NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

 

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA
 

 
III
 
TAJNA SAZNANJA
 
Ozdravljenje, očišćenje čovekovih organa saznanja vrši se bogočovečanskom metodom: saradnjom blagodati Božje i volje čovečije. Na dugom putu sebeočišćenja i sebeozdravljenja i samo saznanje postaje sve čistije i sve zdravije. Na svim stupnjevima svoga razvića saznanje zavisi od ontološke strukture i etičkog stanja organa saznanja. Očišćeni i ozdravljeni čovekovim praktikovanjem evanćelskih vrlina, organi saznanja poseduju svetost i čistotu. A čisto srce i čist um proizvode čisto saznanje. Okrenuti prema Bogu, očišćeni i ozdravljeni organi saznanja daju čisto i zdravo bogopoznanje; a okrenuti prema tvari, daju čisto i zdravo znanje o tvari.
Po učenju Svetog Isaka Sirina postoje dve vrste znanja: znanje koje prethodi veri i znanje koje se rađa od vere. Znanje koje prethodi veri jeste znanje fizičko, prirodno (γνώσις φυσική), a koje se rađa od vere jeste znanje duhovno (γνώσις πνευματική). Prirodno se znanje sastoji u razlikovanju dobra i zla, a duhovno znanje jeste osećanje tajni (αιοϋησις των μυστηρίων), osećanje onoga što je sakriveno (τών κρυπτών), gledanje nevidljivog (τών αοράτων).[1]
Prva je vera – vera po čuvenju; nju dopunjuje, učvršćuje, dokazuje druga vera, vera po sozercanju (πίστις τής θεωρίας) vera po viđenju.[2] Oslobođenje od fizičkog, prirodnog znanja uslov je za sticanje duhovnog znanja.[3] To biva verom, jer u podvigu vere čoveka osenjuje neka „nepoznata sila“,[4] koja osposobljuje čoveka za duhovno saznanje. Zaplete li se čovek u mrežu prirodnog saznanja, teže mu je izvući se iz nje nego iz železnih okova; njegov je život – život na oštrici mača.[5]
Kada čovek krene putem vere, mora napustiti stare metode saznanja i ne vraćati se na njih, jer vera ima svoje vlastite. Tada fizičko, prirodno znanje prestaje, a duhovno nastaje, jer je prirodno znanje – „protivno veri. U svim svojim dejstvima vera je narušenje zakona saznanja, saznanja ne duhovnog[6] već fizičkog.
Glavna odlika ovog prirodnog saznanja sastoji se u tome što se osniva na istraživanju i na svojim metodima ispitivanja. A to je znak sumnje u istinu. Vera pak zahteva čist i prost način mišljenja, koji je dalek od svakog lukavstva i metoda istraživanja. Oni se protive jedan drugome. Dom vere je mladalačka misao i prosto srce. Jer je rečeno: Proslavite Boga u prostoti srca svog (Kol. 3, 22), i: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko (Mt. 18, 3). A prirodno saznanje se protivi i prostoti srca i prostoti misli. Ovo znanje dela i kreće se samo u granicama prirode. A vera se kreće iznad prirode – υπέρ την φύσιν. Ukoliko se čovek odaje metodima prirodnog saznanja, utoliko ga obuzima strah, i ne može ga se osloboditi. Ako pak ide za verom, ubrzo postaje slobodan i samostalan, i kao sin Božji slobodno upotrebljava sve.
Zavoli li čovek ovu veru, on kao Bog upotrebljava svaku prirodnu tvar – ώς δ Θεδς χρήται ταϊς φύσεσι πάσαις της κτίσεως – jer je veri data vlast da kao Bog stvara novu tvar, jer je rečeno: zažele i – sve se javi pred tobom (Jova 13, 23).
A često vera može proizvoditi sve iz ničega – εξ ουκ δντων. Znanje pak ne može ništa da čini bez veštastva – χωρίς ΰλης. Ono nema vlasti nad prirodom, a vera ima. Mnogi su verom ulazili u plamen, zauzdavali plamenu silu ognja i nepovređeni prolazili posred ognja, i hodili po moru kao po suvu. Sve je pak ovo natprirodno – υπέρ την φυσιν, i suprotno je metodima prirodnog znanja, i pokazuje da je ono uzaludno u svima svojim metodima i zakonima.
Vera korača iznad prirode. A ovi metodi prirodnog saznanja vladali su svetom preko pet hiljada godina, i čovek nije mogao nimalo da digne glavu sa zemlje i da pozna silu Tvorca, dok nije zasijala vera naša i oslobodila nas tame zemaljskog delanja i rasejanosti uma. Ko ima veru, ne lišava se ničeg. I kada ništa nema, on ipak vlada nad svim, kao što je pisano: Sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt. 21, 22), i još: Gospod je blizu; ne brinite se ni za što (Flb. 4, 6).[7]
Za veru ne postoje prirodni zakoni. Sveti Isak to izrično naglašava: sve je mogućno onome koji veruje (Mk. 9, 23), jer Bogu ništa nije nemogućno.[8] Znanje zabranjuje svojim učenicima da se približuju onome što je strano prirodi – τοϊς ξένοις της φύσεως – što je nad prirodom.[9]
Znanje o kome Sveti Isak govori javlja se u filosofiji pod imenom gnoseološkog senzualizma, kriticizma i monizma. Svi troje priznaju moć, realnost. važnost, kriterijum i obim saznanja samo u granicama vidljive prirode, ukoliko se one poklapaju sa granicama čula čovekovih organa saznanja. Prekoračiti granice prirode i zakročiti u oblast natprirodnog, smatra se za neprirodno, nelogično ili nemogućno, pa čak i zabranjeno pristalicama pomenutih gnoseoloških pravaca. Čovek je, posredno i neposredno, sveden na čula, i ne sme nikud van njih.
Ali i ovo prirodno znanje, po učenju Svetog Isaka Sirina, nije za odbacivanje i prekor. Samo je vera viša od njega. Ono je za prekor utoliko ukoliko upotrebljuje razne metode u kojima ide protiv vere. Kada se ovo znanje sjedini sa verom, kada se obuče u njene plamene misli i stekne krila bestrašća – πτέρυγας άπαΟείας – tada se, pošto upotrebi druge metode, diže od zemaljskog u oblast svoga Tvorca, nad-prirodu. Ovo se znanje usavršava verom, i stiče moć da se podiže gore, da oseća ono što je iznad svakog osećanja – αίσϋέσΟαι εκείνου τοϋ υψηλότερου πάσης αίσθήσεως – i da gleda onu svetlost što je neshvatljiva za um i znanje stvorenih bića. Znanje je tlo, sa koga se čovek diže na visinu vere, koju kad dostigne – znanje mu nije potrebno. Jer je rečeno: Delimično znamo, a kad dođe savršena, onda će prestati ono što je delimično (1 Kor. 13, 9 – 10). Vera nam, dakle, i sada kao pred oči stavlja istinu savršenstva, i verom saznajemo ono što je neshvatljivo – εκείνα ακατάληπτα – a ne istraživanjem i silom saznanja.[10]
Dela pravde: post, milostinja, bdenje, čistota tela, ljubav prema bližnjemu, smirenoumlje srca, opraštanje grehova, razmišljanje o nebeskom blagu, ispitivanje tajni Svetoga Pisma, razmišljanje uma o najsavršenijim delima, i ostale vrline jesu stupnjevi, pomoću kojih se duša diže na najvišu visinu vere.[11]
Postoje tri duhovna sredstva pomoću kojih se znanje penje i silazi, i u kojima se kreće i menja. To su: telo, duša i duh. Iako je znanje po svojoj prirodi jedno, ipak se ono, od odnosa prema ovo trojima, prefinjuje – λεπτύνεται – i menja načine i delatnost svojih misli. Znanje je dar Božji prirodi razumnih bića, koji im je dat u početku, pri stvaranju, i ono je po svojoj prirodi prosto i nedeljivo – απλή ού μερίζεται – kao sunčani zrak, ali prema delatnosti svojoj (dela kroz telo, dušu i duh) ono se menja i deli).[12]
Na prvom stupnju znanje sledi telesnu pohotu, brine se o bogatstvu, sujeti, o kinđurenju, telesnom odmoru, logičkoj mudrosti – σοφίας; της λογικής – koja pronalazi umetnost i nauke i ostalo čime se kruniše telo u ovom vidljivom svetu. A svim tim ovo znanje postoje protivno veri. I naziva se golo znanje – γνώσις ψιλή – jer isključuje svaku brigu o Božanskom, i zbog svoje telesnosti unosi u razum nerazumnu nemoć, i ova se njegova briga svodi na ovaj svet. Ono je naduveno i gordo, jer svako dobro delo pripisuje sebi, a ne Bogu. A što je apostol rekao: znanje nadima (1 Kor. 8, 1), rekao je za ovo znanje koje nije prožeto verom i nadom u Boga, a nije to rekao za pravo znanje.
Istinsko, duhovno znanje u smirenosti usavršava dušu onih koji su ga stekli, kao što je usavršilo Mojsija, Davida, Isaiju, Petra, Pavla i ostale svetitelje, koji su se, po meri ljudske prirode, udostojili svog savršenog znanja – αυτηςτης γνώσεως της τελείας. I kod takvih se svetitelja znanje svagda pogružava u neobična sazercanja, u božanska otkrivenja, u uzvišeno posmatranje duhovnih stvari, u neiskazane tajne; i oni gledaju na dušu svoju kao na prah i pepeo. A telesno znanje i jeste ono koje hrišćani kude i smatraju protivnim ne samo veri nego i svakoj delatnosti vrline.[13]
Nije teško uvideti da se na ovom prvom stupnju saznanja, o kome Sveti Isak govori, nalazi gotovo sva evropska filosofija, počevši od naivnog realizma pa do eklektičkog panlogizma, i sva nauka, počevši od demokritovskog atomizma pa do ajnštajnovskog relativizma.
Sa prvog stupnja saznanja čovek prelazi na drugi, kada počne i telom i dušom da upražnjava vrline: post, molitvu, milostinju, čitanje Svetoga Pisma, vrlinski život, borbu sa strastima, i ostalo. I sva dobra dela, eva divna raspoloženja duše, na ovom drugom stupnju saznanja, čini i stvara Duh Sveti delatnošću ovog saznanja. I ono pokazuje srcu staze koje vode veri. Ali i ovo je saznanje telesno i složeno – σωματική και σύνθετος.[14]
Treći stupanj saznanja jeste stupanj savršenstva της τελειότητος. Kada se saznanje uzdigne nad zemaljskim i nad brigom za činjenje zemaljskog, i počne ispitivati svoje unutrašnje i nevidljive misli, i prezirati ono od čega nastaje lukavstvo strasti, i uzvisi sebe, i sledi veri u brizi o budućem životu i istraživanju sakrivenih tajni, – tada sama vera apsorbuje ovo saznanje i ponovo ga rađa, te ono postane duh potpuno ώς γενέσθαι αυτήν δλην έξ όλου πνεϋμα. Tada ono može na krilima uzletati u oblasti bestelesnih bića, dodirivati dubine neopipljivog mora, razmišljajući o božanskoj i čudesnoj upravi u prirodi duhovnih i telesnih bića, i ispituje duhovne tajne koje se shvataju umom prostim i suptilnim – έν διανοία άπλη και λεπτή. Tada se unutrašnja osećanja probuđuju za duhovnu delatnost, po poretku koji biva u onom životu besmrtnosti i netruležnosti. Jer je još ovde, kao u tajni, saznanje primilo duhovno vaskrsenje, kao istinito svedočanstvo o obnovljenju svega.[15]
Takva su, po Svetom Isaku Sirinu, tri načina saznanja, s kojima je vezano celokupno čovekovo življenje u telu, u duši, u duhu. Od trenutka kada čovek počne da razlikuje zlo od dobra, pa ove dok ne izađe iz ovoga sveta, saznanje njegove duše biva pomoću ova tri načina.[16]
Prvi stupanj saznanja rashlađuje dušu za dela na putu Božjem. Drugi – zagreva dušu za idenje ka onome što je na stupnju vere. A treći je odmaranje od delanja. Tu se um naslađuje tajnama budućeg života. Ali, pošto se priroda ne može potpuno uzvisiti nad stanjem obamrlosti – της νεκρώσεως – i nad tromošću tela i usavršiti se u duhovnom saznanju, to i ovo saznanje nije u stanju da posluži potpunom savršenstvu, i da bude u svetu obamrlosti a da potpuno ostavi prirodu tela. Ali, dok čovek živi u telu, prelazi iz jednog saznanja u drugo.
Pri tome pomaže mu blagodat a smetaju demoni, jer u ovom nesavršenom svetu nema savršene slobode. Svaka se delatnost saznanja sastoji u podvigu i neprekidnom vežbanju; a delatnost vere se ne obavlja delima, nego se ispunjuje duhovnim mislima u čisto duhovnom delanju, i ono je iznad osećanja – ΰπεράνωΟέν έστι των αισθήσεων.
Jer je vera suptilnija od znanja – λεπτότερα της γνώσεως – kao što je znanje suptilnije od čulnih stvari. Svi svetitelji, koji su se udostojili da pronađu ovakav život, silom vere borave u naslađivanju natprirodnim životom. Ova se vera rađa u duši od svetlosti blagodati, koja svedočanstvom uma podržava srce da se ne koleba u nadi, u nadi koja je daleko od svakog samopouzdanja. I ova vera ima duhovne oči koje vide tajne, sakrivene u duši, vide sakriveno božansko bogatstvo, koje je sakriveno od očiju sinova tela, a koje se otkriva Duhom Svetim koga dobijaju Hristovi sledbenici (Jn. 14, 15. 17). Duh Sveti je ta sila koja boravi u Hristovom čoveku, i koja mu i dušu i telo štiti i brani od zla. Ovu silu nevidljivo oseća očima vere um svetli i duhovni. Nju svetitelji saznaju iskustvom – τη πείρα.[17]
Da bi što bolje razsvetlio tajnu saznanja, Sveti Isak daje nove karakteristike znanja i vere. Znanje koje se bavi vidljivim i čulnim, naziva se prirodno – φυσική -; znanje pak koje se bavi duhovnim i bestelesnim, naziva se duhovno – πνευματική -, jer osećaj prima duhom, ne čulima; a znanje koje biva božanskom silom, naziva se natprirodno i ono se ne može znati – αγνωστος – i više je od znanja ανωτέρα της γνώσεως. I ovo sozercanje duša dobija ne od veštastva koje je van nje, kao što je to slučaj u dva prva vida znanja, nego se neočekivano javlja kao dar na neveštastven način, unutra u njoj samoj, jer po reči Hristovoj: Carstvo je nebesko unutra u vama (Lk. 17, 21), i nemoguće je očekivati da dođe u izvesnom vidljivom obliku.
Prvo znanje je posledica neprekidnog proučavanja i marljivog ispitivanja; drugo – dobrog življenja i razumne vere, a treće se dobija jedino verom, jer se njome uklanja znanje – καταργείται ή γνώσις – dela prestaju i upotreba čula postaje izlišna.[18]
Za tajne Duha, koje su iznad saznanja – υπέρ τήν γνώσιν – i koje ne osećaju ni telesna čula ni razumna sila uma – ούθέ τό λογικών τοϋ νοός, Bog nam je dao veru, kojom doznajemo samo da te tajne postoje.
Dolaskom Utešitelja Spasitelj naziva darove otkrivenja tajni Duha (Jov. 14, 15), zato je savršenstvo duhovnog saznanja u primanju Duha, koga su apostoli primili. Vera je kapija tajni. Kao što telesne oči vide materijalne predmete, tako vera gleda duhovnim očima ono što je sakriveno. Kada čovek prođe kroz kapiju vere, Bog ga uvodi u duhovne tajne i otvara mu u razumu more vere – τήν θάλασσαν της πίστεως ανοίγει έν τη διάνοια.[19]
U duhovnom saznanju učestvuju sve vrline. Ono je plod praktikovanja vrlina.[20] Vera izaziva strah Božji, strah pobuđuje na pokajanje i praktikovanje vrlina. A od praktikovanja vrlina rađa se duhovno saznanje.[21] Ovo saznanje, stečeno dugim opitom i praktikovanjem vrlina, prijatno je i daje čoveku veliku moć.[22]
Prvi i najglavniji preduslov duhovnog saznanja jeste zdrava duša, zdrav organ saznanja. Znanje je porod zdrave duše – ή γνώσις γέννημα έστι της ΰγειας της ψυχής – a do ozdravljenja duše dolazi se drugim praktikovanjem vrlina.[23] Zdravi su dušom oni koji su savršeni, i njima se daje znanje.[24]
Vrlo je teško, i u mnogome nemoguće, izraziti rečima tajnu i prirodu saznanja. U svetu ljudskih pojmova ne postoji definicija koja to potpuno iscrpljuje. Zato Sveti Isak daje mnogobrojne i raznovrsne definicije saznanja. Njega neprestano muči problem saznanja. Kao ognjeni znak pitanja ovaj problem stalno plamti pred očima svetog podvižnika. I on crpe odgovore iz svog bogatog blagodatnog iskustva, stečenog putem teških i dugotrajnih podviga. Ali, najdublji i, po mome shvatanju, najiscrpniji odgovor, koji je mogao po ovom pitanju dati čovek, jeste odgovor što ga daje Sveti Isak u dijaloškom obliku.
 
Pitanje: Šta je saznanje – η γνώσις?
 
Odgovor: Osećanje besmrtnog života – αισθησις της ζωής της αθανάτου.
 
Pitanje: A šta je život večni?
 
Odgovor: Osećanje u Bogu – αισθησις έν Θεώ. Jer je ljubav od mudrosti, a znanje po Bogu je car svih želja, i srcu, koje prima to znanje, izlišna je svaka slast na zemlji. Jer nema ništa slično slasti poznanja Boga.[25]
 
Prema tome, saznanje je pobeda nad smrtnošću, vezivanje ovoga života sa besmrtnim, sjedinjavanje čoveka sa Bogom. U samom aktu saznanja ima nečeg besmrtnog, jer se njime savlađuje ograničenost subjekta i prelazi u oblast trans-subjektivnog. A kada je taj trans-subjektivni objekt – Bog, onda tajna saznanja postaje tajna nad tajnama i zagonetka nad zagonetkama. Saznanje kao da je neko tajanstveno tkivo koje čovek tka izmeću sebe i Boga na razboju svoje duše.
Za ljudsko saznanje problem istine je nešto najneposrednije i najvažnije. Ima tu nečeg što neodoljivo povlači saznanje u tajanstvene beskrajnosti. I nikada da se zadovolji nagonska glad ljudskog saznanja za istinom. Sve dok sama večna i apsolutna Istina ne postane suštinom ljudskog saznanja. I ono u svome samoosećanju – stekne osećanje Boga, i u svome samo-saznanju – saznanje Boga. A to čoveku daje samo – Bogočovek Hristos. To jedino ovaploćenje i oličenje večne Istine u svetu čovečanskih stvarnosti. Usvajanje Bogočoveka za dušu svoje duše i život svoga života, ispunjuje čoveka zanavek večnom Istinom.
Šta je istina? – Na ovo pitanje Sveti Isak odgovara: Istina je osećanje po Bogu- Αλήθειάεστιν άχαθησις κατα Θεον.[26] Drugim rečima: osećanje Boga i jeste Istina. Postoji li u čoveku to osećanje, on ima Istinu i zna Istinu. Nema li tog osećanja, za njega ne postoji ni Istina. Takav čovek može uvek tražiti Istinu, ali je neće naći sve dok ne stekne osećanje Boga, u kome je i osećanje i saznanje Istine.
Do osećanja i saznanja Istine dolazi čovek koji praktikovanjem bogočovečanskih vrlina preradi i preobrazi svoje organe poznanja. Za njega su vera i znanje, sa svima svojim sadržinama, jedna nedeljiva organska celina. Oni se međusobno dopunjuju, podržavaju i jedno drugo održavaju. Svetlost uma rađa veru, veli Sveti Isak; vera pak rađa utehu nade; a nada krepi srce. Vera je otkrivenje razuma η αποκαλμψις σμνεσεως.
Kada se pomrači razum, vera se skriva i preovlađuje strah, i nestaje nada. Vera, koja svetlošću zaliva razum, oslobađa čoveka gordosti i sumnje, i zove se poznanje i obelodanjenje istine – επιγνωσις και ψανερωσις της αληθειας.[27]
Svetim životom stiče se sveto znanje; čistotu tog svetog znanja pomračava gordost.[28] Svetlost istine se umnožava ili smanjuje od načina života.[29] Užasna iskušenja napadaju na one koji žele da žive duhovnim životom, S toga podvižnik vere mora proći kroz mnogo tuge i nevolje, da bi došao do poznanja istine.[30]
Od neurednog života nastaje pometnja razuma i haos u mislima; to stvara pomračenja u duši.[31] Kada se pomoću vrlina uklone iz duše strasti; kada se sa očiju uma skine zavesa strasti, tada um može videti slavu onoga sveta.[32] Kroz vrline duša raste, um se utvrđuje u istini i postaje nepokolebljiv, gotov da sretne i odbije sve strasti.[33] Oslobođenje od strasti biva raspinjanjem uma i raspinjanjem tela. A to osposobljuje čoveka za viđenje Boga. Um se raspinje, kada se iz njega izgone nečiste misli; a telo, kada se iz njega iskorenjuju strasti.[34] U slastoljubivom telu ne obitava poznanje Boga.[35]
Pomoću vrlina se dolazi do istinskog znanja, koje je otkrivenje tajni – ή άποκάλυψις των μυστηρίων[36] – i spasonosno znanje.[37] Glavna odlika tog znanja jeste smirenost.[38] Kada um boravi u oblasti saznanja istine, onda prestaju pitanja,[39] i na njega silazi veliko spokojstvo i mir; a mir razuma se naziva savršenim zdravljem.[40] Kada sila Svetoga Duha oseni dušu onda se ona uči od Svetoga Duha.[41]
U filosofiji Svetoga Isaka Sirina gnoseološki problem saznanja rastvara se u ontološko-etički, i na kraju svih krajeva svodi na problem čovečije ličnosti. Ontološki; etički i gnoseološki biće i karakter saznanja zavise od ustrojstva ličnosti, naročito od ustrojstva i stanja njenih organa saznanja. U ličnosti podvižnika vere saznanje svojom prirodom prelazi u sozercanje (viđenje).
 
Sozercanje
 
U filosofiji Svetih Otaca reč sozercanje – ή θεωρία -ima ontološko-etički i gnoseološki smisao. Ona znači: molitveno-blagodatno usredsređivanje duše na nadumnim tajnama, kojima izobiluje ne samo Trojično Božanstvo nego i sama čovekova ličnost, kao i suština bogozdane tvari. U sozercanju ličnost podvižnika vere živi iznad čula, iznad kategorije vremena i prostora, oseća živu, prisnu vezu sa gornjim svetom i hrani se otkrivenjima, u kojima se nalazi ono „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“ (1 Kor. 2, 9).
U srpskom jeziku nema reči koja bi adekvatno, ili bar. približno adekvatno, odgovarala grčkoj reči: ή θεωρία. Opisano bi se moglo prevesti kao: duhovno gledanje, promatranje, udubljivanje. Ali je najzgodnije zadržati se na crkvenoslovenskoj i ruskoj reči: sozercanije, sozercanje, jer najpotpunije izražava smisao grčke reči: ή θεωρία.
Svoje ogromno blagodatno iskustvo, stečeno u stanju sozercanja, Sveti Isak se trudi da izrazi rečima, ukoliko ljudske reči mogu obuhvatiti i izraziti nadumne istine verskog iskustva, i da time donekle objasni šta znači sozercanje. Po njemu, sozercanje je osećanje božanskih tajni, sakrivenih u stvarima i njihovim uzrocima.[42] Sozercanje se sastoji u finoj delatnosti uma – έν τη λεπτή έργασίοι τοϋ νοϋ -, i u božanskom razmišljanju, kao i u boravljenju u molitvi.[43] Ono prosvetljuje razumni deo duše.[44]
Ponekad se od molitve javi sozercanje, i ono prekida molitvu usta, te onaj koji se moli postaje sozercanjem telo bez duha i prelazi u ushićenje. Tako se stanje naziva molitvenim sozercanjem. I u ovom molitvenom sozercanju postoji mera i razlikovanje darova, jer um još nije zakoračio onamo gde već nema molitve, u takvo stanje koje je više molitve – ύψηλότερον αυτής.[45]
Pomoću dobrog, blagodatnog življenja podvižnik vere dolazi do sozercanja. Početak se sastoji u ovome: čovek se ubeđuje u Božije promišljanje o ljudima, prosvetljuje se ljubavlju prema Tvorcu i divi se ustrojstvu razumnih bića i velikom Božjem staranju o njima. Od toga nastaje u njemu naslađivanje Bogom, plamćenje ljubavi prema Bogu, ljubavi koja spaljuje duševne i telesne strasti. Zatim se kao vinom opija božanskom ljubavlju; misao je njegova u ushićenju; srce mu je plen Božji; ponekad se ne seća da li nosi telo na sebi i da li je u ovom svetu. – Takav je početak duhovnog sozercanja u čoveku, i u isto vreme početak svih otkrivenja umu. Pomoću sozercanja um raste i diže se otkrivenjima koja prevazilaze ljudsku prirodu. Jednom rečju: čoveku se saopštavaju sva božanska sozercavanja i duhovna otkrovenja, koja svetitelji pri maju u ovom svetu, i svi darovi i otkrivenja koje samo priroda može poznati u ovom životu.[46]
Vrlina razuma smirava dušu, očišćuje je od grubih misli, da se ne bi strasno bavila njima, nego da bi se kretala u svom sozercanju. Ovo je sozercanje približuje prvobitnoj prirodi uma, i naziva se neveštastvenim sozercanjem – θεωρία αυλος -. Ovo sozercanje je duhovna vrlina, jer diže razum nad zemaljskim, približuje ga prvobitnom sozercanju Duha – τη πρωτη θεωρια του Πνευματος i usretsređuje razum na Bogu i na sozercanju neiskazane slave, i odvaja razum od ovoga sveta i od osećaja sveta.[47] Duhovno življenje je delatnost bez učešća čula. Opisali su ga Sveti Oci. Čim ga umovi svetitelja usvoje, veštastveno sozercanje i grubost tela prestaju, i sozercanje postaje duhovnim.[48]
Razne su vrste molitve, veli Sveti Isak, ali sve imaju jedan cilj: čistu molitvu. Iza čiste molitve nastaje ushićenje – εκπληξι -, a ne molitva, jer prestaje sve što je molitveno i nastaje neko sozercanje i um se ne moli molitvom. Jedno je molitva, a drugo – sozercanje u molitvi, iako se međusobno uslovljavaju. Molitva je sejanje, a sozercanje – sabiranje rukoveti, pri čemu žetelac putem neiskazanog viđenja postaje iznad sebe, kao šho je iz golog, sitnog zrnevlja, što je posejao, iznenada izraslo pred njim tako divno klasje. U tom stanju sozercanja um prelazi svoje granice i ulazi u onu oblast.[49]
Prerađen molitvom i ostalim podvizima, um dostiže čistotu, i onda zna da božanski sozercava Boga, ne čovečanski.[50] Ko čuva srce svoje od strasti, sozercava Gospoda u svakom trenutku. Ko neprestano bdi nad svojom dušom, srce mu se veseli otkrovenjima. Ko sozercanje uma svog sabira unutra u sebi, sozercava zoru Duha. Ko je omrznuo svaku rasejanost uma, sozercava Gospoda unutra u srcu svom. Gle, nebo je unutra u tebi. Ako budeš čist, videćeš u sebi Anđele i svetlost njihovu, a sa njima i u njima i Gospoda njihovog. Duša dobrog čoveka.sija jače od sunca, i svakog se trenutka veseli sozercanjem otkrovenja.[51]
Kada čovek posle mnogih podviga evanđelskih pronađe u sebi bogoliki centar svoga bića, on tim samim pronalazi i centar nadkosmičkog Božanstva u ovom vidljivom svetu, savlađuje vreme i gleda sebe iz večnosti. I vidi sebe nadvremenskim i nadprostornim, besmrtnim i večnim. U osnovi svojoj, istinsko samopoznanje je i istinsko bogopoznanje. Najkraći put između sebe i Boga čovek nosi u bogolikoj prirodi svoje duše. Tu je i najkraće rastojanje između čoveka i Boga. Svi putevi čovekovi ka Bogu mogu završiti bespućem, samo ovaj nesumnjivo odvodi Bogu. U svojoj filosofiji Sveti Isak naročito ističe ogromnu važnost samopoznanja. Ko se udostoji da vidi sebe samog, veli on, bolji je od onoga koji se udostoji da vidi Anđela.[52]
Da bi mogao videti dušu svoju u sebi, čovek mora najpre da oblagodati srce svoje.[53] Prljave i pomračene duše ne mogu da vide ni sebe same, ni jedna drugu. To će postići, ako se očiste i vrate u prvobitno stanje.[54] Ko želi da vidi Gospoda u sebi, napreže se da neprestanim bogomislijem očisti svoje srce; i tako će pri svetlosti očiju razuma svog vazda gledati Gospoda. Što biva sa ribom koja je izašla iz vode, to biva i sa umom koji je izašao iz bogomislija. Čoveku čiste duše duhovna oblast je unutra u njemu samom; sunce što sija u njemu jeste svetlost Svete Trojice; vazduh što dišu žitelji ove oblasti jeste Utešitelj Duh Sveti; a njihov život i radost i veselje jeste Hristos, svetlost od svetlosti Očeve. Takav je čovek stalno veseo od sozercanja duše svoje, i divi se lepoti svojoj – εν τω κάλλει έάυτοΰ θαυμάζει – koja je stvarno sto puta sjajnija od sunca. To je carstvo Božje, koje je, po reči Gospodnjoj, sakriveno unutra u nama (Lk. 17, 21). Ova je oblast oblak slave Božije, u koji će samo čisti srcem ući da gledaju lice Gospoda svog, i da umove svoje ozare zracima svetlosti njegove. Ne može čovek videti lepotu – τό κάλλος – koja je unutra u njemu, dok ne prezre lepotu koja je van njega. Ko je zdrav umom, smiren umom, krotak, čim stane na molitvu – vidi u duši svojoj svetlost Duha Svetoga, i raduje se u blistanju svetlosti njegove, i veseli se sozercanjem slave dotične svetlosti.[55]
U svetlosti Duha Svetoga čovek može poznati prirodu duše svoje. Po prirodi svojoj duša je bestrasna – απαθής. Kada se u Svetom Pismu govori o duševnim i telesnim strastima, govori se s obzirom na njihove uzroke, jer je duša po prirodi bestrasna.
Ovo ne primaju pristalice spoljašnje filosofije – οι της έξω φιλοσοφίας (ili, kako bi se danas reklo: pristalice materijalističke, veštastvene, senzualističke, fenomenalističke filosofije). Naprotiv, Bog je bogoliki deo duše stvorio bestrasnim.[56]
Postoje tri stanja duše: prirodno, protivprirodno i natprirodno. Prirodno stanje duše je poznavanje Božjih tvari, vidljivih i duhovnih. Natprirodno stanje je sozercanje nadsuštinskog Božanstva – της υπερουσίου Θεότητος. Protivprirodno stanje je kretanje duše u strastima, jer strasti ne pripadaju prirodi duše.[57] Strast je neprirodno stanje duše, a vrlina je prirodno.[58] Kada se um hrani vrlinama, naročito milosrđem, onda se u duši otslikava ona sveta lepota – εκείνο το κάλλος το άγιον -, kojom se čovek upodobljava Bogu.[59] U čistom srcu otkriva se „sveta lepota“ čovečijeg bića; ukoliko čovek razvija u sebi tu svetu lepotu, utoliko otkriva lepotu tvari Božjih.[60]
To pokazuje da je samopoznanje najbolji metod za stvarno poznanje prirode, i materijalnog sveta uopšte. Ko sebe potčini Bogu, veli Sveti Isak, blizu je da potčini sebi sve – τά πάντα. Ko je poznao sebe, njemu se daje poznanje svega – ή γνωσις των πάντων δίδοται αύται -jer poznati sebe jeste punoća znanja o svemu – πλήρωμα της γνώσεως τών απάντων εστί.[61]
Smiri li sebe čovek pred Bogom, pred njim se smirava tvar. Istinska smirenost je porod poznanja, a istinsko poznanje je porod iskušenja,[62] to jest stiče se u borbi sa iskušenjima.
Priroda ljudska postaje sposobna za istinsko sozercanje, kada se praktikovanjem vrlina očisti od strasti. Istinsko sozercanje veštastvenih i neveštastvenih priroda, pa i same Svete Trojice, daje Hristos. To sozercanje je pokazao i njemu naučio ljule Hristos, kada je u svojoj Ipostasi izvršio obnovljenje ljudske prirode i pomoću svojih životvornih zapovesti prokrčio ljudima put ka istini. I priroda ljudska samo onda postaje sposobna za istinsko sozercanje, kada čovek stradanjem, vršenjem zapovesti i nevoljama skine sa sebe staroga čoveka. U tom slučaju um se osposobljuje za duhovni preporod, za sozercanje duhovnog sveta i prave svoje otadžbine. Sozercanje, dakle, novoga sveta duhom otkrovenja, u kome se um duhovno naslađuje, biva po dejstvu blagodati. I ovo sozercanje postaje hrana uma dok ne ojača, da bi primio savršenije sozercanje od prvog sozercanja, jer jedno sozercanje predaje čoveka drugom sozercanju, dok um ne bude uveden u oblast savršene ljubavi. Jer ljubav je središte svega duhovnoga, i boravi u čistoti duše. Kada um ostane u oblasti ljubavi, tada dejstvuje blagodat: um prima duhovno sozercanje i postaje sozercatelj onoga što je sakriveno – θεωρητικός τών κρυπτών .[63]
Tajanstveno sozercanje se otkriva umu posle ozdravljenja duše.[64] Duhovnog se sozercanja udostojavaju oni koji su praktikovanjem vrlina stekli čistotu duše.[65] Čistota vidi Boga.[66] Boga vide oni koji su očistili sebe od greha i neprestano razmišljaju o Bogu.[67] Carstvo nebesko je duhovno sozercanje. I ono se nalazi ne u delima misli, nego se može zadobiti blagodaću. I dok čovek ne očisti sebe, nije u stanju ni da sluša o njemu, jer ga niko ne može steći izučavanjem već čistotom srca.[68] Čiste misli daje Bog za čisto življenje.[69] Čistota misli ključa iz truda i bdenja nad sobom, a iz čistote misli – svetlost mišljenja. Otuda blagodat vodi um ka onome nad čime čula nemaju vlasti, čemu ne uče, niti se uče.[70]
Molitvenim bdenjem se um okriljuje i uzleće do naslade Bogom, i pliva u znanju koje prevazilazi ljudsku misao. Duša koja se trudi da u ovom bdenju istraje dobrim življenjem, imaće heruvimske oči, da bi mogla neprestano sozercavati nebeske tajne.[71] Duša vidi istinu Božiju prema sili života – έκ της πολιτείας δυνάμεως – to jest ukoliko čovek živi verom. Ako je sozercanje istinsko, nalazi se svetlost, i predmet sozercanja se vidi blizak stvarnosti.[72] Viđenje Boga – ή ορασις του Θεοϋ – dolazi od poznanja Boga, jer viđenje Boga ne prethodi poznanju Boga.[73]
Hrišćaninov je cilj – život u Svetoj Trojici i sozercanje Svete Trojice. Po Svetom Isaku, ljubav je prvobitno sozercanje Svete Trojice. Prva od tajni zove se čistota; ona se stiče vršenjem zapovesti. A sozercavanje je duhovno sozercavanje uma. Ono se sastoji u tome što um pada u ushićenje i shvata ono što je bilo i što će biti. Sozercanje je viđenje uma – ή ορασις του νοός – pri tome se obnavlja srce i postaje nezlobivo, bez zla, navikava se na tajne Duha i na otkrovenja poznanja, napredujući od znanja u znanje – άπδ γνώσεως εις γνώσιν – i od sozercanja u sozercanje, i od razumevanja u razumevanje, i uči se i ojačava tajno, dok ne bude uzneseno do ljubavi, sjedinjeno sa nadom, i dok se ne nastani u njemu radost, i ne bude uznesen Bogu i krunisan prirodnom slavom, sa kojom je bio stvoren. Tako se um očišćuje, i s njim se dešava milost, i on se stvarno udostojava sozercanja Svete Trojice.[74] Jer postoje tri sozercanja prirode, u kojima se um uzvišuje, dela i vežba: dva sozercanja stvorenih priroda, razumnih i nerazumnih, duhovnih i telesnih, i još – sozercanje Svete Trojice.[75]
Podvižnik vere, obogaćen neiskazanim bogatstvima sozercanja, okrene li se prema tvari, svu svoju ličnost ispoljuje u ljubavi i milosti. On ljubi grešnika, veli Sveti Isak, ali mrzi njegova dela.[76] On je sav satkan od smirenosti i milosti, od pokajanja i ljubavi. On ima srce milostivo za svu tvar. A šta je srce milostivo? – To je, odgovara Sveti Isak, sagorevanje srca nad celokupnom tvari: nad ljudima, nad pticama, nad životinjama, nad demonima i nad svakim stvorenjem. I od sećanja na njih, i od pogleda na njih, njegove oči liju suze. Od velike i silne žalosti koja obuzima srce, i od velikog trpljenja srce se njegovo smanjuje, i ne može niti da podnese, niti da čuje, niti da vidi ma kakvu štetu ili malu tugu koju podnosi tvar. I zato se i za nerazumna bića, i za neprijatelje istine, i za one koji mu nanose štetu, svakog časa sa suzama moli, da se sačuvaju i očiste; a isto se tako i za gmizavce moli sa velikom žalošću, koja je neizmerna u njegovom srcu tako da je u tome sličan Bogu.[77]
Kada čovek evanđelskim podvizima prenese sebe iz vremenskog u večno, kada živi u Bogu, kada misli Bogom, kad govori „kao iz Boga“ (2 Kor. 2, 17), kada gleda na svet sub specie Christi, onda mu se svet javlja u svojoj prvobitnoj lepoti, i on pogledom čistog srca svog proniče kroz koru greha do bogozdanog jezgra tvari. Sozercanje Svete Trojice, koja biva tajno i neznano, podvižnik vere ispoljuje u ovom svetu vremenskih i prostornih stvarnosti kroz ljubav i milost, kroz krotost i smirenost, kroz molitvu i tugu za sve i sva, kroz radovanje s radosnima i plakanje s uplakanima, kroz stradanje sa stradalnicima i pokajanje s pokajnicima. Njegov život u ovom svetu odblesak je njegovog življenja u onom svetu tajanstvenih i nevidljivih vrednosti. Njegove misli i dela u ovom svetu – korenjem su svojim u onom svetu, i iz onog sveta crpu svoju životvornu i čudotvornu silu i moć. Pođe li se uz ma koju njegovu misao, ili osećanje, ili delo, ili podvig, uvek se mora naići na Svetu Trojicu kao na njihov glavni izvor. Kod njega sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Najraskošniji primer toga imamo u ovom velikom podvižniku Presvete Trojice, koji je, sa Svetim Simeonom Novim Bogoslovom, pomoću blagodatno-podvižničkog iskustva uspeo da nam da najubedljivije opravdanje istine o Trojičnom, Božanstvu i istine o bogolikoj trojičnosti čovečije ličnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Λόγ. 18, str. 64 i 65.
  2. tamo.
  3. Λόγ. 19, str. 69.
  4. tamo.
  5. tamo, str. 71.
  6. Λόγ. 62, str. 250.
  7. tamo, str. 250, 251 i 252.
  8. tamo, str. 253.
  9. tamo.
  10. tamo, str. 254.
  11. tamo, str. 254-255.
  12. tamo, str. 255.
  13. Λόγ. 63, str. 256, 257, 258.
  14. Λόγ. 64, str. 258.
  15. Λόγ. 65, str. 259-260.
  16. tamo, str. 260.
  17. tamo, str. 260, 261, 262.
  18. Λόγ. 66, str. 262, 263.
  19. Λόγ. 72, str. 281.
  20. Λόγ. 44, str. 183.
  21. Λόγ, 18, str. 65.
  22. Λόγ. 48, str. 198.
  23. Λόγ. 38, str. 164.
  24. Λόγ. 44, str. 185
  25. Λόγ. 38, str. 164
  26. Λόγ. 69, str. 272
  27. Λόγ. 58, str. 240
  28. Λόγ. 61, str. 249.
  29. Λόγ. 84, str. 323.
  30. Λόγ. 57, str, 233.
  31. Λόγ. 78, str. 299.
  32. Λόγ. 19. str. 62; sr. Pismo 4, str. 382.
  33. Λόγ. 83, str. 318; sr. Λόγ. 85, str. 335.
  34. Λόγ. 30, str. 130.
  35. Λόγ. 56, str. 223.
  36. Λόγ. 37, str. 161
  37. Λόγ. 5, str. 19
  38. Λόγ. 5, str. 31.
  39. Pismo 4, str, 383
  40. Λόγ. 58, str, 234
  41. Λόγ. 56, str. 227
  42. Λόγ. 30, str. 131.
  43. tamo, str. 129.
  44. tamo, str. 130.
  45. Λόγ. 31, str. 134.
  46. Λόγ. 40, str. 169 i 170.
  47. Λόγ. 17, str. 59.
  48. Λόγ. 17, str. 61.
  49. Λόγ. 32, str. 135.
  50. Λόγ. 35, str. 154.
  51. Λόγ. 43, str. 176.
  52. Λόγ. 34, str. 153.
  53. Λόγ. 73, str. 291.
  54. Λόγ. 67, str. 265.
  55. Λόγ. 43, str. 177, 178; sr. tamo, str. 182.
  56. Λόγ. 82, str. 314.
  57. Λόγ. 83, str. 316.
  58. tamo, str. 317.
  59. Λόγ. 1, str. 6.
  60. Pismo 3, str. 366.
  61. Λόγ. 16, str. 58.
  62. tamo, str. 59; sr. Λόγ. 44, str. 186.
  63. Pismo. 4, str. 389.
  64. tamo, str. 383.
  65. tamo, str. 370.
  66. tamo, str. 383.
  67. Λόγ. 19, str. 70; sr. Λόγ. 35, str. 154.
  68. Λόγ. 19, str. 70; sr. Λόγ. 35, str. 154.
  69. Λόγ. 25, str. 105.
  70. Λόγ. 30, str. 131.
  71. Λόγ. 29, str. 123; sr. tamo, str. 124; Pismo. 4, str. 364
  72. Pismo. 4, str. 388.
  73. Λόγ. 16, str. 58.
  74. Pismo. 4, str. 387.
  75. tamo, 384.
  76. Λόγ. 5, str. 30.
  77. Λόγ. 81, str. 306.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *