NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
15. Beseda
 
Izgovorena na Cvetnu Nedelju
 
1. U vreme pogodno usliših še, i u dan spasenja pomogoh ti (Isa. 49; 8), rekao je Bog preko Isaije. Zato će biti dobro da se danas vašoj ljubavi upute apostolske reči: Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja: odbacimo dakle dela tame i obucimo se u oružije svetlosti. Da hodimo pošteno kao po danu (2. Kor. 6; 2, Rim. 13; 12) – jer nam se približava sećanje na spasonosna Stradanja Hristova, približava se nova, velika i duhovna Pasha, nagrada za bestrašće (tj. palmina grana), početak budućeg veka. To je najavio Lazar, kada je izašao od onih što su skriveni u adu; na jednu zapovest i reč Boga Koji ima vlast nad životom i nad smrću, onaj što je četiri dana bio u grobu, ustao je iz mrtvih. I po nailasku Božanstvenog Duha, deca i nezlobivi narod pozdravljaju Onoga Koji izbavlja od smrti, izvodi duše iz ada, daruje večni život duši i telu.
2. Ako neko želi život i hoće da vidi dobre dane, neka uzdrži jezik svoj od zla, i usta svoja da ne govore laž; ukloni se od zla i čini dobro (Ps. 33; 13-14). Zlo predstavljaju stomakougađanje, pijanstvo i raspuštenost. Zlo – to je srebroljublje, proždrljivost i nepravednost; zlo, to je sujeta, drskost i gordost. Neka se svako kloni takvih zala i neka čini dobro. A šta je dobro? To je – uzdržanje, post, celomudrenost, pravednost, milosrđe i velikodušnost, ljubav i smirenje, jer samo ako toga ima, mi možemo dostojno saučestvovati Jagnjetu Božijem Koje je zaklano radi nas i tako primiti zalog besmrtnosti, koji treba da sačuvamo sa tvrdom nadom na obećano nam nasleđe na nebu. Možda ćeš reći da se dobro teško postiže, i da je vrline teže upražnjavati nego zla dela. Ja ne gledam tako, jer pijanac sam po sebi donosi veće neprijatnosti nego onaj ko se uzdržava; i raspusnik više no celomudreni; i onaj ko je gladan bogatstva, od onoga koji je zadovoljan onim što ima; i onaj koji želi da stekne slavu, od onoga koji vreme provodi kao nepoznat. Međutim, kako nam usled naše ljubavi prema nasladama vrline izgledaju teže od zlih dela, treba da se uzdržavamo: Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12).
3. Da bismo iz svoje duše odstranili mrske pohote i umesto njih zaveli poredak vrlina, svima nama – i uglednima i prostima, i kneževima i potčinjenima, i bogatima i sirotima – neophodni su razboritost i trezvenost. I zemljoradnik i kožar, i zidar, i krojač, i tkač, i uopšte, svi oni koji svojim trudom i svojim rukama dobijaju za život, zaista su blaženi, samo ako odbace od svoje duše pohote bogatstva, slave i naslađivanja jer su oni – siromašni duhom, kojima pripada Carstvo Nebesko, i zato je Gospod za njih i rekao: Blaženi siromašni duhom. Siromašni duhom, to su oni koji siromaštvo podnose skromno, bez samouverenosti i ne tražeći naslade za dušu ili razum, koji ga podnose ili dobrovoljno, ili pak bez svoje volje, ali u dobrom raspoloženju duha. Oni koji su bogati i naslađuju se, i koji se zadovoljavaju prolaznom slavom, i svi oni koji u svoju dušu primaju slične želje, nalaze se pored još strašnijih strasti i upadaju u veće, mnogobrojnije i gnusnije đavolje zasede. Strast za bogaćenjem ne napušta onoga koji se obogatio, nego još više narasta, i traži više nego pre. Takvi su – i pohotljivac, i proždrljivac, i razvratnik, i neuzdržljivi i njihovi poroci, umesto da budu odbačeni, postaju sve gori i gori. Oni koji imaju vlast i slavu uz to još imaju i moć da tvore i veće nepravde i bezakonja.
4. Zato je onome ko ima vlast teško da se spase, i bogatom je teško da uđe u Carstvo Nebesko. Kako vi možete verovati, kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? – govori Gospod (Jn. 5,44). Neka se, međutim, ne uznemirava onaj koje bogat ili ugledan, jer i on može, ako hoće, da traži slavu od Boga, da se uzdržava i da prekine sa tvorenjem gnusoba. I on može da savrši velika i dobra dela i da iskoreni velika zločinstva, i to ne samo iz sebe, nego i iz mnogih drugih, ako oni sami ne žele to da urade. Takav može da postupa pravedno i celomudreno, on na mnoge načine može da obuzda i onoga ko hoće da živi razvratno i nepravedno; može ne samo sebe da učini pokornim Evanđelju Hristovom i njegovim rečima, nego i one koji su drski da pokori Crkvi Hristovoj i onima koji njome upravljaju u Hristu, čineći to ne samo silom i vlašću, koju je primio od Boga, nego i svojim sopstvenim primerom u svakom dobrom delu – primerom za one koji su manji od njega, jer potčinjeni podražava gospodara.
5. Svima su potrebni staranje, trud i pažnja, ali ne svima u istoj meri jer je ovo potrebnije onima koji su odeveni u slavu, bogatstvo i vlast, i koji su učeni i poseduju mudrost, ako žele da se spasu. To se vidi iz Evanđelja Hristovog koje je pročitano juče i danas. Kada je čudo nad Lazarem savršeno, i kada je Hristos potpuno jasno projavio da je On Bog, narod je to prihvatio i poverovao, dok su neki knezovi, tj. književnici i fariseji, bili toliko daleko od vere da su nerazumno smišljali zlo protiv Njega i, po svome bezumlju, želeli da smrti predaju Onoga Koji je, i kroz to što je rekao i kroz to što je učinio, predstavio sebe kao Gospodara života i smrti. Zar ne bi svako rekao, kako su oni lako mogli da shvate da je On ravan Ocu, onda kada je Hristos podigao oči ka nebu i rekao: Oče, blagodarim Ti što si Me uslišio. Jer On je Sam tada pojasnio: A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, veruju da si me Ti poslao (Jn. 11; 41-42), tj. zato da bi oni znali da je On jedno sa Bogom i da dolazi od Oca i da se Njemu ni u čemu ne suprotstavlja, nego da po volji Očevoj tvori čudesa. Podigao je pred svima oči Svoje ka Ocu, i obratio mu se tim rečima, kako bi oni shvatili da je On, Koji govori na zemlji, ravan Najvišem Ocu, Koji je na nebesima. Savetovanje je prethodilo kako početku stvaranja koje je trebalo da privede čoveka u biće, tako i sada – prilikom presazdavanja čoveka u liku Lazara. Tada je, nameravajući da stvori čoveka, Otac rekao Sinu: Da načinimo čoveka, i Sin je poslušao, pa je tako čovek došao u život. Ovde pak, sada, kada je Sin govorio, Otac ga je poslušao, i tako je Lazar oživeo.
6. Vidite li ovde istu čast i jednako poštovanje? Ove reči, iako zbog naroda izgovorene u obliku molitve, nisu bile reči molitve, nego vlasti i gospodarenja: Lazare, iziđi napolje! – i odmah je Lazar, četiri dana mrtav, stao pred Njega živ; zar nisu dakle jedno bili zapovest Živog i molitva Živototvornog? On je viknuo gromkim glasom, i to je bilo radi prisutnih, jer mogao je ne samo tiho, nego i samo voljom da ga vaskrsne, i to izdaleka, dok je još kamen ležao na grobu. On je pak prišao grobu i rekao prisutnima da sklone kamen, te su ovi osetili zadah raspadanja i tada je gromkim glasom pozvao Lazara, pozvao ga k Sebi, i baš tada ga je vaskrsao. I sve to – zato da bi oni videli sopstvenim očima – jer su bili kraj groba, da bi sopstvenim nosom osetili smrad mrtvaca koji je četiri dana bio u grobu, i da bi osetili sopstvenim dodirom – pošto su svojim rukama dotakli kamen kada su ga uklanjali sa groba, zatim plaštanicu i ubrus na glavi kada su ih odvijali, kao i da bi lično čuli glas Gospodnji – koji je dopirao do ušiju svih prisutnih: kroz sve to, dakle, oni su spoznali i poverovali da je On – Onaj Koji zove nepostojeće kao postojeće (Rim. 4; 17), Koji sve nosi rečju sile Svoje i Koji je u početku jednom Svojom rečju sve priveo iz nebića u biće.
7. Tako je, posle svega što se dogodilo, nezlobivi narod poverovao u Njega, i to ne samo da je ćuteći imao veru, nego je počeo na delu i na reči da propoveda Njegovo Božanstvo. Posle vaskrsenja četvorodnevnog Lazara, Gospod je, našavši magarca koga su učenici prethodno pripremili, kako kaže evanđelista Matej (21; 1), seo na njega i ušao u Jerusalim, saglasno proroštvu Zaharijinom, koji je rekao: Ne boj se kćeri Sionska, evo Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak je i jaše na magarici, i magaretu, mladunčetu tovarne životinje (Zah. 9; 9). Prorok je ovim rečima objavio da taj Car o kome je prorokovano predstavlja jedinog istinskog Cara Siona. Car tvoj, kaže on, nije strašan, niti ljut, niti čini zlo, niti vodi za sobom štitonosce i mačenosce, ili mnoštvo pešadije i konjanika, niti je gramziv, niti mu je potrebno da ga poslužuju i da naređuje, niti mu trebaju ropstvo i služenje koji su nečasni i pogubni, nego je znak Njegov – smirenje, siromaštvo i skromnost, jer On dolazi sedeći na magaretu, bez pratnje velikog mnoštva ljudi. Stoga je On – Jedini pravedni Car, Koji spasava u pravednosti; i On je krotak, jer ima naročitu krotost, kako Sam kaže za Sebe: Naučite se od Mene, jer Ja sam krotak i smiren srcem (Mt. 11; 29).
8. Kada je, dakle, vaskrsao Lazara iz mrtvih, Car je, sedeći na magarcu, tako ušao u Jerusalim. Svi ljudi – deca, odrasli, starci, prostirući svoju odeću po putu i sa palminim grančicama u rukama koje su simvol pobede, žurno su Mu pošli u susret, kao Živototvorcu i Onome Koji je pobedio smrt. Pali su ničice pred Njega a onda pošli za Njim, ne samo na ulazu u grad, već i u samom svetom mestu, pevajući u glas: Osana sinu Davidovu, osana na visini. Pohvalna pesma „Osana“ uznosi se Bogu, jer u prevodu ona znači: „Spasi Gospode“. Dodajući „na visinama“, pokazali su da se On pesmom proslavlja ne samo na zemlji i ne samo od strane ljudi, već i od strane angela na nebesima.
9. Pevajući Mu tako, oni Ga priznaju za Boga, suprotstavljajući se time opakom i bogobornom planu književnika i fariseja koji su namerili da Ga ubiju. Oni su o Njemu bezumno govorili: Šta da radimo? Ovaj čovek čini mnoga znamenja. Ako ga ostavimo tako, svi će poverovati u Njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i zemlju i narod (Jn. 11; 47-48). A šta kaže narod? – Blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje, pokazujući tako da je On – Onaj Koji je od Boga i Oca i Koji je došao u ime Očevo, kako je i Sam Gospod govorio o Sebi: Ja sam došao u ime Oca Mojega; iziđoh od Oca i došao sam na svet (Jn. 5; 43; 16,28). Pod rečima: „Blagosloveno Carstvo Oca našeg Davida koje dolazi“, podrazumeva se takvo carstvo, u koje će po proroštvu poverovati i mnogobošci, a naročito – Rimljani. Taj Car nije samo nada Izrailja, nego i iščekivanje mnogobožaca, i On, prema proroštvu Jakovljevom, veže za čokot mtare Svoje, i za plemenitu lozu mlade u mtarice Svoje (1. Mojs. 49; 11). Grančice vinove loze jesu učenici Gospodnji, kojima je On rekao: Ja sam čokot, vi ste loze (Jn. 15; 5). Kroz te loze, Gospod je Sebi prisajedinio mladunče magarice Svoje, tj. Novi Izrailj od neznabožaca, one koji su po blagodati postali Avraamovi sinovi. Ako to Carstvo prestavlja nadu i za neznabošce – kao da su rekli (oni koji su dočekali Hrista) – zašto bismo se onda mi koji verujemo u Njega plašili Rimljana?
10. Budući, dakle, kao deca, ne umom nego po nezlobivosti, nadahnuti Duhom Svetim, oni su Gospodu prineli savršenu i najpotpuniju himnu, svedočeći da je On, kao Bog, oživeo četvorodnevnog mrtvaca Lazara. Videvši takva čudesa i tu decu koja pevaju „Osana sinu Davidovu“, književnici i fariseji su uznegodovali i rekli Gospodu: Čuješ li šta ovi govore? (Mt. 21; 16). Kako lako bi im Gospod mogao reći: „Je li moguće da još ne vidite, ne čujete, ne razumete?“, jer On, Koji je na dostojan način bio opevan, obraćajući se onima koji su ga poricali, mogao je reći: „Da, na nevidljiv način Ja čujem one koji rasuđuju o Meni, a takođe i one koji Mi pevaju, no i kada bi oni zaćutali, kamenje bi progovorilo. Vi sve do sada niste razumeli proroštvo: „Iz usta odojčadi i dece načinio si sebi hvalu.“ Bilo je to veliko čudo što su i prosti, i deca, i neuki na savršen način bogoslovstvuju o Bogu vaploćenom radi nas, uzevši na svoja usta angelsku himnu. I kao što su angeli na Roždestvu Gospodnjem zapevali: Slava na visini Bogu i na zemlji mir (Lk. 2,14), tako su sada ovi, prilikom ulaska Njegovog u Jerusalim zapevali odgovarajuću himnu, govoreći: „Osana sinu Davidovu, osana na visini“.
11. Braćo! Budimo i mi, u odnosu na zlo, i mladi i stari, a isto tako i kneževi i potčinjeni – nezlobivi kao deca, kako bismo, budući osnaženi od Boga, dobili nagradu i poneli simvol pobede ne samo nad mrskim strastima, nego i nad nevidljivim i vidljivim neprijateljima, i da bismo blagodaću Logosa zadobili pravovremenu pomoć. Upravo to mlado magare, na koje se nas radi udostojio da sedne Gospod, bilo je praslika naroda koji će se pokoriti Njemu, a među kojima se nalazimo i mi, bilo da smo kneževi ili potčinjeni.
12. Kao što u Isusu Hristu, kako kaže božanski apostol, nema ni muškog ni ženskog pola, ni Jelina ni Judeja, nego su svi – jedno, tako u Njemu nema ni kneza ni potčinjenog nego svi mi – verom u Njega, po blagodati Njegovoj – predstavljamo jedno. Nalazeći se u Telu Njegovom, u Crkvi, mi imamo jednu glavu – Njega; blagodaću Svesvetog Duha sjedinjeni smo u jedan duh; svi smo primili jedno krštenje; i svi imamo jednu nadu; i jedan je naš Bog, nad svima, i kroz sve, i u svima nama. Ljubimo, dakle, jedan drugog, i primimo jedan drugog, i postarajmo se jedan za drugog, jer smo sjedinjeni jedan s drugim. Znak po kojem poznaju da smo učenici njegovi jeste – ljubav, i očinsko nasleđe koje nam je On ostavio odlazeći iz ovoga sveta jeste – ljubav. I poslednji savet koji nam je dao odlazeći Ocu Svome utvrđuje našu međusobnu ljubav.
13. Starajmo se da sledimo Očinski savet i da ne odbacimo Njegovo nasleđe, ni znamenja koja nam je dao, kako time ne bismo odbacili – ni sinovstvo, ni blagoslov, ni učeništvo kojeg nas je udostojio, i da nam se tako ne desi da otpadnemo od onoga čemu se nadamo. I kao što je na putu za Jerusalim, uoči Stradanja Spasiteljevih, narod polagao svoju odeću pred Njega, i ne samo narod, nego i kneževi narodni (govorim o apostolima Gospodnjim), tako i mi, i kneževi i potčinjeni, prostrimo odežde koje su nam svojstvene, upravo – telo naše, pokoravajući njegove želje duhu, kako bismo se ne samo udostojili da vidimo i da se poklonimo Spasonosnim Stradanjima Hristovim i Svetom Vaskrsenju, nego i da bismo se nasladili sjedinjenjem sa Njim. Jer ako postadosmo sjedinjeni, kaže apostol, sa oblikom smrti Nješve, onda ćemo i sa vaskrsenjem (Rim. 6; 5),
14. koje neka svi dočekamo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Kojem dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i Živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *