NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » „GOSPODE OTVORI USTA MOJA I ONA ĆE KAZIVATU HVALU TVOJU“ (Ps. 50:17) – INTERVJU ZA SVETOSAVLJE.ORG

„GOSPODE OTVORI USTA MOJA I ONA ĆE KAZIVATU HVALU TVOJU“ (Ps. 50:17) – INTERVJU ZA SVETOSAVLJE.ORG

<p claSVEŠTENIK DANIL SISOJEV, PROFESOR JURI MAKSIMOV
„GOSPODE OTVORI USTA MOJA I ONA ĆE KAZIVATU HVALU TVOJU“ (Ps. 50:17)
intervju za svetosavlje.org
 
Sveštenomučenik Danil Moskovski
 
Uvod
Stanje misije u svetu?
Spoljašnje pravoslavlje i sadržaj? TV i radio kanali?
A šta je najvažnije u misiji?
Ljudi ravnodušni prema Veri?
Kako se odnose reči Svetog Ignjatija sa misionarskom delatnošću?
Stanje Pravoslavlja u Rusiji?
Savremena iskušenja – biometrijski pasoši?
Reči Staraca o pasošima?
Šta je neophodno da se odoli savremenim iskušenjima? Koja vrlina je najvažnija?
Odnos ruskog pravoslavnog naroda prema srpskim Svetiteljima: Svetom Nikolaju i Avvi Justinu?
 


 
Uvod
 
11. novembra sam dobio dar od Boga. Imao sam prilike da se susretnem i u toplom, bratskom razgovoru popričam sa dvojicom pravih hrišćana: sveštenikom Danilom Sisojevim i profesorom Moskovske duhovne akademije, Jurijem Maksimovim.
Zadivilo me je njihovo međusobno dopunjavanje i jednomislenost i – više od svega – među pravoslavnim Srbima potpuno zaboravljeno gledište na misiju, na propoved Jevanđelja. Onih dva i po sata koliko smo razgovarali je prosto proletelo…
Ljubav sa kojom su govorili o savremenim pitanjima i iskušenjima me je jednostavno zadivila. Kao da su govorili pred prepunim stadionom, a ne pred jednim čovekom.
U nastavku vam predlažemo intervju sa, sada već možemo slobodno reći, Sveštenomučenikom Danilom Moskovskim, postradalim od ruke neznabožaca i profesorom Jurijem Maksimovim…
 
Stanoje Stanković
 
* * * * * *
 
Prvo pitanje – šta mislite o misiji u svetu: u Africi, u Rusiji, u Srbiji na Balkanu?
 
Otac Danil: Mislim da je sada Gospod stvorio takvu situaciju, da je za pravoslavnu misiju otkrivena skoro cela planeta. Zaista takva situacija nije bila pre dvadeset godina. I činjenica da se danas događa globalizacija – jeste delo Božije, da bi reč jevanđelja došla do kraja vaseljene, da bi nepovređena propoved Svetih Apostola mogla doći do svakog naroda na Zemlji. I ako mi, hrišćani, ne iskoristimo tu šansu, Gospod će od nas strogo tražiti zašto nismo ljude obraćali svetlosti Pravoslavlja. Što se tiče misije – ona počinje da se razvija. Znamo da postoji aktivna misija Ruske Crkve, Grčke Crkve; Aleksandrijska Crkva aktivno propoveda.
U Rusiji postoje dve vrste misije – postoji unutrašnja misija, koja je obraćena nominalno pravoslavnima, nju pravilnije treba zvati katehizacijom, i postoji misija koja je obraćena spoljašnjima. Nažalost spoljašnja misija je manje aktivna, ali i ona sada počinje da se pojačava. Analizirajući zajedno sa Jurijem iskustvo mnogih misionara, došli smo do zaključka, da je neophodno stvarati i stvorili smo misionarski pokret Svetog Proroka Danila, gde postoji sledeći program – u nekom smislu to je uopšteni program Ruske Pravoslavne Crkve. Kod nas postoje kursevi pripreme pravoslavnih misionara, koji u toku godinu dana pripremaju da propovedaju na ulicama, da propovedaju unutar sekti, da propovedaju među ljudima drugih religija, a takođe i među običnim, nominalnim, pravoslavnim hrišćanima.
Na koji način? Njima se predlaže da porazgovaraju o Bogu, pozivaju u hram sve one koji tamo odavno nisu bili, pozivaju na ispovest, na Pričešće, nekrštene – na krštenje. Uz to, naši misionari dele posebne listiće, gde se objašnjava zašto se treba krstiti, ispovedati, pričešćivati – i daju tačne koordinate hrama – to je veoma važno, da bi bilo gde pozvali ljude.
Dalje, sledeća etapa je – katehizacija. Postoji nekoliko sistema za oglašene. Kod mene u hramu postoji sistem od pet beseda: o Bogu, o stvaranju sveta, o Hristu, o Tajnama i o Zakonu Božijem. Svaka beseda traje dva i po sata i čovek se u toku tih beseda priprema za krštenje ili za prisajedinjenje Crkvi, ako je u sekti. On čita četiri Jevanđelja, Dela Svetih Apostola, i već posle toga svečano se prisajedinjuje Crkvi. Obično krštavamo na krštenjskoj Liturgiji.
Zatim, nakon krštenja kod nas postoji sledeća etapa – ljudi ulaze u život Crkve, proučavaju Sveto pismo. Kod nas za to postoji neprestani kurs izučavanja Svetog Pisma. Svake nedelje kod nas u hramu i u nekim drugim hramovima Moskve, podrobno se izučava Reč Božija. To je veoma važno jer je za mnoge od protestanata jedan od razloga, zašto nisu u Crkvi – to što se kod nas ne izučava Sveto Pismo… Mislim da mi, imajući takvo bogatstvo svetootačkih tumačenja, moramo da se koristimo time.
Takođe odlično pomaže misija u bolnicama. Naprimer, u Moskvi praktično o svim bolnicama se brinu sveštenici, kojima pomažu „trebne“ sestre, to jest, oni ljudi koji se bave pripremom čoveka za prvu ispovest. To je veliko delo koje je neophodno aktivirati u stvarnosti. Ista takva praksa postoji u nekim drugim eparhijama. Što se tiče Ruske Crkve u celini – postoje oblasti gde je misija aktivna, gde je ona veoma uspešna, ali postoje i regioni gde je obratno, gde se sveštenici boje da propovedaju jer je tamo, naprimer, aktivan islam. Različita situacija je u različitim oblastima. I ovde je naravno, veoma važno, da u misiji učestvuju ne samo sveštenici već i mirjani. Iskustvo Ruske Pravoslavne Crkve pokazuje da je misija mirjana – jedna od najuspešnijih. Za tako nešto naravno, mirjani moraju da budu pripremljeni, da deluju pod kontrolom sveštenika, da propovedaju sami.
I veoma je važno da su sada razrađeni programi za proučavanje Svetog Jevanđelja od mirjana, i da su po tim programima organizovani jevanđelski kružoci, gde na osnovu Svetih Otaca mirjani počinju da izučavaju jevanđelje. Takvi kružoci već deluju. Bilo je nekoliko neuspešnih iskustava u toj oblasti, ali sada postoji već sasvim dobro iskustvo. Imao sam priliku da sam vidim po Uljanovskom grupu mirjana, u kojoj se na osnovu Svetih Otaca sve izučava i odlično radi, duhovno pomažući mladim ljudima, i ne samo mladim. Često govorimo o misiji među mladima, ali ne treba zaboravljati da misija mora da postoji u svim slojevima našeg društva. I za odrasle, i stare i decu – za sve je važna propoved Jevanđelja. Takvo izučavanje Reči Božije izuzetno je važno.
I, uzgred govoreći, iskustvo moje lične propovedi u Kirgiziji pokazalo je da je jedan od najboljih programa – kada pozivaš protestante ili okultiste i ne počinješ da im kritikuješ veru – ne, već jednostavno da govoriš o pravoslavnom hrišćanstvu, kakvo je ono, kako su Sveti Oci učili, kako je Sam Gospod učio kroz Svete Apostole. I evo, ljudi počinju da se menjaju, jer sama sveta Reč Božija menja čoveka. To je veoma važno.
Što se tiče propovedi u Ruskoj Crkvi… Propoved je odlično postavljena. To jest, relativno dobro, mi bi želeli da je mnogo bolje. Ali nešto se radi, neka misija postoji. U Moskvi, posebno u moskovskoj oblasti, u Belgorodskoj eparhiji, u Kurskoj eparhiji. U centralnoj Rusiji u mnogim oblastima je odlično postavljeno delo propovedi. Iako razume se može da se poboljša. Propoved je veoma dobro postavljena u Kemerovskoj eparhiji i u Sibiru, gde se otac Igor Kropočev i drugi oci iz misionarskog odeljenja aktivno bave propovedanjem među lokalnim narodima, pre svega, Šorcima. Postoje oblasti gde misije praktično nema – to je Srednja Azija. Iako postoje aktivni ljudi u Kazahstanu, imam nadu da će Kazahstan u najbliže vreme biti obuhvaćen u celini pravoslavnom misijom. Što se tiče Dalekog istoka, Patrijarh Kiril veoma obraća pažnju na njega, zato u nizu eparhija, posebno u Sahalinskoj eparhiji, u Habarovskoj, u Primorskoj, Kamčatskoj – postoji misionarska aktivnost, a sada počinje i na Čukotki. Veoma aktivna misija postoji u Jakutiji. Tamo su ogromna prostranstva. Jakutija je po teritoriji kao cela Evropa, a sveštenika tamo ima veoma malo.
Ako govorimo o teritorijama koje se odnose na Rusku Crkvu, ali se nalaze van njenih granica, može se reći da je propoved veoma otežana u Kini. Otac Dionisije Pozdnjejev i neki drugi sveštenici čine sve što mogu, ali nažalost, zbog kineskih zakona, a glavno, zbog nedostatka misionara – mirjana, koji bi mogli da propovedaju Kinezima, misija je otežana. Iako se radi, radi se ogromna količina prevoda na kineski jezik, ljudi se bave onim što se sada može realno učiniti. U Japanu misija se zahvaljujući novom episkopu, vladici Danilu, pojačala, zahvaljujući njegovoj aktivnosti. Ako govorimo o Ukrajini, tamo je sve mnogo gore. Tamo se zbog raskola, a takođe i mnogo unijata pravoslavna misija faktički zakočila, a ogromne uspehe imaju protestanti. Naprimer, gradonačelnik Kijeva je protestant, pentakostalac. A na Krimu se pojačava uticaj islama. Nažalost, zbog raskola na Ukrajini je veoma mnogo ljudi otpalo od Crkve. Sada se tamo vode razgovori o neophodnosti pojačavanja misije, ali na veliku žalost, dobija se, da se tamo misija svodi na nekakav nacionalizam, umesto da se sećamo da smo mi hrišćani, i da je to iznad svake nacionalnosti. Uopšte govoreći, misija uz nacionalizam uopšte ne funkcioniše. To je pokazalo iskustvo.
Da, moguće je osmisliti patriotizam i sa pravoslavne tačke gledišta, i takvi pokušaji su postojali, naprimer, Sveti Nikolaj Srpski je govorio da je istinski Srbin onaj ko podražava srpskim Svetiteljima u njihovom ugađanju Hristu. Da, možemo reći tako i to će biti blisko Srbima, ali ne i za Hrvate, Austrijance, Albance, itd. Kod nas se naprimer, jedan od problema propovedi Pravoslavlja Tatarima, sastojao u tome da su oni (Tatari) često mislili da će, tobož primajući Pravoslavlje, morati da napuste tatarstvo, a to nije tako. Istinski hrišćanin shvata da stoji iznad nacije da ono, što je najbolje u njegovoj naciji, on uzima sa sobom; da krsteći se, on postaje upravo hrišćanin, a ne Rus, ili Srbin ili Grk. To je veoma važno shvatiti.
Još jedna stvar koja ometa misiju – jeste činjenica da kod nas postoji usporena reakcija na izazove. Sada se pojavilo mnoštvo novih napada na Hrišćanstvo, „Da Vinčijev kod“, „Jevanđelje po Judi“ mnoštvo laži usmerenih protiv Hrista. Tu laž šire po celom svetu, između ostalog, koliko znam, i u Srbiji.
Moguće je opovrgavajući je, koristiti pravoslavne apologetske radove izdane na Zapadu, pa čak i nepravoslavne, ali glavno je, naravno, da umete sami da date odgovor na takve napade, pri čemu treba to raditi brzo. Veoma je važno ne odugovlačiti. Naprimer, kada izađe „Da Vinčijev kod“ da bi za prvo izdanje već izašao dogovor. Pri čemu je bitno ne odgovarati tako, da ste jednostavno izdali knjigu, stavili u prodaju i – to je sve. Treba praviti informacionu buku. Za to je neophodno koristiti internet, između ostalog blogove, društvene mreže. Neophodno je predstavljati pravoslavni odgovor kao informacioni događaj. Nemoguće je reći da je to misija, ali je to ono što će dovesti do misije. Veoma važno je da umeš da ih zainteresuješ, da im zaokupite pažnju, a zatim već pređete na postojano, udubljeno, temeljno izučavanje Pravoslavlja. To je moje gledište na ono što se događa.
 
Juri Maksimov: Na ono što je rekao otac Danil, želeo bih da dodam da zaista, čak i kada pišemo odgovore na te izazove, čak i ako su to odlični odgovori, postoji problem da izađeš u susret prostom čitaocu. Pretpostavimo da je taj film „Da Vinčijev kod“ pogledalo hiljadu ljudi, a naš odgovor na taj film je pročitao jedan čovek iz tih hiljadu. To su veličine koje se ne mogu porediti. Devedeset devet posto ljudi je ostalo sa tim filmom, oni nisu čuli odgovor. Treba mnogo raditi nad tim, da bi se naš glas čuo.
 
U Rusiji postoje pravoslavni TV kanali i pravoslavni radio. U Srbiji postoji jedan – dva i na tim emisijama u Srbiji veoma često se emituje ono što nema nikakve veze sa Pravoslavljem?
 
Juri Maksimov: Da, i kod nas postoje ti problemi. Ne govorim da je ono o čemu sada govorimo lako učiniti. To je teško, neophodno je raditi, neophodno je mnogo razmišljati, pokušati da se nađe rešenje. Gospod će pomoći. Što se tiče misije u celini, znate, neki misle da je misija, tobož – neki hobi. Neko skuplja marke, neko gaji retko cveće, a neko se zanima misijom, on se jednostavno ostvaruje na taj način. Ali to nije tako. Misija je – vrlina, to je ispunjavanje zapovesti Hristovih. Gospod je rekao; „Idite, naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha„. To je zapovest koju moramo da ispunimo, i tu zapovest, na žalost, pravoslavni ne žele da ispune. A šta se događa kada ne želimo da ispunimo zapovesti? Jer mi smo ušli u Zavet sa Gospodom. Gospod je još u samom početku, u knjizi Ponovljenih zakona rekao onima koji su ušli sa Njim u Zavet. „Ako budete ispunjavali Moje zapovesti, biće vam dobro, ako ih ne budete ispunjavali, imaćete probleme“ – i opisao konkretno koje probleme.
Ovde bih hteo da se prisetim događaja iz Žitija Svetog Apostola Tome, koja postoji u drevnoj verziji njegovog Žitija. Govore da kada su Apostoli vukli žreb, u koju zemlju da idu, Apostolu Tomi je došla Indija. On nije želeo da ide u Indiju, Gospod ga je prinudio da ide tamo. Apostol Toma je govorio: „Gospode gde god želiš, smo ne u Indiju“. I Gospod je uredio na sledeći način: javio se kapetanu broda koji je išao u Indiju i prodao mu Apostola Tomu. Kapetan je došao do Apostola Tome i pitao: „Ti si sluga Isusa Hrista?“ On je odgovorio: „Da.“ Kapetan je rekao: „Tvoj Gospodar mi se javio i prodao te meni.“ I morao je da ide nevoljno tamo. Znate za to? I kada je došao tamo, Gospod ga je primorao da nevoljno ispuni Njegov Zakon. To isto vidimo i u istoriji Vaseljenske Pravoslavne Crkve u dvadesetom veku.
Koliko stradanja su morali da pretrpe Rusi u dvadesetom veku, koliko Srbi, koliko drugi narodi koji su postradali od komunizma: Bugari, Rumuni, koliko stradanja. Koliko stradanja su morali da pretrpe i Grci, kod njih je besne građanski rat i bila je glad, teška ekonomska situacija. Koliko stradanja su morali da pretrpe pravoslavni iz Antiohijske patrijaršije, Jerusalimske patrijaršije od muslimana u prošlom veku. I šta se dogodilo? Pravoslavni koji nisu želeli da idu u druge zemlje, da bi propovedali – Gospod ih je sam isterao. On ih je raselio po celom svetu. I oni su, hteli-ne hteli, morali da rade nešto, da bi ljudi dolazili i postajali pravoslavni. Kod nas u Rusiji postoje ljudi koji govore da je nemoguće obratiti čoveka u pravoslavlje, naprimer, da musliman postane pravoslavan, da se tako nešto ne može dogoditi. Ali ako ih pitamo: „Da li si ti probao da to uradiš“? – Oni će odgovoriti: „Ne, nisam“. Govore da je nemoguće nešto što nikada nisu probali.
 
A šta je najvažnije u misiji? Neki govore: neophodno je propovedati na stadionima, diskotekama; drugi govore: važnija je molitva, navode reči Svetog Serafima Sarovskog: „stekni miran duh i hiljade će se spasiti oko tebe“. Šta je neophodno da bi misija bila uspešna? Možda da prvo čovek sam sebe učini dobrim hrišćaninom, a zatim će već svojim životom svedočiti. Čitao sam na jednom mestu da su to dva različita prilaza misiji – koji je najuspešniji?
 
Juri Maksimov: Čini mi se da se takvo deljenje misije događa u velikom delu u umovima ljudi koji se praktično ne bave misijom, već samo razmišljaju teoretski o njoj. Samo teoretski može tako razmišljati: u početku ću prvo postati dobar hrišćanin, a zatim ću već krenuti i govoriti drugima. Da bi postao dobar hrišćanin, moraš ispunjavati zapovesti Hristove, a među zapovestima Hristovim postoji i „Idi i nauči“. Znači, kako ti možeš biti dobar hrišćanin, ako nisi misionar? Ako si ispunio sve zapovesti, ali nisi ispunio jednu, kako možeš reći da si postao dobar hrišćanin, ako si prezreo tu zapovest Hristovu? Gospod ti je dao zapovest ne da bi je napisao, obesio na zidu i zatim zaboravio, već da bi ti živeo po toj zapovesti. Čovek koji ljubi Boga, zanima se propovedanjem. Zar su Apostoli bili nesavršeni hrišćani? Zar oni nisu stekli smiren duh?
Što se tiče prvog pitanja, o tome, šta je najvažnije u misiji. Za misionara je važna molitva i nada samo na Boga – ne na svoje sile, ne na sebe, ne na svoje prijatelje, ne na svoje sponzore – samo na Boga. Molitva Bogu, ljubav prema Hristu i tom čoveku kome propovedaš – eto šta je važno za misionara. A takođe i odlučnost u odbacivanju sebe. Šta nam smeta da odemo i propovedamo svom prijatelju? Nije potrebno u diskoteku, ne na stadion, evo tu nam je sused ili kolega sa posla. Dešava se i da živimo sa susedom, znajući da je rimokatolik, ili protestant, mi se znamo deset godina sa njim, pozdravljamo se, odemo u posetu, čestitamo mu praznike, a ni jednom ga nismo pitali: „Prijatelju, a zašto ti nisi pravoslavan? Hoćeš li da ti govorim o Pravoslavlju?“ čak ni reč nismo rekli o tome. Zašto? Možda zato što želimo da steknemo miran duh u sebi? Nipošto – mi se bojimo da se poverimo Bogu i mislimo: „A šta ako se, kada budem rekao – da li hoćeš da ti kažem nešto o pravoslavlju – moj sused uvredi i kaže „ne, ne želi, ne razgovaram više sa tobom“. Eto šta leži unutar mnogih protivnika misije – maloverje i strah.
To su ljudi koji ne razmišljaju o Bogu. Čovek koji se poverava Bogu, sve posvećuje Bogu. On govori neka me i zgaze ljudi, neka me kamenuju, ja ću slaviti i propovedati Ime Hristovo. Takvi su bili Apostoli, ali takvi nisu ti ljudi koji se boje da idu u misiju, i opravdavaju svoj strah osporavanjem misije – oni nemaju radosti Duha Svetoga u svom srcu. To je zato što kada imaš darove Duha Svetoga, tebe preplavljuje takva radost da želiš sa svim da je podeliš. To je onaj svećnjak, koji, kako je rekao Gospod, niko neće staviti pod sto, već ga drži otkrivenim, da bi svetleo svima. Želiš da kažeš: „Prijatelju vidi kako sam srećan. Daj da ti govorim o tome.“ To šta pokreće misionara. A ako čovek ne želi da podeli to, šta se ona može reći o njegovom duhovnom stanju?
Hristos nam je darovao spasenje. Ono nije od nas, mi smo ga dobili kao dar. Bez njega bi poginuli. I Bog nam je dao ovaj dar ne samo radi nas, već i zbog onih, koji su pored nas, da bi pošli ka drugima koji ginu i podelili sa onima, koji žele spasenje. I kada mi delimo sa njima to spasenje, projavljujemo ljubav prema njima i upodobljavamo se Bogu, Koji je Ljubav. A u čemu je naša ljubav, ako se mi deset godina pozdravljamo sa našim susedom, smeškamo se, ali ni jednom mu nismo rekli ni jednu reč o Bogu, a kada ulazimo u dom i mislimo, da pošto kod nas vise ikone i leže pravoslavne knjige, onda smo mi pravoslavni. To nije Pravoslavlje!
I taj isti Prepodobni Serafim Sarovski propovedao je raskolnicima – staroobredcima, kada su dolazili njemu, on im je direktno govorio: „bez Crkve se nećete spasiti.“ On ih je zvao u Pravoslavnu Crkvu. Šta je to, ako ne misija? Još jedan značajan primer koji mi je nedavno ispričao otac Danil Sisojev.
Prepodobni Simeon Stolpnik je bio veliki misionar. On nigde nije išao, živeo je na svom stolpu (stubu), ali je tako ugodio Bogu, da ga je Gospod proslavio, i njemu je dolazilo mnoštvo neznabožaca, koji su govorili: „Pomoli se da bi nas Bog iscelio“. I oni su mu veoma dosađivali. On je tražio tišinu i usamljenost, a dešavalo se da su ga okruživali ljudski krici i jauci. Tada je on rekao: „Odlično, dolazite, moliću se za vas, ali kada vas Bog bude isceljivao, vi se onda krstite“. I oni su se složili. Krštenih je bilo toliko mnogo, mnogo, da je Crkva poslala posebnog episkopa koji je živeo pored stuba i krštavao. Sada je otac Danil došao sa puta ,gde je video taj stub i ostatke hrama, koja je bila izgrađena oko stuba.
 
Otac Danil: Za života Svetog Simeona tamo se nalazila ogromna crkva oko stuba i u njoj posebna krstionica za odrasle i decu, to je bio pravi „gasovod“ Krštenja.
 
Juri Maksimov: Iz toga se vidi, da je čak i veliki otšelnik imao istinsko misionarsko mišljenje, i on je bio spreman da odbaci ono što je želeo da bi ispunio zapovest Božiju. Primer tih Svetitelja pokazuje da je ukazana podela – ili duhovni život, ili misija – lažna. Ako mi zaista ispunjavamo zapovest Božiju, toga kod nas neće biti.
 
Otac Danil: Želeo bih da dodam još jedan razlog zbog koga ljudi često ne žeče da misionare. Stvar je u tome da Sveto Pismo daje jasnu podelu – postoji oblast svetlosti i oblast tame. Postoji mesto izabranika Božijih, Crkva Božija – oblast spasavanih, kako se govori u kanonu, i postoji mesto, u kome deluje satana, gde se ljudi nalaze pod vlašću kneza tame, i nakon smrti neizostavno odlaze u pakao. Kod nas u svesti je ta granica razlivena. Kod nas postoje ljudi koji govore: „Da, van Crkve nema spasenja“, ali pri tome oni govore i: „Ali van Crkve postoje sjajni ljudi“. U mnogome to je i razlog zašto ljudi ne propovedaju. Oni misle da je moguće spasiti se sopstvenim dobrim delima, ali to je nemoguće, to je Pelagijeva jeres. Ako je moguće spasiti se bez Crkve, Hristos je umro uzalud. A eto, takvo osećanje mogućnosti spasenja bez Hrista – i ubija misionarstvo. Jer ja ne mogu spokojno da sedim i ćutim o Hristu, ako znam da taj isti moj nepravoslavni sused – on garantovano dolazi u pakao, da oni koji ne ulaze u Crkvu jesu ljudi koji ginu. Ljudi koji sklize u pakao i sami to znaju. To im niko sa strane ne govori – oni sami to osećaju. Kod njih postoji depresija, strasti koje ih razjedaju, njih muči savest, muči ih život, oni su nesrećni, muče se lažnim nadama i imaju pravu teskobu. I eto, takvi ljudi traže izlaz a mi im govorimo: „pa ništa strašno, budi dobar čovek i sve će biti normalno.“
To je laž. Upravo ta laž, odsustvo osećanja izabranosti hrišćanina – ono i rađa odsustvo želje da se misionari. Mi smo izabranici. Nas je Bog izabrao ne da bi mi hodali kao paunovi, da bi se gordili i govorili: „o kako smo mi sjajni“, već da bi nosili Svetlost Božiju, da bi prizivali: „Sabirajte se kod nas na lađu“. Znate, postoji ona čuvena antiekumenistička slika – Hristos upravlja lađom, a tamo je gađaju sa svih strana – to je tako, ali lađa mora da sakuplja sve one koji još plivaju u moru. A kod nas čak neće ni mrežu da zabace. Štaviše, postoje slučajevi, kada odguruju od lađe one koji joj se približavaju. To je, naravno, protivno Jevanđelju…
Mislim da ako otvorimo Sveto Jevanđelje, ako se prisetimo zapovesti videćemo da mnoge od zapovesti Blaženstava zahtevaju misiju.
Blaženi milostivi jer će biti pomilovani„. U čemu se sastoji najviša milost? Ne u tome da daš novac, već da daš večni život. Čovek će novac potrošiti za nekoliko dana, a večni život će ostati sa njim zauvek.
Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati„. Kada čovek miri ljude i Boga – šta može biti više od toga? Ljudi su u stanju neprijateljstva sa Bogom, Bog se gnevi na ljude, a ti, misionar, ispunjavaš Hristovo služenje, ti si poslanik Samog Gospoda Hrista i dobićeš Njegovu nagradu, kao nagradu sina Božijeg, govori Gospod. Zar ne? A ljudi govore: „Pa, kako ću biti misionar, mene će goniti“. Da, naravno, zato je i rečeno. „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima.“ nagra je ogromna ne Nebesima. A ljudi su zaboravili na Nebesku nagraud, zaboravili, da mi ovde živimo da bi dobili nagradu tamo. Mi smo se isuviše prilepili za zemlju. Čitaš pavoslavnu štampu, o čemu se govori? O politici, o tome kako se ovde skrasiti, kako napraviti normalne odnose ovde. Ali, izvinite, mi ćemo odavde otići. Može biti i danas odemo. Mi svi hodamo pod (pred) Bogom. Smrt nije tamo negde iza planina, već na leđima, kao se u Rusiji kaže. Ljudi su to zaboravili i ne žele da misle o tome, da treba da se pripremaju za večnost.
Štaviše neki govore: „To je koristoljubivo – pripremati se za večnost“. A šta je Hristos rekao? On nije rekao: „Ne sakupljajte blago uopšte“. On je zapovedio da se blago sakuplja na nebesima, tamo gde nema lopova, gde nema moljaca ni rđe. Jer gde je blago vaše, tamo je i srce vaše. A ljudi su zaboravili na to, ljudi skupljaju blago na zemlji, žive za zemlju, a Boga koriste kao neku pomoćnu silu. Kako je kod nas Puškin pisao u priči o zlatnoj ribici – zlatna ribica je bila kao potrčko. Eto, tako i Boga pokušavaju da iskoriste. Normalno je da takav čovek neće propovedati, ako on Boga prihvata čak i kao sredstvo za sebe. To je sve lažno, i sumnjam da je takav čovek u stvarnosti hrišćanin.
A stvarno je – žalost prema ljudima koji ginu. Strah da budeš kažnjen od Gospodara jer si sakrio svoj talant; želja da dobiješ veću nagradu na Nebesima – to je ono što mora da pokreće misionara. Mi moramo da hodamo pred Bogom, kako je govorio Gospod za Enoha – „hodao je Enoh pred Bogom i Bog ga je uzeo“. Eto to hodanje pred Bogom – jeste koren misije. Uz taj uslov, videćete da je i molitva i misija – uopšte jedno i isto. Kada izlazim da propovedam, ja celivam naprsni sveštenički krst i govorim sledeće reči: „Gospode otvori usta moja i ona će kazivati hvalu Tvoju.“ Znam da čim se oslanjam na sebe – misija će se raspasti, a čim se oslonim na Boga – misija se podiže. Jer sam ja sluga Hristov. I svaki čovek može postati sluga Hristov. I više od toga. Naš Sabor RPC je prihvatio misionarsku koncepciju i u njoj ima veoma važnih reči. Tamo je rečeno da je misija Crkve produžetak misije poslanstva Hristovog. Hristos je – Prvoapostol. I u nama se produžava Reč Hristova. U nama Sam Sin Božiji propoveda. Nas vuče Sam Duh Sveti. I više od toga, znate da Bog Otac vodi veliku izviđački posao? Kako govori Gospod: „jer Otac takve poklonike, koji se poklanjaju u Duhu, traži Sebi“. On traži na zemlji one ljude koji su spremni da Mu se poklanjaju. A znate kroz koga On traži? Kroz misionare. On šalje misionare da bi oni nalazili te ljude za Njega. Predstavite sebi, šta će nam Bog Otac reći, ako se mi odreknemo toga? Naravno, Gospod će poslati druge. Da, On je milostiv, On će poslati druge, ali šta će biti sa nama? Gospod će reći: „Evo čovek je ginuo, a ti si prošao pored. Odbio si da ispuniš Moju reč.“ Kako ćemo mi posle stati pred Njega? Reći ćemo: „Da, Gospode, ali mi smo se tako molili Tebi“. Gospod će reći: „Šta znači „molili ste se“? čovek je ginuo. Zašto ste narušili Moju direktnu zapovest? On je molio za hleb, vi ste mu dali kamen, okrenuli ste se od njega.“
Odbacivanje misije jeste i zaboravljanje suda Božijeg, zaboravljanje da ćemo za svaki svoj postupak dati odgovor. Zaboravljanje da čak i u svetovnom zakonu postoji takav pojam kao „prestupno nedelanje“, neukazivanje pomoći čoveku koji umire. A to se odnosi i na duhovni zakon. Neukazivanje duhovne pomoći – zar to nije zločin?
Mogu reći iz svog iskustva da kada propovedaš, nalaziš se na prvoj liniji. Gospod te se seća, da ti ovde hodaš pred Njim, a ako želiš da upadneš u greh, odmah ćeš dobiti po glavi – neće ti Gospod čak dati ni da padneš. A ako si čak i pao, Gospod će te podići, neće dati da se ukočiš u grehu, jer će se zaista, On tebe setiti kroz Reč Svoju, koju propovedaš.
Šta treba da radi misionar pre svega? Gospod nam je zapovedio: „bićete mi svjedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i sve do kraja zemlje“ (Dela Ap. 1:8). Naše delo je da budemo svedoci Hrista, znači da propovedamo isključivo Sveto Jevanđelje. Ne da propovedamo ruskost, srpstvo, amerikanstvo, šta god drugo, već da propovedamo jedino Gospoda Isusa Hrista, pritom Raspetog. I govoreći tako, ti ćeš suditi sebi. Predstavi sebi – to govoriš „ne bludniči“, a ti sam to radiš. Počinju problemi. Propovedaš da se ne psuje, a sam to radiš. Isti problem. Rečju Božijom sam sebi počinješ da sudiš, kada propovedaš. Kako je sjajno govorio Sveti Grigorije Niski: „Ako želiš nekoga da pomažeš miomirisom, ti nalivaš miro na ruku, a zatim na čoveka. Koga ćeš prvo pomazati? Pomazaćeš sebe.“
Zato je za misionara Jevanđelje – živa knjiga. To nije tekst za izvlačenje citata za bogoslovske radove. To je upravo ona živa knjiga o kojoj moraš uvek da govoriš, i da živiš njome. I ogromna greška misionara je pokušaj da razblaže Jevanđelje. Psotoje sledeće reči u Drugoj poslanici Korinćanima Apostola Pavla, koje zvuče ovako: „Jer mi nismo kao oni mnogi koji trguju riječju Božijom“. Trgovina. Šta rade u kafani loši trgovci? Oni uzimaju vino, sipaju vodu, a da ne bi bilo primetno dodaju neke boje. Vino je samo po sebi lekovito, korisno za zdravlje, ali razvodnjeno ono već gubi svoju korist, a dodavanje otrova može čak i da povredi. Upravo tako čine i lažni misionari. Oni govore: „Pa, Reč Božiju ljudi danas ne mogu da shvate“. Eto meni su bukvalno znali da kažu: „Oče Danilo ti uzalud ljudima tako direktno propovedaš, njima uopšte nije interesantno da slušaju o Hristu“. I hajde onda da dodamo nešto od sebe. Hajde da je ulepšamo, da je učinimo savremenijom, shvatljivijom, tolerantnijom. Iako mi se čini da je u stvarnosti samo i interesantno slušati o Njemu. O politici nije. Ni o sportu nije interesantno. A o Hristu jeste.
 
Juri Maksimov: Ovde bi želeo da dodam nešto. Veoma je važno shvatiti ono o čemu govori otac Danil. Neki ljudi govoreći o misiji teoretski, misle da treba izmeniti Pravoslavlje, da bi bili uspešniji u misiji. To je laž. Upravo svetootačka i jevanđelska propoved Pravoslavlja – ne iskrivljenog, modernističkog Pravoslavlja, već predanjskog, zdravog Pravoslavlja koje smo dobili od samih Apostola kroz Svete Oce – i privlači ljude i dodiruje ih. A modernističko „pravoslavlje“ nikoga ne može zainteresovati i modernistički misionari, po pravilu, nemaju uspeha. Jer modernizam u velikoj meri govori ovako: „veruj kako ti se dopadne, i živi kako želiš – glavno je da ne budeš loš čovek, i sve će biti u redu.“ Ali takva propoved može zainteresovati samo one ljude kojima je potreban komfor, a ne one ljudi kojima je neophodna Istina. Ako čovek, kome je istina neophodna, čuje propoved tog modernističkog pseudo-pravoslavlja, on će reći: „Pa ja i ovako mogu da budem dobar čovek.zašto i postao pravoslavan?“
Na to pitanje, modernisti u suštini ne mogu da odgovore, i zato njihova misija nije održiva. A oni misle da misija i ovako nije održiva i da ljudima neće biti interesantno da čuju istinu o Bogu. Ali to je laž. Ljudima nije interesantno da slušaju njihove reči, jer u njihovim rečima nema ni sile, ni istine. Reč Jevanđelja, reč svetootačkog, istinskog bogoslovlja – to je interesantno za slušanje čak i prostim ljudima, bez bogoslovske pripreme.
O toj pojavi je govori i Sveti Teofan Zatvornik: „Dvanaest apostola je izašlo i obratilo toliko mnoštvo ljudi. Zašto? Kako su oni to mogli da učine? Zato što su objavljivali ne svoja umovanja, već istinu Božiju. A u svakom čoveku živi savest, koja razlikuje istinu od laži“. I eto ada mi drugom čoveku govorimo naše fantazije, on će prosto saslušati, a unutar njega se ništa neće odazvati. On misli: „Da, eto, kako je on to interesantno izmislio. Ali poslušali smo ga i – dovoljno je.“ A kada mu govorimo Reč Božiju, unutar njega se savest odaziva. I ona mu svedoči iznutra: ono što ti taj čovek govori – to je istina. I tu se već otkrivaju dva puta kod čoveka, koji čuje Jevanđelje i oseća u sebi delovanje savesti. Prvi put izabiraju ljudi koji govore: „idem za istinom.“ To znači unutar sebe se odreći od svega što protivreči istini. Oni govore: „Za mene je Bog važan, a sve grehovno je nebitno. Istrgnuću iz sebe svu tamu, sve ono što mi smeta da priđem Bogu i poći ću.“ Drugi put izabiraju ljudi, koji sebi govore: „Ne, ostaću sa svojim gresima, ostaću sa svojim mišljenjem, ostaću sa svojom filosofijom.“ I tada savest počinje da ih peče kao oganj. Zato se prema pravoslavnima niko ne odnosi ravnodušno. Njih ili vole ili mrze. Upravo iz razloga što savest stvara takav osećaj. I vidimo u Žitiju Apostola, da se mnoštvo ljudi obratilo njima, jer se istina unutar njih odazivala na reči apostola. Ali sami Apostoli su postradali od ruku onih koji su ih mrzeli.
 
Ali, postoje ljudi koji su ravnodušni prema Veri. Čitao sam kod Starca Pajsija Svetogorca za ravnodušne ljude – da je to gore od svega: možeš im govoriti o Bogu, a kao odgovor čuti: „to mi nije interesantno“.
 
Otac Danil: Ako čovek govori da ga Bog ne itneresuje, on pravi svoj izbor. Njemu Bog nije interesantan, znači, on odbacuje Boga. To je pobuna protiv Boga. I takav, u početku ravnodušan čovek, mrzeće vas posle. To će biti zli izbor.
Delo misionara je da bude svedok. Nije njegov posao da primorava čoveka da primi Pravoslavlje ili ne. Mi ne možemo da obratimo sve ljude. Mi nikada nećemo moći to da uradimo. Sam Gospod nije obratio sve. Jer dar slobodne volje, koji je Gospod darovao Svom stvorenju pretpostavlja mogućnost potpunog odbacivanja. I zato naravno, ne treba da računamo na ono što nam Bog nije obećao. Bog nije obećao da ćemo sve obratiti. Bog je obećao da ćemo mi posvedočiti. Mislim da smo, nažalost, isuviše dugo čekali. Mi do sada nismo propovedali Jevanđelje celom svetu. A sada postoji takva mogućnost. Mi svaki dan ponavljamo: „Da dođe Carstvo Tvoje“, a eto, između ostalog, naše nedelanje zadržava dolazak Hristov. Ako bi se misija završila, Gospod bi se vratio, zar ne? Kako je rečeno: Jevanđelje će biti propovedano svim narodima, i onda će doći kraj.
 
Neki ukazuju na reči Svetog Ignjatija Brjančaninova, kada govori, da je odstupništvo poslano po Božijem popuštanju i da se ne pokušava da se ono zaustavi sopstvenom nemoćnom rukom. Kako se odnose reči Svetog Ignjatija sa misionarskom delatnošću?
 
Juri Maksimov: Ovde se govori o onim ljudima koji su napravili svoj izbor, i kada su ga već napravili, sa njima ništa neće uraditi. Ako čovek ne želi da sluša o Bogu sada, a vi produžavate i insistirate, on od toga neće postati pravoslavan, već će jednostavno početi da vas mrzi. I to vi nećete moći da promenite. Ali ako čovek žali da spozna istinu, vi možete da uradite veoma mnogo. Znate postoji jedna priča. Neki čovek je išao obalom mora nakon oluje. Nakon oluje je mnogo morskih zvezda bilo izbačeno na obalu, tako da je ceo pesak bio posejan njima. Taj čovek je video mališana koji je uzimao te zvezde i bacao ih natrag u more. Prolaznik je pitao mališana: „Zašto to radiš?“ Dečak je odgovorio: „Ako ih ne podignem i ne vratim u more, uginuće“. Prolaznik je rekao: „Pogledaj koliko je mnogo zvezda, ti ništa nećeš promeniti, nećeš uspeti da ih baciš sve nazad.“ Tada je mališan podigao zvezdu pored, pogledao na nju, bacio u more i rekao: „Možda, ja ne mogu da promenim nešto za sve njih, ali za ovu zvezdu sam promenio veoma mnogo“.
 
Otac Danil: Želeo bih da dodam nešto, to je veoma važno da zapamte misionari. Kod nas se isuviše mnogo energije troši da se zaustavi odstupništvo, ali ne trošimo toliko energije da bi spasavali ljude. Zaista, pokušati da se zaustavi apostasija (odstupništvo) je nemoguće. Odstupništvo, pobuna ljudskog roda protiv Boga je nezaustavljivo. To je istina. Ali setite se, drevni hrišćani se nisu borili sa neznabožačkim grehom, sa neznabožačkim bludom. Drevni hrišćani se nisu borili čak ni sa gladijatorima, oni su spasavali neznabošce. Oni su ih okupljali, govorili im da se ne treba klanjati idolima, da se treba poklanjati Jedinom Istinitom Bogu. I onda, kada su neznabošci postajali hrišćani, oni su odbacivali i blud, i gladijatorske igre i ostalo. A zatim, kada ih je postalo mnogo, nakon toga su zabranjeni i razvrat i gladijatorske igre i. A kod nas se sve okrenulo. Kod nas se bore sa onim što je nemoguće pobediti, a međutim, one koji mogu spasiti, ignorišu. To je zabluda. I Sveti Ignjatije je potpuno u pravu kada govori da se time ne treba baviti. Ne treba se boriti sa onim što je nemoguće promeniti. Ali moguće je spasavati one ljude koji to žele. To je veoma važan trenutak. Zato što bi Rusija, kada bi se toliko energije koliko se troši u Rusiji na borbu sa tim nesrećnim INN[1] i pasošima, trošilo na propoved Pravoslavlja muslimanima, Rusija bi drugačija izgledala! Shvatate?
 
Juri Maksimov: Želeo bih da dodam nešto što možda srpski čitaoci ne znaju. Sam Sveti Ignjatije je bio eparhijalni arhijerej na Kavkazu, gde je živelo veoma mnogo muslimana i u svojoj eparhiji se on bavio misijom. Kod njega su postojali, kao i u svim velikim eparhijama Ruske pravoslavne Crkve, specijalni eparhijalni misionari, koji su trebali da propovedaju Jevanđelje muslimanima i drugim nevernicima. Do revolucije u Rusiji to je bila uobičajena praksa i u njegovim pismima postoje mesta o tim misionarima, a takođe i muslimanima njegove eparhije koji su se krstili zahvaljujući čudima Božijim. Zato je apsurdno misliti da je, tobož, Sveti Ignjatije istupao protiv misije.
 
Želeo bih da postavim pitanje o stanju pravoslavlja u Rusiji. Postoji deo ljudi u Srbiji koji govore da se Pravoslavlje u Rusiji obnavljam da se grade hramovi, da postoje pravoslavna televizija i radio kanali itd. A postoje i ljudi, koji govore da je Rusija izbušena kao švajcarski sir, da u Rusiji postoje ogromni problemi, ljudi stradaju od narkomanije, alkoholizma, itd. Kakva je istinska situacija u Rusiji?
 
Juri Maksimov: Može se reći da su u pravu i jedni i drugi. Zaista, postoje problemi. Problemi moralni, problemi religiozni. U Rusiji ih je mnogo. Ali istovremeno sa problemi postoji i javljanje svetosti u Rusiji sada. Te dve stvari nisu protivrečne. Ako pogledamo na istoriju Crkve, videćemo da je tako uvek bilo. U istoriji vaseljenske Crkve, u istoriji Ruske, pa i u istoriji Srpske Crkve. Čitao sam naprimer, pisma Svetog Petra Cetinjskog. On je mnogo pisao o užasnom stanju morala u ondašnjoj Crnoj Gori među srpskim duhovništvom, kao i u prostom narodu. Kako je pisao, postojalo je mnogo problema. Ali pri tome, bilo je mnogo svetosti i sam on je bio svetitelj tog vremena.
Znate kod nas ponekada sude o rezultatima duhovnog stanja Crkve po nekim spoljašnjim događajima. Kažu, ako je kod nas spolja sve dobro, onda je i duhovno sve dobro. Ali tako nikada nije bilo. Za vreme Svetih Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, kao što znamo, bila je arijanska smutnja, postojali su užasni problemi u Crkvi.
 
Otac Danil: Sveti Vasilije Veliki, kada su ga pitali: „Kako je Crkva?“ odgovarao je: „Kao i moje telo, sve boli, i nema ni najmanje nade na ozdravljenje“. (smeje se)
 
Juri Maksimov: Tako je i u Rusiji danas. Kako je govorio Sveti Nikolaj Srpski, ruska duša kao da nema sredinu: ona ide ili na visinu vrline, ili na dno pakla. To isto se odnosi i na savremenu Rusiju. Čitao sam nedavno u zapažanjima pravoslavnog sveštenika, Belgijanca, koji je nekoliko godina živeo u Rusiji; on govori to isto, da u Rusiji, sa jedne strane, postoje takvi ljudi pored kojih je strašno proći na ulici, a sa druge strane, postoji takva svetost, koju nigde u Evropi ne možeš videti.
 
Taj članak je bio na Pravoslavie.ru.
 
Otac Danil: Dodao bih da se to ne odnosi samo na Rusiju. Jednostavno postoje dva grada – grad nebeski, koji stranstvuje po zemlji, i grad zemni, koji se gradi na zemlji. U Rusiji se je to veoma vidljivo. U Rusiji postoje dve Rusije. Postoji Sveta Crkva, koja stranstvuje u ovom svetu. To je prilično izdvojen tip ljudi; kod nas ih nazivaju crkvenicima. A ja ih još zovem i uranopolitima, nebeskim građanima. To jest, to su ljudi, koji ovde na zemlji žive nebeski. Takvih nema mnogo, ali među njima zaista postoje predivni ljudi, koji svojim životom zaista ispunjavaju Sveto Jevanđelje.
Mislim da čak nisu toliko bitne ni spoljašnje stvari, kao naprimer, postojanje tih istih pravoslavnih TV kanala ili radio, važno je da postoji unutrašnje sijanje svetosti, koje naravno, i Crkvu čini Crkvom. I postoje ljudi koji su se skrasili na zemlji. Koji ovde žele da žive radi svojih zadovoljstava, koji „uzimaju od života sve“. Takvi ljudi mogu da nose čak i krst ili da idu u hram, ali oni su tuđi Bogu. Ne kažem da je to zauvek. Postoji nada i za njih, i njih Gospod posećuje – i finansijskim krizama i „svinjskim“ gripom. Sve Gospod posećuje na različite načine. I među njima postoje mnogi koji su se pokajali. Pri čemu je interesantno da ta granica nikako nije povezana sa finansijama. Postoje imućni pravednici, i zli siromasi.
Još je Blaženi Avgustin rekao: „Ljudi pripadaju gradu koji stranstvuje onda kada ljube Boga do preziranja zemlje, sebe samih. a pripadaju zemnom gradu kada ljube sebe do mržnje prema Bogu.“ ta granica je veoma jasna. I u Rusiji je ona vidljivo jasna. I može se reći, da su u pravu i jedni i drugi, govoreći o Rusiji, upravo zato što to jesu dve različite zemlje. Uzgred, mislim da je i u Srbiji isto tako.
 
Sledeće pitanje je o savremenim iskušenjima. U Srbiji su počeli da uvode biometrijske pasoše i postoji sablazan među ljudima u Crkvi, koji misle, da se primanjem novog pasoša, odričeš Hrista i primaš pečat antihrista.
 
Juri Maksimov: To je demonska prelest i jedna od uobičajenih zamki satane. To se lako vidi iz istorije Rusije. Kod nas, kada su nedavno menjali pasoše sovjetskog obrasca na pasoše ruskog obrasca, ljudi su govorili: ko primi ruski pasoš taj nije hrišćanin, i ništa ga neće spasiti; ne smeju se uzimati novi pasoši, oni su od antihrista, treba ostaviti stare, sovjetske „dobre“ pasoše. Ali pri tom, pre 40 i više godina, kada su uvodili te „dobre“ pasoše, slični ljudi su isto tako govorili, da su oni od antihrista i da se ne smeju prihvatiti. Ali čak štaviše, još pre, pre revolucije, za vreme cara, postojali su ljudi koji su isto tako govorili, da se ne smeju uzimati carski pasoši, jer su od antihrista.
 
Otac Danil: Sveti Dimitrije Rostovski je pisao da su u 18. veku, pri pojavi prvih pasoša i prvog papirnog novca, postojali ljudi koji su tvrdili da je to antihristov pečat.
 
Juri Maksimov: U čemu je smisao te zamke? Smisao je – naterati čoveka da gleda ne na Hrista, već na ne e spoljašnje stavri. Pasoš, ličnu kartu, bar kod, šta god bilo. I onda se dešava da ti ne gledaš više da li si sa Hristom ili ne, da li ispunjavaš Njegove zapovesti ili ne, da se se držim Hristovu veru ili ne, već gledaš da li si primio pasoš ili nisi, da li na pakovanju postoji bar kod ili ne. To jest, ljudi prestaju da gledaju na suštinu i odvlače se.
 
Ljudi koji tako gledaju na nove pasoše itd. oslanjaju se na reči staraca: Pajsija Svetogorca u nekih drugih, o kojima ništa ne znam osim onogšto je o njima napisano na internetu. Kako se odnosti prema tome?
 
Otac Danil: Znamo da su čak i Sveti Oci imali neke greške, kada nisu učili u skladu sa Svetim Predanjem. Kako je govorio Sveti Vikentije Lerinski, Sveto Predanje je ono čemu su učili svi, svuda i uvek. Učenje o pečatu kao nekom spoljašnjem sredstvu, ili predpečatu – kod nas u Rusiji su izmislili takav izraz – to učenje se pojavilo tek sada. Nije postojalo ranije. Stvar je u tome što je takvo mišljenje pogrešno još i u bogoslovskom smislu. Juri Maksimov je rekao o duhovnom značaju, a ja ću govoriti o bogoslovskom. Stvar je u tome što je za nas glavno – zavet čoveka sa Hristom. Mi smo u dogovoru sa Bogom i Bog sa – nama. I kako je Gospod rekao, niko nas neće oteti iz ruke Oca Nebeskog. Jer je naš Otac veći od svih. Gospod je rekao i „iz ruke Moje niko neće oteti“. I sam pečat antihristov, koji se opisuje u Apokalipsi, u trinaestoj glavi, saglasno tumačenju Otaca Crkve: Svetih Ipolita Rimskog, Andreja Kesarijskog, Irineja Lionskog – jeste upravo pitanje ličnog dogovora sa antihristom. To je takođe zavet, samo drugačiji. Nije uzalud Sveti Andrej Kesarijski govorio da kao što zadobijamo pečat Duha Svetoga u Tajni Miropomazanja, tako i antihrist daje zli, nečisti pečat. A ovde je čak pitanje u tehničkim sredstvima. To je lažno usmerenje misli. Pečat možeš staviti na običnom olovkom, čime bilo. Jer suština tog pečata nije u nekim tehničkim sredstvima, već u tome da čovek dobrovoljno prelazi na stranu neprijatelja! To je toliko bitno!
Mnogi iz nekog razloga misle da antihrist neće moći bez pečata da prepozna čoveka, ali u antihristu će živeti satana, kako je rečeno u Poslanici Solunjanima, on će delovati po dejstvu satane, a satani se potčinjavaju svi demoni. Zli duhovi hode za nama, oni ionako imaju informacije o nama koje će koristiti protiv nas ako ne sada, a ono kasnije. Kako je opisano u mitarstvima Blažene Teodore, oni zapisuju svako zlo delo koje smo učinili. Zar će antihristu biti teško da pozove demona i pita gde se ko nalazi? Biće mu lako da to uradi. Njemu nije potrebno da nas goni zbog toga. Antihristu će biti važno da zna, ne gde se čovek nalazi, čime se bavi, čime trguje. Njemu će biti važno da čovek sa njim sklopi dogovor. Da stupa sa njim u savez. A ucenjivaće uz pomoć gladi: ne budeš li mi se klanjao, ubiće te glađu. Eto cele logike, shvatate?
Kod nas se dogodila zamena, pri čemu su tu zamenu napravili sektaši. Ideja o tome da INN, biometrijski pasoši i uopšte pasoši jesu pečat antihrista dolaze iz raskolničke sredine. To za pasoše su smislili raskolnici. U početku ruski raskolnici, staroobrednici, zatim beguni – postojala je takva sekta, Juri Maksimov je govorio. A što se tiče INN, ta ideja je došla od adventista sedmog dana.[2] 70-ih godina jedna od adventističkih propovednica je imala nekakvo „viđenje“, neki duh joj je otkrio da je to pečat antihrista. Shvatate iz kakvog mutnog izvora sve to dolazi u stvarnosti?
A zbog čega satana sve to širi? Zbog toga da, kada se pojavi realni antihrist, onda će svi drugovi koji se boje da prime pečat, ipak dobrodušno pravi pečat primiti. Jer će tražiti pečat tamo gde ga ne bude bilo. Oni će tražiti pečat u nekim tehničkim sredstvima, koji uopšte antihristu nisu potrebni. Satana želi da nauči ljude da se, kada dođe istinski neprijatelj, već ne boje. A eto, Sveti Ipolit govori ovako: „Šta će govoriti čovek, primajući pečat antihrista? On će govoriti: odričem se Boga, Tvorca neba i zemlje, Njegovog Sina Jedinorodnog, Isusa Hrista, Svetog Duha, Svete Crkve i predajem se tebi sam.“ Pogledajte, Sveti Ipolit je bio u pravu: glavno čime antihrist sada uzima svoje – odbacivanje stvaranje vaseljene. Evolucija – zar to nije priprema dolaska antihrista? Naravno, priprema, teistička evolucija posebno. Kada tvrde da je Bog stvarao pomoću zla, smrti, to vodi ka antihristu. Tvrdnja da Hristos nije jedinstveni put ka Bogu – eto puta ka antihristu. Tvrdnja da van Crkve postoji spasenje – eto, to je put ka antihristu. Tvrdnja da mi ovde na zemlji moramo da se skrasimo (kako govori Apostol Pavle: kada budu govorili mir i sigurnost, tada će doći pogibao) – eto, to je put ka antihristu. U ideologiji je put ka antihristu, ne u tehnici. Eto takva je zaista demonska obmana: zameniti tehničkim sredstvima realno pitanje dogovora. Reći ću da su u duhovnom smislu mnogi ljudi sada antihristove ideje već podelili. Ideja o tome da postoji jedan Bog, a da je puteva mnogo – to je već antihristova ideja. A protiv toga niko ne piše. Protiv toga se ne bore. Bore se protiv tih stvari koje su već davno zastarele. Govorili su da tobož postoji kompjuter „Zver“ u Briselu, čuli ste? Ali izvinite, kompjuter „Zver“ iz 1976. godine slabiji je od mog kompjutera koji leži tu na stolu. Da, u vašim rukama je audio-rekorder koji je moćniji od tog kompjutera, koji je tobož „zahvatio“ celo čovečanstvo. I eto, tom starudijom do sada plaše neke. To je jednostavno bezumlje ljudi koji su upali u prelest. I priznak je ovde veoma jednostavan: primetite, što više čovek počinje da se zanima borbom sa INN ili biometrijskim pasošima, to više nespokojniji postaje, postaje razdražljiv, zloban, agresivan. Zar je to od Duha Svetoga? Zar je Duh Sveti Bog smutnje? Kako je rekao Apostol Pavle, Bog naš nije Bog nereda već mira. A ja nisam video još ni jednog tihog i spokojnog čoveka, koji bi se aktivno zanimao borbom sa INN. Svi su oni histerici. Kod nas je bio jedan autoritetni arhimandrit, u jednom velikom manastiru (neću reći kako se zove, da ne bi sramotio), on se aktivno borio sa INN i kao posledica sišao je sa uma. U pravom smislu te reči. Počeo je da juri go po manastiru, da viče neke besmislice i završio u ludnici. Eto takvo je duhovno pomračenje, koje je u potpunosti povredilo čoveka. Kod nas su ljudi počeli da idu u pećine. Znate za penznesku priču? Zar je to od Boga? Ne, to je od satane. I od satane je upravo zato što satana hoće da pomuti ljude. Pomutio je čak time, da su zaboravili na Hrista i misle samo o satani. Govorili ste o ocu Pajsiju; setio sam se jedne priče, koju znam neposredno. 80-ih godina Starcu Pajsiju su dolazili neki hodočasnici i počeli da se raspituju kada će doći antihrist. A on ih pita: „A što, vi ga baš čekate?“
 
Još jedno pitanje o duhovnom životu. Šta je neophodno da se odoli savremenim iskušenjima? Koja vrlina je najvažnija?
 
Otac Danil: Poverenje u Boga – jeste najvažnije. Ako ne verujemo Bogu, naša molitva će se pretvoriti u mučno pravilo. Duhovnik će se pretvoriti u psihoanalitičara. Sva ostala dela će postati samo prazna odrađivanja. Neophodno je lično poverenje u Boga. Treba pamtiti da smo mi pod Bogom i da je Bog sa nama. Bog na zaista drži u rukama Svojim. I niko nas od Njega neće odvoojiti; kako govori Apostol Pavle: ko će nas odvojiti od ljubavi Božije u Hristu Isusu? Zaista, ako smo sa Bogom sve ostale vrline će se izgraditi. Molitva će postati opštenje sa Bogom, Koji je sa nama. Poslušanje će postati umeće da se čuje Njegova sveta reč, koju ćemo čuti u buci ovoga sveta. Poslušanje duhovniku će postati umeće da se u dnjemu vidi živa ikona Hristova i gledanje Gospoda kroz njega. Duhovnik je onaj ko vodi ka Bogu, a ne stoji sam i smirava. To isto je i smirenje. Ali smirenje nije da sam ja čovek loš, glup, ništa ne shvatam, već umeće da shvatim da bez Boga ništa ne možeš, a da sa Bogom možeš veoma mnogo. Uzgred, smirenje ima i drugu stranu – smelost kada čovek postaje svestan, kakve talante mu je Bog dao, za koje će potom dati odgovor. Krotost će istovremeno biti povezana sa hrabrošću, jer je krotost bez Boga – kukavičluk, a sa Bogom – hrabrost. I tako u svemu. Zato treba hodati pred Bogom. U sve dane. I u savremena i u drevna vremena – uvek.
 
Kakav je odnos ruskog pravoslavnog naroda prema srpskim Svetiteljima: Svetom Nikolaju (Velimiroviću) i Avvi Justinu (Popoviću)?
 
Juri Maksimov: Sveti Nikolaj Srpski i Avva Justin (Popović) su najvoljeniji, najpoznatiji srpski Svetitelji i najpoznatiji pravoslavni Srbi 20. veka u Rusiji danas. Upoznavanje sa njima počelo je sa malim prevodima, ali se crkveni narod u Rusiji toliko živo odazvao srcem na reči Duha Svetoga, koje su bile u delima dva srpska podvižnika, da su izdavači, videvši toliko veliko interesovanje, počeli da izdaju i prevode se više i više njihovih knjiga. Sada, ako u Rusiji uđete u knjižare, videćete mnoštvo knjiga Svetog Nikolaja i Avve Justina.
Štaviše, ako otvorite savremene pravoslavne radove, videćete u njima citate iz dela Svetog Nikolaja i Avve Justina. To je prinos Srpske Pravoslavne Crkve, koji je sa velikom ljubavlju i zahvalnošću prihvatila i prihvata Ruska Pravoslavna Crkva danas. Obojica imaju veoma veliki autoritet u Rusiji. I mislim da je to i zato što je Sveti Nikolaj imao poseban talenat da jednostavno objasni nešto složeno, i da ga tako objasni da to bude blisko srcu savremenog čoveka. Pri tom on nije izlagao neku skraćenu i odrezanu verziju, on je izjašnjavao najveće dubine naše vere. I zato je naravno ljubav prema njima i autoritet veoma veliki. I to je opravdano. Na tom talasu interesovanja za nasleđe srpskih podvižnika prevodile su se i prevode se i druge knjige sa srpskog jezika na ruski, drugi crkveni autori, između ostalog i savremeni srpski bogoslovi koji su sada živi. Ali koliko znam, ni jedan od njih po popularnosti u ruskom naordu nije mogao da se približi ovoj dvojici Stubova. I to je zato što čitajući tekst Svetog Nikolaja Srpskog, osećamo, kako on osvaja dušu.
 
Otac Danil: Želeo bih da dodam još nešto. Stvar je u tome da su prvi prevodi Svetog Justina bili izdati već 70-ih godina u samizdatu. I već druga samizdatska verzija, koja je bila prevedena negde 82-83. godine, bila je u stanju da napravi jednu veoma važnu stvar. Treba shvatiti da je za sovjetsku epohu ekumenizam bio uobičajen. Mi znamo da su i sve Crkve u tome učestvovale i jerarsi kada su se nadali da će zajednički neprijatelj – materijalizam, taj idol – pomoći da se na neki način savladaju razlike između pravoslavnih, rimokatolikai drugih. Što je anravno bila greška. I knjiga „Pravoslavna Crkva i ekumenizam“ Prepodobnog Justina je u mnogome izmenila pogled velikog mnoštva ljudi, koji sada faktički formiraju crkveni život u Rusiji. Ne dotiče se to samo bogoslova i jeraraha. U stvarnosti ta knjiga je imala efekat bombe. Reći ću vam ovako: što se tiče Svetog Nikolaja, njega, iz mog iskustva, veom vole prosti ljudi, a Sveti Justin je veoma pomogao da se u mngome izmeni pogled na svet ljudi koji su bogoslovski nastrojeni, da tako kažem. U mnogome je upravo taj udarac, koji je Sveti Justin zadao ekumenizmu svojom knjigom, poslužio sa preosmišljavanje te pojave i tome, da je od ekumenizma u Ruskoj crkvi ostalo veoma malo. Ekumenizam se prezire kod nas. Većina ljudi, čak i oni koji se abve ekumenizmom, neprestano se pravdaju. Nikada nije bilo tako ranije. 70-ih godina ekumenizam se prihvatao potpuno normalno. Sada se on doživljava kao sramotan čak i od onih koji se njime bave. I ovde je realno zasluga Svetog Justina. Potom su već počeli da objavljuju Svetog Ilarina (Trojickog) i druge autore. Ali početak je položio upravo Sveti Justin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Identifikacionnый nomer nalogoplatelьщika – Identifikacioni broj poreznog obveznika, u Srbiji poznato kao PIB, tj. poreski identifikacioni broj. – prim. Stanoje Stanković
  2. Poznati pod nazivom „subotari“. prim. Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *