NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
20. Beseda
 
Izgovorena na Nedelju o sleporođenom,
na osmo nedeljne jutarnje Evanđelje po Jovanu;
u njoj se govori i o tome da oni koji do kraja
pobožno ostaju u hramu za vreme bogosluženja
bivaju udostojeni velikih darova
 
1. Jovan Devstvenik je jedini, po blagodati, kao riznicu primio za Majku neuporedivu Mati Djevu. Hristos ga je naročito ljubio i on je „Sin Groma“, kojega je Hristos podigao na nebo i preko njega zagrmeo, zbog čega je više od drugih zaslužio da kao dar dobije naziv „Sin Groma“. Stoga je iz sveg glasa propovedao razjašnjavajući nam događaje vezane za Vaskrsenje Gospodnje iz mrtvih, a opisao je i način na koji se Gospod javljao posle Vaskrsenja, što se u Crkvi čulo prošle nedelje, kroz ono što je on napisao u Evanđelju: A u prvi dan sedmice dođe Marija Mtdalina na grob rano, dok još beše mrak, i vide da je kamen dignut sa groba. Onda otrča i dođe Simonu Petru i drugom učeniku koga ljubljaše Isus – i tu govori o samom sebi.
2. Saslušajmo sada šta kaže u nastavku: A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše. I sami Jovan i Petar, čuvši njene reči i dotrčavši do životonačalnog Groba, videli su ono što se dogodilo i dokaze (koji su se tu nalazili), te su poverovali i zadivili se, a potom krenuli natrag. Marija je pak ostala, stojeći napolju kod groba i plačući, jer se još nije u potpunosti uverila u to da je Gospod Vaskrsao iako je već dva puta, zajedno sa drugim ženama dolazila na grob: najpre zajedno sa Bogorodicom, kako saopštava Matej kada kaže: A pošto minu subota, na osvitku prvog dana nedelje, dođoše Marija Magdalina i druga Marija da osmotre grob. I gle, zemlja se zatrese veoma (Mt. 28,1-2), a sada dolazi sa Petrom i Jovanom, koji su poverovali na osnovu onoga što su videli i otišli veoma zadivljeni. Iako je, dakle, dva puta sa drugima dolazila na Grob, pri čemu su oni poverovali i uverili se u istinitost (Vaskrsenja Hristovog), ona, kao da nije primila nikakav dokaz, neutešno plače.
3. Može se primetiti da se nešto slično događa i kada su u pitanju vrlinski podvizi. Među onima što se podvizavaju, nekima blagodat odmah dolazi u susret i daje im da se unapred u potpunosti uvere tako što će okusiti obećane nagrade – kao da pruža prema njima čovekoljubivu ruku, kao da ih prihvata i pomazuje za dalje podvige. Kod drugih (ona) očekuje kraj njihovih podviga, pripremajući im, u konačnom ishodu, vence za njihovo trpljenje. Po rečima nekog bogonosnog Oca, jedni primaju sveštene nagrade pre podviga, drugi u toku tih podviga, ostali – u vreme svog ishoda (iz tela).
4. Sve se ovo događa prema svemudrom božanskom promislu koji na različite načine uređuje sve što se odnosi na nas i svakome dodeljuje ono što mu sleduje i služi na korist, kako kada su u pitanju vrlinska dela, tako i u odnosu na tajne vere. Ustrojavajući, dakle, mudro i čovekoljubivo i kada je reč o Mariji Magdalini, Gospod je prosudio da ona još ne treba da se uveri u njegovo Vaskrsenje, kako bi na njenom primeru i one koji dolaze kasnije priveo i privoleo na trpljenje. Saslušajmo kakvih se sve darova ona udostojila nakon toga, zbog svoje postojanosti i trpeljive čvrstine: A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše. I kada plakaše – kaže Evanđelje – nadviri se nad grob i vide dva atela u belim haljinama gde sede, jedan čelo glave, a drugi čelo nogu, gde beše ležalo telo Isusovo (Jn. 20; 11-12).
5. To što se ona pognula i što je, duboko potresena, oči upravila ka Grobu, pokazuje krajnju duševnu napetost. Najpre, međutim, treba istražiti sledeće: kako je mogla, kako kaže Evanđelist, još dok je bio mrak sve jasno da vidi, i to svaki detalj, pa još i izvana da vidi ono što se nalazi unutar pećine? Očigledno da je tada napolju bio mrak jer čuvstveni dan još nije konačno zasijao. Pećina je pak bila ispunjena svetlošću Vaskrsenja, koju je Marija videla i koja je u njoj još više rasplamsala ljubav prema Hristu – svetlošću koja je njenim očima dala snagu da prime viđenje angela, i ne samo da ih vidi, nego i da besedi sa njima, jer je takvu silu posedovala ona svetlost.
6. Videla ih je u belim odeždama, ne samo zbog čistote i blistanja angelske prirode, nego i kao one koji svojim sijanjem objavljuju i pokazuju tajnu Vaskrsenja i zajedno sa nama praznuju ovaj uistinu lučezarni dan vaskrsenja Gospodnjeg. Ona ih je videla kako sede, da bi jasno poznala kako oni nisu došli tek tada, nego da su i ranije bili tu, iako se nisu pokazali, a takođe i da bi shvatila koliko su neki od njih uzvišeni, budući da se ne vide čak ni onda kada su prisutni. Sedeli su tako, čini mi se, i zbog svoje ljubavi, jer su želeli da se približe mestu na kome je prethodno ležalo telo Gospodnje. Proniknuti ljubavlju, oni su sedeli na grobu, jedan kod glave a drugi kod nogu, pokazujući kako je i za angele u istoj meri (kao i za ljude) omiljeno i poštovano kako božanstvo Hristovo – čiji je simvol mesto na kojem je počivala Njegova glava, tako i Njegovo očovečenje – koje je predstavljeno mestom na kome su ležale Njegove noge. I oni joj rekoše: Ženo, što plačeš? (Jn. 20,15).
7. Gledaš nebo u toj pećini, ili, bolje reći – hram nebeski, podignut na mestu zemaljskog groba i tamnice, u kome su umesto zemaljskih straža nebeski angeli, koji imaju veliku čast da čuvaju grob Životodavca Boga i sa radošću ga štite sad kad je pust. A ti, ženo, zašto plačeš? Oni ne pitaju zato što im okolnosti nisu poznate, nego zato da bi je povratili, da bi je učinili sposobnom da ih prihvati i da bi stvorili dobru osnovu za izvršenje svoga dela, a delo angela koji sede na grobu Životodavca sastojala se u tome da objave slavu Vaskrsloga. Na pitanje angela o razlogu zbog koga plače, ona odgovara: Zato što uzeše Gospoda mojega, i ne znam gde Ga položiše. I ovo rekavši, obazre se natrag. Šta je Mariju podstaklo da se iznenada okrene natrag? Nesumnjivo, podstaklo ju je pokorno klanjanje angela Gospodu Koji se pojavio: ona je Njega nazvala samo svojim Gospodom (kaže: Uzeše Gospoda mojega), smatrajući da je reč o krađi i odnošenju Tela, čime je, istina, pokazala naklonost svoje duše prema Njemu, ali nikako o Njemu nije razmišljala onako kako dolikuje Bogu. Oni pak na delu pokazuju da je On Gospod i samih angela Božijih, jer dok On još nije došao sedeli su na grobu, a kada se neposredno pojavio, hitro su ustali i sa pobožnošću i ushićenjem, kako to dolikuje njihovom činu, usrdno Mu se poklonili.
8. Marija se okrenula da bi videla šta je to prenulo angele i ugledala Isusa kako stoji, mada nije shvatala da je On pred njom, jer je Vaskrsenje smatrala nečuvenim i gotovo nemogućim. Pošto je, osim toga, sumrak još preovladavao nad dnevnom svetlošću, a Gospod joj nije pokazao (Svoje) božansko sijanje, nego je bio onakav kakvim Ga je znala za života i u vreme stradanja, ona Ga nije prepoznala, nego je od Onoga koji obrađuje duše i Tvorca sveta mislila da je gradinar ovdašnjeg vrta. Kada joj se On obratio po imenu, govoreći: Marija, ona Ga je prepoznala i, promenivši mišljenje, odgovorila je: Ravuni, što će reći: Učitelju! Ni tada joj, međutim, iako je videla da je živ, nije palo na pamet da o njemu pomisli kao o Bogu, već se prema Njemu ponela prosto kao prema čoveku Božijem i učitelju božanskih stvari, te je stoga pohrlila ne samo da Mu se pokloni, nego i da se iz ljubavi dotakne Njegovih nogu, ali je začula: Ne dotiči Me se! On time kao da joj kaže: ako tvoja misao ne dotakne dubinu tajne o Meni – da sam Ja Bog Kojega ti sada vidiš u telu, i to u telu koje je sada božansko, onda Me se ne dotiči.
9. To je moralo da bude ostavljeno za Majku Božiju – to, da Ona jedina od žena po Vaskrsenju dotakne telo Boga Koji se radi nas od Nje ovaplotio. To se i dogodilo, kako saopštava Evanđelist Matej, jer zbog Nje su se – kaže on – (Žene Mironosice) dotakle nogu (Vaskrslog Gospoda Hrista). A Mariji Magdalini (Gospod) kaže: Ne dotiči Me se, jer još nisam uzišao Ocu Svojemu (Jn. 20; 17) – što u potpunosti odgovara onome što je potom rekao učenicima: Uzlazim Ocu Mojemu, dok sada veli: Još nisam uzišao. On ovo govori zato da bi se oni dvostruko potrudili, da bi rasplamsao njihovu ljubav i podstakao ih na predanu težnju ka tome da Ga vide. Međutim, ove poslednje reči Spasiteljeve odnosile su se na Mariju Magdalinu: Ne dotiči Me se, jer sada je to telo u koje sam se obukao silnije od ognja ustremljenog u vis, i više je ispunjeno silom; ne samo da je u stanju da uziđe na nebo, nego i do samog nadnebesnog Oca. Ja, međutim, još nisam uzašao Ocu Svome, jer se, nakon vaskrsenja iz mrtvih, još nisam javio Svojim učenicima.
10. Idi braći Mojoj – jer svi smo mi od jednog Oca, iako ne na isti način, budući da sam Ja Sin od Njegove prirode i jednosuštan sa Njim, dok je njih On kroz mene usinio. Idi, dakle, braći Mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu Mojemu i Bogu vašemu (Jn. 20; 17). On je naš Otac po blagodati usinovljenja Duha, a Njegov Otac po božanskoj prirodi. Kao Tvorac prirode On je naš Bog, a Njegov Bog je silom onog domostroja kojim je primio ljudsku prirodu. Ovo je rekao odvojeno zato da bismo shvatili međusobnu različitost. Time što je rekao da ushodi Ocu, On im je razjasnio da je Njegovo telo (nakon Vaskrsenja): upravo ono (telo) u kojem je On na zemlji i ranije neprestano prebivao i sve vreme bio sa njima.
11. Mariju Magdalinu veličamo kao jednu od Hristovih Mironosica, u koju se, nakon što je Hristos iz nje isterao sedam zlih duhova, umesto toga, u potpunosti uselila sedmostruko jača božanska blagodat Duha. Tako je dakle, ova Magdalina Marija zbog svoje istrajnosti bila udostojena viđenja angela i besedovanja sa njima da bi zatim, ugledavši Gospoda, postala Njegov apostol i za same apostole, te iz samih božanskih usta bila naučena i konačno dobila potvrdu (Vaskrsenja Hristovog), otišla apostolima i objavila im da je videla Gospoda, a što joj je On rekao.
12. Razmislimo o tome, braćo: koliko je Marija Magdalina u dostojanstvu zaostajala za Petrom, prvovrhovnom među apostolima, ili za Jovanom, Hristovim ljubljenim Bogoslovom, a koliko je uzvišenijega nego oni bila tada udostojena! Oni su, dakle, po dolasku na Grob videli samo plaštanicu i povoje, dok je ona, blagodareći unutarnjoj istrajnosti – budući da je do kraja ostala kod ulaza u Grob – pre apostola videla ne samo angele, nego i Gospoda angela Koji je u telu ustao iz mrtvih, postala je Njegova poslušnica, i On ju je Svojim božanskim ustima poslao da izvrši zapovest.
13. I evo, ovaj hram u kojem se sada nalazimo, predstavlja obličje one pećine, bolje reći, i više nego obličje. I on ima imesto gde leži telo Gospodnje – u unutarnjoj prostoriji, iza zavese, gde se nalazi svesveštena Trpeza. Stoga onaj ko duhovno pribegava ovoj božanskoj i uistinu bogoprimnoj pećini i tu prebiva i ostaje do kraja, usredsređujući i usmeravajući svoju misao ka Bogu, taj ne samo da će poznati u ovome bogonadahnute reči Svetog Pisma koje kao kakvi angeli svedoče o božanskoj i ljudskoj prirodi nas radi ovaploćenog Božanskog Logosa – nego će očima svoga uma jasno videti i Samog Gospoda, reći ću čak – i telesnim očima, jer onaj ko sa verom gleda na tajanstvenu Trpezu i na Hleb Života koji na njoj počiva, vidi Samog uipostaziranog Logosa Božijeg koji je postao Telo i nastanio se među nama. Ako učini sebe dostojnim da se On nastani i u njemu, onda ne samo da će Ga videti, nego će postati i Njegov pričasnik, i On će obitavati u takvome, i biće (takav čovek) ispunjen božanskom blagodaću koju On daje. Kao što je Marija Magdalina videla ono što su apostoli želeli da vide, tako i ovakav čovek biva udostojen toga da vidi i da se nasladi onim u šta bi, po rečima Apostola, i angeli hteli da proniknu, te kroz sozercavanje toga i kroz sv. Pričešće, vasceli čovek postaje bogolik.
14. Dakle, braćo, ispravite ponovo vaše ruke koje se ne dižu da bi činile vrline i vaša raslabljena kolena, i usmerite vaše korake da idu pravo, hodeći pravim putevima Gospodnjim: pravednošću, celomudrenošću, ljubavlju, smirenjem, istinom. Izopačeni i potpuno krivi putevi, kakvi su mržnja, laž, izdajstvo, ubistvo, proždrljivost, gordost i tome slično – ne samo kada se ovako nešto tvori, nego i kada se gaji u srcu – čine da čovek zasluži da se Bog odvrati od njega, jer čovek gleda na lice, dok Bog gleda srce, budući da On ispituje srca i ono što je skriveno.
15. Vi koji ste se sabrali u hramu Božijem, opasavši bedra razuma svojega, kako kaže prvi među apostlima, Petar, budite trezveni, sasvim se nadajte blagodati koja će vam se doneti otkrivenjem Isusa Hrista (1. Petr. 1; 13). Nemoguće je da onaj ko stoji u sveštenoj Crkvi Božijoj, ko sabira svoj um i usmerava ga ka Bogu, ko proniče u sadržaj svetih pesama koje se poju, pazeći na njih od početka do kraja, ne privuče k sebi Boga, shodno predmetu svojih misli o Bogu i o božanskim rečima. Kao posledica takvog razmišljanja javlja se neka toplina u srcu koja odgoni rđave pomisli kao mušice i duši donosi duhovni mir i utehu, a telu daruje osvećenje, shodno rečenom: Zapali se srce moje u meni, i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps. 38; 4). To je upravo ono čemu nas je i neko od bogonosnih Otaca poučavao rečima: na svaki način se potrudi da tvoje unutarnje delanje bude po Bogu, jer tako ćeš pobediti spoljašnje strasti. I veliki Pavle nas na to podstiče kada kaže: Po Duhu hodite, i iohošu telesnu nećete činiti (Gal. 5; 16).
16. Tako i na drugom mestu savetuje i piše: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom (Ef. 6; 14). Tako biva kada je misao okrenuta prema božanskom i prebiva u božanskoj istini, dok se požudne sklonosti duše drže unutar brižljivo postavljenih granica, a želje tela su izgnane. Kad su telesne pomisli ugušene, onda dušu koja prebiva u miru prihvata blagodat Duha i čini je sposobnom da okusi ona buduća i neopisiva blaga, koja oko strasnog i nemarnog čoveka nije videlo, ni uho čulo, niti su u srce takvoga čoveka ulazila. Ova sposobnost (da se okusi buduće) predstavlja takođe i zalog tih duhovnih blaga, a srce koje ih je primilo postaje duhovno i potpuno sigurno u svoje spasenje. Onaj ko poželi da stekne takvu sigurnost i da tačno spozna takve duhovne zaloge (večnih blaga), neka živi onako kako je sada pokazala i predstavila reč, i na taj način će biti sugrađanin svetih Božijih i pričasnik večnih i neopisivih blaga koja su njima obećana,
17. a koja i svi mi neka dobijemo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, vlast, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *