NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
13. Beseda
 
Izgovorena u petu nedelju posta;
U njoj se govori i o činjenju milosrđa
 
1. U morskim dubinama postoje i mesta koja pružaju utočište i hranu golemim zverima – kitovima. Stoga moreplovci, otisnuvši se u takve predele, o svoje lađe kače zvonca, kako bi se kitovi razbežali kada začuju njihov zvuk. I more našeg života pruža utočište i pothranjuje mnoge, kudikamo opasnije zverove – imam u vidu rđave strasti i njihove pokrovitelje, zlobne demone; a kroz to more, kao svojevrstan brod, plovi Sveta Crkva, i od nje se, kao zvono, razleže glas duhovnih učitelja, čije svešteno učenje nagone duhovne zveri u bekstvo. Tako je kao obraz (slika, simvol) svega ovoga, i Aronova odežda bila iskićena milozvučnim zvoncima obešenim o nju. Bilo je veoma svečano slušati njihov zvuk dok je ovaj sveštenodejstvovao.
2. Mi pak, na čudesan način pretvarajući slovo u duh, „zvonićemo“ vam, shodno tome, u duhovnom smislu, osobito u ovo doba posta, kada vidljive i nevidljive zveri naročito ustaju na nas. Vidljive su: stomakougađanje, pijanstvo i tome slično, dok druge nevidljivo vrebaju u zasedi: sujeta, gordost, preuznošenje i licemerje. A ova „zvonjava“, s jedne strane, takve zverove nagoni na bekstvo, a s druge čuva i štiti one što se drže posta.
3.Post i neuzdržanje su, dakle, toliko među sobom suprotni, koliko je život daleko od smrti. A zapovest o postu jednako je stara, kao i život i priroda ljudska, i data je od Boga Adamu radi očuvanja bogodarovanog mu života i blagodati Božije. Neuzdržanje pak predstavlja odluku koja dovodi do smrti tela i duše, a data je od đavola na podmukao način Adamu preko Eve sa ciljem da oboje otpadnu od života i postanu tuđi onoj blagodati koja is hodi od Boga. Bog, naime, nije stvorio smrt, niti se raduje propa-sti živih. Dakle, ko je takav čovek da žudi za životom i želi da stekne blagodat što je u Bogu i što je Bog daruje? – Neka se ta-kav kloni smrtonosnog neuzdržanja i neka pribegne postu i uzdržanju koji čoveka obožuju, kako bi se u radosti vazneo u raj.
4. Tako je Mojsej, držeći na gori četrdesetodnevni post, uzleteo na visinu bogoviđenja i zadobio tablice zakona; za to vreme se jevrejski narod, nalazeći se dole, u svom pijanstvu survao u beščašće i izlio kumira – božanstvo nalik na egipatskog teoca Aspisa. I da Mojsej nije stao pred Boga da zastupi svoj narod, prethodno Ga umilostivivši bespoštednim istrebljenjem krivaca za narodno bezakonje, Bog Izrailju ovo nikako ne bi oprostio. Stoga se i mi, ako već uživamo u milosti Božijoj, nemojmo opijati vinom niti otežavati od prejedanja, u čemu je razvrat i beščašće. I Ilija je bio bogovidac, ali tek pošto se prethodno očistio postom. I Danilo se udostojio bogoviđenja i viđenja jednoga od Arhangela koji mu je podario prozrenje budućnosti, ali je prethodno čitavih dvadeset dana uzdržavao od hrane. A drugog proroka je, nasuprot njemu, usmrtio lav, zato što je okusio od jestiva ne obazirući se na zapovest Božiju. Naravno, čuli ste i za Isava, sina Isaakovog, koji je zbog stomakougađanja izgubio očev blagoslov, budući lišen i drugih prednosti koje pripadaju najstarijem sinu. Stoga se zaplašimo da i mi, pošto smo se predali stomakougađanju, ne budemo lišeni onoga obećanog blagoslova i nasledstva Oca Nebeskoga! Nije vam nepoznato ni kako su tri mladića, prilježna u postu, svojom obućom i telima koje nije sažegao oganj nadvladali užarenu vavilonsku peć, koja je zbog njihovog pogubljenja sedam puta potpaljivana.
5. I mi ćemo, budemo li se držali istinskoga posta, nadvladati i ugasiti ovdašnji oganj svoga tela, kao što ćemo neoštećeni proći i kroz onu buduću peć, kada će, prema rečima apostola Pavla, oganj ispitati svačija dela. A šta bismo li tek bili kadri kazati o Gospodu nad Prorocima, Koji je, primivši naše telo i nas radi postavši čovek, pokazavši nam način kako da pobeđujemo đavola, uspeo da ga nadvlada, premda je ovaj na Njega navodio mnoštvo iskušenja, i Koji je za nemog i gluvog demona Svojim učenicima izrekao ovakve reči: Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom.
6. A sada, braćo, dozvolite da vam pokažemo u čemu se sastoji bogougodni i istinski post: morate, naime, znati da mi ne hvalimo telesni post sam po sebi, nego kao sredstvo koje pomaže drugom, duši korisnijem delanju; jer, kako i sveti Pavle govori, telesno delanje (samo po sebi) donosi malo koristi. Iz ovog razloga bogonosni Oci, koji govore na osnovu duhovnog iskustva, ne odobravaju višednevno neuzimanje hrane, već smatraju da je bolje uzimati hranu jednom dnevno, i to ne do nasićenja, nazivajući takav post prikladnim i razumnim. To kazuje i Sveto Pismo, upozoravajući nas da se ne prelašćujemo nasićenjem želuca i naslađivanjem grla, nego (samo) da zadovoljavamo prirodnu potrebu za hranom, dok njena kakvoća i količina moraju biti u srazmeri sa snagom i ukupnim stanjem tela, kako bi i ono i njegovo zdravlje bili sačuvani koliko je to moguće. Ako pak, zbog svoje slabosti, nemoćan čovek uzima od datih mu jestiva, ali ne dodajući onome što je neophodno bilo šta suvišno i nepotrebno, i ako oseća potrebu za pićem, no ne žudi za opijanjem, i ima želju za umerenim uzimanjem (hrane i pića), ne težeći, međutim, neumerenosti, neuzdržljivosti i zloupotrebi – on se, zbog neophodnosti da uzima veću količinu ili bolju kakvoću hrane, neće lišiti svetinje posta.
7. Ovo je, dakle, početak istinskog i bogougodnog posta; njegov kraj i cilj radi kojega je on uzakonjen i radi kojega je tako počastvovan kod hrišćana jeste očišćenje duše. Kakva je korist čoveku ako se uzdržava od telesne hrane, a u isto vreme se predaje telesnim pomislima i strastima? I kakav je dobitak uzdržavati se od vina, a u isto vreme biti mučen žeđu i opijati se, premda ne od vina, već, kako se kazuje u Svetom Pismu: „teško pijanima što se od vina ne opiše“, od toga što je duša rastrzana gnevom i zavišću? Kakva je korist uzdržavati se od raskošnih gozbi, a nemati u isto vreme dušu skrušenu, i, telom iznemogavši od posta (Ps. 108; 24), ne smiriti dušu u postu, kako je sebe smirivao David? Kakav je dobitak osloboditi se od magle isparenja, uskovitlane od preobilnih jestiva, ali brigama i ispraznim mislima um učiniti neprikladnim, tako da i molitve Bogu budu beskorisne?
8. Zbog toga je valjan onaj post koji se drži u cilju gašenja strasti, dovođenja duše u stanje smirenja, omrznuća gordosti, uništenja gneva, odstranjenja zlopamćenja, očišćenja uma i tvorenja molitve.. Ako živiš u blagostanju, neka ti suvišak hrane posluži za pomoć nevoljnima. Budeš li se na ovaj način pridržavao posta, ne samo da ćeš postati zajedničar Muka i Smrti Gospodnje, već ćeš sa Njim i savaskrsnuti, sazacarivši se sa Hristom u beskonačne vekove. Upodobivši se kroz ovakav post Njegovoj smrti, bićeš i zajedničar Vaskrsenja i naslednik života u Njemu. Onaj koji posti, i ako bude podvrgnut iskušenju, pobeđuje onoga što ga kuša; a ako ne nosi iskušenja, čuva mir duševni i telesni, iznurujući i pokoravajući (duhu) telo, po primeru Pavlovom, koji se plašio da ono ne postane suvišnim (tj. pogubnim za dušu). A ako se ovoga plašio sam Pavle, koliko bi onda mi trebalo da strahujemo?! Dakle, onaj što posti nadvladava telo i čini dušu opitnom; onaj pak što telo svoje, koje će uskoro istrunuti, goji, što se ne hrani toliko da bi živeo nego živi da bi jeo, poput životinja koje ljudi uzgajaju da bi ih docnije odveli na zaklanje, onaj što neophodnom pridodaje suvišak kako bi plot svoju ugojio ili je naveo na skverne strasti, ili uopšte (tako postupa) radi telesnog slastoljublja, ne čini ništa drugo nego gotovi obilniju hranu crvima. Stoga Prorok David lepo kazuje: Kakva je korist u krvi mojoj, kada siđem u propast (Ps. 29; 10).
9. Sledstveno tome, posteći i hraneći se sa uzdržanjem, nemoj suvišak ostavljati za sutra, već, kao što je Gospod, osiromašivši, nas obogatio, tako i ti, dobrovoljno gladujući, nahrani onoga što glad trpi iz nužde, i neka post tvoj bude nalik na golubicu što nosi maslinovu grančicu i javlja ti radosnu vest o oslobođenju od Potopa. Ako izbaciš između sebe jaram i prestaneš pružati prst i tvoriti zlo, govori veliki Isaija, i ako otvoriš dušu svoju gladnome, i nasitiš dušu nevoljnu; tada će zasjati u mraku vidjelo tvoje i tama će tvoja biti kao podne (Is. 58,9-10). Ukoliko ne želiš da pružiš od svojega, onda se makar uzdrži od tuđega i ne zadržavaj kod sebe ono što ti ne pripada; čuvaj se da se ne bogatiš nečasno otetom imovinom siromaha, da ne bi kakogod po pravdi začuo glas istoga Proroka koji govori: Takav li je post koji izabrah… da (čovek) savija glavu svoju kao sita… to li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu! (st. 5), … da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdriješiš remenje od bremena… i da izlomite svaki jaram (st. 6). Tada će sinuti vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža (Is. 58; 5, 6, 8).
10. Ne pružaš li ubogome od svojega, i to – od suviška, makar se nemoj bogatiti na njegov račun, premda Vladar nad svima, Hristos, odgoneći u oganj one što su Mu s leve strane i proklinjući ih, izriče osudu ne zato što su takvi bili kradljivci, već zato što nisu udelili ubogima. Kradljivci i lopovi neće vaskrsnuti da polože račune o delima svojim i da izađu na sud, već ih odmah čeka kazna i osuda, pošto se i ovde, očigledno, oni svojom dušom nisu približavali Bogu. Jedu narod Moj kao što jedu hleb, a Gospoda ne prizivaju, kazuje se u Psalmima (Ps. 13; 5). Bogataš kojem je dobro rodila njiva i onaj što se oblači u purpur i svilu pravedno će biti osuđeni – ne kao kradljivci nečije imovine, već kao nemilostivi, pošto od onoga što su stekli nisu delili ubogima.
11. Ona blaga, kojima je izvor zajednička riznica Božijih dobara, pripadaju svima. Nije li zato kradljivac i onaj ko sebi prisvaja zajedničku imovinu, premda nije naočigled sviju pljačkao tuđe? Zato će jedan, kao zli sluga (koji je zloupotrebio zajedničku imovinu), biti strašno rasečen (Mt. 24, 51), dok će drugi (tj. pljačkaš tuđe imovine) upasti u još teže i užasnije stanje, i ni prvi ni drugi nikada neće moći da izbegnu ovakav udeo, izuzev ukoliko ne budu (sada, u ovome veku) pokazali milosrđe prema siromasima: prvi – tako što će na najbolji način početi da upravlja imovinom poverenom mu od Boga, a drugi – što će na najbolji način razdati ono što je nepravedno stekao.
12. Veliki Pavle u Poslanici Solunjanima, precima sviju nas,[1] kazuje o bratoljublju ovako: A o bratoljublju ne treba da vam se piše, jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom (1. Sol. 4; 9).
13. Pošto je Gospod nekima kazivao: Da ste djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova (Jn. 8; 39), i mi smo dužni da se ustrašimo ovih[2] reči, koje nismo u to doba začuli, već ih – ne dao Bog! – možemo začuti u onaj strašni dan kada se, upravo prema našim postupcima, bude određivalo naše srodstvo: kada svi što zavoleše siromaštvo u Hristu ili makar uzljubiše siromahe, kada svi što prezreše slavu ljudsku i prigrliše uzdržanje, kada svi koji ne samo što slušahu Evanđelsku blagu vest već je i ispunjavahu na delu, kada svi takvi, dakle, saglasno molitvi zajedničkog po blagodati Oca, prirodno postanu jedno; jer On kazuje: Da budu jedno kao što smo mi jedno (Jn. 17,22); kada, dakle, pravosudni mač Duha naočigled sviju rastavi čoveka od oca njegovog, i kćer od matere njezine, i razluči one koji nisu bili srodnici među sobom po načinu kako su proživeli svoj zemni vek; jer ako i ovde tako biva, kako li je tek tamo, gde Onaj Koji sve zna obznanjuje svakome koji mu ne odgovara vrlinama svojim: Ne poznajem vas. Očigledno je, naime, da takvi ne nose u sebi lik Oca Nebeskoga: nisu bili milostivi, kakav je Otac sviju; zajednička dobra nisu činili dostupnim i za uboge, kako je On svakoga činio pričasnikom dobara koje je darivao svetu; nisu bili dobronamerni prema bližnjima; nisu dobročinstvima približili sebi one što su im bili daleko. Pošto nemaju ovakvo srodstvo sa Njim, Sveblagi Gospod takve ne poznaje i ne uvodi ih u Svoj dom. Ako pak On tako postupa, onda će i oni što su ovde živeli po Njegovom primeru, a kojima je tamo ugotovljeno sazacarenje sa Njim, verovatno isto to reći bližnjima, srodnicima svojim po krvi, koji im, međutim, nisu bili bliski i srodni po vrlini.
14. Rekne li kogod: „Ja sam tvoje dete“, ili: „Bio sam ti otac“, ili „Brat ti bejah“ – avaj, vaistinu će začuti reči: Čovjek neće nikako brata osloboditi (49,7); neki će ušima svojim čuti: „Niko nije otac, osim Jedinoga Boga“, drugi pak: „Da si bio moje čedo, na mene bi se ugledao; a sada si sin onoga oca čiju si volju tvorio; idi k njemu, da bi sa njim prebivao vavek, jer ja te ne poznajem: sve ono što je Božije jeste i moje, no ti nisi Božiji; pa i samom pojmu „moga“ i „tvoga“ ovde nema mesta, i radi ovakvoga budućeg života mi omrznusmo imovinu (na zemlji), postavši zato naslednici ovoga Carstva.“ Tamo gde je na licu utisnut pečat te hladne reči („moje“), nema saveza ljubavi i Hristos je prognan, uče Sveti Oci; onima kojima je ovladala ovakva strast (sticanja imovine) postaju svojstveni samoljublje, srebroljublje, mržnja prema bratu i svaki oblik zla, koji ih i sada (u ovom, privremenom životu) sramoti.
15. Stoga vas molim , braćo, da se ustrašimo svega ovoga, jer je to zaista – užasno! Upravljajmo svojom imovinom onako kako je ugodno Bogu; oprostimo, da bi i nama bilo oprošteno; učinimo milosrđe, da bi i nama na mnoge načine bila učinjena milost; jer Onaj što nas radi osiromaši, primajući milostinju kao da je Njemu Samome pružena, umnožava nagradu sa Svoje preizobilne štedrosti. Neka zato čovek bude siromašan ugledajući se na Njega da bi živeo zajedno sa Njim, a neka zajedničarima svoga imetka načini siromahe, na Njega se ugledajući, radi čega će se i sam spasti. Sagradimo milosrdno srce; pružimo dokaz da imamo ljubav prema bratu i da smo privoljeni Ocu Vladaru sviju. Povoljniji čas za ovakvo pregnuće od ovih dana posta niko neće naći. Onaj ko postu dometne i milostinju spraće sa sebe svaki greh, te će se sa smelošću pokloniti Spasonosnim Mukama, sazradovati u Vaskrsenju Hristovom i zadobiti večno Iskupljenje.
16. Neka se svi mi udostojimo da ga primimo u Samome Hristu Bogu našemu, Kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svetitelj se obraća svojoj solunskoj pastvi, nazivajući drevne Solunjane kojima je apostol Pavle uputio svoje dve poslanice „Precima sviju nas“.
  2. Odnosno, verovatno napred pomenute reči Svetog apostola, upućene drevnim Solunjanima.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *