NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
17. Beseda
 
Tumačenje tajne subote i nedelje, dana Gospodnjeg,
izgovorena na Novu (Mladu, Tominu) Nedelju
 
1. Danas praznujemo Novu nedelju ili, bolje rečeno, savršavamo obnovljenje novog dana Gospodnjeg. Naše slovo ima za svoj cilj da vašoj ljubavi, koliko nam to vreme dopusti, dublje razotkrije tajnu dana Gospodnjeg. Budući da je ova tajna velika i uzvišena i da se zbog toga ne može lako shvatiti, trebalo bi da uznesemo blagodarnost Gospodu svake tvari po Kojem je i ovaj dan dobio svoj naziv i Koji je, blagodareći Svom dolasku u telu, onima što Mu s verom pristupaju razotkrio makar i mali deo onoga što je teško dostupno i reči i umu.
2. Obratite pažnju na suštinu onoga što se govori. Ako neko i ne bude u stanju da sve razume, i iz onoga malog (što bude shvatio) razumeće opšte značenje, jer je učenje Duha slično svetlosti. Bog, dakle, šestoga dana nije stvorio i ukrasio samo vasceli ovaj vidljivi svet, nego i jedinu svoju tvorevinu koja je sastavljena i od čulnog (vidljivog) i od duhovnog elementa: stvorio je živog čoveka, oživotvorio ga i podario mu vlast nad živim bićima i nad svim biljem zemaljskim, da bi sedmoga dana otpočinuo od Svojih dela. Tome nas je poučio Mojsej, udostojen da sozercava stvaranje sveta koje se zbilo mnogo pre njega ili, bolje rečeno, poučio nas je Sam Duh Sveti Koji je to kroz njegova (Mojsejeva) usta čovekoljubivo obznanio našim ustima i dušama. I blagoslovi Bog sedmi dan, rečeno je, i posveti ga (1. Mojs. 2. 3). Zašto je posvetio i blagoslovio upravo taj dan, u kojem ništa nije stvorio, a ne prvi dan koji je, kako se čini, prevashodniji? Zašto je Mojsej tako govorio samo o tom danu, ali ne i o prvom, u kojem je Bog ni iz čega stvorio vaseljenu i ozario je novom svetlošću, iako još nije uspostavio odgovarajući poredak, izvodeći sve po redu i vrstama? Ako i nije posvetio taj dan, zašto nije (posvetio) onaj koji je za njim usledio i u kojem je utvrdio i rasprostro ovu veliku površinu, pod čim podrazumevam nebo koje je oko nas, a posle prvog i ono drugo nebo? Zašto pak ne onaj dan koji je došao posle toga ili dane koji su usledili, tj. dane tokom kojih je zemlja, posle povlačenja vode, počela da postoji i da dobija sav svoj poredak i ukrase, položene na nju i njoj svojstvene, kada je nebo dobilo dva velika svetila, slična nekim očima i kad su se, na zapovest Božiju, iz vode pojavile ptice i vodene životinje po svojim vrstama?
3. Ostavimo sada sve to i zapitajmo se zašto Bog nije, više od ostalih, blagoslovio šesti dan, kada ne samo da je iz zemlje izveo žive duše gmizavaca i četvoronožaca, nego je pokazao i delo dostojno Svog saveta, sve krunisavši u njegovom liku, sjedinivši čulno (vidljivo) i duhovno, delo jedinstveno i veličanstveno jer je po blagodati ono u sebi odrazilo Njega Samog, budući da je stvoreno prema Njegovom obrazu i podobiju kao živo biće koje Ga poznaje, odnosno, dan kada je na zemlji pokazao čoveka. Zašto nije posvetio i blagoslovio taj dan, nego dan sedmi, koji je bio dan nedelanja? Želeći da dam objašnjenje i da razrešim nedoumicu, a budući da se među mojim slušaocima nalaze i oni učeniji, neophodno je da opovrgnem nepravilna mišljenja. Postoje, na primer, oni koji smatraju da je broj sedam sveti broj. Takvi su Josif (Flavije), Filon i ostali koji, slično njima, kažu da je on nerođen, ali i devstven, jer ne rađa, kakvo je, po njihovom mišljenju, i Božanstvo. Oni to tvrde stoga što ne mogu ni da zamisle da, i rađajući, Bog ne narušava devstvo, jer rađa bez bračnog sjedinjenja, besemeno i bezbolno. A drugi tvrde da je zbog toga od svih dana u nedelji jedino ovaj, sedmi dan, dobio božanstveni blagoslov zbog svetih osobina samog broja sedam i ne izmišljaju samo protiv Boga, Čiju plodnost osporavaju, nego i protiv samog sedmog dana, jer se svaki broj rađa (ishodi) od jedinice, a budući da je i sedam broj, otuda sledi da ni on nije nerođen. Ni od čega drugog se, kažu, ne stvara množina nego od jednine, a nerođeni nije onaj koji je od množine, nego onaj koji se ni od koga ne rađa, dok broj sedam ne poseduje takvu osobinu.
4. Zatim, ako je dan blagosloven zato što je taj broj takav, daleko više bi priličilo da je prvi dan primio blagoslov, a posebno pošto ga je Mojsej nazvao „prvim“. Jer jedinica je potpuno nerođena. Ali ona, kažu, kada se umnoži rađa i svaki broj od onih koji se nalaze u desetici, a sedmica ne rađa nijedan od brojeva u desetici i zato je devstvena. Neka zato bude devstvena ona koja uošpte ne rađa, ne iz nužde, ali neka bude. A ona koja ne rađa malobrojne, nego brojne, što više rađa svakako je dalja od devstva. Sedmica, dakle, umnožena i sastavljena od onoga što je u desetici ne rađa ništa, ali rađa mnoge od onih koji su iznad desetice. I kako je onda devstvena? Ali, izbegavajući naše zamke, oni kao da se penju na mesec i planete, govoreći da je planeta sedam, a da se mesec u sedam dana razdeljuje napola, kroz drugih sedam biva pun i u jednakim razmacima ponovo se vraća na početak. Jer oni ne znaju da, ako je sedam za njih svet broj, i drugi brojevi su jednako sveti, a više od njih njihovo načelo, jer čitav čulni svet je jedan i čitavo nebo je jedno, ili ne više od dva. I jedno je sunce u svemiru i jedan mesec, da ne govorim o tome da sve sadrži jedan Bog Koji je pre svega i kroz sve i nad svim, Koji objavljuje onima koji ispravno shvataju istinsko jedinstvo.
5. I ako je svaka od zvezda i planeta kružnog oblika, kao i svemir, a krug je sastavljen od dvoje, tačke i linije, i bez toga dvoga ne može da postoji ništa čulno, onda je i broj dva veoma koristan i potreban u svemiru. Ali budući da u svemiru ne postoji samo linija, nego i ravan, zato između brojeva na isti način postoji i trojka. Izostaviću druge prednosti toga broja. A pošto, opet, ništa od pomenutog nije samo krug, nego i tvrdina i sfera, a to bez četvorke ne može da postoji, jer im je neophodna i druga razmera, kako da i četvorka ne bude takođe dostojna pohvale? Iz sličnih razlika tako treba da bude i sa peticom, a više od drugih i sa šesticom, jer ona je prva među savršenim, budući da se pre drugih izjednačuje sa svojim delovima. Zato je i svet tokom šestoga dana završen.
6. Iz svega ovoga proishodi da oni koji poštuju broj sedam obmanjuju same sebe: oni, u suštini, ne poštuju samo broj sedam nego, jednostavno, svaki broj, jer svaki od njih poseduje dovoljno osnova za poštovanje. Međutim, kako je broj, kao i sve što postoji, stvorio Bog, i kako je sve što je Bog stvorio dobro, i to dobro veoma, o čemu je Sam Tvorac posvedočio posredstvom Mojseja, ako bi neko uzeo neki broj i brižljivo ga izučio, otkrio bi da je i on dobar, i to dobar veoma, i sam po sebi i zbog drugih razloga, čudesno srazmerno odgovarajući i sebi samom, i drugim. Međutim, nijedan od dana, uzetih po svom broju, nije u tom pogledu prevashodniji od ostalih, jer Mojsej ne kaže da je Bog pohvalio broj nekog dana, nego su dela koja je On savršavao svakoga dana bila ovenčana pohvalom. Prema tome, ni sedmi dan nije radi toga bio dostojan pohvale (nego je postojala druga osnova za to). Budući da mi ukazujemo na razlog zbog kojeg je Bog naročito posvetio i blagoslovio ovaj dan, započećemo od samih Mojsejevih reči, odnosno: I otpočšu Bog u sedmi dan od svih dela Svojih koja učini (satvori) (1. Mojs. 2; 2). Posle toga dodaje: I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, odmah ukazujući na razlog blagoslova, ponavljajući ono isto: Jer otpočinu Bog od svih dela Svojih koja poče da stvara. Prema tome, postoje i takva dela Božija koja On nije počeo da tvori (tj. dela koja su Bogu svojstvena i koja su samim tim bespočetna, odnosno savečna Njemu) i od čijeg tvorenja nije otpočinuo, kao što nam je otkrio Sam Gospod, govoreći: Otac Moj do sada dela i Ja delam (Jn. 4; 17).
7. Želeći da nam, koliko je to u našoj moći, dopusti da poznamo upravo takva dela i da nam pokaže da upravo njih treba da tražimo više nego bilo šta veštastveno, Bog je blagoslovio i posvetio sedmi dan u kojem je otpočinuo od stvaranja čulnog (vidljivog) sveta, kao neki povratak, putem počinka, od nižeg sveta (dosl. donjeg) ka onome koji pripada boljoj i nadsvetovnoj (nadzemaljskoj) sferi. Da upotrebim reči velikog Dionisija, Bog usled preobilja dobrote biva izvan Samoga Sebe i, uznoseći se od svega, silazi ka onome što je u svemu, po istupiteljnom (ekstatičkom) nadsuštastvenom dejstvu koje se ne odvaja od Njega. Sišavši čovekoljubivo onoliko koliko je On želeo i koliko je to bilo neophodno, i stvorivši ovaj naš čulni svet za šest dana, u sedmi dan On se, kako je to i odgovaralo božanstvu, vratio u Sebe i na Njemu svojstvenu visinu koju On, međutim, nije ni napuštao, i kao blagosloven pokazao je počinak toga dana. Time je i nas naučio da želimo da, koliko je u našoj moći, ushodimo u onaj počinak, a to je naše umno sozercanje i kroz njega uznošenje ka Bogu. Na ovaj počinak nas nedvosmisleno pobuđuje i apostol jer, navodeći reči koje je Bog kroz Psalmopojca izrekao o judejskom narodu, odnosno: Tako se zakleh u gnevu Svome: Nećeš ući u pokoj Moj (Ps. 94; 11), on zatim dodaje: Jer reče negde za sedmi dan ovako: I počinu Bogu dan sedmi od svih dela Svojih (Jevr. 4; 4) i nešto kasnije: Postarajmo se, dakle, da uđemo u taj počinak (st. 11), jer će onaj koji u njega uđe otpočinuti od svojih dela kao što je i Bog otpočinuo od Svojih.
8. Želite li da jasnije doznate u čemu se sastoji taj počinak i na koji ćemo način ući u njega? Ako poznamo ona božanstvena dela koja Bog nije započeo, budući da su bespočetna, još ćemo više razjasniti značenje ovog počinka i ulaska u njega. Kakva su to dela? Neka nam u ovom delu pomogne Psalmopojac, koji ovako piše o Bogu: Dela ruku Njegovih su istina i sud (Ps. 110; 7). To znači da je ono delo Božije koje nema kraja poznanje svega postojećeg i predznanje onoga što će biti: ako bi neko ovo delo imenovao kao „istinu“, ne bi pogrešio. Bespočetna i beskonačna dela Božija jesu sud i promišljanje, jer onome što postoji i pre postanja bilo je neophodno Božije predznanje i sud, jer potrebno je da to nastane i da ne nestane kada mu nije vreme, niti da se nešto u određeno vreme promeni na sopstvenu ili sveopštu korist, a da drugo ostane neizmenjeno. Bespočetno delo Božije sastoji se i u povratku Sebi samom, jer On se bespočetno kretao u samosozercanju.
9. Uistinu, onaj ko to zdravo istražuje, mogao bi da navede još mnogo primera za to. Neka svaki od nas, braćo, udaljivši se od briga koje ga prizemljuju i muče (obremenjuju), kao i od dela koja im odgovaraju, otvori svoj sluh i obrati pažnju na učenje Duha. Njega će pre svega pohvaliti Gospod, Koji nije odobrio Marti jer se brinula o mnogom, iako je njen trud bio zbog Njega. Marija je, sedeći pored Njega i pažljivo slušajući reči učenja, dobar deo izabrala kojijoj se neće oduzeti (Lk. 10; 42).
10. Vidiš li delo kojem nema počinka? Zatim će onaj, čiji um prihvati ove reči učenja Duha i kada duboko razmisli o njima, kad ih u razumu duše bude pretpostavio svakoj strasti i zemaljskoj pomisli, usled toga i sam pokazati brigu o svom životu da bi se spasao i za delanje u svom srcu imati istinu i sud, kao što kaže Psalmopojac-Prorok: Govori istinu (Ps. 14; 2). Kada udaljiš svoj um od svakog rasuđivanja, makar ono bilo i dobro, i kada ga vascelog sabereš u njemu samome, dostigavši to putem uporne usredsređenosti (pažnje) i neprestane molitve, tada ćeš, na taj način, i ti ući u božanstveni počinak i zadobićeš blagoslov sedmog dana, obitavajući u samosozercanju i kroz samosozercanje se uznoseći ka bogozrenju (bogoviđenju). Kažu da se ishod molitve sadrži u uznošenju duše ka Bogu. To je jedan od uzroka blagoslova koji je dat sedmom danu a koji je i Mojsej otkrio u Zakonu, ustanovivši da se sedmi dan praznuje. Međutim, nedelanje toga dana odnosi se na stvari koje koriste telu, dok duša treba da dela.
11. Onaj Koji je za šest dana stvorio svet predvideo je i čovekovu sklonost ka zlu i, kao posledicu toga, njegovu upravljenost ka zemlji, njegov pad koji će dosegnuti do ada i čovekovu zatočenost u adu, oveštalost čitavog ovog sveta zbog čoveka i njegov dolazak do propasti, a takođe i njegovo obnavljanje koje će nastupiti kroz Njegovo očovečenje (ovaploćenje). Do tog obnavljanja došlo je silaskom ovaploćenog Boga u ad, posredstvom smrti, i Njegovog obećanja da će prizvati duše koje se tamo nalaze, a što se dogodilo u subotu. Upravo je to delo sedmog dana koje je On predvideo i verovatno da je zbog toga jedino taj dan i udostojio blagoslova. To je u tajnosti bilo priugotovoljeno sedmoga dana, tj. u subotu, a bilo je otkriveno i na savršen način okončano osmoga dana, dana Vaskrsenja Gospodnjeg. Zbog toga se taj dan i naziva Danom Gospodnjim. Kakav je odnos petka prema suboti, takav je i odnos subote prema Danu Gospodnjem koji je očigledno prevashodi, kao što završetak i istina prevashode početak, praobraz i senku. Takvo prevashodstvo i svetost Dana Gospodnjeg proističu iz blagoslovenog okončanja dela u taj dan i očekivanog na taj dan sveopšteg vaskrsenja, i uzlaska dostojnih u božanstveni počinak i preporađanja vascelog sveta.
12. Ma koliko dokaza da navode oni što poštuju subotu, to će se, uz dodatke, odnositi i na osmi dan, jer je taj dan okončanje (ili „savršenstvo“) subote. I Mojsej je skriveno uveo poštovanje ovog osmog dana, tj. Dana Gospodnjeg. Jubilarna godina koju je on ozakonio i nazvao „godinom otpuštanja“ ne broji se prema sedmicama godina, izbrojanih po zakonu, nego dolazi posle svih njih, i bila je to osma godina, oglašena po isteku ovih poslednjih godina. Mojsej je to isto učinio i sa sedmicama nedelja. Na taj način, Zakonodavac ne samo da je prikriveno uveo poštovanje osmog dana, koji mi nazivamo Danom Gospodnjim (ili vaskrsenjem, vaskrsnim danom), kao dan osveštan Vaskrsenjem Gospodnjim, nego je zapovedio i da se on dočeka praznikom koji je imenovao kao „Dan truba“ i nazvao ga „ishodnim“, tj. granicom i koncem svih praznika. Time se jasno pokazuje da mi i osmi dan moramo nazivati „svetim“, kao da predoglašava božanstveno, sveslavno i svešteno dostojanstvo Dana Gospodnjeg, koji će nastupiti kada prođe sve što je starozavetno.
13. Na taj način, i on je iz tog razloga poštovao sedmi dan, jer on vodi ka istinski poštovanom osmom danu. I kao što Zakon koji je dat posredstvom njega zaslužuje poštovanje budući da privodi ka Hristu, tako poštovanje zaslužuje i sedmi dan, budući da privodi ka osmom danu u kojem se dogodilo vaskrsenje Gospodnje, pošto je taj dan bio osmi. Kao što posle sedmog dana prema računanju dolazi osmi, tako ćeš, ako ispitaš, otkriti da je posle sedmog od svih vaskrsenja koja su se dogodila u svetu, Vaskrsenje Gospodnje bilo osmo po redu. Na taj način, ono se nije samo dogodilo u osmi dan, nego se i računa kao osmo posle svih onih koja su mu prethodila. Ono je, međutim, istovremeno i prvo, jer se neposredno vezuje za očekivano sveopšte vaskrsenje (za vaskrsenje svih) u Hristu ili, bolje rečeno, prema vaskrsenju zbog kojega se proslavlja i Hristos, prvina upokojenih i prvorođeni iz mrtvih. Na taj način, Dan Gospodnji nije samo osmi dan zbog toga što se broji kao osmi posle onih dana koji mu prethode, nego i je istovremeno i prvi u odnosu na one dane koji za njim slede, tako da, pošto ispuni krug, bude isti taj, novi i prvi od dana koji mi nazivamo danom Gospodnjim, a Mojsej ga nije imenovao prvim nego „jednim“, budući da svojim značajem on daleko prevashodi ostale dane i predstavlja početak budućeg veka, jedinog i nezalaznog (beskonačnog) dana.
14. Neka bude sasvim očigledno prevashodstvo dana Gospodnjeg nad ostalim prazničnim danima i zbog sledećeg: svaki drugi dan, obilazeći (prolazeći) godišnji tok, jednom godišnje sa sobom donosi praznik. Kroz neprekidno periodično posledovanje tokom čitave godine, Dan Gospodnji nam donosi praznik četiri puta mesečno, čineći nam godinu uistinu „godinom otpuštanja“ i „godinom ugodnom Bogu“. Ustanovljujući nam da praznujemo taj dan po isteku svake minule sedmice, Gospod se zbog toga najpre javio učenicima okupljenim u domu i to u vreme kad Toma nije bio sa njima. On im se pokazao kao živ, podario im mir i kroz Svoje udahnuće obnovio ono prvo (udahnuće) koje je Bog dao čoveku na početku sveta, podario im je blagodat Svetoga Duha i u njih položio silu da svezuju i razdrešuju grehe, učinivši ih učesnicima vlasti koja je na nebu, govoreći: Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grehe, opraštaju im se, a kojima zadržite, zadržani su (Jn. 20; 22.-23).
15. Tu silu i tu blagodat Gospod je podario javivši se na sami dan Svog vaskrsenja, odnosno na Dan Gospodnji. Zatim se, kada je isteklo još sedam dana, ili, na Dan Gospodnji koji mi upravo danas praznujemo, opet javio na isti način, u tom istom domu, Sam je obnovio njegovo praznovanje i sumnjičavog Tomu priveo veri. Saglasno ljubljenom Spasiteljevom evanđelisti i učeniku, posle osam dana opet bejahu unutra učenici Njegovi i Toma s njima. Dođe Isus kad bejahu vrata zatvorena i stade na sredinu i reče: Mir vam (Jn. 20; 26).
16. Vidite li da se na dan Gospodnji dogodilo i sabranje učenika Hristovih i Gospodnji dolazak kod njih? Bio je, dakle, Dan Gospodnji kad im se, okupljenima, On javio prvi put i opet, posle sedam, dana, kada je bio Dan Gospodnji, On im se javlja, kada su se ponovo okupili. Crkva Hristova neprestano izobražava ova sveštena sabranja, savršavajući bogosluženja, a posebno na dan vaskrsenja, kada smo zajedno s vama i govorimo vam opšta načela koja se odnose na delo spasenja, pobuđujući vas na pobožnost i na blagočestiv život.
17. Neka zato niko usled nerada ili usled svakidašnje brige o zemaljskom ne napusti ova vaskrsna (nedeljna), sveštena i od Boga predata sabranja da se ne bi dogodilo da, budući pravedno od Boga napušteni, doživimo nešto slično Tomi, koji nije došao u pravo vreme. Ako bi se jednom i dogodilo da, budući prekomerno zauzet, neko tada i ne dođe, neka kasnije vrati dug i neka samoga sebe prinese Crkvi Hristovoj, kako ne bi ostao isključen iz nje, sa dušom obolelom od neverja koje se projavljuje ili kroz reči, ili kroz dela, ne dolazeći pri tom u Hristovo lečilište i ne dopuštajući svešteno lečenje, kao božanstveni Toma. Postoje, dakle, ne samo misli i reči nego i dela koja su projava vere, jer je rečeno: Pokaži mi veru od dela tvojih (v. Jak. 2; 18). Onaj koji ih nema sigurno je daleko od Crkve Hristove i celoga sebe predao je taštini. Njegova vera je mrtva ili, bolje rečeno, on nema nikakvu veru, zbog čega je i sam, usled greha, postao mrtvac.
18. Neki su u nedoumici na koji je način Hristos, budući da je bio u telu ušao kroz vrata zatvorena. Takvi ljudi očigledno ne znaju da se duhovno saobražava duhovnom i da se jedno drugim dokazuje, kao što kaže božanstveni apostol (v. 1. Kor. 2; 13). Ako On nije narušio utrobu Djeve Koja Ga je rodila po telu, ni najmanje je ne otvorivši, nego su i u rođenju ostala nepovređena obeležja devstvenosti, iako je On i tada bio obučen u telo koje je smrtno i podložno stradanjima, zašto bi nas onda čudilo ako je, obesmrtivši telo koje je primio i sada već posedujući besmrtno telo, ušao kroz zatvorena vrata? Međutim, kako onda da je On, imajući besmrtno i bestrasno (nepodložno stradanju) telo istovremeno mogao da ima i rane i probijena mesta na rukama i na rebrima? Evanđelista pripoveda da je Gospod rekao Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke Moje, i pruži ruku svoju i metni u rebra Moja i ne budi neveran neš veran (Jn. 20; 27). Kako, dakle, da je On imao rane? Smrtno i stradalno telo ne bi moglo da pokaže rane i probijena mesta i da istovremeno bude čitavo i zdravo. On je, međutim, imao moć da, zajedno sa besmrtnošću i bestrašćem tela pokaže, kome poželi, i rane i povrede koje je ranije primio i da pri tom Njegovo telo ne bude ništa manje besmrtno i bestrasno.
19. Iz toga takođe zaključujem da i oni koji su postradali za Hrista na svom telu nose svoje rane kao neke večne ukrase. Kao što, na primer, prozorski otvori ni najmanje ne narušavaju čvrstinu zdanja i ne čine ga neskladnijim, i predstavljaju neophodni deo kuće jer unutra propuštaju svetlost i dopuštaju onima koji žive unutra da vide šta se događa napolju, na isti način su i stradanja na telu koja su podneta Hrista radi, kao i tragovi koje su ona ostavila, za one što su ih primili postali neka vrsta prozora koji propuštaju nezalaznu svetlost i, prilikom blistanja te svetlosti, oni se prepoznaju po božanstvenoj krasoti i sjaju, i ne samo da ne narušavaju bestrasnost, nego su radije zalog besmrtnosti.
20. Hristovo telo je unutar sebe imalo izvor božanstvene svetlosti, odakle je zablistalo i prosvetilo sumnjičavog Tomu, tako da je on u istom trenutku počeo savršeno da bogoslovstvuje i uzviknuo: Gospod moj i Bog moj! Gospod mu je na to rekao: Zato što si Me video, poverovao si. Blaženi su koji ne videše a poverovaše (Jn. 20; 29), pokazujući time da oni, koji su sopstvenim očima gledali (Njegovu) slavu, nemaju ništa više od onih koji su posredstvom njih poverovali u Njega. Ako On nije rekao „koji će poverovati“ nego „koji poverovaše“, to je zato što je to rečeno sa božanstvenom silom predznanja Onoga Koji sve zna i pre nego što se dogodi i za Kojega je budućnost ista kao i ono što se već dogodilo.
21. Upravo mi je došla misao koju ću otkriti i vašoj ljubavi. Videvši da je Toma, za vreme svog odsustvovanja, još uvek bio neveran, i da, posle sastanka s onima što su poverovali, ni najmanje nije pogrešio u veri, došlo mi je na um da ni grešan čovek, samo ako bi se klonio druženja s rđavim ljudima i obratio se pravednima, nikada ne bi sagrešio u pravednosti i, blagodareći njoj, ni u delu spasenja svoje duše. Mislim da upravo to hoće da kaže i Psalmopojac-Prorok, veličajući onoga koji ne sedi na veću bezbožničkom i ne susreće se s rđavim ljudima. O tome govori i drugi prorok: Ne govori mnogo s onima čije su namere zle (Prem. Sir. 16; 7), kao i pisac Priča: Na zborištima grešnih rasplamsava se oganj; idi s premudrima i premudar ćeš biti (Priče Sol. 13; 21).
22. Zbog toga ćemo se, braćo, često sastajmo i predajmo se Crkvi Božijoj, jer će se svaki, ko je uistinu blagočestiv, revnosno njoj predati i nepokolebio obitavati u njoj. Neka svako od nas, ušavši u nju, kao primer uzme pobožnijeg od sebe, a oni se mogu prepoznati i po samom svom izgledu, jer su ćutke usredsređeni na molitvu. Neka, dakle, svako obrati pažnju na primer pobožnijih i onih koji se, mnogo više od ostalih, boje Gospoda. Neka im se poveri i neka zajedno s njima stoji pred Bogom, neka se njih pridržava. Kada pak izađe posle otpusta – i ako je to dan Gospodnji kada je slobodan od svakog ovozemaljkog delanja, radi Gospoda, po Kojem je ovaj dan i nazvan – neka brižljivo traži ima li nekoga ko podražava apostole koji su, iako potpuno zatvoreni, živeli u iščekivanju Gospoda – kroz molitvu u tišini, i psalmopojanje i kroz drugačiji, tome odgovarajući način života. Neka se pridruži takvom čoveku i neka s verom uđe u njegovu keliju kao na neko nebesko mesto unutar kojeg se nalazi osveštavajuća sila Duha. Neka sedi pored njenog žitelja i neka ostane s njim koliko god je moguće. Neka s njim besedi o Bogu i božanstvenim stvarima, raspitujući se i smireno se poučavajući, molitveno prizivajući pomoć. Pouzdano znam da će mu, ukoliko tako traži, nevidljivo pristupiti Hristos i podariti unutrašnji mir čoveku koji razmišlja na taj način, da će ga privezati za veru i dati mu nepokolebivost i da će ga u svoje vreme sjediniti i sa izabranima u Carstvo nebesko,
23. što neka svi mi zadobijemo u radi nas umrlom i vaskrslom Caru vekova Hristu Koji će opet doći, jer Njemu dolikuje slava u vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *