НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » „ГОСПОДЕ ОТВОРИ УСТА МОЈА И ОНА ЋЕ КАЗИВАТУ ХВАЛУ ТВОЈУ“ (Пс. 50:17) – ИНТЕРВЈУ ЗА СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ

„ГОСПОДЕ ОТВОРИ УСТА МОЈА И ОНА ЋЕ КАЗИВАТУ ХВАЛУ ТВОЈУ“ (Пс. 50:17) – ИНТЕРВЈУ ЗА СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ

<p claСВЕШТЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ, ПРОФЕСОР ЈУРИ МАКСИМОВ
„ГОСПОДЕ ОТВОРИ УСТА МОЈА И ОНА ЋЕ КАЗИВАТУ ХВАЛУ ТВОЈУ“ (Пс. 50:17)
интервју за светосавље.орг
 
Свештеномученик Данил Московски
 
Увод
Стање мисије у свету?
Спољашње православље и садржај? ТВ и радио канали?
А шта је најважније у мисији?
Људи равнодушни према Вери?
Како се односе речи Светог Игњатија са мисионарском делатношћу?
Стање Православља у Русији?
Савремена искушења – биометријски пасоши?
Речи Стараца о пасошима?
Шта је неопходно да се одоли савременим искушењима? Која врлина је најважнија?
Однос руског православног народа према српским Светитељима: Светом Николају и Авви Јустину?
 


 
Увод
 
11. новембра сам добио дар од Бога. Имао сам прилике да се сусретнем и у топлом, братском разговору попричам са двојицом правих хришћана: свештеником Данилом Сисојевим и професором Московске духовне академије, Јуријем Максимовим.
Задивило ме је њихово међусобно допуњавање и једномисленост и – више од свега – међу православним Србима потпуно заборављено гледиште на мисију, на проповед Јеванђеља. Оних два и по сата колико смо разговарали је просто пролетело…
Љубав са којом су говорили о савременим питањима и искушењима ме је једноставно задивила. Као да су говорили пред препуним стадионом, а не пред једним човеком.
У наставку вам предлажемо интервју са, сада већ можемо слободно рећи, Свештеномучеником Данилом Московским, пострадалим од руке незнабожаца и професором Јуријем Максимовим…
 
Станоје Станковић
 
* * * * * *
 
Прво питање – шта мислите о мисији у свету: у Африци, у Русији, у Србији на Балкану?
 
Отац Данил: Мислим да је сада Господ створио такву ситуацију, да је за православну мисију откривена скоро цела планета. Заиста таква ситуација није била пре двадесет година. И чињеница да се данас догађа глобализација – јесте дело Божије, да би реч јеванђеља дошла до краја васељене, да би неповређена проповед Светих Апостола могла доћи до сваког народа на Земљи. И ако ми, хришћани, не искористимо ту шансу, Господ ће од нас строго тражити зашто нисмо људе обраћали светлости Православља. Што се тиче мисије – она почиње да се развија. Знамо да постоји активна мисија Руске Цркве, Грчке Цркве; Александријска Црква активно проповеда.
У Русији постоје две врсте мисије – постоји унутрашња мисија, која је обраћена номинално православнима, њу правилније треба звати катехизацијом, и постоји мисија која је обраћена спољашњима. Нажалост спољашња мисија је мање активна, али и она сада почиње да се појачава. Анализирајући заједно са Јуријем искуство многих мисионара, дошли смо до закључка, да је неопходно стварати и створили смо мисионарски покрет Светог Пророка Данила, где постоји следећи програм – у неком смислу то је уопштени програм Руске Православне Цркве. Код нас постоје курсеви припреме православних мисионара, који у току годину дана припремају да проповедају на улицама, да проповедају унутар секти, да проповедају међу људима других религија, а такође и међу обичним, номиналним, православним хришћанима.
На који начин? Њима се предлаже да поразговарају о Богу, позивају у храм све оне који тамо одавно нису били, позивају на исповест, на Причешће, некрштене – на крштење. Уз то, наши мисионари деле посебне листиће, где се објашњава зашто се треба крстити, исповедати, причешћивати – и дају тачне координате храма – то је веома важно, да би било где позвали људе.
Даље, следећа етапа је – катехизација. Постоји неколико система за оглашене. Код мене у храму постоји систем од пет беседа: о Богу, о стварању света, о Христу, о Тајнама и о Закону Божијем. Свака беседа траје два и по сата и човек се у току тих беседа припрема за крштење или за присаједињење Цркви, ако је у секти. Он чита четири Јеванђеља, Дела Светих Апостола, и већ после тога свечано се присаједињује Цркви. Обично крштавамо на крштењској Литургији.
Затим, након крштења код нас постоји следећа етапа – људи улазе у живот Цркве, проучавају Свето писмо. Код нас за то постоји непрестани курс изучавања Светог Писма. Сваке недеље код нас у храму и у неким другим храмовима Москве, подробно се изучава Реч Божија. То је веома важно јер је за многе од протестаната један од разлога, зашто нису у Цркви – то што се код нас не изучава Свето Писмо… Мислим да ми, имајући такво богатство светоотачких тумачења, морамо да се користимо тиме.
Такође одлично помаже мисија у болницама. Например, у Москви практично о свим болницама се брину свештеници, којима помажу „требне“ сестре, то јест, они људи који се баве припремом човека за прву исповест. То је велико дело које је неопходно активирати у стварности. Иста таква пракса постоји у неким другим епархијама. Што се тиче Руске Цркве у целини – постоје области где је мисија активна, где је она веома успешна, али постоје и региони где је обратно, где се свештеници боје да проповедају јер је тамо, например, активан ислам. Различита ситуација је у различитим областима. И овде је наравно, веома важно, да у мисији учествују не само свештеници већ и мирјани. Искуство Руске Православне Цркве показује да је мисија мирјана – једна од најуспешнијих. За тако нешто наравно, мирјани морају да буду припремљени, да делују под контролом свештеника, да проповедају сами.
И веома је важно да су сада разрађени програми за проучавање Светог Јеванђеља од мирјана, и да су по тим програмима организовани јеванђелски кружоци, где на основу Светих Отаца мирјани почињу да изучавају јеванђеље. Такви кружоци већ делују. Било је неколико неуспешних искустава у тој области, али сада постоји већ сасвим добро искуство. Имао сам прилику да сам видим по Уљановском групу мирјана, у којој се на основу Светих Отаца све изучава и одлично ради, духовно помажући младим људима, и не само младим. Често говоримо о мисији међу младима, али не треба заборављати да мисија мора да постоји у свим слојевима нашег друштва. И за одрасле, и старе и децу – за све је важна проповед Јеванђеља. Такво изучавање Речи Божије изузетно је важно.
И, узгред говорећи, искуство моје личне проповеди у Киргизији показало је да је један од најбољих програма – када позиваш протестанте или окултисте и не почињеш да им критикујеш веру – не, већ једноставно да говориш о православном хришћанству, какво је оно, како су Свети Оци учили, како је Сам Господ учио кроз Свете Апостоле. И ево, људи почињу да се мењају, јер сама света Реч Божија мења човека. То је веома важно.
Што се тиче проповеди у Руској Цркви… Проповед је одлично постављена. То јест, релативно добро, ми би желели да је много боље. Али нешто се ради, нека мисија постоји. У Москви, посебно у московској области, у Белгородској епархији, у Курској епархији. У централној Русији у многим областима је одлично постављено дело проповеди. Иако разуме се може да се побољша. Проповед је веома добро постављена у Кемеровској епархији и у Сибиру, где се отац Игор Кропочев и други оци из мисионарског одељења активно баве проповедањем међу локалним народима, пре свега, Шорцима. Постоје области где мисије практично нема – то је Средња Азија. Иако постоје активни људи у Казахстану, имам наду да ће Казахстан у најближе време бити обухваћен у целини православном мисијом. Што се тиче Далеког истока, Патријарх Кирил веома обраћа пажњу на њега, зато у низу епархија, посебно у Сахалинској епархији, у Хабаровској, у Приморској, Камчатској – постоји мисионарска активност, а сада почиње и на Чукотки. Веома активна мисија постоји у Јакутији. Тамо су огромна пространства. Јакутија је по територији као цела Европа, а свештеника тамо има веома мало.
Ако говоримо о територијама које се односе на Руску Цркву, али се налазе ван њених граница, може се рећи да је проповед веома отежана у Кини. Отац Дионисије Поздњејев и неки други свештеници чине све што могу, али нажалост, због кинеских закона, а главно, због недостатка мисионара – мирјана, који би могли да проповедају Кинезима, мисија је отежана. Иако се ради, ради се огромна количина превода на кинески језик, људи се баве оним што се сада може реално учинити. У Јапану мисија се захваљујући новом епископу, владици Данилу, појачала, захваљујући његовој активности. Ако говоримо о Украјини, тамо је све много горе. Тамо се због раскола, а такође и много унијата православна мисија фактички закочила, а огромне успехе имају протестанти. Например, градоначелник Кијева је протестант, пентакосталац. А на Криму се појачава утицај ислама. Нажалост, због раскола на Украјини је веома много људи отпало од Цркве. Сада се тамо воде разговори о неопходности појачавања мисије, али на велику жалост, добија се, да се тамо мисија своди на некакав национализам, уместо да се сећамо да смо ми хришћани, и да је то изнад сваке националности. Уопште говорећи, мисија уз национализам уопште не функционише. То је показало искуство.
Да, могуће је осмислити патриотизам и са православне тачке гледишта, и такви покушаји су постојали, например, Свети Николај Српски је говорио да је истински Србин онај ко подражава српским Светитељима у њиховом угађању Христу. Да, можемо рећи тако и то ће бити блиско Србима, али не и за Хрвате, Аустријанце, Албанце, итд. Код нас се например, један од проблема проповеди Православља Татарима, састојао у томе да су они (Татари) често мислили да ће, тобож примајући Православље, морати да напусте татарство, а то није тако. Истински хришћанин схвата да стоји изнад нације да оно, што је најбоље у његовој нацији, он узима са собом; да крстећи се, он постаје управо хришћанин, а не Рус, или Србин или Грк. То је веома важно схватити.
Још једна ствар која омета мисију – јесте чињеница да код нас постоји успорена реакција на изазове. Сада се појавило мноштво нових напада на Хришћанство, „Да Винчијев код“, „Јеванђеље по Јуди“ мноштво лажи усмерених против Христа. Ту лаж шире по целом свету, између осталог, колико знам, и у Србији.
Могуће је оповргавајући је, користити православне апологетске радове издане на Западу, па чак и неправославне, али главно је, наравно, да умете сами да дате одговор на такве нападе, при чему треба то радити брзо. Веома је важно не одуговлачити. Например, када изађе „Да Винчијев код“ да би за прво издање већ изашао договор. При чему је битно не одговарати тако, да сте једноставно издали књигу, ставили у продају и – то је све. Треба правити информациону буку. За то је неопходно користити интернет, између осталог блогове, друштвене мреже. Неопходно је представљати православни одговор као информациони догађај. Немогуће је рећи да је то мисија, али је то оно што ће довести до мисије. Веома важно је да умеш да их заинтересујеш, да им заокупите пажњу, а затим већ пређете на постојано, удубљено, темељно изучавање Православља. То је моје гледиште на оно што се догађа.
 
Јури Максимов: На оно што је рекао отац Данил, желео бих да додам да заиста, чак и када пишемо одговоре на те изазове, чак и ако су то одлични одговори, постоји проблем да изађеш у сусрет простом читаоцу. Претпоставимо да је тај филм „Да Винчијев код“ погледало хиљаду људи, а наш одговор на тај филм је прочитао један човек из тих хиљаду. То су величине које се не могу поредити. Деведесет девет посто људи је остало са тим филмом, они нису чули одговор. Треба много радити над тим, да би се наш глас чуо.
 
У Русији постоје православни ТВ канали и православни радио. У Србији постоји један – два и на тим емисијама у Србији веома често се емитује оно што нема никакве везе са Православљем?
 
Јури Максимов: Да, и код нас постоје ти проблеми. Не говорим да је оно о чему сада говоримо лако учинити. То је тешко, неопходно је радити, неопходно је много размишљати, покушати да се нађе решење. Господ ће помоћи. Што се тиче мисије у целини, знате, неки мисле да је мисија, тобож – неки хоби. Неко скупља марке, неко гаји ретко цвеће, а неко се занима мисијом, он се једноставно остварује на тај начин. Али то није тако. Мисија је – врлина, то је испуњавање заповести Христових. Господ је рекао; „Идите, научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа„. То је заповест коју морамо да испунимо, и ту заповест, на жалост, православни не желе да испуне. А шта се догађа када не желимо да испунимо заповести? Јер ми смо ушли у Завет са Господом. Господ је још у самом почетку, у књизи Поновљених закона рекао онима који су ушли са Њим у Завет. „Ако будете испуњавали Моје заповести, биће вам добро, ако их не будете испуњавали, имаћете проблеме“ – и описао конкретно које проблеме.
Овде бих хтео да се присетим догађаја из Житија Светог Апостола Томе, која постоји у древној верзији његовог Житија. Говоре да када су Апостоли вукли жреб, у коју земљу да иду, Апостолу Томи је дошла Индија. Он није желео да иде у Индију, Господ га је принудио да иде тамо. Апостол Тома је говорио: „Господе где год желиш, смо не у Индију“. И Господ је уредио на следећи начин: јавио се капетану брода који је ишао у Индију и продао му Апостола Тому. Капетан је дошао до Апостола Томе и питао: „Ти си слуга Исуса Христа?“ Он је одговорио: „Да.“ Капетан је рекао: „Твој Господар ми се јавио и продао те мени.“ И морао је да иде невољно тамо. Знате за то? И када је дошао тамо, Господ га је приморао да невољно испуни Његов Закон. То исто видимо и у историји Васељенске Православне Цркве у двадесетом веку.
Колико страдања су морали да претрпе Руси у двадесетом веку, колико Срби, колико други народи који су пострадали од комунизма: Бугари, Румуни, колико страдања. Колико страдања су морали да претрпе и Грци, код њих је бесне грађански рат и била је глад, тешка економска ситуација. Колико страдања су морали да претрпе православни из Антиохијске патријаршије, Јерусалимске патријаршије од муслимана у прошлом веку. И шта се догодило? Православни који нису желели да иду у друге земље, да би проповедали – Господ их је сам истерао. Он их је раселио по целом свету. И они су, хтели-не хтели, морали да раде нешто, да би људи долазили и постајали православни. Код нас у Русији постоје људи који говоре да је немогуће обратити човека у православље, например, да муслиман постане православан, да се тако нешто не може догодити. Али ако их питамо: „Да ли си ти пробао да то урадиш“? – Они ће одговорити: „Не, нисам“. Говоре да је немогуће нешто што никада нису пробали.
 
А шта је најважније у мисији? Неки говоре: неопходно је проповедати на стадионима, дискотекама; други говоре: важнија је молитва, наводе речи Светог Серафима Саровског: „стекни миран дух и хиљаде ће се спасити око тебе“. Шта је неопходно да би мисија била успешна? Можда да прво човек сам себе учини добрим хришћанином, а затим ће већ својим животом сведочити. Читао сам на једном месту да су то два различита прилаза мисији – који је најуспешнији?
 
Јури Максимов: Чини ми се да се такво дељење мисије догађа у великом делу у умовима људи који се практично не баве мисијом, већ само размишљају теоретски о њој. Само теоретски може тако размишљати: у почетку ћу прво постати добар хришћанин, а затим ћу већ кренути и говорити другима. Да би постао добар хришћанин, мораш испуњавати заповести Христове, а међу заповестима Христовим постоји и „Иди и научи“. Значи, како ти можеш бити добар хришћанин, ако ниси мисионар? Ако си испунио све заповести, али ниси испунио једну, како можеш рећи да си постао добар хришћанин, ако си презрео ту заповест Христову? Господ ти је дао заповест не да би је написао, обесио на зиду и затим заборавио, већ да би ти живео по тој заповести. Човек који љуби Бога, занима се проповедањем. Зар су Апостоли били несавршени хришћани? Зар они нису стекли смирен дух?
Што се тиче првог питања, о томе, шта је најважније у мисији. За мисионара је важна молитва и нада само на Бога – не на своје силе, не на себе, не на своје пријатеље, не на своје спонзоре – само на Бога. Молитва Богу, љубав према Христу и том човеку коме проповедаш – ето шта је важно за мисионара. А такође и одлучност у одбацивању себе. Шта нам смета да одемо и проповедамо свом пријатељу? Није потребно у дискотеку, не на стадион, ево ту нам је сусед или колега са посла. Дешава се и да живимо са суседом, знајући да је римокатолик, или протестант, ми се знамо десет година са њим, поздрављамо се, одемо у посету, честитамо му празнике, а ни једном га нисмо питали: „Пријатељу, а зашто ти ниси православан? Хоћеш ли да ти говорим о Православљу?“ чак ни реч нисмо рекли о томе. Зашто? Можда зато што желимо да стекнемо миран дух у себи? Нипошто – ми се бојимо да се поверимо Богу и мислимо: „А шта ако се, када будем рекао – да ли хоћеш да ти кажем нешто о православљу – мој сусед увреди и каже „не, не жели, не разговарам више са тобом“. Ето шта лежи унутар многих противника мисије – маловерје и страх.
То су људи који не размишљају о Богу. Човек који се поверава Богу, све посвећује Богу. Он говори нека ме и згазе људи, нека ме каменују, ја ћу славити и проповедати Име Христово. Такви су били Апостоли, али такви нису ти људи који се боје да иду у мисију, и оправдавају свој страх оспоравањем мисије – они немају радости Духа Светога у свом срцу. То је зато што када имаш дарове Духа Светога, тебе преплављује таква радост да желиш са свим да је поделиш. То је онај свећњак, који, како је рекао Господ, нико неће ставити под сто, већ га држи откривеним, да би светлео свима. Желиш да кажеш: „Пријатељу види како сам срећан. Дај да ти говорим о томе.“ То шта покреће мисионара. А ако човек не жели да подели то, шта се она може рећи о његовом духовном стању?
Христос нам је даровао спасење. Оно није од нас, ми смо га добили као дар. Без њега би погинули. И Бог нам је дао овај дар не само ради нас, већ и због оних, који су поред нас, да би пошли ка другима који гину и поделили са онима, који желе спасење. И када ми делимо са њима то спасење, пројављујемо љубав према њима и уподобљавамо се Богу, Који је Љубав. А у чему је наша љубав, ако се ми десет година поздрављамо са нашим суседом, смешкамо се, али ни једном му нисмо рекли ни једну реч о Богу, а када улазимо у дом и мислимо, да пошто код нас висе иконе и леже православне књиге, онда смо ми православни. То није Православље!
И тај исти Преподобни Серафим Саровски проповедао је расколницима – старообредцима, када су долазили њему, он им је директно говорио: „без Цркве се нећете спасити.“ Он их је звао у Православну Цркву. Шта је то, ако не мисија? Још један значајан пример који ми је недавно испричао отац Данил Сисојев.
Преподобни Симеон Столпник је био велики мисионар. Он нигде није ишао, живео је на свом столпу (стубу), али је тако угодио Богу, да га је Господ прославио, и њему је долазило мноштво незнабожаца, који су говорили: „Помоли се да би нас Бог исцелио“. И они су му веома досађивали. Он је тражио тишину и усамљеност, а дешавало се да су га окруживали људски крици и јауци. Тада је он рекао: „Одлично, долазите, молићу се за вас, али када вас Бог буде исцељивао, ви се онда крстите“. И они су се сложили. Крштених је било толико много, много, да је Црква послала посебног епископа који је живео поред стуба и крштавао. Сада је отац Данил дошао са пута ,где је видео тај стуб и остатке храма, која је била изграђена око стуба.
 
Отац Данил: За живота Светог Симеона тамо се налазила огромна црква око стуба и у њој посебна крстионица за одрасле и децу, то је био прави „гасовод“ Крштења.
 
Јури Максимов: Из тога се види, да је чак и велики отшелник имао истинско мисионарско мишљење, и он је био спреман да одбаци оно што је желео да би испунио заповест Божију. Пример тих Светитеља показује да је указана подела – или духовни живот, или мисија – лажна. Ако ми заиста испуњавамо заповест Божију, тога код нас неће бити.
 
Отац Данил: Желео бих да додам још један разлог због кога људи често не жече да мисионаре. Ствар је у томе да Свето Писмо даје јасну поделу – постоји област светлости и област таме. Постоји место изабраника Божијих, Црква Божија – област спасаваних, како се говори у канону, и постоји место, у коме делује сатана, где се људи налазе под влашћу кнеза таме, и након смрти неизоставно одлазе у пакао. Код нас у свести је та граница разливена. Код нас постоје људи који говоре: „Да, ван Цркве нема спасења“, али при томе они говоре и: „Али ван Цркве постоје сјајни људи“. У многоме то је и разлог зашто људи не проповедају. Они мисле да је могуће спасити се сопственим добрим делима, али то је немогуће, то је Пелагијева јерес. Ако је могуће спасити се без Цркве, Христос је умро узалуд. А ето, такво осећање могућности спасења без Христа – и убија мисионарство. Јер ја не могу спокојно да седим и ћутим о Христу, ако знам да тај исти мој неправославни сусед – он гарантовано долази у пакао, да они који не улазе у Цркву јесу људи који гину. Људи који склизе у пакао и сами то знају. То им нико са стране не говори – они сами то осећају. Код њих постоји депресија, страсти које их разједају, њих мучи савест, мучи их живот, они су несрећни, муче се лажним надама и имају праву тескобу. И ето, такви људи траже излаз а ми им говоримо: „па ништа страшно, буди добар човек и све ће бити нормално.“
То је лаж. Управо та лаж, одсуство осећања изабраности хришћанина – оно и рађа одсуство жеље да се мисионари. Ми смо изабраници. Нас је Бог изабрао не да би ми ходали као паунови, да би се гордили и говорили: „о како смо ми сјајни“, већ да би носили Светлост Божију, да би призивали: „Сабирајте се код нас на лађу“. Знате, постоји она чувена антиекуменистичка слика – Христос управља лађом, а тамо је гађају са свих страна – то је тако, али лађа мора да сакупља све оне који још пливају у мору. А код нас чак неће ни мрежу да забаце. Штавише, постоје случајеви, када одгурују од лађе оне који јој се приближавају. То је, наравно, противно Јеванђељу…
Мислим да ако отворимо Свето Јеванђеље, ако се присетимо заповести видећемо да многе од заповести Блаженстава захтевају мисију.
Блажени милостиви јер ће бити помиловани„. У чему се састоји највиша милост? Не у томе да даш новац, већ да даш вечни живот. Човек ће новац потрошити за неколико дана, а вечни живот ће остати са њим заувек.
Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати„. Када човек мири људе и Бога – шта може бити више од тога? Људи су у стању непријатељства са Богом, Бог се гневи на људе, а ти, мисионар, испуњаваш Христово служење, ти си посланик Самог Господа Христа и добићеш Његову награду, као награду сина Божијег, говори Господ. Зар не? А људи говоре: „Па, како ћу бити мисионар, мене ће гонити“. Да, наравно, зато је и речено. „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.“ награ је огромна не Небесима. А људи су заборавили на Небеску награуд, заборавили, да ми овде живимо да би добили награду тамо. Ми смо се исувише прилепили за земљу. Читаш павославну штампу, о чему се говори? О политици, о томе како се овде скрасити, како направити нормалне односе овде. Али, извините, ми ћемо одавде отићи. Може бити и данас одемо. Ми сви ходамо под (пред) Богом. Смрт није тамо негде иза планина, већ на леђима, као се у Русији каже. Људи су то заборавили и не желе да мисле о томе, да треба да се припремају за вечност.
Штавише неки говоре: „То је користољубиво – припремати се за вечност“. А шта је Христос рекао? Он није рекао: „Не сакупљајте благо уопште“. Он је заповедио да се благо сакупља на небесима, тамо где нема лопова, где нема мољаца ни рђе. Јер где је благо ваше, тамо је и срце ваше. А људи су заборавили на то, људи скупљају благо на земљи, живе за земљу, а Бога користе као неку помоћну силу. Како је код нас Пушкин писао у причи о златној рибици – златна рибица је била као потрчко. Ето, тако и Бога покушавају да искористе. Нормално је да такав човек неће проповедати, ако он Бога прихвата чак и као средство за себе. То је све лажно, и сумњам да је такав човек у стварности хришћанин.
А стварно је – жалост према људима који гину. Страх да будеш кажњен од Господара јер си сакрио свој талант; жеља да добијеш већу награду на Небесима – то је оно што мора да покреће мисионара. Ми морамо да ходамо пред Богом, како је говорио Господ за Еноха – „ходао је Енох пред Богом и Бог га је узео“. Ето то ходање пред Богом – јесте корен мисије. Уз тај услов, видећете да је и молитва и мисија – уопште једно и исто. Када излазим да проповедам, ја целивам напрсни свештенички крст и говорим следеће речи: „Господе отвори уста моја и она ће казивати хвалу Твоју.“ Знам да чим се ослањам на себе – мисија ће се распасти, а чим се ослоним на Бога – мисија се подиже. Јер сам ја слуга Христов. И сваки човек може постати слуга Христов. И више од тога. Наш Сабор РПЦ је прихватио мисионарску концепцију и у њој има веома важних речи. Тамо је речено да је мисија Цркве продужетак мисије посланства Христовог. Христос је – Првоапостол. И у нама се продужава Реч Христова. У нама Сам Син Божији проповеда. Нас вуче Сам Дух Свети. И више од тога, знате да Бог Отац води велику извиђачки посао? Како говори Господ: „јер Отац такве поклонике, који се поклањају у Духу, тражи Себи“. Он тражи на земљи оне људе који су спремни да Му се поклањају. А знате кроз кога Он тражи? Кроз мисионаре. Он шаље мисионаре да би они налазили те људе за Њега. Представите себи, шта ће нам Бог Отац рећи, ако се ми одрекнемо тога? Наравно, Господ ће послати друге. Да, Он је милостив, Он ће послати друге, али шта ће бити са нама? Господ ће рећи: „Ево човек је гинуо, а ти си прошао поред. Одбио си да испуниш Моју реч.“ Како ћемо ми после стати пред Њега? Рећи ћемо: „Да, Господе, али ми смо се тако молили Теби“. Господ ће рећи: „Шта значи „молили сте се“? човек је гинуо. Зашто сте нарушили Моју директну заповест? Он је молио за хлеб, ви сте му дали камен, окренули сте се од њега.“
Одбацивање мисије јесте и заборављање суда Божијег, заборављање да ћемо за сваки свој поступак дати одговор. Заборављање да чак и у световном закону постоји такав појам као „преступно неделање“, неуказивање помоћи човеку који умире. А то се односи и на духовни закон. Неуказивање духовне помоћи – зар то није злочин?
Могу рећи из свог искуства да када проповедаш, налазиш се на првој линији. Господ те се сећа, да ти овде ходаш пред Њим, а ако желиш да упаднеш у грех, одмах ћеш добити по глави – неће ти Господ чак дати ни да паднеш. А ако си чак и пао, Господ ће те подићи, неће дати да се укочиш у греху, јер ће се заиста, Он тебе сетити кроз Реч Своју, коју проповедаш.
Шта треба да ради мисионар пре свега? Господ нам је заповедио: „бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела Ап. 1:8). Наше дело је да будемо сведоци Христа, значи да проповедамо искључиво Свето Јеванђеље. Не да проповедамо рускост, српство, американство, шта год друго, већ да проповедамо једино Господа Исуса Христа, притом Распетог. И говорећи тако, ти ћеш судити себи. Представи себи – то говориш „не блудничи“, а ти сам то радиш. Почињу проблеми. Проповедаш да се не псује, а сам то радиш. Исти проблем. Речју Божијом сам себи почињеш да судиш, када проповедаш. Како је сјајно говорио Свети Григорије Ниски: „Ако желиш некога да помажеш миомирисом, ти наливаш миро на руку, а затим на човека. Кога ћеш прво помазати? Помазаћеш себе.“
Зато је за мисионара Јеванђеље – жива књига. То није текст за извлачење цитата за богословске радове. То је управо она жива књига о којој мораш увек да говориш, и да живиш њоме. И огромна грешка мисионара је покушај да разблаже Јеванђеље. Псотоје следеће речи у Другој посланици Коринћанима Апостола Павла, које звуче овако: „Јер ми нисмо као они многи који тргују ријечју Божијом“. Трговина. Шта раде у кафани лоши трговци? Они узимају вино, сипају воду, а да не би било приметно додају неке боје. Вино је само по себи лековито, корисно за здравље, али разводњено оно већ губи своју корист, а додавање отрова може чак и да повреди. Управо тако чине и лажни мисионари. Они говоре: „Па, Реч Божију људи данас не могу да схвате“. Ето мени су буквално знали да кажу: „Оче Данило ти узалуд људима тако директно проповедаш, њима уопште није интересантно да слушају о Христу“. И хајде онда да додамо нешто од себе. Хајде да је улепшамо, да је учинимо савременијом, схватљивијом, толерантнијом. Иако ми се чини да је у стварности само и интересантно слушати о Њему. О политици није. Ни о спорту није интересантно. А о Христу јесте.
 
Јури Максимов: Овде би желео да додам нешто. Веома је важно схватити оно о чему говори отац Данил. Неки људи говорећи о мисији теоретски, мисле да треба изменити Православље, да би били успешнији у мисији. То је лаж. Управо светоотачка и јеванђелска проповед Православља – не искривљеног, модернистичког Православља, већ предањског, здравог Православља које смо добили од самих Апостола кроз Свете Оце – и привлачи људе и додирује их. А модернистичко „православље“ никога не може заинтересовати и модернистички мисионари, по правилу, немају успеха. Јер модернизам у великој мери говори овако: „веруј како ти се допадне, и живи како желиш – главно је да не будеш лош човек, и све ће бити у реду.“ Али таква проповед може заинтересовати само оне људе којима је потребан комфор, а не оне људи којима је неопходна Истина. Ако човек, коме је истина неопходна, чује проповед тог модернистичког псеудо-православља, он ће рећи: „Па ја и овако могу да будем добар човек.зашто и постао православан?“
На то питање, модернисти у суштини не могу да одговоре, и зато њихова мисија није одржива. А они мисле да мисија и овако није одржива и да људима неће бити интересантно да чују истину о Богу. Али то је лаж. Људима није интересантно да слушају њихове речи, јер у њиховим речима нема ни силе, ни истине. Реч Јеванђеља, реч светоотачког, истинског богословља – то је интересантно за слушање чак и простим људима, без богословске припреме.
О тој појави је говори и Свети Теофан Затворник: „Дванаест апостола је изашло и обратило толико мноштво људи. Зашто? Како су они то могли да учине? Зато што су објављивали не своја умовања, већ истину Божију. А у сваком човеку живи савест, која разликује истину од лажи“. И ето ада ми другом човеку говоримо наше фантазије, он ће просто саслушати, а унутар њега се ништа неће одазвати. Он мисли: „Да, ето, како је он то интересантно измислио. Али послушали смо га и – довољно је.“ А када му говоримо Реч Божију, унутар њега се савест одазива. И она му сведочи изнутра: оно што ти тај човек говори – то је истина. И ту се већ откривају два пута код човека, који чује Јеванђеље и осећа у себи деловање савести. Први пут изабирају људи који говоре: „идем за истином.“ То значи унутар себе се одрећи од свега што противречи истини. Они говоре: „За мене је Бог важан, а све греховно је небитно. Истргнућу из себе сву таму, све оно што ми смета да приђем Богу и поћи ћу.“ Други пут изабирају људи, који себи говоре: „Не, остаћу са својим гресима, остаћу са својим мишљењем, остаћу са својом философијом.“ И тада савест почиње да их пече као огањ. Зато се према православнима нико не односи равнодушно. Њих или воле или мрзе. Управо из разлога што савест ствара такав осећај. И видимо у Житију Апостола, да се мноштво људи обратило њима, јер се истина унутар њих одазивала на речи апостола. Али сами Апостоли су пострадали од руку оних који су их мрзели.
 
Али, постоје људи који су равнодушни према Вери. Читао сам код Старца Пајсија Светогорца за равнодушне људе – да је то горе од свега: можеш им говорити о Богу, а као одговор чути: „то ми није интересантно“.
 
Отац Данил: Ако човек говори да га Бог не итнересује, он прави свој избор. Њему Бог није интересантан, значи, он одбацује Бога. То је побуна против Бога. И такав, у почетку равнодушан човек, мрзеће вас после. То ће бити зли избор.
Дело мисионара је да буде сведок. Није његов посао да приморава човека да прими Православље или не. Ми не можемо да обратимо све људе. Ми никада нећемо моћи то да урадимо. Сам Господ није обратио све. Јер дар слободне воље, који је Господ даровао Свом створењу претпоставља могућност потпуног одбацивања. И зато наравно, не треба да рачунамо на оно што нам Бог није обећао. Бог није обећао да ћемо све обратити. Бог је обећао да ћемо ми посведочити. Мислим да смо, нажалост, исувише дуго чекали. Ми до сада нисмо проповедали Јеванђеље целом свету. А сада постоји таква могућност. Ми сваки дан понављамо: „Да дође Царство Твоје“, а ето, између осталог, наше неделање задржава долазак Христов. Ако би се мисија завршила, Господ би се вратио, зар не? Како је речено: Јеванђеље ће бити проповедано свим народима, и онда ће доћи крај.
 
Неки указују на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, када говори, да је одступништво послано по Божијем попуштању и да се не покушава да се оно заустави сопственом немоћном руком. Како се односе речи Светог Игњатија са мисионарском делатношћу?
 
Јури Максимов: Овде се говори о оним људима који су направили свој избор, и када су га већ направили, са њима ништа неће урадити. Ако човек не жели да слуша о Богу сада, а ви продужавате и инсистирате, он од тога неће постати православан, већ ће једноставно почети да вас мрзи. И то ви нећете моћи да промените. Али ако човек жали да спозна истину, ви можете да урадите веома много. Знате постоји једна прича. Неки човек је ишао обалом мора након олује. Након олује је много морских звезда било избачено на обалу, тако да је цео песак био посејан њима. Тај човек је видео малишана који је узимао те звезде и бацао их натраг у море. Пролазник је питао малишана: „Зашто то радиш?“ Дечак је одговорио: „Ако их не подигнем и не вратим у море, угинуће“. Пролазник је рекао: „Погледај колико је много звезда, ти ништа нећеш променити, нећеш успети да их бациш све назад.“ Тада је малишан подигао звезду поред, погледао на њу, бацио у море и рекао: „Можда, ја не могу да променим нешто за све њих, али за ову звезду сам променио веома много“.
 
Отац Данил: Желео бих да додам нешто, то је веома важно да запамте мисионари. Код нас се исувише много енергије троши да се заустави одступништво, али не трошимо толико енергије да би спасавали људе. Заиста, покушати да се заустави апостасија (одступништво) је немогуће. Одступништво, побуна људског рода против Бога је незаустављиво. То је истина. Али сетите се, древни хришћани се нису борили са незнабожачким грехом, са незнабожачким блудом. Древни хришћани се нису борили чак ни са гладијаторима, они су спасавали незнабошце. Они су их окупљали, говорили им да се не треба клањати идолима, да се треба поклањати Једином Истинитом Богу. И онда, када су незнабошци постајали хришћани, они су одбацивали и блуд, и гладијаторске игре и остало. А затим, када их је постало много, након тога су забрањени и разврат и гладијаторске игре и. А код нас се све окренуло. Код нас се боре са оним што је немогуће победити, а међутим, оне који могу спасити, игноришу. То је заблуда. И Свети Игњатије је потпуно у праву када говори да се тиме не треба бавити. Не треба се борити са оним што је немогуће променити. Али могуће је спасавати оне људе који то желе. То је веома важан тренутак. Зато што би Русија, када би се толико енергије колико се троши у Русији на борбу са тим несрећним ИНН[1] и пасошима, трошило на проповед Православља муслиманима, Русија би другачија изгледала! Схватате?
 
Јури Максимов: Желео бих да додам нешто што можда српски читаоци не знају. Сам Свети Игњатије је био епархијални архијереј на Кавказу, где је живело веома много муслимана и у својој епархији се он бавио мисијом. Код њега су постојали, као и у свим великим епархијама Руске православне Цркве, специјални епархијални мисионари, који су требали да проповедају Јеванђеље муслиманима и другим неверницима. До револуције у Русији то је била уобичајена пракса и у његовим писмима постоје места о тим мисионарима, а такође и муслиманима његове епархије који су се крстили захваљујући чудима Божијим. Зато је апсурдно мислити да је, тобож, Свети Игњатије иступао против мисије.
 
Желео бих да поставим питање о стању православља у Русији. Постоји део људи у Србији који говоре да се Православље у Русији обнављам да се граде храмови, да постоје православна телевизија и радио канали итд. А постоје и људи, који говоре да је Русија избушена као швајцарски сир, да у Русији постоје огромни проблеми, људи страдају од наркоманије, алкохолизма, итд. Каква је истинска ситуација у Русији?
 
Јури Максимов: Може се рећи да су у праву и једни и други. Заиста, постоје проблеми. Проблеми морални, проблеми религиозни. У Русији их је много. Али истовремено са проблеми постоји и јављање светости у Русији сада. Те две ствари нису противречне. Ако погледамо на историју Цркве, видећемо да је тако увек било. У историји васељенске Цркве, у историји Руске, па и у историји Српске Цркве. Читао сам например, писма Светог Петра Цетињског. Он је много писао о ужасном стању морала у ондашњој Црној Гори међу српским духовништвом, као и у простом народу. Како је писао, постојало је много проблема. Али при томе, било је много светости и сам он је био светитељ тог времена.
Знате код нас понекада суде о резултатима духовног стања Цркве по неким спољашњим догађајима. Кажу, ако је код нас споља све добро, онда је и духовно све добро. Али тако никада није било. За време Светих Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, као што знамо, била је аријанска смутња, постојали су ужасни проблеми у Цркви.
 
Отац Данил: Свети Василије Велики, када су га питали: „Како је Црква?“ одговарао је: „Као и моје тело, све боли, и нема ни најмање наде на оздрављење“. (смеје се)
 
Јури Максимов: Тако је и у Русији данас. Како је говорио Свети Николај Српски, руска душа као да нема средину: она иде или на висину врлине, или на дно пакла. То исто се односи и на савремену Русију. Читао сам недавно у запажањима православног свештеника, Белгијанца, који је неколико година живео у Русији; он говори то исто, да у Русији, са једне стране, постоје такви људи поред којих је страшно проћи на улици, а са друге стране, постоји таква светост, коју нигде у Европи не можеш видети.
 
Тај чланак је био на Православие.ру.
 
Отац Данил: Додао бих да се то не односи само на Русију. Једноставно постоје два града – град небески, који странствује по земљи, и град земни, који се гради на земљи. У Русији се је то веома видљиво. У Русији постоје две Русије. Постоји Света Црква, која странствује у овом свету. То је прилично издвојен тип људи; код нас их називају црквеницима. А ја их још зовем и уранополитима, небеским грађанима. То јест, то су људи, који овде на земљи живе небески. Таквих нема много, али међу њима заиста постоје предивни људи, који својим животом заиста испуњавају Свето Јеванђеље.
Мислим да чак нису толико битне ни спољашње ствари, као например, постојање тих истих православних ТВ канала или радио, важно је да постоји унутрашње сијање светости, које наравно, и Цркву чини Црквом. И постоје људи који су се скрасили на земљи. Који овде желе да живе ради својих задовољстава, који „узимају од живота све“. Такви људи могу да носе чак и крст или да иду у храм, али они су туђи Богу. Не кажем да је то заувек. Постоји нада и за њих, и њих Господ посећује – и финансијским кризама и „свињским“ грипом. Све Господ посећује на различите начине. И међу њима постоје многи који су се покајали. При чему је интересантно да та граница никако није повезана са финансијама. Постоје имућни праведници, и зли сиромаси.
Још је Блажени Августин рекао: „Људи припадају граду који странствује онда када љубе Бога до презирања земље, себе самих. а припадају земном граду када љубе себе до мржње према Богу.“ та граница је веома јасна. И у Русији је она видљиво јасна. И може се рећи, да су у праву и једни и други, говорећи о Русији, управо зато што то јесу две различите земље. Узгред, мислим да је и у Србији исто тако.
 
Следеће питање је о савременим искушењима. У Србији су почели да уводе биометријске пасоше и постоји саблазан међу људима у Цркви, који мисле, да се примањем новог пасоша, одричеш Христа и примаш печат антихриста.
 
Јури Максимов: То је демонска прелест и једна од уобичајених замки сатане. То се лако види из историје Русије. Код нас, када су недавно мењали пасоше совјетског обрасца на пасоше руског обрасца, људи су говорили: ко прими руски пасош тај није хришћанин, и ништа га неће спасити; не смеју се узимати нови пасоши, они су од антихриста, треба оставити старе, совјетске „добре“ пасоше. Али при том, пре 40 и више година, када су уводили те „добре“ пасоше, слични људи су исто тако говорили, да су они од антихриста и да се не смеју прихватити. Али чак штавише, још пре, пре револуције, за време цара, постојали су људи који су исто тако говорили, да се не смеју узимати царски пасоши, јер су од антихриста.
 
Отац Данил: Свети Димитрије Ростовски је писао да су у 18. веку, при појави првих пасоша и првог папирног новца, постојали људи који су тврдили да је то антихристов печат.
 
Јури Максимов: У чему је смисао те замке? Смисао је – натерати човека да гледа не на Христа, већ на не е спољашње ставри. Пасош, личну карту, бар код, шта год било. И онда се дешава да ти не гледаш више да ли си са Христом или не, да ли испуњаваш Његове заповести или не, да се се држим Христову веру или не, већ гледаш да ли си примио пасош или ниси, да ли на паковању постоји бар код или не. То јест, људи престају да гледају на суштину и одвлаче се.
 
Људи који тако гледају на нове пасоше итд. ослањају се на речи стараца: Пајсија Светогорца у неких других, о којима ништа не знам осим оногшто је о њима написано на интернету. Како се одности према томе?
 
Отац Данил: Знамо да су чак и Свети Оци имали неке грешке, када нису учили у складу са Светим Предањем. Како је говорио Свети Викентије Лерински, Свето Предање је оно чему су учили сви, свуда и увек. Учење о печату као неком спољашњем средству, или предпечату – код нас у Русији су измислили такав израз – то учење се појавило тек сада. Није постојало раније. Ствар је у томе што је такво мишљење погрешно још и у богословском смислу. Јури Максимов је рекао о духовном значају, а ја ћу говорити о богословском. Ствар је у томе што је за нас главно – завет човека са Христом. Ми смо у договору са Богом и Бог са – нама. И како је Господ рекао, нико нас неће отети из руке Оца Небеског. Јер је наш Отац већи од свих. Господ је рекао и „из руке Моје нико неће отети“. И сам печат антихристов, који се описује у Апокалипси, у тринаестој глави, сагласно тумачењу Отаца Цркве: Светих Иполита Римског, Андреја Кесаријског, Иринеја Лионског – јесте управо питање личног договора са антихристом. То је такође завет, само другачији. Није узалуд Свети Андреј Кесаријски говорио да као што задобијамо печат Духа Светога у Тајни Миропомазања, тако и антихрист даје зли, нечисти печат. А овде је чак питање у техничким средствима. То је лажно усмерење мисли. Печат можеш ставити на обичном оловком, чиме било. Јер суштина тог печата није у неким техничким средствима, већ у томе да човек добровољно прелази на страну непријатеља! То је толико битно!
Многи из неког разлога мисле да антихрист неће моћи без печата да препозна човека, али у антихристу ће живети сатана, како је речено у Посланици Солуњанима, он ће деловати по дејству сатане, а сатани се потчињавају сви демони. Зли духови ходе за нама, они ионако имају информације о нама које ће користити против нас ако не сада, а оно касније. Како је описано у митарствима Блажене Теодоре, они записују свако зло дело које смо учинили. Зар ће антихристу бити тешко да позове демона и пита где се ко налази? Биће му лако да то уради. Њему није потребно да нас гони због тога. Антихристу ће бити важно да зна, не где се човек налази, чиме се бави, чиме тргује. Њему ће бити важно да човек са њим склопи договор. Да ступа са њим у савез. А уцењиваће уз помоћ глади: не будеш ли ми се клањао, убиће те глађу. Ето целе логике, схватате?
Код нас се догодила замена, при чему су ту замену направили секташи. Идеја о томе да ИНН, биометријски пасоши и уопште пасоши јесу печат антихриста долазе из расколничке средине. То за пасоше су смислили расколници. У почетку руски расколници, старообредници, затим бегуни – постојала је таква секта, Јури Максимов је говорио. А што се тиче ИНН, та идеја је дошла од адвентиста седмог дана.[2] 70-их година једна од адвентистичких проповедница је имала некакво „виђење“, неки дух јој је открио да је то печат антихриста. Схватате из каквог мутног извора све то долази у стварности?
А због чега сатана све то шири? Због тога да, када се појави реални антихрист, онда ће сви другови који се боје да приме печат, ипак добродушно прави печат примити. Јер ће тражити печат тамо где га не буде било. Они ће тражити печат у неким техничким средствима, који уопште антихристу нису потребни. Сатана жели да научи људе да се, када дође истински непријатељ, већ не боје. А ето, Свети Иполит говори овако: „Шта ће говорити човек, примајући печат антихриста? Он ће говорити: одричем се Бога, Творца неба и земље, Његовог Сина Јединородног, Исуса Христа, Светог Духа, Свете Цркве и предајем се теби сам.“ Погледајте, Свети Иполит је био у праву: главно чиме антихрист сада узима своје – одбацивање стварање васељене. Еволуција – зар то није припрема доласка антихриста? Наравно, припрема, теистичка еволуција посебно. Када тврде да је Бог стварао помоћу зла, смрти, то води ка антихристу. Тврдња да Христос није јединствени пут ка Богу – ето пута ка антихристу. Тврдња да ван Цркве постоји спасење – ето, то је пут ка антихристу. Тврдња да ми овде на земљи морамо да се скрасимо (како говори Апостол Павле: када буду говорили мир и сигурност, тада ће доћи погибао) – ето, то је пут ка антихристу. У идеологији је пут ка антихристу, не у техници. Ето таква је заиста демонска обмана: заменити техничким средствима реално питање договора. Рећи ћу да су у духовном смислу многи људи сада антихристове идеје већ поделили. Идеја о томе да постоји један Бог, а да је путева много – то је већ антихристова идеја. А против тога нико не пише. Против тога се не боре. Боре се против тих ствари које су већ давно застареле. Говорили су да тобож постоји компјутер „Звер“ у Бриселу, чули сте? Али извините, компјутер „Звер“ из 1976. године слабији је од мог компјутера који лежи ту на столу. Да, у вашим рукама је аудио-рекордер који је моћнији од тог компјутера, који је тобож „захватио“ цело човечанство. И ето, том старудијом до сада плаше неке. То је једноставно безумље људи који су упали у прелест. И признак је овде веома једноставан: приметите, што више човек почиње да се занима борбом са ИНН или биометријским пасошима, то више неспокојнији постаје, постаје раздражљив, злобан, агресиван. Зар је то од Духа Светога? Зар је Дух Свети Бог смутње? Како је рекао Апостол Павле, Бог наш није Бог нереда већ мира. А ја нисам видео још ни једног тихог и спокојног човека, који би се активно занимао борбом са ИНН. Сви су они хистерици. Код нас је био један ауторитетни архимандрит, у једном великом манастиру (нећу рећи како се зове, да не би срамотио), он се активно борио са ИНН и као последица сишао је са ума. У правом смислу те речи. Почео је да јури го по манастиру, да виче неке бесмислице и завршио у лудници. Ето такво је духовно помрачење, које је у потпуности повредило човека. Код нас су људи почели да иду у пећине. Знате за пензнеску причу? Зар је то од Бога? Не, то је од сатане. И од сатане је управо зато што сатана хоће да помути људе. Помутио је чак тиме, да су заборавили на Христа и мисле само о сатани. Говорили сте о оцу Пајсију; сетио сам се једне приче, коју знам непосредно. 80-их година Старцу Пајсију су долазили неки ходочасници и почели да се распитују када ће доћи антихрист. А он их пита: „А што, ви га баш чекате?“
 
Још једно питање о духовном животу. Шта је неопходно да се одоли савременим искушењима? Која врлина је најважнија?
 
Отац Данил: Поверење у Бога – јесте најважније. Ако не верујемо Богу, наша молитва ће се претворити у мучно правило. Духовник ће се претворити у психоаналитичара. Сва остала дела ће постати само празна одрађивања. Неопходно је лично поверење у Бога. Треба памтити да смо ми под Богом и да је Бог са нама. Бог на заиста држи у рукама Својим. И нико нас од Њега неће одвоојити; како говори Апостол Павле: ко ће нас одвојити од љубави Божије у Христу Исусу? Заиста, ако смо са Богом све остале врлине ће се изградити. Молитва ће постати општење са Богом, Који је са нама. Послушање ће постати умеће да се чује Његова света реч, коју ћемо чути у буци овога света. Послушање духовнику ће постати умеће да се у дњему види жива икона Христова и гледање Господа кроз њега. Духовник је онај ко води ка Богу, а не стоји сам и смирава. То исто је и смирење. Али смирење није да сам ја човек лош, глуп, ништа не схватам, већ умеће да схватим да без Бога ништа не можеш, а да са Богом можеш веома много. Узгред, смирење има и другу страну – смелост када човек постаје свестан, какве таланте му је Бог дао, за које ће потом дати одговор. Кротост ће истовремено бити повезана са храброшћу, јер је кротост без Бога – кукавичлук, а са Богом – храброст. И тако у свему. Зато треба ходати пред Богом. У све дане. И у савремена и у древна времена – увек.
 
Какав је однос руског православног народа према српским Светитељима: Светом Николају (Велимировићу) и Авви Јустину (Поповићу)?
 
Јури Максимов: Свети Николај Српски и Авва Јустин (Поповић) су највољенији, најпознатији српски Светитељи и најпознатији православни Срби 20. века у Русији данас. Упознавање са њима почело је са малим преводима, али се црквени народ у Русији толико живо одазвао срцем на речи Духа Светога, које су биле у делима два српска подвижника, да су издавачи, видевши толико велико интересовање, почели да издају и преводе се више и више њихових књига. Сада, ако у Русији уђете у књижаре, видећете мноштво књига Светог Николаја и Авве Јустина.
Штавише, ако отворите савремене православне радове, видећете у њима цитате из дела Светог Николаја и Авве Јустина. То је принос Српске Православне Цркве, који је са великом љубављу и захвалношћу прихватила и прихвата Руска Православна Црква данас. Обојица имају веома велики ауторитет у Русији. И мислим да је то и зато што је Свети Николај имао посебан таленат да једноставно објасни нешто сложено, и да га тако објасни да то буде блиско срцу савременог човека. При том он није излагао неку скраћену и одрезану верзију, он је изјашњавао највеће дубине наше вере. И зато је наравно љубав према њима и ауторитет веома велики. И то је оправдано. На том таласу интересовања за наслеђе српских подвижника преводиле су се и преводе се и друге књиге са српског језика на руски, други црквени аутори, између осталог и савремени српски богослови који су сада живи. Али колико знам, ни један од њих по популарности у руском наорду није могао да се приближи овој двојици Стубова. И то је зато што читајући текст Светог Николаја Српског, осећамо, како он осваја душу.
 
Отац Данил: Желео бих да додам још нешто. Ствар је у томе да су први преводи Светог Јустина били издати већ 70-их година у самиздату. И већ друга самиздатска верзија, која је била преведена негде 82-83. године, била је у стању да направи једну веома важну ствар. Треба схватити да је за совјетску епоху екуменизам био уобичајен. Ми знамо да су и све Цркве у томе учествовале и јерарси када су се надали да ће заједнички непријатељ – материјализам, тај идол – помоћи да се на неки начин савладају разлике између православних, римокатоликаи других. Што је анравно била грешка. И књига „Православна Црква и екуменизам“ Преподобног Јустина је у многоме изменила поглед великог мноштва људи, који сада фактички формирају црквени живот у Русији. Не дотиче се то само богослова и јерараха. У стварности та књига је имала ефекат бомбе. Рећи ћу вам овако: што се тиче Светог Николаја, њега, из мог искуства, веом воле прости људи, а Свети Јустин је веома помогао да се у мнгоме измени поглед на свет људи који су богословски настројени, да тако кажем. У многоме је управо тај ударац, који је Свети Јустин задао екуменизму својом књигом, послужио са преосмишљавање те појаве и томе, да је од екуменизма у Руској цркви остало веома мало. Екуменизам се презире код нас. Већина људи, чак и они који се абве екуменизмом, непрестано се правдају. Никада није било тако раније. 70-их година екуменизам се прихватао потпуно нормално. Сада се он доживљава као срамотан чак и од оних који се њиме баве. И овде је реално заслуга Светог Јустина. Потом су већ почели да објављују Светог Иларина (Тројицког) и друге ауторе. Али почетак је положио управо Свети Јустин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Идентификационный номер налогоплательщика – Идентификациони број порезног обвезника, у Србији познато као ПИБ, тј. порески идентификациони број. – прим. Станоје Станковић
  2. Познати под називом „суботари“. прим. Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *