NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
EPISKOPSKA (PISMA)
 
311. O pripremanju za večnost
312. Neizbežnost uzvraćanja (nagrade, plate)
313. O nepostojanosti zemaljskog života,
o usmerenosti časopisa iz Vladičinog doba.

314. O svojim delima
315. O obraćanju Bogu u životnim teškoćama
316. O „Ogledima iz asketike“
317. O bogougodnim zanimanjima
i značaju „Ogleda iz asketike“

320. O svojim delima
321. „Ogledi“ jesu dap Božji. Tegobe onoga vremena
328. O prosvećenju duše
329. O samoanalizi i usamljenosti,
pouka bolesniku

330. Pouka bolesnici
331. O ispovesti
340. O oskudici duhovnog znanja
349. Dobar udeo
351. N. V. Golouševo.j O spasenju
352. O predavanju volji Božjoj.
O samoudubljivanju

353. O tome kako se treba odnositi prema laži
354. O laži
355. O promislu Božjem
356. I. I. Glazunovu. O dobrim delima
357. Meljnikovu. Zemaljski život je škola večnosti
358. Knezu Gorčakovu. Kratka karakteristika usmerenja
Otaca Istočne Crkve i zapadnih pisaca.
Zemaljski život je predvorje večnosti

Komentari Ep. Ignjatija na kazivanje arhimandrita Makarija,
bivšeg rektora Tverske bogoslovije, sada cenzora,
da su mu zli duhovi kazivali
da je neizmerno mnoštvo zlih duhova pušteno
radi borbe protiv Crkve pravoslavne,
zajedno sa papizmom i muhamedanstvom.

359. Štapskom kapetanu S. I. Fjodorovu.
Sreća i uslov za nju

362. D. V. Brjuzginu. Savet devojci koja je poželela da stupi u manastir
366. Jednoj osobi na visokom položaju.
Opis nesrećnog slučaja koji se dogodio
na putu u Petrograd i želja da se u osami okončaju
ostali dani svoga života

367. N. N. Hemšijevu O jedinom blagu – poznanju Spasitelja,
o svom služenju bližnjima Rečju Božjom
i o pripremanju za večnost

368. Opis jednog od svojih pesničkih nadahnuća
i utešno slovo porodici koja je izgubila svoga oca

 


 
311. O pripremanju za večnost
 
(…) Milostivi Gospod neka blagoslovi Vas i sina Vašeg. Budite uteha jedan drugom. Reč Božja da bude Vaš rukovoditelj. Ona stalno blagovesti tuđincu na zemlji o njegovom večnom otačastvu. To je pesma Nebeska, koja izgnanika sa Neba neprestano podseća na Nebo. Ako ne budemo pažljivo slušali Reč Božju, onda lako možemo da se obmanemo, da smatramo zemlju za večno obitalište i da upotrebimo sve snage duše i tela samo za zemlju, a potom da se iznenada i neočekivano nađemo u večnosti na poziv Svemoćnog Boga, i da u međuvremenu, budući zaokupljeni isključivo privremenim, ništa ne učinimo za večnost, to jest za večno blaženstvo.
Po milosti Božjoj živim sasvim spokojno, ali lečenje lekovitim vodama veoma je tegobno zbog zapuštenosti moje bolesti. Za sve slava Bogu. Završavam ovo pismo prekrasnom molitvom: „Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“.
Vaš najpokorniji sluga Ignjatije, Episkop Kavkaski i Crnomorski.
 
8. februara 1860.
 
312. Neizbežnost uzvraćanja (nagrade, plate)
 
Šta da Vam odgovorim na pismo Vaše od 10. juna? „Molite se da ne padnete u napast„, govorio je Gospod učenicima Svojim pred nastupanje iskušenja. Biva vreme sejanja, biva i vreme žetve. Nepovrediv je moralni zakon po kome su ljudi dužni neizbežno da požanju ono što su posejali svojom voljom. Ali svemoć Božja i neograničena milost Božja mogu da izmene ili ublaže i zakonitu, logičnu doslednost tvrdog moralnog zakona.
Blagoslov Božji da počiva na Vama i na čedima Vašim, a milost Božja da Vas sačuva od svakog zla.
 
22. juna 1862.
 
313. O nepostojanosti zemaljskog života, o usmerenosti časopisa iz Vladičinog doba.
 
Hvala Vam u Gospodu za pismo Vaše od 26. novembra. Milosrđe Božje neka zakrili Vas i sina Vašeg, kako u novoj godini, tako i na poprištu sveg zemaljskog života. Ovo poprište krajnje je nesigurno, promenjivo. Čim od njega to zatraže, ono bez oklevanja izneverava i prepušta čoveka samom sebi, koliko god naizgled uljuljkivalo i koliko god ubeđivalo u vernost.
Postavljanje V. K. u službu na Kavkazu veoma me teši, razume se sa željom da se dobro završi. Neće li to povući Vašeg sina tamo? Na to pitanje reći ću opet: milost Božja da bude sa Vama. Iskreno bih želeo da vreme Vaše i snage duše Vaše budu upotrebljene na nešto ne toliko bogoprotivno i neprijateljsko Bogu, koliko su neprijateljski Bogu najnoviji žurnali, koji se upinju da svojom propoveđu iskorene u narodu veru i moral. Za to će se traži strašan odgovor. Milosrđe Božje da ustroji za Vas drugo zanimanje. Vi znate koliko Vas volim. U Pismu je rečeno: Verovah, stoga i govopux. A ja mogu da kažem: „Zavoleh, stoga i govorih“.
Pišite o sebi i o milom sinu Vašem. Pišite takođe dokle je došlo objavljivanje mojih dela. Prošlog decembra bio sam veoma iznemogao, izuzetno malaksao, preko one slabosti u kojoj se nalazim stalno. (…)
 
Episkop Ignjatije.
5. januar 1863.
 
314. O svojim delima
 
(…) Smatram da sam dužan Vama i mnogima. Nisam Vam govorio o veri onoliko koliko bi trebalo govoriti. Nameravam da isplatim taj dug objavljivanjem mojih spisa, pri čemu ću se postarati da brižljivo pregledam, ispravim i dopunim ono što sam napisao od 1840. godine. Od tada sam počeo da pišem o duhovnim stvarima, ali više od 1844. godine, za šta je bilo svojih razloga.
Vi znate da sam Vas svagda izuzetno voleo. Osećam ljubav i poverenje i prema umu i prema srcu Vašem. Svagda sam želeo da se taj um i to srce uprave ka Bogu, i da ih On prigrli. Sada mi dolazi misao: ne ispunjava li se to sada, po neočekivanom sticanju okolnosti, kako se izražavaju svetovnjaci, po naročitom ustrojenju Promisla Božjeg, kako dozvoljavam sebi da se izrazim po svome razumevanju. Vi, čitajući moja dela, usvajate iz njih sve misli i osećanja i činite ih Vašom svojinom, i kako ja shvatam, sjedinjujete se sa mnom u jedan duh, u isto usmerenje. Ovakvu upravljenost pozajmio sam svecelo iz učenja Svetih Otaca Pravoslavne Istočne Crkve. Radujem se od srca što je Ivan Iljič došao na dobru ideju da izda moja dela svojim sredstvima. Usuđujem se da pomislim da će on učiniti dobro delo celokupnoj domaćoj hrišćanskoj zajednici, pružajući duhovno štivo ne iz onog obrazovanja koje daje škola, prenoseći samo knjiška znanja, nego ono koje je stečeno manastirskim životom. Škola predaje znanja, koja se primaju umom, i ništa više, a manastirski život predaje delatna hrišćanska znanja koja obavezno vrše spasonosni uticaj na usmerenje, nastrojenje, delatnost čitaoca. Sveti Isaak Sirijski uporedio je nastavu prve vrste sa izvorom voda i plodovima, predstavljenim na zidu kao slika, tako da se na njih može gledati sa prijatnošću, ako su dobro naslikane, i ništa više. Znanja druge vrste ovaj Sveti uporedio je sa samim izvorima voda, sa samim plodovima, koji mogu da služe za ishranu čoveka. „Koliko je pretežnija duša od tela, govori Sveti Jovan Lestvičnik, toliko je milostinja duševna iznad telesne“. Ako bi moja dela mogla da se smatraju za duševnu milostinju, onda smem da pretpostavim da će Iv. Iljč., objavivši ih, učiniti ne toliko delo od komercijalnog značaja, koliko delo blagočašća hrišćanskog. Vreme je da se razmisli o hrišćanskom blagočašću! Ja ne jurim za novčanom koristi, a ako kakve i bude, želim, po običaju svome, da je upotrebim na korist čovečanstva i hrišćanstva. Moj jedini cilj je da ne bude skriveno ono što mnogima može da bude korisno. Ako se ne varam, kod nas skoro da nema ni približno takvih duhovnih dela. Meni i bratu mome Ivan Iljič će takođe učiniti duhovno dobro, jer će nas osloboditi materijalnih briga oko štampanja i objavljivanja, i daće nam mogućnost da se svecelo posvetimo našim duhovnim zanimanjima, sa kojima su nespojive trzavice.
Uzdam se u milost Božju, da ćete razumeti sve što sam ovde kazao; to je prilično duboko, i bez obzira na prostotu i jasnoću stvari, neće ga svako shvatiti. (…)
 
18. aprila 1863.
Vama odani sluga
Episkop Ignjatije.
 
315. O obraćanju Bogu u životnim teškoćama
 
(…) Budite saputnik sinu Svome molitvom Svojom! Ima nevolja i ličnih i zajedničkih. Ljude snalaze i jedne i druge, ne bez dopuštenja Božjeg. Gordi razum čovečiji smatra sebe vladaocem sveta, zato što ne vidi Boga, Koji gospodari svetom, i stoga, prilikom nevolja koje premašuju shvatanje čovečije zapada u uninije i beznađe. Ali ko priznaje Boga za gospodara sveta, taj se u tegobnim okolnostima obraća Njemu i dobija pomoć preko svakog očekivanja. (…)
 
14. maja 1863.
 
316. O „Ogledima iz asketike“
 
(…) Dalje ću reći: ako osećate da ste u stanju, prihvatite se korekture „Ogleda iz asketike“. Zato su od suštinskog značaja sledeći razlozi: 1) pretpostavljam da će brižljivo pregledanje „Ogleda“ uticati blagotvorno na Vašu dušu, već naviknutu da stupa u opštenje sa duhom Svetih Otaca pravoslavne Crkve i da nalazi hranu i utehu, još više, oživljavanje, u tom opštenju;
2) zbog Vaše odanosti meni, zbog saosećanja koje gajite prema mojim ubogim spisima, zbog Vašeg znanja i vičnosti ovome poslu ne mogu da ukažem ni na koga drugog, ko bi služio na opštu korist hrišćanstva sa takvim usrđem i tako ispravno kao Vi;
3) Vi dobro poznajete Glazunova i možete bolje od drugih, voditi poslove u njegovoj štampariji.
Stoga, Gospod da Vas blagoslovi za ovaj trud.
 
8. aprila 1864.
 
317. O bogougodnim zanimanjima i značaju „Ogleda iz asketike“
 
(…) Iskreno Vam blagodarim za poslane brošurice o Darjuški: takve proste hrišćanske duše kao što je Darjuška veoma su bliske Bogu; između njih i Boga nema one pregrade, onog kamenog zida koga postavljaju obrazovanost i običaji ovoga sveta.
Veoma mi je drag Vaš rad na korekturi „Ogleda iz asketike“, koji u hrišćanskom pogledu imaju ogroman značaj. To nije moje delo, zbog toga se izražavam o njemu tako slobodno. Ja sam bio samo oruđe milosti Božje prema savremenim pravoslavnim hrišćanima, kojima je preko potrebno jasno izlaganje hrišćanskog podviga duše koji rešava večni udeo svakog hrišćanina. Veoma je lako upustiti se u pogrešan podvig i posredstvom njega potpuno se otuđiti od Boga. Baveći se korekturom „Ogleda“, Vi se trudite i na opštu korist i radi Vaše sopstvene duše. Usuđujem se da pomislim da Vam je Promisao Božji doneo ovo delo kako bi se duh Vaš otrgao od duha ovoga sveta i orodio se sa duhom Božjim, u čemu je suština spasenja. U „Pet. Vku“ izašla je vrlo značajna brošura:“ O strahotama i iskušenjima koje duša može da doživljava pri prelasku svome u zagrobni život“. Kao što se vidi, sveštenik, akademik, opisao je iskustvo koje je doživeo 1862. godine. Iskustvo služi kao potvrda „Slova o smrti“ i „Slova o viđenju duhova“. Savetujem Vam da to pročitate radi Vaše duševne koristi. (…)
 
28. juna 1864.
 
320. O svojim delima
 
(…) Pokojni jeroshimonah Sergijeve pustinje Stefan pred smrt svoju stalno je čitao „Slovo o smrti“ i ne jednom ponavljao mi je sledeće reči: „To niste Vi pisali, to Vam je Bog dao da napišete“. Sasvim tačno! To isto sam dužan da kažem uopšte o svim mojim ubogim delima. Takvu ocenu o „Ogledima iz asketike“ čujem i od veoma dubokih ljudi. Tako je ugodno Bogu. Sada vidim da poslednja dva toma služe kao dopuna prva dva. Uveren sam da ćete to i Vi uvideti, kada ih pročitate. Vaše učešće u ovom delu smatram za milost Božju prema sebi. Vaše bavljenje njime ispunjava dug moj prema Vama. Sećam se, ja sam Vam već pisao o tome. Da kažem o sebi: neobično sam slab. Ali pošto se to desilo po dopuštenju Božjem, to sam i ja dužan da smatram svoje stanje kao dobro, jer je došlo iz ruke Božje. Prizivam blagoslov Božji na Vas i na N. A. Sudeći po toku događa ja, poslovni ljudi će imati mnogo posla. Od duše želim N. A. da bude koristan otačastvu i sebi u vremenu, ne zaboravljajući na večnost. Ja odslužujem svoje i mogu da kažem, da je sve privremeno i zemaljsko zamalena, da je rok na koji se ono daje veoma kratak. Treba biti krajnje oprezan i ne dopustiti privremenom i kratkotrajnom da nas obmanjuje. A ono to čini. Kako? Predstavljajući se kao večno i neotuđivo.
 
Vaš pokorni sluga i prijatelj
Episkop Ignjatije.
23. januara 1866.
 
321. „Ogledi“ jesu dap Božji. Tegobe onoga vremena
 
Bez obzira na našu bolešljivost, kako Vama, tako i meni biva darovan nastavak zemaljskog stranstvovanja radi temeljnog pripremanja za večnost. Neka nam milosrđe Gospodnje, koje nam podaje ovaj dar, podari i razum za služenje njime.
Vi pravo govorite da „Ogledi“ nisu moje delo. Oni su dar Božji savremenim pravoslavnim hrišćanima. Ja sam bio samo oruđe. To isto moram da kažem i za ona dva toma koja su sada stigla u štampariju. Doba je strašno! Potpuno su nestali živi organi Božanske blagodati, u odelu njihovom došli su vuci: obmanjuju i pogubljuju ovce. Ovo je neophodno shvatiti, ali to malo njih razume.
Potpuno saučestvujem u Vašoj žalosti, izazvanoj smrću matuške V. Sudovi Božji jesu bezdani mnogi. U retkim slučajevima mi možemo da budemo nepogrešive sudije završetka čovekovog života, a to se daruje onda kada to zahteva duševna korist po naročitom domostroju Božjem. U slučaju koji opisujete najbolje je pouzdati se u Boga i postarati se da se brižljivim pominjanjem upokojene nadoknadi propust učinjen prilikom njene končine.
Ištem Vaše molitve za mene radi ispunjenja zapovesti Božje, koja od nas traži da se molimo jedan za drugog. Po toj zapovesti ja se molim za Vas iako znam da je moja molitva sasvim nedostojna Boga.
 
Episkop Ignjatije
22. februar 1866.
 
328. O prosvećenju duše
 
Na pismo Vaše odgovaram pismom. Izvesna uteha koju osećate, nije prelest, nego uobičajena posledica Vašeg puta, ili pravilnije rečeno, puta Božjeg. Početak prosvećenja duše jeste uviđanje grehova svojih i svoje ništavnosti. A pošto je to plod blagodati, koja nam je dana pri krštenju, to je ono propraćeno sladošću, utehom, suzama, u kojima je tuga pomešana sa radošću, suzama sasvim drugačijim nego što su suze ljudi veka ovog. Okusite i vidite kako je blag Gospod. Okušanje ovo otvara oči i rađa veru živu, jasno videću, sasvim protivnu onoj koju slepci nazivaju istinom, koja je zaista slepa i mrtva, postoji samo na vrhu jezika.
Pogružavajte se u smirenje i ljubav prema bližnjem, odri čući se sebe. Tako ćete naći Gospoda. Amin.
 
15. aprila 1843.
 
329. O samoanalizi i usamljenosti, pouka bolesniku
 
Ko želi da se nauči istinskoj premudrosti, to jest da zadobije Hrista, Božju silu i Božju premudrost, „lud neka bude“, po rečima Apostola. Trudite se da sačuvate tu ludost koju imate, i stekavši veću, nemojte se upuštati u mnogolikost razuma, koja je svedočanstvo duševne praznine. Kada sestra Vaša bude stupala s Vama u razgovor, postavljajući pitanja, kao što ih je postavljala i ovde malom I. o onome što izaziva nedoumice, tada na ta pitanja nije korisno odgovarati rešavanjem pitanja, nego nju treba dovoditi do prostote i pokajanja, odlučno govoreći da onaj ko se bavi razmišljanjima o visokim stvarima ne može da izbegne zablude i da će, vodeći, po svom mišljenju, duhovni život, biti daleko od puta spasenja. Manje je korisno podrobno upoznati nebo i zemlju nego poznavati svoje nedostatke i sagrešenja. Ovo poslednje znanje toliko je korisno, a ujedno toliko uzvišeno, da je ono dar blagodati, iskan molitvom, nispošiljan od Boga. Čovek sopstvenim naporima ne može da stekne to znanje. Sopstveno naprezanje je potrebno, kao svedočanstvo iskrene želje da se od Boga dobije znanje. Svedočite ovo sestri Vašoj, dokazujući opravdanost reči Vaših naročito prvim četirima glavama Prve poslanice Korinćanima.
Nemojte jadikovati zbog nedostatka usamljenosti. Prilike, ili tačnije, Promisao Božji, će Vas dovesti do upražnjavanja služenja i utehe bližnjima Vašim. I trudite se na toj njivi, na kojoj ste postavljeni, ne odajući se, s jedne strane, svakidašnjim trzavicama, a sa druge revnosti ne po razumu, pri kojoj se obavezno prikrada misao da utehu pružate Vi, da nije Bog taj ko preko Vas pruža utehu drugima, nego da Vi treba da budete uteha za druge. Sladost osame proističe iz ispunjenja Hristovih zapovesti vršenih u opštežiću.
Najzad Vi ste bolesni. Onaj ko hoće da se približi Bogu treba da prođe dušom i telom kroz mnoge nevolje i bolesti. Govorite bolestima Vašim: “ Dođite, Bogom poslane, pomučite grešno telo, prožmite ga ognjem, mučite ga malo za bezakonja čije je obitalište ono bilo!“ Za vreme bolesti ne prisiljavajte sebe na pravilo bez mere. Umesto njega prinosite Gospodu žrtvu hvale i blagodarenja.
Mir Vam.
 
8. oktobra 1843.
 
330. Pouka bolesnici
 
Postoji bolest, a postoji i umišljanje bolesti. Najzad, dešava se i da je čovek stvarno bolestan, a vrag mu našaptava da nije bolestan, nego da samo umišlja da je bolestan. Sa Vama se događa ovo poslednje. Ostavite privremeno poklone, njih je zamenila bolest, ali ne ostavljajte molitvu sa srdačnom skrušenošću. Kada Vam dođe poročna misao ili poročno osećanje, odbacujte ih i prekorevajte sebe. Vi ne treba da umišljate da se u Vama bilo koji porok umanjio, već, naprotiv, imajte na umu da ste smestilište svih poroka. Ne treba da se smućujete kada se u Vama pokazuju nemoći duševne i telesne. Naprotiv, podnosite Vaše nemoći sa trpljenjem i velikodušnošću. U Vama je potajna gordost, Vi se ne sećate dobro da ste grešnica. Ako biste to imali na umu, kako valja, onda biste videli u sebi nemoć, ne biste se smućivali, nego biste govorili sebi: „U ovakvoj grešnici, kakva sam ja, i treba da bude takvih nedostataka!“ Gospod da Vas nauči smirenju, iz koga izvire svako spokojstvo i izliva se u srce mir i tišina. Bog da Vas blagoslovi.
 
1. februara 1844.
 
331. O ispovesti
 
Sav naš život treba da potiče u pokajanju, jer mi smo van istine dokle god nismo potpuno u Hristu, što možemo da očekujemo tek posle smrti. Što se više pogružavamo u pokajanje, tim više nalazimo da nam je ono potrebno. Što se više očišćujemo, tim više nalazimo da smo daleko od Presvetog i Prečistog. Ko je sav pomračen, taj ne vidi na sebi ni jednu mrlju.
U vezi sa osećanjima koja ste imali pred pričešće i posle njega, reći ću Vam: svagda treba smatrati sebe nedostojnim Hrista i pristupati My kao Lekaru duša i tela naših, kao jedan od gubavih, slepih, besomučnih, zato što smo mi takvi po duši. Ali treba se čuvati da skrušenost srca ne pređe u beznađe, koje proizlazi od uzdanja u sebe, a ne u milosrđe Hristovo. Pogledajte pažljivije! Pred ispovest među blagim pomislima imali ste pomisao sitničave proračunatosti, hteli ste da na ispovesti kažete sve, hteli ste da se razračunate sa Hristom, hteli ste da više ne budete dužni Njemu! I izašli ste, noseći u sebi osećaj nezadovoljstva, a lukava pomisao koja Vas je navodila na bojažljivu promišljenost, kada je počela da smućuje, govorila je: „Nisi sve rekla na ispovesti“. Proverite. Govorimo na ispovesti ono što vidimo u sebi, ali neuporedivo veći broj grehova ne vidimo, i zato mnoštvo znanih i neznanih grehova naših bacamo u more milosrđa Hristovog i posle Svete Tajne Ispovesti doživljavamo osećanje spokojstva koje nas čini zadovoljnim ne zbog dela naših, nego zbog Hristovog milosrđa, i ostajemo Njemu dužni dugom koji se ne može isplatiti.
Šta ćete reći u vezi sa Vašim pravilom? Ono Vam je bilo dato, kada je um Vaš bio mrtav i kada je telesni trud pri kratkoj i jednoličnoj molitvi pomagao oživljavanju uma umrtvljavanjem maštarenja. Sada, ako taj trud suviše opterećuje telo, možete ga umanjiti, prepuštajući umu oslobođenom od maštarenja da plovi u rečima Duha, u psalmima i himnama i pesmama duhovnim, pojući Gospodu ne samo ustima i mišlju nego i u srcu svome.
 
8. aprila 1844.
 
340. O oskudici duhovnog znanja
 
(…) Putujući, obišao sam povelika prostranstva, video pobožne ljude u svetu i u manastirima. Takvi ljudi su sada krajnje retki i to sa veoma oskudnim znanjem, a poneki sa pomešanim pojmovima, a ovo zato što u med dolivaju žuč, to jest čitaju Svete Oce Pravoslavne Crkve, a da pri tom ne ostavljaju i lažne svece tamnoga Zapada. I zbiva se ruska poslovica: kap žuči u čaši meda. I sve izbacuj napolje! Nestalo je istinskog duhovnog znanja i duhovnih nastavnika. Poneki ponešto razumeju ne slabije od nas sveštenih lica, a učenje im je nekako neprosvećujuće, sve naokolo hode, a do vrata ne dospevaju, ne pogađaju ih, kao da igraju žmurke. (…)
 
24. septembra 1847.
Nikolo-Babajevski manastir
 
349. Dobar udeo
 
(…) Blaženi oni koji, daleko od svetske buke i životnih briga, mogu da posvete sve svoje vreme služenju Bogu, priprema nju sebe za večnost. Gospod je takvo stanje čovekovo nazvao dobrim delom (udelom). Taj dobri deo neće se oduzeti od Vas u sve dane zemaljskog života Vašeg. Da bude on stalno nasleđe Vaše i verni zalog večne radosti.
Prizivajući na Vas i porodicu Vašu blagoslov Božji i ostalo.
 
24. januara 1861.
 
351. N. V. Golouševoj. O spasenju
 
Milostiva gospođo, N. V.,
 
Blagoslov Božji da počiva na Vama i na čedima Vašim. U svakom delu početni uslov uspeha je pravilan pogled na to delo, pa je tako i u delu spasenja, za sticanje željenog spasenja neophodan pravilan pogled na sebe i na spasenje. Zbog povređenosti naše prirode grehom u nama je pomešano dobro sa zlom, te zemlja srca našeg ne prestaje da proizvodi zlo, a ni dobru ne daje da raste samo, celovito, nego svagda sa primesom zla. Ovaj proces nama je prirodan ne zato što smo mi tako bili stvoreni, nego zato što smo svojom voljom dopustili da u našu prirodu uđe otrov, koji više ne možemo sopstvenim naporima odvojiti od svoje prirode. To odstranjivanje (otrova greha) vrši za nas Iskupitelj, ištući od nas i sopstvene naše napore radi iskorenjivanja u sebi zla, kao delatne dokaze da smo istinski prihvatili spasenje koje nam je Bog darovao zabadava. Dakle, ne treba klonuti duhom; videći kako raznoliko zlo niče u nama, treba stalno da mu se protivimo i da ga čupamo iz sebe. Trud i podvig su doživotni. U svoje vreme, kada malo po malo počne da onemoćava zlo, počeće da se javlja i mir duševni, znak zdravlja duše. Ali potpunog mira u oblasti bitke i borenja nema. On se čas javlja, čas se opet skriva, mesto stalnog mira na nebu je i u večnosti. Sve ovo treba znati, kako od sebe ne bismo zahtevali ono što nam nije prirođeno, i opet zbog toga da ne bismo klonuli duhom u doživotnom podvigu, boreći se odvažno sa zlom, koje ustaje protiv nas i unutar i izvan nas. Kada takvim podvigom dokažemo našu vernost Bogu, onda će dar blagodati Božje – spasenje, tajanstveno unet u nas krštenjem i koji je u sjedinjenu prirode čovečije sa Božjom prirodom, i u isceljenju prve u dodiru sa drugom, početi jasnije da ispoljava svoje prisustvo u nama, donoseći nam potpuniju, presudniju pobedu nad zlom, proizvodeći u nama duboki mir i tešeći nas nadom na blaženu večnost. Želim Vam da se valjano podvizavate pod rukovođenjem Reči Božje i da se ovenčate vencem spasenja po neiskazanoj milosti Božjoj.
Sa osećanjima potpunog poštovanja i najiskrenije odanosti…
 
Episkop Ignjatije.
17. februar 1862.
 
352. O predavanju volji Božjoj. O samoudubljivanju
 
Potrebna je predanost volji Božjoj za ono što Bog dopušta. Očevidno je da se hrišćanstvo, taj tajanstveni duhovni dar Božji ljudima, udaljava neprimetno (za one koji ne brinu za svoje spasenje) iz društva ljudskog koje je zanemarilo taj dar. Treba ovo uvideti, da ne bismo bili obmanuti od glumaca i od glumljenja pobožnosti. Uvidevši ovo, treba da odvratimo pažnju od tužnog prizora, i da ne bismo podlegli poroku osuđivanja bližnjih, valja nam obratiti pažnju na same sebe, pobrinuti se o sopstvenom spasenju, jer milost Božja još daruje mogućnost da se spasu oni koji su voljni da se spasu.
 
26. maja 1864.
 
353. O tome kako se treba odnositi prema laži
 
Vuci obučeni u odelo ovčije, dolaze i poznaju se po delima i plodovima svojim. Teško je gledati kome su poverene ili kome su dospele u ruke ovce Hristove, kome je prepušteno njihovo rukovođenje i spasenje. Ali to je dopuštenje Božje. Koji budu u Judeji neka beže u gore.
 
25. maja 1865.
 
354. O laži
 
Moj rođendan je 5. februara. Toga dana učinjen mi je poklon, neizrecivo prijatan. Toga dana objavljen je u „Moskovskom vesniku“ članak u kome je kao osnovna misao istaknuto da laž može da ima samo trenutne pobede, da se lažju ništa ne može postići trajno, da ona ne pojačava, nego slabi i ruši delo kome služi. Ovo je velika istina, od najveće važnosti. Nju treba napisati zlatnim slovima. Nju treba da zna svako ko hoće da pravilno upravlja sobom, a naročito ko hoće da pravilno upravlja ljudima i zajedničkim stvarima. A šta se pokazuje? U “ Ogledima iz asketike“ ova misao se razvija u odeljku „Razgovor o Isusovoj molitvi“ (str. 121), u početku odeljka o manastiru (str. 437) i na mnogim drugim mestima. Zašto se ponekad dešava da se ljudi stavljaju u lažno stanje i postupaju na štetu svoju i svih? Zbog prihvatanja i usvajanja lažnih misli i shvatanja, zbog uticaja iz oblasti čovekoubistvene laži. Sva istorija čovečanstva dokazuje ovo krajnje zapanjujućim činjenicama. O, kada bi se kod nas u Rusiji razvilo za privremeni i večni život čovekov veličanstveno i blagotvorno pravilno shvatanje svete Istine, kada bi sva delatnost, i lična i zajednička, potekla iz ovog Božanskog istočnika!
Laž ne pojačava, nego ruši delo kome služi. Kako je ovo istinito! Naročito se ovo tačno pokazuje u delima duhovnim. Između ostalih, kao dokaz za ovo služi nedavno izašla u Moskvi knjižica o dvadeset šest moskovskih lažnih proroka. Knjižica je objavljena u žurnalu „Stranik“, i u njoj se namerno spletkari o svetosti neimenovanog lica, ali ja sam pogodio ko je. Tok događaja je takav da je neminovno razobličavanje velikih razmera.
 
15. februara 1865.
 
355. O promislu Božjem
 
U religioznom pogledu naše doba je veoma teško: raznoliko odstupništvo od pravoslavne vere poprimilo je široke razmere i počelo da deluje sa neobičnom energijom i slobodom. To je predskazano Rečju Božjom i, čak i kod nas, odvija se odavno. Nad sudbinom sveta i svakog čoveka neuspaljivo bdi Promisao svemogućeg Boga, i sve što se dešava vrši se ili po volji ili po dopuštenju Božjem. Mi treba da obraćamo pažnju uma na sebe i da umoljavamo Gospoda da nas sačuva u vernosti Pravoslavnoj Crkvi, da nam otkrije svesvetu volju Svoju i besprekorni put ka Sebi, istočniku istinskog života i spasenja. Spasenje je dar Božji ljudima, nikako ne njihov sopstveni pronalazak i tekovina, i zato ono ne može da se odvija drugačije nego pod vođstvom Boga, Njegovom milošću i blagodaću. Ova milost Božja izbavila te je od viđenja, ostavivši te pri viđenju za dušu najkorisnijem, neškodljivom, pri viđenju grehova svojih. Milost Božja biva posvedočena uspokojenjem srca.
 
356. I. I. Glazunovu. O dobrim delima
 
Na sva dobra dela nasrću nevolje, međutim, Sveto Pismo govori da oni koji su započeli dobro delo treba da ga završe. U naše vreme širenju učenja Svetih Otaca naročito se suprotstavljaju odbačeni (pali i zbačeni sa neba) duhovi, našaptavajući razne pomisli telesnog mudrovanja i uzbunjujući ljude, rukovođene telesnim mudrovanjem. Stoga pretpostavljam da bi trebalo da se čvrsto pridržavate dobre namere koju ste prihvatili, a da po misli i nagovaranja ljudska primite kao znak da je delo vaše prijatno Bogu i korisno hrišćanstvu, baš zato što se protiv takvih dela svagda podižu prepreke i nevolje, po mišljenju Svetih Otaca. Teškoće posvedočuju takva dela. Naprotiv, dela koja se vrše u duhu ovoga sveta, na štetu i na osudu duše svoje i duša bližnjih, idu kao po loju. Vama je to najbliže da zapazite: vidite kako se brzo šire knjige koje upropašćuju i veru i moral, koliki troškovi se stvaraju za njihovo štampanje i izdavanje, sa kakvom revnošću se jedni trude da ih šire, a drugi da ih kupuju. Šta mislite, kako to izgleda pred Bogom? I šta treba očekivati zbog toga na sudu Božjem? Neverujući galame da Boga nema, pa nema ni suda Božjeg. Zbog takve vike, kojom razvrat nastoji da umiri razloge savesti, Bog nije prestao da postoji. On postoji, i obavezno će dati svakom čoveku po delima njegovim. Samo otpadništvo predskazano je sasvim jasno u Svetom Pismu i služi kao svedočanstvo o tome koliko je tačno i istinito sve što je rečeno u Pismu.
Ovim redovima ispunio sam dug svoj prema Vama i prema sebi. Uostalom, Bog je prepustio svakom čoveku na slobodnu volju da za vreme svog zemaljskog života čini dobro, ili da ga ne čini. Vi sami vidite kakvu sada potrebu za učenjem Svetih Otaca ima hrišćansko društvo, koje je uzburkano raznim nečastivim učenjima. Učinivši svoje delo, to jest predavši Vam radi objavljivanja svoj dvadesetogodišnji trud, bez naknade, ja se za ono ostalo uzdam u volju Božju i želim da budem u miru duševnom na osnovu pokornosti volji Božjoj.
 
26. oktobar 1864
 
357. Meljnikovu. Zemaljski život je škola večnosti
 
Milostivi Gospodaru, Dimitrije Aleksejeviču!
 
Posetu Vašu u Stavropolju ne mogu da uzvratim ličnim dolaskom k Vama. Dolazim svojom knjigom. Primite je sa ljubavlju, a u slobodnim trenucima bacite pogled u nju. Ova knjiga je knjiga samosagledavanja. Knjiga ne propoveda hrišćanstvo spolja, nego na osnovu čovekovog ispitivanja samoga sebe.
Sva zemaljska stanja su oročena. Zemaljski život naš je škola u kojoj treba da se pripremamo za večnost. U svakoj nauci neupražnjavanje biva uzrok neznanja, a nama bliska večnost, onima koji je ne razmatraju, stoji beskonačno daleko, zaodeva se u duboki mrak. U izučavanju svake nauke zahteva se da izučavanje bude pravilno, bez toga dolazimo do ništavnih ili lažnih rezultata. Upravo tako je i u izučavanju hrišćanstva neophodna pravilnost, bez nje čovek će neizbežno skrenuti u mnoge različite zablude, a tamo gde je vladavina istine nema mesta za one koji su zapečaćeni lažju
Želeći Vam dobra privremena, a još više blaga večna, sa osećanjima savršenog poštovanja i najiskrenije odanosti imam čast da budem…
 
358. Knezu Gorčakovu. Kratka karakteristika usmerenja Otaca Istočne Crkve i zapadnih pisaca. Zemaljski život je predvorje večnosti
 
Milostivi Gospodaru, kneže Aleksandre Mihajloviču!
 
Kada ste bili poslanik u Virtenbergu, a ja bio nastojatelj u Sergijevoj pustinji, tada ste, posle smrti supruge Vaše, posetili obitelj koju sam pomenuo i udostojili posete i moju keliju. Imao sam čast da primim Vašu Ekselenciju na balkonu. Povela se reč o delu Tome Kempijskog. Rekao sam Vam svoje mišljenje o njegovoj knjizi „O ugledanju na Hrista“. Ali klet duševna je dubina neizmerna. Susret je bio suviše kratak, mišljenje moje, zasnovano na dugogodišnjem izučavanju Otaca Pravoslavne Crkve, nije moglo da bude izloženo na zadovoljavajući način. Nedostatak u onome što sam rekao nadoknađujem tako što Vas upoznajem sa knjigom „Ogledi iz asketike“. U njima ćete pročitati o učenju naših Otaca o unutrašnjem duhovnom podvigu. To učenje se razlikuje od zapadnog učenja time što Oci vode svoga čitaoca ka pokajanju i plaču nad sobom, a zapadni pisac vodi ka uživanju i zadovoljstvu sobom. Svako zemaljsko stanje i položaj prolaze, čovek se neprimetno približava vratima večnosti. Ako istinska ljubav želi bližnjem istinska blaga, onda ta želja treba da se odnosi na večna dobra. Primite od mene takvu želju. Osvrnuvši se na knjigu, Vi ćete se suočiti na svakoj stranici njenoj sa tom željom iskazanom bez laskanja palom čoveku. (…)
 
Komentari Ep. Ignjatija na kazivanje arhimandrita Makarija, bivšeg rektora Tverske bogoslovije, sada cenzora, da su mu zli duhovi kazivali da je neizmerno mnoštvo zlih duhova pušteno radi borbe protiv Crkve pravoslavne, zajedno sa papizmom i muhamedanstvom.
 
Nema sumnje da je dejstvo duhova pojačano. Ali njihovom svedočenju nemoguće je verovati. Ako oni ponekad i kažu istinu, to je radi toga da bi time sigurnije naneli štetu. Sada je glavni njihov trud u tome da obore sve istinite ideje o Bogu i o svemu Božanskom i da veličaju ideje o čoveku u njegovoj paloj prirodi, te da time priprave veličanje onog čoveka koji se preuznosi iznad Boga, prema proroštvu svetog apostola Pavla. To je ona ideja koja je pogubila ljude u raju, samo što se ona sada razvija opsežno i mnogostrano. Kakav papizam! Kakvo muhamedanstvo! To je samo maskiranje, to su posebna dejstva. Papa i Muhamed služe kao predizobraženje antihrista. Najbliža njegova slika je Griška Otrepjov.
 
359. Štapskom kapetanu S. I. Fjodorovu. Sreća i uslov za nju
 
Dragi Stefane Ivanoviču!
 
Vaše pismo me je neobično obradovalo. Slava Bogu što ste se preselili iz Gruzije u Kijev, to mi daje nadu da ćete vremenom obaviti i drugo preseljenje, to jest iz Kijeva u Petrograd, iz koga možete ugodno da posetite staroga prijatelja, koga još niste zaboravili. Ali kakvog ćete ga zateći! Ne onakvog kao što je bio pre, ne punog živosti, no izmoždenog bolestima i naporima, koji su, iako sami po sebi mali, ipak bili veliki za moje snage. Pri svemu tome blagodarim Gospodu ja sam dovoljno srećan, veoma srećan, ali ne zbog grehova mojih srećan. A prvi uslov za ovo je to što sam ja Hrišćanin i monah, premda i nedovoljan (nepotpun). Drugo, oko mene ima ljudi na koje mogu da pogledam sa najiskrenijom ljubavlju. Pustinja naša je uz mope i vidivo i životno. Gledam jedno i drugo i radujem se što živim na obali među zidinama manastirskim. (…)… Želeći Vam dobro zdravlje i blagostanje, imam čast da budem Vaš usrdni sluga i molitvenik pred Gospodom, arhimandrit Ignjatije.
 
6. jula 1836.
 
362. D. V. Brjuzginu. Savet devojci koja je poželela da stupi u manastir
 
Milostiva gospođice, devojko Ana Dementjovna!
 
(…) Vaša namera je dobra i pohvalna, jer sve tobožnje utehe telesne brzo prolaze, i zato je sasvim bezumno provesti u sujeti život naš dat nam od Boga radi pripremanja za budući život. Po želji Vašoj dajem Vam savet svoj: prvo, molite se Gospodu da blagoslovi Vašu nameru i da Vam Sam poda mogućnost za njeno ispunjenje, jer je Najdraži Spasitelj naš rekao: „Bez mene ne možete činiti ništa“. I Sveti Oci, koji su kao zvezde na nebu crkvenom prosijali raznim vrlinama i samim opitom, to jest samim ispunjavanjem zapovesti Njegovih, silu reči Njegovih presvetih i božanstvenih poznali, govore: „Svako delo, makar i dobro, ali bez molitve i prošenja pomoći Božje započeto, ne biva ispunjeno“. Stoga i ti započni od molitve i prošenja pomoći Božje.
Drugo, svaka devojka koja želi da stupi u manastir po običaju naših manastira treba da zna nekakvo rukodelje, da bi njime sebe izdržavala, a prilikom samog stupanja u manastir dužna je da sagradi ili kupi sebi keliju, a za to joj treba trista rubalja. Postarajte se da sve to pripremite, a kad to učinite obratite se meni pismeno, ili bolje lično. Kada Vas vidim lično, i prema mogućnosti svoga oskudnoga razuma razmotrim Vaše osobine, možda Vam uz Božju pomoć i dam savet u koji konkretno manastir da stupite. Od srca bih želeo da Vam i u novcu pomognem, ali ne mogu mnogo, jer kod mene u obitelj stupa njih mnogo koji ništa nemaju i podržavajući ih u njihovim potrebama, sam ostajem u oskudici.
Da bude blagoslov Božji na Vama. Vaš usrdni molitvenik pred Gospodom, arhimandrit Ignjatije. 9. oktobra 1838.
 
366. Jednoj osobi na visokom položaju. Opis nesrećnog slučaja koji se dogodio na putu u Petrograd i želja da se u osami okončaju ostali dani svoga života
 
Zadesila me je nesreća! Dana 23. avgusta, polubolestan, putovao sam do Preosvećenog Mitropolita povodom manastirskih poslova i stvari crkvenog karaktera. Na desetom kilometru od Streljne radnik na putu uplašio je konja iz moje kočije, koji je, iskočivši iz uzengija, ovoga zakačio i oborio, od čega je taj putar i umro. Obavestivši o ovome koga treba, vratio sam se u manastir, poražen bolešću i srca i tela. Sada, malo došavši sebi telom i umom, osuđujem se da ponizno… molim, ovo istržući iz srca, razdiranog žalošću! Dozvolite mi… da u dubokoj osami, bez ikakve dužnosti, kao već za života umrli, okončam dane svoje. Radi ovoga zapovedite da budem oslobođen dužnosti od strane načelstva Sergijeve Pustinje sa dozvolom da izaberem usamljeno mesto, koje odgovara mom slabom zdravlju. Poneću u svoj grob tegobnu misao i teško osećanje da sam Vam za sve milosti… koje su potekle ka meni pravo iz dubine velike duše Vaše, doneo samo gorčine.
Ponizno Vas moleći, od srca ranjenog oštrom žaokom tuge, sa najdubljim poštovanjem i potpunom, neograničenom predanošću imam tu sreću, mada i nedostojan nje, da budem…
 
31. avgust 1845.
Arhimandrit Sergijeve pustinje
Ignjatije.
 
367. N. N. Hemšijevu O jedinom blagu poznanju Spasitelja, o svom služenju bližnjima Rečju Božjom i o pripremanju za večnost
 
To da smo svi mi, najmiliji Kneže, kratkovremeni stranci i tuđinci na zemlji, očevidna je istina. To da mi obraćamo tako malo pažnje na večnost, da je zaboravljamo, jeste verni znak našeg pada ne samo u telu, no još više u umu, u srcu. Gledajući u sebe, uvidećemo u sebi da nam je neophodno spasenje, da nam je potreban Spasitelj.
Poznanje Spasitelja, a kroz to i zadobijanje blažene večnosti, jeste najveća sreća na zemlji, jedino blago čovekovo.
Bog je omogućio Jekaterini Pavlovnoj da zadobije to blago, a zatim ju je stradanjima očistio i prizvao u večnost, i to u večnost blaženu. Njena končina ostavlja njoj istinski naklonjenima uspomenu u kojoj se sjedinjuje čuvstvo spokojno, čuvstvo verno, sa uobičajenim osećanjem žalosti za preminulim. Barem ja tako osećam. I ovo čuvstvo za mene nije novo: njega su mi ostavili neki koji su otišli odavde posle života na zemlji, blago čestivog u Gospodu.
Teši me to što mi je milosrdni Gospod dao da služim i Jekatarini Pavlovnoj dušespasonosnom rečju, makar i sasvim nedovoljno. Videvši da Bog mnoge upućuje da pribegavaju mojoj oskudnoj reči, ne mogu da ne priznam da mi je Bog naznačio kao udeo služenje bližnjima Rečju Božjom. Stoga želim i što se Vas tiče da vršim ovo služenje blaženo i da Vam objavljujem Reč Božju, koliko sam mogao da je poznam iz Svetog Pisma i spisa Svetih Otaca i pored svoje nemarnosti i nemoći.
Milosrdni Gospod da Vas uteši, da Vas ukrepi. Brzo, brzo će prohujati vreme i nastupiće i za Vas čas preseljenja u večnost. Iskoristite zemaljske dane Vaše na pripremanje za nju. Vi ste videli u slučaju supruge Vaše kako je dobro pripremiti se za večnost. Ovo pripremanje ublažava čak i ovdašnje žalosti utehom, i time se dokazuje da je ovo pripremanje pripravljanje za blaženstvo.
U Gospodu Vam odani
 
arhim. Ignjatije.
5. februara 1847.
 
368. Opis jednog od svojih pesničkih nadahnuća i utešno slovo porodici koja je izgubila svoga oca
 
Hristos vaskrse, i vaistinu vaskrse!
Mnogoljubljeni, cenjeni Fjodore Petroviču!
 
Dobivši pismo Vaše, dugo sam besedio sa njim. Ono i sada stalno leži na stočiću blizu mog kreveta. Na njemu provodim veći deo vremena. Moje jedino zanimanje je ležanje. Takav je udeo bolesnika. Često sam iščitavao duboko pismo tu ispovest duše Vaše, i prenosio se mišlju k Vama. I evo, ovih dana po običaju sam sam u keliji, po običaju ležim. Iznenada i živo mi se učinilo da sam na grobu Konstantina Fjodoroviča, zajedno s Vama, sa svom Vašom porodicom… Kao da se začuo glas Konstantina Fjodoroviča! Dušu moju je obuzelo čudesno, neočekivano nadahnuće: žurno se dižem iz kreveta, hitam da ispišem na hartiji misli koje su mi se pojavile u mnogobrojnom, zadivljujućem skupu. Kada sam ih prenosio na hartiju, ruka je jedva uspevala da uobliči, čas slovima, čas nekakvim znacima i nagoveštajima, misli koje su ključale kao vrelo, mešajući se sa još čudesnijim osećanjima koja su tiho i sladosno talasala dušu. Zatim sam pročitao ispisani list, i vidim: to ne pripada meni. Radosno, utešno nadahnuće spustilo se na mene ne radi mene samog: ono pripada više Vama nego meni. Šaljem Vam ga umesto crvenog jajeta. Vi ćete ga dobiti i pročitati na dan Svete Pashe. Neka drugi dočekuju praznik u bučnim veseljima, a neka Vama posluži kao uslađenje „Slovo iz večnosti“. To je beseda glasa koji mi je tajanstveno poslan.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *