NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA EPISKOPA IGNJATIJA SVETOVNIM LICIMA
(bez označavanja primalaca)
 
268. Iz molitvenog pravila. Put ka savršenstvu
(jednoj devojci, koja želi da se bavi
podrobnim i delatnim izučavanjem Hrišćanstva)

269. Nevolje hrišćana u poslednje vreme;
Glad za slušanjem Reči Božje

270. Usamljenost je neophodan uslov spasenja.
O vaspitanju kćeri (Iz pisma N. N.)

271. O bolesti tela
272. Žalosti su pečat izabranosti
274. O kratkovremenosti zemaljskog života
i o pripremanju za večnost

275. O pomislima, o predanosti volji Božjoj i veri u Boga,
koja pobeđuje nemanje nade u spasenje

276. O pažnji u molitvi
277. K. V. G.u. O pažljivoj molitvi, o molitvenom pravilu
280. O blagodarnosti Bogu za nevolje
282. Stajanje u hramu Božjem, nesustezanje sebe
i druga pitanja duhovnog života

283. O molitvi
284. O delanju umne molitve; o životu onog koji želi da se spasi
285. O unutrašnjem životu. Neophodnost poveravanja i razmatranje o licu koga za to treba izabrati
286. I. I. Glazunovu povodom izdavanja „Ogleda iz asketike“
287. O korekturi „Ogleda „
288. Odgovor onima koje sablažnjava „Slovo o smrti“
289. O delima episkopa Ignjatija, objavljenim i onim koja se objavljuju
290. O javljanjima istinskim i lažnim. O duhovnicima
293. O obavezama supruga pravoslavnog prema supruzi inoslavnoj, i o drugom
294. O prednostima odvojenosti od društva za lica koja ištu spasenje
295. O stvaranju Crkve Božje
296. Povodom raskolničkih napada na Crkvu
299. O trpljenju nevolja i uzdanju na Boga
302. O nevoljama u životu hrišćanina u svetu i o hrišćanstvu
303. O knjizi N. Gogolja: „Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima „
304. O živopisu crkvenom
307. Pisma S. I. Sovoj O ljubavi prema Bogu
308. O stihovima
309. O knjizi „Moj dap prijateljima mojim „
 


 
268. Iz molitvenog pravila. Put ka savršenstvu (jednoj devojci, koja želi da se bavi podrobnim i delatnim izučavanjem Hrišćanstva)
 
…Posle pomenika čitajte Jevanđelje, po dve ili po tri glave. Kada budete čitali o slepima, hromima, gubavima, besomučnima, mrtvima, tada imajte na umu da ste im slični i molite Spasitelja za svoje spasenje. Zatim treba da slede Vaša uobičajena zanimanja sa strahom Božjim, molitvom, korisnim mislima i sećanjima. Knjigu: Les saints peres des deserts de I’ Orient odobravam za čitanje . Ali i ovu knjigu treba čitati sa umerenošću. Savetujem da se učite čitanju na ruskom i slovenskom jeziku, radi čitanja Svetih Otaca. Ako ste za potrebe prolaznog sveta naučili razne strane jezike, zašto se onda ne potrudite i naučite maternji jezik Hrista radi i radi dobra duše svoje? Počnite da čitate na ruskom i slovenskom, makar Jevanđelje. (…)
Ako želite da idete istinitim putem Božjim i da ugledate duhovni plod u duši Vašoj, budite zadovoljni smirenim i prostim načinom duhovnog podviga. Nemojte tražiti naslađenje u maštovitim ushićenjima koja pobuđuju strani pisci. Odreknite ih se. Uskoro ćete se ubediti u pouzdanost puta Vašeg onim duševnim mirom i spokojstvom koji će se izliti u Vaše srce. Kod Otaca pustinje Istoka uvidećete da su Jevanđelje i Psaltir bili za većinu njih jedine knjige. „Hristos, rekao je jedan od njih, skriven je u Jevanđelju, i ko želi da nađe Hrista, može Ga naći u Jevanđelju. Hristos je Božja Sila i Božja Premudrost“. Zar onaj ko je našao Božju Premudrost ima potrebe za premudrošću čovečijom? Ne zanemarujte Premudrost Božju zato što je njena spoljašnost tako jednostavna i smirena. Osgavite, ponavljam Vam, sve strane molitve i štiva, koja su Vam se tako dopala i izgledaju Vam tako prelepa. Sledite onome što Vam savetujem pred Bogom i radi Boga. Kada se Vaše srce očisti okušanjem onoga što je istinski sveto i duhovno, tada će mu postati odvratno ono sve nazovi duhovno, tada se obradujte i zablagodarite Bogu, što Vas je izbavio od čeljusti laži i prelesti, koje ne mogu da shvate oni koji su obmanuti i pomračeni njima. Setite se reči Hristovih: „Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji Ga nalaze. Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuii Grabljivi“.
Ako se u životu po zapovestima Hristovim blagodat Svetoga Duha izlije u srce Vaše i bude znamenovala svoje prisustvo u njemu različitim duhovnim plodovima, kao što su neobičan mir, krotost, blagost prema svima, trpljenje, tada ćete biti sasud blagoprijatan Bogu, sasud spasenja.
A ako zaželite da budete savršeniji, onda se, posle potpunog samoodvraćanja, pogruzite u dubinu smirenja. Tada Vam se blagodat može predati obilnije, tada možete da osetite useljenje Hristovo, da postanete hram Božji: opitno ćete spoznati šta je hrišćansko savršenstvo na zemlji, koje Apostol naziva: „savršenstvo (znanje) delimično“. (…)
 
10. marta 1843.
Sergijeva pustinja
 
269. Nevolje hrišćana u poslednje vreme; Glad za slušanjem Reči Božje
 
U svetu ćete imati žalost, predskazao je Spasitelj učenicima Svojim; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet. I evo, ovo predskazanje Spasiteljevo ostvaruje se na Njegovim sledbenicima već hiljadu osamsto pedeset dve i po godine. Ali nevolje koje su zadesile malo Hristovo stado tokom tog vremena, vrlo su različite. Isprva je bilo otvoreno gonjenje hrišćana: svih dvanaest glavnih Apostola Hristovih, sa izuzetkom Jovana Bogoslova, okončali su zemaljsko stranstvovanje nasilnom smrću. Zatim se otvoreno gonjenje pretvorilo u istančanije i ne za svakog primetno, ali sasvim jasno umovima očišćenim: gonitelji su počeli da zahtevaju od hrišćana ne odricanje od Hrista, nego prihvatanje jeresi, toliko pogubne za dušu kao i odricanje, to jest da ispovedaju ne otvoreno bezverje, nego zloverje. Dalje proganjanje postalo je još istančanije: i verovanje u Hrista prepušteno je slobodnoj volji, ali je odbačeno življenje po zapovestima Hristovim. Prihvaćen je način života suprotan njima, usled čega vera nikako ne može preći iz početne u delatnu, tim manje u živu, odnosno duhovnu. Vera bez dela vere, odnosno bez ispunjavanja zapovesti Hristovih, mrtva je. Sama uvodna znanja o njoj ostaju za čoveka krajnje nejasna i zamršena, ako mu nisu razjašnjena (u njemu i njemu) delanjem, a nadasve Duhom Svetim. U ovom stanju zbunjenosti i nerazumevanja vidimo sada mnoge koji sebe smatraju hrišćanima, pa čak i učiteljima Crkve Hristove. Jedan od njih ne veruje u čuda Hristova, izneta u Jevanđelju, drugi veruje u jedan deo učenja Hristovog, a drugi odbacuje, jedan ne veruje u postojanje demona, a drugi opet, ne umejući da razlikuje dela vere od dela prirode, misli da će se svi spasiti zbog svojih dobrih dela, i tako dalje, i tako dalje.
Zbog toga veoma retko se može čuti istinita Reč Božja iz usta čovekovih, mada se često može čuti lažna. Glad za slušanjem Reči Božje – eto nevolje, neuporedivo teže nevolje od svih nevolja koje su ikad bile popuštene na hrišćane, ali i ovo je dopuštenje Božje, koje treba podnositi sa predanošću volji Božjoj. Gnev Božji podnosiću, govori Prorok. Sudeći po težini nevolja, popuštenih na sadašnji naraštaj, Gospod sa naročitom blagošću oprašta njegova sagrešenja. Blagoslov Božji da počiva na tebi. 18. jula 1853.
 
270. Usamljenost je neophodan uslov spasenja. O vaspitanju kćeri (Iz pisma N. N.)
 
(…) Usamljenost je svagda bila korisna, kada je, po duhu vremena, u društvu bilo mnogo blagočestivih ljudi, a sada pri opštem širenju razvrata, usamljenost i udaljavanje od poznanika i poznanstava jesu neophodan uslov za spasenje.
Ne dozvoljavajte sebi da udarate kćerčicu, čak ni prstom. To je veoma štetno za stanje naravi (moral) kako kćerčice, tako i majke. Ima nešto starinsko što je dobro, a ima i starinskog lošeg: ne treba podražavati onom rđavom. Prepiši sebi knjigu: „Pouke prepodobnog Avve Doroteja“, koji se bavio vaspitanjem mladih inoka sa odličnim uspehom. Ova knjiga će biti najbolja pouka za tebe samu i za vaspitavanje kćeri. Čitaj knjigu, i proučavaj je. Znaj da će više od svih tvojih saveta rečima, život tvoj biti najjača pouka za kćer. (…)
 
Nedostojni Episkop Ignjatije.
3. februara 1859.
 
271. Pisma episkopa Ignjatija mirjanima iz „priloga“ L. Sokolova. O bolesti tela
 
Gospod Bog da te se seti milošću Svojom. Bolešću se nadoknađuju podvizi. Bolest je gotovo spasenje, kada se bolesnik udaljava od rđavih reči, pomisli i maštanja, kada se predaje volji Božjoj, kada blagodari za bolest, koja ga udaljava od sveta, što on ne bi postigao samo sopstvenom slobodnom voljom.
Izvini: pišem malo, iako sam napisao mnogo. Oslabio sam, a zbog škrofula (guke), koje su mi napale oči, moram da čuvam oči. Prizivajući na tebe blagoslov Božji,
 
Ignjatije Episkop Kavkaski i Crnomorski
30. decembra 1858.
 
272. Žalosti su pečat izabranosti
 
Blagodarim za pismo tvoje od 15. decembra i čestitam praznike. Sasvim umesno i bogougodno rasuđuješ kad govoriš da su ti bolest i sa njom skopčane teskobe poslane od Boga radi zaštite od grehova i grehovnih sablazni, kojima je sada preispunjen svet. Ali i sada izabrani se spasavaju. Pečat izabranosti jesu žalosti. I onome koga najprisnije usvaja, šalje nevolje, i koga (prima) hoće da uvenča, podvrgava ga mnogim i različitim nevoljama da bi duša, potresena žalostima, progledala i videla Boga u Njegovoj Promisli. U nevoljama je veoma korisno predavati se volji Božjoj i blagodariti Bogu za poslanu žalost. Korisno je da nevoljnici čitaju žitije Velikomučenika Jevstatija Plakide (Mineji za čitanje 20. septembra).
Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
Ignjatije, Episkop Kavkaski i Crnomorski.
29. decembra 1839.
 
274. O kratkovremenosti zemaljskog života i o pripremanju za večnost
 
Hvala Gospodu za čestitanje povodom Praznika Vaskrsenja Hristovog, povodom koga i ja čestitam tebi, iskreno želeći da se sretnem sa tobom na večnom Prazniku pripremljenom svim hrišćanima vaskrsenjem Hristovim.
Zar sam te odavno video u Moskvi? Čini se kao da je to bilo nedavno, a od tada je proletelo više od pola godine. Tako će proleteti sav zemaljski život. On nam je dat radi pripremanja za večnost. Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
20. aprila 1862.
 
275. O pomislima, o predanosti volji Božjoj i veri u Boga, koja pobeđuje nemanje nade u spasenje
 
Kada čoveka naročito uznemiravaju pomisli protiv njegove volje, to je znak da je na tom čoveku milost Božja. Nečisti duhovi zavide takvom čoveku i nastoje da ga smute. Takve pomisli ne treba pretresati niti obraćati na njih posebnu pažnju, jer se time povećava smetenost. Neće se naći sređenost kod onih kod kojih je sve u neredu. Na svaku smućenost treba odgovoriti ukratko rečima: „Ja sam poverio sebe volji Božjoj“.
Takođe i u molitvi svakodnevno treba moliti Boga da On ispuni na nama Svoju svetu volju a zatim se utvrđivati verom u Boga, bez čije volje nam se ništa ne može desiti.
Sećanje na smrt, na sud Božji, na večne muke dobro je. Ali kada pri tom dolazi do beznadežnosti, uninija, očajanja, onda treba znati da tu ima i primese besovske, koja se proganja verom. Sveto Pismo naziva Boga – vernim, a čoveka – lažom. Bog je veran i nikako neće lišiti spasenja čoveka koji želi da se spasi. Takođe, takvom čoveku neće poslati prevremenu i preranu smrt, nego će mu dati sve vreme za pripremanje.
Jačaj u veri i predaj se volji Božjoj. Milost Božja i blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
8. novembra 1862.
 
276. O pažnji u molitvi
 
Zajedničko pravilo za sve koji se zanimaju molitvom je: „zaključati (zatvoriti) um u reči molitve“, to jest moliti se sa pažnjom. Što je duša za telo, to je pažnja za molitvu: bez pažnje ona je mrtva, nema nikakvog značaja. Treba voditi brigu o zaključavanju uma u reči molitve i prilikom moljenja molitvom Isusovom, i prilikom čitanja akatista i ostalih molitvoslovlja. Sveti Oci savetuju da se onaj ko želi da napreduje u molitvi zanima naizmenično i moljenjem molitvom Isusovom i čitanjem pravila. Takva raznovrsnost olakšava molitveni podvig i doprinosi napredovanju. Početnici treba da se zanimaju molitvom pomalo, ali često, da bi održali sklonost ka molitvi i ljubav prema njoj i da ne bi izazvali zamor u umu, od koga proizlazi napuštanje molitve.
Kada se nađeš sam, moli se unekoliko naglas, da bi čuo samog sebe: to pomaže pažnji. Na misli koje pridolaze, kako god one bile jasne, ne treba obraćati nikakvu pažnju. „Svetlost stazama mojim zakon je Tvoj“, rekao je Prorok, a ne bilo šta drugo. Ako prilikom molitve nemaš dužnu pažnju, neka te to ne smućuje. Bog će darovati pažnju u svoje vreme onome ko postojanošću u upražnjavanju molitve i primoravanjem sebe na pažljivost dokaže da zaista želi da se moli sa pažnjom. Jedan Sveti je rekao: „Sve svoje nemoći položio sam na Boga i poverio sam se potpuno Njegovoj volji“. I ti govori o sebi tako i bićeš spokojan.
Blagoslov Božji i milost Božja da počivaju na tebi.
 
24. marta 1863.
 
277. K. V. G.u. O pažljivoj molitvi, o molitvenom pravilu
 
Sveti Oci, hvaleći molitveno pravilo i ispovedajući njegovu neophodnost, savetuju da ono bude umereno, srazmerno snagama, stanju duhovnog napredovanja i okolnostima u kojima je čovek postavljen Promislom Božjim. Suština ispunjavanja molitvenog pravila je u tome da se ono vrši sa pažnjom. Od pažnje duh naš dolazi do smirenja, od smirenja se rađa pokajanje. Da bi se pravilo moglo vršiti bez žurbe, ono treba da bude umereno. Sveti Oci, veoma pohvaljujući umereno pravilo, savetuju da se ono ispunjava bez propuštanja. Sledeće pravilo može da bude korisno i za prvu priliku zadovoljavajuće za nas: Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi; Care Nebesni; Trisveto; Oče naš; Gospode, pomiluj (12 h); Hodite, poklonimo se; Psalam 50; Simvol Vere; Bogorodice Djevo, raduj se triput. Posle toga 20 molitava: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“; prilikom svake molitve zemni poklon. Zatim drugih 20 istih takvih molitava, i pri svakoj pojasni poklon. Dostojno je zaista…! Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas.
Ovo molitveno pravilo treba vršiti ujutru i uveče. Poklone treba činiti bez ikakve užurbanosti, sa čuvstvom pokajanja, kao da stojimo pred Samim Gospodom, pripadajući stopama Njegovim i moleći za pomilovanje, ali nikako ne zamišljati Gospoda, već samo verovati da je On prisutan i da On gleda na nas i vidi nas. Vi imate pisanu pouku o molitvi: trudite se da usvajate iz nje uputstvo za duh Vaš za vreme molitve. Od ostalih molitvoslovlja korisniji je od drugih za početnika akatist Gospodu Isusu. Čitajte ga jednom nedeljno, stojeći ili sedeći, kako Vam bude udobnije, ali obavezno sa pažnjom i bez žurbe. Takođe nikako ne dozvoljavajte sebi da površno i letimice čitate Jevanđelje i ostale sveštene knjige: čitajte ih bez žurbe i pažljivo. Pri čitanju držite se umerenosti. Umerenost održava stalnu želju za čitanjem, a prezasićenost čitanjem izaziva odvraćanje od njega.
Knjiga pisama Georgija, Zadonskog Zatvornika, može da bude za Vas vrlo korisna. Ona je istog duha i usmerenja kao i dela Svetitelja Tihona Voronješkog. Dozvoljavam sebi da kažem da su ona istog duha kao i moja grešna pisanija, koja možete sva da pročitate. Ovo zato što je u njima objašnjeno šta pristaje početniku i šta pristaje onome ko je uznapredovao. Nemojte zaboravljati da sebe neprestano predajete volji Božjoj i da blagodarite Bogu za sva Njegova dobročinstva koja Vam je učinio. Svi mi treba da budemo uvereni da ne zaslužujemo ona Božanska dobročinstva koja smo dobili, da zaslužujemo neuporedivo veće neprijatnosti nego što su one sa kojima se suočavamo. Kad tako pogleda na sebe, hrišćanin biva miran zbog pokornosti svoje Bogu i blagodari Bogu za sve što se dešava s njim.
 
1. juna 1865.
 
280. O blagodarnosti Bogu za nevolje
 
Pišem Vam, jer se nalazite u bolesnom stanju. Iz iskustva znam kako je tegobno to stanje. Telo gubi snagu i sposobnosti, ujedno se oduzimaju moći i sposobnosti u duši, rastrojstvo nerava prelazi na duh, jer je duša povezana sa telom svezom neshvatljivom i najtesnijom, zbog koje duša i telo ne mogu a da ne utiču jedno na drugo. Šaljem Vam duhovni recept kojim Vam savetujem da upotrebljavate predloženi lek nekoliko puta na dan, naročito u trenucima pojačanih patnji i duševnih i telesnih. Ne oklevajte da koristite pokazanu moć isceljenja, skrivenu u leku koji spolja izgleda krajnje skromno.
Usamivši se, proiznosite bez žurbe, naglas samome sebi, zaključujući um u reči (tako savetuje sveti Jovan Lestvičnik) sledeće: „Slava Tebi, Bože naš, za poslanu nevolju, pravedno po svojim delima primam: seti me se u Carstvu tvome“. Pošto je suština ovog upražnjavanja u usredsređenoj pažnji, onda telu treba davati spokojan položaj, da pokreti tela i raspaljenost krvi koja proizlazi iz njih ne bi smetala umu da se usredsredi. Najbolji položaj je onoga koji leži na odru. I u Jevanđelju je rečeno da je bolesnik u takvom položaju bio stavljen pred Gospoda i da je zadobio milost od Gospoda. Sa istim ciljem da se postigne najpovoljnija pažnja zapoveda se da um bude zaključan u rečima molitve, da se valjano proiznosi molitva, krajnje polagano. Izgovorivši molitvu jednom, malo predahnite. Zatim opet izgovorite i opet predahnite. Nastavite da se tako molite 5 ili 10 minuta, sve dok ne osetite da je Vaša duša umirena i utešena. Videćete: posle tri na taj način izgovorene molitve počećete da osećate da spokojstvo ulazi u Vašu dušu i da nestaje smućenost i dvoumljenje koji je rastržu. Jasan je uzrok ovome: blagodat i sila Božja jesu u slavoslovljenju Boga, a ne u krasnorečivosti i mnogim rečima. A slavoslovlje i blagodarenje jesu delanje koja nam je Sam Bog predao, nikako ne izmišljotina čovečija. Apostol zapoveda to delanje u ime Božje.
Predajmo sebe dobrovoljno volji Božjoj, jer se, hteli ili ne hteli, i nalazimo i nalazićemo se u rukama Božjim, mada nam se ponekad pričinjava da smo slobodni u postupanju, da bi smo iskazali našu slobodnu volju i zalog srca.
Zajedno sa mnom izražava Vam N. N. svoje potpuno poštovanje i odanost. Povod za ova osećanja je učenje Hristovo. O, neka ovaj dragoceni biser, tako malo primetan na zemlji, skriven u poniženjima, u stradanjima, u koja je bio zaodenut zemaljski život Spasitelja, bude za nas zalog večnog, raskrivenog i blistajućeg Božanskom svetlošću nebeskog blaženstva.
 
282. Stajanje u hramu Božjem, nesustezanje sebe i druga pitanja duhovnog života
 
(…) U crkvi nemojte izgovarati nikakve posebne molitve, već pažljivo pratite Bogosluženje. Dobro je naučiti molitvu carinika, koju je odobrio Gospod i koju je carinik, kao što je očigledno iz Jevanđelja, proiznosio, dok se nalazio se u crkvi. Ta molitva izgovara se ovako: „Bože, milostiv budi meni grešnome“, ili „Bože, očisti me grešnoga“. Ovoj molitvi ravna je po snazi molitva „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga“, ili „Gospode, pomiluj“. Izgovarajte onu od tih molitava za koju nađete da je najugodnija za Vas. Ali izgovarajte je obavezno bez žurbe i pažljivo. Savetujem Vam da se držite ove druge (to jest: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me Grešnog.). Prve dve molitve znače isto, a treća je skraćena druga. U crkvi ponekad se pažljivo unosite u Bogosluženje, a ponekad umom proiznosite molitvu, ne prestajući da upravljate pažnju i na tok Bogosluženja. Može se ujedno i moliti umom i paziti na crkveno molitvoslovlje. Prvo doprinosi drugome, a drugo pomaže prvome.
Kada ostanete kod kuće, crkvenu službu možete zameniti čitanjem nekog od akatista: akatista Gospodu Isusu, ili akatista Majci Božjoj. U crkvi nemojte stajati na kolenima i uopšte po spoljašnjosti nemojte da se odvajate od drugih bilo kakvim osobenostima, nego čuvajte i unutrašnje i spoljašnje pobožno strahopoštovanje. Činite što je moguće manje poklona. Učinite svega dva zemna poklona u toku Liturgije, pri kraju nje: kada dva puta iznose Čašu sa Svetim Tajnama. Uzdržavajte se od raspaljivanja i od svih zanosa, tako protivnih smirenju. Zahtevajte od sebe tišinu i pažnju i pri molitvi, i pri čitanju, i pri svim postupcima Vašim. Takvim ponašanjem duhu se daruje smirenje. Smirenje osenjuje milost Božja. Nikakvim sitnicama ne svezujte sebe i ne pritešnjujte sebe zbog beznačajnih pogrešaka i postupaka. I jedno i drugo služi kao izvor smućenja i uninija. Sitne pogreške, u koje zapada svakoga časa svaki čovek, leče se neprekidnim pokajanjem pred Bogom, pokajanjem koje se sastoji od malobrojnih reči uz saosećanje srca. Neretko se pokazuje da je reči pokajanja moguće proizneti samo umom: i to je dovoljno, samo da su one proiznesene sa pažnjom. U crkvi, kada nađete da je potrebno sesti, sedite, jer Bog ne gleda na onog ko sedi ili stoji, već na onog čiji je um ustremljen ka Njemu sa dužnim strahopoštovanjem. Težnja ka Bogu, strahopoštovanje pred Bogom i strah Božji zadobijaju se pažnjom u sebi. Čitajte ono što ste čitali. Čitanje Apokalipsisa vodi strahu Božjem, ali uzdržavajte se od objašnjavanja te tajanstvene knjige, budite zadovoljni dejstvom koje je proizvela na Vašu dušu. Kada nađete za potrebno da dodate ili skratite nešto u Vašem molitveniku i čitanju zbog nemoći ili drugih zanimanja koja su Vas zaokupila nezavisno od Vas, činite to, ne sumnjajući i ne smućujući se. Budite slobodni, ne svezujte sebe nikakvom pedantnošću. Pravila su radi čoveka, a ne čovek radi pravila. Shvatanjem koje je protivno ovom izaziva se samo nedoumica i pometnja.
Drago mi je što ste shvatili razlog zbog koga Vam je predloženo čitanje dela Svetog Tihona. Sada više nemate povod za kolebanje, kada Vam budu predlagali da čitate ovu ili onu duhovno poučnu svetu knjigu. Idite svojim putem, uvažavajući i blagosiljajući puteve svih drugih koji se pobožno spasavaju. Pisma zatvornika Georgija istoga su duha kao i dela Svetitelja Tihona. Blagoslov Božji da počiva na Vama.
 
283. O molitvi
 
Onaj ko želi da se zanima bogougodnom molitvom treba da vodi brigu samo o tome da za vreme molitve um njegov održi pažnju, a srce da sarađuje sa umom čuvstvom pokajanja. Ponekad molitvu prati obilno umilenje, koje dolazi čoveku nezavisno od njega, a ponekad se pri molitvi oseća naročita suvoća, takođe bez vidivog razloga. Na te promene treba gledati ravnodušno, kao što na promene vremena gleda iskusni zemljoradnik, znajući da posle nevremena biva vedro, a posle vedrog vremena, nevreme. Zemljoradnik se brine o tome da uspešno obavi setvu i ubere letinu, mada je to skopčano sa velikim trudom i sa velikim teškoćama zbog nepogoda. Tako se i onaj ko se bavi molitvom brine o tome da molitva njegova bude pravilna i da pri obrađivanju sebe njome zadobije od Boga dar spasenja, makar molitveni podvig bio praćen mukom i nevoljama, i na njega nasrtala razna iskušenja. Na nevolje i iskušenja on gleda kao na bure koje dolaze i odlaze.
Sveti Oci su rekli da čoveku koji se zanima pažljivom molitvom naročito zavidi đavo i navodi na njega različita iskušenja. Ovo se ne ispunjava bez Promisla Božjeg, radi naše stvarne koristi, i zato iskušenja vražja treba podnositi blagodušno,predajući sebe volji Božjoj.Takođe Oci su rekli: „Kad se pomoliš kako treba, očekuj protivnika“. To znači: posle pažljive molitve, kada nam se daruje obilno umilenje, svagda se dešava nekakvo smućenje ili iskušenje. Smućenja se treba čuvati, to jest odbacivati ga, kada ono dođe, a ne treba se čuditi tome što ono dolazi. Napad grehovnih pomisli na nas popušten je na nas radi naše koristi, zato što nas on dovodi do smirenja, do opitnog poznanja našeg pada, naše grehovnosti. Oci smatraju da je najezda grehovnih pomisli na onoga ko se zanima molitvom dobar znak: od borbe sa grehovnim pomislima zadobijaju se delatni razum i čvrstina duha. Treba se protiviti grehovnim pomislima, a zanesenost njima bez odlaganja lečiti pokajanjem.
Ne zalazi u potanko razmatranje svojih strasti: to premašuje tvoje snage i sigurno će te povrediti. Znaj da je pad naš posadio u svakome od nas seme svih grehova, i da je zato neminovno da pad projavljuje svoje prisustvo u nama raznim grehovnim pomislima i osećanjima. Ne treba se tome čuditi kao nečemu neobičnom. To mora da bude. Ali grehovne pomisli i osećanja ne treba razmatrati, a da se oni ne bi krišom uvukli u dušu i zarazili je, valja ih odmah odbacivati, a sam se baciti u pučinu milosrđa Božjeg.
Blagodarenje blagosti Božjoj za duševno spokojstvo koje si zadobila, posetivši svetu Obitelj. Sva dobra koja ljudi uživaju pripadaju Bogu. Njegovi su darovi. Njemu slava u vekove. Amin.
 
284. O delanju umne molitve; o životu onog koji želi da se spasi
 
Svojstveno je umnoj molitvi da otkriva strasti koje se skrivaju i tajno žive u srcu čovečijem. Ona ih i otkriva i ukroćuje.
Svojstveno je umnoj molitvi da otkriva sužanjstvo u kome se nalazimo kod palih duhova. Ona otkriva to sužanjstvo i oslobađa od njega.
Stoga, ne treba se smućivati i biti u nedoumici kada ustaju strasti iz pale prirode, ili kada se one pobuđuju od duhova. A pošto se strasti ukroćuju molitvom, onda i treba, kada one ustanu, bez žurbe i sasvim tiho tvoriti umom molitvu Isusovu, koja će, malo pomalo stišati pobunjene strasti. Ponekad ustanak strasti i najezda vražjih pomisli bivaju tako jaki, da uzvode u veliki duševni podvig. To je vreme nevidivog mučeništva. Treba ispovedati Gospoda pred strastima i zlim dusima dugotrajnom molitvom, koja će obavezno doneti pobedu.
Veoma je dobra knjižica prepodobnog Nila Sorskog: bilo bi dobro da je nabaviš.
Nemoj se baviti potankim razmatranjem svojih pomisli i stanja. To premašuje tvoje snage. Tvoje će razmatranje sigurno biti pogrešno i imaće štetan uticaj na tvoj život. Jedan Sveti je rekao: „Položio sam sve nemoći svoje i pogreške na Gospoda i na Njegovu Prečistu Majku“. Tako postupi i ti.
Hodi pred Bogom mislenim putem jednostavno. Znaj da si zaražen grehovnošću, da će ta grehovnost prirodno morati da se odražava u svim tvojim postupcima, i zato plači molitveno pred Bogom, i samo to. Bog nipošto nije mučitelj, kako se tebi čini, nego vaspitač. Ponekad On šalje kao utehu blagodatna osećanja, a ponekad radi smirenja popušta da budemo uznemireni strastima i podvrgnuti napadu duhova: i jedno i drugo čini po velikoj milosti prema nama, u svrhu ostvarenja suštinske koristi za nas.
Blagodarim za izveštaj o tužnim zbivanjima. To je plod setve, kao što je Apostol rekao: „Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek poseje, ono će i požnjeti“ (Gal. 6, 7). Vodili su računa o svojoj slavi svim nedozvoljenim sredstvima, a istinitu slavu Božju su prezreli, i Bog je dopustio da budu lišeni slave. Uopšte, stanje manastira u Rusiji u moralnom i duhovnom pogledu krajnje je nesrećno. Još sto godina pre nas Svetitelj Tihon je rekao da je istinska pobožnost skoro nestala, i da je zamenjena licemerjem radi obmane ljudi u cilju materijalne koristi. Treba shvatiti duh vremena i ne smatrati pređašnja pristaništa za utočišta, jer su se ona najviše pretvorila u pogubne vrtloge i bezdane.
 
1. decembra 1863
285. O unutrašnjem životu. Neophodnost poveravanja i razmatranje o licu koga za to treba izabrati
 
(…) Sve što se dešava podvižnicima svedoči samo za sebe. Ali to mogu da shvate samo oni koji se podvizavaju pravilno. Oni koji su obmanuti takođe su u slepoći svojoj zadovoljni svojim stanjem i onim što se događa s njima. Njihovo zadovoljstvo je samozadovoljstvo, zasnovano na njihovom mišljenju o sebi koje im odgovara i koje im laska, a ne na viđenju svoje grehovnosti i bede. Vrlo je dobro poveravati se, otkrivajući ono što se dešava van uobičajenog poretka. Treba se otvarati (poveravati) pred onima koji poznaju stvari, a ne pred „pametnjakovićima“ koje ovaj svet proslavlja i predstavlja kao svete i duhovne. „Svet ljubi svoje“, rekao je Spasitelj. Svet je u prelesti i saoseća samo sa onima koji se nalaze u prelesti. Služitelje istine on odbacuje i mrzi.
Nastupaju vremena teška u duhovnom smislu: ona su nastupila već davno, kao što piše Sveti Tihon Voronješki, ali se tegobnost stalno povećava, odstupništvo dobija ogromne razmere. To je dopuštenje Božje, predskazano u reči Božjoj. Pred neshvatljivim sudovima Božjim treba biti u pobožnom strahopoštovanju. Šta smo mi pred Bogom? Ništavni crvi, prizvani Njegovom neizrecivom milošću u biće i, što je iznad bića, u poznanje Boga, u zajedničenje s Bogom. Slavimo Njegovo blagovoljenje o nama. Da budu milosti Njegove sa nama. Molimo Ga da ispuni do kraja milost svoju na nama.
 
Nedostojni Episkop Ignjatije…
8. aprila 1864.
 
286. I. I. Glazunovu povodom izdavanja „Ogleda iz asketike“
 
Bogu je blagougodno bilo da pobudi u Vama raspoloženje da se upoznate sa mojim ubogim delom izdavanjem „Ogleda iz asketike“ koje sam sastavio. Ova knjiga zapravo ne pripada meni, ona je zaimljena od Svetih Otaca Pravoslavne Crkve. Moj trud je u tome što sam se u toku celog svog života bavio izučavanjem Otačkih spisa i sačinio iz njih takav izvod kakav se može sačiniti samo posle dugotrajnog izučavanja ovoga što sam istražio. Učenje koje pripada Svetim Ocima treba da donese suštinsku korist savremenim hrišćanima koji žele da vode život blagočestiv i bogougodan, ali koji nemaju mogućnosti da temeljno i podrobno izučavaju Otačke spise. Ovo što govorim dokazano je opitom: mnogi koji su čitali u rukopisu pouke o pokajanju, molitvi, o kratko vremenosti zemaljskog života, koje se nalaze u mojoj knjizi, osetili su na sebi moćno dejstvo čitanja, koje doprinosi njihovom duhovnom napredovanju. Tako i treba da bude. Ogledi iz asketike jesu knjiga praktičnog karaktera. Ona je jedinstvena po tome što od vremena uvođenja obrazovanja u Rusiju još niko nije tako pisao.
Sveti Oci su kazali da je milostinja koja se ukazuje duši toliko iznad milostinje koja se pruža telu, koliko je duša pretežnija od tela. Za takvu milostinju smatrao sam knjigu „Ogledi iz asketike“. Promislom Božjim meni je bilo dato, na spasenje duše moje, da pripremim ovu milostinju, a ovim Božjim Promislom daruje se i Vama, radi spasenja duše Vaše, da predate ovu milostinju duhovnu onim hrišćanima kojima je ona potrebna. Delo Božje, I. I. ču, valja činiti brižljivo, kako delo dato na spasenje ne bi bilo osujećeno nebrižljivošću i kako ne bi služilo na osudu. Ja sam se prema mogućnostima svojim postarao da knjizi dam što veću jasnoću i ispravnost, pripremajući je od 1840. godine, preispitujući je, ispravljajući, dopunjujući je, da bi učenje Otaca, izloženo u njoj, imalo zadovoljavajuću jasnoću i puninu. Tako se i Vi pobrinite da knjiga bude objavljena ispravno i u potrebnom roku. Mnoge pobožne duše žude za ovakvom hranom duhovnom i žele da imaju knjigu kao rukovodstvo za život svoj upravo zbog toga što je ona zbornik učenja Svetih Otaca Pravoslavne Crkve o glavnim vrlinama hrišćanskim i o duhovnom podvigu.
Prizivajući obilje blagoslova Božjeg na Vas i na porodicu Vašu sa osećanjima potpunog poštovanja i iskrene odanosti i tako dalje…
 
3. marta 1864.
 
287. O korekturi „Ogleda „
 
(…) Što se tiče korekture „Ogleda“, usrdno Vas molim da postupite sasvim iskreno i otvoreno. Ako je Vama ugodan taj trud, uzmite ga na sebe, a ako je on imalo neugodan, onda odustanite od njega. Postupivši iskreno, Vi ćete postupiti na za mene najprijatniji način.
Šta to znači? Lebdi u vazduhu nešto pustinjsko od ovoga sveta, ili zato što sam živim u pustinji, ili zato što mnogoljudna zajednica, kada se otuđi od Reči Božje, dobija karakter pustinje.
Blagoslov i milost Božji da počivaju na Vama i sinu Vašem.
 
3. mart 1864.
 
288. Odgovor onima koje sablažnjava „Slovo o smrti „
 
(…) „Slovo o smrti“ napisao sam u Sergijevoj pustinji zbog molbe nekih poznanika. Nisam imao ni nameru da ga štampam i objavim, ni nadu da to mogu učiniti. To mogu da kažem i o ostalim delima mojim. Usled naročitih okolnosti ustrojilo se njihovo štampanje i objavljivanje, i, kako ja shvatam, ne bez Promisla Božjeg. O ovome su mi pisale neke osobe, koje su se u manastiru i van manastira svecelo predale teoretskom i praktičnom iz učavanju hrišćanstva. One su mi izrazile iskrenu blagodarnost za izloženo učenje svete Pravoslavne Crkve, koje im je bilo suštinski potrebno, a povodom teme koja je suštinski važna za svakog čoveka. Čak i sveštenik Matvejevski, koji je napisao recenziju u „Straniku“ („Hodočasniku“),priznaje (str. 28), da „još ni jedna eshatologija, deo bogoslovlja koji razmatra poslednje događaje koji se tiču sveta i čoveka, nije ulazila u tako podrobno rešavanje ovih pitanja, kao što je to učinjeno u “ Slovu o smrti“.
Recenzija sama po sebi ne sadrži ništa što bi bilo za osudu, naprotiv, ona je bila vrlo korisna, ponudivši pitanja koja su pričinjavala teškoće recezentu i, razume se, ne samo njemu. Njihovo razrešenje trebalo je da donese opštu korist. Bilo bi poželjno da iznošenje pitanja u duhovnom žurnalu ne podseća na drske ispade Hercenove. Kod nas bogoslovlje postepeno zadobija karakter sve određeniji, sve više Pravoslavno Istočni. To sada postaje jasno kada se uporedi bogoslovlje, koje je stvorio Ternovski, sa bogoslovljem Preosvećenih Antonija i Makarija. Razume se da će se po meri prevođenja na ruski jezik Otaca Istočne Crkve, Predanje ove Crkve jasnije pokazati. Mi još nikako nismo dovoljno upoznati sa Predanjem naše Crkve i na neprimetan način usvojili smo neka nama tuđa mišljenja sa Zapada. Zbog toga je „Slovo o smrti“ isprva bilo primljeno od mnogih neblagonaklono, ali najozbiljnije ličnosti među sveštenstvom na njegovoj su strani, a u Akademijama, gde su biblioteke sasvim zadovoljavajuće, verovatno će početi da se bave brižljivom obradom ove oblasti bogoslovlja i izlagaće je po uobičajenom sistemu.
Petrograd je veoma udoban za usamljenički život: to sam i sam iskusio u svetovnom načinu života. Naprotiv, za monahujuće on je veoma neugodan. Uostalom, gde god da neko živi, ako živi po zapovestima Božjim i rukovodi se Rečju Božjom, prebiva u predvorju večnog blaženstva.
Milostivi Gospod da daruje ovo blaženstvo i meni i Vama i svoj Vašoj blagoslovenoj porodici.
 
4. maja 1864.
 
289. O delima episkopa Ignjatija, objavljenim i onim koja se objavljuju
 
Vaistinu Vaskrse Hristos! Ono što je prorokovano Rečju Božjom ima da se ispuni. Naš svešteni dug je da sa strahom poštujemo neshvatljive sudove Boga Gospoda i, razumevajući duboko značenje onoga što se zbiva, da obratimo svu pažnju, krajnje pojačanu pažnju da bi nas Hristos prigrlio, kao što su Sveti Oci rekli: „Ko se spašava, da spasi dušu svoju“. Spasitelj je zapovedao: „Bdite i molite se da ne padnete u napast„. Pred nastupanje velikih nevolja treba se moliti sa naročitom marljivošću i moliti Boga za pomilovanje.
Blagodarim za izveštaj o mišljenjima raznih ličnosti o „Slovu o smrti“ i o drugim delima, koja se nalaze u vezi sa ovim „Slovom“. A ista pojava je i u Petrogradu. Naime: većina svepggenstva u početku je bila protiv „Slova“, ali neki od sveštenika, veoma malo njih, bilo je i za njega. A kada su porazmislili, naročito posle pojavljivanja članka „Pogled na mišljenje zapadnjaka“, svi su tada umukli, ali ipak ne zbog slaganja. Služitelji pravoslavne Crkve nisu mogli da odbace učenje koje je Crkva proglasila među svim narodima na celokupnom području svoga bogosluženja. Hteli su da uzvrate drugačije, ali ruka Božja sprečila je udarac upravljen uz pomoć B. B., koji je bio na čelu razbojničke družine izdavača reformatorskog a ujedno i revolucionarnog žurnala „Stranik“. Pisana dela moja ne pripadaju meni, njihov istočnik su Oci, ona pripadaju Ocima pravoslavne Crkve. Izabranje mene Promislom Božjim kao oruđa predavanja te životne duhovne hrane savremenom ostatku verujućih jeste i njima i meni dobročinstvo Božje. „Svet ljubi svoje“, rekao je Spasitelj. Kada svet čuje Reč Božju, objavljenu po stihijama i u duhu ovoga sveta, to jest kada čuje učenje svoje, pokriveno maskom učenja Božjeg, on ga preuznosi pohvalama. A kada oseti u reči prisustvo drugačijeg Duha, koji dejstvuje rušilački na vladavinu ovoga sveta, tada on biva zaražen mržnjom prema reči, započinje gonjenje na onoga ko je izgovorio-izrekao reč. Veoma je opasno sticati znanje ne u Hristu, već razvijajući svoju sopstvenu palu prirodu, živeći duhom u opštenju sa svetom. Delajući na području ovog poslednjeg sredstva ljudi bivaju obavezno zaraženi mržnjom prema Svetom Duhu, kao što se ovom smrtonosnom mržnjom zarazilo judejsko sveštenstvo, u čemu je i obličeno od prvomučenika Stefana (Dap. 7,51). Ove po slovu zakona učene glave nisu našle reči da bi se njima suprotstavile rečima Duha, koje je izgovarao Stefan, i zato su se razjarile na sasud Duha zavišću i mržnjom. Na reči oni su odgovarali kamenjem, na predavanje istine uzvratili su ubistvom. Reč Božja svagda je bila gonjena od sveta, gonje nje od sveta svagda je bilo svedočanstvo učenja koje od Boga ishodi.
P. A. se brine za izdavanje „Ogleda iz asketike“, u kojima se izuzetno podrobno i raznovrsno izlaže shvatanje o pravilnoj molitvi, kao i o drugim suštinski potrebnim i važnim podvizima duhovnim, bez kojih su sami telesni podvizi beskorisni i čak mogu biti veoma štetni, pogubni za dušu. „Ogledi“ treba da pruže osnovno razumevanje takvih predmeta o kojima sada u zajednici hrišćanskoj (i društvu hrišćanskom) postoji sasvim površno znanje, kod većine krajnje pogrešno, štetno i pogubno po dušu. „Ogledi“ treba da zadovolje istinsku potrebu onih koji se podvizavaju i spasavaju u naše vreme, u kome su nestali blagodatni nastavnici, a umnožili se lažni učitelji. Štampanje i objavljivanje „Ogleda“ bilo je ustrojeno naročitim Božjim Promislom. Odstupništvo je počelo da se širi odnedavno veoma brzo, slobodno i otvoreno. Posledice će biti veoma žalosne. Neka bude Volja Božja. Milost Božja da nas zaštiti.
Prizivajući na tebe blagoslov i blagodat Božju,
 
2. maja 1864.
Episkop Ignjatije.
 
290. O javljanjima istinskim i lažnim. O duhovnicima
 
Sveti Oci zapovedaju podvižniku molitve da prilikom javljanja koja su se zbila van i unutar sebe budu ravnodušni prema njima i da ne obraćaju pažnju na njih, da ne smatraju sebe dostojnim viđenja svetoga. Oni poručuju s jedne strane da ne osuđujemo javljanja, da ne bi ono što je sveto bilo izloženo huljenju, a s druge strane da nikako javljanje ne primamo olako, žurno ga uzimajući za istinito, da ne bismo upali u zamku zlog duha, koji se trudi da prevari i obmane podvižnika sa ciljem da ga povredi ili pogubi. Pošto mine javljanje, ponekad posle dosta vremena, otkriva se u srdačnom čuvstvu objašnjenje, koje treba da bude dato javljanju. Uopšte, Sveti Oci su primetili da one koje je Bog posetio istinskim javljanjem satana počinje da iskušava lažnim javljanjima. Na to treba da obratiš naročitu pažnju iz predostrožnosti.
Neophodno je videti stvarno stanje duhovnih rukovoditelja, da bismo se sačuvali od obmana, a ujedno treba da sasvim izbegavamo da ih osuđujemo, neprestano obraćajući pažnju na sebe. Poveravanje je veoma opasno u naše vreme, jer neki zbog pogrešnog shvatanja svoga stanja smatraju obavezom svojom da nešto doznaju, da bi zatim doznato prenosili. Verovatno se to čini i u cilju dodvoravanja.
Potrudi se da preneseš K. I. moju najiskreniju blagodarnost za to što me se seća. O svome zdravlju ne mogu da kažem ništa pozitivno.
(…) Blagoslov Božji da počiva na tebi. E. I. 14. maja 1864.
 
293. O obavezama supruga pravoslavnog prema supruzi inoslavnoj, i o drugom
 
Na pismo Vaše nemoguće je ne odgovoriti. Bog je otvorio srce Vaše za pisanje o pokajanju. Svi Sveti Pravoslavne Crkve u toku celog svog života neodstupno su se držali pokajanja, držali su ga se i onda, kada je blagodat Božja delovala na njih očigledno. Sada, prilikom bavljenja verom više se traži ili bukvalno hladno znanje ili varljivo naslađivanje. I jedno i drugo pripada ovome svetu, a ne Hristu.
Po poslušanju molim se za Vas i čeda Vaša. Milosrdni Gospod neka povrati zdravlje supruzi Vašoj. Po istinskoj ljubavi hrišćanskoj, koja traži da se ne ugađa, već da se bližnjem pruža suštinska korist, postarajte se da napomenete supruzi Vašoj radi njenog spasenja da je u zapadnim verovanjima ostalo samo puko slovo i samoobmana, a da u Pravoslavnoj Crkvi, bez obzira na našu krajnju oslabelost, još dejstvuju Istina i Sveti Duh u sasudima osposobljenim za to pravilnim, prema mogućnosti čovekovoj, življenjem hrišćanskim. Neophodno je stupiti u zajedničenje sa Duhom Božjim posredstvom Istine, neophodno je učiniti to za vreme zemaljskog života, bez toga nema spasenja. Za iskrenost reči Vaše primite, kao sveštenouzdarje, iskrenost moga srca, i da Vas blagoslovi Bog.
Apostol poručuje mužu verujućem da brine o pružanju bescenog blaga istinske vere ženi (1. Kor. 7,12- 16), kada ga ona nema. O, kakva je sreća pružiti bližnjem blaženstvo u večnosti!
 
12. aprila
 
294. O prednostima odvojenosti od društva za lica koja ištu spasenje
 
Pravo govoriš da je milost Božja na onima koji su udaljeni Promislom Božjim od zajedničkog stremljenja masa u odvojen položaj, kao na ostrva, sa kojih se vidi i čuje samo bura morska, i to kad žitelj ostrva napusti prostor njegov paženje na sebe, i približivši se obali počne da pažljivo sluša ono što se dešava na životnom moru. Ova milost Božja objavljena je i u Svetom Pismu (Ps. 30; st. 20, 21, 22). Sveti Oci su predskazali da će se u poslednja vremena oni koji se spasavaju sakriti od pogleda čovečijih i krenuti smirenim putem delanja, čuvajući se od osuđivanja odstupnika, predajući sve volji Božjoj i sudu Božjem, osećajući strah Božji pred samim dopuštenjima Božjim.
Nemamo od koga da očekujemo obnavljanje hrišćanstva! Sasudi Svetoga Duha su konačno usahnuli posvuda, čak i u manastirima, tim riznicama pobožnosti i blagodati, a delo Duha Božjeg može biti održavano i vaspostavljano (obnavljano) samo Njegovim oruđima. Milosrdno dugotrpljenje Božje produžuje vreme i odgađa odlučujući rasplet radi nevelikog ostatka onih koji se spasavaju, a u međuvremenu, ono što je gnjilo i što je skoro istrulelo dostiže puninu raspadanja. Oni koji se spasavaju treba to da shvate i da koriste vreme, koje im je dato radi spasenja,“ jer se vreme približilo“, ni za koga od nas prelazak u večnost nije daleko.
 
14. novembra 1864.
 
295. O stvaranju Crkve Božje
 
Volja Božja da se ispuni na nama. Nedavno sam se bavio knjigom u kojoj su sabrana dela raznih Svetih, između ostalih i Antonija Velikog. Među drugim izrekama Oca nalazi se i ona, prema kojoj je on video silazak Svetoga Duha na avvu Atanasija i avvu Pahomija, pri čemu je prvom dat dar Patrijarštva, drugom nastojateljstva nad opštežiteljnim manastirima. Isto tako u Jevanđelju je rečeno da je Gospod zapovedao Apostolima da neprekidno borave u Jerusalimu, dok se ne obuku u silu odozgo, to jest dok ne siđe na njih Sveti Duh. Tek obučeni silom odozgo, ne pre toga, oni su otišli na propoved i posejali u celoj vaseljeni istinsko Bogopoznanje. Sveti Duh je bio osnivač i vaspitač hrišćanstva. Sveti Duh je osnovao Crkvu. Sveti Duh podržava Crkvu posredstvom izabranih muževa, koji služe Duhu samo kao oruđa. Ljudi su odbacili ovu natprirodnu Silu, Koju su smatrali ludošću nedostojnom njih, i žele da delaju snagama i sredstvima svoje pale prirode. Ali pala priroda je zaražena neprijateljstvom prema Bogu, pa ka ko može da dejstvuje na korist dela Božjeg? To je protiv njene prirode. To je za nju nemoguće. Potpuna nemogućnost dokazuje se opitno u najširim razmerama. Pokazalo se da su ljudi, koji su naumili da delaju iz sebe na korist dela Božjeg, postali glavni neprijatelji tog dela, njegovi rušioci. Živeti jednostavnije pouzdanije je. Najbolje je nastojati da ispunimo Volju Božju i da se u svemu pouzdamo u Boga.
 
Episkop Ignjatije.
1. februara 1865.
 
296. Povodom raskolničkih napada na Crkvu
 
Članak u „Straniku“ veoma je slab. „Pogled na učenje zapadnjaka“ uglavnom sam ja dopunio. On će biti objavljen u drugom tomu „Ogleda iz asketike“ i može da služi kao sasvim zadovoljavajući odgovor na članak „Stranika“.
U „Hrišćanskom štivu“ (knjižica za decembar) za proteklu 1864. godinu nalazi se vrlo važan članak pod naslovom:“ Nova izdanja povodom raskola I. Niljskog“. U njemu su izložene optužbe staroveraca (staroobrednika), koji imaju austrijske arhijereje, protiv Velikoruske Crkve. Te optužbe, iako nisu naišle na potpuno odobravanje zbog izvesne pomirljivosti u uopštenim rečima, u suštini se ne odbacuju. Na stranici 486 je rečeno: „Za vladavine Aleksandra Prvog arhijereji su postali masoni i objavljivali su i čitali hiljade knjiga masonskih i bezbožnih i izdavali duhovne žurnale, kao što su: „Sionski glasnik“, „Pretnje Svetlosti sa Istoka“, potpuno jeretičke knjige. Čak i „Hrišćansko štivo“ kakve sve jeresi ne sadrži u sebi…“
„Ko treba u Crkvi Ruskoj da rasuđuje o dogmatima, o veri? Po apostolskom primeru treba rasuđivati saborno, a o poslovima spoljašnjim i o dogmatima pak (Crkva) ne rasuđuje, i zato svaka učena glava piše po svome. Čas su živeli bez predanja na Luterov način, čas su se obraćali predanju Svetih Otaca i do dali ovo učenje u Katihizisu, razotkrivajući time da su se ranije udaljavali od pravoslavne vere, ali da su je preinačili po svome, pokazujući time da ne misle isto kao Istočni patrijarsi“. Pošto su nabrojane druge neumesnosti, kaže se (str. 487): “ A sve je zbog toga što ne uče po Svetim Ocima, već po knjigama latinskim i luteranskim“.
Odasvud se čuje da se raskol, s jedne strane, i bezbožništvo s druge, neobično pojačavaju. Tako mora da bude. Kako da gore navedeni glas popovaca (staroveraca koji priznaju crkvenu jerarhiju prim. prev.) nema smisla i snage? U novembarskoj knjižici „Stranika“ publikovana je knjiga „Dvadeset šest moskovskih lažnih proroka“ i druge. I šta? U prva dva članka, naročito u prvom o Ivanu Jakovljeviču, istaknuto je da je lice koje je u njima pomenuto predmet opšteg uvažavanja, i da je pretvoreno u predmet poruge. Opet: kako da ova brošura nema svoj uticaj na lakomislene! Nove filosofske knjige zavode učene glave na krivi put.
Trebalo bi preduzeti blagovremeno mere, ali one se ne preduzimaju i zato se sve pretvara u stihiju.
 
1. februara 1865.
Episkop Ignjatije
 
299. O trpljenju nevolja i uzdanju na Boga
 
Čoveku koga Bog izabere za služenje Sebi šalju se razne nevolje. Za nevolje treba blagodariti Bogu i slavosloviti Ga, moleći Ga da daruje pokornost Njemu i strpljenje. Veoma dobro je rekao sveti Isaak Sirijski, savetujući da se pokoravamo Bo gu: „Nisi ti umniji od Boga“. Jednostavno i tačno.
Nakon poslednjeg uzimanja sirupa osećam neobičnu slabost. Noge su otkazale. Bol u srcu, koji je bio veoma jak već u Sergijevoj pustinji, ispoljio se posle sirupa naročito jasno. Pošto sam život proveo pod jarmom svakovrsnih nemoći, u stalnim spoticanjima, u neprekidnom propuštanju da ispunjavam obaveze svoje, imam taj srećni rezultat da zbog takvog života svu nadu spasenja svoga moram da polažem samo na Boga. 29. jula 1866.
301. Izreka Svetitelja Tihona o hrišćanstvu
(…) P. A.u je dovoljno neprilika sa objavljivanjem mojih dela. Ali to njegovo zalaganje tim mu je korisnije što mu je dalo mogućnost da posmatra stanje Crkve, koje je sumorno. Svetitelj Tihon, gledajući pronicljivo na usmerenje koje su prihvatili njegovi savremenici, rekao je: „Treba se bojati da se hrišćanstvo, budući da je život, tajna i duh, ne udalji neprimetno iz onog ljudskog društva koje ne ume da čuva ovaj besceni dar Božji“.
Prosim tvoje molitve za mene. Prizivajući na tebe obilni blagoslov Božji.
 
27. decembra 1866.
Episkop Ignjatije
 
302. O nevoljama u životu hrišćanina u svetu i o hrišćanstvu
 
(…) Život čoveka u ovom svetu, u svetovnom životu, makar i onog mladog, ne oslobađa ga obaveze da se vlada blagočestivo. Pobožnost je neophodna ne samo u odnosu prema večnosti, nego i prema privremenom blagostanju njegovom (čovekovom): samo pobožnost može da ga sačuva od pogubnih zanosa, kojima on škodi sebi i potresa one koji ga istinski vole.
Kako vreme odmiče sve je teže. Hrišćanstvo, kao Duh, ne primetno za gomilu koja pada s nogu trčkarajući tamo amo i koja služi ovom svetu, a sasvim primetno za one koji paze na sebe, udaljava se i nestaje iz ljudskog društva, prepuštajući ga padu njegovom. Koji budu u Judeji neka beže u gore.
 
1. februara 1867.
 
303. O knjizi N. Gogolja: „Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima „
 
Sa blagodarnošću Vam vraćam knjigu koju ste mi poslali. Čujte moje mišljenje o njoj. To je znameniti čovek, koji se obratio ka Bogu gorljiva srca. Ali u pitanjima vere to je malo. Da bi ona u pravom smislu bila istinita svetlost za čoveka i da bi iz njega isijavala pravu, nepatvorenu svetlost za bližnje njegove, preko je potrebna u njoj određenost. Određenost se sastoji u tačnom poznavanju Istine, u odvajanju Nje od svega lažnog, od svega samo naizgled istinitog. To je izrekao Sam Spasitelj: „Istina će vas osloboditi„. Na drugom mestu Pisma je izrečeno: „Reč je tvoja istina„. Stoga, onaj ko želi da stekne određenost duboko proniče u Jevanđelje i, upravljajući se prema učenju Gospoda, ispravlja svoje misli i osećanja. Kada čovek učini to delo, onda može da odvoji u sebi pravilne, dobre misli i osećanja od lažnih, tobože pravilnih i dobrih. Tada stupa u čistotu, kao što je i Gospod posle Tajne večere rekao učenicima Svojim, već obrazovanim učenjem Istine: „Vi ste već čisti zbog reči koju sam vam Govorio“.
Ali sama čistota nije dovoljna za čoveka: njemu je potrebno oživljenje, nadahnuće. Tako, da bi fenjer svetleo nedovoljno je da stakla budu oprana i čista, već je potrebno da unutar njega bude zapaljena sveća. Tako je učinio Gospod sa učenicima Svojim. Očistivši ih Istinom, on ih je oživeo Duhom Svetim, i oni su postali svetlost ljudima. Pre primanja Duha Svetog Apostoli nisu bili sposobni da poučavaju čovečanstvo, iako su već bili čisti.
Ovaj put treba da prođe svaki hrišćanin, hrišćanin na delu, u stvarnosti, a ne samo po imenu. Najpre očišćenje Istinom, a zatim prosvećenje Duhom.
Doduše, postoji i u čoveku urođeno nadahnuće. više ili manje razvijeno, koje potiče od pobuđivanja osećanja srca. Istina odbacuje ovo nadahnuće kao pomešano, umrtvljuje ga, da bi ga Duh, kada naiđe, vaskrsnuo u obnovljeno stanje. A ako se čovek pre očišćenja Istinom bude rukovodio svojim nadahnućem, on tada neće isijavati za sebe i za druge čistu svetlost, nego pomešanu, obmanjivu, zato što u njegovom srcu ne leži čisto dobro, nego dobro pomešano sa zlom, više ili manje. Svako neka zagleda u sebe i neka iskustvom srca proveri reči moje. One su tačne i umesne, preslikane iz same prirode.
Ako se ova načela primene na Gogoljeve knjige, može se reći da iz njega ishodi i svetlost i tama. Njegova verska shvatanja nisu opredeljena, kreću se u pravcu nadahnuća srca, nejasnog, neodređenog, duševnog, a ne duhovnog. On je pisac, a u pisca obavezno „od suviška srca usta govore“, ili: delo je neminovno ispovest stvaraoca, njemu samom uglavnom nerazumljiva, a shvatljiva samo takvom hrišćaninu, koji je uzveden Jevanđeljem u izdvojenu, uzvišenu oblast pomisli i osećanja i u njoj je razlučio svetlost od tame. Gogoljeva knjiga ne može biti prihvaćena u celini, niti kao čiste reči Istine. Tu je konfuzija, tu je među mnogim pravilnim mislima mnogo pogrešnih.
Poželjno je da ovaj čovek, kod koga je primetno samoodricanje, pristane u pristanište Istine, gde je početak svih duhovnih dobara. Zbog toga savetujem svim prijateljima svojim da se u pogledu vere zanimaju jedinstvenim štivom: čitanjem Svetih Otaca, koji su stekli očišćenje i prosvećenje, kao i Apostoli, i tek potom napisali svoje knjige, iz kojih svetli čista Istina i koje prenose čitaocima nadahnuće Svetoga Duha. Van ovoga puta, iz početka tesnog i žalosnog za um i srce, svuda je tmina, svuda su strmine i bezdani. Amin.
 
304. O živopisu crkvenom
 
Smatram da opis dve skice koji ste sačinili, ukrašava te skice mnogim prekrasnim mislima. Tim opisom priprema se uobrazilja, pripravljaju se oči da ugledaju prekrasne ikone, skoro žive, koje izgovaraju poučnu propoved. U najmanju ruku mene je obuzelo takvo raspoloženje. Ali kada se pažnja prenela sa čitanja na crtež, moje očekivanje nije bilo ispunjeno: ja nisam ugledao ikone naše Pravoslavne Crkve, već karikature ikona. Baš kao kad bi pevač sa italijanske scene počeo da peva našu veličanstvenu Heruvimsku Pesmu po svome, izlivanjem romantičnog osećanja.
 
O slici B.
 
Prekrasna, uzvišena misao slikom neizobrazivog Boga naslikati rečima Onaj Koji Jeste, od Koga su zraci!
Pa zbog čega su Anđeli odvratili oči svoje od tako izvanredno naslikanog Boga? Oni bi trebalo da uče one koji stoje pobožno pred Bogom. U njima bi trebalo da se pokaže stremljenje ka Bogu svim srcem, svom dušom, svom mišlju, svom snagom, kako to zahteva i tome uči Sam Spasitelj. U ovom stanju nalaze se u stvari Anđeli, koji stoje pred slavom Božjom, kao što nam otkriva Pismo. Naprotiv ovde Anđeli posvećuju malo pažnje i uvažavanja prema Bogu, ni jedan Ga nije udostojio pogleda, svi zijaju (izvinite za izraz) unaokolo. I stoji usamljeno veličanstveni Onaj Koji Jeste, odvojen, odsečen od celine slike. Jeli moguće da se u duši slikara umetnika skrivala namera da naslika kritiku našeg vremena, da nam prebaci da smo Boga zaboravili, da se čini kao da mi pružamo ruke ka Njemu, a u stvari odvratili smo se od Njega.
Četiri gornja Anđela su ženske figure. Time je narušeno predanje Pravoslavne Crkve, koja svagda izobražava Anđele kao prekrasne mladiće. Nema primera u celom Svetom Pismu da se Anđeo javio u liku žene. Ovde su dame, i to uvažene dame. Sudeći po njihovim fizionomijama, u kojima nema ničeg Božanskog i koje su tako obične, valja pretpostavljati, da su naturščice (slikarski modeli) bile niko drugi do devojke sobarice, a da je slikarski model za gornje figure na levoj strani bila neka bledunjava, beskrvna nadzornica pozorišne garderobe, kao što se vidi, već postarija, sa bezbrižnim izrazom na licu, verovatno sa onim osećanjem koje je bilo u njenoj duši u vreme dok je stajala pred slikarem. Oduzmite figurama krila, umesto Onog Koji Jeste postavite luster i upitajte se: šta predstavlja slika? Plesanje.
Za donja tri Anđela služili su kao model dečaci. A na slici derani. Nema čak ni pokušaja da budu proizvedeni u Anđele. Srednji gleda sa prozorčića sa svom detinjom pažnjom na narod koji hoda ulicom i na kočije koje prolaze. A dva asistenta skakuću vragolasto, igraju se i na štošta uzgred bacaju pogled, samo ne na Boga. Do Njega im uopšte nije bilo stalo! Kod dobro vaspitanih dečaka preovlađujuća osećanja su nevinost i nežnost. A ovde dečica malo snažnije građe, spremna da se ludiraju, za koje prut nije na odmet. Kako izbor slikarskih modela treba da bude brižljiv i strog! Njihova osećanja, njihovi karakteri, njihova narav i moral, njihove sposobnosti prelaze na slike. Zbog nedostatka tako potrebne sveštene kritike na najnovije ikone kod nas, u kojima je umetnost živopisanja dostigla neosporno visok stepen razvoja, istovremeno su vidljive i iznenađujuće neumesnosti. Nemam nameru da ih nabrajam, jer su one nebrojene, ali ću izneti onu besmislenost, koja je često uznemiravala moju pažnju i pogled, kada su u očima iz kojih bi trebalo da blista Božanska Premudrost zapažale izraz nedostatka umnih sposobnosti. Neki kočijaš, kršan, ali sasvim ograničenog uma, stigavši do mene radi pružanja svoje usluge, sam mi je pričao: „Bio sam slikarski model u Akademiji sedam godina, u nekoj crkvi nekakva ikona naslikana je po meni“. On je nabrojao ikone za koje je poslužio kao original, koje neću da imenujem, to nebi podnelo moje srce! Ali evo razloga za glupe oči na ikoni: ona je verni portret stasitog kočijaša sa glupim očima.
Ikonopisac treba da pouzdano poznaje dogmate Pravoslavne Crkve i da vodi život duboko pobožan, jer je naznačenje ikone da poučava narod onim što je naslikano. Zato ikone treba da prenose shvatanja istinita, osećanja strahopoštovanja, upravo pobožna. U protivnom slučaju ikona će delovati onako kako što bi delovao propovednik sa katedre, zaražen lažnim učenjem ili kao onaj koji ima samo knjiška znanja bez znanja bogoslovskih.
 
O slici P.
 
Drevni vojnici nipošto ne bi ostajali sa kacigama pred sveštenim izobraženjem (ikonom) Živonačalne Trojice, koje je izneseno (iz hrama) nastojanjem velikog ugodnika Božjeg, znamenitog po svojim preslavnim čudotvorstvima. Drevni blagočestivi vojnici preklonili bi kolena! Prenesite se u sam događaj: prepodobni Sergije blagosilja Dimitrija Donskog za pohod protiv Mamaja. Kakvo pobožno strahopoštovanje je ispunjavalo srca tom prilikom! Kakve ozbiljne misli i osećanja su morala da ispunjavaju sve njih zajedno i svakoga od njih pojedinačno! Išli su u krvavu Kulikovsku bitku, protiv bezbrojne i silne vojske tatarske, koja je na svojoj strani imala ne samo brojnu nadmoćnost nego i ogromnu moralnu snagu, sećanje na dvovekovne pobede i vladavinu. Rusi su jasno videli da je njihova pobeda bila malo verovatna, da posledice poraza imaju da budu krajnje nesrećne. Pred očima svih pronosila se smrt. Ona je bila ukrašena samo time što se sa mišlju o njoj bila sjedinila misao o vencu mučeničkom, jer su pohod protiv Mamaja svi smatrali ne samo kao neophodnost zaštite Otadžbine, već i kao neophodnost zaštite vere. I zaista, ovaj pohod bio je više plod vere, negoli političkih namera i računica. Pohod je blagoslovio prepodobni Sergije!
Da li je pri savršenju tog blagoslova bilo mesta površnoj lakoći i neozbiljnoj lakomislenosti, koja je primetna čak i na nekim ikonama? Ovde vojnici nisu mogli da imaju ono osećanje koje imaju naši savremeni junaci kada očekuju razmeštaj u manježu. Postoji slika postavljenje za cara Mihajla Fjodoroviča Romanova. Na njoj je prilično zadovoljavajuće izraženo na svim licima i u položaju i stavu figura čuvstvo strahopoštovanja i pobožnosti. Ovo čuvstvo daje slici jedinstvo delovanja, moralno i versko dostojanstvo, dostojanstvo ikone.
Nije moja stvar da sudim o samoj umetnosti, i zato ne obraćam pažnju na to što mi se čini da figura Dimitrija Donskog nije u prirodnom položaju. Ali dužan sam da kažem da i sada pobožna vojna lica, kad nameravaju da se poklone Svetinji i da je celivaju, skidaju sa sebe i odlažu oružje. Zašto Dimitrije pruža tako blizu ikone mač svoj? Da li radi blagosiljanja? Za to je dovoljno da mač leži položen na zemlju. Nije prikladno osećanjima i shvatanjima kneza prožetog dubokom pobožnošću da se drzne da tako blizu Svetinje prinese oružje, koje proliva krv čovečiju. Uopšte, slika R. nije podstaknuta strahom, Božjim i ostalim sveštenim osećanjima; naprotiv, izobražavaju ći mnogo ovosvetskog, daleko je od dostojanstva ikone, imajući možda, sve odlike slike.
U Vašem opisu pohvalili ste dela slikara kao umetnika i pohvalili ste prekrasno, kao stručnjak za književnost. Primite moje reči, ovo iskreno, otvoreno izražavanje osećanja mojih. Ja se nisam libio da upotrebim neke prilično oštre izraze radi toga da niukoliko ne bi postradala Istina. Bolje neka malo pretrpi uvo i nežni ukus! Složićete se, koliko mora da stradaju srce i same oči istinskog sina Pravoslavne Istočne Crkve kada na mestima koja pripadaju svetim ikonama vidi samo slike, često prekrasne izrade, ali skoro uvek tuđe bogoslovskom znanju i osećanju.
 
307. Pisma S. I. Sovoj O ljubavi prema Bogu
 
Moje Vas srce ne prekoreva. U njemu je želja da Vi imate duševnu korist, u njemu je iskrenost. Primajte reči moje sa prostotom i ljubavlju, jer su one izgovarane prosto i sa ljubavlju. Ljubav ne sumnja, sve veruje, govorim o ljubavi duhovnoj: telesna ljubav svagda je pomešana sa zavidljivošću i podozrivošću.
Kumirima nazivam, ili bolje, naučio sam se da nazivam, naučio se od Svetih Otaca, u njihovim spisima, zemaljske predmete i njihove predstave, koji izgovori za sebe misao i srce. Ti kumiri padaju kada se u hramu duševnom izgovori svemoćno i spasonosno ime Isusovo. Želim da se to ispunjava u meni, a stoga i u Vama. Šta Vi nalazite da je strogo u toj želji? Istina ona vodi tesnom i žalosnom putu koji se ispunjava mislima i osećanjima u Gospodu, ali put ovaj vodi blaženstvu. Ne žalim se na Vas što ste ravnodušni prema svemu, ne tražim od Vas vatrenu ljubav prema Spasitelju. Ištem srce skrušeno i smireno, koje Bog neće odbaciti. Šta znači da neće odbaciti? Znači da u smireno srce, koje se skrušava blaženom tugom zbog mnoštva sagrešenja i nedostataka, Bog izliva iz Sebe ljubav prema Sebi. Ovome je svedok sveti Apostol Pavle koji govori, da ce y njega izlila ljubav Božja Duhom Svetim, koji mu je dat (Rim. 5, 5). Ljubav Božja umrtvljuje ljubav telesnu, duševnu. Ona je Duh. Ona prebiva u lahoru tananom, svagda je jednaka, kao u Jevanđelju, ali uči njome ranjenog da polaže dušu za bližnjeg svog. Jer doživljavanje ove ljubavi sladosnije je od osećanja života. Ona postavlja čoveka u pravilan odnos prema svima i prema svemu. Ona je u svetom miru, i mir je u njoj. Ona je u svetoj čistoti i čistota je u njoj. U čistotu stupamo pokajanjem, pokajanje treba da nas umanji, dovede u stanje deteta. Poljubite umesto mene Kolju i gledajte ga sa divljenjem: mi treba da budemo, kao on, da bi smo ušli u Carstvo Nebesko, koje je Božanska Ljubav.
 
Odani Vam arhimandrit Ignjatije
23. avgusta 1846.
 
308. O stihovima
 
Blagodarim Vam za prekrasne stihove, da i ne govorim o spoljašnjoj doteranosti, koja je do perfekcije dovedena sa ukusom, u njima je mnogo snage i mnogo logike, i jednog i drugog više nego u stihovima Majkova. Meni su se dopale dve pesme pitomaca plemićkog puka: „Molitva“ i „Pesma“, objavljene u „Invalidu“. Divno dete, primetno je da je podražavalac Ljermontova, ali je ujedno vidiv i istinski talenat, primetna je neobična dubina osećanja… kakve… kakve… nema ni kod jednog od savremenih pesnika. Budite tako dobri da prihvatite na sebe kupovanje kućne apoteke naručene za mene. (…)
 
Arhimandrit Ignjatije
 
309. O knjizi „Moj dap prijateljima mojim“
 
“ Čist račun duga ljubav“, govori ruska poslovica, dobra, istinska poslovica. Ovo treba da ispunim prema Vama: da Vam odgovorim koliko toliko čestito na predobro pismo Vaše, na premilo pismo. (…) Umesto opširnog pisma šaljem Vam članak „Čaša Hristova“. Napisao sam 15 takvih članaka, nameravam da napišem knjigu „Moj dar prijateljima mojim“, moju otplatu duga, za onu ljubav koju mnogi imaju prema meni u tako velikoj meri. Način izlaganja, spoljašnja forma, sam stil, možda su novost u ruskoj duhovnoj književnosti. Tako je to u meni izazvano, i ja delam prosto po nagovoru, onako kako mi je uliveno. Želim da knjiga moja bude prijatelj, svagda utešan, nikada ne zamoran. Čitalac će naći uvek početak, uvek završetak. Ako zaželi da pročita ceo članak, naći će opštu povezanost i sklad. Želim da knjiga bude lako dostupna svakome, kao prijatelj, i da se gordi um smiri uzvišenošću istina i dubinom osećanja: prijatelj treba da ima karakter. (…)
Sećanje na Borodinski manastir, kakvo je bilo u mojoj duši, takvo je i stavljeno na hartiju. U tome je svo moje opravdanje pred opravdanim prebacivanjem za kratkoću. Čeda svoja ne upućujem u ortopedski zavod da se rastegnu udovi koji su urođeno kratki. Imam nekoliko dela koja su još opširnija nego „Sećanje“, ali ne znam da li one pristoje svetovnom žurnalu. Poslaću nešto kada ojačam i prepustiću da I. I. razmotri da li treba objaviti ili ne.
Vi i sestrica Vaša „Čašu“ sačuvajte u tajnosti. Pijte udvoje iz nje duhovnu utehu u nevoljama Vašim. (…)
 
1. decembra
Arhimandrit Ignjatije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *