Горко искуство

Питање:
Поштовани оче, погледајте ово, јер је мука моја огромна! Као јако млад, а сад имам 21 годину, био сам криминалац. Дружио сам се са извесним људима док нисам сазнао нешто јако ружно о њима. Тада сам одлучио да одем од њих. Родитељи су ми помогли у једном тренутку да се склоним и да завршим ту причу. Био је то чудесан случај. И хвала Богу, нисам окрвавио руке, јер је прича кратко трајала. Одлучио сам да ћутим о томе и ћутао сам. Након пола године од онда када сам напустио оно старо друштво, због онога што сам преживео с њима био сам се нагутао много страха. Почео сам да се занимам за православље након што сам престао бити криминалац. У року од годину дана сам научио доста о веровању и православној пракси. Читао сам свете оце. Али, није да нисам грешио. На Велики Четвртак 2002. године увече сам изашао са најбољим другом и попио сам превише пива. Нисам ни приметио да он не пије. И тако поднапит било је касно када сам се сетио да сам се омрсио на Велики Петак. Малодушан и горд нисам ни хтео да одем у цркву те године. Крајем године починио сам један ужасан грех и нећу вам о томе рећи ништа друго.
Због онога што сам рекао на почетку писма, испаштам ја у срцу али можда и други око мене. Почетком 2003. напустила ме свака мисао коју сам до тада имао и свако сећање које сам до тада имао а са њима свако искушење које сам до тада терао постом и молитвом. Тражио сам страст, а страсти било није! Али то није била добра ситуација, јер у њој никаквог мира нисам могао да нађем. Од лета те године лечен сам психијатријски. Дошли су ујутру, провалили у моју закључану собу и дали ињекцију од које сам заспао. Установили су ми схизофренију чим су видели кутак са иконама у мојој соби и нешто православне литературе коју сам имао, а Лествицу ми је психијатар трајно одузео као да је некаква конфискација имовине била у питању. Болничар који ми је неко време био тутор је стално тражио да нађем девојку, да причамо о греху тела, јер сутрадан сам у првом разговору са психијатром рекао да нећу девојку да имам због тога што сам православан, али на крају ја сам му попустио и отишао да гледам сајтове са експлицитним садржајем. После тога сам се обесио, али преживео сам јер ме је спасла сестра. Тада су ми скинули икону са зида и заједно са сваким православним предметом однели и бацили у неки подрум. Лечен сам од схизофреније две и по године. Тада сам прешао код другог психијатра који ме је одмах почео скидати са лекова против психозе јер је утврдио да ја схизофренију никада нисам ни могао имати. Јесам ћутао о ономе, осим пред психијатрима јер сам био под лековима. А психијатри не теше душу, већ само намећу агресиван ауторитет. Моја сестра се у међувремену покушала убити таблетама јер ју је психијатар која је “таблетоманијак” и мишљења је да су сви људи болесни лечила погрешним лековима. Можда сам ја крив и томе јер сам тражио себи астрологе, занимао се за руне и слично секташтво. Под лековима нисам могао чути мисли којима се молим, бити сконцентрисан на речи и ниједном за све време нисам се успео помолити Богу, па зато. Милошћу Божијом сам се ослободио другог психијатра који ме учио томе да је “Исус Христос био само једна умишљена величина која је лоше прошла”, између осталог. Позвао сам се на људска права. Ја сам прихватио тај горди став према хришћанству и задржао га након што ме психијатар пустио да одем и да се скинем са лекова. Затим сам уписао факултет, скинуо се са лекова и било ми је добро. Један астролог из Француске ми је препоручио своју “окултну заштиту” и неке обреде. Упражњавао сам један. Добио сам халуцинације и морао да се вратим психијатру, јер иако халуцинације нису биле сталне већ обично ноћу и ако нисам спавао добро, нисам могао да се снађем међу људима поново. Мислио сам да све могу и сваког сам имао потребу да малтретирам. И то је било јако чудно збивање. А за све време до данас проблеми су се само гомилали, а немам никога на свету сем Бога о кога сам се бескрајно огрешио будући вечити издајник и хуља. У средњој школи тукли су ме много и често, али ја се нисам смиривао! Вратио сам се психијатру са оним гордим ставом према хришћанству и потпуним разумевањем за психијатрију, јер заборавио сам да шта год рекао психијатру он ме на крају ипак емотивно сломи. То ми зачепи срце, а лекови ми кваре свест. А онда постајем крпа којом он сам млати под. Целог ме је лета звао и кад сам га позвао, лепо ме примио. А после првог разговора који је био за неколико дана откако сам га позвао и лепог пријема у ординацију, враћао сам се кући тако психички измалтретиран да сам се плашио да ћу полудети на улици и одлучио сам да напустим факултет и често мислио да се убијем, док се Бога нисам сетио. Сад ако одем и причестим се и наставим да идем у цркву, стрпаће ме у лудницу сами моји родитељи који су били некад побожни и изгубили побожност у дружењу са првим мојим психијатром, а тамо ме неће убити пре него што ми душу погубе и разоре. А ако одем и причестим се а не наставим да идем у цркву, поиграо сам се са Богом, а то скупо кошта. Духовник ме је разрешио поста и рекао да се причешћујем што чешће кад је био за славу, али како да му ово испричам. Ако само одем и испричам му ово за неких два сата и неко ко ме зна у извесном смислу посумња ако се случајно ту нађе, увалиће се мој духовник у моје проблеме, угрозићу га само. Исто тако ако буде причао да сам код њега био на таквом разговору, посумњао би неко можда. Мали је град! И свет као да ми је све тешњи. А, ћутао сам. Проклет да сам! Коштало ме правилног развоја у младости, коштало ме мирног живота, коштало ме другова и пријатеља, нек’ ме кошта и живота, само не душе! Зато опростите што вас моја дрскост узнемирава, али немам где и како да се обратим ако има нека молитва и колико дуго да се молим да се Бог опомене да је и мене створио да скончам као крштен створ и истрајем до тада, јер познајући се знам да ћу прво да се уобразим кад добијем од Бога помоћ.
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Хвала ти што си са нама поделио ово горко искуство. Потребна је храброст за тако нешто, исто као што је потребна храброст и карактер да се свету и његовим трендовима каже – не. Послушај савет духовника. Свештенику не мораш испричати све детаље, од слова до слова, како би ти он помогао и дао добар савет. Чак и на исповести, ми се не упуштамо у детаље, уколико то баш није неопходно потребно. Духовнику је сасвим довољно реħи о чему се ради, а не и где, када и о коме се ради. Зато имена, места и остале податке не наводимо. Довољно је идентификовати грех. На пример, недај Боже, на исповести је довољно реħи “украо сам нешто веома вредно” или “ранио сам” или “убио сам”, а да се не наведе ни име ни место ни било који други податак. Ако је такав случај, на пример, може се реħи “украо сам из зависти”, како би се идентификовала завист, али не и онај коме смо, када и зашто завидели. Тако и твој свештеник, не мора и не треба да зна све детаље, иако не зна целу причу, он се моли Богу за тебе и помаже ти. Осим тога, уз твоју слободну и личну наклоност ка Богу, рекао бих да ти је потребна и стална духовна подршка (као и свима нама) и помоħ. Ако си у Београду, ту постоји Православни саветодавни центар који пружа духовну помоħ православних стручњака из психологије и т.д. http: //www.ppsc.spc.yu/O_nama/index.php? j=s
Налази се у Масариковој 5/12, Београд, тел 011 – 3613 855 и 3614 500 локал 347. Ако си негде у Србији, можеш отиħи до неког манастира, потражити и распитати се о неком добром духовнику, који би ти могао помоħи. На пример, код Новог Сада имаш манастир Ковиљ, у Овчарско Кабларској Клисури имаш манастир Преображење, а тако исто и у ман. Студеници, или манастиру Липовац код Алексинца, где код духовника манастира можеш да добијеш савет. У договору са њима, такође можеш и остати неколико дана у манастиру ради духовне користи. Од Бога ти помоħ и свако добро жели, о. Срба

Comments are closed.