“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
17. Беседа
 
Тумачење тајне суботе и недеље, дана Господњег,
изговорена на Нову (Младу, Томину) Недељу
 
1. Данас празнујемо Нову недељу или, боље речено, савршавамо обновљење новог дана Господњег. Наше слово има за свој циљ да вашој љубави, колико нам то време допусти, дубље разоткрије тајну дана Господњег. Будући да је ова тајна велика и узвишена и да се због тога не може лако схватити, требало би да узнесемо благодарност Господу сваке твари по Којем је и овај дан добио свој назив и Који је, благодарећи Свом доласку у телу, онима што Му с вером приступају разоткрио макар и мали део онога што је тешко доступно и речи и уму.
2. Обратите пажњу на суштину онога што се говори. Ако неко и не буде у стању да све разуме, и из онога малог (што буде схватио) разумеће опште значење, јер је учење Духа слично светлости. Бог, дакле, шестога дана није створио и украсио само васцели овај видљиви свет, него и једину своју творевину која је састављена и од чулног (видљивог) и од духовног елемента: створио је живог човека, оживотворио га и подарио му власт над живим бићима и над свим биљем земаљским, да би седмога дана отпочинуо од Својих дела. Томе нас је поучио Мојсеј, удостојен да созерцава стварање света које се збило много пре њега или, боље речено, поучио нас је Сам Дух Свети Који је то кроз његова (Мојсејева) уста човекољубиво обзнанио нашим устима и душама. И благослови Бог седми дан, речено је, и посвети га (1. Мојс. 2. 3). Зашто је посветио и благословио управо тај дан, у којем ништа није створио, а не први дан који је, како се чини, превасходнији? Зашто је Мојсеј тако говорио само о том дану, али не и о првом, у којем је Бог ни из чега створио васељену и озарио је новом светлошћу, иако још није успоставио одговарајући поредак, изводећи све по реду и врстама? Ако и није посветио тај дан, зашто није (посветио) онај који је за њим уследио и у којем је утврдио и распростро ову велику површину, под чим подразумевам небо које је око нас, а после првог и оно друго небо? Зашто пак не онај дан који је дошао после тога или дане који су уследили, тј. дане током којих је земља, после повлачења воде, почела да постоји и да добија сав свој поредак и украсе, положене на њу и њој својствене, када је небо добило два велика светила, слична неким очима и кад су се, на заповест Божију, из воде појавиле птице и водене животиње по својим врстама?
3. Оставимо сада све то и запитајмо се зашто Бог није, више од осталих, благословио шести дан, када не само да је из земље извео живе душе гмизаваца и четвороножаца, него је показао и дело достојно Свог савета, све крунисавши у његовом лику, сјединивши чулно (видљиво) и духовно, дело јединствено и величанствено јер је по благодати оно у себи одразило Њега Самог, будући да је створено према Његовом образу и подобију као живо биће које Га познаје, односно, дан када је на земљи показао човека. Зашто није посветио и благословио тај дан, него дан седми, који је био дан неделања? Желећи да дам објашњење и да разрешим недоумицу, а будући да се међу мојим слушаоцима налазе и они ученији, неопходно је да оповргнем неправилна мишљења. Постоје, на пример, они који сматрају да је број седам свети број. Такви су Јосиф (Флавије), Филон и остали који, слично њима, кажу да је он нерођен, али и девствен, јер не рађа, какво је, по њиховом мишљењу, и Божанство. Они то тврде стога што не могу ни да замисле да, и рађајући, Бог не нарушава девство, јер рађа без брачног сједињења, бесемено и безболно. А други тврде да је због тога од свих дана у недељи једино овај, седми дан, добио божанствени благослов због светих особина самог броја седам и не измишљају само против Бога, Чију плодност оспоравају, него и против самог седмог дана, јер се сваки број рађа (исходи) од јединице, а будући да је и седам број, отуда следи да ни он није нерођен. Ни од чега другог се, кажу, не ствара множина него од једнине, а нерођени није онај који је од множине, него онај који се ни од кога не рађа, док број седам не поседује такву особину.
4. Затим, ако је дан благословен зато што је тај број такав, далеко више би приличило да је први дан примио благослов, а посебно пошто га је Мојсеј назвао “првим”. Јер јединица је потпуно нерођена. Али она, кажу, када се умножи рађа и сваки број од оних који се налазе у десетици, а седмица не рађа ниједан од бројева у десетици и зато је девствена. Нека зато буде девствена она која уошпте не рађа, не из нужде, али нека буде. А она која не рађа малобројне, него бројне, што више рађа свакако је даља од девства. Седмица, дакле, умножена и састављена од онога што је у десетици не рађа ништа, али рађа многе од оних који су изнад десетице. И како је онда девствена? Али, избегавајући наше замке, они као да се пењу на месец и планете, говорећи да је планета седам, а да се месец у седам дана раздељује напола, кроз других седам бива пун и у једнаким размацима поново се враћа на почетак. Јер они не знају да, ако је седам за њих свет број, и други бројеви су једнако свети, а више од њих њихово начело, јер читав чулни свет је један и читаво небо је једно, или не више од два. И једно је сунце у свемиру и један месец, да не говорим о томе да све садржи један Бог Који је пре свега и кроз све и над свим, Који објављује онима који исправно схватају истинско јединство.
5. И ако је свака од звезда и планета кружног облика, као и свемир, а круг је састављен од двоје, тачке и линије, и без тога двога не може да постоји ништа чулно, онда је и број два веома користан и потребан у свемиру. Али будући да у свемиру не постоји само линија, него и раван, зато између бројева на исти начин постоји и тројка. Изоставићу друге предности тога броја. А пошто, опет, ништа од поменутог није само круг, него и тврдина и сфера, а то без четворке не може да постоји, јер им је неопходна и друга размера, како да и четворка не буде такође достојна похвале? Из сличних разлика тако треба да буде и са петицом, а више од других и са шестицом, јер она је прва међу савршеним, будући да се пре других изједначује са својим деловима. Зато је и свет током шестога дана завршен.
6. Из свега овога происходи да они који поштују број седам обмањују саме себе: они, у суштини, не поштују само број седам него, једноставно, сваки број, јер сваки од њих поседује довољно основа за поштовање. Међутим, како је број, као и све што постоји, створио Бог, и како је све што је Бог створио добро, и то добро веома, о чему је Сам Творац посведочио посредством Мојсеја, ако би неко узео неки број и брижљиво га изучио, открио би да је и он добар, и то добар веома, и сам по себи и због других разлога, чудесно сразмерно одговарајући и себи самом, и другим. Међутим, ниједан од дана, узетих по свом броју, није у том погледу превасходнији од осталих, јер Мојсеј не каже да је Бог похвалио број неког дана, него су дела која је Он савршавао свакога дана била овенчана похвалом. Према томе, ни седми дан није ради тога био достојан похвале (него је постојала друга основа за то). Будући да ми указујемо на разлог због којег је Бог нарочито посветио и благословио овај дан, започећемо од самих Мојсејевих речи, односно: И отпочшу Бог у седми дан од свих дела Својих која учини (сатвори) (1. Мојс. 2; 2). После тога додаје: И благослови Бог седми дан, и посвети га, одмах указујући на разлог благослова, понављајући оно исто: Јер отпочину Бог од свих дела Својих која поче да ствара. Према томе, постоје и таква дела Божија која Он није почео да твори (тј. дела која су Богу својствена и која су самим тим беспочетна, односно савечна Њему) и од чијег творења није отпочинуо, као што нам је открио Сам Господ, говорећи: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн. 4; 17).
7. Желећи да нам, колико је то у нашој моћи, допусти да познамо управо таква дела и да нам покаже да управо њих треба да тражимо више него било шта вештаствено, Бог је благословио и посветио седми дан у којем је отпочинуо од стварања чулног (видљивог) света, као неки повратак, путем починка, од нижег света (досл. доњег) ка ономе који припада бољој и надсветовној (надземаљској) сфери. Да употребим речи великог Дионисија, Бог услед преобиља доброте бива изван Самога Себе и, узносећи се од свега, силази ка ономе што је у свему, по иступитељном (екстатичком) надсуштаственом дејству које се не одваја од Њега. Сишавши човекољубиво онолико колико је Он желео и колико је то било неопходно, и створивши овај наш чулни свет за шест дана, у седми дан Он се, како је то и одговарало божанству, вратио у Себе и на Њему својствену висину коју Он, међутим, није ни напуштао, и као благословен показао је починак тога дана. Тиме је и нас научио да желимо да, колико је у нашој моћи, усходимо у онај починак, а то је наше умно созерцање и кроз њега узношење ка Богу. На овај починак нас недвосмислено побуђује и апостол јер, наводећи речи које је Бог кроз Псалмопојца изрекао о јудејском народу, односно: Тако се заклех у гневу Своме: Нећеш ући у покој Мој (Пс. 94; 11), он затим додаје: Јер рече негде за седми дан овако: И почину Богу дан седми од свих дела Својих (Јевр. 4; 4) и нешто касније: Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак (ст. 11), јер ће онај који у њега уђе отпочинути од својих дела као што је и Бог отпочинуо од Својих.
8. Желите ли да јасније дознате у чему се састоји тај починак и на који ћемо начин ући у њега? Ако познамо она божанствена дела која Бог није започео, будући да су беспочетна, још ћемо више разјаснити значење овог починка и уласка у њега. Каква су то дела? Нека нам у овом делу помогне Псалмопојац, који овако пише о Богу: Дела руку Његових су истина и суд (Пс. 110; 7). То значи да је оно дело Божије које нема краја познање свега постојећег и предзнање онога што ће бити: ако би неко ово дело именовао као “истину”, не би погрешио. Беспочетна и бесконачна дела Божија јесу суд и промишљање, јер ономе што постоји и пре постања било је неопходно Божије предзнање и суд, јер потребно је да то настане и да не нестане када му није време, нити да се нешто у одређено време промени на сопствену или свеопшту корист, а да друго остане неизмењено. Беспочетно дело Божије састоји се и у повратку Себи самом, јер Он се беспочетно кретао у самосозерцању.
9. Уистину, онај ко то здраво истражује, могао би да наведе још много примера за то. Нека сваки од нас, браћо, удаљивши се од брига које га приземљују и муче (обремењују), као и од дела која им одговарају, отвори свој слух и обрати пажњу на учење Духа. Њега ће пре свега похвалити Господ, Који није одобрио Марти јер се бринула о многом, иако је њен труд био због Њега. Марија је, седећи поред Њега и пажљиво слушајући речи учења, добар део изабрала којијој се неће одузети (Лк. 10; 42).
10. Видиш ли дело којем нема починка? Затим ће онај, чији ум прихвати ове речи учења Духа и када дубоко размисли о њима, кад их у разуму душе буде претпоставио свакој страсти и земаљској помисли, услед тога и сам показати бригу о свом животу да би се спасао и за делање у свом срцу имати истину и суд, као што каже Псалмопојац-Пророк: Говори истину (Пс. 14; 2). Када удаљиш свој ум од сваког расуђивања, макар оно било и добро, и када га васцелог сабереш у њему самоме, достигавши то путем упорне усредсређености (пажње) и непрестане молитве, тада ћеш, на тај начин, и ти ући у божанствени починак и задобићеш благослов седмог дана, обитавајући у самосозерцању и кроз самосозерцање се узносећи ка богозрењу (боговиђењу). Кажу да се исход молитве садржи у узношењу душе ка Богу. То је један од узрока благослова који је дат седмом дану а који је и Мојсеј открио у Закону, установивши да се седми дан празнује. Међутим, неделање тога дана односи се на ствари које користе телу, док душа треба да дела.
11. Онај Који је за шест дана створио свет предвидео је и човекову склоност ка злу и, као последицу тога, његову управљеност ка земљи, његов пад који ће досегнути до ада и човекову заточеност у аду, овешталост читавог овог света због човека и његов долазак до пропасти, а такође и његово обнављање које ће наступити кроз Његово очовечење (оваплоћење). До тог обнављања дошло је силаском оваплоћеног Бога у ад, посредством смрти, и Његовог обећања да ће призвати душе које се тамо налазе, а што се догодило у суботу. Управо је то дело седмог дана које је Он предвидео и вероватно да је због тога једино тај дан и удостојио благослова. То је у тајности било приуготовољено седмога дана, тј. у суботу, а било је откривено и на савршен начин окончано осмога дана, дана Васкрсења Господњег. Због тога се тај дан и назива Даном Господњим. Какав је однос петка према суботи, такав је и однос суботе према Дану Господњем који је очигледно превасходи, као што завршетак и истина превасходе почетак, праобраз и сенку. Такво превасходство и светост Дана Господњег проистичу из благословеног окончања дела у тај дан и очекиваног на тај дан свеопштег васкрсења, и узласка достојних у божанствени починак и препорађања васцелог света.
12. Ма колико доказа да наводе они што поштују суботу, то ће се, уз додатке, односити и на осми дан, јер је тај дан окончање (или “савршенство”) суботе. И Мојсеј је скривено увео поштовање овог осмог дана, тј. Дана Господњег. Јубиларна година коју је он озаконио и назвао “годином отпуштања” не броји се према седмицама година, избројаних по закону, него долази после свих њих, и била је то осма година, оглашена по истеку ових последњих година. Мојсеј је то исто учинио и са седмицама недеља. На тај начин, Законодавац не само да је прикривено увео поштовање осмог дана, који ми називамо Даном Господњим (или васкрсењем, васкрсним даном), као дан освештан Васкрсењем Господњим, него је заповедио и да се он дочека празником који је именовао као “Дан труба” и назвао га “исходним”, тј. границом и концем свих празника. Тиме се јасно показује да ми и осми дан морамо називати “светим”, као да предоглашава божанствено, свеславно и свештено достојанство Дана Господњег, који ће наступити када прође све што је старозаветно.
13. На тај начин, и он је из тог разлога поштовао седми дан, јер он води ка истински поштованом осмом дану. И као што Закон који је дат посредством њега заслужује поштовање будући да приводи ка Христу, тако поштовање заслужује и седми дан, будући да приводи ка осмом дану у којем се догодило васкрсење Господње, пошто је тај дан био осми. Као што после седмог дана према рачунању долази осми, тако ћеш, ако испиташ, открити да је после седмог од свих васкрсења која су се догодила у свету, Васкрсење Господње било осмо по реду. На тај начин, оно се није само догодило у осми дан, него се и рачуна као осмо после свих оних која су му претходила. Оно је, међутим, истовремено и прво, јер се непосредно везује за очекивано свеопште васкрсење (за васкрсење свих) у Христу или, боље речено, према васкрсењу због којега се прославља и Христос, првина упокојених и прворођени из мртвих. На тај начин, Дан Господњи није само осми дан због тога што се броји као осми после оних дана који му претходе, него и је истовремено и први у односу на оне дане који за њим следе, тако да, пошто испуни круг, буде исти тај, нови и први од дана који ми називамо даном Господњим, а Мојсеј га није именовао првим него “једним”, будући да својим значајем он далеко превасходи остале дане и представља почетак будућег века, јединог и незалазног (бесконачног) дана.
14. Нека буде сасвим очигледно превасходство дана Господњег над осталим празничним данима и због следећег: сваки други дан, обилазећи (пролазећи) годишњи ток, једном годишње са собом доноси празник. Кроз непрекидно периодично последовање током читаве године, Дан Господњи нам доноси празник четири пута месечно, чинећи нам годину уистину “годином отпуштања” и “годином угодном Богу”. Установљујући нам да празнујемо тај дан по истеку сваке минуле седмице, Господ се због тога најпре јавио ученицима окупљеним у дому и то у време кад Тома није био са њима. Он им се показао као жив, подарио им мир и кроз Своје удахнуће обновио оно прво (удахнуће) које је Бог дао човеку на почетку света, подарио им је благодат Светога Духа и у њих положио силу да свезују и раздрешују грехе, учинивши их учесницима власти која је на небу, говорећи: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, а којима задржите, задржани су (Јн. 20; 22.-23).
15. Ту силу и ту благодат Господ је подарио јавивши се на сами дан Свог васкрсења, односно на Дан Господњи. Затим се, када је истекло још седам дана, или, на Дан Господњи који ми управо данас празнујемо, опет јавио на исти начин, у том истом дому, Сам је обновио његово празновање и сумњичавог Тому привео вери. Сагласно љубљеном Спаситељевом еванђелисти и ученику, после осам дана опет бејаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена и стаде на средину и рече: Мир вам (Јн. 20; 26).
16. Видите ли да се на дан Господњи догодило и сабрање ученика Христових и Господњи долазак код њих? Био је, дакле, Дан Господњи кад им се, окупљенима, Он јавио први пут и опет, после седам, дана, када је био Дан Господњи, Он им се јавља, када су се поново окупили. Црква Христова непрестано изображава ова свештена сабрања, савршавајући богослужења, а посебно на дан васкрсења, када смо заједно с вама и говоримо вам општа начела која се односе на дело спасења, побуђујући вас на побожност и на благочестив живот.
17. Нека зато нико услед нерада или услед свакидашње бриге о земаљском не напусти ова васкрсна (недељна), свештена и од Бога предата сабрања да се не би догодило да, будући праведно од Бога напуштени, доживимо нешто слично Томи, који није дошао у право време. Ако би се једном и догодило да, будући прекомерно заузет, неко тада и не дође, нека касније врати дуг и нека самога себе принесе Цркви Христовој, како не би остао искључен из ње, са душом оболелом од неверја које се пројављује или кроз речи, или кроз дела, не долазећи при том у Христово лечилиште и не допуштајући свештено лечење, као божанствени Тома. Постоје, дакле, не само мисли и речи него и дела која су пројава вере, јер је речено: Покажи ми веру од дела твојих (в. Јак. 2; 18). Онај који их нема сигурно је далеко од Цркве Христове и целога себе предао је таштини. Његова вера је мртва или, боље речено, он нема никакву веру, због чега је и сам, услед греха, постао мртвац.
18. Неки су у недоумици на који је начин Христос, будући да је био у телу ушао кроз врата затворена. Такви људи очигледно не знају да се духовно саображава духовном и да се једно другим доказује, као што каже божанствени апостол (в. 1. Кор. 2; 13). Ако Он није нарушио утробу Дјеве Која Га је родила по телу, ни најмање је не отворивши, него су и у рођењу остала неповређена обележја девствености, иако је Он и тада био обучен у тело које је смртно и подложно страдањима, зашто би нас онда чудило ако је, обесмртивши тело које је примио и сада већ поседујући бесмртно тело, ушао кроз затворена врата? Међутим, како онда да је Он, имајући бесмртно и бестрасно (неподложно страдању) тело истовремено могао да има и ране и пробијена места на рукама и на ребрима? Еванђелиста приповеда да је Господ рекао Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје, и пружи руку своју и метни у ребра Моја и не буди неверан неш веран (Јн. 20; 27). Како, дакле, да је Он имао ране? Смртно и страдално тело не би могло да покаже ране и пробијена места и да истовремено буде читаво и здраво. Он је, међутим, имао моћ да, заједно са бесмртношћу и бестрашћем тела покаже, коме пожели, и ране и повреде које је раније примио и да при том Његово тело не буде ништа мање бесмртно и бестрасно.
19. Из тога такође закључујем да и они који су пострадали за Христа на свом телу носе своје ране као неке вечне украсе. Као што, на пример, прозорски отвори ни најмање не нарушавају чврстину здања и не чине га нескладнијим, и представљају неопходни део куће јер унутра пропуштају светлост и допуштају онима који живе унутра да виде шта се догађа напољу, на исти начин су и страдања на телу која су поднета Христа ради, као и трагови које су она оставила, за оне што су их примили постали нека врста прозора који пропуштају незалазну светлост и, приликом блистања те светлости, они се препознају по божанственој красоти и сјају, и не само да не нарушавају бестрасност, него су радије залог бесмртности.
20. Христово тело је унутар себе имало извор божанствене светлости, одакле је заблистало и просветило сумњичавог Тому, тако да је он у истом тренутку почео савршено да богословствује и узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Господ му је на то рекао: Зато што си Ме видео, поверовао си. Блажени су који не видеше а повероваше (Јн. 20; 29), показујући тиме да они, који су сопственим очима гледали (Његову) славу, немају ништа више од оних који су посредством њих поверовали у Њега. Ако Он није рекао “који ће поверовати” него “који повероваше”, то је зато што је то речено са божанственом силом предзнања Онога Који све зна и пре него што се догоди и за Којега је будућност иста као и оно што се већ догодило.
21. Управо ми је дошла мисао коју ћу открити и вашој љубави. Видевши да је Тома, за време свог одсуствовања, још увек био неверан, и да, после састанка с онима што су поверовали, ни најмање није погрешио у вери, дошло ми је на ум да ни грешан човек, само ако би се клонио дружења с рђавим људима и обратио се праведнима, никада не би сагрешио у праведности и, благодарећи њој, ни у делу спасења своје душе. Мислим да управо то хоће да каже и Псалмопојац-Пророк, величајући онога који не седи на већу безбожничком и не сусреће се с рђавим људима. О томе говори и други пророк: Не говори много с онима чије су намере зле (Прем. Сир. 16; 7), као и писац Прича: На збориштима грешних распламсава се огањ; иди с премудрима и премудар ћеш бити (Приче Сол. 13; 21).
22. Због тога ћемо се, браћо, често састајмо и предајмо се Цркви Божијој, јер ће се сваки, ко је уистину благочестив, ревносно њој предати и непоколебио обитавати у њој. Нека свако од нас, ушавши у њу, као пример узме побожнијег од себе, а они се могу препознати и по самом свом изгледу, јер су ћутке усредсређени на молитву. Нека, дакле, свако обрати пажњу на пример побожнијих и оних који се, много више од осталих, боје Господа. Нека им се повери и нека заједно с њима стоји пред Богом, нека се њих придржава. Када пак изађе после отпуста – и ако је то дан Господњи када је слободан од сваког овоземаљког делања, ради Господа, по Којем је овај дан и назван – нека брижљиво тражи има ли некога ко подражава апостоле који су, иако потпуно затворени, живели у ишчекивању Господа – кроз молитву у тишини, и псалмопојање и кроз другачији, томе одговарајући начин живота. Нека се придружи таквом човеку и нека с вером уђе у његову келију као на неко небеско место унутар којег се налази освештавајућа сила Духа. Нека седи поред њеног житеља и нека остане с њим колико год је могуће. Нека с њим беседи о Богу и божанственим стварима, распитујући се и смирено се поучавајући, молитвено призивајући помоћ. Поуздано знам да ће му, уколико тако тражи, невидљиво приступити Христос и подарити унутрашњи мир човеку који размишља на тај начин, да ће га привезати за веру и дати му непоколебивост и да ће га у своје време сјединити и са изабранима у Царство небеско,
23. што нека сви ми задобијемо у ради нас умрлом и васкрслом Цару векова Христу Који ће опет доћи, јер Њему доликује слава у векове. Амин.

Comments are closed.