NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
10. Beseda
 
U drugu nedelju Svete Četrdesetnice, koja sadrži izloženje evanđelskog kazivanja
o tome kako je Gospod iscelio oduzetoga (raslabljenoga) u Kapernaumu;
u njoj se, takođe, govori i o nedoličnosti razgovaranja u crkvi
za vreme sveštenih bogosluženja
 
1. Otpočinjući besedu, danas ću vašoj ljubavi izgovoriti reči samoga Gospoda, bolje rečeno, sam početak evanđelske propovedi: Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko (Mt. 3; 2). I ne samo da se približilo, već je ono i unutra u nama. Jer, gle, Carstvo je Božije unutra u vama, opet govori Gospod (Lk. 17; 21). I ne samo da je ono unutra u nama, nego će uskoro postati još vidljivije, da bi uništilo svako načelo, vlast i silu (vražiju) i da bi donelo nepobedivu snagu, neiscrpno bogatstvo, neizmenljivu i beskonačnu nasladu, slavu, vlast i silu, ali samo onima koji žive po Bogu, koji bogougodno provode svoj život.
2. Budući da se Carstvo Božije približilo, da je već u nama i da će uskoro nastupiti, delima pokajanja učinimo sebe dostojnim Carstva Božijega. Prisilimo se da odsečemo zle želje i navike, jer se Carstvo Nebesko na silu stiče i podvižnici ga zadobijaju. Uzrevnujmo u trpljenju, smirenju i veri naših bogonosnih Otaca, kako kaže apostol: Gledajući na svršetak njihovog života, ugledajte se na veru njihovu (Jevr. 13; 7). Umrtvimo naše udove koji su na zemlji: blud, nečistotu, strasti, zlu pohotu i pohlepu, naročito u ove sveštene dane Posta. U tom cilju nas je i blagodat Duha najpre upozorila na budući Strašni sud Božiji, zatim nas je opomenula na izgnanstvo Adamovo da bi nam konačno, nakon svega, predočila u čemu se sadrži nepokolebiva vera, da bismo se sa strahom zbog prvog i plačem zbog drugog nepokolebivo pridržavali vere i smirili sebe; da se ne bismo prepuštali neuzdržanju i, usled neverja i nezasitosti utrobe, otvarali vrata svim strastima i davali im mesto; da se ne bismo našli na prostranom i širokom putu i propali zbog tobožnjih uživanja, nego da bismo, prigrlivši tesan i uzan put koji vodi u život večni a čiji je početak i prvo poprište upravo Post, usrdno okonča-li ovu velikoposnu Četrdesetnicu.
3. Kako kaže Solomon, svaka stvar ima svoje vreme i sve ima svoj čas. Prema tome, evo pravog trenutka za onoga koji traži povoljno vreme za savršavanje vrlina, a to je ova Četrdesetnice. I ako sveceli čovekov život predstavlja vreme povoljno za zadobijanje spasenja, koliko je onda povoljnije ovo vreme Posta! Tako je i Načalnik i Rukovoditelj našega spasenja, Hristos, počeo upravo od posta i na poprištu posta porazio i posramio đavola, uzročnika strasti, koji Ga je na svaki način napadao. I kako je neuzdržanje utrobe roditeljka ostrašćenosti budući da iskorenjuje vrlinu, tako je, naprotiv, uzdržanje majka bestrašća, jer poništava skvernu koja potiče od neuzdržanja. Ako neuzdržanje – čak i tada kada u nama nema strasti – uvodi (u nas strasti) kao što ih je i uvelo, kako onda da ih ne umnožava i ne osnažuje kada su one već tu, i obrnuto: kako da ih post ne umanjuje i ne uništava? Post i (opšte) uzdržanje su međusobno povezani, iako oni koji ih razborito slede ponekad daju prednost jednome a ponekad drugome.
4. Mi ih, međutim, nećemo razdvajati jedno od drugoga, nego ćemo se tokom pet dana sedmice više držati posta (u svoj njegovoj strogosti), dok ćemo se subotama i nedeljama više usredsređivati na uzdržanje (tj. opštu umerenost u hrani), da bismo razborito saslušali evanđelske reči koje nam danas pripovedaju o čudesnom isceljenju, koje Gospod nije savršio u Jerusalimu, nego u Kapernaumu. U vreme ono, kako govori bogonadahnuti Marko, uđe (Gospod) u Kapernaum posle nekoliko dana (Mk. 2; 1). Taj grad, Kapernaum, evanđelist Matej naziva gradom Gospoda (Isusa), kada, pripovedajući o oduzetome (raslabljenom), govori: … I dođe (Isus) u Svoj grad (Mt. 9; 1). Pošto Ga je Jovan krstio i Duh sa nebesa sišao na Njega, Hristos je bio odveden u pustinju da bi bio podvrgnut iskušenju đavolovom. Tamo je pobedio kušača a zatim je, vrativši se u jordanske predele, obilazio okolna mesta. Krstitelj je tada više puta svedočio o Njemu, sve dok Irod nije bacio Jovana u tamnicu. Dakle, posle svega ovoga, kako govori (evanđelist) Matej, otide u Galileju. I ostavšši Nazaret dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome (Mt. 4; 12-13).
5. I iz toga grada Hristos je odlazio u pustinju radi molitve ili pak u susedne gradiće da bi propovedao, a zatim se ponovo vratio u njega (u Kapernaum). Zato evanđelist Matej taj grad naziva „Njegovim gradom“. Evanđelist Marko govori: I uđe opet u Kapernaum posle nekoliko dana, i ču se da je u kući. I odmah se skupiše mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se smeste…“ (Mk. 2,1-2). Budući da je najviše vremena provodio u tom gradu, kao i zbog mnogih i velikih (tamo učinjenih) čuda i pouka, Hristos je bio veoma poznat tamošnjemu stanovništvu. I zato, kada bi se čulo da je On bio na nekom drugom mestu, a pogotovo kada bi se iznova vratio (u Kapernaum), k Njemu je priticalo mnoštvo naroda. A dolažahu Mu, kako govori Luka, iz raznih gradova, a među njima beše i književnika i fariseja i zakonika, i On im, govori evanđelist, kazivaše reč. To je bilo Njegovo prevashodno delo, što je pokazao i u paraboli (o sejaču), govoreći: Iziđe sejač da seje seme svoje, tj. slovo (reč) učenja, i: Dođoh da grešnike pozovem na pokajanje, a taj se poziv savršava kroz slovo učenja. To pokazuje i sv. ap. Pavle, govoreći: I tako vera biva od propovedi, a propoved od reči Božije (Rimlj. 10; 17).
6. Gospod je, uistinu, svima zajedno i ne pobuđujući ničiju zavist govorio reč pokajanja, evanđelje spasenja, reči života večnoga. I zaista, svi su slušali, ali nisu svi i poslušali. Svi mi volimo i da čujemo i da vidimo, ali ne i da tvorimo vrlinu. I zaista, svi smo mi stvoreni tako da, više od svega ostalog, želimo da saznamo o onome što se tiče našeg spasenja. Zbog toga mnogi ne samo da sa blagodarnošću slušaju svešteno učenje, nego i brižljivo izučavaju reči (vere), koje svako razmatra sa svog stanovišta, saglasno znanju ili neznanju koje poseduje. Međutim, da bi te reči bile oživotvorene na delu ili da bi, na osnovu njih, vera donosila korisne plodove, neophodni su razboritost i dobronamernost, koje, pak, nije lako steći, a posebno ne onima koji sebe opravdavaju i sami sebe predstavljaju kao učene, kakvi su zapravo i bili judejski književnici i fariseji.
7. Zato su i tada, i pored toga što su slušali reč (Gospodnju) i gledali učinjena znamenja, više hulili nego što su hvalili Onoga Koji je i i delima i rečima činio dobro. I zaista, kada je Gospod poučavao i dok su svi, ili bar većina, s pažnjom (dosl. otvorenih ušiju) slušali reči blagodati koje su izlazile iz Njegovih usta, dođoše neki k Njemu, kako veli evanđelist, noseći uzetoga (raslabljenoga), koga nošahu četvorica. I ne mogavši približiti se k Njemu od naroda, otkriše krov od kuće gde On beše, i prokopavši spustiše odar na kome uzeti ležaše (Mk. 2; 3-4). Vama se možda čini da je vascelo ovo delo predstavljalo posledicu vere onih što su doneli oduzetoga i da je Gospod, videvši njihovu veru, podario ozdravljenje oduzetome. Ja, međutim, mislim da to nije tačno. Istina, Gospod je iscelio sina starešine sinagoge a da od njega nije tražio veru, kao (što je nije tražio) ni od kćeri Hananejkine niti od kćeri Jairove, zadovoljivši se verom onih koji su došli umesto njih. To se, međutim dogodilo zato što je ova prva bila mrtva a druga, tj. kćer Hananejkina, u to vreme bezumna, dok se sin starešine sinagoge nije ni nalazio na tom mestu. Zato Gospod od njih i nije mogao da traži veru i njima je spasenje donela vera njihovih bližnjih. Međutim, ovaj oduzeti je bio prisutan i, premda oduzetoga tela, bio je gospodar svoga razuma. Zato i se čini da će pre biti da je njegova dobra nada i njegova vera bila ta koja je učvrstila veru u Gospoda i kod onih koji su ga doneli. Oduzeti ih je nagovorio da dođu, da ga donesu i popnu na krov da bi ga odatle spustili pred Gospoda. Oni to nisu učinili protiv njegove volje i njegova oduzetost nije značila i slabost njegovog razuma, nego je on, očigledno, bio iznad onoga što ometa i sprečava veru.
8. U to vreme, ljubav prema ljudskoj slavi odvraćala je fariseje od vere u Gospoda, i zato im je On i govorio: Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jednoga Boga ne tražite (Jn. 5; 44)? Njima su prepreku da priđu Gospodu predstavljali imetak, brak i brige o žitejskim delima, tj. one stvari kojih je telesna slabost lišila oduzetoga i potpuno ih odstranila iz njegovih misli. Zbog toga je za grešnike bolest često bolja od zdravlja, budući da sadejstvuje njihovom spasenju. Bolest otupljuje čovekov ukorenjeni poriv prema zlu i, na neki način, prestupnici otplaćuju svoj dug kroz bolesnička stradanja koja čoveka čine sposobnim da iznova primi najpre duševno, a potom i telesno ozdravljenje. To se posebno događa onda kada bolesnik razume da je njegova nesreća isceljenje koje je poslato od Boga, pa ga plemenito podnosi i sa dobrom nadom pripada Bogu, dok delima, koliko mu to dopuštaju njegove snage, uspeva da izmoli milost. To je i ovaj oduzeti, koliko je mogao, pokazao svojim delima, a Gospod je to objavio i delom i istinitim rečima, dok su fariseji, ne mogavši to da shvate, hulili i roptali. Tamo je rečeno: Videvši veru njihovu, tj. kako veru uzetoga, bolešću prikovanog za postelju, kojega su spustili, tako i veru onih koji su ga spustili kroz krov, Gospod govori: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji!
9. O, blaženog li imenovanja! Sinko, sluša oduzeti (Gospodnje) obraćanje kojim je bio usinovljen Nebeskome Ocu, stupajući u prisnu zajednicu sa bezgrešnim Bogom i postajući, usled otpuštanja grehova, tog trenutka i sam bezgrešan. Da bi za ovim usledilo i obnovljenje tela, uzeti najpre prima dušu, (Bogom) uzdignutu nad grehovnošću (tj. ozdravljenu – prim. prev.) od Onoga Koji zna da su – usled toga što je duša na početku pala u mreže greha – prema Njegovom pravednom sudu došli i telesna bolest i smrt.
10. Književnici, međutim, začuvši ove reči, pomišljahu u srcima svojim, govoreći: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga? Kao Tvorac srca, Gospod je poznavao skrivene pomisli srca ovih književnika, i zato im odgovara: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći uzetome: Opraštaju ti se gresi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj i hodi? Književnici su pomišljali da je Gospod, nemajući moć da isceli uzetoga, pribegao onome što se ne može videti, odnosno otpuštanju grehova, koje – iskazano samo na rečima i to samovlasnim i zapovednim tonom – ne samo da predstavlja hulu, već i nešto što lako može da učini ko god to zaželi. Zato im Gospod i govori: da sam želeo samo da izgovorim te prazne reči koje na delu ne donose nikakav ishod, onda sam isto tako mogao i da ne povezujem jedno s drugim, odnosno isceljenje uzetoga sa otpuštanjem njegovih grehova. Međutim, učinio sam to stoga da biste vi razumeli da Moja reč nije bezdejstvena i da nisam samo pribegao otpuštanju grehova zato što nemam moć da iscelim bolesnoga, nego da kao Sin jednosuštan sa nebeskim Ocem imam božansku vlast na zemlji, iako sam po telu postao jednosuštan i sa vama, neblagodarnima. Tada (Gospod) reče uzetome: Tebi govorim, ustani i uzmi odar svoj i idi domu svome. I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima…
11. Ove reči i ovo čudo bili su protivni pomislima književnika, iako su donekle bili i saglasni sa njima, jer niko od ljudi ne može sam po sebi da oprašta grehe, a što se uistinu i pokazalo. U tome pak i jeste zabluda i bezumlje fariseja, jer su oni Hrista smatrali za običnoga čoveka a ne za svemogućeg Boga. Ovde se otkrilo ono što niko ranije nije niti video niti čuo – Sam Bog i čovek, Koji ima dve prirode i dve energije, Koji, zaista, govori onako kako je svojstveno nama ljudima, ali Koji kao Bog rečju i zapovešću tvori šta hoće i Svojim delima potvrđuje da On jeste Onaj Koji je u početku sve stvorio, kako je rečeno u psalmu: On reče, i postadoše, On zapovedi, i pokazaše se (Ps. 32; 9). Zato je i u ovom slučaju odmah po Njegovoj reči usledilo i delo: I uzevši odar svoj iziđe pred svima tako da se svi divljahu, jer se i među ljudima, ako je neko nekoga uvredio, rečju daje oproštaj za (učinjene) prestupe. Međutim, da silom jedne zapovesti i reči odstupi bolest, i to takva bolest, moguće je jedino Bogu. Zato evanđelista, kazujući (priču), govori da se divljahu svi koji videše i da svi proslavljahu Boga, tj. Tvorca ovog čudesnog dela, Onoga Koji tvori slavna i strašna dela kojima nema broja, govoreći: Nikada tako nešto ne videsmo.
12. Ti ljudi su, dakle, rečima proslavljali i objavljivali čudo, veće od svih prethodnih čuda, govoreći: Nikada tako nešto ne videsmo. Mi danas ne možemo tako da govorimo, jer smo videli mnoga i neuporedivo veća dela (Božija), koja je učinio ne samo Hristos, već i Njegovi učenici i njihovi potonji naslednici, i to jednostavnim prizivanjem Imena Hristovoga. Zato ćemo, braćo, i mi danas proslavljati Boga delima, prihvativši ovo čudo kao primer koji će nas rukovoditi ka tvorenju vrline. Svaki, koji se prepustio nasladama, raslabljen dušom leži na odru sladostrašća sa očiglednom slabošću tela koja je posledica toga. Međutim, kada ga ubede evanđelske pouke i kada se pokaje, on sla vi pobedu nad svojim gresima, kao i nad raslabljenošću duše koju su oni uzrokovali. On tada pred Gospoda donosi ovo „četvoro“: samoprezrenje, ispovedanje pređašnjih sagrešenja, obećanje da će se ubuduće uzdržavati od zla i molitvu Bogu. To četvoro pak ne može da pristupi Bogu ukoliko najpre ne „otkriju krov“ (duše) i ne razmaknu crep, glinu i ostali materijal. Krov je onaj razumski deo duše, koji se nalazi iznad svega onoga što je u nama i u sebi sadrži mnoštvo nagomilanog „veštastva“, a to je naša veza sa strastima i zemnim stvarima. Kada, dakle, gorepomenutih „četvoro“ razdreši i zbaci ovu vezu, mi uistinu možemo da budemo spušteni (pred Gospoda), tj. da se istinski smirimo, da pripadnemo i pristupimo Gospodu, da od Njega zatražimo i primimo isceljenje.
13. Kada su izvršena ova dela pokajanja? Onda kada je Isus došao u Svoj grad, tj. kada je, obučen u telo, došao u ovaj svet, tj. u isti onaj svet koji je On stvorio, kako i evanđelista govori o Njemu: Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše. A onima koji Ga primiše dade vlast da budu deca Božija, onima koji veruju u Ime Nješvo (Jn. 1; 11-12). Zato je i raslabljeni duhom, s verom pripadajući ka Gospodu, odmah od Njega začuo „sinko“ i primio, kako otpuštenje grehova, tako i isceljenje. Pored toga, dobio je i silu da uzme odar na kojem je ležao prikovan i da ga ponese. Pod „odrom“ se podrazumeva telo u kojem počiva um i posredstvom kojeg se (um) predaje grešnim delima, sledeći telesne porive (požude).
14. Kada pak ozdravi, naš um vodi i nosi njemu potčinjeno telo, kojim se sada projavljuju plodovi i dela pokajanja. Oni koji to gledaju proslavljaju Boga, videvši danas kao evanđelista onoga koji je juče bio carinik, kao apostola onoga koji je bio gonitelj, kao bogoslova onoga koji je bio razbojnik, kao sina Oca Nebeskoga onoga koji je nedavno obitavao među svinjama i, ako hoćete, oni istovremeno vide i ushođenje onoga što mu je položeno u srce i njegovo uznošenje iz slave u slavu, dok svakoga dana napreduje ka boljem (uzvišenijem). Zato Gospod i govori Svojima: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega Koji na nebesima (Mt. 5; 16). Gospod to ne govori kao zapovest da sami sebe ističemo, nego kao zapovest da bogougodno živimo. I kao što svetlost lako privlači k sebi poglede onih što gledaju, tako i bogougodni život, zajedno sa ljudskim očima, privlači k sebi i ljudske misli. Kod svetlosti sunca ne hvalimo vazduh koji učestvuje u njenom blistanju, nego sunce koje u sebi nosi i sadrži izvor njenog blistanja. I ako čak i vazduh hvalimo kao ono što je svetlonosno, koliko ćemo više hvaliti samo sunce? Tako je i sa čovekom koji vrlinskim delima projavljuje blistanje Sunca Pravde: on i druge, čim ga vide, privodi ka proslavljenju nebeskog Oca i Sunca Pravde – Hrista.
15. Zanemarivši sada i veće vrline, reći ću vam sledeće: kada se, stojeći zajedno s vama pred Bogom u sveštenoj Crkvi, osvrnem i pogledam na one koji razborito i skrušeno uznose Bogu pesmopojanja i prozbe ili, pak, vidim nekoga gde ćuteći stoji i pažljivo sluša sabranoga uma, taj jedan jedini pogled me ispunjava radošću i ushićenjem i ja proslavljam Oca Koji je na Nebesima i Hrista bez Koga niko ne može činiti ništa dobro i kroz Koga se savršava svaki ljudski napredak.
16. Šta, međutim, da kažemo o onima koji ne stoje (pred Bogom) u ćutanju niti učestvuju u pojanju slavoslovlja, nego razgovaraju jedan sa drugim i našu slovesnu službu Bogu mešaju sa svetovnim praznoslovljem, sami ne slušajući sveštene i bogonadahnute reči a ometajući one koji žele da slušaju? Dokle ćete, ljubljeni, hramati na obe noge, kako bi rekao Ilija Tesvićanin, vi koji želite istovremeno da učestvujete i u molitvama i u nedoličnim, ovozemaljskim razgovorima, koji ne ispravljate jedan drugoga kao što bi to trebalo, no jedan drugog upropašćavate, bolje reći – jedan drugog uništavate? Dokle ćete, neuzdržavajući se od sujetnih reči, pretvarati Dom Molitve u dom trgovački? Dokle ćete voditi ostrašćene razgovore u ovom Domu, u kome se izgovaraju i slušaju reči života večnoga? Taj večni život, mi, s naše strane, tražimo od Boga sa nepostidnom nadom i taj se život, sa Božije strane, daruje onima koji se svom svojom dušom i umom mole za njega, ali ne i onima koji, tako da kažemo, čak ni jezik svoj u potpunosti ne pokreću na molitvu.
17. Sada se kod nas, braćo, Žrtva više ne prinosi kroz oganj kao u Mojsejevo vreme, već se savršava rečju. U ono vreme, kada se Bogu kroz oganj uznosila žrtva (paljenica), oni koji su prineli tuđi oganj i zajedno sa Korejem ustali protiv Mojseja, bili su sažeženi sveštenim ognjem, koji se razbuktao na njih (v. 4. Moj. 16; 1-35). Zaplašimo se da ćemo i mi, unoseći spoljašnje i tuđe reči u ovaj slovesni božanstveni Žrtvenik – govorim o Crkvi – na kraju i sami biti osuđeni, božanstvenim rečima koje su u njoj (Crkvi), učinivši tako same sebe dostojnim izricanja prokletstva i osude. O, zaplašimo se, molim vas, i dok god smo u crkvi, stojeći pred Bogom, sa strahom Mu prinosimo svoje prozbe. Izlazeći iz crkve, izmenimo od sada svoje život nabolje i neka nas ne obmanu dobici, posebno oni nepravedni. Bežimo od zaklinjanja, a pogotovo od onog lažnog. Uzdržavajmo se od sramnih reči, a još više od njima saglasnih dela: klevetanja, lukavstva i hvalisanja. Neka svaki naš ud i svako čulo bude rukovođeno i pokrenuto blagočestivim umom. Nosimo, ili, bolje rečeno, uznosimo telo sa razboritošću i sa strahom Božijim, i ne potčinjavajmo se telu, unižavajući se do njegovih prizemnih i mrskih poriva, ne dopustimo da oni ovladaju nama. Od Pavla smo naučili da ćemo, ako živimo po telu umreti, a ako pak duhom umrtvimo dela telesna, živeti u vekove.
18. Pokrenimo sada ka slavi Božijoj sve koji nas gledaju, znajući dobro da ovaj Dom u sebi nosi Hrista, da prihvata sve raslabljene dušom i zapoveda im da ustanu i da sa produhovljenim i bogougodnim pomislima Njemu prinesu telesna čula i osećanja, umesto da ona nerazborito nose i ponižavaju nas. Tako ćemo se uzneti u naš istiniti Dom, odnosno u nebeski i nadnebeski zavičaj, gde je Hristos, Naslednik i naš Darovatelj nasleđa.
19. Njemu priliči slava, vlast, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *