NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

 

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA
 

 
ZAKLJUČAK
 
U gnoseologiji Svetog Isaka Sirina caruje ubeđenje da je problem saznanja u osnovi svojoj religiozno-etički problem. Od začeća do bezgranične blagodatne punoće svoje saznanje zavisi od religiozno-etičke sadržine i kakvoće čovečje ličnosti. Na prvom mestu od religiozno-etičke obrađenosti i razvića čovekovih organa saznanja.
Jedno je sigurno: na svim svojim stupnjevima saznanje zavisi od religiozno-moralnog stanja čovekovog. Što je čovek savršeniji u religiozno-moralnom pogledu, to je i njegovo saznanje savršenije. Čovek je tako sazdan: u njemu su saznanje i moral uvek u pravoj srazmeri.
Nema sumnje, kroz čovekove vrline saznanje progresira, kroz poroke ono regresira. Saznanje liči na tkivo koje vrline tkaju na razboju čovekove duše. A razboj duše se proteže u sve vidljive i nevidljive svetove. Vrline su ne samo stvaralačke sile saznanja, nego i – princip saznanja. Pretvarajući vrline putem prakse u sastavne elemente svoga bića, čovek napreduje iz znanja u znanje. Moglo bi se reći: vrline su čula saznanja. Idući iz jedne u drugu, čovek ide iz poznanja u poznanje.
Od početne vrline – vere, pa do završne – sve-ljubavi, proteže se jedan neprekidan put: podvižništvo. Na tom dugom putu čovek izrađuje, prerađuje, preobražava sebe pomoću blagodatnih podviga. Na taj način on isceljuje biće svoje od bolesti greha i neznanja, uspostavlja integritet svoje ličnosti, stvara celosnost svoga duha.
Čovek, isceljen i integriran pomoću religiozno-moralnih sila izražava integritet svoje ličnosti naročito kroz integralno saznanje. Po evanđelskom, pravoslavnom shvatanju Svetog Isaka Sirina, saznanje je akt – podvig vascele ličnosti čovekove, a ne jednog dela bića njegovog, pa zvao se on – razum, ili volja, ili telo, ili čula. U svakom aktu saznanja: u svakoj misli, u svakom sećanju, u svakoj želji – učestvuje sav čovek celokupnim svojim bićem.
Isceljeni blagodatnim podvizima, organi saznanja proizvode celosno, zdravo poznanje, „zdravu nauku“ (1 Tm. 1, 10; 4, 3; Tit. 1, 9). Na svima stupnjevima razvića ovo saznanje je blagodatno, jer je delo sinergičnog stvaralaštva dragovoljnih podviga čovekovih i blagodatne sile Božije. U tome učestvuje sav čovek i Bog. Stoga Sveti Isak neprestano govori o sabranosti duše, uma, misli, sabranosti koja se postiže praktikovanjem bogočovečanskih vrlina evanđelskih.
Ali, ove se vrline odlikuju od vrlina ostalih religija i filosofskih etika ne samo sadržinom nego i metodom. Evanđelske vrline imaju svoju specifičnu bogočovečansku sadržinu, i u njoj – svoj specifičan bogočovečanski metod. A svojom besprimerno savršenom bogočovečanskom Ličnošću, i svojim besprimerno savršenim bogočovečanskim životom, Gospod Hristos je i pokazao i dokazao: da je bogočovečanski metod života – jedini prirodan i jedini normalan metod života, a time i – saznanja.
Usvajajući bogočovečansku veru za metod života, čovek je samim tim usvaja i za metod saznanja. Šta važi za veru, važi i za ostale bogočovečanske vrline: ljubav, nadu, molitvu, post, krotost, smirenost itd. Jer svaka od ovih vrlina postaje u Hristovom čoveku živa stvaralačka sila i života i saznanja.
U bogočovečanskom metodu života i saznanja nema ničeg nerealnog, apstraktnog, hipotetičnog. Tu je sve realno jednom neodoljivom realnošću, jer se sve zasniva na opitu i iskustvu. To je tako stoga što je u ličnosti Bogočoveka Hrista data na najempirijski način transcedentna božanska realnost, i samim tim data i definicija te realnosti. Čovek je Hristovim ovaploćenjem uhvatio u telo – najsuptilniju, najudaljeniju, najsavršeniju realnost. Ta realnost nema granica, jer Hristova ličnost nema granica. Stoga nema granica ni ličnost čovekova, ni saznanje čovekovo, jer je rečeno i zapoveđeno: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5, 48). A to znači: granica ličnosti i saznanja jeste – bezgraničnost.
Ličnost Bogočoveka Hrista pretstavlja i jeste savršeno, idealno ostvarenje bogočovečanskog monizma: prirodan je prelaz od Boga čoveku, od nadprirode – prirodi, od besmrtnog života – čovekovom životu.
Takav prelaz je prirodan i za saznanje kada po mostu vere, ljubavi i nade ide od čoveka Bogu, od prirodnog- nadprirodnom, od smrtnog – besmrtnom, od vremenskog – večnom, i na taj način otkriva organsko jedinstvo ovog života sa onim, ovog sveta sa onim, priroda sa nadprirodom.
Bogočovečansko saznanje je integralno, jer na krilima bogočovečanskih vrlina nesmetano prelazi granice vremena i prostora i ulazi u večnost. Na takvo integralno saznanje misli Sveti Isak kada, definišući saznanje, veli da je ono „osećanje besmrtnog života“, i kada, definišući istinu, veli da je ona „osećanje Boga“.
Što važi za vrlinu, važi i za saznanje. Kao što je „svaka vrlina majka druge vrline“, i majka saznanja, – tako je i svako saznanje majka drugog saznanja. Jedna vrlina izaziva drugu; jedna podstiče na drugu. Isto tako: jedno saznanje izaziva drugo; jedno podstiče drugo.
Što se čovek više podvizava bogočovečanskim podvizima – vrlinama, sve više upoznaje Boga; što više upoznaje Boga, sve se više podvizava. Bogočovečanski metod je empiričan, pragmatičan: Ko hoće da tvori volju Božiju, poznaće je li ova nauka od Boga (Jn. 7, 17). To znači: doživljavanjem Hristove Istine doznaje se njena istinitost i ničim nezamenljivost. Metod je empiričan, eksperimentalan, pragmatičan. Poznanje istine se ne daje radoznalom umu čovekovom. već umu koji se podvizava bogočovečanskim podvizima. Poznanje je plod na drvetu bogočovečanskih vrlina, koje je drvo života. Poznanje je rezultat podvižništva. Jer je prava hrišćanska filosofija, pravoslavna filosofija – bogočovečansko podvižništvo uma i celokupne ličnosti čovekove. U njoj uvek važi čudna reč Spasiteljeva: „Ko ima daće mu se, a ko nema – uzeće se od njega i ono što misli da ima“ (Lk. 8, 18).
Gledan u svetlosti gnoseologije Svetog Isaka Sirina, naivni realizam je tragačno i pogubno naivan, i ne može da da realno poznanje sveta, jer operiše obolelim i iskvarenim organima saznanja. Međutim, bogočovečanski realizam daje realno poznanje sveta i istine o svetu, jer operiše očišćenim, ozdravljenim, obnovljenim organima saznanja, koji proniču u samo jezgro bića i tvari.
Racionalizam smatra razum za nepogrešivi organ saznanja. Stoga se u odnosu prema celokupnoj ličnosti čovekovoj racionalizam javlja kao anarhični odmetnik. I još kao samovoljni isečak, kome bez celine nema punog života ni celishodne delatnosti. I on nije u stanju da dođe do poznanja Istine, jer je u svojoj egocentričnoj usamljenosti sav razbijen, rasejan, pun pukotina. Istina se pak daje razumu očišćenom, osvećenom, preobraženom, pomoću bogočovečanskih podviga.
Filosofski kriticizam se skoro isključivo bavi izučavanjem organa saznanja u njihovoj psihofizičkoj datosti u kategoriji čovečjeg. Tome dodaje i izučavanje datih kategorija i uslova saznanja. Ali nimalo ne vodi računa o ozdravljenju, o isceljenju, o očišćenju organa saznanja. Zato kriticizam ne može da dođe do saznanja Istine, koje bi moglo da zadovolji ljudsku prirodu u svim njenim čežnjama za Istinom. Zbog toga kriticizam i nije drugo do oprezniji racionalizam i senzualizam.
Filosofski idealizam polazi od transcendentne realnosti i kriterijuma, čije postojanje on nije u stanju da dokaže. Zasnivajući sve na transcedentnim prapojmovima, on ne može da dođe do poznanja Istine, koja je neophodna ljudskoj prirodi, da bi se bar donekle utolila njena iskonska glad za večnom Istinom i neprolaznom stvarnošću.
Ali sve što razni gnoseološki pravci ne mogu dati čoveku, daje Pravoslavna filosofija, njena blagodatno-podvižnička gnoseologija. Tu pred ljudskim saznanjem stoji večna Istina u punoći svojih beskrajnih savršenstava, i daje se osvećenom i oblagodaćenom čoveku.
Jer je u ličnosti Bogočoveka Hrista transcedentna božanska Istina postala imanentna čoveku, objektivno imanentna, i pretstavlja neposrednu, večnoživu istorisku stvarnost. Da bi je čovek učinio svojom, subjektivno imanentnom, neophodno je potrebno da praktikovanjem bogočovečanskih vrlina učini Gospoda Hrista – dušom svoje duše, srcem svoga srca, životom svoga života.
 
Pisano 1927 g.
Sremski Karlovci

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *