NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
19. beseda
 
Na Evanđelje Hristovo o Samarjanki,
i o tome da treba prezirati dobra zemaljskog života
 
1. Tokom svih ovih dana koji sada protiču, sve do Pedesetnice, mi praznujemo Vaskrsenje iz mrtvih Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, pokazujući već i samom dužinom praznovanja uzvišenost ovog praznika u odnosu na sve ostale. I premda ovo razdoblje obuhvata i godišnji spomen na Uzlazak Gospodnji na nebo, i ono ukazuje na to koliko Vaskrsli Vladika nadvisuje sve one sluge koje su bilo kada vaskrsnute. I zaista, sve one koji su nekada vaskrsli iz mrtvih vaskrsli su drugi, a zatim su (ponovo) umrli i vratili se u zemlju. Kada je pak Hristos vaskrsao iz mrtvih, smrt je izgubila svoju vlast nad Njim jer je jedino On Samoga Sebe trodnevno vaskrsao i nije se više vratio na zemlju, nego je uzašao na nebo, i, budući jedan Bog sa Ocem, našu prirodu učinio saprestolnom. On je jedini bio početak budućeg vaskrsenja svih, prvi plod upokojenih i prvenac iz mrtvih, Otac budućeg veka. Kao što u Adamu svi umiru, i grešnici i pravednici, tako u Hristu svi oživljuju, i grešnici i pravednici, ali svako u svome činu. Prvenac je Hristos, a potom – oni koji su Hristovi, o dolasku Njegovome. Zatim sledi kraj, kada će On da ukine svako starešinstvo i svaku vlast i silu, i kada će sve neprijatelje Svoje da pokori pod noge Svoje. Poslednji neprijatelj koji će biti uništen jeste smrt – u sveopštem vaskrsenju, uz poslednju trubu, jer ovo propadljivo treba da se obuče u nepropadljivost, i ovo smrtno treba da se obuče u besmrtnost.
2. Takve darove prinosi nam Vaskrsenje Hristovo i stoga jedino taj praznik proslavljamo tako dugo, kao onaj koji je istinski besmrtan, neprolazan i večan, predizobražavajući tako i blaženstvo svetih u budućem veku, odakle uteče bolest, tuga i uzdasi, jer je u tom blaženstvu bogonadahnuta i neizmenljiva radost i sreća, pošto je tamo prebivalište onih koji se zaista raduju. Upravo zato je blagodat Duha ustanovila kao zakon da uoči ovih (pashalnih) dana provodimo sveštenu Četrdesetnicu u postu, bdenju, molitvi i svakom vrlinskom podvigu, predstavljajući Četrdesetnicom sliku života ljudi koji se spasavaju u ovom veku, a to nije ništa drugo nego pokajanje i provođenje života na bogougodan način. Pedesetnica koja za njom sledi i kroz koju sada prolazimo, predstavlja mir i počinak koji će tamo primiti oni koji se podvizavaju radi Boga.
3. Zato je Četrdesetnica i povezana sa uspomenom na spasonosna Stradanja Gospodnja, i posle sedam nedelja postu dolazi kraj, dok Pedesetnica uključuje i uznošenje sa zemlje na nebo, i silazak i razdavanje božanskog Duha. Ovaj je vek nalik sedmici i sastoji se iz četiri časa i dela i stihije (četiri časa – četiri dela dana: jutro, dan, veče i noć; četiri dela – četiri godišnja doba; četiri stihije, tj. elementa vazduh, vatra, zemlja i voda. „4“ je osnovni broj u „40“), a onima, koji tokom njega, kroz činjenje dobrih dela, postaju učesnici Stradanja Hristovih, on donosi praznovanje Pedesetnice, koja počinje od osmice i u osmici ima kraj (jer, „osmica“ je znamenje budućeg veka), i prevazilazi časnu sedmicu i četvorku, i kroz Vaskrsenje Gospodnje, i Vaznesenje koje za njim sledi, predstavlja buduće vaskrsenje roda ljudskog i uzimanje dostojnih u oblake, u sretanje Božije, i, na kraju, u večni pokoj i prebivanje sa Bogom.
4. Ovo će, međutim, doći u svoje vreme. Gospod je, uoči Svojih stradanja i vaskrsenja, propovedajući Evanđelje Carstva, pokazao učenicima da dostojni vere i obećanog večnog nasleđa neće biti izabrani samo iz judejskog plemena nego iz svih naroda – što ste mogli da čujete i iz Evanđelja koje je danas čitano: Tako dođe u grad samarjanski zvani Sihar (Sihem), blizu sela koje dade Jakov Josifu, sinu svojemu. A onde bejaše izvor Jakovljev (Jn. 4; 5-6). Izvorom se ovde naziva studenac koji je vodu dobijao od izvora, što se vidi iz prethodnih reči. Kaže se da je Jakovljev jer ga je Jakov iskopao. Sihar je oblast koju je Jakov dao Josifu kada je u Egiptu na samrti ostavio zaveštanje: Evo ja ću uskoro umreti; ali će Bog biti s vama i odvešće vas opet u zemlju otaca vaših. I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku amorejskih mačem svojim i lukom svojim (1. Mojs. 48; 21-22). Zato je Sihar docnije naselilo Jefremovo pleme, a Jefrem beše prvenac Josifov; oko toga mesta obitavalo je deset plemena Izrailjevih nad kojima je vladao Jerovoam odstupnik.
5. Pošto su oni često vređali Boga, Bog ih je često ostavljao, da bi potom svi bili odvedeni u ropstvo, tako da su se naposletku na njihovo mesto naselili različiti narodi, koje je tu doveo asirski car, i koji su po planini Somor dobili naziv „Samarićani“. I kao što je nekada Jakov prolazeći tuda došao u Sihem, tako je sada Hristos prolazeći stigao u Samariju. Onaj prvi je, kako sam kaže, došao sa mačem i lukom, tj. da bi istrebio i pobio njegove pređašnje žitelje, dok je Hristos stigao sa rečju i učenjem, što znači radi spasenja. Isus pak umoran od puta – kaže Evanđelist – seđaše tako na izvoru; beše oko šestoga časa (Jn. 4; 6).
6. I vreme i umor i mesto učinili su da Onaj Koji je nosio telo kakvo je i naše sedne. Radi potvrde svega ovoga, ali i predviđajući buduću korist, On je sedeo tako kako opisuje Evanđelje, kod izvora, tj. prosto na zemlji, kao usamljeni stranac, jer su Njegovi učenici pošli u grad da kupe hranu. Dok je tako usamljen sedeo kraj izvora, došla je žena Samarjanka da uzme vodu. I Gospod je, kao Čovek, trpeo žeđ; po Svojoj ljudskoj prirodi On ju je video kako dolazi da bi utolila žeđ, a kao Bog video je da je i njeno srce žedno spasonosne vode, ali da ona ne zna ko ovu vodu može da joj pruži, te je požurio da se otkrije žednoj duši. Počinjući Svoje obraćanje ovako, kako bi bilo što shvatljivije, rekao joj je: Daj Mi da pijem (Jn. 4; 7). Ona je bila pronicljiva, i pošto je po Njegovoj odeći, držanju i spoljašnjim obeležjima videla da je Jevrejin i čuvar zakona, iznenadila se i upitala ga: Kako Ti, koji si Judejac, tražiš od mene, žene Samarjanke, da piješ? Jer se Judejci ne druže sa Samarjanima, kao sa neznabošcima. Koristeći povoljnu priliku, Gospod je počeo da otkriva Sebe sledećim rečima: Kada bi ti znala dar Božiji, i ko je Taj Koji ti govori: Daj Mi da pijem, ti bi tražila od Njega i dao bi ti vodu živu (Jn. 4; 9-10).
7. Vidite li šta je tu njoj posvedočeno: da je znala, istoga časa bi tražila, i postala bi pričasnica žive vode, što je ona zaista, kada je saznala, i učinila, a potom i zadobila. Istovremeno, judejski Sinedrion je tražio (odgovor), i u potpunosti dobio, da bi potom raspeo Gospoda Slave. Šta je, međutim, taj dar Božiji? Kada bi ti znala, kaže, dar Božiji. Ostavimo po strani ostalo i zadržimo se na činjenici da se ovaploćeni Bog nije gnušao nad onima koje su Judejci do te mere prezirali, da od njih čak ni vodu ne bi uzeli i da je već i to bio velik dar i velika blagodat. A šta tek reći kada pokaže takvu ljubav prema njima, i ne samo da primi ono što Mu oni daju, nego ih učini i pričasnicima Svojih božanskih darova?! I zašto kažem samo – darova, kad On i Samog Sebe daje, i verne čini sasudima koji mogu da prime Njegovo božanstvo, jer oni ne mogu imati drugi izvor koji teče u večni život, osim onoga koji je On ranije obećao?! Koji će um to da shvati? Koja će reč izraziti prevashodstvo ovoga dara?
8. Samarićanka, međutim, još ne beše shvatila uzvišenost žive vode, i isprva je u nedoumici kako će njen sabesednik uzeti obećanu vodu kada nema nikakvu posudu, a studenac je dubok? Zatim pokušava da ga uporedi sa Jakovom, koga naziva „Ocem“, ukazujući poštovanje rodu zbog toga mesta, i hvali vodu iz ovog izvora kao onu od koje nema bolje. Međutim, kada je čula da je Gospod rekao kako onaj koji pije od vode koju ću mu Ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni (Jn. 4; 14), ispustila je krik žedne duše koja prilazi veri, mada još nedovoljno jasno da bi ugledala svetlost: Gospode, daj mi tu vodu da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam (Jn. 4; 15). Gospod je hteo postepeno da se otkrije i zato joj zapoveda da pozove i muža. Skrivajući svoj položaj i istovremeno trudeći se da dobije dar, ona je rekla: Nemam muža. Na to kao odgovor čuje koliko je muževa imala od svoje mladosti i to da onaj koga sada ima nije njen muž; ne tugujući zbog prekora i shvativši da je njen sabesednik prorok, ona prelazi na značajnija (uzvišenija) pitanja.
9. Vidite li kakvi su bili smirenje i ljubopitljivost ove žene? Ona veli: Oci naši klanjahu se Bogu na gori ovoj, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba klanjati (Jn. 4; 20). Vidite li šta je bilo predmet njenih misli i kako je ona poznavala Sveto Pismo? Koliko je danas onih koji su verni po rođenju i koje je Crkva othranila, a koji Sveto Pismo poznaju tako kao ova Samarjanka, tj. koliko je onih koji znaju da su se Oci naši, dakle Jakov i njegovi potomci, patrijarsi, na toj gori klanjali Bogu? Primajući takvo poznavanje i brižljivo izučavanje bogonadahnutog Pisma kao kakav miomiris, Hristos sa zadovoljstvom nastavlja besedu sa Samarjankom. Kao što, položivši na užareni ugalj (žar) nešto mirisno, privlačiš i zadržavaš one koji dolaze ili ih pak odbijaš i odvraćaš ako staviš nešto smradno i neugodno, tako je i sa pomislima: ako se prihvatiš sveštene brige i staranja o njima, udostojićeš se božanske posete, jer je to miomiris koji je ugodan Bogu. Ako pak budeš gajio ružne, prljave i zemne pomisli, bićeš daleko od božanske pažnje, i zaslužićeš, avaj, da se Bog odvrati od tebe, jer neće stajati bezakonici pred očima Tvojim (Ps. 5; 6) – kaže Psalmopojac Bogu. Budući da je Zakon tada propisivao da se u svemu treba sećati Boga – kad sediš i kad hodiš, kad ležeš i kad ustaješ (parafraza na 5. Mojs. 6;7), da Evanđelje kaže: Istražujte Pisma, i u njima ćete naći život večni (parafraza Jn. 5; 39), i da apostol veli: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5; 17), što znači da prestupnika predstavlja čak i onaj ko svoj um zadržava na zemnim pomislima – nije li onda tim pre prestupnik i onaj ko ogrezne u zle i prljave pomisli?
10. Kada su se to Oci naši klanjali Bogu na onoj gori? Onda, kada je patrijarh Jakov, bežeći od svoga brata Isava koji ga je iz zavisti mrzeo, po savetu svoga oca pošao u Mesopotamiju, i kada se sa ženama i decom vratio ovamo; jer je na povratku podigao šatore oko mesta na kome je Gospod razgovarao sa Samarjankom. Posle događaja sa Dinom i uništenja Sihema, Bog je, kako stoji u knjizi Postanja, rekao Jakovu: Ustani, idi gore u Vetilj i onde stani; i načini onde žrtvenik Bogu Koji ti sejavio kad si bežao od Isava brata svoga (1. Mojs. 35; 1). Posle ovih reči Jakov se diže i ode na onu goru i načini tamo žrtvenik i nazva ono mesto „Vetilj“, jer mu se tu javio Bog. Zbog toga Samarjanka kaže: Oci naši klanjahu se Bogu na gori ovoj, misleći na te ljude iz starine, jer su zakoni koji se odnose na Jerusalimski hram bili ustanovljeni kasnije. Pošto je Jakov to mesto nazvao „Dom Božiji“, jer Vetilj u prevodu znači upravo to, ona pita i žarko želi da zna zašto se više „Dom Božiji“ ne nalazi tu nego u Jerusalimu, i zašto je određeno da tamo treba prinositi žrtve i klanjati se Bogu. Gospod je odgovarajući na njene reči i ostvarujući tako cilj Svoje besede, predskazao ovoj ženi da će baš ona biti jedna od tih koje Bog traži i prima: Ženo, veruj Mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu, a nešto kasnije dodaje i ovo: Jer Otac traži da takvi budu oni koji Mu se klanjaju (Jn. 4; 21,23).
11. Vidite li da se ovo i na nju odnosi, da će i ona biti među onima koje Bog traži, da će se i ona pokloniti najuzvišenijem Ocu, i to ne zbog značaja mesta, nego evanđelski, jer se reči nećete se klanjati Ocu ni na gori ovoj, ni u Jerusalimu odnose na nju, mada Gospod tim rečima ujedno jasno najavljuje i promenu zakona: kada dolazi do promena u poklonjenju, onda neminovno dolazi i do promene Zakona.
12. U međuvremenu je (dok do toga ne dođe), kao pravilo dato sledeće: Vi se klanjate onome što ne znate; a mi se klanjamo onome što znamo; jer je spasenje od Judejaca (Jn. 4; 22). Ovo je, ujedno, i odgovor na njeno pitanje, i produžetak Njegovih sopstvenih misli. On kaže: „Mi, Judejci“, zato što je Sebe smatrao za Judejca, budući da je od njih potekao po telu. Dakle, On kaže „mi“, koji znamo šta nam je činiti, razilazimo se sa vama, Samarjanima, po pitanju mesta poklonjenja, jer znamo da zakonito poklonjenje treba da se savršava u Jerusalimu, budući da je od Judejaca Spasenje celog sveta, to jest, (da od njih) dolazi Hristos. Pošto više nije Onaj Koji tek treba da dođe – jer Sam je tu – On ne kaže: „Spasenje će biti od Judejaca“, nego: Spasenje je od Judejaca. Zatim kaže: Dolazi čas, i već je tu. Bile su to proročke reči. Rekao je dolazi, jer se još nije savršilo, ali se savršava, i kaže: Već je tu, jer je video da je spremna da uskoro poveruje i da se klanja u duhu i istini. Dolazi čas, kaže, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju (Jn. 4; 22). Pošto najuzvišeniji Otac Kojem se sve klanja, Otac Same Istine, tj. jedinorodnog Sina, ima Duha Svetoga, onda su i ti koji se Njemu klanjaju u Duhu upravo oni koji ovako veruju i u kojima On dejstvuje, jer je Duh – kako kaže apostol – taj kroz Koga se klanjamo i kroz Koga se molimo; i niko ne dolazi Ocu, osim kroz Mene, kaže jedinorodni Sin Božiji.
13. Oni, dakle, koji se najuzvišenijem Ocu klanjaju u duhu i istini, jesu istinski bogomoljci. Pošto je odbacio i Jerusalim i Samariju (tj. uopšte, jedno određeno mesto na kome bi se vršilo klanjanje Bogu), On sledećim rečima opet skreće besedu sa bilo kakvog veštastvenog shvatanja mesta i poklonjenja, da neko ne bi smatrao da treba da bude određeno drugo mesto, govoreći: Bog je Duh; i koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn. 4,24), tj. da razumeju da je bestelesni u potpunosti izvan tela. Na taj način, oni će Ga zaista na svakom mestu videti u duhu i istini Njegovoj. Duh je, kao Bog bestelesan, a bestelesno nije ograničeno mestom i prostornim granicama. Stoga onaj ko kaže da se samo u Jerusalimu ili na Samarijskoj Gori, ili na nekom drugom mestu na zemlji ili na nebu treba klanjati Bogu, ne govori istinu, niti se istinski klanja. Bog, kao bestelesan, nije ni na jednom od-ređenom mestu, ali, pošto jeste Bog, On je svugde. Ako bi pak po-stojala takva gora, ili mesto, ili tvar, gde ne bi bilo Boga, onda bi bilo potrebno tražiti mesto na kome se On nalazi. Međutim, Bog je na svakom mestu i u svemu. Na koji je način On svuda i u svemu, i to ne nekim delom, nego tako da u svemu svecelo prebiva? Uistinu, ne tako što je telo, nego tako što je Onaj Koji sve sjedinjuje i obuhvata, i Sam jeste u Samom Sebi, svuda i nad svim, te Mu se i istinski poklonici klanjaju u duhu i istini Njegovoj.
14. Dakle, Bog ne samo da prima poklonjenje po svoj zemlji, nego i iznad zemlje, od svih onih koji u Njega veruju ovako, istinski, kako to Bogu i dolikuje: Otac je bestelesan i nije ograničen ni vremenom ni prostorom, u Svetom i večnom (beznačalnom, bespočetnom) Duhu i sabeznačalnom Sinu i Logosu, koji je uipostazirana Istina Očeva. Isto kao i angeli, ni duša, budući bestelesna, nije ograničena mestom, ali nije svudaprisutna, pošto u sebi ne sadrži sve, nego i sama takođe ima potrebu za Onim Koji sadrži. Shodno tome se i oni (tj. duše i angeli) nalaze u Onome Koji sve sadrži i obuhvata i, prema položaju koji im odgovara, imaju svoje granice, mada duša poseduje telo sa kojim je stvorena, i nalazi se u celom telu, a ne na nekom određenom mestu, i ne kao obuhvaćena u telo, nego kao ona koja obuhvata i sadrži telo, što je takođe osobina koju ima kao obraz Božiji.
15. Tek što je od Hrista čula ove čudesne i bogodolične reči – da se Bogu istinski treba klanjati ne drugačije, nego isključivo u duhu i istini Njegovoj – Samarjanka je postala slična duši iz Pesme nad pesmama, koja je kao nevesta pošla za Bogom i, budući okriljena glasom nepropadljivog Ženika – željenog, očekivanog i skrivenog, iako se nalazi blizu – kaže: Znam da dolazi Mesija zvani Hristos; kad On dođe, objaviće nam sve (Jn. 4; 25). Vidite li kako je ona bila spremna za veru u Mesiju Koji je blizu i Čiji se dolazak iščekuje, i kako je velika bila njena nada! Zar ne bi i ona mogla da se Davidom kaže: Gotovo je srce moje, Bože, gotovoje srce moje: pevaću i psalmopojaću u slavu Tvoju (Ps. 56; 8)?
16. Kako bi to (o dolasku Mesije) ona mogla tako pouzdano znati i biti u to tvrdo uverena, u potpunosti okrenuvši dušu ka tome, osim ako je brižljivo izučavala proročke knjige? Zato je njen um bio do te mere uzvišen i ispunjen božanskim nadahnućem. I evo, ja sada toliko oduševljeno gledam na duhovnu i veoma silnu ljubav Samarjanke prema Hristu, da opet želim da je opišem rečima iz knjige Pesma nad Pesmama: Koje ona što promiče kao zora, lepa kao mesec, izabrana kao sunce (Pesma 6; 9), jer u objavi da će se uskoro pojaviti duhovno Sunce Pravde, Hristos, vidim kako u liku Samarjanke kao divna zora blista začetak Crkve neznabožaca; vidim nju, kako se, poučena od strane Spasitelja, utvrdila pokraj sveštenog izvora koji ispunjava Kupelj (Krstionicu). Ona je i lepa kao mesec, jer svetli u vreme dok je još trajala noć bezbožništva. Izabrana je kao sunce i zato ju je Spasitelj nazvao Fotina (Svetlana). Zato je i ubrojana u one koji, kako kaže Evanđelje, treba da zasijaju u budućnosti, jer je svoj svetli život naposletku zapečatila i blaženom i mučeničkom smrću. A sada, pošto je videla Hrista, istinitog Boga, i pošto je o Njemu na savršen način bogoslovstvovala, predviđajući ono što će biti – što je Gospod kasnije rekao svojim učenicima za Duha Svetog, Koji je jednoprirodan i u časti ravan Njemu, da će ih On, kada dođe, naučiti svakoj istini – ona govori o Njemu: Kad On dođe, objaviće nam sve.
17. Videvši sve to, Nebeski Ženik joj otvoreno kaže: Ja sam Koji švori s tobom (Jn. 4; 26). Istoga časa ona se podigla, i, ostavivši krčag za vodu, kao uistinu izabrana blagovesnica, pohitala je u grad kako bi sledećim rečima sve privodila veri u Onoga Kojega je videla: Hodite da vidite Čoveka Koji mi kaza sve što sam učinila. Da nije On Hristos? (Jn. 4; 29). Nije ona ovo rekla tako zato što se kolebala, nego zato što je smatrala da će se i drugi lakše uveriti kada vide Gospoda, posle razgovora sa Njim. To se i dogodilo.
18. Pošto vidim da je već došlo vreme za telesne potrebe i da vas zovu svakodnevni poslovi, izložio sam ovo što je gore rečeno u najkraćim crtama, ostavljajući sada druge evanđelske reči po strani. Međutim, razmislite o ovoj Samarjanki. Čim je čula evanđelske reči koje i mi blagovestimo vašoj ljubavi, ona je odmah prezrela čak i neophodne telesne potrebe pošto je zaboravila i na krčag i na svoj dom i požurila u grad, da bi povela Samarjane i opet sa njima došla kod Hrista. Evo šta znače reči – Hodite da vidite. Dođite za mnom, ja ću vas odvesti i pokazaću vam Spasitelja Koji je sa nebesa došao u svet.
19. Tako ih je ona dovela do Hrista, a nas je, time što je ostavila krčag i svoj dom, naučila da neophodnim telesnim potrebama pretpostavimo onu korist od učenja (pouke) koju je i Gospod nazvao „dobrim delom“, govoreći u Evanđelju Marti za Mariju, koja je slušala reč Božiju. Ako valja prezreti čak i neophodne potrebe, koliko je onda nužnije prezreti sve ostalo? Šta je to što tebe opterećuje i odvlači od slušanja onoga što duši donosi korist? Možda briga za dom, ili decu, ili ženu? Možda tuga ili radost – tvoja ili onoga ko ti je blizak? Možda kupovina ili prodaja? Možda to, kako da upotrebiš, ili bolje rečeno zloupotrebiš, svoje imanje? Nego, poslušaj sa razumevanjem apostolsku pouku: A ovo kažem, braćo, da je ostalo malo vremena: od sada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju, i koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7; 29-21).
20. Šta znače reči: ostalo je malo vremena? Znače da je život kratak, a smrt blizu, da je ovaj svet propadljiv i da je večno prebivalište samo drugi (svet). U onaj svet odvešće nas samo postojan prezir prema ovdašnjem svetu, spremnost za budući vek i život, po mogućstvu daleko od načina ovdašnjeg života, vođen po uzoru na život onog veka, kao i bežanje, koliko za to imamo snage, pred povredama koje nam nanosi ovdašnji život. Ako posedujemo imanje u okolini grada, onda prilikom čestih neprijateljskih napada mi kao da ga i nemamo, jer veći deo vremena provodimo u bekstvu i bezbedno boravimo unutar (gradskih) zidina, a kada se neprijatelj privremeno povuče, mi iskoristimo priliku da na kratko izađemo iz grada, ali to vreme ne zloupotrebljavamo, znajući koliko je ono dragoceno. Apostol divno savetuje da tako treba da se ponašamo i u od-nosu na ovaj svet – da ga koristimo ali ne i da ga zloupotrebljavamo – jer on vidi da nevidljivi neprijatelj nasrće i da je kraj blizu jer, kaže, prolazi obličje ovoga sveta. Pošto ovaj svet nije trajan, nego, kako je rekao Apostol, sadašnje nije ništa drugo nego obličje, zapravo, sve postaje i odmah iščezava, pokazuje se na kratko i odmah prolazi, onda, ako bi neko želeo nešto da zadrži, to mu ne bi pošlo za rukom. Sve ovdašnje je kao letnji oblak gonjen vetrom, od koga ostaje izmaglica koja se brzo gubi. Otuda i savet da svako od nas jasno pokaže volju svoje duše i prinese očigledan primer da je prihvatio pouke dobijene od Boga. Kao što sam rekao, ma koliko neko hteo nešto da zadrži, ništa od onoga što pripada sadašnjem svetu ne može se zadržati, i to iz dva razloga: najpre, ne samo da prolazi ovaj svet nego i svaki od nas, koji taj svet koristimo, nestajemo nekoliko puta brže nego taj svet koji nam je na raspolaganju. Čovek je smrtan i privezan za stvari ovoga sveta, koje su takođe podložne promenama. Dakle, ko je vezan za te promenljive stvari, i sam se na razne načine menja i gubi ono što je čuvao: kako bogatstvo tako i radost, ili pak umirući sam sebi nanosi nepopravljivu promenu i odlazi odavde nag, ostavljajući sve što je ovde imao i u šta je polagao nadu. Možda će to ostati u nasledstvo njegovoj deci? Kakva je njemu radost od toga? On više ne pripada ovdašnjem životu, a deca će na isti ili sličan način takođe propasti.
21. Sledstveno tome, smrt uvek predstavlja nesreću za one koji su privrženi ovom svetu, za one koji se u krajnjem ishodu nagi uzimaju odavde i ostavljaju sve što su voleli. Za one pak koji preziru stvari ovoga sveta i traže poznanje budućeg, za one koji se trude da čine ono što će im biti od koristi pred licem budućeg veka, smrt koja dolazi ne predstavlja gubitak, nego ih, bolje reći, prenosi od sujetnih i nepostojanih stvari u nezalazni dan, u besmrtni život, u bogatstvo koje nije materijalno, u čistu radost, u večnu slavu, u ono što zaista jeste i što je postojano,
22. što i mi neka dobijemo, blagodaću i čovekoljubljem Onoga Koji je priklonio nebesa i sišao radi nas, i ne samo radi nas, nego i radi duša koje su zatvorene dole, i Koji je odatle uzašao silom Vaskrsenja i oživotvorenja, Koji je i nama kroz Samoga Sebe darovao prosvetljenje i uvođenje i nadu u nebeska i večna blaga, u kojima je On proslavljen u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *