni život, zadobivši za nju blistanje Vaskrsenja.
4. Pošto je Njegovo Vaskrsenje postalo početak za upokojene, i pošto u vreme Njegovog Drugog Dolaska svetlost besmrtnog života treba da uzme u naručje Njegove učenike te da za sve zasija istinski i celoviti Dan, Vaskrsenje Gospodnje je shvaćeno kao svitanje i jutro toga Dana koji dolazi, i zato sva čitanja Evanđelja koja pripovedaju o Vaskrsenju predstavljaju „jutarnja“. Zato i sva ta javljanja Spasitelja, koja, nezavisno od toga jesu li se dogodila ujutro ili uveče prema shvatanju vremena čulnog dana, svejedno predstavljaju „jutarnja“, te se tako i zovu.
5. Ovo jutarnje Evanđelje koje je danas pred svima pročitano, dvostruko je „jutarnje“, jer ne samo da izlaže ono što se tiče Vaskrsenja Gospodnjeg i Njegovog javljanja posle toga, nego govori i o događajima koji su se odigrali u zoru čuvstvenog dana. A kad već nastade jutro, kaže evanđelista, stajaše Isus na obali, ali učenici ne poznaše da je to Isus. Evanđelista na početku kaže da se Isus, ustavši iz mrtvih, javio Svojim učenicima na Tiverijadskom moru. Da, zaista, On se javio, no pošto su učenici bili u lađi na otvorenom moru i pošto su bili zauzeti ribolovom, nisu Ga prepoznali.
6. Tada im se On obratio: Deco! O, kakvim je smirenjem, kakvom ljubavlju, kakvom sladošću ispunjeno ovo obraćanje! Dakle, On im kaže: Deco, nemate li što zajelo! Nije ih ovo pitao iz neznanja, nego promisliteljski i kao da priprema put za čudo. Kada su mu odgovorili: Nemamo, Isus im kaže: Bacite mrežu sa desne strane i naći ćete. Naći ćete – time je pokazao da zna da su cele noći bacali mreže ali da ništa nisu našli. Pošto su iz toga videli da je Njemu poznato šta oni rade, iako nije bio sa njima, lako su poverovali Njegovim rečima i poslušavši Ga, bacili su mrežu.
7. Kad su našli toliko ribe da mrežu nisu mogli da izvuku u lađu, tada se Jovan, koji je bio najspremniji za božansko poznanje, i naročito voljen od strane Gospoda i Učitelja, verovatno prisetio onog čudesnog ribolova na Genisaretskom jezeru, kada je u bačenim mrežama bilo toliko ribe da je bilo začuđujuće kako se mreže od tolike količine nisu pocepale. Dakle, onaj učenik, koga ljubljaše Isus, reče Petru: To je Gospod; Petar, vatreniji i spremniji na delanje od drugih, kada ču, kaže, da je (ono) Gospod, opasa se ogrtačem, jer beše nag, i baci se u more. Ogrtač je gornja odeća koju Sirijci i Feničani nose preko ostale odeće, zbog čega se i naziva ogrtač (ependima). Ponekad se oblači i direktno na nago telo, kao što je bio slučaj sa onim sledbenikom Gospodnjim koga su Judejci uhvatili, pa im je utekao nag, ostavivši ogrtač u rukama vojnika. Petar, koji je bio nag, nije obukao taj ogrtač, nego ga je savio i opasao se njime, iako mu je predstojalo plivanje, jer je od obale bio udaljen oko dvesta lakata. Tako je Petar, koji je bio najvatreniji, stigao pre svih. Ostali učenici stigli su lađom, vukući sa sobom ribu, između ostalog i zbog toga da bi je predali Darodavcu, i da bi mogli da Mu se obrate onim sveštenim rečima: „Tvoje – od Tvojih“.
8. Čim pak iziđoše na zemlju – pripoveda dalje Evanđelist – videše oganj naložen i na njemu položenu ribu, i hleb. Neki su smatrali da se ovde govori o žaru, tj. o užarenom uglju na koji je bila položena riba. Međutim, iz onoga što sledi, kažu drugi, reč oganj ne može da se shvati bukvalno, jer hleb nije mogao da bude položen na oganj. Zato, kažu oni, Evanđelist nije rekao oganj naložen, nego „žar koji leži“, iz čega proizilazi da se pod „žarom“ podrazumeva nekakva koža koju su putnici upotrebljavali umesto stola (prostirući je na zemlju i stakljajući hranu na nju). Shodno tome, apostoli su po izlasku na obalu videli još i nešto drugo – čudo veće od onoga koje se zbilo na moru, jer su videli hleb i ribu koja nije uzeta iz morske dubine, nego je stvorena ni iz čega, kako leži pripremljena za obed, i uz to su svi zajedno videli Gospoda, te su u ushićenju zaboravili na ulovljenu ribu. Zato im Gospod veli: Donesite od ribe što sada uhvati-ste, podsećajući ih na to da svoj ulov treba da izvuku na obalu, kako neko ne bi rekao da je ono mnoštvo riba samo plod njihove uobrazilje.
9. A Simon Petar uđe – kaže – i izvuče mrežu na zemlju punu velikih riba, sto pedeset i tri; i od tolikog mnoštva ne prodre se mreža. Sila Hristova koja je sačuvala mrežu nepoderanom mogla je svakako da i onima koji su mrežu izvlačili da snagu, ili da im teret učini lakšim, ali ona to nije uradila, kako bi apostoli mogli bolje da osete čudo. Zato je Petar morao da uđe u lađu kako bi pomogao ostalima koji nisu bili u stanju da to učine sami. Želeći da se pokaže svakome od njih pojedinačno, Gospod im kaže: Hodite, obedujte. Sopstvenim rukama On im pruža pomenuti hleb i ribu, otkrivši kroz ovo služenje još i to, da je On Sam – Onaj koji se stara i Promislitelj, kako kada je u pitanju sadašnja, tako i kada je u pitanju buduća sladost – sladost koja će nastupiti posle lova apostolske mreže, tj. nakon što apostoli, kroz evanđelsku propoved, saberu u istinsko bogopoštovanje sve koji su dostojni iz svih naroda. Među ovim (sabranima) tada će se naći i 153 – misleći tu na hiljade ili desetine hiljada (ljudi) – što je poznato samo Njemu Koji tvori čudesa i savršava ispunjene tajne.
10. Besplodni trud tokom cele noći izobražava besplodnost učenja koje je postojalo pre Njegovog javljanja. Bacanje mreže s desne strane lađe i bogat ulov toga jutra pokazuju uspešnost evanđelske propovedi koja je usledila posle Njegovog Dolaska (u svet). Ovo se i dogodilo ujutro zato što nam se u telu javilo Samo Sunce Pravde i zato što učenje koje je sabralo i izvuklo mnoštvo onih koji se spasavaju bilo uspešno i delotvorno. Kad je ispričao o razdavanju hleba i ribe, evanđelista kaže: Ovo se već treći put javi Isus Učenicima Svojim pošto ustade iz mrtvih. Prvi put On im je došao uveče istog onog dana kada je vaskrsao, dok su bili sabrani u kući. Zatim, posle osam dana, On je ponovo došao u vreme kada je i Toma bio sa ostalima. A evo, treći put On više ne dolazi k njima, neko im se pokazuje, dajući im tako do znanja da je uvek bio sa njima, iako nisu mogli da Ga vide čulnim očima. Dopustio im je da Ga vide onda kada Mu je to bilo ugodno, jer besmrtna tela poseduju takvu silu (sposobnost).
11. Ovo, braćo, znači, da je On i sa svakim od nas, iako Ga mi ne vidimo. Zato je prilikom Vaznesenja i rekao Apostolima: Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28; 20). Pošto je On uvek sa nama, svakodnevno ćemo Ga sa strahom poštovati i činiti ono što je bogougodno pred licem Njegovim. Ako i ne možemo da Ga vidimo telesnim očima, možemo neprekidno da Ga posmatramo (sozercavamo) duhovnim očima ukoliko budemo duhovno budni, i ne samo da posmatramo, nego i da odatle dobijemo plod velikih dobara, jer i samo razmišljanje o Bogu predstavlja udaljavanje od svakog greha i očišćenje od svakog zla. Ovakvo sozercanje predstavlja delatni početak svake vrline, roditeljku čistote i bestrašća, darodavca večnog života i beskonačnog Carstva. Trudeći se oko takvog slatkog sozercanja i usmeravajući duhovni pogled na Hrista Koji kao da je prisutan, svako od nas govori isto što i David: Ako se postroji na me tabor (neprijatelja), neće se uplašiti srce moje; ako se na me podigne rat, ja ću se i tada nadati (Ps. 26; 3).
12. Postoji, braćo, kod nas borba, koja se vodi spolja i ogleda se u privlačenju na greh, posredstvom (pet) čula, a najviše je vode oni što se ne suprotstavljaju na odgovarajući način. Međutim, rat ove vrste ne vodi se stalno u nama, jer, kao prvo, naša čula ne delaju neprestano. Osim toga, događa se da se i onda kada čula deluju greh ipak ne dogodi, ili usled nedostatka onoga što je za greh potrebno, ili zbog neodgovarajućih okolnosti ili mesta, bez čega ni lopov, ni razbojnik, ni bludnik, ni preljubočinac, ni otimač ni koristoljubac ne sprovode u delo svoj bezakoni postupak. Postoji pak i druga borba, koja se kroz pomisli odvija unutra, u nama samima. Ta borba je mnogo teža od one koja dolazi spolja, preko čula, jer ova (duhovna) borba se odvija uvek, i ne zahteva ni sredstvo, ni odgovarajuće vreme, ni mesto. Borba protiv greha u oblasti čula ima za početak (za povod) stvari i utiske koji su za njih vezani – ono što se čuje, vidi i slično; a ova druga borba – duhovna, ona koja se odvija u nama samima, podstaknuta je neposredno od strane zlih duhova, putem njihovih nasrtaja i nagovora. Ako bi neko i pobedio u čulnoj borbi, to još ne znači da bi ostao nepobeđen i u duhovnoj. Međutim, onaj ko je odoleo u duhovnoj borbi, taj moćno razbija glave neprijatelja i u spoljašnjoj; to je ono što kaže apostol: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal. 5; 16).
13. Zapovešću o izbegavanju činjenja grehova, Stari Zavet (dosl. stari zakon) je u najvećoj meri pršremio čoveka za borbu sa onim što dolazi spolja, tj. za vođenje borbe u oblasti čula. Kada je pak reč o unutrašnjoj borbi, onoj koja se vodi u nama samima, naoružani smo zakonom blagodati – evanđelskim učenjem koje zabranjuje gnev u srcu, preljubu u srcu i pohotu pokrenutu u srcu kao posledicu đavoljeg uticaja, naoružava nas i podiže da bismo taj uticaj odbili, o čemu govori apostol Pavle u poslanici Efescima: Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6; 11-12). Ova bića teško podnose svoj pad i besno vode rat protiv nas, koji kroz ustremljenost uma prema Bogu imamo život na nebesima.
14. Zato vas molim da se sa svakom usrdnošću uzdržavamo od pijanstva i naslada, od sramnih reči i prizora, jer ovo uznemirava naše telo, izaziva nas na bitku u nevreme i ne dozvoljava nam da pravilno sagledamo i vodimo našu unutrašnju borbu. Iz toga razloga, nama se nužno događa da budemo pobeđeni i da padamo, da u potpunosti ili većim delom budemo porobljeni grehom, mi, koji smo slepi kada su u pitanju nevidivi neprijatelji, dok smo u isto vreme vrlo pažljivi kada se radi o spoljašnjim. Udaljivši se od rđavih i nepotrebnih naslada tela, ustanimo protiv vladara strašnog mraka koji u naše srce ubacuju strasne misli i ružne želje. Ustanimo protiv demona koji su predvodnici mračnog zla, jer su oni bili prvi koji su žudeli za zlom, ustanimo protiv onih koji upravljaju svetom, ali samo nad onima na koje se nikako ne odnose Vladikine reči: Vi niste od sveta, nego vas Ja izabrah od sveta, preporodih vas Svojom blagodaću i usvojih.
15. Dakle, zli duhovi vladaju samo nad takvim ljudima na koje ovo što je rečeno nikako ne može da se odnosi i koji su im se potčinili po sopstvenoj volji. Mi se pak nećemo bojati ako budemo duhovno budni i ako duhovno oko usmerimo na Vladiku Koji nas je iskupio od gorkog đavolskog ropstva, ako Ga budemo slušali kao da je uvek tu sa nama, kako je rečeno kod Psalmopojca: Nećeš se bojati od straha noćnoga, od strele koja leti po danu, od stvari koja prohodi po tami, od susreta i demona podnevnoga (Ps. 90;6), nego će oni koji pokušaju da nasrnu na nas pasti a da nam se i ne približe, i neće uzdrmati temelje i skloništa koja je sazdala vrlina, kako i sam Psalmopojac (dosl. pesmopisac) za sebe kaže: Proviđah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem (Ps. 15; 8). Ako, dakle, uvek budemo gledali na Njega kao na Onoga Koji je tu, pred nama, čas Mu pojući, čas Ga moleći, a u drugom trenutku, prema snazi, i blagodareći Mu, On će uzeti desnicu svakoga od nas i povešće nas po Svojoj volji i sili, i izbaviće nas od vlasti mraka, i uzvešće nas u Svoje Carstvo, darujući nam istinski i večni život.
16. Taj život svi neka dobijemo u slavu Njega i bespočetnog Njegovog Oca i savečnog i živototvornog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *