NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA MIRJANIMA
 
177. Opis Nikolo-Babajevskog manastira.
Prijatelji su blagoslov Božji

180. Mi smo stranci i došljaci na zemlji.
Crte lica se zaboravljaju, duša ne. O trpljenju

181. Čuvajte se greha
184. Kako treba da se kaje mirjanin.
Samoobmana. Pouka o spasenju

185. Uteha u životnim nezgodama
186. O samoobmani.
Kritika „O ugledanju na Hrista“ Tome Kempijskog

190. O usamljenosti i sazercanju duhovnom
191. O usamljenosti. Večnost
192. Opominjanje na samoobmanu.
O pokajanju mirjanina

193. O savetnicima. Upozorenje na uninije
197. Savet šta da se čita.
Neiskušana vrlina nije vrlina

198. Pouka o tome kako govoriti o duhovnim stvarima
199. O svetoj Trojici. O nevoljama
202. Nema neoprostivih grehova.
O pokajanju. O očajanju. Smrtni gresi.
Gresi ne na smrt. Strasti.
Gresi rečju, pomišlju. Ispovest

203. O nemogućnosti spasenja inovernih i jeretika
206. Povodom političkih zbivanja
u Evropi 1848. godine

212. O viđenju svojih grehova
213. O usamljenosti i bezmolviju
215. Rasuđivanje o večnosti.
„Ogledalo Jevanđelja „

217. Oganj Božanski.
Čovečija raspaljenost

218. O učenju Otaca Istočne Crkve
i istinskom putu ka spasenju

219. O istinitosti i saglasnosti učenja otaca Istočne Crkve
sa Svetim Pismom i o lažnom usmerenju
podvižnika Zapadne Crkve i njihovih dela

220. O mudrosti duhovnoj i telesnoj
221. O čitanju duhovnih knjiga koje odgovaraju našem stanju
222. Zamke vražje. Put života
225. Nevolje su od Gospoda radi ispravljanja našeg
226. Kratak je čovečiji život.
Jedino korisno zanimanje na zemlji
jeste poznanje Hrista

228. O neodstupnom sledovanju učenju Svetih Otaca,
o mnoštvu lažnih učitelja,
o nestajanju nastavnika pobožnosti

229. Podvižnici drevnih i novih vremena
230. O svetootačkim delima i Svetom Pismu
231. Čuvajte se pristrašćenosti prema nastavniku.
O pravilnom duhovnom rukovođenju
i o životu u Bogu

233. Bogopoznanje je najveće blago
235. Tek u budućem životu večno je blaženstvo
236. „Sveta vera“ i sujeverje
237. Povodom smrti deteta. Blaženstvo duša nevinih
238. Življenje za sebe je odlučenje od Boga.
Onome ko je isceljen od smrtne bolesti

242. Čestitanje. Put života. Uteha u nevoljama
243. O teškoćama na duhovnom putu i o sudbini onih koji nose maske
244. O čitanju pravila za mirjane
246. K. P. BRJULOVU. O usamljenosti svoje duše;
pravo utočište je istinsko Bogopoznanje.
O pomazanosti lepote duhom

 


 
177. Opis Nikolo Babajevskog manastira. Prijatelji su blagoslov Božji
 
Pišem Vam iz udaljene pustinje, u koju sam, najzad, posle dugotrajnih putovanja, stigao, i gde počinjem da se lečim. Put sam završio veoma umoran, dva puta mi se povraćala petrogradska bolest moja, to jest oduzimale su mi se noge. Sada iz njih izbija veoma jako znojenje, i osećam izvesno olakšanje. Za Babajevski manastir Vam mogu reći da mi se veoma sviđa u svakom pogledu. Položaj na kome je smešten je predivan. Kakav vazduh! Kakve vode, kakve kristalne izvorske vode ima, izbijaju sa planine i u takvoj količini, da bi ih bilo dovoljno, mislim, za sav Petrograd. Kakvi lugovi sa hrastovima, sa vekovnim hrastovima, kakve poljane, Volga kakva tišina, kakva jednostavnost! Otvaram knjigu asketskog pisca, čitam je, vidim da se ovde mogu ispuniti saveti njeni u stvarnosti, dok je u Petrogradu njih moguće ispuniti samo u uobrazilji i želji. Jednom rečju: za moje zemaljsko stranstvovanje, u ovom času, ne bih želeo drugo, bolje utočište.
Drago mi je u srcu kad se setim mojih prijatelja petrogradskih, sećam ih se sa zahvalnošću, prizivam na njih blagoslov Božji. Prijatelje mi je dao Bog, tu nagradu primio sam iz Svesvete desnice Njegove za misao o samoodricanju, koju sam sledio od dana mladosti moje. Već samo iskustvo ubeđuje u jevanđeljsku istinu, koja zapoveda da se ostavi sve, da bi se nasledilo sve. Jevanđelje lišava čoveka onog čime on nepravilno vlada. Iz tihog pristaništa, iz daleke pustinje ponavljam isto ono što sam govorio iz pustinje bliske: “ Ne zanosite se bučnom, burnom bujicom ovoga sveta!“ Neka uši srdaca Vaših čuju glas moljenja moga!…
 
4. septembra 1847.
Hristos s Vama!
 
180. Mi smo stranci i došljaci na zemlji. Crte lica se zaboravljaju, duša ne. O trpljenju
 
Pismo Vaše mi se veoma dopalo. Postupci Vaši podstaknuti su ljubavlju prema bližnjem, to mi se veoma sviđa. Savet Vaš sasvim mi je no volji, i ja ga ispunjavam, kao što vidite po priloženom pismu koje šaljem u Pariz. Najzad Vi ste mi se veoma dopali, u pismu Vašem tako ste mirni, tako spokojni. Ne volim da stranci i došljaci zemaljski budu bezumno veseli. To ne pristoji strancima i došljacima, izgnanicima, koje očekuje smrt, sud, dvojaka večnost, blažena ili žalosna. Volim da oni budu spokojni, spokojstvo je znak da je stranac sa blagoslovenom nadom u srcu.
Živim usamljeno i lečim se. Dejstvo leka je spasonosno, ali ujedno i jako, zbog čega ležim po cele dane. Sa mojih prozora prekrasan je pogled na Volgu, koji hvalim, ali u kome uživam retko, retko, u prolazu. Kad se setim sebe u detinjstvu telesna čula moja nisu bila prijemčiva, slabo je posredstvom njih na mene delovao veštastveni svet. Nisam bio ljubopitljiv, prema svemu sam bio hladan. Ali na čoveka nikada nisam mogao da gledam ravnodušno! Ja sam stvoren da ljubim duše čovečije, da se divim dušama čovečijim! Zato i one preda mnom stoje kao kakvi Anđeli, stoje pred očima srca moga tako očaravajuće, tako utešno. To je prizor, slika na koju gledam, zagledam se, ponovo gledam, ne mogu da se nagledam. I čudno: lice, oblik, crte istog časa zaboravljam, dušu pamtim. Mnogo je duša, prekrasnih duša na mojoj slici, koju je naslikala ljubav, koju verno sećanje čuva u celini, u živosti kolorita. Taj kolorit zbog usamljenosti postaje još jasniji, još sjajniji. Na mojoj slici ste i Vi sa Vašim bratom. Često Vas gledam. Duša moja ispunjena je dobrim željama za Vas.
Da li smo u raskošnoj odeći, ili u prostom ruhu, zar je važno? Završićemo naše zemaljsko stranstvovanje, noseći svetilnik prave, žive vere. Taj svetilnik će nas uvesti u večno Carstvo Božje, pred čijim ulazom se skida jednako i prosta, iznošena haljina od grube tkanine i raskošna odeća. I sama raskošna odeća u poređenju sa svetom odeždom duhovnom nije ništa drugo nego prezrene rite.
Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje, rečeno je strancima i došljacima na zemlji, zato što je put naš uzak i žalostan, a mi slabi. Sila Božja u nemoći se pokazuje, poučava nas Pismo, opet utešno. Blagodarim bratu Vašem za dopisane redove. Kada bi moje pismo imalo oči, onda bih njima zaveštao da gledaju brata Vašeg netremice, dugotrajno i tako druželjubivo, da se taj večiti stradalnik i nehotice prijatno osmehne. Hristos sa Vama.
 
181. Čuvajte se greha
 
Vi ste u Parizu. Valovi životnog mora razbacalili su nas na razne strane. Ja prebivam na usamljenoj obali Volge. Vi ste bačeni u Pariz, prestonicu mode, prestonicu obrazovanosti ovoga sveta i, može se reći, u prestonicu tame i greha. U prestonici tame i greha čuvajte se pomračenja, čuvajte se greha. Gde je više opasnosti, tamo treba više opreznosti. Ako okolnosti zahtevaju i primoravaju da se bude u gradovima, gde hara kuga ili druga zarazna bolest, onda treba nastojati da se tamo završe poslovi što je moguće pre, i da se ode što je moguće brže. Tim pre tako treba postupati u pogledu grada prestonice greha. Ko zna neće li svezlobni greh naneti kakvu ranu! Ko zna kakvu će on ranu naneti! On može da zada ranu i smrtonosnu, neiscelivu. (…)
 
184. Kako treba da se kaje mirjanin. Samoobmana. Pouka o spasenju
 
S Božjom pomoći odgovaram na pismo Vaše. Rekao je Gospod: „Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac, koji me posla“ (Jn. 6,44). Dakle, mada je oruđe prizvanja čovek, ipak je prizvanje Božje; onaj koji priziva je Bog. Pošto osetite ovo prizvanje, koje možemo da čujemo, pošto smo već prešli dug put u zemaljskom stranstvovanju, neka se ne ogorčuje srce Vaše. A ozlojeđuje se ono prevarom grehovnom, kako je rekao sveti Apostol Pavle: „Pazite, braćo, govori on, da ne bude u nekome od vas zlo srce neverovanja, odstupanjem od Boga živoga“ (Jevr. 3,12).
Ne bih Vam savetovao da ulazite u podrobno i potanko pretresanje grehova i grehovnih osobina Vaših. Saberite ih sve u jedan sasud pokajanja i bacite u bezdan milosrđa Božjeg. Potanko ispitivanje grehova svojih ne pristoji čoveku, koji vodi svetski život, ono će ga samo baciti u uninije, nedoumicu, smućenost. Bog zna naše grehe, i ako mi budemo postojano pribegavali Njemu u pokajanju, On će onda postepeno isceliti samu grehovnost našu, to jest grehovne navike, svojstva srca. Grehe učinjene rečju, delom, stvaranjem pomisli, treba izreći na ispovesti ocu duhovnom, a u potanko pretresanje duhovnih osobina, ponavljam, svetovni čovek ne treba da se upušta: to je zamka koju je postavio lovitelj duša naših. A ona se poznaje po tome što izaziva u nama smućenost i uninije, mada je po spoljašnjosti obučena u prijatan izgled dobra. Potrebno je to crno pokrivalo za inoke, da pokriju njime zrake blagodati koji blistaju iz uma njihovog i srca. Potrebno je to crno pokrivalo za inoke već uznapredovale, koje viđenje grehovnosti svoje ne može da dovede do beznađa, već ih dovodi samo do smirenja. Tako je nekada nosio pokrivalo na blistajućem licu svom Bogovidilac Mojsej.
Moramo priznati, i to će priznanje biti sasvim pravedno, moramo priznati, da se svi mi ljudi nalazimo više ili manje u samozavedenosti, da smo svi obmanuti, da svi nosimo prevaru u sebi. To je posledica našeg pada, koji se dogodio primanjem laži za istinu. Tako svagda padamo i sada. Zato je u nama takva nepostojanost. Ujutru sam ovakav, u podne drugačiji, posle podne još drugačiji, i tako dalje. Oba sveta utiču na mene, potčinjen sam oboma, sužanj sam kod oba. Svet duhova dejstvuje kroz pomisli na osećanja srca, svet veštastveni preko čula telesnih. Oba mame na kušanje zabranjenog ploda. Telesnim čulima, vidu, sluhu, dodiru taj plod se čini prekrasnim. Pomisao reč nevidivog bića savetuje, ponavlja: „Okusi, spoznaj!“. Privlači radoznalost, podstrekava taštinu. Razleže se u duši našoj glas zavodnika, glas koji su čuli, kao prvi, naši praroditelji u raju, čuje se, odjekuje glas: „Bićete kao bogovi“. Razleže se i sablažnjava, sablažnjava i ubija. Upravo zato je ljudima data nova vrlina: „smirenje“,dato je novo unutrašnje delanje: „pokajanje“. I delanje i vrlina zaista neobični. Oni su radikalno suprotni onome putem čega smo pali. Pokajanjem se umrtvljuje pogubni uticaj čula telesnih, a smirenjem uništava visokoumlje, taština, gordost žitejska, jednom rečju, sve što čoveka, prosto rečeno, izluđuje.
Pa šta da se radi! Ne treba biti uznemiren promenama koje nastupaju, kao nečim neobičnim. Ne treba se upuštati u potanko pretresanje grehova, nego provoditi život u neprestanom pokajanju, smatrajući sebe grešnim u svakom pogledu i verujući da će milosrdni Gospod svakog, ko samo uvidi grehovnost svoju, primiti u zagrljaj Svoga milosrđa, u naručje spasenja. Tu se ne podrazumevaju gresi smrtni, za koje Bog pokajanje prihvata samo onda kada čovek ostavi smrtni greh. Bavljenja poslovima u domu i domaćinstvu veoma su korisna: udaljavaju od lenjosti i olakšavaju umu njegovu nevidljivu borbu. Borba protiv lenjosti uzvodi u veliki podvig, koji je dozvoljen samo onome ko je na njega prinuđen okolnostima, ili ga je do njega doveo Bog. Blagorazumnost zahteva da se ne stupa u borbu koja prevazilazi snage, već naprotiv, da se ona po mogućnosti olakša sebi. Verujte Svemogućem Bogu, uzdajte se u Njega, živite trpeljivo i postojano, živite u prostoti, u pokajanju i smirenju, predajte se volji Božjoj, a kada se desi da skrenete s pravog puta, ponovo se njime uputite, i spasićete se.
 
185. Uteha u životnim nezgodama
 
U sećanju mome živi Vaša poslednja poseta Sergijevoj pustinji. Video sam Vas u njoj kada vam se zemaljska slava, toliko nepostojana i promenljiva, osmehnula. Sada ste mi se učinili kudikamo veličanstveniji, ostavili ste na mene dubok utisak. Uvažavam sve vrline, ali nijedna od njih ne pobuđuje u meni takvo uvažavanje, kao velikodušno podnošenje promenljivosti zemaljske sreće. Na bojnom polju čovek često biva junak od krvi koja vri u njemu. U preokretima života može se biti junak samo iz veličine duše. Hrabar muž, napustivši poprište ratnih podviga, prekiva čelični mač svoj u plug ili ralo, mač strah i trepet Otačastva. (…) Istorija i potomstvo će sa poštovanjem pogledati na taj plug, zatim će baciti pogled prezrenja i negodovanja na odlikovanja kojima su zasute grudi nekakvog podlaca: na njima je svako odličje spomenik intriga, niskosti, besposličenja. Recite: šta ima u tome što je na glavi Griške Otrepjova bila kruna Monomaha? Kakva je njegova slava? Slava opakog, bestidnog, bezobzirnog zlikovca, koji se nije libio nikakvog bezakonja, slava, neodvojiva od prokletstva. Da izbavi Bog svakoga od ove slave. A koliko je samozvanaca…
Oprostivši se sa Vama, razboleo sam se još više. Uviđajući da više nemam snage ni za borbu sa prekomerno pojačanom bolešću, ni za borbu sa okolnostima, zaželeo sam da napustim Petrograd i da se udaljim od meteža obaveza i dužnosti za svagda. Ne mogu svi da budu lišće, cveće, plodovi na drvetu državnom, već treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva životom i snagom onim zanimanjima nepoznatim, tihim, suštinski korisnim, suštinski potrebnim. Jednim od takvih zanimanja smatram utvrđivanje bližnjih u hrišćanskoj veri i moralu. Ovo mirno, skromno zanimanje živom rečju i perom svagda mi je oduzimalo znatan deo vremena, a kod bolesti moje oduzimalo bi i sve vreme. Nije se ispunilo po mojoj želji, nije se zbilo po mojoj pretpostavci. A pretpostavljao sam da će mi, svakako, dati odsustvo, toliko je bilo pomoćnika za njegovo dobijanje. Meni je dat privremeno odsustvo u Babajevski manastir radi odmora i lečenja. Tu se nalazim sada. Zatvoren u keliji svojoj, ne izlazeći, borim se protiv nazeba, koji je duboko zahvatio moje organe i koji izaziva u njima nervnu raslabljenosti i vezuje me uglavnom za postelju. Budućnost moja je neizvesna… I ja sam odmahnuo na nju rukom! Rekao sam Svemoćnom Bogu: „Čini sa stvorenjem Tvojim šta hoćeš. Verujem reči Tvojoj da nijedna dlaka sa glave moje neće pasti bez volje Tvoje“.
„Dušo moja, plovi bez straha po valovima žitejskog mora, nemajući poverenje u tišinu njegovu, ne plašeći se bura njegovih. Ne misli o sutrašnjem danu, ne zamaraj sebe nikakvim pretpostavkama i nikakvim maštanjima, nemoj da traćiš na njih vreme i snage svoje. „Dosta je svakom danu zla svoga“ rekao je Bog tvoj. Veruj… Plovi, nosi se po valovima… Život zemaljski je obmana. Nećeš spaziti kako je pred tobom već pristanište groba. Gde je vera, tamo nema ni žalosti, ni straha, tamo je odvažnost i čvrstina, kojoj ništa ne može odoleti“.
To su razmišljanja raslabljenog, razmišljanja na odru bolesničkom, razmišljanja iz pustinje. Zateći će Vas u nekakvom mirnom utočištu, možda u Vašem selu, u krugu Vaše porodice dok ste u prijateljskom razgovoru, ili pri čitanju i korisnom i prijatnom, ili dok se bavite poslom domaćinskim, podsetiće Vas na onoga ko je srcem prisutan kod Vas, u kome ste Vi posadili mnogo uspomena utešnih, utisaka dubokih.
Čovek je u godinama mladosti svoje zaokupljen sticanjem znanja potrebnih za moguće proširenje polja delatnosti u veštastvenom svetu, u koji on stupa kao delatnik. Ovamo spada: znanje raznih jezika, likovnih umetnosti, nauka matematičkih, istorijskih, svih, i same filosofije. Kada pak čovek počinje da naginje ka starosti, kada se približava ono vreme u kome ima da otpadne ljuska i ostane plod koji ona pokriva (ljuskom se naziva telo, plodom, duša), kada se on priprema da stupi u neizmernu oblast večnosti, oblast duha, tada predmet njegovog istraživanja ne postaje više materija promenjiva, osuđena na kraj i razrušenje, Nego duh koji svagda prebiva, beskonačan. Šta nas se tiče: da li ovako ili onako zvuči reč, kada svi zvuci ima da prestanu! Šta nas je tiče ova ili ona mera, kada predstoji bezmerno! Šta nas se tiče jedna ili druga beznačajna misao, kada se um sprema da ostavi mnogomislije, da pređe u viđenje iznad misli i u ćutanje, koje proizvodi neograničeni Bog u ograničenim stvorenjima koja Ga okružuju. Poučavanje duha daje čoveku postojan karakter, koji odgovara večnosti. Horizont za njega se širi, pogled njegov doseže izvan granica veštastva i vremena, odonud donosi nepokolebivost nezemaljsku. Prihvatite moj najiskreniji savet: počnite da se bavite duboko čitanjem svih dela svetog Jovana Zlatoustog. Ona su sva na francuskom jeziku, a tumačenje jevanđeliste Mateja, poslanice Rimljanima, i još ponešto ima i na ruskom. Dokle god Vas sudbina ne izvede opet na poprište državne službe, bavite se u dokolici određenim vaspitanjem Vašeg duha. Predlažem Vam tog crkvenog pisca, koji neobičnom čistotom, i jasnoćom, silom hrišćanskog učenja uznosi čitaoca iznad svega zemaljskog. Na visini nadoblačnoj lebdi taj duhovni orao i odonud pokazuje zemlju vaspitaniku svome. Mislim da je najveća tekovina za čoveka koji služi državi da pogleda na zemlju sa te visine, da ne govorim već kakav je to dobitak za hrišćanina i čoveka, naslednika večnosti. Određenost u religioznim i moralnim shvatanjima ima neobičnu vrednost, a neodređenost je veliki nedostatak, koji se odražava u svim postupcima kolebljivošću i nesigurnošću. Sudbina Vas je posetila svojim udarcima, rekavši: „Koga ljubim, korim i popravljam“. Prekalite se pod tim udarcima u čvrst čelik, ostanite bescena riznica za bližnje koji Vas okružuju i koji će Vas okruživati. Ko poznaje naznačenje čovekovo? Ono je napisano u zapečaćenim knjigama Promisla. Pristalice Cincinata[1] su odlagali mač radi pluga, potom su plug ostavljali radi mača!.. Ovo Vam govori onaj ko je sav život proveo u nevoljama, ko je i sam sav u ranama i raduje im se, i blagodari Bogu za njih. Vije se znamenje krsta nad pismom mojim: svagda reč moja izlazi pod tim znamenjem! Reč moja i propovedanje mira, i objavljivanje rata poziva na hrabrost, pobedu i osvajanje sveta tajanstvenu vojsku izrailjsku: misli i osećanja hrišćanina.
Prizivam blagoslov Božji na Vas i na sav dom Vaš.
 
186. O samoobmani. Kritika „O ugledanju na Hrista“ Tome Kempijskog
 
Sveta istina blagovesti se srcu tišinom, spokojstvom, jasnoćom, mirom, raspoloženjem za pokajanje, za udubljivanje u sebe, za neuzdanje u sebe, za utešnu nadu u Boga. Laž, makar se i obukla u masku dobra, poznaje se po smućenosti koju izaziva, mraku, neodređenosti, promenjivosti, zanesenosti, sklonosti maštanju. Ili pak ona samo obmanjuje srce, ulaguje se pružajući mu zadovoljstvo, opijenost sobom, nekakvo nejasno, mutno naslađivanje. A to naslađivanje prevarenog srca liči na varljivu tišinu, kojom je pokrivena površina dubokog, tamnog vrtloga, obitališta čudovišta. Među ostalim obmanjivim kužnim zefirima, koji nanose na srce tu strašnu tišinu, to jadno pogibeljno naslađivanje, nanosi ih na njega i čitanje poznate knjižice Tome Kempijskog, zapadnog monaha, koji se nalazio u besovskoj prelesti, knjižice: „O ugledanju na Hrista“. Obmanjivo naslađivanje napaja se samoumišljenošću, koje se rađa od tanano delujuće taštine, koja oslepljuje um i srce. Ono voli da iskazuje sebe, ono dozvoljava sebi da odstupa od strogog pokoravanja svetoj Crkvi, mudrije od nje, ono, kao i sve prelesti i spletke đavola, kao i sam đavo i njegovo iščadije greh, ne podnosi za njih smrtonosni miomiris, ubistveni miomiris, koji ispušta i širi iz sebe pokajanje i njegov plod smirenje. Spasitelj sveta rekao je: „Blaženi siromašni duhom, blaženi koji ste gladni sada, i teško vama koji ste siti sada“.
Um čovečiji nije u stanju da razlikuje dobro od zla, zamaskirano zlo njega lako, skoro uvek, obmanjuje. I to je sasvim prirodno: um čovečiji je mladalački, a onaj koji se bori protiv njega zlim pomislima ima više nego sedamhiljadugodišnje iskustvo u borbi, u lukavstvu, u lovljenju duša čovečijih. Razlikovati dobro od zla pripada srcu, njegova je stvar. Ali opet, potrebno je vreme, potrebna je polaganost u ispunjavanju zapovesti jevanđeljskih, da bi srce steklo istančanost ukusa za razlikovanje vina čistog od vina veštačkog. Stvar je srca da razlikuje dobro od zla i da srce ne stiče odjednom sposobnost da vrši delo koje mu pada u deo, a i jedno i drugo posvedočuje Apostol: „A jaka hrana je za savršene, čija su čula navikom izvežbana za razlikovanje i dobra i zla“ (Jevr. 5,14). Upravo zato je, dokle god srce ne stekne naviku da razlikuje dobro od zla, veoma koristan iskusni savet bližnjeg vaspitanika Istočne Crkve, jedine svete, jedine istinite, koji ište i nalazi u povinovanju njoj blaženu slobodu.“ Od poslušanja rekao je sv. Jovan Lestvičnik, rađa se istinsko smirenje, od smirenja istinsko duhovno rasuđivanje ili razum“. Dakle, izvan nepokolebive poslušnosti Crkvi nema ni istinskog smirenja, ni istinskog razuma. Tamo je prostrana oblast, tamo je carstvo laži i samoobmane koju ono stvara. Dobro se razlikuje od zla mnogim znacima koji se poznaju po meri duhovnog napredovanja. U početku pisma moga imenovao sam te znake, koji su bliskiji duševnom stanju Vašem. I oni su sasvim dovoljni vesnici. Naučite se, malo po malo, da po njima razlikujete dobro od zamaskiranog zla.
 
Hristos sa Vama!
 
190. O usamljenosti i sazercanju duhovnom
 
(…) Blagodarim milosrdnom Gospodu što me je doveo ovde da odahnem u osami od vreve prestoničke. Više mi nisu nepoznata osećanja koja posećuju čoveka u osami. Upravo zato me je tako lako i odmamila Sergijeva pustinja od bučne gradske pustinje. Ukrepljuje dušu usamljenost, nekako je ohrabruje, budi neki prezir prema svetu, što u dodiru sa svetom nije moguće osetiti. Kada duša prezre prolaznost, odricanjem od propadljivog, tada sve truležno, bez izuzetka postaje prolazno, a na vagu srca, koje ne može da bude zadovoljno ničim, nishodi duhovno sazercanje. Ono čini žitelja tihovatelne kelije žiteljem, može se reći, raja uvodi ga u novi svet, pred kojim je ovdašnji svet sasvim tesan, ništavan. U tišini bezmolvija (molitvenog tihovanja) duša jedri kao u kakvom neobuhvatnom prostranstvu, motri na prošlost, na sadašnjost, na zemlju, na nebo, na vreme, na večnost. Tako u vedro vreme krstari orao u nedosežnoj visini, u prozračnom bezdanu nebeskog plavetnila.
Što je veće prostranstvo koje obuhvata predeo, tim je veličanstveniji prizor. Divne su lepote koje čovek može izraziti, opisati rečju, ali su neuporedivo uzvišenije one koje su iznad reči, koje dovode srce do ushićenja, a umu kao da oduzimaju sposobnost delanja. Priča se kako se u Švajcarskoj sa jedne neobične, stenovite uzvišice pred očima pokazuje najživopisniji, očaravajući predeo, kako su neki putnici, popevši se na tu užasnu visinu bili tako zapanjeni veličanstvenošću prizora, da se od zadivljenosti nisu održali na nogama, kako su se stropoštali sa visine i razmrskali se. Upravo tako deluje duhovno sazercanje. Ko ga iznenada ugleda, od zapanjenosti se baca u taj bezdan, umire za svet. Nisu oživeli gore spomenuti putnici: potamneli drveni krstovi nad prahom tih sinova Britanije stoje u podnožju švajcarske litice. Rekao bih: oni koji su umrtvljeni za svet viđenjem duhovnim neće oživeti više za svet. Teško meni, rekao bih ono što je neopravdano, i zato ne mogu da izreknem. Avaj, oživljava čovek i za smrt! Oživeo je Solomon za smrt. Oživeo je za nju Juda. Oživeli su za nju mnogi… Jao nama, kako smo slabi, kako nepostojani… Gledam našu nemoć, gledam sa suzama… Pogled moj ište radost, utehu, i iznenada on ih nalazi u pustinji, u osami… Tamo, tek tamo je bezbedno… Onamo stremi, dušo moja!.. Beži!.. Ako noge nisu dovoljne da brzo utekneš, uzmi krila. Juri, leti, spasavaj se od čeljusti zveri: sveta! Budi slična blaženoj ženi, koja je utekla, odletevši u pustinju, onoj ženi koju je video vidilac duhovnih tajni Jovan. Noge su zdravi razum u Gospodu, krila su vera. Maše njima, moćnim krilima, prenosi se preko šuma, voda, stepe, planina onaj kome ih je dao Hristos. Od Njega ćemo prositi veru: primer su nam pokazali Apostoli, oni su govorili i molili: „Gospode, dometni nam vere“.
Da nam daruje Gospod da na krilima vere preletimo preko životnog mora i uzletimo u blaženo utočište: Nebo.
 
191. O usamljenosti. Večnost
 
Meni… ništa nije potrebno. Šta mi treba, šta je potrebno ubogoj duši mojoj, to sam i molio: tražio sam da odsustvujem u osami.
I podneću Vam maleni izveštaj o usamljenosti. To je tiha, mirna smrt pre smrti, koja je neizbežni udeo svakog čoveka, koja je za grešnike, za sluge ovoga sveta tegobna. U usamljenosti brišu se postepeno u umu čovečijem utisci utisnuti u njemu predmetima sveta, i um postepeno gubi svoje opštenje sa svetom. On gleda na svet kao iz zemlje zagrobne, kao sa onoga sveta. Da biste sebi ovo pojasnili razmislite o Kini, zatim po gledajte na sebe, razmotrite kakvi su odnosi uma i srca Vašeg prema toj zemlji. Zapazićete u duši Vašoj samo pojmove nejasne, jednom rečju, shvatanja tuđa životu, koji im daje pogled na stvari, opštenje sa njima, blisko saosećanje prema svemu. Uvidećete da je srce Vaše prema toj zemlji takođe mrtvo, kao prema zemlji koja uopšte ne postoji ili postoji samo u basnama. Tako izgleda svet otšelniku, žitelju pustinje daleke i skrovite. Svi koji žive u svetu izgledaju mu ne kao stalni žitelji, već samo kao putnici. I to je tačno: živimo putujemo. Jedni idu skromno peške, drugi jure jašući na konjima, neki lete na brzim točkovima kola. Svršetak je isti za sve… Ali tako malo žitelj osame gleda ovim očima na svet, kao što stanovnik Petrograda malo razmišlja i brine o Kini. Više, suštinski, njega jedino zanima onaj svet u koji se preselio: taj svet je večnost. Otvorila su se široko vrata njegova pred zadivljenim očima duše, i oči duše su se žudno ustremile u ta bezgranična prostranstva, tonu u njima, zagledaju se u ponovo otkrivan, do sada nepoznat, sasvim neznani do sada prizor, prikovali su se za njega i ne mogu da se otrgnu… Večnost!… Tamo su utekla sva vremena koja su nam prethodila, u tom bezdanu skriveni su milioni ljudi, koji su se smenjivali jedni za drugima na licu zemlje. Pred njom, pred njenim očima rodio se svet, razmnožilo se čovečanstvo, obrazovala su se plemena, narodi, carstva, pred njenim očima su se već mnoga procvetala carstva pretvorila u pustinje, mnogi su pokriveni njome. Pred njenim očima su pustinje nenaseljene, šume guste i neprohodne, močvare neprohodne postale rascvetana obitališta ljudskog društva, mnogoljudnog, obrazovanog, bučnog… Na sve to je gledala i gleda ravnodušno sa hladnom surovošću večnost. Ništa nju ne zasićuje i ništa je neće zasititi. Sve u njoj mora iščeznuti: sve je njena žrtva, na sve ona gleda kao što žarko sunce gleda na trošni, slabi prolećni sneg…
A na večnost gleda, zagleda se u bezmolviju, u tišini svoje usamljenosti, otšelnik. Poučen tim prizorom on smatra i naziva sve privremeno taštinom, kako Sveto Pismo uči da ga nazivamo. On je ubeđen da je naznačenje čoveka ne za zemlju, već za Nebo. I Nebo nam je otkrilo, u Jevanđelju, kakvi treba da budu nebožitelji. Sa ovim zakonom Boga Višnjega izlazi na kraj svakoga časa Njegov istinski služitelj, raspituje se da nisu skrenuli um i srce kuda ustranu, da ne ispunjavaju kakvu drugu volju, volju mračnu, volju zlobnu, volju prolaznu… Pri takvom životu Nebo nishodi na zemlju, a zajedno sa njim nishodi u ovu dolinu tame, žalosti i plača i uteha, blaženstvo Nebesko.
 
192. Opominjanje na samoobmanu. O pokajanju mirjanina
 
(…) Hrišćana koji žive u svetu ne treba da se tiču uzvišena inočka delanja, naročito ne bezmolvnička. I Gospod je zapovedao: „Ne ulivajte vino novo u mehove stare„. Vino novo prodreće mehove stare, a samo će se proliti i uništiti mehove. Delanja inočka, kada ih započnu mirjani, sama propadaju i donose duševnu pogubu svojim delatnicima.
Stigle su glasine do naših pustih, zabačenih, tihih mesta iz bučnog i svetlog Pitera da je nekakva premudra i preugledna dama napisala prekrasnorečivo pismo nekom monahu o bezbrojnom mnoštvu svojih sagrešenja koje je videla u sebi, i da joj je, tobože, taj monah, koji kao što se vidi nije akademik, odgovorio: „Sestro, gledati na grehe svoje tako fino ne može se sa tvojim nosom“… Glasina je za mene glasina. Da li je to bilo, ili nije bilo, o tome se čak i ne usuđujem da rasuđujem, a da li su u Piteru, prestonici prosvećenosti i obrazovanja, dozvoljene takve grubosti, pojma nemam. A ako bi mene upitali kakav je savet monaha prestoničkoj dami, onda bih odgovorio sa svom provincijalnom otvorenošću: „Savet malko grub, i valjan, a trebalo bi toj dami takav savet na omanjem zidu urezati, da ga se vrlo strogo drži“. Pokajanjem, koje priliči blagočestivom hrišćaninu što živi u svetu, sređuju se računi sa svojom savešću svake večeri. I to je sasvim dovoljno. Ako se hrišćanin bude trudio da živi po zapovestima i svakodnevno bude proveravao sebe, onda će malo-pomalo steći skrušenost duha, koja još daleko stoji od pokajanja viđenja. Vama je padala na pamet (izvinite za grube izraze: dobri su, tačno pogađaju cilj!) samo glupost, gorda glupost! Meni je ona poznata, i sam sam u njoj neprestano, i zato Vas upozoravam.
U davanje saveta ne bi trebalo da se suviše upuštate, već da sa smirenjem od njih odustajete. A kada Vas primoraju, onda treba reći nešto malo i ovlaš, prepuštajući stvar Bogu. Vi ste baš čudan svetac: ako treba, čoveka i na raspeće! Pa ni da raspinjete baš ne umete: samo mučite uzalud. Vi sve hoćete razumom i sobom da postignete, a treba verom i Bogom.
 
14. novembra 1847.
Babajke.
 
193. O savetnicima. Upozorenje na uninije
 
Budite spokojni. Zemaljski život hrišćaninov sastoji se od uteha i iskušenja. Tako je ustrojio Promisao Božji. Utehe podržavaju na putu Božjem, a iskušenja umudruju.
Druženje i razgovori sa ljudima blagočestivim donose suštinsku korist. Ali za savet, za rukovođenje nije dovoljno biti pobožan, treba imati duhovno iskustvo, a iznad svega duhovno pomazanje. Takvo je o ovom pitanju učenje Pisma i Otaca. Savetnik blagočestiv, ali neiskusan, pre može da smuti, negoli da donese korist. Ne samo među mirjanima, nego i među monasima krajnje je teško naći savetnika koji bi, tako da kažem, izmerio i izvagao dušu koja se sa njim savetuje i koji bi joj, na osnovu njenog stanja, dao savet. Sada savetnici i rukovoditelji više daju savet od sebe i iz knjige. A baš savet ovog prvog karak tera je naročito koristan i delotvoran. On je blizak duši koja traži utočište pod okriljem saveta, koji joj je blizak, to ona oseća. Sv. Isaak je rekao:“ svakom je najkorisniji savet svoj“. I savet tuđ, mada ga po svemu sudeći čine blage i razumne reči, donosi duši samo mučenje, rastrojstvo. Ona oseća njegovu neumesnost, oseća da joj je on tuđ. „Ima ih, govori Pismo, koji Govoreći ranjavaju kao mačem, dok jezici mudrih isceljuju“ (Priče 12,18).
Pribegavajte više čitanju Svetih Otaca, neka Vas oni rukovode, podsećaju Vas na vrlinu, upravljaju Vas na put Božji. Ovaj način življenja pripada našim vremenima: on je zapoveđen i nama predan od Svetih Otaca poznijih vekova. Žaleći se na krajnji nedostatak bogoprosvećenih nastavnika i savetnika, oni zapovedaju revnitelju blagočašća da se rukovodi u životu njihovim otačkim spisima. „Savet svetih je razumnost“ (Priče 9,10). Starajte se da Vas ne zanosi rasejanost. A ako se desi da budete odvučeni njome iz nemoći, koja je svima nama, ljudima, prirođena ne predajte se uniniju. Nepovodljivost nije svojstvena čoveku na zemlji, pa ni žitelju najdalje pustinje i osame. Nepostojanost i zanesenost dejstvuju neminovno u svakom čoveku, i u najstrožijem otšelniku. Tim više nije moguće da se onaj koji živi u svetu, usred svih sablazni, ne zanosi. Ne želite sebi nemoguće, ne tražite od duše Vaše ono što ona ne može da pruži. Lečite Vaše zanose pokajanjem, a nedostatak dela Vašeg nadoknadite skrušenošću duha. Bog da Vas blagoslovi!
 
197. Savet šta da se čita. Neiskušana vrlina nije vrlina
 
Primite moj najsrdačnije čestitanje povodom nastupajućih praznika i nove godine. Da Vam daruje Gospod da ovu godinu i ostale godine života provedete u Bogougađanju, u razmišljanjima o večnosti, u delima za večnost. Senke zemaljske već prolaze, već je vreme da prestanemo da jurimo za njima kao što mališan vija leptira zlatokrilog, trčeći po livadi prošaranoj cvećem. Vreme je da se razmisli, da se razmisli temeljno o suštinskom, večnom. A večnošću se zanima kako treba onaj ko postojano upražnjava čitanje Novog Zaveta i spisa Svetih Otaca, koji uče pravilnom razumevanju Jevanđelja Hristovog, onaj ko, poznajući na taj način volju Božju, blagu i savršenu, upravlja prema njoj svoj način mišljenja, svoje duševne pokrete, a pogreške i zanose leči pokajanjem. Hrišćanin koji živi u svetu ne treba da čita Svete Oce koji su pisali za monahe. Kakva je korist od čitanja o onim vrlinama koje se ne mogu ispuniti u stvarnosti? Ne može biti nikakve koristi, već može biti štete, koja je u tome što će se u duhovnom stanju čoveka pobuditi zanesenjaštvo, koje mu nikako ne pristoji. To sanjarenje povremeno će varljivo naslađivati uobražavanjem visokih vrlina, povremeno će navoditi na dušu uninije i očajanje kada uvidimo da ne možemo da negujemo te vrline. Svagda i stalno nas odvlačeći od dobrih dela, koja nam se upravo ukazuju, na taj način sanjarenje čini naš život praznim i besplodnim. Hrišćanin čiji je udeo da provodi i završi život u svetu, treba da čita Svete Oce koji su pisali uopšte za sve hrišćane. Takvi pisci, čija su dela napisana na ruskom jeziku ili prevedena na njega jesu: sv. Jovan Zlatousti, sv. Dimitrije Rostovski, svetitelj Tihon Voronješki, Nikifor Astrahanjski, Georgije Zatvornik. Bogato poprište za čitanje. Bogato duhovno poprište, na kome obilno, do nasićenja mogu da se hrane slovesne ovce Hristove.
Radujem se i saradujem Vama, videći iz poslednjeg pisma Vašeg da se zdravlje sina Vašeg popravlja. Gospod koga ljubi, koga prima, onoga i bije i prekoreva, a potom izbavlja iz nevolja. Bez iskušenja nemoguće je približiti se Bogu. Neiskušana vrlina, rekli su Sveti Oci, nije vrlina. Ako vidite da je neko veličan od ljudi pravoslavnih kao vrlinski hrišćanin, a da živi bez ikakvih iskušenja i napreduje u svetovnom pogledu, znajte: njegova vrlina, njegovo pravoslavlje nisu prihvaćeni od Boga. U njima Bog vidi nečistotu, Njemu mrsku. Na nečistotu čovečiju on gleda snishodljivo i leči je različitim sredstvima. Od onoga u kome ugleda nečistotu besovsku, odvraća se. Ljubeći Vas i sina Vašeg, približavajući Vas k sebi, On je dopustio da imate nevolju. U to ćete se uveriti time što je po prolasku nevolja, kako njemu, tako i Vama „put Božji postao jasniji, bliži“. To vidim i po sebi: pre sam Vam govorio kudikamo površnije, ovlašnije, a sada me nešto primorava da govorim dublje, da predlažem jaču duhovnu hranu, koja bi Vam davala više snage i pokretljivosti, a Vi, videći milost Božju prema Vama, trudite se da je prihvatite i sačuvate kako valja.
Prizivajući na Vas blagoslov Božji, nedostojni…
 
2. januara 1848.
Babajke
 
198. Pouka o tome kako govoriti o duhovnim stvarima
 
(…) U pismu Vašem izneli ste klevetu na mene. Dobri ste vi Piterci (Petrograđani prim. prev.). Čak i žitelja daleke neznane pustinje nastojite da dohvatite klevetom! Pišete: „Veoma mi je drago što ste mi zapovedili da ne govorim ni sa kim o veri itd.“ To nije istina! Evo šta Vam je bilo napisano od reči do reči: „U davanje saveta ne bi trebalo da se suviše upuštate, već da sa smirenjem od njih odustajete. A kada Vas primoraju, onda treba reći nešto malo i ovlaš, prepuštajući stvar Bogu itd.“ Govoriti o veri, i davati savete velika je razlika, shvatite! I ovo poslednje nisam Vam zabranio, već sam samo rekao da to činite sa strahom Božjim, sa krajnjom opreznošću i umerenošću. Ne dometati breme na bližnjega znači on nema ne volje, a stavili se previše, bližnji lako može da bude ranjen neisceljivo, da postane nesposoban u sve dane života svoga. Govorim Vam ovo sa srdačnim suzama, jer sam video i doživeo mnoga gorka iskustva. A sačuvaj Bože da Vam savetujem u sadašnje oskudno vreme da skrivate od bližnjih tu malu riznicu koja pre vazilazi sav svet, znanje o Bogu, koje ste zadobili ne bez podviga i stradanja, po naročitoj milosti Božjoj. Sada je mnogo raznorodnog znanja, samo je znanje istine napustilo ljude. Predivna je ruska poslovica: „Nedosoljeno na stolu, a presoljeno na leđima“. Dakle, ne gnevi se, dušo, zato što si u prošlom mome pismu dobila svoje poleđima sa nekoliko udaraca od žezla reči. To je bilo za presoljenost!
Sve Vas ljubim, grlim, k srcu privijam.
 
Hristos sa Vama!
Blagoslov Božji na Vama.
 
199. O svetoj Trojici. O nevoljama
 
Sveta Crkva u blagodatnim, bogonadahnutim svojim pesmama koje se u njoj poju naziva Duha Svetoga – Utešiteljem, naziva Utešiteljem Sina Božjeg. Utešitelj je i Otac, koji nesaznajno rađa Sina i iz Koga ishodi Duh Sveti. Utešitelj je Duh, Utešitelj je Sin, Utešitelj je Otac. Ako su zraci svetlost i oganj, onda je i sunce, iz koga oni ishode, svetlost i oganj. Trojice Sveta, Bože, slava Tebi! Slava Tebi, Bože, koji si nam darovao spasenje, koji daruješ nama, što sedimo u tami i senci smrti, poznanje istine i utehu, koja potiče od nishođenja na nas Duha Svetoga Tvoga, koji sadejstvuje Svetoj Istini Tvojoj, Tvome Logocy (Reči). Oni koji su poznali i primili Svetu Istinu i podvrgli se dejstvu i rukovođenju Svetoga Duha, jesu udeo Gospodnji i izabrani narod Njegov. Na čelu ostalih znanja i utisaka, koje ne predvodi Istina, jeste satana. I slede za satanom anđeli njegovi, oni su deo njegov, udeo njihov je sa njim. Na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega vijeka. Takva je odluka sišla odozgo na njih od Sudije svih Boga. Njihov udeo je telesni razum, odeća starost Adamova.
Sveta Istina, slovo Božje govori: „kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije„. Nevolje jesu naročito udeo našeg vremena, kome kao sudbina nije dat ni podvig mučeništva, ni podvig monaštva. Udeo naš, hrišćana poslednjeg vremena, udeo je nevolja, po svoj prilici neznatnih, ništavnih. Vaga je u Boga! Pred Njim, na njegovim terazijama svaka nevolja je ništavna, svaka žalost je malo važna, kako god velika ona bila, zato što osenjivanje Njegovom silom i blagodaću može da pretvori najveću nevolju u najveću nasladu. Tako i najmanja nevolja ima pred Njim potpunu vrednost, nimalo manju od velike nevolje. Sve zavisi od Njegove blagodati. A On milostivo prihvata od čoveka svaku žalost, koju je ovaj primio sa blagodarnošću, sa pokornošću, sa slavoslovljem.
Bolest koja Vas je zadesila nevoljno učinite posredstvom blagodarenja voljnom žrtvom i neka je primi Bog, kao kad, ispunjen najmiomirisnijim duhovnim tamjanom. Tamjan je blagodarenje.
 
202. Nema neoprostivih grehova. O pokajanju. O očajanju. Smrtni gresi. Gresi ne na smrt. Strasti. Gresi rečju, pomišlju. Ispovest
 
Sveta Pravoslavna Crkva smatra da nema greha čovekovog koga ne bi mogla da omije Krv Gospoda Boga, Spasitelja našeg Isusa Hrista. Koliko god puta se ponovio greh čovečiji, Krv Bogočoveka ga može omiti. Gresi svega sveta ništa ne znače pred svesvetom Krvlju Bogočoveka Gospoda, prolivenom za nas. „A on bi ranjen za grehe naše, i mučen bi za bezakonja naša; karanje (radi) mira našeg je na Njemu, ranom Njegovom mi se iscelismo“ (Isaija 53, 5). Ostaje neisceljen samo onaj ko sam odbacuje sebi i svim ljudima darovano iscelenje i spasenje. Tako se obilno izlila na nas milost Božja, da čak i najteži greh, koji čovek ponavlja hiljadu puta, može biti izglađen pokajanjem. Pokajanje je vera, pokajanje je priznanje iskupljenja i Iskupitelja, pokajanje je usvajanje zasluga Iskupiteljeve verom u Iskupitelja. Pokajanje je uviđanje pada i pogibelji, koji su zahvatili sav rod čovečiji, pokajanje je odricanje od svake vrline čovečije. Svu nadu pokajanje polaže na Iskupitelja. Same zasluge Iskupitelja imaju svu cenu, bezmernu cenu i bez vrednosti, bez najmanje vrednosti vrlina čovečijih. One pozajmljuju svoju vrednost od vere u Iskupitelja, kada su one, izraz te vere, ispunjenje volje Iskupitelja. Pokajanje dopunjava nedostatak vrlina čovečijih i prisvaja čoveku vrline Iskupitelja. Bog nam je dao pokajanje kao pomoć našoj nemoći. Ah, kako je mnogolika i velika nemoć naša! Jedan čovek mrzi greh svoj, ali je tako navikao na greh, tako je nemoćan za borbu protiv njega, da ne prestaje da zapada u mrski, gnusni greh, slepo vođen nasiljem preovlađujuće navike. Nesrećnom slugi greha utočište je pokajanje. Koliko god puta mu se desilo da podlegne moralnoj nesreći, on može da uđe u to utočište i da u njemu popravi skrhanu lađu duševnu. Crkvena istorija sačuvala je sledeći razgovor između nekih postradalih od greha inoka i jednog od najvećih ugodnika Božjih, koji je obilovao duhovnim darovima, i koji je zbog tog obilja, stekao naziv Veliki. Brat je upitao prepodobnog Sisoja Velikog: „Oče, šta da činim, pao sam?“. Starac je odgovorio: „Usta ni“. Brat mu reče: „Ustao sam, i opet pao“. Starac odgovori: “ Opet ustani“. Brat reče: “ A dokle ću da ustajem i padam?“ Sisoje Veliki odgovori:“ Dok ne budeš uzet iz ovog života“. Ovu povest naći ćete u knjizi „Nezaboravna kazivanja o podvižništvu svetih i blaženih Otaca“. Takođe ona se nalazi u Četjim minejima, žitiju prepodobnog Sisoja Velikog, za 6 jul. Treba pretpostaviti da je ugodnik Božji dao takav odgovor čoveku koji je imao nesrećnu naviku da greši, naviku koja kao da je bila neodoljiva. Srećemo ljude koje je zadesila tako velika nesreća. Reč „pao“ izražava da je greh brata bio težak, smrtni.
Ali ipak treba znati da je Bog dao pokajanje samo za pomoć nemoći našoj, nikako ne za povlađivanje grehu. Dar Božji ne treba zloupotrebljavati, valja postupati sa njim krajnje blagorazumno, sa strahom Božjim, oprezno. „Ko u nadi na pokajanje ponavlja svoje grehopade, rekao je sv. Isaak Sirijski, taj se vlada lukavo prema Bogu, takvog snalazi iznenadna smrt“ (Slovo 90). Valja se sa svom brižljivošću čuvati uopšte od padanja u sve grehe, velike i male, kao od izražavanja neprijateljstva prema Bogu.
Najteži greh je „očajanje“. A ovaj greh ponižava svesvetu Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, odbacuje Njegovu svemoć, odbacuje spasenje koje je On darovao, pokazuje da su u duši ranije gospodarili samopouzdanje i gordost, da su joj vera i smirenje bili tuđi. Više od svih drugih grehova treba se čuvati, kao od smrtonosnog otrova, kao od ljute zveri, očajanja. Ponavljam: očajanje je najzliji greh među svim gresima. Sazrelo očajanje obično se izražava samoubistvom ili postupcima koji su istovetni samoubistvu. Samoubistvo je najteži greh. Onaj ko ga je izvršio lišio je sebe pokajanja i svake nade na spasenje. Sveta Crkva ne vrši nikakav pomen za njega, ne udostojava ga opela i uskraćuje mu sahranu na hrišćanskom groblju. Za samoubistvom slede po svojoj težini gresi smrtni, kakvi su: ubistvo, preljuba, jeres i drugi, slični njima. Ovi gresi, iako manje pogubni nego samoubistvo, kao i očajanje koje vodi samoubistvu, ipak se nazivaju smrtnim, mada onome ko ih vrši ostaje mogućnost pokajanja i spasenja. Onaj ko prebiva u njima smatra se da je umro dušom, onome ko prebiva u njima, po pravilima svete Crkve, nije dopušteno pričešće Svetim Hristovim Tajnama, ni učešće u bogosluženju. Ako ga smrt zadesi nepokajanim za te grehe, onda je večna pogibelj njegova nesumnjiva. Pokajanje čoveka koji ostaje u smrtnom grehu može biti smatrano istinitim samo kada on ostavi smrtni greh svoj. Samo tada njemu može biti dopušteno da se sjedini sa Hristom kroz pričešće Svetim Tajnama. I zato posle glavnog greha očajanja i samoubistva, treba se naročito brižljivo čuvati smrtnih grehova, sa čvrstom i odlučnom namerom u duši da se ne zapada u njih. A ako se desi nesreća da se upadne u kakav smrtni greh, onda ga treba napustiti neodložno, isceliti se pokajanjem, i na svaki način se čuva ti da se ponovo ne upadne u njega. A ako se nekakvim nesrećnim sticajem okolnosti desi da se ponovo upadne u smrtni greh, ne treba se predavati očajanju, treba iznova pribeći Bogom darovanom leku duševnom, pokajanju, koje očuvava svu snagu i pouzdanost svoju do samog svršetka života našeg.
Ima i grehova koji nisu smrtni: jedni od njih su teži, drugi lakši. Potrebno je isprva odvići se od grehova teških, a zatim i od lakih. Naprimer: greh ne na smrt je prejedanje. Takođe greh ne na smrt je lakomost. Prejedanje je grublje i povlači štetnije posledice nego lakomost, i zato prvo se treba odvići od mnogojedenja, a zatim od slastojedenja. Uostalom i gresi koji nisu smrtni, kakvi su: prejedanje, lakomost, raskoš, praznoslovlje, smehoslovlje i drugi, koji su izrasli i obuzeli čoveka, mogu da se veoma približe smrtnim gresima. Greh koji je ovladao čovekom naziva se strašću. Strast podleže večnoj muci, rekli su Oci (prepodobni Nil Sorski, Slovo 1). I zato nikako ne treba potcenjivati grehe koji nisu smrtni, naročito treba paziti da neki greh ne izraste, i da se u navici prema njemu ne obrazuje strast. Radi očišćenja od takvih grehova i radi boljeg nadziranja sebe Sveta Crkva je odredila da svaki pravoslavni hrišćanin nikako ne manje od četiri puta godišnje (a u krajnjem slučaju obavezno jednom), pristupi svetoj tajni ispovesti. Sveta ispovest donosi dvojaku korist: pruža oproštaj od Boga za počinjene grehe i čuva od ponovnog zapadanja u grehe.“
Duša, govori sveti Jovan Lestvičnik, koja ima običaj da ispoveda svoje grehe, uzdržava se od novog zapadanja u njih sećanjem na ispovest, kao na uzdu. A gresi neispovedani lako se ponavljaju, kao da su počinjeni u mraku“ (Lestvica, Slovo 4).
Ima grehova koji su počinjeni rečju. Njih nipošto ne treba smatrati malo važnim. Od reči šaljive do reči prestupne samo je kratko rastojanje. „Jer ćeš zbog svojih reči biti opravdan i zbog svojih reči biti osuđen“ (Mt. 12, 37), rekao je Spasitelj. Jezik je počinio velike prestupe: izgovorio je odricanje od Boga, hule, lažne kletve, klevete bližnjega. odricanje od Hrista i bogohuljenje ubrajaju se u najteže smrtne grehe.
Ima grehova počinjenih pomišlju, osećanjima srca, pokretima tela. Svi oni nisu mali, svi su neprijateljstvo prema Bogu. Ali kada se misao i srce naslađuju grehom i kao da vole da ga ostvaruju maštanjem šarenim, ukrašenim i dugotrajnim, takav tajni duševni greh sličan je grehu počinjenom samim činjenjem.
Čovek je dužan da izbegava sa svom brižljivošću sve grehove uopšte. Upravo za one grehe u koje zbog nemoći upada delom, rečju, pomišlju i svim čulima treba svakodnevno da prinosi pokajanje pred Bogom, što je najbolje da čini po završavanju pravila, odlazeći na spavanje. Pored toga treba da svake godine očišćuje savest svoju četiri puta svetom tajnom ispovesti. A ako se desi da upadne u smrtni greh, nimalo ne oklevajući treba da ga ispovedi pred ocem duhovnim. Gospod da Vas sačuva od velike duševne bede smrtnog greha, da Vam daruje snagu da se udaljavate i od ostalih grehova, velikih i malih. Amin.
 
1847.
N.Babajevski manastir
 
203. O nemogućnosti spasenja inovernih i jeretika
 
Dostojan je gorkoga ridanja prizor: hrišćani koji ne znaju šta je hrišćanstvo. A sa ovim prizorom sada se skoro neprestano suočavamo. Pogledi retko nalaze suprotan, zaista utešan prizor. U mnoštvu onih koji sebe nazivaju hrišćanima oni retko mogu da se zaustave na hrišćaninu, koji je to i imenom, i na samom delu.
Pitanje koje vi postavljate sada postavljaju svi redom. „Zašto se ne spasavaju“, pišete vi, „neznabošci, muhamedanci i takozvani jeretici? Među njima ima tako dobrih ljudi. Pogubiti te tako dobre ljude bilo bi protivno milosrđu Božjem… Da, to je protivno čak i zdravom razumu čovečijem. A i jeretici su takođe hrišćani. Smatrati sebe spasenim, a pripadnike ostalih verovanja izgubljenim, to je bezumno i krajnje gordo!“
Postaraću se da vam odgovorim po mogućnosti u malo reči, da mnogoslovlje niukoliko ne bi povredilo jasnoću izlaganja. Hrišćani, vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je spasenje, zašto je ono potrebno ljudima, najzad ne poznajete Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja. Evo istinitog učenja o tom pitanju, učenja Svete, Vaseljenske Crkve. Spasenje je u povraćaju opštenja (zajedničenja) sa Bogom. Ovo opštenje (zajedničenje) izgubio je sav rod čovečiji grehopadom praotaca. Sav rod čovečiji je vrsta bića izgubljenih. Pogibelj je udes svih ljudi, i vrlih i zlih. Začinjemo se u bezakonju, rađamo se u grehu. „Sa tugom ću u grob leći za sinom svojim“, govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svetom sinu svome Josifu celomudrenom i prekrasnom. Silazili su u ad po okončanju zemaljskog stranstvovanja ne samo grešnici nego i pravednici Staroga zaveta. Takva je moć dobrih dela čovekovih. Takva je cena vrlina naše pale prirode. Da bi se uspostavilo zajedničenje čoveka sa Bogom, za spasenje je bilo neophodno iskupljenje. Iskupljenje roda ljudskog nisu izvršili ni Anđeli ni Arhanđeli, niti bilo koje od najviših, ali ograničenih i stvorenih bića. Izvršio ga je sam bezgranični Bog. Kazne sudbina roda ljudskog, zamenjene su Njegovom kaznom, nedostatak zasluga čovečijih zamenjen je Njegovim večnim dostojanstvom. Sva dobra dela ljudska koja su nemoćna i nishode u ad, zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Upitali su Gospoda Judeji: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?“ Gospod im je odgovorio: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla“ (Jn. 6,28 -29). Jedno dobro delo nužno nam je za spasenje: vera. No vera je delo. Verom, jedino verom mi možemo ući u opštenje (zajedničenje) sa Bogom uz posredstvo njime darovanih tajni. Ali uzalud i pogrešno vi mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muhamedancima spasiti, to jest stupiti u opštenje sa Bogom. Uzalud vi gledate na misao protivnu tome kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala. Ne, takvo je postojano učenje istinite Crkve, i starozavetne i novozavetne. Crkva je svagda smatrala da je jedini Posrednik spasenja Iskupitelj. Ona je priznavala da i najveće vrline pale prirode nishode u ad. Ako su pravednici istinite Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci, koji su verovali u Iskupitelja koji dolazi, a svojom su smrću prethodili dolasku Iskupitelja, nishodili u ad, kako to vi hoćete da neznabošci i muhamedanci, koji nisu poznali Iskupitelja i nisu poverovali u Njega, zato što vam se oni čine tako dobri, zadobiju spasenje, koje se daje jednim, ponavljam vam, jedinstvenim sredstvom: verom u iskupitelja? Hrišćani, poznajte Hrista! Shvatite da vi Njega ne poznajete, da ste se odricali Njega, smatrajući da je spasenje moguće bez Njega zbog nekakvih dobrih dela. Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda ne znajući, zapada u teški greh bogohuljenja.
„Mislimo, dakle„, govori sveti apostol Pavle, „da će se čovek opravdati verom bez dela zakona“ (Rimlj. 3, 28). „I to je pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu“ (Rimlj. 3,22- 24). Vi ćete prigovoriti: „Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela, on uči da je vera bez dela mrtva“. Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Zapazićete da on, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, traži dela vere, a ne dobra dela pale prirode naše. On traži živu veru, potvrđivanu delima novoga čoveka, a ne dobra dela pale prirode protivna veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo iz koga se projavila vera pravednika: TO delo bilo je u prinošenju na žrtvu Bogu svoga jedinorodnoga sina. Zaklati sina svoga kao žrtvu uopšte nije dobro delo po prirodi čovekovoj. Ono je dobro delo kao ispunjenje zapovesti Božje, kao delo vere. Zagledajte se u Novi zavet i uopšte u celo Sveto Pismo. Vi ćete naći da ono zahteva ispunjenje zapovesti Božjih, da se to ispunjenje naziva delima, da od toga ispunjenja zapovesti Božjih vera u Boga postaje živa, kao ona koja dela. Bez njih ona je mrtva, kao da je lišena svakog pokreta. A nasuprot tome, naći ćete da su dobra dela pale prirode od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca nedopuštena, odbačena. A baš ta tako dobra dela vama se i sviđaju kod neznabožaca i muhamedanaca. Za njih vi hoćete da im se da spasenje, mada bi to bilo uz odbacivanje Hrista.
Čudno je vaše rasuđivanje o zdravom razumu. Otkuda ga, s kakvim pravom, nalazite, i prepoznajete kod sebe? Ako ste hrišćanin, onda treba da imate o ovom pitanju shvatanje hrišćansko, a ne kakvo drugo, samovoljno ili prihvaćeno ko zna gde. Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, da razum pale prirode naše, kakvo god urođeno dostojanstvo imao, ma kako bio izoštren učenošću ovoga sveta, očuvava nasleđe stečeno padom, ostaje lažno nazvani razum. Njega treba odbaciti i predati se rukovođenju vere. Pod tim rukovođenjem, u svoje vreme, posle znatnih podviga u pobožnosti, Bog daruje vernom slugi Svome razum Istine, ili razum duhovni. Ovaj je razum moguće i dužno smatrati zdravim razumom, on je objavljena vera, tako nenadmašno opisana od svetog apostola Pavla u 11. glavi njegove poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je Bog. Na ovom tvrdom kamenu ono se zida i zato se ne koleba, ne pada. A to što vi nazivate zdravim razumom mi, hrišćani, smatramo razumom toliko bolesnim, toliko pomračenim i zabludelim, da se njegovo izlečenje drukčije i ne može ostvariti nego odsecanjem svih znanja koja ga sačinjavaju, mačem vere, i njihovim odbacivanjem. A ako se smatra zdravim i priznaje takvim na nekakvom temelju neizvesnom, klimavom, neodređenom, koji se ne prestano menja, onda će on, kao „zdrav“, neminovno odbaciti Hrista. Ovo je dokazano iskustvom. Pa šta vam to govori vaš zdravi razum? Da je smatrati pogibiju dobrih ljudi, koji ne veruju u Hrista, protivno vašem zdravom razumu. I ne samo to, takva propast vrlih protivna je milosrđu tako sveblagog Bića, kakvo je Bog. Razume se došlo vam je otkrivenje sviše o ovom predmetu, o tome šta je protivno a šta nije protivno milosrđu Božjem? Nije, nego zdrav razum pokazuje ovo. Ah, vaš zdravi razum!… Međutim, budući pri vašem zdravom razumu, kako to mislite da možete sopstvenim ograničenim čovečijim umom da shvatite šta je protivno i šta nije protivno milosrđu Božjem? Dozvolite da kažem naše mišljenje. Jevanđelje, odnosno Hristovo učenje, ili Sveto Pismo, drukčije još rečeno, sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može znati o milosrđu Božjem, koje prevazilazi svako umovanje, i svako poimanje čovekovo nedostupno je za njih. Uzaludno je zanošenje uma čovekovog kada nastoji da definiše bezgraničnog Boga, kada nastoji da objasni neobjašnjivo, i da potčini svojoj uobrazilji… koga? Boga! Takav poduhvat je pregnuće satansko!… Imaš ime da si hrišćanin, a ne znaš učenje Hristovo! Ako se iz ovog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nesaznajan, pođi u školu i čuj čemu se uče deca. Njima objašnjavaju predavači matematike u teoriji beskonačnog da se ono, kao neodređena veličina, ne potčinjava onim zakonima kojima su potčinjene određene veličine – brojevi, da rezultati njegovi mogu biti sasvim suprotni rezultatima brojeva. A ti hoćeš da ograničiš zakone dejstva milosrđa Božjeg i govoriš: ovo je u skladu sa njim, ovo mu je protivno. To je u skladu ili u neskladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim shvatanjima i osećanjima. Sledi li iz toga da je Bog dužan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? A upravo to i zahtevaš od Boga. To je sasvim nerazuman i krajnje gordi poduhvat. Pa ne okrivljuj prosuđivanja Crkve za nedostatak zdravog smisla i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo postojano sledi učenje Božje o dejstvima Božjim, otkriveno od Samoga Boga. Poslušno za njom idu istinska njena čeda, prosvećujući se verom, potirući razmetljivi razum, koji ustaje na Boga. Verujemo da možemo znati u Bogu samo ono što je Bog blagovoleo da nam otkrije. Ako bi bilo drugog puta ka Bogopoznanju, puta koji bismo mogli prokrčiti (umu svome) sopstvenim naporima, ne bi nam bilo darovano otkrivenje. Ono je dano zato što nam je neophodno. Pusta su i lažna sopstvena samoizmišljanja i skitanja uma čovečijeg.
Kažete: „Jeretici su takođe hrišćani“. Otkud vam to? Zar će se neko ko naziva sebe hrišćaninom a ništa ne zna o Hristu, zbog krajnjeg neznanja svoga rešiti da sebe smatra isto takvim hrišćaninom kao što su i jeretici, a svetu veru hrišćansku neće razlikovati od poroda prokletstva: bogohulne jeresi? Drugačije rasuđuju o ovome istinski hrišćani. Mnogobrojni zborovi svetih primili su venac mučenički, smatrali za bolje najžešće i najdugotrajnije muke, tamnicu, izgnanstvo, nego da pristanu da saučestvuju sa jereticima u njihovom bogohulnom učenju. Vaseljenska Crkva svagda je smatrala jeres smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, dalek od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres zloverjem. U idolopoklonstvu đavo preuzima na sebe božansku čast od zaslepljenih ljudi, a pomoću jeresi on čini zaslepele ljude saučesnicima svog glavnog greha bogohuljenja. Ko pročita pažljivo „Odluke Sabora“, taj će se lako uveriti da je karakter jeretika sasvim satanski. On će uvideti njihovo užasno licemerje, prekomernu gordost, zapaziće ponašanje koje se izražava u neprekidnoj laži, uočiće da su se oni odali raznim niskim strastima, uvideće da se oni, kada imaju mogućnost, rešavaju na sve najstrašnije prestupe i zlodela. Naročito je primetna njihova nepomirljiva mržnja prema čedima istinite Crkve i žeđ za njihovom krvlju! Jeres je skopčana sa okorelošću srca, sa strašnim pomračenjem i kvarenjem uma, uporno se održava u duši njome zaraženoj i teško je čoveku isceljenje od ove bolesti. Svaka jeres sadrži hulu na Duha Svetoga: ona ili huli na dogmat o Svetom Duhu, ili na dejstvo Svetoga Duha, ali obavezno huli na Svetoga Duha. Suština svake jeresi je bogohuljenje. Sveti Flavijan, patrijarh konstantinopoljski, koji je zapečatio krvlju ispovedanje istinite vere, proizneo je odluku pomesnog Konstantinopoljskog sabora prema jeresijarhu Evtihiju sledećim rečima: „Evtihije, do sada jerej, arhimandrit, potpuno je razotkriven i u prošlim svojim postupcima i u sadašnjim svojim izjašnjenjima o zabludama Valentina i Apolinarija, u upornom sleđenju njihovom bogohulstvu, tim više što on čak nije ni saslušao naše savete i pouke da prihvati zdravo učenje. I zato, plačući i uzdišući zbog njegove konačne pogibije, objavljujemo u ime Gospoda našeg Isusa Hrista da je on pao u bogohulstvo, da je lišen svakog svešteničkog čina, opštenja sa nama i upravljanja svojim manastirom, dajući na znanje svima koji od sada budu oppggili sa njim, ili ga posećivali, da će sami biti podvrgnuti od lučenju“. Ova odluka je obrazac zajedničkog mišljenja Vaseljenske Crkve o jereticima; to opredeljenje je priznala sva Crkva, a potvrđeno je Vaseljenskim Halkidonskim saborom. Evtihijeva jeres sastojala se u tome što on nije ispovedao dve prirode u Hristu po ovaploćenju, kako ispoveda Crkva, već je dopuštao jedino prirodu Božansku. Reći ćete: samo to!… Zabavan je po svome nedostatku istinskog znanja i gorko žalostan po svome svojstvu i posledicama odgovor nekog lica kome je poverena vlast ovoga sveta, svetom Aleksandru, patrijarhu aleksandrijskom, o arijanskoj jeresi. To lice savetuje patrijarha da sačuva mir, da ne započinje prepirke, toliko protivne duhu hrišćanstva, zbog nekoliko reči. Piše on da ne nalazi ništa za osudu u učenju Arijevom, samo poneku razliku u obrtima reči tek toliko! Ti obrti reči, primećuje istoričar Fleri, u kojima „nema ničeg za osudu“, odbacuju Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista – samo to! Opovrgavaju, znači, svu veru hrišćansku – tek toliko! Primetno je da su sve drevne jeresi, pod različitim maskama koje su se menjale, težile ka jednom cilju: odbacivale su Božanstvo Logosa (Reči) i izopačavale dogmat o ovaploćenju. Najnovije ponajviše nastoje da odbace dejstva Svetoga Duha: sa užasnim hulama one su odbacile Božanstvenu Liturgiju, sve svete tajne, sve, sve ono gde je Vaseljenska Crkva svagda prepoznavala dejstvo Svetoga Duha. I sve su to nazvale ustanovljenjima ljudskim, drskije: praznoverjem, zabludom! Razume se, u jeresi vi ne vidite ni razbojništvo ni krađu! Možda je samo zbog toga ne smatrate grehom? Tu je odbačen Sin Božji, tamo je odbačen i pohuljen Duh Sveti – samo toliko! Onaj ko je prihvatio bogohulno učenje i drži ga se, onaj ko proiznosi bogohuljenje, ne otima, ne krade, čak i čini dobra dela pale prirode – on je predivan čovek! Kako može Bog njemu da uskrati spasenje!… Sav uzrok poslednje vaše nedoumice, isto kao i svih ostalih, jeste duboko nepoznavanje hrišćanstva. Nemojte misliti da je takvo neznanje nevažan nedostatak. Ne, njegove posledice mogu biti pogubne, naročito sada kada su u društvu u opticaju nebrojene bezvredne knjižice sa hrišćanskim naslovom, a sa učenjem satanskim. Ne poznajući istinito hrišćansko učenje, olako možete prihvatiti misao lažnu, bogohulnu kao istinitu, prisvojiti je, a zajedno s njom usvojiti i večnu pogibiju. Bogohulnik se neće spasiti. A te nedoumice koje ste izrazili u vašem pismu, već jesu strašni protivnici vašeg spasenja. Njihova suština je odricanje od Hrista. Ne igrajte se vašim spasenjem, ne poigravajte se, inače ćete večno plakati. Bavite se čitanjem Novog zaveta i Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (nikako ne Tereza, ne Franja i ostalih zapadnih umobolnika koje njihova jeretička crkva izdaje za svece). Naučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako pravilno razumevati Pismo, kakav način života, kakve misli i osećanja dolikuju hrišćaninu. Iz Pisma i žive vere izučite Hrista i hrišćanstvo. Pre no što dođe strašni čas u koji ćete biti dužni da stanete na sud pred Bogom, steknite opravdanje dato od Boga na dar svim ljudima posredstvom hrišćanstva.
 
206. Povodom političkih zbivanja u Evropi 1848. godine
 
Pozdravljam Vas pismeno u odgovoru na Vaše prijateljsko pismo i hrišćanski pozdrav pre pozdrava ličnog, koga će me, nadam se, Gospod uskoro udostojiti. U srcu sam utešen time što ste proveli Strastnu sedmicu, po običaju Vašem, u obitelji prepodobnog Sergija, u privremenom zemaljskom pristaništu, koje je Bog blagoizvoleo da da meni sa jednodušnom mojom bratijom, mojom duhovnom porodicom. U budućem veku da nam se daruje neizrecivom blagošću Gospoda obitelj večna, u kojoj neka bude i za vas utočište ne za dolazak na određeni rok, nego za stalno prebivanje. Primio sam vaše pismo u decembru: tada sam se osećao veoma slabo. Dejstvo jakog i korisnog leka držalo me je najviše u postelji, a glavu tako ošamutilo, da sam postao nesposoban za bilo kakva umna zanimanja. Zbog toga, kako prema vama, tako i prema mnogim drugima, ogrešio sam se jednom te istom krivicom: ćutanjem.
Kada sam čuo za događaje koji su izmenili lice zemlje, nisam se ni začudio, niti osetio ono zanimanje, koje biva na vest o nečem novom. Kada sam čuo za te događaje, kao da sam saznao za smrt čoveka koji odavno pati od neisceljive bolesti i izmožden je njome, koji je još za života umrtvljen tom bolešću pre umrtvljenja smrću. Takva mi je svagda izgledala obrazovana Evropa, ili takozvani prosvećeni svet. Moja nezačuđenost učinila se i meni samom čudnom. Dok sam razmišljao o svojoj ravnodušnosti, iznenada sam se setio reči Spasitelja: „A kad čujete ratove i glasove o ratovima, ne plašite se; jer treba to da bude; ali to još nije kraj. Jer ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; i biće zemljotresi po svetu; i biće gladi i meteži. To je početak stradanja“ (Mk. 13, 7- 8). Ovde je naročito značajno to, i na toj reči Jevanđelja svagda sam se zaustavljao, da kao poslednji znak početnih stradanja (bolesti), koja će morati da prethode završnoj bolesti antihristu, Pismo ističe „meteže“.
Racionalizam sa svojim ustanovama ne može da se zaustavi u svome kretanju, jer ima za osnovu neprestano promenjivi razum čovečiji. Treba očekivati sve veći i veći razvoj bolesti. Ona je počela da potresa spokojstvo naroda od kraja prošlog stoleća; što dalje, to je dejstvo njeno sveobuhvatnije, razornije. Iz završnog svesvetskog dejstva ove bolesti treba da iznikne „bezakonik“, genije nad genijima, kao što se iz francuske revolucije rodio njen predlik kolosalni genije, Napoleon. Šta je mene poražavalo više nego sadašnje prilike? Mene su poražavali uzroci ovih okolnosti: opšte stremljenje svih isključivo ka pukom materijalnom, kao da je ono večno, zaboravljanje večnoga, kao da ono ne postoji, podsmevanje i ruganje nad hrišćanstvom, lukavo i pomamno gonjenje Crkve, gonjenje života njenoga, Duha Svetoga – zamenjivanje Duha i Njegovih ustava lažnozvanim razumom i ustavima, koji ishode od gospodara ovoga sveta, opšta, svesvetska strka, kao onda pri zidanju kule, po svuda izgradnja železnice posao sličan zidanju kule. Treba primetiti da je Bog, kao što govori Pismo, pomešao jezike i razdelio čovečanstvo na narode sa ciljem da liši ljude mogućnosti da sve grehovne poduhvate dovode do ispunjenja zajedničkim snagama ujedinjenog čovečanstva: vozovi ponovo vraćaju ljudima tu mogućnost. Tada, pri zidanju kule, Bog je sišao, govori Pismo, da pogleda na dela čovečija, i zaustavio je bezumno preduzeće pometnjom jezika; sada je blizu čas u koji će Bog ponovo sići da pogleda na dela čovečija i da im učini kraj, više ne pometnjom jezika, nego zamenjivanjem sveta, sazrelog i ostarelog u bezakonjima, svetom novim i neporočnim.
U vreme stranstvovanja moga imao sam mogućnost da dovoljno podrobno gledam na zemlju Izrailjevu na Crkvu. Šta reći o njoj? O njoj treba izreći reči proroka: „Doći ćeš u zemlju izbavljenu od mača i sabranu iz mnogih naroda, u Gore Izrailjeve, koje behu jednako puste“ (Jezekilj 38, 8). Ovo govori prorok nadahnuti, kada je video u daljini vremena poslednje vreme, sudbinu Crkve, i moćno carstvo, koje nastaje na severu.
Po neshvatljivoj milosti Božjoj nama je dato na dar najveće dobročinstvo Božje:“ poznanje Hrista, pravoslavna vera u Hrista“. Narod, i, naročito, duša čovečija, nepristupačni su za bezbožni racionalizam i za njegove posledice, sve dok su ograđeni svetom verom. Po zaveštanju Gospoda, treba da bdimo i molimo se da bismo izbegli napasti vidljive i nevidljive.
 
212. O viđenju svojih grehova
 
(…) Viđenje svojih sagrešenja nije tako lako, kako može da se učini naizgled, pri prvom površnom pogledu. Da bi zadobili to viđenje potrebno je mnogo prethodnog znanja. Potrebno je podrobno znanje zakona Božjeg, bez čega se ne može znati zasigurno koja baš dela, reči, pomisli, osećanja spadaju u pravdu, a koja u greh. Greh često uzima izgled pravednosti. Treba potanko poznavati svojstva čoveka, da bi se znalo u čemu su grehovne rane uma, u čemu rane srca, u čemu rane tela. Treba znati šta je pad čovekov. Valja da znamo kakva svojstva treba da imaju potomci novog Adama, da bismo videli kakvi su i u čemu naši nedostaci. Upravo toliko se traži prethodnih znanja, obaveštenja važnih za sticanje podrobnog znanja i jasnog viđenja svojih sagrešenja. Do takvog viđenja dovodi istinsko bezmolvije (molitveno tihovanje). Ono pruža duši ustrojenje slično čistim vodama čija je površina poput ogledala. U njima čovek vidi i svoje stanje i, srazmerno napredovanju svome, stanje bližnjih.
Moja usamljenost biva prekidana čestim unutrašnjim i spoljašnjim nemirima, voda moja većinom je mutna, a retko zadobija neku bistrinu, i to samo na tren. U tom kratkom trenu ocrtava se pred očima uma moga privlačan prizor. Vidim beskonačnu milost Božju prema meni, vidim niz neprestanih Božjih dobročinstava. Zašto se ona izliva na mene? Ne razumem. Čime sam uzvratio za njih Dobrotvoru? Neprekidnim gresima. Gledam na grehe svoje i užasavam se, kao da gledam u strašnu duboku provaliju, u koju kad se jednom pogleda, hvata vrtoglavica. A šta, ako se odmeri ta provalija?… I počinjem da je odmeravam žalošću, da je merim uzdasima i ridanjima… Još ridam, i iznenada se u srcu tuga pretvara u ushićujuću radost: kao da neko govori mome srcu: „Nesaznajni Dobročinitelj Bog nije zadovoljan Svojim dobročinstvima, On još hoće da te uzvede u nebo, da te učini pričasnikom večne naslade“. Verujem ovome: svako dobročinstvo, koliko god ono bilo veliko, može se očekivati od neizmerne dobrote Božje. Verujem, i u tiho, zanosno veselje pogružava se sve biće moje.
 
213. O usamljenosti i bezmolviju
 
Provodim vreme u neradu, a tome je razlog način lečenja koji koristim. On donosi osetnu korist, ali oduzima sve vreme. Neprijatne brige o telu, koje, bez obzira na sva staranja o njemu, ipak mora neminovno da se vrati u svoj prah, u svoju zemlju, iz koje je uzet od Tvorca. Proničem u sebe: imam utisak da sam bolestima i okolnostima formiran za usamljenost. Hladno je, mrtvo moje srce za služenja spoljašnja. Hteo bih da odjedanput, jednim udarcem prekinem svoju vezu sa društvom. I učinio bih to ne za sebe, ne za ljude, nego da bi namera moja i poduhvat bili čisti pred Bogom, koji je rekao: „Nijedan koji je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božje“ (Lk. 9,62).
Međutim, veoma se razlikuju sud Božji i sud čovečiji: tako se izrazio jedan veliki prepodobni otac, koji je naročito obilovao darom duhovnog rasuđivanja. Ne znam šta je za mene odredio Bog, ali ja, razmatrajući sebe, nalazim da sam nesposoban za društvene obaveze, a više sposoban za usamljenost, na koju sam se navikao, provodeći mnoge godine zbog bolesti svoje u keliji svojoj skoro bez izlaženja. U osami mogu slobodno da se predajem stranstvovanju u oblasti duhovnog sveta, kuda su se preselila sa zemlje misao moja i srce. Nisam u stanju da ih vratim na zemlju. I njihovo preseljenje sa zemlje izvršilo se bez moga znanja. Nisam razmišljao o tom preseljenju, uopšte nisam znao da je ono moguće, neočekivano sam uvideo da su se preselili. Već gledaju oni na zemlju, kao stranci na tuđinu. Proboravivši u čudnoj oblasti nerazrušivog, u oblasti blaženog blagodatnog mira i svetlosti, one su se odvratile od zemlje mraka, od mesta raspri, zavada, neprestane smetenosti, od kraja gde je sve dobro pomešano sa zlom. Mračan je predeo zemlje, ona je mesto izgnanja prestupnika koji su oskrnavili raj grehom, koji nose krivicu zbog neposlušnosti Bogu, koji je prezreli zajedničenje sa Njim, koji su promenili tu zajednicu na opštenje sa đavolom. Na zemlji sve je neprijateljsko čoveku, a sam on je u neprestanoj borbi sa sobom. Zemlja je dolina izgnanstva, dolina prapočetnih stradanja, kojima započinju stradanja večna pravedna kazna za uvredu beskrajno Blagoga Boga. Zemlja je izgnanstvo naše, i baš zato je ovamo došao Iskupitelj, i iskupio neizmerno sagrešenje cenom neizmernom krvlju Svojom. Zemlja je izgnanstvo naše, upravo zato Iskupitelj uzvodi one koji su primili Njegovo iskupljenje sa zemlje na nebo. Nebo je istinsko otačastvo čoveka: kretanje onamo treba izvršiti u samome sebi. U sebi treba opaziti gospodare ovoga sveta, valja se obračunati sa njima, vratiti im ono što im pripada, a što je čovek usvojio od njih. Prihvatili smo od njih otrov greha, greh u svim njegovim neznatnim vidovima, u svim njegovim raznolikim formama. Odvojivši od sebe sve što je tuđe prirodi našoj, mi ćemo ostati sami sa sobom, sa svojom neporočnom prirodom. Ovo očišćenje vrši se u nama „Logosom Božjim“, koji nam otkriva i svojstva novog Adama i rane staroga. Sveblagi Duh Sveti, videvši belinu našu, sići će u nas, oseniće nas Svojim mirom i svetlošću, izmeniti, zapečatiti, uvesti u blaženo pleme izabranih, u potomstvo drugog čoveka, koji je „Gospod sa nebesa“. Zapečaćeni Duhom, mi se više nećemo plašiti gospodara ovoga sveta, mračnih i zlobnih, proći ćemo kroz tamne i guste vojske njihove do svetlosti istine, naći ćemo u naručju njenom predukus budućeg blaženstva. Ko je završio ovaj put na zemlji u unutrašnjem čoveku, ko se oslobodio ropstva grehovnog i zadobio obručenje Duha, po razlučenju svome od tela njegova duša će proći bez muke i bez smetnje mitarstva vazdušnih istražitelja mučitelja. Sve ovo, i mnogo šta drugo, neobjašnjivo zemaljskom rečju, nauči čovek u bezmolviju: Duh Sveti se primiče onome ko pravilno molitveno tihuje, prisutan je uz njega, blagovesti tajne Carstva Božjeg, da bi se sam bezmolvnik obilno napojio znanjem i osećanjem duhovnim i nahranio njime gladnu i žednu bratiju svoju. Učenje Duha je učenje živo: blista iz njega svetlost, odiše iz njega život. Čovečije učenje iz pale čovečije prirode, iz znanja svojstvenog tom stanju pada, jeste mračno, mrtvo, ima lažnu svetlost, laska sluhu i čuvstvima srca, održava u slušaocima i umnožava u njima tamu, jača vladavinu smrti. Divno čudo savršava se kada Duh poučava: kada je Duh učitelj, onaj ko izgovara reč Božju i onaj ko je sluša dele među sobom učenje života. Sva slava pripada tajanstvenom Učitelju. Onaj koji proiznosi reč oseća da izgovara ne svoju reč, nego reč Božju, a onaj ko sluša oseća da čuje reč Božju, sva pažnja njegova privučena je njenom oživljujućom duhovnom silom, a prema čovečijoj reči, u koju se zaodeva reč Božja, njegovo srce ostaje hladno. U hramu dušenom oboren je, izbačen iz njega idol „ja“; tom hramu, očišćenom od gnusoba opustošenja, razliva se miomiris Svetoga Duha, čuju se blagovesti Svetoga Duha.
Šta mislite kakvo osećanje obuzima čoveka koji izgovara reči Duha, koji oseća u sebi dejstvo Duha? Osećanje koje ima svojstveno je stvorenju pred njegovim Tvorcem. Tada čovek jasno oseća, vidi da je ništa.
Čovek ne postaje učenik, slušalac i organ Duha iz knjiga, od čoveka, od prirodnih genijalnih sposobnosti, nego posredstvom vere u Hrista, kroz oživljavanje u sebi Hrista prenošenjem u sebe svojstava Hristovih koja je Hristos otkrio ljudima u sveštenim izrekama Jevanđelja. Gde je Hristos tamo je Duh Njegov, tamo je Um Njegov – Njegov nedokučivi Otac.
 
215. Rasuđivanje o večnosti. „Ogledalo Jevanđelja „
 
Osećam se kao da sam odvojen od svega, misao moja neprestano vapije ka Bogu da On ustroji za mene stazu ka Njemu, stazu pokajanja. Širom su se otvorila preda mnom vrata večnosti. Gledam onamo, u tu beskonačnu daljinu, u te neizmerne razmere. Vreme se skratilo preda mnom, leti neuporedivo brže, da bi se ulilo u večnost, kao potok u more. Kada se zagledam u „večnost“, ono što je vremeno biva nezanimljivo, neznatno, sujetno, ništavno. Volim usamljenost: iz nje se može usredsređenije motriti u večnost, osmotriti šta je tamo potrebno, blagovremeno pripremiti to potrebno, pre ishoda duše iz tela.
Mene zanima Jevanđelje. Zapanjuju moj pogled crte lika Božjeg i prelivi podobija Božjeg, izobraženi u Jevanđelju. „Budite slični meni“, govori Bog ljudima. Da bi oni mogli lako da usvoje tu čudesnu sličnost, Bog je postao čovek. Kakva neiskazana krasota u novom Adamu, Gospodu našem Isusu Hristu! Kakva je u meni rugoba, kakvo rastrojstvo, koliko je na meni mrlja! Takvim vidim sebe kada se posmatram u ogledalu Jevanđelja. Treba da počnem da se bavim i licem duše svoje, i njenom odeždom; pri stupanju mome u večnost. ne sme da se nađe u njemu sličnost sa neprijateljima Božjim, sa tamnim demonima, potrebno je da me sin Božji prizna za sličnog Njemu, kao što su Njemu slični svi blaženi nebožitelji. Podobije čoveka Bogu, koje Bog prizna je, pružiće čoveku blaženu večnost. Gubitak ove sličnosti povlači za sobom izgnanje od lica Božjeg u mračni ad (pakao), u njegov ognjeni bezdan, na večna stradanja.
 
217. Oganj Božanski. Čovečija raspaljenost
 
„Bog naš je oganj„, uči Pismo, ali od dejstva ovog ognja postepeno gubi sjaj i najzad se potpuno gasi oganj grehovni, oganj telesni i duševni. Božanski oganj je čist, tanan, svetao, on saopštava umu istinu, a srcu pruža čudesno spokojstvo, neobičnu hladnoću prema svemu zemaljskom, obilje krotosti, smirenja, blagosti.
Ne varajte se, ne računajte da je čovečija raspaljenost dejstvo Božanskog ognja. Mnogi su se prevarili i pali u pogubnu samoobmanu. Iz stanja raspaljenosti ponikle su bezbrojne zablude i ispunile zemlju lažnim učenjima. Iza tih mračnih oblaka skriva se od sveta Sunce Pravde. „Po plodovima njihovim poznaćete ih„, rekao je Spasitelj o lažnim učenjima i lažnim učiteljima. Gde je raspaljenost, tamo nema istine, otuda ne može da proizađe ništa dobro, ništa korisno: tu vri krv, tu se dimi i lažno nazvani razum plete vazdušne zamke. Krotost i smirenje, čije je dejstvo praćeno nekakvim tananim hladom, ali se zatim javlja u nebrojenim dobrim plodovima, svedoci su pravog, istinskog, božanstvenog dobra.
 
218. O učenju Otaca Istočne Crkve i istinskom putu ka spasenju
 
Učenje Svetih Otaca Istočne Crkve istinito je: ono je učenje Svetoga Duha. Molim Vas, držite se ovog učenja. Ono će Vas rukovoditi ka blaženoj večnosti.
Zapaljen je blistavi svetilnik u Svetoj Crkvi Hristovoj sijanje Svetoga Duha: ne upravljajte pogled svoj ka drugim svetilnicima, koji svetle na različitim putevima. Jedino put svete istine vodi spasenju, svi ostali putevi vode u propast. Mnogi se trude, mnogi stradaju, mnogi se podvizavaju, ali spaseni će biti samo „oni koji se podvizavaju zakonito“. Istinski zakonit podvig je u Hristu Isusu i Svetom Duhu, u okrilju Istočne Crkve.
 
219. O istinitosti i saglasnosti učenja otaca Istočne Crkve sa Svetim Pismom i o lažnom usmerenju podvižnika Zapadne Crkve i njihovih dela
 
Sada se bavim čitanjem knjiga koje imam kod sebe na slovenskom, ruskom i drugim jezicima, koje sadrže „zbornik izreka svetih pustinožitelja Egipta“. Te izreke su besceni biseri. Roni u duboko more gnjurac da bi izvadio skupoceno zrno bisera, a Sveti Oci udaljavali su se u daleke pustinje, tamo duboko pronicali u sebe, nalazili različite bescene duhovne bisere: hristopodražavajuće smirenje, detinju prostotu i nezlobivost, angelopodobno bestrašće, rasuđivanje i mudrost duhovnu, jednom rečju nalazili su Jevanđelje.
Danas sam pročitao onu izreku Velikog Sisoja, koja mi se svagda naročito dopadala, koja mi je svagda bila izuzetno draga. Neki inok mu je rekao: „Prebivam u neprestanom sećanju na Bora“. Prepodobni Sisoje mu je odgovorio: „To nije veliko, veliko će biti kada budeš smatrao sebe gorim od svega što je stvoreno“.
Visoko je zanimanje neprestano sećanje na Boga, ali ta visina je veoma opasna kada lestvica što njoj vodi nije utemeljena na postojanom kamenu smirenja.
Gledajte kako je Pismo saglasno sa Ocima! Pismo govori: „3a žrtve paljeniie ne mariš… žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno I smerno (smireno) Bog neće odbaciti„. Žrtve i same žrtve paljenice čovečije treba da budu zasnovane na osećanju siromaštva duhovnog, na čuvstvu pokajanja. Bez toga one bivaju odbačene od Boga.
Takođe, meni se veoma sviđa izreka Velikog Pimena: “ Ako svagda i u svemu budemo okrivljavali sebe“, rekao je on, „onda ćemo svuda naći pokoj“. Drugi Otac je rekao: „Mi smo skinuli lako breme koje čini okrivljavanje sebe i prihvatili se teškog, koje je u okrivljavanju drugih“. Ovakve izreke vrede kao čitave knjige! Čini se da niko nije toliko pronikao u Jevanđelje, koliko su u njega pronikli sveti žitelji pustinje. Oni su nastojali da ostvare Jevanđelje samim životom; njihovo obeležje bilo je najdublje smirenje, pad čoveka bio je stalni predmet njihovog razmišljanja, a njihovo neprestano zanimanje bio je plač za grehe svoje.
Drugačije usmerenje dobili su podvižnici Zapadne Crkve i njihovi pisci o podvižništvu od vremena razlučenja te Crkve od Istočne i njenog otpadanja u pogibeljnu tamu jeresi. Prepodobni Venedikt i sveti papa Grigorije Dvojeslov još su saglasni sa asketskim nastavnicima Istoka, ali se već Bernard razlikuje od njih radikalnom osobenošću. Pozniji su skrenuli još više. Oni odmah teže i privlače svoje čitaoce ka visinama nedostupnim početniku, zanose se i zanose (druge). Raspaljena, često pomamna maštovitost zamenjuje kod njih sve duhovno, o kome oni nemaju nikakvog pojma. Tu zanešenost oni smatraju za blagodat. „Po plodovima njihovim poznaćete ih“, rekao je Spasitelj. Svima je poznato kakvim su zločinima, kakvim potocima krvi, kakvim ponašanjem, sasvim protivnim hrišćanstvu, zapadni fanatici izrazili svoj izopačeni način mišljenja, svo je nakazno čuvstvo srca. Sveti Oci Istočne Crkve ne uzvode čitaoca svoga u zagrljaj ljubavi, na visinu viđenja, već ga dovode do razmatranja greha svoga, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do plača o sebi pred milosrđem Tvorca. Oni isprva uče da obuzdavaju nečista stremljenja našeg tela, da ga čine lakim, sposobnim za duhovnu delatnost, zatim se obraćaju umu, ispravljaju njegov način mišljenja, njegov razum, očišćujući ga od misli, koje smo usvojili po padu našem, zamenjujući ih mislima obnovljene prirode čovečije, živo izobražene u Jevanđelju. Sa ispravljanjem uma Sveti Oci su vodili brigu i o ispravljanju srca, o promeni njegovih navika i osećanja. Očistiti srce teže je negoli očistiti um: um, bivajući ubeđen u ispravnost nove misli, lako svrgava staru, lako usvaja novu. Ali zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osećanje drugim osećanjem, suprotnim to je trud, to je pojačani dugotrajni rad, to je borba neverovatna. Ljutinu ove borbe Oci izražavaju ovako: „daj krv i primi duh“. Znači: treba umrtviti sve grehovne želje tela i krvi, sve pokrete uma i srca, koji zavise od tela i krvi. Treba i u telo, i u um, i u srce uvesti upravljanje duhom. Krv i nervi bivaju dovedeni u pokret mnogim strastima: i gnevom, i srebroljubljem, i slastoljubljem, i taštinom. Poslednje dve strasti veoma raspaljuju krv kod podvižnika koji se nezakonito podvizavaju, prave od njih pomamljene fanatike. Prazna slava prevremeno teži duhovnim stanjima, za koja čovek još nije sposoban zbog nečistote svoje, a zbog nepostizanja istine počinje da mašta. A sladostrašće, prisajedinjujući svoj uticaj dejstvu taštine, proizvodi u srcu obmanljive, lažne utehe, naslađenja i opijanja. Takvo stanje je stanje samoobmane. Svi koji se nezakonito podvizavaju nalaze se u ovom stanju. Ono se razvija u njima više ili manje u zavisnosti od toga koliko oni pojačavaju svoje podvige. Prebivajući u tom stanju, zapadni pisci su napisali mnoge knjige. Baš na njih žudno se baca, upravo njih propoveda kao nenadmašne svetitelje i duhovnike, kao dostojne da stoje uz Sveto Pismo zaslepljeni i gordi svet, koji smatra sebe prosvećenim u najvećoj meri, i koji zato nema potrebe da se neodstupno drži predanja Istočne Crkve.
Kod Svetih Otaca Istočne Crkve nikako se ne vidi raspaljeno stanje krvi. Oni nikada ne zapadaju u entuzijazam, koji je, budući porod krvi, često na Zapadu tražio prolivanje krvi. Iz njihovih dela odiše istinsko samoodricanje, odiše miomiris Svetoga Duha, koji umrtvljuje strasti. Od ovog miomirisa beže daleko sinovi ovoga sveta, kao što ose odleću daleko od tamjana koji se dimi. „Svet ljubi svoje„, rekao je Gospod. Dela zapadnih pisaca, koji su ih napisali iz stanja samozavedenosti, nalaze mnogobrojne čitaoce, prevode se ne jednom na ruski jezik, štampaju se i objavljuju sa bučnim pohvalama, ono što je ispunjeno smrtonosnim otrovom odobrava se i ustaljuje. Dela Svetih Otaca su zaboravljena! To što ih je sveta Crkva od davnine priznala kao jedine valjane rukovoditelje u podvižničkom životu, nimalo se ne uvažava. Njihova dela kritikuju, nalaze u njima neslaganja, kao i da protivreče Svetom Pismu. Svemu tome je razlog što su Sveti Oci bili poučavani Duhom Svetim, što su oni odbacili mudrost sveta radi sticanja premudrosti Duha. Uzaludni su pokušaji onih koji, protivno učenju apostola, protivno učenju Crkve, pokušavaju da uđu u premudrost Duha mudrošću sveta. I „On hvata mudre u njihovom lukavstvu“ (1 Kor. 3,19), a oni su se spotakli i pali padom strašnim. Oni su hteli da “ duhovno“ objasne tamnim duševnim razumom, i to „duhovno“ u spisima Svetih Otaca pokazalo im se kao strano, protivrečno Svetom Pismu.. „Duhovno se duhovnim dokazuje“ rekao je sveti apostol Pavle. „A telesni čovek ne prima što je od Duha Božjeg, jer mu je ludost i ne može da razume, jer se to ispituje duhovno“ (1 Kor. 2,13,14).
 
220. O mudrosti duhovnoj i telesnoj
 
Pitate kakvo je moje mišljenje o naukama čovečijim? Ljudi su posle pada počeli da obrađuju zemlju, da osećaju potrebu za odećom i drugim mnogobrojnim stvarima kojima je propraćeno naše zemaljsko stranstvovanje; jednom rečju, oni su počeli da osećaju potrebu za materijalnim razvitkom, što je stremljenje po kome se odlikuje naše doba.
Nauke, plod našeg pada, jesu sticanje i očuvanje utisaka i znanja, nakupljenih kod ljudi za vreme života palog razuma. Učenost je svetiljka staroga čoveka, svetiljka za koju se „mrak tame čuva zanavek„. Iskupitelj je povratio ljudima onaj Svetilnik koji im je bio darovan kad su bili stvoreni od Tvorca, koga su se lišili prilikom grehopada svoga. Ovaj Svetilnik jeste Duh Sveti, On je Duh Istine, On uvodi u svu istinu, ispituje dubine Božje, otkriva i objašnjava tajne, daruje i znanja o materijalnom, kada su ona na duhovnu korist čoveka. Učenome, koji želi da se nauči duhovnoj mudrosti, zaveštava apostol: „Ako neko među vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude lud da bi bio mudar“ (1 Kor. 3,18). Zaista, učenost u stvari nije mudrost, već samo umišljanje mudrosti. Poznanje Istine, koju je Gospod otkrio ljudima, koja je dostupna samo verom, koja je nepristupačna za pali razum čovečiji, zamenjuje se u učenosti nagađanjima i pretlostavkama. Mudrost ovoga sveta, u kojoj počasno mesto zauzimaju mnogi neznabošci i bezbožnici, otvoreno je suprotstavljena, po samim načelima svojim, mudrosti duhovnoj, božanstvenoj. Ne možemo biti sledbenici jedne i druge istovremeno; jedne se neminovno moramo odreći. Pali čovek je „laža“, i iz umovanja njegovog stvoren je “ lažno nazvani razum“, to jest način mišljenja, zbir pojmova i znanja lažnih, koji imaju samo izgled razuma, a u suštini svojoj jesu nadimanje, zanošenje, bešnjenje uma, poraženog smrtnom ranom greha i pada. Ova bolest uma naročito se otkriva u učenjima filosofskim.
 
221. O čitanju duhovnih knjiga koje odgovaraju našem stanju
 
Nastojte da čitate knjige Svetih Otaca koje odgovaraju Vašem načinu života, da biste mogli ne samo da se divite otačkim spisima i da se naslađujete čitajući ih, no i da biste mogli da ih primenjujete u stvarnosti. Hrišćanin koji živi u svetu treba da čita dela velikih svetitelja koji su pisali za narod, koji su učili svetovnim vrlinama hrišćanskim što pristoje onima koji provode život zanimajući se materijalnim stvarima. Drugačije je štivo za inoke u opštežiću: oni treba da čitaju Svete Oce koji su napisali pouke za taj način života. A već je drugačije čitanje za bezmolvnike (molitvene tihovatelje) i otšelnike. Učenje vrlina koje ne odgovaraju načinu života čini život besplodnim. I život se traći uzalud, a vrline propadaju, duša ne može dugo da ih zadrži kod sebe, mora uskoro da ih napusti, jer one ne odgovaraju njegovim mogućnostima. Takvo upražnjavanje uzvišenih vrlina koje prevazilaze snage i sposobnosti neretko povređuje dušu neiscelivo, rastrojava je za duže vreme, ponekad za sav život, čini je nesposobnom za podvig pobožnosti. Gospod je zapovedio da se „vino novo“, to jest uzvišene vrline i podvizi, „ulivaju u mehove nove“, to jest da se prepuštaju podvižnicima koji su već sazreli u pobožnom podvigu, koji su obnovljeni i prosvećeni blagodaću. On je zabranio da se uliva vino novo u mehove stare, da se popravlja stara haljina novom zakrpom. Nemojte misliti da će Vam uzvišeni podvig, za koji Vaša duša još nije sazrela, pomoći. Ne, on će Vas pre rastrojiti. Treba da ga ostavite, a u duši Vašoj će se javiti uninije, beznađe, pomračenost, okorelost. U takvom raspoloženju Vi ćete sebi dopustiti veća narušavanja zakona Božjeg, nego što su bila ona u koja ste zapadali ranije. „Niko ne meće novu zakrpu na staru haljinu, jer će od toga gora rupa biti“.
I za sve inoke uopšte i za hrišćane koji žive u svetu, naj korisnije štivo je Novi zavet, a naročito Jevanđelje. Ali njega treba čitati sa smirenjem, ne dozvoljavajući sebi sopstvena tumačenja, već se rukovodeći tumačenjem Crkve.
 
222. Zamke vražje. Put života
 
Prebivajte u pristaništu istine. Neprijatelj spasenja čovečijeg trudi se da izmami misao našu iz pristaništa istine različitim senkama istine. On zna moć te zamke. Ta zamka izgleda ništavna neiskusnom pogledu, um se prilepljuje za nju radoznalošću, visokoparnim, svetim nazivom kojim je obično prikrivena provalija. Tako lakoverni slavuj, izuzetno ljubopitljiva ptičica, biva primamljivan hranom razbacanom pod mrežom i svagda zapada u tešku nevolju. Pogubna misao je lažna: ona uvodi dušu u pomračenje, samoobmanu, čini je sužnjem gospodara ovoga sveta. „Istina će vas osloboditi„, rekao je Spasitelj, a očigledno je da nas laž lišava slobode i potčinjava vlasti kneza ovoga veka i sveta. Želim da budete slobodni, da vid duše Vaše bude čist i nepomračen, da razum Vaš bude prožet svetlošću istine i da izliva svetlost blagodatni na sav život Vaš, na sva dela Vaša. „Ako oko tvoje bude zdravo, rekao je Gospod, sve će telo tvoje svetlo biti„. Treba čuvati um, nastojati da on neprestano prebiva u istini. Želim Vam to najiskrenije od srca. Želim Vam to od srca koje bolno strada. Ono bolno strada zato što sada retki, veoma retki ostaju verni istini, to su oni koji su pognuli um i srce blagom njegovom jarmu i bremenu lakom, koji su se potčinili, sa svom prostotom i pokornošću, Hristu i Svetoj Njegovoj Crkvi. „Spasavajte se„, govori sveti apostol Petar, „od ovoga pokvarenog roda„. Klonite se puta širokog, po kome skoro svi koračaju. Izaberite za sebe nevolje, koje Vam šalje Promisao Božji, zavolite teskobe, po kojima je premudri Promisao, Promisao Božji koji Vas spasava, prokrčio stazu za zemaljsko Vaše stranstvovanje. A nevolje i teskobe Vaše i stazu trnovitu života zemaljskog učinite sebi prijatnim, sladosnim. Na koji način to učiniti? Predajući se volji Božjoj, slavosloveći Promisao Božji, uviđajući tu volju i taj Promisao u svemu što se dogodi sa Vama, blagodareći Bogu za sve što Vam se desi i žalosno, i radosno. Vreme je da se započne življenje istinski hrišćansko, skopčano sa raspinjanjem svih osećanja, želja i misli na krstu zapovesti i učenja Hristovih. Uskoro, dok udariš dlanom o dlan prohujaće zemaljski život, već je spremna za svakog čoveka večna plata njegova za kratkovremeni život njegov, za dela njegova, za način mišljenja njegov, za osećanja njegova.
 
225. Nevolje su od Gospoda radi ispravljanja našeg
 
Čovek je kao trava, i treba li mnogo da bude pokošen? Jedan trenutak može sasvim da skrha njegovo zdravlje i obori telo ili u grob, ili na odar mučne i dugotrajne bolesti. Jevanđelje nas uči da nas nikakva nevolja ne može snaći bez volje Božje, uči nas da blagodarimo Bogu za sve nevolje koje nam dolaze na Njegov mig. Sa bolesničkog odra prinosite blagodarenje Bogu, kao što ga je prinosio sa hrpe smeća smrdljivim krastama prekriveni Jov. Blagodarenjem se ublažava ljutina bolesti. Blagodarenjem se bolesniku pruža duhovna uteha. Upućeno i naslađeno blagodarenjem, srce se obnavlja silom žive vere. Ozaren iznenada svetlošću vere, um počinje da sazercava čudesni Promisao Božji, neumorno bdijući nad svom, nad svime što je stvoreno. Takvo sazercanje dovodi do duhovnog ushićenja: duša počinje obilno da blagodari, da slavoslovi Boga, počinje da veliča Njegov Sveti Promisao, da predaje sebe Njegovoj svetoj volji. Odar bolesti često biva mesto Bogopoznanja i samopoznanja. Stradanja tela često bivaju uzrok duhovnih naslada, a odar bolesti orošava se suzama pokajanja i suzama radosti u Bogu. Za vreme bolesti isprva valja sebe prinuditi na blagodarenje Bogu, a kada duša okusi sladost i spokoj koji joj je pružen blagodarenjem, sama hita u njega, kao u pristanište. Hita ona tamo, bežeći od teških valova roptanja, malodušnosti, tuge.
„Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije„. Koga Gospod zavoli, tome šalje nevolje, a one umrtvljuju srce izabranika Božjeg za ovaj svet, navikavaju ga da se svija uz Boga. U svim nevoljama, a između ostalih i u bolesti, sledeća sredstva isceljenja donose duševnu korist i olakšanje: predanost volji Božjoj, blagodarenje Bogu, prekorevanje sebe i smatranje sebe dostojnim nakazanja (poučne kazne) Božjeg, sećanje da su svi sveti ispunili put zemaljskog života neprestanim i ljutim stradanjima, da su žalosti čaša Hristova. Onaj ko se nije pričestio tom čašom nije sposoban da nasledi večno blaženstvo.
 
226. Kratak je čovečiji život. Jedino korisno zanimanje na zemlji jeste poznanje Hrista
 
U osami nailaze čudne misli. „Uho bezmolvnika čuje“, rekao je jedan sveti pustinožitelj. I u mojoj ništavnoj usamljenosti nailaze mi misli, koje snažno deluju na um svojom živom istinom.
Nedavno sam razmišljao o kratkoći zemaljskog života čovekovog. Iznenada život mi se učinio već tako kratkim, da mi se ostalo vreme mog zemaljskog života učinilo kao već prošlo. Još ću živeti i šta ću ugledati na zemlji? Ništa: iste one vrline i iste one strasti koje su se do sada javljale preda mnom u raznolikim kostimima i činovima, pojavljivaće se i ubuduće. Tako isto vrlina će se tiho probijati između ljudi, neprimećivana, proganjana od njih. Tako isto porok će se prikrivati bezbrojnim maskama, obmanjivaće ljude i gospodariti među njima. Dvogodišnji život i stoletni život podjednako su mali, ništavni pred večnošću. Obično se ljudima samo buduće vreme čini kao dugotrajno, a prošlo im izgleda tako kratko, magnoveno, kao san minule noći. Usamljenost, zajedno sa pažnjom unutar sebe, čini i buduće vreme kratkotrajnim. Kratkotrajna prošlost, kratkotrajna budućnost. Pa šta je zemaljski život? Put ka večnosti, koji treba iskoristiti, ali na kome ne valja pogledati u stranu. Ovaj put valja savršavati umom i srcem, ne brojem dana i godina. Um, ozarujući se učenjem istine, može da sa čuva srce u miru, krotosti, blagosti, trpljenju, ukratko, u svojstvima Novog čoveka. Za to su i pustinja, i bezmolvije, i manastiri, za to je i dušepoučni razgovor, i duhovni savet, za to je čitanje Svetih Otaca, za to su molitve. Svi hrišćani su dužni da tako žive, mada tako žive krajnje retki. Ako ne možete tako da živite u potpunosti, živite tako donekle, nedostaci se mogu isceljivati samoosuđivanjem i pokajanjem. Kad vidite u sebi nedostatke, ne treba da klonete duhom. Naprotiv, treba da se trudite u smirenju. Prekrasno je rekao prepodobni Isaija Otšelnik: „Slava Svetih slična je blistanju zvezda, od kojih jedna svetli veoma jarko, druga slabije, treća jedva primetno, ali sve te zvezde su na jednom nebu“.
Koliko naraštaja se smenilo na licu zemlje, a oni kao da nikada nisu ni bili na njoj. Nisu li se nedavno čula među nama glasovita imena? A sada su ona zaboravljena. Nije li nedavno naš naraštaj stupio na poprište građanskog života, a sada već stupa na to poprište novo pokolenje i potiskuje nas iz širokog polja delatnosti u skromno ćoše, kao one koji su ostareli i odslužili svoje. Naraštaji čovečiji na zemlji kao da su lišće na drvetu sada jedno, uskoro drugo; satire ih i vrućina i mraz, i samo vreme, raznosi ih vetar, bivaju zgaženi od putnika.
Gledam iz osame svoje na bučni i metežni svet, govorim sam sebi i prijateljima svojim: jedno (jedino) zanimanje može se smatrati zanimanjem istinski korisnom za vreme kratkotrajnog zemaljskog života, sve dok se naš drvored podmlađuje listanjem – poznanje Hrista, Koji je i davalac večnog blaženog života i put ka tom životu. Hristos je prisutan u Jevanđelju, Jevanđelje je taj vrt (gradina), u kome Marija može naći Hrista, Marija verna duša, koja prebiva u pokajanju… izvan grada, izvan ljubavi prema ovom svetu. Tamo je grob Hristov, tamo plaču Njegovi ljubljeni, plaču pred Njim i u sebi.
 
228. O neodstupnom sledovanju učenju Svetih Otaca, o mnoštvu lažnih učitelja, o nestajanju nastavnika pobožnosti
 
„Jer se srcem veruje za pravednost„, istinito je rekao apostol, „a ustima se ispoveda za spasenje„. Potrebno je ispovedanje pravednosti ustima i, kada je moguće, samim delima. Pravednost, ispovedana rečima i delima, kao da se ostvaruje i postaje odlika čoveka. I zato što je suštastvena, ona je verni zalog spasenja.
Vi ste se ubedili da je jedini nepogrešivi put ka spasenju neodstupno sledovanje učenju Svetih Otaca, uz odlučno izbegavanje svakog učenja sa strane i samih svojih shvatanja, sve dok se razum ne isceli od nemoći svoje i od telesnog i duševnog ne postane duhovan. Priznavši umom i srcem tu pravednost, ispovedajte je ustima, dajte obećanje Bogu da ćete se rukovoditi učenjem Svetih Otaca, kloneći se svakog učenja koje nije posvedočeno Svetim Duhom, koje nije prihvaćeno od svete Istočne Crkve. Ispovedajući pravednost Božju ustima, ispovedajte je i delima, davši obećanje, ispunite ga.
Nemojte se uplašiti tog obećanja, njega je dužan da da svaki pravoslavni sin Crkve, dužan je da ga zatraži od svakog sina pravoslavne Crkve njegov duhovni otac prilikom vršenja tajne ispovesti. Upravo među pitanjima koja su određena da budu po stavljena onome ko se ispoveda, prvo mesto zauzimaju sledeća: 1) “ Reci mi, čedo, da li veruješ u ono što nam predade u veri i čemu nas u Istini nauči Saborna Apostolska Crkva Pravoslavna, koja je na Istoku osnovana i izrasla, i sa Istoka po celoj vaseljeni raširena, i koja i do sada u istini nepokolebivo i neizmenjivo stoji? 2) I da li ne sumnjaš u njeno sveto predanje? 3) Reci mi, čedo, da nisi bio jeretik, odstupnik? 4) Da se nisi družio s njima, njihova idolišta posećivao, pouke slušao, ili njihove knjige čitao?“ Čitanje jeretičkih knjiga i slušanje njihovih pouka je teški greh protiv vere, greh uma, koji boluje od gordosti i koji je zato zbacio jaram poslušnosti Crkvi, koji ima slobode bezumne, grehovne. A sada taj greh više ne smatraju grehom, sada dozvoljavaju sebi da neprobirljivo čitaju sve moguće jeretičke pisce. Protiv njih Crkva je zagrmela anatemom, ali zaslepljeni grešnici ne slušaju grom crkveni, ili paze na njega, ali samo zbog toga da bi ismejali glas Crkve koji upozorava na pogibelj, da bi njen sud i opredeljenje nerazumno nazvali sujeverjem i varvarstvom. Mnoštvo jeretičkih knjiga prevedeno je na ruski jezik, a jednoj od njih, pored svih otačkih spisa Vaseljenske Crkve, daju prvo mesto posle knjiga Svetog Pisma. Preterana i neverovatna bezobzirnost, izražena javno u štampi.
Istinski hrišćani svih vremena sa svim mogućim staranjem čuvali su se od smrtonosnog otrova jeresi i drugih učenja laži. Oni su se neodstupno držali dogmatskog i moralnog predanja Crkve. Ne samo da su verovali pravoslavno u Svetu Trojicu, nego su i život svoj, i podvige svoje, i običaje upravljali po predanju Crkve. Osobena crta svih Svetih Otaca bila je nepokolebivo rukovođenje moralnim predanjem Crkve, i oni su zapovedali da se istinskim smatra samo onaj duhovni nastavnik koji u svemu sledi učenje Otaca Istočne Crkve i njihove spise i posvedočuje i zapečaćuje svoje učenje. A ko misli da rukovodi bližnje po načelima premudrosti zemaljske i na osnovu palog razuma, koliko god on bio blistav, taj se sam nalazi u samoobmani, i sledbenike svoje vodi u samoobmanu. Sveti Oci odlučili su da obavezno pravilo za onog ko želi da se spasi jeste sledovanje moralnom predanju Crkve. Radi toga oni zapovedaju onome ko želi da živi pobožno i blagougodno da bude rukovođen poukama istinskog učitelja ili da bude rukovođen spisima otačkim, koji odgovaraju pojedinačnom načinu života. Osam stoleća po Rođenju Hristovom crkveni sveti pisci počinju da se žale na oskudicu duhovnih nastavnika, na pojavu mnoštva lažnih učitelja. Oni zapovedaju da se zbog nedostatka nastavnika, verni obraćaju čitanju otačkih spisa, da se udaljavaju od čitanja knjiga, napisanih van okrilja pravoslavne Crkve. Što je vreme od javljanja božanske svetlosti na zemlji više odmicalo, tim se više osećao nedostatak istinskih svetih nastavnika, raslo je mnoštvo lažnih učitelja, oni su od vremena otkrivanja štampanja knjige preplavili zemlju kao potop, kao gorke apokaliptičke vode, od kojih je umrlo mnoštvo ljudi duševnom smrću. „I izići će mnogi lažni proroci„, predblagovestio je Gospod, „i prevariće mnoge. I zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih“. Zbilo se ovo proročanstvo: njegovo ispunjenje pred našim je očima. Ima još i drugo predskazanje Gospoda o obeležju vremena u kome će biti Njegov drugi, strašni dolazak na zemlju. „Sin Čovečiji“, rekao je Gospod ukazujući na buduću sudbinu vere; „kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?“ Tada će na njoj gospodariti lažno nazvani razum, premudrost čovečija, neprijateljska veri i Bogu.
Šta znači inočka vrlina- poslušnost? Ona je uviđanje da je razum čovečiji pao i zato predstavlja njegovo odbacivanje ludošću vere. Od vere je poslušnost, od poslušnosti smirenje, od smirenja duhovni razum, koji je potvrđena vera. Inočko poslušanje procvetalo je pri obilju duhovnih nastavnika. Sa oskudicom nastavnika nestao je i veliki podvig poslušanja, koji brzo uzvodi podvižnike ka svetosti: vera, koja čini suštinu tog podviga, zahteva da njen predmet bude istinit i duhovan: ta da ona privodi Bogu. Vera u čoveka dovodi do pomamnog fanatizma. Rukovođenje spisima Svetih Otaca vodi kudikamo sporije, slabije. Na tom putu mnogo je više spoticanja: knjiga napisana na hartiji, ne može da zameni živu knjigu čovekovu. Čudesna je knjiga um i srce; jedino ispisana Svetim Duhom isijava iz sebe život, samo onima koji je slušaju sa verom predaje se taj život. Ali rukovođenje spisima otačkim postalo je već jedino rukovođenje ka spasenju po konačnom nestanku nastavnika. Ko se potčini tom rukovođenju, taj već može biti smatran spasenim, a ko biva vođen sopstvenim shvatanjima, ili učenjem lažnih učitelja, treba ga smatrati izgubljenim. (…)
Poznavši put ka spasenju, nemojte oklevati da stupite na njega. Sklopite blaženi zavet (savez) sa svetom Istinom, odlučite u duši Vašoj da će celoga života biti verna Istini. Već od te dobre namere izliće se u Vaše srce lakoća, radost, snaga – svedoci da je sveta Istina prihvaćena.
Srcem se veruje za pravednost, jer je ona istina, a ustima se ispoveda za spasenje.
 
229. Podvižnici drevnih i novih vremena
 
Uzaludna je vaša želja da se nađete u potpunom poslušanju kod iskusnog nastavnika. Ovaj podvig nije dat našem vremenu. Njega nema ne samo unutar hrišćanskog sveta nema ga čak ni u manastirima. Umrtvljenje razuma i volje ne može da ostvari čovek duševan, makar bio i dobar i blagočestiv. Za to je neophodan duhonosni otac: samo pred duhonoscem može biti otvorena duša učenika; samo on može da primeti odakle polaze i kuda se upućuju duševni pokreti onoga koga poučava. Učenik je dužan radi čistote svoje savesti da tačno i podrobno ispoveda svoje pomisli; No nastavnik ne mora da se rukovodi tom ispovešću prilikom suđenja o duševnom stanju učenika; on treba da duhovnim opažanjem pronikne u njega, da ga odmeri i otkrije mu nevidivo stanje duše njegove. Tako su postupali Pahomije Veliki, Teodor Osvećeni i ostali sveti učitelji inoka. Teodoru Osvećenom govorili su učenici: „Oče, razotkrij me“, i on bi, pokretan Svetim Duhom, objavljivao svakome u njemu skrivene duševne bolesti. Ovi veliki Oci cenili su „poslušnost monašku“ kao poseban dar Svetoga Duha: tako pripoveda njima savremeni pisac, prepodobni Kasijan. Poslušnost je „čudo vere“. Može ga ispuniti samo Bog, a ispunili su ga i oni ljudi kojima je ovaj dar bio dan odozgo, od Boga. Ali kada ljudi zažele da sopstvenim trudom dostignu ono što daje jedino Bog, tada su njihovi napori štetni i uzaludni, tada su oni kao zidari kule, koji započinju zidanje bez sredstava da ga dovrše. Svi koji prolaze, to jest zli dusi i strasti, podsmevaju im se jer oni naizgled čine dobro delo, a u suštini se nalaze u gorkoj obmani, zaslepljenosti i samozavaravanju, i, potčinjeni strastima svojim, ispunjavaju volju zlih duhova. I mnogi su nameravali da prođu kroz poslušanje, ali na delu se pokazalo da su ispunjavali svoje prohteve i bili obuzeti raspaljenošću. Srećan je onaj ko u starosti svojoj stigne da pusti suzu pokajanja zbog zanosa mladosti svoje. O slepim vođama i onima koje oni vode rekao je Gospod: „A slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti“ (Mt. 15,14).
Našem vremenu dat je drugi podvig, skopčan sa mnogim teškoćama i preprekama. Mi smo prinuđeni da ne putujemo danju, po jasnoj sunčevoj svetlosti, nego noću, pri bledoj svetlosti meseca i zvezda. Nama je dano za rukovođenje svešteno i Sveto Pismo: ovo otvoreno govore Sveti Oci novijih vremena. Pri rukovođenju Pismom koristan je i savet bližnjih, i to onih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nemojte misliti da je naš podvig lišen žalosti i venaca. Ne, on je skopčan sa mučeništvom. Ovo mučeništvo slično je muci Lota u Sodomu: duša pravednikova patila je zbog pojave neprestanog i neobuzdanog bluda i preljube. I mi se mučimo, odasvud okruženi umovima koji su narušili vernost istini, koji su stupili u bludnu vezu sa lažju, koji su zaraženi mržnjom prema bogonadahnutom Pismu i naoružani protiv njega hulom, klevetom i porugom adskom. Naš podvig ima cenu pred Bogom: na vagi Njegovoj izmereni su i nemoć naša i sredstva naša, i prilike, i samo doba. Jedan veliki Otac imao je sledeće viđenje: pred njim se zemaljski život čovekov prikazao kao more. On je video da su podvižnicima prvih vremena monaštva bila dana krila ognjena i da su se oni kao munja prenosili preko mora strasti. Podvižnicima najnovijih vremena nisu dana krila: oni su stali da plaču na obali mora. Tada su im bila darovana krila, ali ne ognjena, već nekakva slaba: oni su poleteli preko mora. Na putu svome, zbog slabosti krila oni su često tonuli u more; s mukom uzletajući sa njega, iznova su započinjali put i, najzad, posle mnogih napora i nevolja, preletali more.
Ne klonimo duhom, nemojmo nerazumno stremiti ka blistavim podvizima koji premašuju naše moći, primimo sa strahom Božjim smireni podvig, koji u svemu odgovara nemoći našoj, kao da je vidivo predan rukom Božjom. Izvršimo ovaj podvig sa vernošću svetoj Istini i usred sveta, hučne, mnogoljudne gomile, koja juri širokim, prostranim putem za svojevoljnim racionalizmom, pređimo ka Bogu uskom stazom poslušnosti Crkvi i Svetim Ocima. Ne ide ih mnogo ovom stazom? Šta nas se tiče! Rekao je Spasitelj: “ Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo. Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze“ (Lk. 12,32; Mt. 7,13 – 14).
 
230. O svetootačkim delima i Svetom Pismu
 
Pitate zašto je neophodno čitanje Svetih Otaca, nije li dovoljno da se rukovodimo Rečju Božjom, samo Svetim Pismom, čistom Rečju Božjom, u kome nema primesa reči čovečijih?
Odgovaram: pri čitanju Pisma neizbežno je potrebno čitanje Svetih Otaca Istočne Crkve. Evo šta govori sveti apostol Petar o Svetom Pismu: „Nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovečijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi“ (2 Petr. 1, 20 – 21). Pa kako Vi hoćete da po svojoj volji razumete duhovnu reč, koja i nije proiznesena proizvoljno, nego po onome što Duh uliva, i samo zabranjuje proizvoljno tumačenje sebe. Duh je proizneo Sveto Pismo, i jedino Duh može da ga protumači. Bogom nadahnuti muževi, Sveti Oci, protumačili su ga. Zato svako ko želi da zadobije istinsko poznanje Svetog Pisma, treba da čita Svete Oce. Ako se ograničite samo na čitanje Svetog Pisma, onda ćete ga obavezno shvatati i objašnjavati proizvoljno. Isto tako neminovno nećete moći da izbegnete zablude, jer „telesni čovek ne prima što je od Duha Božijega, i ne može da razume, jer se to ispituje duhovno. Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega“ (1 Kor. 2,14 i 11).
Naročito mrze otačke spise jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji Istine hteli da izopače radi potvrde svojih lažnih umovanja. Jeresijarh Evtihije izrazio je svoju nenaklonost prema Ocima na pomesnom Konstantinopoljskom saboru. „Sveto Pismo“, lukavo je rekao, „treba uvažavati više nego Oce“, i to je rekao zato što su u svojim spisima sveti patrijarsi Aleksandrije Atanasije Veliki i nedavno pre toga počivši Kiril jasno razobličili njegovu bogohulnu zabludu. Vaseljenska Crkva, na suprot tome, svagda je gajila naročito uvažavanje prema otačkim spisima. Tim spisima čuvano je crkveno jedinstvo, za koje je neophodno od svih prihvaćeno, istinito, blagodatno tumačenje Pisma. Vaseljenski sabori svagda su započinjali čitanjem onih otačkih spisa u kojima je sa izuzetnom podrobnošću izlagan dogmat ili predanje čije je razmatranje bilo predmet savetovanja na saboru. I, oslanjajući se na otačke spise, sabor bi obličio jeres i iznosio pravoslavno učenje i ispovedanje. Upravo tako su se i u ličnom životu sveti podvižnici isprva vaspitavali na otačkim spisima, pa su tek onda prelazili na čitanje prvenstveno Svetog Pisma, kada su već bili postizali naročiti duhovni napredak. „Duboko je more Pisma“, rekao je sv. Jovan Lestvičnik, „i nije bezbedno kada se po njemu nosi um bezmolvnika: opasno je plivati u odeći, i kada se strastan dotiče bogoslovlja“ (Slovo 27, o bezmolviju). Ta opasnost, ta nedaća, očigledno, jeste u proizvoljnom tumačenju, u lažnom razumevanju Pisma, zbog čega su mnogi inoci pali u pogubnu zabludu.
Uzalud jeretici ističu svoje tobožnje uvažavanje Svetog Pisma: ono je lažno, licemerno. Kakvo je to uvažavanje reči Božje, kada je prepušteno svakome da je shvata i tumači proizvoljno, ma kako poročan bio? Sveta Crkva, prihvatajući blagodatno tumačenje Svetog Pisma od Svetih Otaca, samim tim dokazuje svoje duboko uvažavanje Svetog Pisma, ona ga poštuje, kao što je dužno poštovati reč Božju. Ona uči čeda svoja da ne budu drska prema Reči Božjoj, sprečava njihovu gordu svojevolju i raspuštenost, zapoveda da se vaspitavaju čitanjem Svetih Otaca i da njima rukovođeni proniču u čudesnu svetlost reči Božje koja obara zaslepljenošću one koji se usuđuju da pogledaju na nju bez dužne pripreme, umom nečistim i srcem greholjubivim. Potrebno je samo da obratimo pažnju na bogosluženje Istočne Crkve, da bismo se ubedili u njeno duboko pobožno poštovanje Svetog Pisma. Jevanđelje je svesveta knjiga koja je u sebi ima reči, koje je ljudima izgovorio Sam ovaploćeni Bog, i ono je svagda prisutno na svetom prestolu, živo izobražavajući Samoga Hrista. Njegovo svenarodno čitanje (pred svima vernima) dopušteno je samo sveštenim licima. Kada se ono čita svi ga slušaju, kao da je ono Hristos koji govori, a kada se ono iznosi iz oltara, prethode mu zapaljene sveće. Ono se iznosi i polaže na nalonj usred hrama. Tada svi prisutni pravoslavni hrišćani pobožno preklanjaju pred njim kolena, kao pred rečju Božjom, sa strahom i ljubavlju ga celivaju. A za to vreme jeretik, tek što se bio nahvalio svojim uvažavanjem Svetog Pisma, sablažnjava se pobožnošću čeda svete Crkve pred Jevanđeljem, podrugljivo naziva njihovo poklonjenje reči Božjoj idolopoklonstvom, klanjanjem hartiji, mastilu, povezu i koricama. Nesrećni slepac, on vidi u toj knjizi samo hartiju, mastilo, povez i korice, a ne vidi Jevanđelje Hristovo. Svenarodno (saborno) čitanje apostolskih poslanica vrše đakoni i čteci, a čitanje ostalog iz Svetog Pisma obavljaju čteci nasred hrama. Crkveni pesmopoji, koje su sastavili Sveti Oci, sadrže potpuni kurs dogmatskog i moralnog bogoslovlja. Slava Bogu, koji je sačuvao Crkvu svoju u čistoti i svetinji! Slava svetoj Istočnoj Crkvi, jedinoj svetoj i istinitoj! Sva predanja, svi običaji njeni – sveti su, miomirišu duhovnim pomazanjem. Neka se postide svi koji mudruju protiv nje, svi koji su se odvojili od jedinstva sa njom.
Imajte pobožno poštovanje prema Svetom Pismu, strahopoštovanje koje treba da ima svaki istinski sin istinite Crkve. Imajte dužno poverenje i pobožno poštovanje prema spisima otačkim. Onaj isti Duh Božji, koji je govorio kroz proroke i apostole, dejstvuje u svetim učiteljima i pastirima crkvenim. Ovaj dogmat potvrđuje sveti apostol: „Postavi Bogu Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje“ (1 Kor. 12,28).
U skladu sa rečima apostola i rečima Svetog Pisma je i ukazivanje Crkve da prvo mesto u pobožnom štivu Vašem treba da zauzimaju spisi apostola. Među spisima apostolskim prvo mesto zauzima Jevanđelje. Da biste pravilno razumeli Novi zavet čitajte svete učitelje crkvene, čitajte i psalme i ostale knjige Starog Zaveta. Očišćujte sebe jevanđeljskim zapovestima i blagočestivim podvizima. Shodno čistoti duše, njoj se javlja Bog, otkriva joj se Božja reč, za telesne oči skrivena neprobojnom zavesom reči čovečije.
 
231. Čuvajte se pristrašćenosti prema nastavniku. O pravilnom duhovnom rukovođenju i o životu u Bogu
 
Srce Vaše neka pripada samo Gospodu, a u Gospodu i bližnjem. Bez ovog uslova pripadati čoveku je strašno. Ne budite robovi ljudima, rekao je apostol.
Svagda su me dirale do dubine duše reči sv. Jovana Preteče, koje je izgovorio u vezi sa Gospodom i sobom, nama sačuvane u Jevanđelju od Jovana: „Ko ima nevestu ženik je„, govori sveti Preteča, „a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje Glasu ženikovu. Ova, dakle, radost moja ispunjena je. On treba da raste a ja da se umanjujem“ (Jn. 3,29 -30).
Svaki duhovni nastavnik dužan je da bude samo sluga Ženika nebeskog, treba da privodi duše Njemu, a ne sebi, treba da im objavljuje beskrajnu, neizrecivu krasotu Hristovu, neizmernu blagost Njegovu i silu: neka one ljube Hrista, zaista dostojnog ljubavi. A nastavnik neka, slično velikom i smirenom Krstitelju, stoji po strani, smatra sebe za ništa, neka se raduje svom umanjenju pred učenicima, umanjenju koje služi kao znak njihovog duhovnog napredovanja. Sve dok telesno čuvstvo preovlađuje kod učenika, velik je pred njima nastavnik njihov. Ali kada se javi u njima duhovno osećanje i poraste u njima Hristos, oni uviđaju u nastavniku svom samo blagotvorno oružje Božje.
Čuvajte se pristrašćenosti prema nastavniku. Mnogi nisu pazili i upali su zajedno sa nastavnicima svojim u mrežu đavola. Savet i poslušanje čisti su i ugodni Bogu samo dotle dok nisu oskrnavljeni pristrašćem. Pristrašćenost čini svakog čoveka kumirom (idolom): od žrtava prinetih tom kumiru sa gnevom se odvraća Bog. I gubi se uzalud život, potiru se dobra dela, kao miomirisno kađenje, raznošeno jakim vihorom ili prigušeno smradom. Ne dajte u srcu Vašem mesta nikakvom kumiru.
A ti, nastavniče, čuvaj se preduzimanja ičeg grehovnog, duši koja je k tebi pribegla nemoj samim sobom da zamenjuješ Boga. Sledi primeru svetog Preteče: išti samo ono što čini da Hristos raste u učenicima tvojim. Kada on raste, ti se umanjuješ i, gledajući kako se umanjuješ zbog Hrista koji raste, ispunjavaj se radošću. Od takvog ponašanja čudesni mir ulivaće se u srce tvoje; u sebi ćeš videti ispunjenje reči Hristovih: koji sebe ponizuje uzvisiće se.
Blaženi oni koji sa samopožrtvovanjem slede istinitom Jevanđeljskom učenju, koji su se odrekli zadovoljavanja pohota tela i pohota duše. Pohote palog tela su grehovne, grehovne su i pohote pale duše. Ona svuda ište da ostvari svoje ja, postaje nekakvo odvojeno, samostalno, prvenstvujuće biće, radi koga treba da postoji sve ostalo. Jevanđelje traži da takav život bude umrtvljen, da čovek prizna Boga Bogom, a sam da ostane na svom mestu: u redu stvorenja. Po umrtvljenju nerazumnog, zanesenjačkog, zapravo nepostojećeg života, može da se pojavi istinski život sa preobilnim osećanjem postojanja, život u Bogu.
 
233. Bogopoznanje je najveće blago
 
Ima jedan način služenja bližnjem koji mi je po volji i dopada mi se – služenje rečju bogougodnom i korisnom, koje rukovodi ka spasenju. Zato žudim za pustinjom i osamljivanjem. Pomoću njih želeo bih da očistim svoj um i srce, da ih očistim tako da postanu žive tablice žive Božje reči, da se ona ogleda na njima jasno, svetlo, da iz žive Božje reči ističe obilno spasenje i da se izliva u dušu moju i u duše ljubljenih mojih u Gospodu.
Najveće, jedino blago za čoveka jeste poznanje Boga. Ostala dobra u poređenju sa ovim blagom nedostojna su da se nazovu dobrima. Ono je veran zalog večnoga blaženstva, a u samom zemaljskom stranstvovanju našem ono pruža najveće i najobilnije utehe. U najvećim bedama i nevoljama, kada već sve ostale utehe postanu nedovoljne i slabe, ono očuvava svu svoju moć. Ono je najveći dar Božji. Najblaženije, najuzvišenije služenje na zemlji je privlačiti u sebe ovaj dar Božji pokajanjem i ispunjavanjem jevanđeljskih zapovesti i prenositi ga bližnjima. Srećan je onaj kome je povereno takvo služenje, ma kako on bio na izgled ništavan. Ovo služenje nespojivo je sa brigama zemaljskim. Ono zahteva da služitelj bude prost i nevin, kao deca, da mu je tako tuđe saosećanje prema svemu što je žuđeno i sladosno u svetu, kao što je tuđe deci. Treba izgubiti sam pojam o zlu, kao da ga uopšte nema, u protivnom poimanje dobra ne može biti potpuno, čisto, savršeno. Ljubav, koja je sveza savršenstva, ne misli o zlu, rekao je Apostol. Čisti srcem vide sve čistim. Treba toliko napredovati u dobru, da bismo odmah, duhovnim opažanjem srca prepoznali zlo koje se približava, ma kako ono prikriveno i prerušeno bilo, bez odlaganja ga, muževnom odlučnošću odbacili i bili postojano dobri, dobri u sveblagom Gospodu, Koji daruje svoju blagost čoveku. A radi ovoga treba ostaviti zemaljske brige i same obaveze, skopčane sa brigama i pogubnom razonodom.
Ljudi su se sada odveć drznuli da u ustanove Svetoga Duha uvedu svoja pravila. To je razlog što su ustanovljenja Nebeska postala zemaljska, duhovna plotska, sveta grehovna, mudra besmislena. Oni vide neskladnost, vide njene razorne posledice, ali ne vide poreklo nesreća, jer gledaju pri svetlu sopstvenog palog razuma, a ne u svetlosti Božjoj. Poreklo nevolja je u nedopustivom i gordom preziranju zapovesti Svetoga Duha, u njihovom zamenjivanju sopstvenim ustavima. Evo gde je uzrok sveopšteg rasula, uzrok opadanja hrišćanstva, propadanja moralnog, koji svagda prethode neredu građanskom i predskazuju ovo rasulo. Ima hrišćana kao pojedinaca, ali je izgubljeno zajedničko istovetno znanje Istine, kojim bi se svi ujedinili u jedno duhovno telo, sa jedinstvenim načinom mišljenja, u istom duhu, pod jednom zajedničkom glavom Hristom. Sada svako ima više ili manje svoj način mišljenja, svoju veru, svoj put, koji su prihvaćeni proizvoljno ili slučajno i smatrani za pravilne, ili samo za opravdane. Ovo nebrojeno stado, koje je izgubilo vezu i jedinstvo u istini i duhu, pokazuje duhovnom posmatraču prizor najvećeg nereda: svaka se ovca zanosi na svoju stranu, ne zna kuda ide, niko je ne zaustavlja, niko ne brine o njoj. Ljudi više i ne čuju – tako je otežao njihov sluh – spasonosni glas istinitog Pastira, koji se razleže iz Njegove svete Crkve, Koji još gromko razobličava njihovu nepravdu, javlja im o putu pravom i pokazuje ga. Zaglušila ih je vreva zemaljskih, teških briga i žamor veselja čulnih, buka prizemnog napredovanja. Duša njihova leži u prahu, nesposobna da primi utiske duhovne.
Ali poneki izabranici i sada čuju glas istinitog Pastira Gospoda našeg Isusa Hrista. Na ovaj glas kreću oni, probijajući ce ca najvećim naporom i trudom, kroz gustu gomilu koja ih okružuje, hučeći u svom neskladu. Još i sada ovi izabranici ustupaju mesto pravednosti na zemlji, Nebeskoj pravdi. Veoma ih je malo, ali ih Gospod bodri: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašeg da vam dade Carstvo. Kakvo je obeležje ovih ovaca, po kome se mogu odmah prepoznati? To obeležje jeste stvarna poslušnost svetoj Crkvi, vernost svetoj Istini i Svetom Duhu. Vođeni istinskim smirenjem, oni se odriču razumevanja svog palog prirodnog razuma i svih ljudskih umovanja, ma kako ona bila naizgled uzvišena i privlačna. Da bi sačuvali vernost Bogu, oni se ne stide što ih svet naziva bezumnim. Ne samo da velikodušno trpe gonjenje od sveta, nego i sami sebe podvrgavaju različitim lišavanjima, i time čuvaju u sebi „umiranje Isusovo i život Njegov“. Ovo znači: „izgubiti dušu svoju u veku ovom, da bismo je oživljenu Duhom stekli za život večni“.
Budimo verni Svetome Duhu. On je Presvet i Prečist, počiva samo u čistima i svetima, ljubi smirene, koji ne dokazuju svoje smirenje nečim spoljašnjim, nego povinovanjem uma Jevanđelju i Crkvi. On se kloni svojeumnih, koji se odvajaju od jedinstva Crkve radi nekakve misli što laska umu i srcu, i vara ih. On se udaljava od njih, a pristupa im mračni duh prelesti. „Samo jedna lažna misao, rekao je jedan sveti Otac, može da surva u ad „.
Olako smišljaju pomračeni sinovi ovoga sveta predstave o Bogu. Po njihovom mišljenju, misliti o Bogu ovako ili onako nije velika nesreća. Nesrećnici, ne znaju oni kako su važne predstave o Bogu, kako su važni u njima Istina i njoj svagda saprisutni i sadejstveni Duh. Od njihovog uzajamnog dejstva oživljava čovek za spasenje, koje je u zajedničenju prirode čovečje u Božanskoj prirodi. Nasuprot tome, predstavama lažnim svagda saprisustvuje i sadejstvuje mračni i lukavi duh obmane. Otac laži je đavo, tako govori Jevanđelje. Laž je đavolsko svojstvo. Onaj ko je usvojio lažna uverenja, prisvojio je svojstva đavola, stupio je u srodstvo sa svrgnutim anđelima, učinio je da mu sjedinjenje s Bogom ne bude srodno i prirodno. Onaj kome je Bog tuđ, daleko je od spasenja i života duhovnog.
Čuvajmo se predstava lažnih i osećanja srca koja proističu iz njih. Iz takvih lažnih ubeđenja i osećanja nastaje takozvana „prelest“ ili samoobmana, koja ima bezbrojne vidove lažnih misli i osećanja, raznolike po stepenu i vrsti, koje je čovek prihvatio kao istinite. Steknimo istinito poznanje Boga, kome su strane zablude i umovanja. Ono sija iz Svetog Pisma i spisa Svetih Otaca, kao svetlost iz sunca, koje jarko blista u podnevnom času sa plavetnog bezoblačnog neba.
 
235. Tek u budućem životu večno je blaženstvo
 
Ništa raspadljivo, prolazno ne može da zadovolji čoveka. Ako se ono čini zadovoljavajućim, ne verujte mu: ono samo zavodi. Neće dugo zavoditi, obmanuće, izmigoljiće se, umaći će, ostaviće čoveka u svakojakim užasima jada i nesreće. Božje je istinito, večno. U početku se ono, slično najmanjem zrnu, pojavljuje u srcu u vidu najmanje dobre težnje, želje, zatim počinje da raste malo po malo, obuzima sve misli, sva osećanja, zahvata i dušu i telo, postaje slično drvetu, velikom i razgranatom. Ptice nebeske, to jest anđeoske pomisli i sazercanja, dolaze da sviju gnezda na granama njegovim. To treba da se dogodi sa hrišćaninom za vreme zemaljskog života. Onaj na kome se ovo ispuni, pri stupanju u večnost, videće sebe kako izobiluje duhovnim blagom, kao zalogom beskrajnog blaženstva. Takvo stanje je već ovde na zemlji večno blaženstvo, pre realnog stupanja u večnost po smrti tela. Takav život je već od sada večni život.
 
236. „Sveta vera“ i sujeverje
 
Sveta vera, kojoj su se podsmevali i kojoj se rugaju racionalisti, nazivajući je slepom, toliko je tanana i uzvišena, da se može poimati i prenositi samo duhovnim razumom. Razum ovoga sveta joj je protivan, odbacuje je. A kada povodom neke materijalne potrebe nađe da je ona neophodna ili podnošljiva (da se može tolerisati), tada je (razum) shvata lažno i objašnjava je lažno, jer je zaslepljenost, koju on pripisuje veri, njegova neotuđiva odlika. Vera je sveta i istinita samo tada kada je vera u svetu Istinu, kada je vera, koju je na zemlju doneo Gospod naš Isus Hristos, Božanska Istina, koja je postala čovek. Svaka druga vera, osim vere u svetu istinu, je sujeverje. Plodovi sujeverja jesu pogibelj. Takva vera osuđena je od Boga: njome veruju idolopoklonici u svoje kumire, muslimani u lažnog proroka Muhameda i u Koran, jeretici u svoje bogohulne dogmate i u svoje jeresijarhe, racionalisti u pali razum čovečiji. Njome će verovati u antihrista njegovi sledbenici.
 
237. Povodom smrti deteta. Blaženstvo duša nevinih
 
Bog, koji Vam je poslao žalost, neka daruje i snage za odvažno i blagodušno podnošenje žalosti. Blaženi oni koji odlaze neporočni iz ovoga sveta, ispunjenog grehovnim sablaznima. A sablazni neprestano rastu, umnožavaju se u svetu, i čine spasenje sve težim. Sveta Crkva upokojenu decu ne ispraća iz ovoga sveta u svet večni, tužnim pesmama, već pesmama radosti. Ona smatra njihovo blaženstvo istinitim: njene molitve prilikom pogrebenja dece ne govore o neizvesnoj sudbini čoveka posle smrti, kao što govore o njoj dirljivo i tužno pri pogrebenju odraslih. Ove molitve i umoljavaju od Boga upokojenje počivšeg deteta (jer nikakva čistota čovečija, sama po sebi, ne može da bude dostojna nebeskog blaženstva, ono je dar Božji), i priznaju da je to upokojenje dato, počivše dete već nazivaju blaženim. Deca u kratkotrajnom prebivanju na zemlji izbegavaju sve što lišava blažene večnosti. Uspevaju da ispune sve što donosi blaženu večnost: omivaju se od praroditeljskog greha i spajaju se krštenjem sa Hristom, sjedinjuju se s Njim u jedno, pričešćivanjem Njegovim Telom i Krvlju i sa njima sjedinjenim Božanstvom Njegovim. Ne stigavši da omovenje oskvrnave ni svešteno omovenje, ni najblaženije sjedinjenje s Bogom, oni odlaze iz ovoga pustošnog sveta, idu prirodno tamo gde pripadaju. Mi odrasli nismo te sreće: bela odežda duše, u koju se oblačimo krštenjem, biva uprljana u toku zemaljskog života našeg bezbrojnim mrljama, a sjedinjenje s Bogom raskidamo preljubničkim sjedinjenjem s grehom. Zreli uzrast i iskustvo trebalo bi da nas učine savršenim, ali mi gubimo i one dragocene osobine koje smo imali kada smo bili deca. Naše duševno stanje postaje toliko pogrešno, lažno, složeno, da Jevanđelje, prizivajući nas na ispravljanje, naziva to ispravljanje obraćenjem, kao da je iz neznaboštva ili muhamedanstva. Ono nam zapoveda da se obratimo i dođemo u ono stanje u kome smo bili kao deca „Zaista vam kažem, svedoči ono, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko„. Ove misli mogu da uteše Vas, majku, koja rida za blaženim detetom koje je otišlo odavde u večnost kćeri Vašom. Pokorite um i srce Vaše volji Božjoj, premudroj i sveblagoj, u toj predanosti naći ćete spokojstvo i utešnu radost za dušu Vašu. Bog je uzeo ljubljeno dete Vaše na Nebo, a zajedno s njim poneo je onamo Vaš um i srce. Tamo je dobro.
 
238. Življenje za sebe je odlučenje od Boga. Onome ko je isceljen od smrtne bolesti
 
„Jer niko od nas, rekao je Apostol, ne živi samome sebi, i niko ne umire samome sebi;jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo“ (Rim. 14,78). Ostavši da živiš na zemlji, ne živi samome sebi, već Gospodu. Gospodu živi onaj ko živi radi ispunjenja Njegove volje. Samome sebi živi onaj ko živi radi ispunjenja svojih želja. Ovaj poslednji, mada se onima koji gledaju samo čulnim očima čini živim, ipak je dušom mrtav, kao da se kod Gospoda ne ubraja u one koji postoje, nije upisan u knjigu života, ime njegovo uneseno je u druge knjige. Gospod za njega kao da je nepostojeći. Nema Boga za onoga ko ne veruje živom verom u Boga (Efes. 2,12). Onaj prvi ne umire: telesnom smrću on samo prelazi u dalji razvoj života. Čuvaj se da ne živiš samome sebi, već životom u Gospodu umrtvljuj život svoj, grehovni, telesni i duševni, i time sačuvaj sebe za život večni.
 
242. Čestitanje. Put života. Uteha u nevoljama
 
Najsrdačnije Vam čestitam povodom imendana, a sa tom čestitkom ujedno od srca želim da sveti Anđeo čuvar Vaš sačuva zemaljski život Vaš u miru i blagostanju, rukovodeći Vas tim putem ka blaženoj večnosti. Zaista: zemaljski život naš je put. Samo taj put se ne meri rastojanjima, nego vremenom. Kao što se na običnom putu smenjuju predmeti, neprestano zamenjuju jedni druge, tako na putu zemaljskog života zbivanja smenjuju jedno drugo. I nije čoveku poznato kakvo zbivanje ga očekuje u svakom nastupajućem danu.
Bog, popuštajući nevolje na čoveka, šalje među njima i utehu. Uveren sam da tu utehu Vašem srcu donosi od Prestola Božjeg sveti Anđeo čuvar Vaš, jer istinska uteha može da siđe samo od Boga. Zemaljske razonode samo ublažuju nevolju, ne otklanjaju je. One su zamukle, ali iznova nevolja, koja je predahnula i kao da je okrepljena predahom, počinje da dejstvuje još jače. Naprotiv, uteha od Boga potire tugu srdačnu u njenom korenu u mračnim pomislima beznadežnosti. Ona donosi čoveku blage, smirene pomisli pokornosti Bogu, pomisli ispunjene živom verom i krotkom sladosnom nadom. Pred očima uma otkriva se neizmeriva večnost, a život zemaljski počinje da se čini kao stranstvovanje, njegova sreća i nesreća počinju da izgledaju malo važni i ništavni, jer se sve neravnine zemaljskog života izglađuju i poravnavaju sazercanjem večnosti.
 
243. O teškoćama na duhovnom putu i o sudbini onih koji nose maske
 
“ Blagodarnost milosrdnom Bogu, rekao je jedan sveti Otac, kada reči jednog čoveka budu od koristi drugom čoveku, obojica su dužni da blagodare Bogu“. Blagodarim Bogu, što je izabrao mene kao oružje za utehu i odgajanje duše Vaše. Svojim pismom ste me veoma obodrili: nadam se da ću kod Vas videti dalje uspehe na putu duhovnom koji vodi svemu dobrome. Ne plašite se toga mraka, te pustinje, u koju ste ušli sada umom i srcem: između Egipta i obećane zemlje mrak je i pustinja. I uskoro će videti zemlju obećanu, uskoro će se nasladiti njenim dobrima verni i odvažni Izrailjac. Pod imenom Egipta razume se život ovoga sveta, ispunjen sujetnim brigama i razonodama, pod imenom zemlje obećane život duhovni, ispunjen Božanskim utehama, a prostranstvo koje čini prelazak iz jednog života u drugi jeste pustinja. Verni Izrailjac je čovek, koji je rešio da prinese život svoj na služenje Bogu. Žalim V-.a, često ga sramote putem štampe i svi čitaju o tome. Takva je sudbina svih koji nose maske: pa ne može se stalno biti pod maskom! Povremeno se skida maska ili spada, pred očima se pojavljuje obnaženo lice duše, i teško njoj, ako je ono bezobrazno i ako je samo obmanjivalo lepotom maske. Uz to prilažem članak:“ Slava Bogu“. „Čaša“ još nije konačno odštampana i objavljena.
 
244. O čitanju pravila za mirjane
 
Žurim da Vam predočim nevešti ogled o pravilima, koji sam nazvao: „Čin onoga koji pazi na sebe u svetu“. Savetovano mi je da ga sastavim po mogućnosti kao opšti čin, da Vas nikako ne bi stešnjavao. Ovo mi je utoliko bilo zgodnije što sam pisao Vama lično o tome, kako čitati, po običaju onih koji paze na sebe, jutarnje i večernje molitve i akatist Sladčajšem (Najslađem) Isusu, to jest ne žurno, ni malo žurno, čak otegnuto, ne težeći tome da se pročita odjednom sav akatist, ili sve sabrane večernje i jutarnje molitve, već da se stara o tome da svaki deo tih Vama poznatih molitvoslovlja koja čitate, bude pročitan sa pažnjom, kao na uho Gospoda Boga, a ne u vazduh. Rukovodstvo za delatni život jesu Jevanđelske zapovesti. Rukovodite se njima u dvorcu Vašem onako kako se rukovodio njima sveti David u dvorcu svome. Taj car je govorio molitveno Bogu o zapovestima Njegovim:“ Svetlost stazama mojim zakon je Tvoj; svim zapovestima Tvojim bejah upućivan, svaki put nepravde zamrzeh; put nepravde udalji od mene i zakonom Tvojim pomiluj me; zavoleh zapovesti Tvoje više od zlata i dragog kamena; oživi me zapovestima Tvojim (Ps. 118). Najveći Sveti Oci zapovedaju da pravilo za hrišćanina bude što je moguće jednostavnije i manje složeno. Varsonufije Veliki govori da su vrata u Carstvo Nebesko uska i da ne treba davati opširno pravilo za prolazak kroz njih, opširno pravilo čak može da osujeti ulazak kroz njih, zato što, jureći za sitnicama, možemo da propustimo najvažnije.
 
246. K. P. BRJULOVU. O usamljenosti svoje duše; pravo utočište je istinsko Bogopoznanje. O pomazanosti lepote duhom
 
Dragi moj Karlo Pavloviču! Tužna srca čuo sam za bolest koja Vas je zadesila. Tako sam daleko od Vas a ne mogu da Vas posetim, što tako želi duša moja. Nadam se da ću do 1. juna doputovati u Petrograd. Posle neophodnih javljanja starešinama, postaraću se da Vas obavezno posetim. Lečim se, veoma sam slab i do sada još nisam izlazio iz sobe. Ne mogu da pišem sedeći, već ležeći na postelji, i zato pišem olovkom. Svagda sam Vam srdačno saučestvovao. Izgledalo mi je kao da duša Vaša usamljeno stranstvuje u svetu. Tako stranstvujem i ja, od detinjstva okružen nevoljama. Oko mene se formirao krug prijatelja koji me iskreno vole, ali još se nisam susreo sa dušom pred kojom bih mogao da se potpuno otvorim. I to nije zbog toga što sam ja zatvoren. Ne, ja sam veoma otvoren, no duša, pred kojom bih se mogao otvoriti na istinsku korist, treba da bude sposobna da me shvati, da me upozna, treba da doživi samo na dahnuće moje, ako u meni ima ikakvog nadahnuća. Bez toga, otvorenost pred onim koji ne shvata samo nanosi novu ranu duši. U svome zemaljskom stranstvovanju i usamljenosti našao sam sigurno utočište istinsko Bogopoznanje. Nisu živi ljudi bili moji nastavnici. To su bili počivši telom, duhom živi Sveti Oci. U njihovim spisima našao sam Jevanđelje, ostvareno ispunjenje; oni su zadovoljili dušu moju. Ostavio sam svet ne kao jednostrani tražitelj usamljenosti ili čega drugog, no kao ljubitelj najviše nauke. I ta nauka pružila mi je sve: spokojstvo, ohlađenost prema svim zemaljskim tričarijama, utehu u žalostima, snagu u borbi sa sobom, donela mi je prijatelje, pružila sreću na zemlji, kakvu skoro da nisam sreo. Vi znate kako živim u manastiru. Ne kao načelnik, već kao glava porodice. Nekoliko godina od kad se narušilo moje zdravlje, mesecima, po pola godine ne izlazim iz sobe. Ali vera se u svemu tome pretvorila za mene u poeziju i drži me u neprekidnom čudesnom nadahnuću, u besedi sa vidivim i nevidivim svetovima, u neiskazanoj nasladi. Čamotinju ne poznajem, vreme se skratilo, poletelo je izvanrednom brzinom kao da se slilo sa večnošću, a večnost kao da je već nastupila. One koje muči nevolja i nagoni ih do moga utočišta, pozivam da uđu u moje pristanište, u utočište Božanskih pomisli i osećanja. Oni ulaze, predahnjuju, počinju da okušaju spokojstvo, utehu, i postaju moji prijatelji. Vaša duša treba da uđe u ovo pristanište. Po nekakvom tajnom predosećanju ona naslućuje da joj je suđeno da nađe uspokojenje u tom utočištu, a srce moje za Vas je otvoreno, odavno otvoreno. Odavno sam video ja da je duša Vaša u zemaljskom haosu iskala krasotu koja bi je zadovoljila. Vaše slike jesu izraz silno žudeće duše. Slika koja bi Vas sasvim zadovoljila treba da bude slika iz večnosti. Takav je zahtev istinskog nadahnuća. Svaka krasota, i vidiva i nevidiva, treba da bude pomazana Duhom; bez ovog pomazanja na njoj je pečat truležnosti; ona (krasota) pomaže da čovek bude zadovoljan, da bude vođen istinitim nadahnućem. Njemu je potrebno da se krasota odaziva životom, večnim životom.
A kada iz lepote odiše smrt, on odvraća svoj pogled od takve lepote. Borite se, dragi moj Karlo Pavloviču! Želim da Vas po dolasku svom ugledam zdravog, ojačalog. Vi još treba da poživite, da poživite za to da se bliže upoznate sa večnošću, da pred stupanje u nju steknete za dušu Vašu krasotu Nebesku. U duši Vašoj svagda je bilo ovo visoko stremljenje. Naručje Oca Nebeskog svagda je otvoreno za prihvatanje svakog ko samo zaželi da My pribegne.
Oprostite. Do viđenja, za kojim žudim.
 
Arhimandrit Ignjatije
 


 
NAPOMENE:

  1. Cincinat (Cincinnatus), rimski patricije, konzul 460. pre Hrista, diktator 458. i 439. godine. Prema predanju, Cincinat je bio uzor skromnosti, hrabrosti i vernosti građanskoj dužnosti (nap. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *