NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

 

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA
 

 
II
 
OZDRAVLJENJE ORGANA SAZNANJA
 
Vera
Molitva
Ljubav
Smirenoumlje
Blagodat i sloboda
Očišćenje uma
 
Sveti Isak jasno postavlja dijagnozu duše i njenih organa saznanja, ali isto tako jasno zna i lek, i preporučuje ga odlučno i ubedljivo. Pošto su strasti bolest duše, to se ozdravljenje duše postiže očišćenjem od strasti, od zla.[1] Vrline du zdravlje duše, kao što su strasti bolest duše.[2] Vrline su lekovi koji postepeno potiskuju bolest iz duše, iz organa saznanja; taj proces je spor, zahteva mnoga staranja i trpljenja.[3]
Duša je pijana od strasti; zdravlje joj se može povratiti, ako se pomoću vrlina otrezni od tog pijanstva.[4] Vrline su protkane tugama i nevoljama.[5] Sveti Isak tvrdi da je svaka vrlina – krst.[6] Štaviše, nevolja i tuga su uzrok vrlina,[7] stoga Sveti Isak izričito preporučuje da čovek najpre zavoli nevolju i tugu, da se oslobodi stvari ovoga sveta, da se um ne zanima svetom. Jer se čovek mora prvo osloboditi veštastvenog, da bi se mogao roditi od Boga. Takva je ekonomija blagodati,[8] a time i ekonomija saznanja.
Reši li se čovek na lečenje i ozdravljenje duše, treba najpre dobro da ispita celokupno svoje biće, treba da ume da razlikuje dobro od zla, Božje od đavoljeg, jer je to razlikovanje – η διακρισιζ – „veće od svake vrline“.[9] Usvajanje vrlina je postupno i organsko: jedna se usvaja drugom, jedna zavisi od druge,[10] jedna se rađa iz druge. „Svaka je vrlina majka druge vrline“.[11] Među vrlinama postoji ne samo ontogenetički poredak, već i hronološki. Prva je među njima – vera.
 
1) Vera
 
Sa podvigom vere počinje lečenje i ozdravljenje duše od strasti. Čim se vera začne u čoveku, strasti počinju da se iskorenjuju iz duše. Ali dok duša ne bude „opijena verom u Boga“, dok ne stekne živo osećanje njene moći, ne može se isceliti od strasti, ne može savladati materiju.[12] Negativni momenat podviga vere sastoji se u oslobođenju od ogrehovljene materije, a pozitivni – u sjedinjenju sa Bogom.[13]
Duša koja je čulima rasejana po stvarima ovoga sveta, sabira sebe podvigom vere, posti od stvari, i sva stoji u neprekidnom bogočežnjivom osećanju. To je temelj svih dobara.[14] Osloboditi se robovanja ogrehovljenoj materiji, glavni je uslov za napredovanje u duhovnom životu.[15] Početak tog novog životnog puta sačinjava sabiranje misli u Bogu, neprekidno razmišljanje uma o reči Božjoj, i življenje u siromaštvu.[16]
Verom se um, rasejan strastima, sabira, oslobađa čulnoga, i postiže mir i krotost misli.[17] Živeći čulima u svetu čulnoga, um je bolestan.[18] Pomoću vere um izlazi iz tamnice ovoga sveta, koja je zagušljiva od greha, i ulazi u novi svet, gde diše čudesni novi vazduh.[19] „Spavanje razuma“ je opasno kao smrt, zato treba verom razbuditi razum na duhovnu delatnost,[20] u kojoj će čovek savladati sebe izgoneći strasti iz sebe.[21] „Goni sam sebe, i tvoj će neprijatelj biti prognan tvojom blizinom“.[22]
U podvigu vere od čoveka se traži da dela na nadumnoj antinomiji vere: „Budi mrtav u ovom životu, i živećeš posle smrti“.[23] Verom se ozdravljuje, isceljuje, ozdravoumljuje – σωφρονίζει – um; duša postaje neporočna kada se besramno ne bavi bludnim mislima.[24] „Teloljublje – η φιλοσωματία – je znak neverja“.[25] Vera oslobađa um kategorije čulnosti, trezni ga postom, i bogomislijem,[26] i bdenjem.[27]
Neuzdržljivost, pun stomak zamućuje um,[28] rastura ga i rasejava u fantastične misli i strasne slasti. U slastoljubivom telu ne obitava bogopoznanje.[29] Iz semena posta klija klas zdravoumlja, celoumlja – της σωφροσύνης -, kao što iz sitosti klija raspuštenost i iz presićenosti – nečistota.[30]
Telesne pomisli i požude stvaraju u čoveku metežni požar; lek od toga je – pogruziti um u more tajni Svetoga Pisma.[31] Bez oslobođenja od privrženosti stvarima, duša se ne može osloboditi metežnih pomisli, niti može osetiti mir u umu ako ne umrtvi čula.[32] Strasti pomračuju misli i oslepljuju um.[33] Haos u mislima dolazi od ugađanja stomaku.[34]
Stid i strah Božji zadržavaju kolebanje uma; opadanje stida i straha Božjeg koleba terazije razuma, i on postaje prevrtljiv i kolebljiv.[35] Um se izgrađuje vršenjem zapovesti Gospodnjih[36] i podnošenjem stradanja i nevolja,[37] a dela žitejska pomračuju um.[38] Sabirajući sebe verom, čovek razbuđuje um za Boga,[39] i molitvenim ćutanjem očišćuje razum,[40] savlađuje strasti.[41] Ćutanjem se ozdravljuje duša, zato treba primoravati sebe na ćutanje, jer ono stvara u srcu neku sladost.[42] Ćutanjem ulazi čovek u mir misli – είς τήν ειρήνην των λογισμών.[43]
Vera nizvodi mir u razum, i time uklanja buntovne pomisli. Greh je uzrok nemira i rata u mislima, i uzrok čovekovog rata sa nebom i ljudima. „Pomiri se sa sobom, pa će se s tobom pomiriti nebo i zemlja“.[44] Do vere, um je rasejan po stvarima ovoga sveta; verom se pobeđuje rasejanost uma – μετεωρισμός τοϋ νοΰ.[45] Lutanje, tumaranje misli izaziva u čoveku demon bluda.[46] Rasejanost očiju delo je nečistog duha.[47]
Verom se um utvrđuje u bogomisliju; zato je put spasenja – stalno sećanje na Boga.[48] Što je riba van vode, to je um van sećanja na Boga.[49] Sloboda pravog čoveka sastoji se u oslobođenju od strasti, u vaskrsenju sa Hristom i u radosti duše.[50] Strasti se mogu pobediti jedino praktikovanjem vrlina.[51] Sa svakom se strašću treba boriti do mučeništva.[52] Prvo i najglavnije oružje u borbi sa strastima jeste vera, jer je vera svetlost uma koja izgoni mrak strasti, i sila uma koja izgoni bolest iz duše.[53]
Vera nosi u sebi ne sami svoj početak i svoje biće, nego i početak, a sa njim i biće svih ostalih bogočovečanskih vrlina, koje se organski jedna iz druge izvijaju i jedna oko druge kružno svijaju kao prstenovi u stablu drveta. Ako vera ima jezik, onda je to – molitva.
 
2) Molitva
 
Podvigom vere čovek pobeđuje egoizam, prekoračuje granice svoga ja i ulazi u novu, transsubjektivnu i transcedentnu realnost. U toj novoj realnosti vladaju novi zakoni; staro prestaje, sve novo nastaje. Roneći u nepoznate dubine te nove realnosti, podvižnika vera vodi i rukovodi molitva, i on molitvom gleda, molitvom oseća, molitvom misli, molitvom živi.
Prateći um čovekov na stazi vere, Sveti Isak veli da je um ograđen molitvom i vođen molitvom; svaka se dobra misao molitvom pretvara u bogomisao.[54] Ali, i molitva je težak podvig; ona stavlja u pokret svu ličnost čovekovu, i čovek raspinje sebe u molitvi,[55] raspinje strasti i grešne misli, koje su srasle sa dušom njegovom. „Molitva je umrtvljavanje pohotljivih misli telesnog života“.[56]
Strpljivom istrajnošću u molitvi čovek obavlja vrlo težak podvig, podvig samoodricanja,[57] koji je neophodan u delu spasenja, Molitva je „izvor spasenja“; njome se stiču sve ostale vrline, sva dobra,[58] zato na čoveka molitve napadaju čudovišna iskušenja, od kojih se on brani i odbranjuje molitvom.
Najsigurniji čuvar uma jeste molitva.[59] Molitva razgoni oblake strasti i prosvetljuje um.[60] Ona nizvodi mudrost u razum.[61] Znak savršenstva je neprekidno boravljenje u molitvi.[62] Duhovna molitva prelazi u ekstazu, u kojoj se otkrivaju tajne Trojičnog Božanstva, i um se nalazi u sferi sveštenog neznanja, koje je više od znanja – ή άγνοια ή’υπέρτερα της γνώσεως.[63]
Započeto verom, ozdravljenje organa saznanja nastavlja se molitvom. Granice čovečje ličnosti se sve više i više proširuje; egocentrizam postepeno ustupa mesto teocentrizmu.
 
3) Ljubav
 
,,Iz molitve se rađa ljubav“,[64] kao što se iz vere rađa molitva. Vrline su jednosušne među sobom, zato se i rađaju jedna od druge. Ljubav prema Bogu je znak da je nova realnost, u koju čoveka uvode vera i molitva, daleko bolja od realnosti koja im je prethodila, Ljubav prema Bogu i ljudima delo je molitve i vere. Ustvari, pravo čovekoljublje je nemogućno bez vere i molitve,
Sa podvigom vere čovek menja svet: iz ograničenog ulazi u bezgranični, u kome se živi ne po zakonu čulnosti već po zakonu molitve i ljubavi. Sveti Isak naročito ističe svoje ubeđenje, koje je stekao blagodatno-podvižničkim opitom, da ljubav Božja dolazi od molitve. ,,Ljubav je plod molitve“.[65] Ljubav se može izmoliti u Boga, ali se ne može nikako steći bez molitvenog podviga. Ukoliko čovek verom i molitvom stiče poznanje Boga, utoliko je „ljubav – čedo poznanja“.[66]
Verom se čovek odriče zakona egoizma, odriče se ogrehovljene duše svoje; voleći dušu, on mrzi greh u duši; molitvom se trudi da zakon egoizma zameni zakonom teizma, da strasti zameni vrlinama, da život po čoveku zameni životom po Bogu, i tako isceli i ozdravi dušu od greha. Stoga Sveta Isak uči: „Ljubav Božja se nalazi u samoodricanju duše“.[67]
Prljavština i bolest duše su neprirodni dodaci duši; nisu sastavni delovi njenoga bića, „jer su čistota i zdravlje duše – carstvo duše“.[68] Duša, bolesna od strasti, najpodesnije je zemljište za gajenje mržnje, „a ljubav se može steći samo pošto duša ozdravi“.[69]
Ljubav je od Boga, „jer je Bog ljubav“ (1 Jn. 4, 8); ,,ko stekne ljubav, oblači se njome u Boga“.[70] Bog nema granica, stoga je i ljubav bezgranična i ne zna za meru.[71] Ko ljubi Bogom i u Bogu, podjednako ljubi sve bez razlike, i za takvog čoveka Sveti Isak veli da je dostigao savršenstvo.[72] Kao primer savršene ljubavi Sveti Isak navodi želju Svetog Agatona: „Želeo bih da nađem gubavca, pa da uzmem telo njegovo i dam mu svoje“.[73]
U carstvu ljubavi nestaju antinomične suprotnosti razuma; podvižnik ljubavi predoseća rajsku harmoniju u sebi i u svetu Božjem oko sebe, jer je podvigom vere izašao iz svog samoživog, solipsističkog pakla i ušao u raj božanskih vrednosti i savršenstva. Sveti Isak veli: „Raj je ljubav Božja, u kojoj je sladost svih blaženstava“.[74] Pakao je – nemati ljubavi Božje, a „mučeni u paklu, bivaju mučeni bičem ljubavi“.[75] Kad neko stekne savršenu ljubav Božju taj stiče savršenstvo.[76] Zato Sveti Isak preporučuje: „Treba najpre steći ljubav, koja je prvobitno sozercanje – ή θεωρία – Svete Trojice“.[77]
Oslobađajući se strasti, čovek se postepeno oslobađa samoživog egoističkog hominizma i humanizma, samožive sebične čovečjosti i čovečnosti, izlazi iz sfere ubitačnog antropocentrizma i ulazi u sferu Trojičnog Božanstva, gde u dušu čovekovu silazi veliki, božanski mir, gde suprotnosti i protivrečnosti iz kategorije vremena i prostora prestaju biti smrtonosne, i gde se oseća pobeda nad grehom i smrću.
 
4) Smirenoumlje
 
Vera ima svoj način mišljenja, jer ima svoj način života. Hrišćanin ne samo živi verom (2 Kor. 5, 7), nego i misli verom. Vera pruža novu kategoriju mišljenja, kroz koju se ispoljava sva gnoseološka delatnost verujućeg čoveka. Ta nova kategorija mišljenja jeste smirenoumlje – ή σωφροσύνη. U bezgraničnoj realnosti vere um se smirava pred neiskazanim tajnama novog života u Duhu Svetom. Gordost uma ustupa mesto smirenosti; gordoumlje ustupa mesto smirenoumlju. Svaku misao svoju podvižnik vere ograđuje smirenošću, i time osigurava sebi poznanje večne Istine.
Crpući snagu iz molitve, smirenoumlje raste rastom kome nema kraja. Sveti Isak uči da su molitva i smirenoumlje uvek u pravoj srazmeri: napredovanjem molitve – napreduje smirenoumlje, i obratno.[78] Smirenost je sila koja sabira srce,[79] i ne da mu da rasipa sebe u gorde misli i pohotljive želje. Nju podržava i održava Duh Sveti, i ona ne samo približuje čoveka Bogu, nego i Boga čoveku.[80] Štaviše, smirenoumlje je uzrok ovaploćenju Sina Božjeg, tom najprisnijem sjedinjenju Boga sa čovekom: „Smirenoumlje čini Boga čovekom na zemlji“.[81] Smirenoumlje je ,,ukras Božanstva, jer Λόγos, ovaplotivši se, obukao se u njega, i govorio nam pomoću njega u telu našem“.[82]
Smirenost je tajanstvena božanska sila koja se daje samo svetiteljima, samo onima koji su savršeni u vrlini; i to se daje blagodaću. Ona ,,sadrži u sebi sve“.[83] Blagodaću Svetoga Duha „otkrivaju se tajne smirenoumnima“,[84] stoga su oni savršeni u mudrosti.[85] ,,Smirenoumni čovek je izvor tajni novoga veka“.[86]
Smirenoumlje i zdravoumlje – σοψρωσυνη – „spremaju u duši zalog Svete Trojice“.[87] Zdravoumlje je posledica smirenoumlja; smirenošću se um isceljuje, ozdravljuje. „Smirenoumlju sledi krotost i sabranost sebe, to jest zdravoumlje osećanja“.[88] ,,Smirenoumlje ukrašava dušu zdravoumljem“.[89]
Okrenut prema svetu, smirenoumni čovek svu ličnost svoju ispoljava kroz smirenost. U tome on podražava ovaploćenog Boga. ,,Kao šta je duša nepoznata i nevidljiva za telesne oči, tako se i smirenoumni čovek ne poznaje među ljudima“.[90]
I on ne samo želi da ne padne ljudima u oči, već, ako je mogućno, da sasvim uroni unutra u sebi, i da postane „kao neko koji ne postoji u svetu, koji još nije došao u biće, i koji je sasvim nepoznat čak i svojoj duši“.[91] Smirenoumni čovek ponižava sebe pred svim ljudima,[92] ali ga zato Bog slavi, ,,jer gde cveta smirenost, tamo je vrelo slave Božje“,[93] tamo se pupoljak duše rascvetava u neuvenljiv cvet.
 
5) Blagodat i sloboda
 
Ličnost Bogočoveka Hrista pretstavlja sobom idealni obrazac čovečije ličnosti i saznanja. Ona sobom normira i determiniše sav proces hrišćaninova života u svim pravcima. U njoj je najsavršenije ostvareno tajanstvo jedinstva Boga i čoveka, a time i delanje Boga u čoveku i čoveka u Bogu.
Bogočovečanski sinergizam je bitna odlika hrišćaninove delatnosti u svetu. Tu čovek sarađuje Bogu i Bog sarađuje čoveku (sr. 1 Kor. 3, 9). Delajući u sebi i oko sebe, hrišćanin unosi u podvige svu svoju ličnost, ali to čini, i može uspešno činiti, samo uz neprekidnu saradnju božanske sile – blagodati. Nema misli koju hrišćanin može evanđelski misliti, nema osećanja koje može evanđelski osećati, nema dela koje može evanđelski učiniti bez blagodatne pomoći Božje. Tu čovek sa svoje strane daje volju, a Bog – blagodat; iz njihovog zajedničkog delanja izrađuje se hrišćanska ličnost.
Na svim stupnjevima samousavršavanja blagodat je neophodna hrišćaninu. Čovek ne može usvojiti nijednu evanđelsku vrlinu, ako mu blagodat Božja ne pomaže, ne sarađuje. U hrišćanstvu je sve blagodatno i sve dobrovoljno, jer je sve bogočovečansko.
Sveti Isak naročita podvlači i ističe bogočovečanski sinergizam volje čovečije i blagodati Božje u celokupnom životu hrišćaninovom. Blagodat otvara čoveku oči na razlikovanje dobra i zla, utvrđuje mu misli u Bogu, otkriva mu budućnost, ispunjuje ga tajnom svetlošću.[94]
Ukoliko Bog više daje blagodati čoveku vere, utoliko mu više otkriva urvine i ponore zla u svetu i ljudima. Pri tome ga sve jače podvrgava iskušenjima, da bi oprobao bogodanu silu blagodati, i da bi osetio i saznao da samo pomoću blagodati može pobediti najstrašnija i savladati najsablažnjivija iskušenja. Čim blagodat ugleda da se u čovekovoj duši pojavilo samopouzdanje, i on počne visoko misliti o sebi, ona odmah odstupa od njega, da bi na njega navalila iskušenja, te da bi on poznao svoju nemoć i sa smirenošću pribegao Bogu.[95]
Saradnjom blagodati Božje i volje svoje čovek se pomoću vere razvija u savršeno biće.[96] To biva postepeno, jer blagodat ulazi u dušu malo po malo – κατά μικράν.[97] Ona se naročito daje smirenima. Što veća smirenost, veća i blagodat. A u blagodati i mudrost. „Smirenomudri dobijaju mudrost od blagodati“.[98]
Blagodatna mudrost postepeno otkriva smirenomudrima tajnu za tajnom, pa i tajnu stradanja. Smirenomudri znaju zašto čovek strada, jer im smisao stradanja otkriva blagodat. Što više blagodati ima čovek, smisao stradanja i iskušenja mu je sve jasniji. Liši li sebe blagodati lenošću i greholjubljem, čovek lišava sebe jedinog sredstva pomoću koga može osmisliti i opravdati stradanja i iskušenja.
 
6) Očišćenje uma
 
Neprekidnim prerađivanjem sebe pomoću blagodatnih podviga, čovek postepeno potiskuje grehe i strasti iz celog svog bića i svih organa saznanja, te ih na taj način isceljuje i ozdravljuje od ubitačnih bolesti. Ozdravljenje organa saznanja od greha i strasti u isto vreme je i njihovo očišćenje. Pri tome se na glavni organ saznanja – um – obraća naročita pažnja, jer je njegova uloga od sudbonosnog značaja u carstvu čovečije ličnosti.
Ni u čemu nije tako potrebna molitvena usredsređenost i budnoća kao u radu oko očišćenja uma. Pri tome radu podvižnik vere mora mobilisati sve svoje moći, da pomoću evanđelskih, blagodatnih vrlina preradi i preobrazi svoj um. U ovome nam Sveti Isak pruža svoje bogato iskustvo.
Po njemu, nečistota i grubost uma dolaze od ugađanja stomaku.[99] Otuda je post prvo sredstvo za očišćenje uma. Po prirodi svojoj um je suptilan i nežan;[100] grubost je neprirodni nanos greha; molitvom se um prefinjuje – λεπτύνεται – i postaje bistar, providan – διαυγής [101] – Radeći nad sobom, čovek skida sa uma tvrdu koru greha, prefinjuje ga i čini vidovitim.[102]
Prerađujući sebe pomoću blagodatnih podviga, čovek stiče čistotu uma – τήν καθαρότητα τοϋ νοΰ -, a čistim umom ulazi u viđenje tajni Božjih.[103] „Očišćenje tela se postiže nedodirivanjem telesne nečistote. Očišćenje duše je oslobođenje od potajnih strasti koje se pojavljuju u razumu. A očišćenje uma biva otkrivanjem tajni – εν μυστηρίων άποκ.[104]
Samo razum, očišćen blagodaću, može dati čisto, duhovno znanje. „Dok se razum ne oslobodi mnogih misli i ne postane sav čist, ne može biti osetljiv za duhovno znanje“.[105] Ljudi ovoga sveta „ne mogu da očiste razum, jer su mnogo zla poznali. A malo je onih koji mogu da se vrate u prvobitnu čistotu razuma“[106]
Istrajnost u molitvi čisti um, prosvetljuje ga i ispunjuje svetlošću istine.[107] Vrline, predvođene milosrđem, daju umu mir i sjaj.[108] Očišćenje uma nije neki posao dijalektičke, diskursivne, teorijske vrste, već blagodatno-opitan i svestrano etičan. Um se čisti postom, bdenjem, ćutanjem, molitvom i ostalim podvizima.[109]
„Šta je čistota uma? – Čistota uma je – prosvetljenje Božanskim posle vežbanja u vrlinama – μeταπραξιν των αρετών“.[110] Znači: čistota uma je plod vežbanja u vrlinama. Praktikovanje vrlina umnožava blagodat u čoveku; oblagodaćenje uma čisti um od nečistih pomisli.[111] Zbog podviga um svetitelja postaje čist, providan i vidovit.[112] „Čistota duše je prvobitni dar našoj prirodi. Dok se ne očiste strasti, duša se ne leči od bolesti greha, niti stiče slavu koju je izgubila prestupom. Ako se pak neko udostojio očišćenja, tj. zdravlja duše, onda njegov um stvarno prima u sebe radost duhovnim osećanjem jer postaje sin Božji i brat Hristov“.[113]
Ako pobedi strasti, čovek stiče čistotu duše.[114] Pomračenje uma biva od nemilostivosti i lenjosti.[115] Vrline su krila uma pomoću kojih se on diže u nebesa.[116] Hristos je poslao apostolima Duha Svetoga, koji je očistio i usavršio njihov um, stvarno umrtvio u njima starog čoveka strasti, a oživeo novog, duhovnog čoveka.[117]
Rasejan kroz grešne i nečiste misli, um se sabira molitvom, ćutanjem i ostalim podvizima.[118] Kada se um pokajanjem oslobodi okova strasti, on u početku liči na beskrilnu pticu koja se trudi da se molitvom digne iznad zemaljskih stvari, ali ne može, jer puzi po zemlji. To postiže posle dugog vežbanja u vrlinama, jer pomoću vrlina on sabira sebe i okriljuje.“[119]
Ljubav Božja je sila koja sabira um.[120] Čitanje tropara i katizama, sećanje na smrt i nada na budući život sabiraju um i ne daju mu da bude rasejan.[121] Naznačenje uma je da bude car nad strastima,[122] da vlada nad osećanjima,[123] da bude krmanoš osećanja.[124]
Svrha svih zakona i zapovesti Božjih jeste čistota srca.[125] Gospod se ovaplotio da očisti i srce i dušu od zla, i da ih vrati u prvobitno stanje.[126] No između čistote srca i čistote uma postoji izvesna razlika. Sveti Isak. piše: „Čime se čistota uma razlikuje od čistote srca? – Jedno je čistota uma a drugo čistota srca. Jer je um jedno od dušinih čula, a srce obuhvata unutrašnja čula i vlada nad njima. Ono je koren. A ako je koren svet, onda su i grane svete, to jest ako se očisti srce, jasno je da se očišćuju i sva čula“.[127]
Srce stiče čistotu pomoću mnogih tuga, nevolja, suza i umrtvljenja svega što je svetsko.[128] Plač čisti srce od nečistote.[129] Na pitanje: kakav je znak, po kome se može poznati, da je neko dostigao čistotu srca? Sveti Isak odgovara: kada sve ljude vidi kao dobre, i niko mu ne izgleda nečist i oskrnavljen.[130]
Čistota srca i čistota uma stiču se podvižništvom. ,,Podvižništvo je majka svetosti!“.[131] „Telesna vrlina u tišini očišćuje telo od veštastvenog u njemu“.[132] Ali „telesni napori bez čistote uma isto su što i besplodna materica, i sasušene dojke. Oni ne mogu da približe poznanju Boga. Oni zamaraju telo, ali se ne brinu da iskorene strasti u umu, stoga neće ništa ni požnjeti“.[133]
Znak je čistote: radovati se s radosnima i plakati s plačnima, bolovati s bolnima i tugovati s grešnima, radovati se s pokajnicima i saučestvovati u stradanjima stradalnika, nikoga ne izobličavati i u čistoti uma svog gledati u svima ljude svete i dobre.[134]
Um se ne može očistiti, niti proslaviti sa Hristom, ako telo ne postrada za Hrista; slava tela je zdravoumna pokornost Bogu, a slava uma je istinsko viđenje Boga.[135] Krasotu zdravoumlja čovek stiče postom, molitvom, suzama.[136] Čistota srca i uma, ozdravljenje uma i ostalih organa saznanja – plod je dugog vežbanja u blagodatnim bogočovečanskim podvizima. U čistom umu podvižnika vere ključa vrelo svetlosti koja sladošću zaliva tajnu života i sveta.[137]
 


 
NAPOMENE:

  1. Λόγ. 86, str. 354.
  2. Λόγ. 83, str, 317.
  3. Sr. Λόγ. 38, str. 164,
  4. Sr. tamo, str. 165.
  5. Λόγ. 37, str. 161.
  6. Λόγ. 19, str. 73.
  7. Λόγ. 27, str. 119.
  8. Λόγ. 1, str. 5 i 2.
  9. Λόγ. 7, str. 33; sr. Λόγ. 26, str. 109; Λόγ. 18, str. 64.
  10. Λόγ. 46, str. 190.
  11. Λόγ. 68, str. 270.
  12. Λόγ. 1, str. 2.
  13. Sr. Λόγ. 23, str. 90.
  14. Sr. Λόγ. 26, str. 109.
  15. Λόγ. 34, str. 150.
  16. Λόγ. 1, str. 2.
  17. Λόγ. 5, str. 23; sr. Λόγ. 1, str. 3,
  18. Λόγ. 25, str. 106.
  19. Λόγ. 15, str. 54.
  20. sr. Λόγ. 26, str. 115.
  21. tamo, str. 111.
  22. Λόγ. 30, str. 127.
  23. Λόγ, 44, str. 184.
  24. Λόγ, 1, str. 3 i 4.
  25. Λόγ. 26, str. 116.
  26. tamo, str. 109; sr. Λόγ. 38, str. 165.
  27. Λόγ. 29, str. 125.
  28. Λόγ. 34, str. 147.
  29. Λόγ. 56, str. 223.
  30. Λόγ. 69, str. 272.
  31. Λόγ. 1, str. 4.
  32. Λόγ. 5, str. 23.
  33. Λόγ. 26, str. 111.
  34. Λόγ. 56, str. 221.
  35. Λόγ. 1, str. 4.
  36. Λόγ. 36, str. 160.
  37. Λόγ. 30, str. 129.
  38. Λόγ, 2, str. 10.
  39. Λόγ. 3, str. 14.
  40. Λόγ. 23, str. 93.
  41. Λόγ. 41, str. 172.
  42. Λόγ. 34, str. 149.
  43. Λόγ. 15, str. 55.
  44. Λόγ. 30, str. 127.
  45. Λόγ. 5, str. 21; sr. Λόγ. 26, str. 110.
  46. Λόγ. 2, str. 9; sr. Λόγ. 43, str. 180,
  47. Λόγ. 26, str, 112.
  48. Λόγ. 5, str. 26.
  49. Λόγ. 30, str. 127.
  50. Λόγ. 30, str. 127.
  51. Λόγ. 68, str. 269; sr. Λόγ. 81, str. 310.
  52. Λόγ. 38, str. 166; sr. Λόγ. 44, str, 184; Λόγ. 56, str. 230.
  53. Λόγ. 12, str. 49.
  54. Λόγ. 35, str. 155.
  55. tamo, str. 151
  56. Λόγ. 69, str. 272.
  57. tamo.
  58. Λόγ. 21, str. 83.
  59. Λόγ. 49, str. 205.
  60. Λόγ. 14, str. 53.
  61. Λόγ. 35, str. 155.
  62. Λόγ. 85, str. 346.
  63. Λόγ. 32, str. 140.
  64. Λόγ. 35, str. 156.
  65. Λόγ. 69, str. 272.
  66. Λόγ. 38, str. 164; sr. Λόγ. 84, str. 326.
  67. Λόγ. 69, str. 272,
  68. Pismo 4, str: 378.
  69. tamo, str, 367.
  70. Λόγ. 81, str. 308.
  71. Λόγ. 58, str. 236.
  72. Λόγ. 43, str. 180.
  73. Λόγ. 81, str. 308; sr. Pismo 4, str. 374.
  74. Λόγ. 72, str. 282.
  75. Λόγ. 84, str. 326.
  76. Λόγ. 85, str. 348.
  77. Pismo 4, str. 387.
  78. Λόγos 21, str. 83.
  79. tamo.
  80. Λόγ. 21, str. 84.
  81. Λόγ. 56, str. 229.
  82. Λόγ. 20, str. 76.
  83. tamo, str. 79.
  84. tamo, str, 80; str. Λόγ. 23, str. 97; 37, str. 160.
  85. Λόγ. 20, str. 79.
  86. Λόγ. 43, str. 176.
  87. Λόγ. 58, str. 236.
  88. Λόγ. 81, str. 312.
  89. Λόγ. 23, str. 93.
  90. Λόγ. 81, str. 311.
  91. tamo.
  92. Λόγ. 5, str. 28.
  93. tamo, str. 29.
  94. Λόγ. 19, str. 72.
  95. tamo.
  96. tamo, str. 73; sr. Λόγ. 46, str. 192-193.
  97. Λόγ. 57, str. 233.
  98. Λόγ. 46, str. 193.
  99. Λόγ. 26, str. 111.
  100. Λόγ. 8, str. 36.
  101. Λόγ. 35, str. 154.
  102. Λόγ. 9, str, 41.
  103. tamo.
  104. Λόγ. 19, str. 63.
  105. tamo, str. 70.
  106. Λόγ. 44, str. 183.
  107. Λόγ. 23, str. 97 i 98.
  108. Λόγ. 23, str. 91.
  109. Λόγ. 83, str. 320; sr. Λόγ. 86, str. 353.
  110. Λόγ. 83, str. 319.
  111. Λόγ. 11, str. 46.
  112. Λόγ. 81, str. 310
  113. Λόγ. 86, str. 354
  114. Pismo 4, str. 377
  115. Λόγ. 30, str. 129
  116. Λόγ, 56, str. 228
  117. Pismo 4, str. 390
  118. Λόγ. 14, str. 53; sr, Λόγ. 23, str. 99.
  119. Λόγ. 56, str. 228; sr. Λόγ. 23, str, 102
  120. Λόγ. 24, str. 104.
  121. Λόγ. 68, str. 269.
  122. Λόγ. 32, str. 137.
  123. Λόγ. 8, str. 37.
  124. Λόγ. 31, str. 134.
  125. Λόγ. 32, str. 134.
  126. Pismo 4, str. 367.
  127. Λόγ. 83, str. 319-320
  128. tamo, str. 320.
  129. Λόγ. 85, str. 342.
  130. Λόγ. 85, str. 341
  131. Λόγ. 16, str. 56
  132. Λόγ. 17, str. 59
  133. Λόγ. 56, str. 222
  134. Λόγ. 58, str. 239.
  135. Λόγ. 16, str. 57
  136. tamo.
  137. Λόγ. 34, str. 150.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *