NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » GORKI PLODOVI NEMARNOSTI

GORKI PLODOVI NEMARNOSTI

<p claSVEŠTENIK DIMITRIJE ŠIŠKIN
GORKI PLODOVI NEMARNOSTI
 
Boga nije moguće obmanuti.
Ovaj svet sa njegovim duhovnim i materijalnim zakonima nismo stvorili mi. Međutim, dok materijalne zakone uzimamo u obzir makar radi sopstvene bezbednosti, duhovne zakone, iz nekog razloga, drsko prenebregavamo. Rezultat toga je obogaljivanje sopstvenih duša i duša naše dece.
Svake godine se izvrši sve više strašnih, bezumnih zločina, koji nas vode u takve dubine ljudske duše da i najpronicljivija psihijatrija samo sleže ramenima.
Živimo u stanju najsurovijeg rata, u kome voljno ili ne, učestvuje svako. Ovaj rad vode duhovi tame protiv ljudi i najsuroviji zločini, najmrskiji poroci o kojima sve češće slušamo, jesu projava tajnog, razornog delovanja demona. Nemarna bezbrižnost u ovom ratu znači samo brzu pogibiju.
Upravo o tom ratu govori apostol Pavle: „Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Ef. 6:12).
Verovali mi u to ili ne, đavo zaista kao „lav ričući hodi“ (1 Petr. 5:8) tražeći koga da proguta. „Čovekoubica od početka“ (Jn. 8:45) mrzi čoveka jer je čovek stvoren po obrazu i podobiju Božijem i što, bez obzira na najčudovišnije padove, može zadobiti izgubljenu blagodat. Ta mogućnost pokajanja, pomirenja sa Bogom, posebno muči demone, jer predstavlja razobličavanje njihove gordosti – glavne prepreke za spasenje.
Duša je prizvana na svetost, na svestan život u saglasnosti sa Bogom. Međutim, pošto poseduje slobodnu volju, čovek je može usmeriti kako na dobro tako i na štetu sebi. Tu slobodnu volju duhovi tame se i trude da priklone na svoju stranu, kako bi čoveka gurnuli u propast. Cilj demona je da oskvrne i ubiju ljudske duše. Njihovi „najbolji“ pomoćnici u tom strašnom delu su naše maloverje i nemarnost.
Sveti Oci su detaljno opisali proces uvlačenja čoveka u greh i pomoću njega u večnu muku. Demoni ne znaju naše pomisli srca, ali pažljivo prate ono na šta čovek obraća posebnu pažnju, ka čemu on ima prirodnu sklonost. Jedan je od detinjstva uporan, drugi slastoljubiv, treći gnevljiv… Ove osobine same po sebi još ne označavaju grehovnu naklonost, jer upornost, odlučnost u savladavanju teškoće predstavlja neophodnu osobinu i u duhovnom životu… Slastoljublje, u najvišem smislu te reči jeste pohvalno, jer ništa u svetu ne može da se poredi sa duhovnom sladošću. Ne kličemo uzalud u akatistu: „Isuse Najslađi, spasi me!“. Ovde se ne govori o sladunjavoj duševnosti, već o stremljenju ka najvišoj duhovnoj sladosti, živom opštenju sa Bogom… Čak je i gnev u nas položen od strane Tvorca kao efikasno sredstvo odbacivanja svega nečistog i grehovnog.
Primećujući u čoveku jedne ili druge sklonosti, demoni postepeno, tajno, preko grehovnih pomisli i osećanja te sklonosti izopačuju i preko njih uvlače čoveka u propast.
Eto zašto je važno već od školske klupe učiti decu trezvenosti, pažljivom i svesnom odnosu ka unutrašnjem životu, čvrstom shvatanju šta je dobro, a šta zlo. Svaki čovek je, nezavisno od pola, društvenog porekla, sposobnosti i karaktera prizvan da stoji na straži sopstvenog srca. I ono što se događa u duši treba da bude ocenjeno i osmišljeno na odgovarajući način.
Dakle, nama neprestano pristupaju grehovne pomisli i osećanja, ponekada potpuno besmislena, divlja i zastrašujuća. Tako na dušu deluju demoni – duhovi tame. Njihov uticaj ne može izbeći ni jedan čovek. Ovaj uticaj se u svetootačkoj literaturi naziva prilog. Međutim, koliko god mrske, gadne i strašne bile misli i osećanja koja se javljaju u duši, ne treba ih se bojati. U samom prilogu još uvek nema greha i za njegovo pojavljivanje u duši čovek ne nosi odgovornost pred Bogom. Ovde je vreme da se odbaci greh i sva pažnja obrati Bogu, jer bez molitve, bez pomoći Božije ni jedan čovek nije u stanju da se nosi sa delovanjem zla. Samo pomislite: demoni žive hiljade godina, ništa ne zaboravljaju i neprestano se usavršavaju u pogubljivanju ljudi. Oni veoma lako mogu obmanuti, zavesti svakog čoveka, čak i najpametnijeg, i na kraju krajeva ubiti ga, jer to i samo to i čini njihov cilj. Eto zašto Sveti Oci govore da je opasno čak i zadržati pažnju na grehovnim osećanjima i mislima. Neophodno je odmah odlučno odbaciti ih i svom dušom se obraćati Bogu. I drugoga puta nema!
Sledeća etapa uvlačenja čoveka greh naziva se spajanje. Ovde već deluje sam čovek i ovo delo je povezano sa grehovnom voljom. Na ovom stadijumu pada čovek pokazuje interesovanje za grehovne slike, osećanja i misli koje se javljaju u njegovoj duši, obraća na njih pažnju, plaši se, smućuje se od delovanja demonskih sila, počinje sa njima da razgovara, spori, zapliće se i pomračuje više nego ranije… Ili obrnuto, počinje da saoseća sa tim pomislima, naslađuje se njima… Sve to je početni stepen greha, neprimetan za ljude koji ga okružuju i što je najgore – često neprepoznat i od strane samog čoveka. Ništa ne znajući o delovanju demona, čovek prosto ne može da shvati ono što se sa njim događa, i sam ne znajući, nastavlja da se uvlači u greh. Prvi znak pripajanja grehu jeste prekor savesti. Neophodno je obavezno se pokajati i ispovediti, ako se dogodilo da saosetiš sa grehovnim pomislim ili naprotiv, upadneš u uninije, teskobu zbog njihovog delovanja.
Ako je čovek pokazao veliku bezbrižnost i lakomislenost, ako on već direktno stupa u kontakt sa grehovnim mislima i osećanjima, slaže se sa njima, taj stepen grehovnog pada naziva se slaganje. Demoni kao da srastaju sa čovekom, a sam čovek već stremi, makar i nesvesno, da ispuni demonsku volju.
Sledeći stepen je – porobljenost. To je stanje kao čovek očigledno, u rečima i postupcima greši, i iako počinje da shvata da se njegov život razara zbog toga, već nije u stanju da ništa izmeni samostalno. Na tom stadijumu čovek tako srasta sa grehom da bez njega ne može zamisliti svoj život. Ako prekine da greši, ceo svet mu će se učiniti mračan, besmislen i prazan. I čak kada čovek pokušava da se protivi, bori sa grehom, pada opet i opet, dolazeći ponekad do moralne iznemoglosti.
Poslednji, najopasniji stepen razvoja greha je strast. Čovek je potpuno rob greha i taj greh ga vuče u smrt. Štaviše, preko čoveka posednutog strašću demon se trudi da ubije što je više moguće ljudi. Tako eksplodiraju bombe u metrou, učenici u odeljenju ubijaju učitelje i drugove, muževi ubijaju ženu i decu, a zatim sebi ispaljuju metak u slepoočnicu… Primera, avaj, ima više nego dovoljno.
Borba sa grehom je neverovatno teška, a posledice strasti uvek mučne. I što se greh dublje ukorenio u čoveku, tim je teže izbaviti se od njega. Međutim, po učenju Crkve, straženje nad sobom i odsecanje grehovnih pomisli ne traži krajnje napore. To je zaista „laki jaram“ i srećan je čovek koji je što ranije poznao i zavoleo Boga i uz Njegovu pomoć provodi život pažljiv i trezven.
Duhovni rat je u jeku, nevidljiva borba se vodi sa nezapamćenom surovošću i stotine hiljada ljudi ginu u tom radu. Naša deca su lišena osnovnih znanja iz „građanske obrane“. I u tome je, naravno, krivica nas odraslih.
Čini se da je vreme više nego ozbiljno govoriti o uvođenju novog predmeta u škole: osnove duhovne bezbednosti.
To ne znači da je dečicu neophodno plašiti pričama o surovostima tog duhovnog rata koji se neprestano vodi protiv čoveka. Ne znači da je neophodno otkrivati užasavajuće detalje te borbe… Ali samo postojanje tog rata treba da im je poznato već od ranog detinjstva, i po meri odrastanja treba da postepeno otkrivaju i realne slike tog surovog rata, koji odnosi mnogo života, često prosto zbog neznanja i nemarnosti.
U tom ratu su svi bez izuzetka. Pitanje je samo u kom obliku – u ulozi bespomoćne žrtve ili naoružanog vojnika, „opasanih bedara istinom … obučenog u oklop pravde… sa kacigom spasenja… sa štitom vere i mačem reči Božije“ (vidi Ef. 6:13-17). Neophodnost takve „militarizacije“ nije bezumni hir sveštenstva, već pitanje života i smrti, pitanje opstanka u naše bolesno, bezumno vreme. Uzgred, već za vreme Krštenja čoveku se objavljuje da je on postao Hristov vojnik i da samo od nas zavisi koliko ćemo ostati verni tom visokom zvanju.
Može se učiniti da je naš cilj vaspitavanje u deci surovosti, bezosećajnosti i ravnodušnosti u vezi sa svim što je ljudsko, duševno. Ali nije tako. Cilj Crkve je – usaditi shvatanje o istinskoj dobroti, zaštiti decu, pa i odrasle takođe, koji su lišeni elementarnih znanja o duhovnom ratu, od propasti „zbog neopreznosti“. Cilj duhovnog obrazovanja se i sastoji upravo u tome da detetu prenese jednostavnu istinu: potpuni, zdrav i radostan život moguć je samo u saglasnosti, jedinstvu sa Bogom. On je blag i isuviše je visoka cena pitanja da se dopusti našoj deci da dostignu tu istinu metodom suprotnog delovanja . Bolje da nam onda obese „kamen vodenički o vrat njegov, i da potonemo u dubinu morsku“ (Mt. 18:6)…
Naša dužnost je da naučimo decu da čuvaju čistotu duše. Za to je neophodno da mi odrasli kroz sopstveno iskustvo usvojimo pojam čistote i predamo deci ne samo posredstvom reči, već ličnim živim primerom. Vremena za razmišljanje i bezbožne pedagoške eksperimente više nema. Videći duhovno raspadanje društva, vreme je da prestanemo da „pronalazimo toplu vodu“ i obratimo se blagodatnom, životvornom iskustvu Crkve.
I hajde da zapamtimo: dok mi razmišljamo da li treba ili ne treba učiti decu osnovama duhovne bezbednosti, sa njima se tiho i neprimetno za ljude oko njih, u umu i osećanjima vodi razorni rad, sa njima govore oni koje čak i ne vidimo, ali koji svesno tragaju i, nažalost, nalaze sredstva za propast. Demoni posmatraju, strpljivo biraju „individualni prilaz“ za našu decu, stupaju sa njima u tesno druženje, a zatim… A zatim naša deca skaču kroz prozor, umiru zbog predoziranja, nalaze se na klupi za optužene… I svi u nedoumici uzvikuju: „Kako se ovo moglo dogoditi?!“
Eto tako… Zbog naše nemarnosti i neverovanja u Onoga, Ko se ne zove slučajno Spasitelj.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *