ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА МИРЈАНИМА
 
177. Опис Николо-Бабајевског манастира.
Пријатељи су благослов Божји

180. Ми смо странци и дошљаци на земљи.
Црте лица се заборављају, душа не. О трпљењу

181. Чувајте се греха
184. Како треба да се каје мирјанин.
Самообмана. Поука о спасењу

185. Утеха у животним незгодама
186. О самообмани.
Критика “О угледању на Христа” Томе Кемпијског

190. О усамљености и сазерцању духовном
191. О усамљености. Вечност
192. Опомињање на самообману.
О покајању мирјанина

193. О саветницима. Упозорење на униније
197. Савет шта да се чита.
Неискушана врлина није врлина

198. Поука о томе како говорити о духовним стварима
199. О светој Тројици. О невољама
202. Нема неопростивих грехова.
О покајању. О очајању. Смртни греси.
Греси не на смрт. Страсти.
Греси речју, помишљу. Исповест

203. О немогућности спасења иноверних и јеретика
206. Поводом политичких збивања
у Европи 1848. године

212. О виђењу својих грехова
213. О усамљености и безмолвију
215. Расуђивање о вечности.
“Огледало Јеванђеља “

217. Огањ Божански.
Човечија распаљеност

218. О учењу Отаца Источне Цркве
и истинском путу ка спасењу

219. О истинитости и сагласности учења отаца Источне Цркве
са Светим Писмом и о лажном усмерењу
подвижника Западне Цркве и њихових дела

220. О мудрости духовној и телесној
221. О читању духовних књига које одговарају нашем стању
222. Замке вражје. Пут живота
225. Невоље су од Господа ради исправљања нашег
226. Кратак је човечији живот.
Једино корисно занимање на земљи
јесте познање Христа

228. О неодступном следовању учењу Светих Отаца,
о мноштву лажних учитеља,
о нестајању наставника побожности

229. Подвижници древних и нових времена
230. О светоотачким делима и Светом Писму
231. Чувајте се пристрашћености према наставнику.
О правилном духовном руковођењу
и о животу у Богу

233. Богопознање је највеће благо
235. Тек у будућем животу вечно је блаженство
236. “Света вера” и сујеверје
237. Поводом смрти детета. Блаженство душа невиних
238. Живљење за себе је одлучење од Бога.
Ономе ко је исцељен од смртне болести

242. Честитање. Пут живота. Утеха у невољама
243. О тешкоћама на духовном путу и о судбини оних који носе маске
244. О читању правила за мирјане
246. К. П. БРЈУЛОВУ. О усамљености своје душе;
право уточиште је истинско Богопознање.
О помазаности лепоте духом

 


 
177. Опис Николо Бабајевског манастира. Пријатељи су благослов Божји
 
Пишем Вам из удаљене пустиње, у коју сам, најзад, после дуготрајних путовања, стигао, и где почињем да се лечим. Пут сам завршио веома уморан, два пута ми се повраћала петроградска болест моја, то јест одузимале су ми се ноге. Сада из њих избија веома јако знојење, и осећам извесно олакшање. За Бабајевски манастир Вам могу рећи да ми се веома свиђа у сваком погледу. Положај на коме је смештен је предиван. Какав ваздух! Какве воде, какве кристалне изворске воде има, избијају са планине и у таквој количини, да би их било довољно, мислим, за сав Петроград. Какви лугови са храстовима, са вековним храстовима, какве пољане, Волга каква тишина, каква једноставност! Отварам књигу аскетског писца, читам је, видим да се овде могу испунити савети њени у стварности, док је у Петрограду њих могуће испунити само у уобразиљи и жељи. Једном речју: за моје земаљско странствовање, у овом часу, не бих желео друго, боље уточиште.
Драго ми је у срцу кад се сетим мојих пријатеља петроградских, сећам их се са захвалношћу, призивам на њих благослов Божји. Пријатеље ми је дао Бог, ту награду примио сам из Свесвете деснице Његове за мисао о самоодрицању, коју сам следио од дана младости моје. Већ само искуство убеђује у јеванђељску истину, која заповеда да се остави све, да би се наследило све. Јеванђеље лишава човека оног чиме он неправилно влада. Из тихог пристаништа, из далеке пустиње понављам исто оно што сам говорио из пустиње блиске: ” Не заносите се бучном, бурном бујицом овога света!” Нека уши срдаца Ваших чују глас мољења мога!…
 
4. септембра 1847.
Христос с Вама!
 
180. Ми смо странци и дошљаци на земљи. Црте лица се заборављају, душа не. О трпљењу
 
Писмо Ваше ми се веома допало. Поступци Ваши подстакнути су љубављу према ближњем, то ми се веома свиђа. Савет Ваш сасвим ми је no вољи, и ја га испуњавам, као што видите по приложеном писму које шаљем у Париз. Најзад Ви сте ми се веома допали, у писму Вашем тако сте мирни, тако спокојни. Не волим да странци и дошљаци земаљски буду безумно весели. To не пристоји странцима и дошљацима, изгнаницима, које очекује смрт, суд, двојака вечност, блажена или жалосна. Волим да они буду спокојни, спокојство је знак да је странац са благословеном надом у срцу.
Живим усамљено и лечим се. Дејство лека је спасоносно, али уједно и јако, због чега лежим по целе дане. Са мојих прозора прекрасан је поглед на Волгу, који хвалим, али у коме уживам ретко, ретко, у пролазу. Кад се сетим себе у детињству телесна чула моја нису била пријемчива, слабо је посредством њих на мене деловао вештаствени свет. Нисам био љубопитљив, према свему сам био хладан. Али на човека никада нисам могао да гледам равнодушно! Ја сам створен да љубим душе човечије, да се дивим душама човечијим! Зато и оне преда мном стоје као какви Анђели, стоје пред очима срца мога тако очаравајуће, тако утешно. To је призор, слика на коју гледам, загледам се, поново гледам, не могу да се нагледам. И чудно: лице, облик, црте истог часа заборављам, душу памтим. Много је душа, прекрасних душa на мојој слици, коју је насликала љубав, коју верно сећање чува у целини, у живости колорита. Тај колорит због усамљености постаје још јаснији, још сјајнији. На мојој слици сте и Ви са Вашим братом. Често Вас гледам. Душа моја испуњена је добрим жељама за Вас.
Да ли смо у раскошној одећи, или у простом руху, зар је важно? Завршићемо наше земаљско странствовање, носећи светилник праве, живе вере. Тај светилник ће нас увести у вечно Царство Божје, пред чијим улазом се скида једнако и проста, изношена хаљина од грубе тканине и раскошна одећа. И сама раскошна одећа у поређењу са светом одеждом духовном није ништа друго него презрене рите.
Трпљењем својим спасавајте душе своје, речено је странцима и дошљацима на земљи, зато што је пут наш узак и жалостан, а ми слаби. Сила Божја у немоћи се показује, поучава нас Писмо, опет утешно. Благодарим брату Вашем за дописане редове. Када би моје писмо имало очи, онда бих њима завештао да гледају брата Вашег нетремице, дуготрајно и тако дружељубиво, да се тај вечити страдалник и нехотице пријатно осмехне. Христос са Вама.
 
181. Чувајте се греха
 
Ви сте у Паризу. Валови животног мора разбацалили су нас на разне стране. Ја пребивам на усамљеној обали Волге. Ви сте бачени у Париз, престоницу моде, престоницу образованости овога света и, може се рећи, у престоницу таме и греха. У престоници таме и греха чувајте се помрачења, чувајте се греха. Где је више опасности, тамо треба више опрезности. Ако околности захтевају и приморавају да се буде у градовима, где хара куга или друга заразна болест, онда треба настојати да се тамо заврше послови што је могуће пре, и да се оде што је могуће брже. Тим пре тако треба поступати у погледу града престонице греха. Ко зна неће ли свезлобни грех нанети какву рану! Ко зна какву ће он рану нанети! Он може да зада рану и смртоносну, неисцеливу. (…)
 
184. Како треба да се каје мирјанин. Самообмана. Поука о спасењу
 
С Божјом помоћи одговарам на писмо Ваше. Рекао је Господ: “Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац, који ме посла” (Јн. 6,44). Дакле, мада је оруђе призвања човек, ипак је призвање Божје; онај који призива је Бог. Пошто осетите ово призвање, које можемо да чујемо, пошто смо већ прешли дуг пут у земаљском странствовању, нека се не огорчује срце Ваше. А озлојеђује се оно преваром греховном, како је рекао свети Апостол Павле: “Пазите, браћо, говори он, да не буде у некоме од вас зло срце неверовања, одступањем од Бога живога” (Јевр. 3,12).
Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина Ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божјег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку, који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе, и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму греховност нашу, то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, a у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловитељ душа наших. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра. Потребно је то црно покривало за иноке, да покрију њиме зраке благодати који блистају из ума њиховог и срца. Потребно је то црно покривало за иноке већ узнапредовале, које виђење греховности своје не може да доведе до безнађа, већ их доводи само до смирења. Тако је некада носио покривало на блистајућем лицу свом Боговидилац Мојсеј.
Морамо признати, и то ће признање бити сасвим праведно, морамо признати, да се сви ми људи налазимо више или мање у самозаведености, да смо сви обманути, да сви носимо превару у себи. To је последица нашег пада, који се догодио примањем лажи за истину. Тако свагда падамо и сада. Зато је у нама таква непостојаност. Ујутру сам овакав, у подне другачији, после подне још другачији, и тако даље. Оба света утичу на мене, потчињен сам обома, сужањ сам код оба. Свет духова дејствује кроз помисли на осећања срца, свет вештаствени преко чула телесних. Оба маме на кушање забрањеног плода. Телесним чулима, виду, слуху, додиру тај плод се чини прекрасним. Помисао реч невидивог бића саветује, понавља: “Окуси, спознај!”. Привлачи радозналост, подстрекава таштину. Разлеже се у души нашој глас заводника, глас који су чули, као први, наши прародитељи у рају, чује се, одјекује глас: “Бићете као богови”. Разлеже се и саблажњава, саблажњава и убија. Управо зато је људима дата нова врлина: “смирење”,дато је ново унутрашње делање: “покајање”. И делање и врлина заиста необични. Они су радикално супротни ономе путем чега смо пали. Покајањем се умртвљује погубни утицај чула телесних, а смирењем уништава високоумље, таштина, гордост житејска, једном речју, све што човека, просто речено, излуђује.
Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају, као нечим необичним. Не треба се упуштати у потанко претресање грехова, него проводити живот у непрестаном покајању, сматрајући себе грешним у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ сваког, ко само увиди греховност своју, примити у загрљај Свога милосрђа, у наручје спасења. Ту се не подразумевају греси смртни, за које Бог покајање прихвата само онда када човек остави смртни грех. Бављења пословима у дому и домаћинству веома су корисна: удаљавају од лењости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба против лењости узводи у велики подвиг, који је дозвољен само ономе ко је на њега принуђен околностима, или га је до њега довео Бог. Благоразумност захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, већ напротив, да се она по могућности олакша себи. Верујте Свемогућем Богу, уздајте се у Њега, живите трпељиво и постојано, живите у простоти, у покајању и смирењу, предајте се вољи Божјој, а када се деси да скренете с правог пута, поново се њиме упутите, и спасићете се.
 
185. Утеха у животним незгодама
 
У сећању моме живи Ваша последња посета Сергијевој пустињи. Видео сам Вас у њој када вам се земаљска слава, толико непостојана и променљива, осмехнула. Сада сте ми се учинили кудикамо величанственији, оставили сте на мене дубок утисак. Уважавам све врлине, али ниједна од њих не побуђује у мени такво уважавање, као великодушно подношење променљивости земаљске среће. На бојном пољу човек често бива јунак од крви која ври у њему. У преокретима живота може се бити јунак само из величине душе. Храбар муж, напустивши поприште ратних подвига, прекива челични мач свој у плуг или рало, мач страх и трепет Отачаства. (…) Историја и потомство ће са поштовањем погледати на тај плуг, затим ће бацити поглед презрења и негодовања на одликовања којима су засуте груди некаквог подлаца: на њима је свако одличје споменик интрига, нискости, беспосличења. Реците: шта има у томе што је на глави Гришке Отрепјова била круна Мономаха? Каква је његова слава? Слава опаког, бестидног, безобзирног зликовца, који се није либио никаквог безакоња, слава, неодвојива од проклетства. Да избави Бог свакога од ове славе. А колико је самозванаца…
Опростивши се са Вама, разболео сам се још више. Увиђајући да више немам снаге ни за борбу са прекомерно појачаном болешћу, ни за борбу са околностима, зажелео сам да напустим Петроград и да се удаљим од метежа обавеза и дужности за свагда. Не могу сви да буду лишће, цвеће, плодови на дрвету државном, већ треба понеко, као корење, да га снабдева животом и снагом оним занимањима непознатим, тихим, суштински корисним, суштински потребним. Једним од таквих занимања сматрам утврђивање ближњих у хришћанској вери и моралу. Ово мирно, скромно занимање живом речју и пером свагда ми је одузимало знатан део времена, а код болести моје одузимало би и све време. Није се испунило по мојој жељи, није се збило по мојој претпоставци. А претпостављао сам да ће ми, свакако, дати одсуство, толико је било помоћника за његово добијање. Мени је дат привремено одсуство у Бабајевски манастир ради одмора и лечења. Ту се налазим сада. Затворен у келији својој, не излазећи, борим се против назеба, који је дубоко захватио моје органе и који изазива у њима нервну раслабљености и везује ме углавном за постељу. Будућност моја је неизвесна… И ја сам одмахнуо на њу руком! Рекао сам Свемоћном Богу: “Чини са створењем Твојим шта хоћеш. Верујем речи Твојој да ниједна длака са главе моје неће пасти без воље Твоје”.
“Душо моја, плови без страха по валовима житејског мора, немајући поверење у тишину његову, не плашећи се бура његових. Не мисли о сутрашњем дану, не замарај себе никаквим претпоставкама и никаквим маштањима, немој да траћиш на њих време и снаге своје. “Доста је сваком дану зла свога” рекао је Бог твој. Веруј… Плови, носи се по валовима… Живот земаљски је обмана. Нећеш спазити како је пред тобом вeћ пристаниште гроба. Где је вера, тамо нема ни жалости, ни страха, тамо је одважност и чврстина, којој ништа не може одолети”.
To су размишљања раслабљеног, размишљања на одру болесничком, размишљања из пустиње. Затећи ће Вас у некаквом мирном уточишту, можда у Вашем селу, у кругу Ваше породице док сте у пријатељском разговору, или при читању и корисном и пријатном, или док се бавите послом домаћинским, подсетиће Вас на онога ко је срцем присутан код Вас, у коме сте Ви посадили много успомена утешних, утисака дубоких.
Човек је у годинама младости своје заокупљен стицањем знања потребних за могуће проширење поља делатности у вештаственом свету, у који он ступа као делатник. Овамо спада: знање разних језика, ликовних уметности, наука математичких, историјских, свих, и саме философије. Када пак човек почиње да нагиње ка старости, када се приближава оно време у коме има да отпадне љуска и остане плод који она покрива (љуском се назива тело, плодом, душа), када се он припрема да ступи у неизмерну област вечности, област духа, тада предмет његовог истраживања не постаје више материја промењива, осуђена на крај и разрушење, Негo дух који свагда пребива, бесконачан. Шта нас се тиче: да ли овако или онако звучи реч, када сви звуци има да престану! Шта нас је тиче ова или она мера, када предстоји безмерно! Шта нас се тиче једна или друга безначајна мисао, када се ум спрема да остави многомислије, да пређе у виђење изнад мисли и у ћутање, које производи неограничени Бог у ограниченим створењима која Га окружују. Поучавање духа даје човеку постојан карактер, који одговара вечности. Хоризонт за њега се шири, поглед његов досеже изван граница вештаства и времена, одонуд доноси непоколебивост неземаљску. Прихватите мој најискренији савет: почните да се бавите дубоко читањем свих дела светог Јована Златоустог. Она су сва на француском језику, а тумачење јеванђелисте Матеја, посланице Римљанима, и још понешто има и на руском. Докле год Вас судбина не изведе опет на поприште државне службе, бавите се у доколици одређеним васпитањем Вашег духа. Предлажем Вам тог црквеног писца, који необичном чистотом, и јасноћом, силом хришћанског учења узноси читаоца изнад свега земаљског. На висини надоблачној лебди тај духовни орао и одонуд показује земљу васпитанику своме. Мислим да је највећа тековина за човека који служи држави да погледа на земљу са те висине, да не говорим већ какав је то добитак за хришћанина и човека, наследника вечности. Одређеност у религиозним и моралним схватањима има необичну вредност, а неодређеност је велики недостатак, који се одражава у свим поступцима колебљивошћу и несигурношћу. Судбина Вас је посетила својим ударцима, рекавши: “Кога љубим, корим и поправљам”. Прекалите се под тим ударцима у чврст челик, останите бесцена ризница за ближње који Вас окружују и који ће Вас окруживати. Ко познаје назначење човеково? Оно је написано у запечаћеним књигама Промисла. Присталице Цинцината[1] су одлагали мач ради плуга, потом су плуг остављали ради мача!.. Ово Вам говори онај ко је сав живот провео у невољама, ко је и сам сав у ранама и радује им се, и благодари Богу за њих. Вије се знамење крста над писмом мојим: свагда реч моја излази под тим знамењем! Реч моја и проповедање мира, и објављивање рата позива на храброст, победу и освајање света тајанствену војску израиљску: мисли и осећања хришћанина.
Призивам благослов Божји на Вас и на сав дом Ваш.
 
186. О самообмани. Критика “О угледању на Христа” Томе Кемпијског
 
Света истина благовести се срцу тишином, спокојством, јасноћом, миром, расположењем за покајање, за удубљивање у себе, за неуздање у себе, за утешну наду у Бога. Лаж, макар се и обукла у маску добра, познаје се по смућености коју изазива, мраку, неодређености, промењивости, занесености, склоности маштању. Или пак она само обмањује срце, улагује се пружајући му задовољство, опијеност собом, некакво нејасно, мутно наслађивање. A то наслађивање превареног срца личи на варљиву тишину, којом је покривена површина дубоког, тамног вртлога, обиталишта чудовишта. Међу осталим обмањивим кужним зефирима, који наносе на срце ту страшну тишину, то јадно погибељно наслађивање, наноси их на њега и читање познате књижице Томе Кемпијског, западног монаха, који се налазио у бесовској прелести, књижице: “О угледању на Христа”. Обмањиво наслађивање напаја се самоумишљеношћу, које се рађа од танано делујуће таштине, која ослепљује ум и срце. Оно воли да исказује себе, оно дозвољава себи да одступа од строгог покоравања светој Цркви, мудрије од ње, оно, као и све прелести и сплетке ђавола, као и сам ђаво и његово ишчадије грех, не подноси за њих смртоносни миомирис, убиствени миомирис, који испушта и шири из себе покајање и његов плод смирење. Спаситељ света рекао је: “Блажени сиромашни духом, блажени који сте гладни сада, и тешко вама који сте сити сада”.
Ум човечији није у стању да разликује добро од зла, замаскирано зло њега лако, скоро увек, обмањује. И то је сасвим природно: ум човечији је младалачки, а онај који се бори против њега злим помислима има више него седамхиљадугодишње искуство у борби, у лукавству, у ловљењу душа човечијих. Разликовати добро од зла припада срцу, његова је ствар. Али опет, потребно је време, потребна је полаганост у испуњавању заповести јеванђељских, да би срце стекло истанчаност укуса за разликовање вина чистог од вина вештачког. Ствар је срца да разликује добро од зла и да срце не стиче одједном способност да врши дело које му пада у део, а и једно и друго посведочује Апостол: “А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла” (Јевр. 5,14). Управо зато је, докле год срце не стекне навику да разликује добро од зла, веома користан искусни савет ближњег васпитаника Источне Цркве, једине свете, једине истините, који иште и налази у повиновању њој блажену слободу.” Од послушања рекао је св. Јован Лествичник, рађа се истинско смирење, од смирења истинско духовно расуђивање или разум”. Дакле, изван непоколебиве послушности Цркви нема ни истинског смирења, ни истинског разума. Тамо је пространа област, тамо је царство лажи и самообмане коју оно ствара. Добро се разликује од зла многим знацима који се познају по мери духовног напредовања. У почетку писма мога именовао сам те знаке, који су блискији душевном стању Вашем. И они су сасвим довољни весници. Научите се, мало по мало, да по њима разликујете добро од замаскираног зла.
 
Христос са Вама!
 
190. О усамљености и сазерцању духовном
 
(…) Благодарим милосрдном Господу што ме је довео овде да одахнем у осами од вреве престоничке. Више ми нису непозната осећања која посећују човека у осами. Управо зато ме је тако лако и одмамила Сергијева пустиња од бучне градске пустиње. Укрепљује душу усамљеност, некако је охрабрује, буди неки презир према свету, што у додиру са светом није могуће осетити. Када душа презре пролазност, одрицањем од пропадљивог, тада све трулежно, без изузетка постаје пролазно, а на вагу срца, које не може да буде задовољно ничим, нисходи духовно сазерцање. Оно чини житеља тихователне келије житељем, може се рећи, раја уводи га у нови свет, пред којим је овдашњи свет сасвим тесан, ништаван. У тишини безмолвија (молитвеног тиховања) душа једри као у каквом необухватном пространству, мотри на прошлост, на садашњост, на земљу, на небо, на време, на вечност. Тако у ведро време крстари орао у недосежној висини, у прозрачном бездану небеског плаветнила.
Што је веће пространство које обухвата предео, тим је величанственији призор. Дивне су лепоте које човек може изразити, описати речју, али су неупоредиво узвишеније оне које су изнад речи, које доводе срце до усхићења, а уму као да одузимају способност делања. Прича се како се у Швајцарској са једне необичне, стеновите узвишице пред очима показује најживописнији, очаравајући предео, како су неки путници, попевши се на ту ужасну висину били тако запањени величанственошћу призора, да се од задивљености нису одржали на ногама, како су се стропоштали са висине и размрскали се. Управо тако делује духовно сазерцање. Ко га изненада угледа, од запањености се баца у тај бездан, умире за свет. Нису оживели горе споменути путници: потамнели дрвени крстови над прахом тих синова Британије стоје у подножју швајцарске литице. Рекао бих: они који су умртвљени за свет виђењем духовним неће оживети више за свет. Тешко мени, рекао бих оно што је неоправдано, и зато не могу да изрекнем. Авај, оживљава човек и за смрт! Оживео је Соломон за смрт. Оживео је за њу Јуда. Оживели су за њу многи… Јао нама, како смо слаби, како непостојани… Гледам нашу немоћ, гледам са сузама… Поглед мој иште радост, утеху, и изненада он их налази у пустињи, у осами… Тамо, тек тамо је безбедно… Онамо стреми, душо моја!.. Бежи!.. Ако ноге нису довољне да брзо утекнеш, узми крила. Јури, лети, спасавај се од чељусти звери: света! Буди слична блаженој жени, која је утекла, одлетевши у пустињу, оној жени коју је видео видилац духовних тајни Јован. Ноге су здрави разум у Господу, крила су вера. Маше њима, моћним крилима, преноси се преко шума, вода, степе, планина онај коме их је дао Христос. Од Њега ћемо просити веру: пример су нам показали Апостоли, они су говорили и молили: “Господе, дометни нам вере”.
Да нам дарује Господ да на крилима вере прелетимо преко животног мора и узлетимо у блажено уточиште: Небо.
 
191. О усамљености. Вечност
 
Мени… ништа није потребно. Шта ми треба, шта је потребно убогој души мојој, то сам и молио: тражио сам да одсуствујем у осами.
И поднећу Вам малени извештај о усамљености. To је тиха, мирна смрт пре смрти, која је неизбежни удео сваког човека, која је за грешнике, за слуге овога света тегобна. У усамљености бришу се постепено у уму човечијем утисци утиснути у њему предметима света, и ум постепено губи своје општење са светом. Он гледа на свет као из земље загробне, као са онога света. Да бисте себи ово појаснили размислите о Кини, затим по гледајте на себе, размотрите какви су односи ума и срца Вашег према тој земљи. Запазићете у души Вашој само појмове нејасне, једном речју, схватања туђа животу, који им даје поглед на ствари, општење са њима, блиско саосећање према свему. Увидећете да је срце Ваше према тој земљи такође мртво, као према земљи која уопште не постоји или постоји само у баснама. Тако изгледа свет отшелнику, житељу пустиње далеке и скровите. Сви који живе у свету изгледају му не као стални житељи, већ само као путници. И то је тачно: живимо путујемо. Једни иду скромно пешке, други јуре јашући на коњима, неки лете на брзим точковима кола. Свршетак је исти за све… Али тако мало житељ осаме гледа овим очима на свет, као што становник Петрограда мало размишља и брине о Кини. Више, суштински, њега једино занима онај свет у који се преселио: тај свет је вечност. Отворила су се широко врата његова пред задивљеним очима душе, и очи душе су се жудно устремиле у та безгранична пространства, тону у њима, загледају се у поново откриван, до сада непознат, сасвим незнани до сада призор, приковали су се за њега и не могу да се отргну… Вечност!… Тамо су утекла сва времена која су нам претходила, у том бездану скривени су милиони људи, који су се смењивали једни за другима на лицу земље. Пред њом, пред њеним очима родио се свет, размножило се човечанство, образовала су се племена, народи, царства, пред њеним очима су се већ многа процветала царства претворила у пустиње, многи су покривени њоме. Пред њеним очима су пустиње ненасељене, шуме густе и непроходне, мочваре непроходне постале расцветана обиталишта људског друштва, многољудног, образованог, бучног… На све то је гледала и гледа равнодушно са хладном суровошћу вечност. Ништа њу не засићује и ништа је неће заситити. Све у њој мора ишчезнути: све је њена жртва, на све она гледа као што жарко сунце гледа на трошни, слаби пролећни снег…
А на вечност гледа, загледа се у безмолвију, у тишини своје усамљености, отшелник. Поучен тим призором он сматра и назива све привремено таштином, како Свето Писмо учи да га називамо. Он је убеђен да је назначење човека не за земљу, већ за Небо. И Небо нам је открило, у Јеванђељу, какви треба да буду небожитељи. Са овим законом Бога Вишњега излази на крај свакога часа Његов истински служитељ, распитује се да нису скренули ум и срце куда устрану, да не испуњавају какву другу вољу, вољу мрачну, вољу злобну, вољу пролазну… При таквом животу Небо нисходи на земљу, а заједно са њим нисходи у ову долину таме, жалости и плача и утеха, блаженство Небеско.
 
192. Опомињање на самообману. О покајању мирјанина
 
(…) Хришћана који живе у свету не треба да се тичу узвишена иночка делања, нарочито не безмолвничка. И Господ је заповедао: “Не уливајте вино ново у мехове старе“. Вино ново продреће мехове старе, а само ће се пролити и уништити мехове. Делања иночка, када их започну мирјани, сама пропадају и доносе душевну погубу својим делатницима.
Стигле су гласине до наших пустих, забачених, тихих места из бучног и светлог Питера да је некаква премудра и преугледна дама написала прекрасноречиво писмо неком монаху о безбројном мноштву својих сагрешења које је видела у себи, и да јој је, тобоже, тај монах, који као што се види није академик, одговорио: “Сестро, гледати на грехе своје тако фино не може се са твојим носом”… Гласина је за мене гласина. Да ли је то било, или није било, о томе се чак и не усуђујем да расуђујем, а да ли су у Питеру, престоници просвећености и образовања, дозвољене такве грубости, појма немам. А ако би мене упитали какав је савет монаха престоничкој дами, онда бих одговорио са свом провинцијалном отвореношћу: “Савет малко груб, и ваљан, а требало би тој дами такав савет на омањем зиду урезати, да га се врло строго држи”. Покајањем, које приличи благочестивом хришћанину што живи у свету, сређују се рачуни са својом савешћу сваке вечери. И то је сасвим довољно. Ако се хришћанин буде трудио да живи по заповестима и свакодневно буде проверавао себе, онда ће мало-помало стећи скрушеност духа, која још далеко стоји од покајања виђења. Вама је падала на памет (извините за грубе изразе: добри су, тачно погађају циљ!) само глупост, горда глупост! Мени је она позната, и сам сам у њој непрестано, и зато Вас упозоравам.
У давање савета не би требало да се сувише упуштате, већ да са смирењем од њих одустајете. А када Вас приморају, онда треба рећи нешто мало и овлаш, препуштајући ствар Богу. Ви сте баш чудан светац: ако треба, човека и на распеће! Па ни да распињете баш не умете: само мучите узалуд. Ви све хоћете разумом и собом да постигнете, а треба вером и Богом.
 
14. новембра 1847.
Бабајке.
 
193. О саветницима. Упозорење на униније
 
Будите спокојни. Земаљски живот хришћанинов састоји се од утеха и искушења. Тако је устројио Промисао Божји. Утехе подржавају на путу Божјем, а искушења умудрују.
Дружење и разговори са људима благочестивим доносе суштинску корист. Али за савет, за руковођење није довољно бити побожан, треба имати духовно искуство, а изнад свега духовно помазање. Такво је о овом питању учење Писма и Отаца. Саветник благочестив, али неискусан, пре може да смути, неголи да донесе корист. Не само међу мирјанима, него и међу монасима крајње је тешко наћи саветника који би, тако да кажем, измерио и извагао душу која се са њим саветује и који би јој, на основу њеног стања, дао савет. Сада саветници и руководитељи више дају савет од себе и из књиге. А баш савет овог првог карак тера је нарочито користан и делотворан. Он је близак души која тражи уточиште под окриљем савета, који јој је близак, то она осећа. Св. Исаак је рекао:” сваком је најкориснији савет свој”. И савет туђ, мада га по свему судећи чине благе и разумне речи, доноси души само мучење, растројство. Она осећа његову неумесност, осећа да јој је он туђ. “Има их, говори Писмо, који Говорећи рањавају као мачем, док језици мудрих исцељују” (Приче 12,18).
Прибегавајте више читању Светих Отаца, нека Вас они руководе, подсећају Вас на врлину, управљају Вас на пут Божји. Овај начин живљења припада нашим временима: он је заповеђен и нама предан од Светих Отаца познијих векова. Жалећи се на крајњи недостатак богопросвећених наставника и саветника, они заповедају ревнитељу благочашћа да се руководи у животу њиховим отачким списима. “Савет светих је разумност” (Приче 9,10). Старајте се да Вас не заноси расејаност. А ако се деси да будете одвучени њоме из немоћи, која је свима нама, људима, прирођена не предајте се унинију. Неповодљивост није својствена човеку на земљи, па ни житељу најдаље пустиње и осаме. Непостојаност и занесеност дејствују неминовно у сваком човеку, и у најстрожијем отшелнику. Тим више није могуће да се онај који живи у свету, усред свих саблазни, не заноси. Не желите себи немогуће, не тражите од душе Ваше оно што она не може да пружи. Лечите Ваше заносе покајањем, а недостатак дела Вашег надокнадите скрушеношћу духа. Бог да Вас благослови!
 
197. Савет шта да се чита. Неискушана врлина није врлина
 
Примите мој најсрдачније честитање поводом наступајућих празника и нове године. Да Вам дарује Господ да ову годину и остале године живота проведете у Богоугађању, у размишљањима о вечности, у делима за вечност. Сенке земаљске већ пролазе, већ је време да престанемо да јуримо за њима као што малишан вија лептира златокрилог, трчећи по ливади прошараној цвећем. Време је да се размисли, да се размисли темељно о суштинском, вечном. А вечношћу се занима како треба онај ко постојано упражњава читање Новог Завета и списа Светих Отаца, који уче правилном разумевању Јеванђеља Христовог, онај ко, познајући на тај начин вољу Божју, благу и савршену, управља према њој свој начин мишљења, своје душевне покрете, a погрешке и заносе лечи покајањем. Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о оним врлинама које се не могу испунити у стварности? Не може бити никакве користи, већ може бити штете, која је у томе што ће се у духовном стању човека побудити занесењаштво, које му никако не пристоји. To сањарење повремено ће варљиво наслађивати уображавањем високих врлина, повремено ће наводити на душу униније и очајање када увидимо да не можемо да негујемо те врлине. Свагда и стално нас одвлачећи од добрих дела, која нам се управо указују, на тај начин сањарење чини наш живот празним и бесплодним. Хришћанин чији је удео да проводи и заврши живот у свету, треба да чита Свете Оце који су писали уопште за све хришћане. Такви писци, чија су дела написана на руском језику или преведена на њега јесу: св. Јован Златоусти, св. Димитрије Ростовски, светитељ Тихон Вороњешки, Никифор Астрахањски, Георгије Затворник. Богато поприште за читање. Богато духовно поприште, на коме обилно, до насићења могу да се хране словесне овце Христове.
Радујем се и сарадујем Вама, видећи из последњег писма Вашег да се здравље сина Вашег поправља. Господ кога љуби, кога прима, онога и бије и прекорева, а потом избавља из невоља. Без искушења немогуће је приближити се Богу. Неискушана врлина, рекли су Свети Оци, није врлина. Ако видите да је неко величан од људи православних као врлински хришћанин, а да живи без икаквих искушења и напредује у световном погледу, знајте: његова врлина, његово православље нису прихваћени од Бога. У њима Бог види нечистоту, Њему мрску. На нечистоту човечију он гледа снисходљиво и лечи је различитим средствима. Од онога у коме угледа нечистоту бесовску, одвраћа се. Љубећи Вас и сина Вашег, приближавајући Вас к себи, Он је допустио да имате невољу. У то ћете се уверити тиме што је по проласку невоља, како њему, тако и Вама “пут Божји постао јаснији, ближи”. To видим и по себи: пре сам Вам говорио кудикамо површније, овлашније, а сада ме нешто приморава да говорим дубље, да предлажем јачу духовну храну, која би Вам давала више снаге и покретљивости, а Ви, видећи милост Божју према Вама, трудите се да је прихватите и сачувате како ваља.
Призивајући на Вас благослов Божји, недостојни…
 
2. јануара 1848.
Бабајке
 
198. Поука о томе како говорити о духовним стварима
 
(…) У писму Вашем изнели сте клевету на мене. Добри сте ви Питерци (Петрограђани прим. прев.). Чак и житеља далеке незнане пустиње настојите да дохватите клеветом! Пишете: “Веома ми је драго што сте ми заповедили да не говорим ни са ким о вери итд.” To није истина! Ево шта Вам је било написано од речи до речи: “У давање савета не би требало да се сувише упуштате, већ да са смирењем од њих одустајете. А када Вас приморају, онда треба рећи нешто мало и овлаш, препуштајући ствар Богу итд.” Говорити о вери, и давати савете велика је разлика, схватите! И ово последње нисам Вам забранио, већ сам само рекао да то чините са страхом Божјим, са крајњом опрезношћу и умереношћу. Не дометати бреме на ближњега значи он нема не воље, а ставили се превише, ближњи лако може да буде рањен неисцељиво, да постане неспособан у све дане живота свога. Говорим Вам ово са срдачним сузама, јер сам видео и доживео многа горка искуства. А сачувај Боже да Вам саветујем у садашње оскудно време да скривате од ближњих ту малу ризницу која пре вазилази сав свет, знање о Богу, које сте задобили не без подвига и страдања, по нарочитој милости Божјој. Сада је много разнородног знања, само је знање истине напустило људе. Предивна је руска пословица: “Недосољено на столу, а пресољено на леђима”. Дакле, не гневи се, душо, зато што си у прошлом моме писму добила своје полеђима са неколико удараца од жезла речи. To је било за пресољеност!
Све Вас љубим, грлим, к срцу привијам.
 
Христос са Вама!
Благослов Божји на Вама.
 
199. О светој Тројици. О невољама
 
Света Црква у благодатним, богонадахнутим својим песмама које се у њој поју назива Духа Светога – Утешитељем, назива Утешитељем Сина Божјег. Утешитељ је и Отац, који несазнајно рађа Сина и из Кога исходи Дух Свети. Утешитељ је Дух, Утешитељ је Син, Утешитељ је Отац. Ако су зраци светлост и огањ, онда је и сунце, из кога они исходе, светлост и огањ. Тројице Света, Боже, слава Теби! Слава Теби, Боже, који си нам даровао спасење, који дарујеш нама, што седимо у тами и сенци смрти, познање истине и утеху, која потиче од нисхођења на нас Духа Светога Твога, који садејствује Светој Истини Твојој, Твоме Лoгocy (Речи). Они који су познали и примили Свету Истину и подвргли се дејству и руковођењу Светога Духа, јесу удео Господњи и изабрани народ Његов. На челу осталих знања и утисака, које не предводи Истина, јесте сатана. И следе за сатаном анђели његови, они су део његов, удео њихов је са њим. На трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека. Таква је одлука сишла одозго на њих од Судије свих Бога. Њихов удео је телесни разум, одећа старост Адамова.
Света Истина, слово Божје говори: “кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“. Невоље јесу нарочито удео нашег времена, коме као судбина није дат ни подвиг мучеништва, ни подвиг монаштва. Удео наш, хришћана последњег времена, удео је невоља, по свој прилици незнатних, ништавних. Вага је у Бога! Пред Њим, на његовим теразијама свака невоља је ништавна, свака жалост је мало важна, како год велика она била, зато што осењивање Његовом силом и благодаћу може да претвори највећу невољу у највећу насладу. Тако и најмања невоља има пред Њим потпуну вредност, нимало мању од велике невоље. Све зависи од Његове благодати. А Он милостиво прихвата од човека сваку жалост, коју је овај примио са благодарношћу, са покорношћу, са славословљем.
Болест која Вас је задесила невољно учините посредством благодарења вољном жртвом и нека је прими Бог, као кад, испуњен најмиомириснијим духовним тамјаном. Тамјан је благодарење.
 
202. Нема неопростивих грехова. О покајању. О очајању. Смртни греси. Греси не на смрт. Страсти. Греси речју, помишљу. Исповест
 
Света Православна Црква сматра да нема греха човековог кога не би могла да омије Крв Господа Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа. Колико год пута се поновио грех човечији, Крв Богочовека га може омити. Греси свега света ништа не значе пред свесветом Крвљу Богочовека Господа, проливеном за нас. “А он би рањен за грехе наше, и мучен би за безакоња наша; карање (ради) мира нашег је на Њему, раном Његовом ми се исцелисмо” (Исаија 53, 5). Остаје неисцељен само онај ко сам одбацује себи и свим људима даровано исцелење и спасење. Тако се обилно излила на нас милост Божја, да чак и најтежи грех, који човек понавља хиљаду пута, може бити изглађен покајањем. Покајање је вера, покајање је признање искупљења и Искупитеља, покајање је усвајање заслуга Искупитељеве вером у Искупитеља. Покајање је увиђање пада и погибељи, који су захватили сав род човечији, покајање је одрицање од сваке врлине човечије. Сву наду покајање полаже на Искупитеља. Саме заслуге Искупитеља имају сву цену, безмерну цену и без вредности, без најмање вредности врлина човечијих. Оне позајмљују своју вредност од вере у Искупитеља, када су оне, израз те вере, испуњење воље Искупитеља. Покајање допуњава недостатак врлина човечијих и присваја човеку врлине Искупитеља. Бог нам је дао покајање као помоћ нашој немоћи. Ах, како је многолика и велика немоћ наша! Један човек мрзи грех свој, али је тако навикао на грех, тако је немоћан за борбу против њега, да не престаје да запада у мрски, гнусни грех, слепо вођен насиљем преовлађујуће навике. Несрећном слуги греха уточиште је покајање. Колико год пута му се десило да подлегне моралној несрећи, он може да уђе у то уточиште и да у њему поправи скрхану лађу душевну. Црквена историја сачувала је следећи разговор између неких пострадалих од греха инока и једног од највећих угодника Божјих, који је обиловао духовним даровима, и који је због тог обиља, стекао назив Велики. Брат је упитао преподобног Сисоја Великог: “Оче, шта да чиним, пао сам?”. Старац је одговорио: “Уста ни”. Брат му рече: “Устао сам, и опет пао”. Старац одговори: ” Опет устани”. Брат рече: ” А докле ћу да устајем и падам?” Сисоје Велики одговори:” Док не будеш узет из овог живота”. Ову повест наћи ћете у књизи “Незаборавна казивања о подвижништву светих и блажених Отаца”. Такође она се налази у Четјим минејима, житију преподобног Сисоја Великог, за 6 јул. Треба претпоставити да је угодник Божји дао такав одговор човеку који је имао несрећну навику да греши, навику која као да је била неодољива. Срећемо људе које је задесила тако велика несрећа. Реч “пао” изражава да је грех брата био тежак, смртни.
Али ипак треба знати да је Бог дао покајање само за помоћ немоћи нашој, никако не за повлађивање греху. Дар Божји не треба злоупотребљавати, ваља поступати са њим крајње благоразумно, са страхом Божјим, опрезно. “Ко у нади на покајање понавља своје грехопаде, рекао је св. Исаак Сиријски, тај се влада лукаво према Богу, таквог сналази изненадна смрт” (Слово 90). Ваља се са свом брижљивошћу чувати уопште од падања у све грехе, велике и мале, као од изражавања непријатељства према Богу.
Најтежи грех је “очајање”. А овај грех понижава свесвету Крв Господа нашег Исуса Христа, одбацује Његову свемоћ, одбацује спасење које је Он даровао, показује да су у души раније господарили самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били туђи. Више од свих других грехова треба се чувати, као од смртоносног отрова, као од љуте звери, очајања. Понављам: очајање је најзлији грех међу свим гресима. Сазрело очајање обично се изражава самоубиством или поступцима који су истоветни самоубиству. Самоубиство је најтежи грех. Онај ко га је извршио лишио је себе покајања и сваке наде на спасење. Света Црква не врши никакав помен за њега, не удостојава га опела и ускраћује му сахрану на хришћанском гробљу. За самоубиством следе по својој тежини греси смртни, какви су: убиство, прељуба, јерес и други, слични њима. Ови греси, иако мање погубни него самоубиство, као и очајање које води самоубиству, ипак се називају смртним, мада ономе ко их врши остаје могућност покајања и спасења. Онај ко пребива у њима сматра се да је умро душом, ономе ко пребива у њима, по правилима свете Цркве, није допуштено причешће Светим Христовим Тајнама, ни учешће у богослужењу. Ако га смрт задеси непокајаним за те грехе, онда је вечна погибељ његова несумњива. Покајање човека који остаје у смртном греху може бити сматрано истинитим само када он остави смртни грех свој. Само тада њему може бити допуштено да се сједини са Христом кроз причешће Светим Тајнама. И зато после главног греха очајања и самоубиства, треба се нарочито брижљиво чувати смртних грехова, са чврстом и одлучном намером у души да се не запада у њих. А ако се деси несрећа да се упадне у какав смртни грех, онда га треба напустити неодложно, исцелити се покајањем, и на сваки начин се чува ти да се поново не упадне у њега. А ако се некаквим несрећним стицајем околности деси да се поново упадне у смртни грех, не треба се предавати очајању, треба изнова прибећи Богом дарованом леку душевном, покајању, које очувава сву снагу и поузданост своју до самог свршетка живота нашег.
Има и грехова који нису смртни: једни од њих су тежи, други лакши. Потребно је испрва одвићи се од грехова тешких, а затим и од лаких. Например: грех не на смрт је преједање. Такође грех не на смрт је лакомост. Преједање је грубље и повлачи штетније последице него лакомост, и зато прво се треба одвићи од многоједења, а затим од сластоједења. Уосталом и греси који нису смртни, какви су: преједање, лакомост, раскош, празнословље, смехословље и други, који су израсли и обузели човека, могу да се веома приближе смртним гресима. Грех који је овладао човеком назива се страшћу. Страст подлеже вечној муци, рекли су Оци (преподобни Нил Сорски, Слово 1). И зато никако не треба потцењивати грехе који нису смртни, нарочито треба пазити да неки грех не израсте, и да се у навици према њему не образује страст. Ради очишћења од таквих грехова и ради бољег надзирања себе Света Црква је одредила да сваки православни хришћанин никако не мање од четири пута годишње (a у крајњем случају обавезно једном), приступи светој тајни исповести. Света исповест доноси двојаку корист: пружа опроштај од Бога за почињене грехе и чува од поновног западања у грехе.”
Душа, говори свети Јован Лествичник, која има обичај да исповеда своје грехе, уздржава се од новог западања у њих сећањем на исповест, као на узду. А греси неисповедани лако се понављају, као да су почињени у мраку” (Лествица, Слово 4).
Има грехова који су почињени речју. Њих нипошто не треба сматрати мало важним. Од речи шаљиве до речи преступне само је кратко растојање. “Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен” (Мт. 12, 37), рекао је Спаситељ. Језик је починио велике преступе: изговорио је одрицање од Бога, хуле, лажне клетве, клевете ближњега. одрицање од Христа и богохуљење убрајају се у најтеже смртне грехе.
Има грехова почињених помишљу, осећањима срца, покретима тела. Сви они нису мали, сви су непријатељство према Богу. Али када се мисао и срце наслађују грехом и као да воле да га остварују маштањем шареним, украшеним и дуготрајним, такав тајни душевни грех сличан је греху почињеном самим чињењем.
Човек је дужан да избегава са свом брижљивошћу све грехове уопште. Управо за оне грехе у које због немоћи упада делом, речју, помишљу и свим чулима треба свакодневно да приноси покајање пред Богом, што је најбоље да чини по завршавању правила, одлазећи на спавање. Поред тога треба да сваке године очишћује савест своју четири пута светом тајном исповести. А ако се деси да упадне у смртни грех, нимало не оклевајући треба да га исповеди пред оцем духовним. Господ да Вас сачува од велике душевне беде смртног греха, да Вам дарује снагу да се удаљавате и од осталих грехова, великих и малих. Амин.
 
1847.
Н.Бабајевски манастир
 
203. О немогућности спасења иноверних и јеретика
 
Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.
Питање које ви постављате сада постављају сви редом. “Зашто се не спасавају”, пишете ви, “незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!”
Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. “Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим”, говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог. Казне судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: “Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?” Господ им је одговорио: “Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла” (Јн. 6,28 -29). Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.
“Мислимо, дакле“, говори свети апостол Павле, “да ће се човек оправдати вером без дела закона” (Римљ. 3, 28). “И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу” (Римљ. 3,22- 24). Ви ћете приговорити: “Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва”. Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: TO дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.
Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се не престано мења, онда ће он, као “здрав”, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово. Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине – бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.
Кажете: “Јеретици су такође хришћани”. Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво “Одлуке Сабора”, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: “Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду оппггили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути од лучењу”. Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!… Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима речи тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима “нема ничег за осуду”, одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа – само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску – тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе – он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!… Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима посредством хришћанства.
 
206. Поводом политичких збивања у Европи 1848. године
 
Поздрављам Вас писмено у одговору на Ваше пријатељско писмо и хришћански поздрав пре поздрава личног, кога ће ме, надам се, Господ ускоро удостојити. У срцу сам утешен тиме што сте провели Страстну седмицу, по обичају Вашем, у обитељи преподобног Сергија, у привременом земаљском пристаништу, које је Бог благоизволео да да мени са једнодушном мојом братијом, мојом духовном породицом. У будућем веку да нам се дарује неизрецивом благошћу Господа обитељ вечна, у којој нека буде и за вас уточиште не за долазак на одређени рок, него за стално пребивање. Примио сам ваше писмо у децембру: тада сам се осећао веома слабо. Дејство јаког и корисног лека држало ме је највише у постељи, а главу тако ошамутило, да сам постао неспособан за било каква умна занимања. Због тога, како према вама, тако и према многим другима, огрешио сам се једном те истом кривицом: ћутањем.
Када сам чуо за догађаје који су изменили лице земље, нисам се ни зачудио, нити осетио оно занимање, које бива на вест о нечем новом. Када сам чуо за те догађаје, као да сам сазнао за смрт човека који одавно пати од неисцељиве болести и изможден је њоме, који је још за живота умртвљен том болешћу пре умртвљења смрћу. Таква ми је свагда изгледала образована Европа, или такозвани просвећени свет. Моја незачуђеност учинила се и мени самом чудном. Док сам размишљао о својој равнодушности, изненада сам се сетио речи Спаситеља: “А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде; али то још није крај. Јер устаће народ на народ и царство на царство; и биће земљотреси по свету; и биће глади и метежи. To је почетак страдања” (Мк. 13, 7- 8). Овде је нарочито значајно то, и на тој речи Јеванђеља свагда сам се заустављао, да као последњи знак почетних страдања (болести), која ће морати да претходе завршној болести антихристу, Писмо истиче “метеже”.
Рационализам са својим установама не може да се заустави у своме кретању, јер има за основу непрестано промењиви разум човечији. Треба очекивати све већи и већи развој болести. Она је почела да потреса спокојство народа од краја прошлог столећа; што даље, то је дејство њено свеобухватније, разорније. Из завршног свесветског дејства ове болести треба да изникне “безаконик”, геније над генијима, као што се из француске револуције родио њен предлик колосални геније, Наполеон. Шта је мене поражавало више него садашње прилике? Мене су поражавали узроци ових околности: опште стремљење свих искључиво ка пуком материјалном, као да је оно вечно, заборављање вечнога, као да оно не постоји, подсмевање и ругање над хришћанством, лукаво и помамно гоњење Цркве, гоњење живота њенога, Духа Светога – замењивање Духа и Његових устава лажнозваним разумом и уставима, који исходе од господара овога света, општа, свесветска стрка, као онда при зидању куле, по свуда изградња железнице посао сличан зидању куле. Треба приметити да је Бог, као што говори Писмо, помешао језике и разделио човечанство на народе са циљем да лиши људе могућности да све греховне подухвате доводе до испуњења заједничким снагама уједињеног човечанства: возови поново враћају људима ту могућност. Тада, при зидању куле, Бог је сишао, говори Писмо, да погледа на дела човечија, и зауставио је безумно предузеће пометњом језика; сада је близу час у који ће Бог поново сићи да погледа на дела човечија и да им учини крај, више не пометњом језика, него замењивањем света, сазрелог и остарелог у безакоњима, светом новим и непорочним.
У време странствовања мога имао сам могућност да довољно подробно гледам на земљу Израиљеву на Цркву. Шта рећи о њој? О њој треба изрећи речи пророка: “Доћи ћеш у земљу избављену од мача и сабрану из многих народа, у Горе Израиљеве, које беху једнако пусте” (Језекиљ 38, 8). Ово говори пророк надахнути, када је видео у даљини времена последње време, судбину Цркве, и моћно царство, које настаје на северу.
По несхватљивој милости Божјој нама је дато на дар највеће доброчинство Божје:” познање Христа, православна вера у Христа”. Народ, и, нарочито, душа човечија, неприступачни су за безбожни рационализам и за његове последице, све док су ограђени светом вером. По завештању Господа, треба да бдимо и молимо се да бисмо избегли напасти видљиве и невидљиве.
 
212. О виђењу својих грехова
 
(…) Виђење својих сагрешења није тако лако, како може да се учини наизглед, при првом површном погледу. Да би задобили то виђење потребно је много претходног знања. Потребно је подробно знање закона Божјег, без чега се не може знати засигурно која баш дела, речи, помисли, осећања спадају у правду, a која у грех. Грех често узима изглед праведности. Треба потанко познавати својства човека, да би се знало у чему су греховне ране ума, у чему ране срца, у чему ране тела. Треба знати шта је пад човеков. Ваља да знамо каква својства треба да имају потомци новог Адама, да бисмо видели какви су и у чему наши недостаци. Управо толико се тражи претходних знања, обавештења важних за стицање подробног знања и јасног виђења својих сагрешења. До таквог виђења доводи истинско безмолвије (молитвено тиховање). Оно пружа души устројење слично чистим водама чија је површина попут огледала. У њима човек види и своје стање и, сразмерно напредовању своме, стање ближњих.
Моја усамљеност бива прекидана честим унутрашњим и спољашњим немирима, вода моја већином је мутна, а ретко задобија неку бистрину, и то само на трен. У том кратком трену оцртава се пред очима ума мога привлачан призор. Видим бесконачну милост Божју према мени, видим низ непрестаних Божјих доброчинстава. Зашто се она излива на мене? Не разумем. Чиме сам узвратио за њих Добротвору? Непрекидним гресима. Гледам на грехе своје и ужасавам се, као да гледам у страшну дубоку провалију, у коју кад се једном погледа, хвата вртоглавица. A шта, ако се одмери та провалија?… И почињем да је одмеравам жалошћу, да је мерим уздасима и ридањима… Још ридам, и изненада се у срцу туга претвара у усхићујућу радост: као да неко говори моме срцу: “Несазнајни Доброчинитељ Бог није задовољан Својим доброчинствима, Он још хоће да те узведе у небо, да те учини причасником вечне насладе”. Верујем овоме: свако доброчинство, колико год оно било велико, може се очекивати од неизмерне доброте Божје. Верујем, и у тихо, заносно весеље погружава се све биће моје.
 
213. О усамљености и безмолвију
 
Проводим време у нераду, а томе је разлог начин лечења који користим. Он доноси осетну корист, али одузима све време. Непријатне бриге о телу, које, без обзира на сва старања о њему, ипак мора неминовно да се врати у свој прах, у своју земљу, из које је узет од Творца. Проничем у себе: имам утисак да сам болестима и околностима формиран за усамљеност. Хладно је, мртво моје срце за служења спољашња. Хтео бих да одједанпут, једним ударцем прекинем своју везу са друштвом. И учинио бих то не за себе, не за људе, него да би намера моја и подухват били чисти пред Богом, који је рекао: “Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божје” (Лк. 9,62).
Међутим, веома се разликују суд Божји и суд човечији: тако се изразио један велики преподобни отац, који је нарочито обиловао даром духовног расуђивања. Не знам шта је за мене одредио Бог, али ја, разматрајући себе, налазим да сам неспособан за друштвене обавезе, а више способан за усамљеност, на коју сам се навикао, проводећи многе године због болести своје у келији својој скоро без излажења. У осами могу слободно да се предајем странствовању у области духовног света, куда су се преселила са земље мисао моја и срце. Нисам у стању да их вратим на земљу. И њихово пресељење са земље извршило се без мога знања. Нисам размишљао о том пресељењу, уопште нисам знао да је оно могуће, неочекивано сам увидео да су се преселили. Већ гледају они на земљу, као странци на туђину. Проборавивши у чудној области неразрушивог, у области блаженог благодатног мира и светлости, оне су се одвратиле од земље мрака, од места распри, завада, непрестане сметености, од краја где је све добро помешано са злом. Мрачан је предео земље, она је место изгнања преступника који су оскрнавили рај грехом, који носе кривицу због непослушности Богу, који је презрели заједничење са Њим, који су променили ту заједницу на општење са ђаволом. На земљи све је непријатељско човеку, а сам он је у непрестаној борби са собом. Земља је долина изгнанства, долина прапочетних страдања, којима започињу страдања вечна праведна казна за увреду бескрајно Благога Бога. Земља је изгнанство наше, и баш зато је овамо дошао Искупитељ, и искупио неизмерно сагрешење ценом неизмерном крвљу Својом. Земља је изгнанство наше, управо зато Искупитељ узводи оне који су примили Његово искупљење са земље на небо. Небо је истинско отачаство човека: кретање онамо треба извршити у самоме себи. У себи треба опазити господаре овога света, ваља се обрачунати са њима, вратити им оно што им припада, а што је човек усвојио од њих. Прихватили смо од њих отров греха, грех у свим његовим незнатним видовима, у свим његовим разноликим формама. Одвојивши од себе све што је туђе природи нашој, ми ћемо остати сами са собом, са својом непорочном природом. Ово очишћење врши се у нама “Логосом Божјим”, који нам открива и својства новог Адама и ране старога. Свеблаги Дух Свети, видевши белину нашу, сићи ће у нас, осениће нас Својим миром и светлошћу, изменити, запечатити, увести у блажено племе изабраних, у потомство другог човека, који је “Господ са небеса”. Запечаћени Духом, ми се више нећемо плашити господара овога света, мрачних и злобних, проћи ћемо кроз тамне и густе војске њихове до светлости истине, наћи ћемо у наручју њеном предукус будућег блаженства. Ко је завршио овај пут на земљи у унутрашњем човеку, ко се ослободио ропства греховног и задобио обручење Духа, по разлучењу своме од тела његова душа ће проћи без муке и без сметње митарства ваздушних истражитеља мучитеља. Све ово, и много шта друго, необјашњиво земаљском речју, научи човек у безмолвију: Дух Свети се примиче ономе ко правилно молитвено тихује, присутан је уз њега, благовести тајне Царства Божјег, да би се сам безмолвник обилно напојио знањем и осећањем духовним и нахранио њиме гладну и жедну братију своју. Учење Духа је учење живо: блиста из њега светлост, одише из њега живот. Човечије учење из пале човечије природе, из знања својственог том стању пада, јесте мрачно, мртво, има лажну светлост, ласка слуху и чувствима срца, одржава у слушаоцима и умножава у њима таму, јача владавину смрти. Дивно чудо савршава се када Дух поучава: када је Дух учитељ, онај ко изговара реч Божју и онај ко је слуша деле међу собом учење живота. Сва слава припада тајанственом Учитељу. Онај који произноси реч осећа да изговара не своју реч, него реч Божју, а онај ко слуша осећа да чује реч Божју, сва пажња његова привучена је њеном оживљујућом духовном силом, а према човечијој речи, у коју се заодева реч Божја, његово срце остаје хладно. У храму душеном оборен је, избачен из њега идол “ја”; том храму, очишћеном од гнусоба опустошења, разлива се миомирис Светога Духа, чују се благовести Светога Духа.
Шта мислите какво осећање обузима човека који изговара речи Духа, који осећа у себи дејство Духа? Осећање које има својствено је створењу пред његовим Творцем. Тада човек јасно осећа, види да је ништа.
Човек не постаје ученик, слушалац и орган Духа из књига, од човека, од природних генијалних способности, него посредством вере у Христа, кроз оживљавање у себи Христа преношењем у себе својстава Христових која је Христос открио људима у свештеним изрекама Јеванђеља. Где је Христос тамо је Дух Његов, тамо је Ум Његов – Његов недокучиви Отац.
 
215. Расуђивање о вечности. “Огледало Јеванђеља “
 
Осећам се као да сам одвојен од свега, мисао моја непрестано вапије ка Богу да Он устроји за мене стазу ка Њему, стазу покајања. Широм су се отворила преда мном врата вечности. Гледам онамо, у ту бесконачну даљину, у те неизмерне размере. Време се скратило преда мном, лети неупоредиво брже, да би се улило у вечност, као поток у море. Када се загледам у “вечност”, оно што је времено бива незанимљиво, незнатно, сујетно, ништавно. Волим усамљеност: из ње се може усредсређеније мотрити у вечност, осмотрити шта је тамо потребно, благовремено припремити то потребно, пре исхода душе из тела.
Мене занима Јеванђеље. Запањују мој поглед црте лика Божјег и преливи подобија Божјег, изображени у Јеванђељу. “Будите слични мени”, говори Бог људима. Да би они могли лако да усвоје ту чудесну сличност, Бог је постао човек. Каква неисказана красота у новом Адаму, Господу нашем Исусу Христу! Каква је у мени ругоба, какво растројство, колико је на мени мрља! Таквим видим себе када се посматрам у огледалу Јеванђеља. Треба да почнем да се бавим и лицем душе своје, и њеном одеждом; при ступању моме у вечност. не сме да се нађе у њему сличност са непријатељима Божјим, са тамним демонима, потребно је да ме син Божји призна за сличног Њему, као што су Њему слични сви блажени небожитељи. Подобије човека Богу, које Бог призна је, пружиће човеку блажену вечност. Губитак ове сличности повлачи за собом изгнање од лица Божјег у мрачни ад (пакао), у његов огњени бездан, на вечна страдања.
 
217. Огањ Божански. Човечија распаљеност
 
“Бог наш је огањ“, учи Писмо, али од дејства овог огња постепено губи сјај и најзад се потпуно гаси огањ греховни, огањ телесни и душевни. Божански огањ је чист, танан, светао, он саопштава уму истину, а срцу пружа чудесно спокојство, необичну хладноћу према свему земаљском, обиље кротости, смирења, благости.
Не варајте се, не рачунајте да је човечија распаљеност дејство Божанског огња. Многи су се преварили и пали у погубну самообману. Из стања распаљености поникле су безбројне заблуде и испуниле земљу лажним учењима. Иза тих мрачних облака скрива се од света Сунце Правде. “По плодовима њиховим познаћете их“, рекао је Спаситељ о лажним учењима и лажним учитељима. Где је распаљеност, тамо нема истине, отуда не може да произађе ништа добро, ништа корисно: ту ври крв, ту се дими и лажно названи разум плете ваздушне замке. Кротост и смирење, чије је дејство праћено некаквим тананим хладом, али се затим јавља у небројеним добрим плодовима, сведоци су правог, истинског, божанственог добра.
 
218. О учењу Отаца Источне Цркве и истинском путу ка спасењу
 
Учење Светих Отаца Источне Цркве истинито је: оно је учење Светога Духа. Молим Вас, држите се овог учења. Оно ће Вас руководити ка блаженој вечности.
Запаљен је блистави светилник у Светој Цркви Христовој сијање Светога Духа: не управљајте поглед свој ка другим светилницима, који светле на различитим путевима. Једино пут свете истине води спасењу, сви остали путеви воде у пропаст. Многи се труде, многи страдају, многи се подвизавају, али спасени ће бити само “они који се подвизавају законито”. Истински законит подвиг је у Христу Исусу и Светом Духу, у окриљу Источне Цркве.
 
219. О истинитости и сагласности учења отаца Источне Цркве са Светим Писмом и о лажном усмерењу подвижника Западне Цркве и њихових дела
 
Сада се бавим читањем књига које имам код себе на словенском, руском и другим језицима, које садрже “зборник изрека светих пустиножитеља Египта”. Те изреке су бесцени бисери. Рони у дубоко море гњурац да би извадио скупоцено зрно бисера, а Свети Оци удаљавали су се у далеке пустиње, тамо дубоко проницали у себе, налазили различите бесцене духовне бисере: христоподражавајуће смирење, детињу простоту и незлобивост, ангелоподобно бестрашће, расуђивање и мудрост духовну, једном речју налазили су Јеванђеље.
Данас сам прочитао ону изреку Великог Сисоја, која ми се свагда нарочито допадала, која ми је свагда била изузетно драга. Неки инок му је рекао: “Пребивам у непрестаном сећању на Бora”. Преподобни Сисоје му је одговорио: “To није велико, велико ће бити када будеш сматрао себе горим од свега што је створено”.
Високо је занимање непрестано сећање на Бога, али та висина је веома опасна када лествица што њој води није утемељена на постојаном камену смирења.
Гледајте како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо говори: “3а жртве паљениие не мариш… жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено И смерно (смирено) Бог неће одбацити“. Жртве и саме жртве паљенице човечије треба да буду засноване на осећању сиромаштва духовног, на чувству покајања. Без тога оне бивају одбачене од Бога.
Такође, мени се веома свиђа изрека Великог Пимена: ” Ако свагда и у свему будемо окривљавали себе”, рекао је он, “онда ћемо свуда наћи покој”. Други Отац је рекао: “Ми смо скинули лако бреме које чини окривљавање себе и прихватили се тешког, које је у окривљавању других”. Овакве изреке вреде као читаве књиге! Чини се да нико није толико проникао у Јеванђеље, колико су у њега проникли свети житељи пустиње. Они су настојали да остваре Јеванђеље самим животом; њихово обележје било је најдубље смирење, пад човека био је стални предмет њиховог размишљања, а њихово непрестано занимање био је плач за грехе своје.
Другачије усмерење добили су подвижници Западне Цркве и њихови писци о подвижништву од времена разлучења те Цркве од Источне и њеног отпадања у погибељну таму јереси. Преподобни Венедикт и свети папа Григорије Двојеслов још су сагласни са аскетским наставницима Истока, али се већ Бернард разликује од њих радикалном особеношћу. Познији су скренули још више. Они одмах теже и привлаче своје читаоце ка висинама недоступним почетнику, заносе се и заносе (друге). Распаљена, често помамна маштовитост замењује код њих све духовно, о коме они немају никаквог појма. Ту занешеност они сматрају за благодат. “По плодовима њиховим познаћете их”, рекао је Спаситељ. Свима је познато каквим су злочинима, каквим потоцима крви, каквим понашањем, сасвим противним хришћанству, западни фанатици изразили свој изопачени начин мишљења, сво је наказно чувство срца. Свети Оци Источне Цркве не узводе читаоца свога у загрљај љубави, на висину виђења, већ га доводе до разматрања греха свога, свога пада, до исповедања Искупитеља, до плача о себи пред милосрђем Творца. Они испрва уче да обуздавају нечиста стремљења нашег тела, да га чине лаким, способним за духовну делатност, затим се обраћају уму, исправљају његов начин мишљења, његов разум, очишћујући га од мисли, које смо усвојили по паду нашем, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Јеванђељу. Са исправљањем ума Свети Оци су водили бригу и о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце теже је неголи очистити ум: ум, бивајући убеђен у исправност нове мисли, лако свргава стару, лако усваја нову. Али заменити навику навиком, својство својством, осећање другим осећањем, супротним то је труд, то је појачани дуготрајни рад, то је борба невероватна. Љутину ове борбе Оци изражавају овако: “дај крв и прими дух”. Значи: треба умртвити све греховне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. Треба и у тело, и у ум, и у срце увести управљање духом. Крв и нерви бивају доведени у покрет многим страстима: и гневом, и среброљубљем, и сластољубљем, и таштином. Последње две страсти веома распаљују крв код подвижника који се незаконито подвизавају, праве од њих помамљене фанатике. Празна слава превремено тежи духовним стањима, за која човек још није способан због нечистоте своје, а због непостизања истине почиње да машта. А сладострашће, присаједињујући свој утицај дејству таштине, производи у срцу обманљиве, лажне утехе, наслађења и опијања. Такво стање је стање самообмане. Сви који се незаконито подвизавају налазе се у овом стању. Оно се развија у њима више или мање у зависности од тога колико они појачавају своје подвиге. Пребивајући у том стању, западни писци су написали многе књиге. Баш на њих жудно се баца, управо њих проповеда као ненадмашне светитеље и духовнике, као достојне да стоје уз Свето Писмо заслепљени и горди свет, који сматра себе просвећеним у највећој мери, и који зато нема потребе да се неодступно држи предања Источне Цркве.
Код Светих Отаца Источне Цркве никако се не види распаљено стање крви. Они никада не западају у ентузијазам, који је, будући пород крви, често на Западу тражио проливање крви. Из њихових дела одише истинско самоодрицање, одише миомирис Светога Духа, који умртвљује страсти. Од овог миомириса беже далеко синови овога света, као што осе одлећу далеко од тамјана који се дими. “Свет љуби своје“, рекао је Господ. Дела западних писаца, који су их написали из стања самозаведености, налазе многобројне читаоце, преводе се не једном на руски језик, штампају се и објављују са бучним похвалама, оно што је испуњено смртоносним отровом одобрава се и устаљује. Дела Светих Отаца су заборављена! To што их је света Црква од давнине признала као једине ваљане руководитеље у подвижничком животу, нимало се не уважава. Њихова дела критикују, налазе у њима неслагања, као и да противрече Светом Писму. Свему томе је разлог што су Свети Оци били поучавани Духом Светим, што су они одбацили мудрост света ради стицања премудрости Духа. Узалудни су покушаји оних који, противно учењу апостола, противно учењу Цркве, покушавају да уђу у премудрост Духа мудрошћу света. И “Он хвата мудре у њиховом лукавству” (1 Кор. 3,19), а они су се спотакли и пали падом страшним. Они су хтели да ” духовно” објасне тамним душевним разумом, и то “духовно” у списима Светих Отаца показало им се као страно, противречно Светом Писму.. “Духовно се духовним доказује” рекао је свети апостол Павле. “А телесни човек не прима што је од Духа Божјег, јер му је лудост и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (1 Кор. 2,13,14).
 
220. О мудрости духовној и телесној
 
Питате какво је моје мишљење о наукама човечијим? Људи су после пада почели да обрађују земљу, да осећају потребу за одећом и другим многобројним стварима којима је пропраћено наше земаљско странствовање; једном речју, они су почели да осећају потребу за материјалним развитком, што је стремљење по коме се одликује наше доба.
Науке, плод нашег пада, јесу стицање и очување утисака и знања, накупљених код људи за време живота палог разума. Ученост је светиљка старога човека, светиљка за коју се “мрак таме чува занавек“. Искупитељ је повратио људима онај Светилник који им је био дарован кад су били створени од Творца, кога су се лишили приликом грехопада свога. Овај Светилник јесте Дух Свети, Он је Дух Истине, Он уводи у сву истину, испитује дубине Божје, открива и објашњава тајне, дарује и знања о материјалном, када су она на духовну корист човека. Ученоме, који жели да се научи духовној мудрости, завештава апостол: “Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар” (1 Кор. 3,18). Заиста, ученост у ствари није мудрост, већ само умишљање мудрости. Познање Истине, коју је Господ открио људима, која је доступна само вером, која је неприступачна за пали разум човечији, замењује се у учености нагађањима и претлоставкама. Мудрост овога света, у којој почасно место заузимају многи незнабошци и безбожници, отворено је супротстављена, по самим начелима својим, мудрости духовној, божанственој. Не можемо бити следбеници једне и друге истовремено; једне се неминовно морамо одрећи. Пали човек је “лажа”, и из умовања његовог створен је ” лажно названи разум”, то јест начин мишљења, збир појмова и знања лажних, који имају само изглед разума, a у суштини својој јесу надимање, заношење, бешњење ума, пораженог смртном раном греха и пада. Ова болест ума нарочито се открива у учењима философским.
 
221. О читању духовних књига које одговарају нашем стању
 
Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да бисте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. A већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се “вино ново”, то јест узвишене врлине и подвизи, “уливају у мехове нове”, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, a у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. “Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити”.
И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, нај корисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.
 
222. Замке вражје. Пут живота
 
Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија. Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. “Истина ће вас ослободити“, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буде чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. “Ако око твоје буде здраво, рекао је Господ, све ће тело твоје светло бити“. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. “Спасавајте се“, говори свети апостол Петар, “од овога поквареног рода“. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.
 
225. Невоље су од Господа ради исправљања нашег
 
Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свом, над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.
“Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“. Кога Господ заволи, томе шаље невоље, а оне умртвљују срце изабраника Божјег за овај свет, навикавају га да се свија уз Бога. У свим невољама, а између осталих и у болести, следећа средства исцељења доносе душевну корист и олакшање: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и сматрање себе достојним наказања (поучне казне) Божјег, сећање да су сви свети испунили пут земаљског живота непрестаним и љутим страдањима, да су жалости чаша Христова. Онај ко се није причестио том чашом није способан да наследи вечно блаженство.
 
226. Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа
 
У осами наилазе чудне мисли. “Ухо безмолвника чује”, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином.
Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да са чува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: “Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу”.
Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.
Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем – познање Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу. Христос је присутан у Јеванђељу, Јеванђеље је тај врт (градина), у коме Марија може наћи Христа, Марија верна душа, која пребива у покајању… изван града, изван љубави према овом свету. Тамо је гроб Христов, тамо плачу Његови љубљени, плачу пред Њим и у себи.
 
228. О неодступном следовању учењу Светих Отаца, о мноштву лажних учитеља, о нестајању наставника побожности
 
“Јер се срцем верује за праведност“, истинито је рекао апостол, “а устима се исповеда за спасење“. Потребно је исповедање праведности устима и, када је могуће, самим делима. Праведност, исповедана речима и делима, као да се остварује и постаје одлика човека. И зато што је суштаствена, она је верни залог спасења.
Ви сте се убедили да је једини непогрешиви пут ка спасењу неодступно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно избегавање сваког учења са стране и самих својих схватања, све док се разум не исцели од немоћи своје и од телесног и душевног не постане духован. Признавши умом и срцем ту праведност, исповедајте је устима, дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, које није прихваћено од свете Источне Цркве. Исповедајући праведност Божју устима, исповедајте је и делима, давши обећање, испуните га.
Немојте се уплашити тог обећања, њега је дужан да да сваки православни син Цркве, дужан је да га затражи од сваког сина православне Цркве његов духовни отац приликом вршења тајне исповести. Управо међу питањима која су одређена да буду по стављена ономе ко се исповеда, прво место заузимају следећа: 1) ” Реци ми, чедо, да ли верујеш у оно што нам предаде у вери и чему нас у Истини научи Саборна Апостолска Црква Православна, која је на Истоку основана и израсла, и са Истока по целој васељени раширена, и која и до сада у истини непоколебиво и неизмењиво стоји? 2) И да ли не сумњаш у њено свето предање? 3) Реци ми, чедо, да ниси био јеретик, одступник? 4) Да се ниси дружио с њима, њихова идолишта посећивао, поуке слушао, или њихове књиге читао?” Читање јеретичких књига и слушање њихових поука је тешки грех против вере, грех ума, који болује од гордости и који је зато збацио јарам послушности Цркви, који има слободе безумне, греховне. А сада тај грех више не сматрају грехом, сада дозвољавају себи да непробирљиво читају све могуће јеретичке писце. Против њих Црква је загрмела анатемом, али заслепљени грешници не слушају гром црквени, или пазе на њега, али само због тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, да би њен суд и опредељење неразумно назвали сујеверјем и варварством. Мноштво јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких списа Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Претерана и невероватна безобзирност, изражена јавно у штампи.
Истински хришћани свих времена са свим могућим старањем чували су се од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су веровали православно у Свету Тројицу, него су и живот свој, и подвиге своје, и обичаје управљали по предању Цркве. Особена црта свих Светих Отаца била је непоколебиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповедали да се истинским сматра само онај духовни наставник који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и њихове списе и посведочује и запечаћује своје учење. А ко мисли да руководи ближње по начелима премудрости земаљске и на основу палог разума, колико год он био блистав, тај се сам налази у самообмани, и следбенике своје води у самообману. Свети Оци одлучили су да обавезно правило за оног ко жели да се спаси јесте следовање моралном предању Цркве. Ради тога они заповедају ономе ко жели да живи побожно и благоугодно да буде руковођен поукама истинског учитеља или да буде руковођен списима отачким, који одговарају појединачном начину живота. Осам столећа по Рођењу Христовом црквени свети писци почињу да се жале на оскудицу духовних наставника, на појаву мноштва лажних учитеља. Они заповедају да се због недостатка наставника, верни обраћају читању отачких списа, да се удаљавају од читања књига, написаних ван окриља православне Цркве. Што је време од јављања божанске светлости на земљи више одмицало, тим се више осећао недостатак истинских светих наставника, расло је мноштво лажних учитеља, они су од времена откривања штампања књиге преплавили земљу као потоп, као горке апокалиптичке воде, од којих је умрло мноштво људи душевном смрћу. “И изићи ће многи лажни пророци“, предблаговестио је Господ, “и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих”. Збило се ово пророчанство: његово испуњење пред нашим је очима. Има још и друго предсказање Господа о обележју времена у коме ће бити Његов други, страшни долазак на земљу. “Син Човечији”, рекао је Господ указујући на будућу судбину вере; “када дође, хоће ли наћи веру на земљи?” Тада ће на њој господарити лажно названи разум, премудрост човечија, непријатељска вери и Богу.
Шта значи иночка врлина- послушност? Она је увиђање да је разум човечији пао и зато представља његово одбацивање лудошћу вере. Од вере је послушност, од послушности смирење, од смирења духовни разум, који је потврђена вера. Иночко послушање процветало је при обиљу духовних наставника. Са оскудицом наставника нестао је и велики подвиг послушања, који брзо узводи подвижнике ка светости: вера, која чини суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истинит и духован: та да она приводи Богу. Вера у човека доводи до помамног фанатизма. Руковођење списима Светих Отаца води кудикамо спорије, слабије. На том путу много је више спотицања: књига написана на хартији, не може да замени живу књигу човекову. Чудесна је књига ум и срце; једино исписана Светим Духом исијава из себе живот, само онима који је слушају са вером предаје се тај живот. Али руковођење списима отачким постало је већ једино руковођење ка спасењу по коначном нестанку наставника. Ко се потчини том руковођењу, тај већ може бити сматран спасеним, а ко бива вођен сопственим схватањима, или учењем лажних учитеља, треба га сматрати изгубљеним. (…)
Познавши пут ка спасењу, немојте оклевати да ступите на њега. Склопите блажени завет (савез) са светом Истином, одлучите у души Вашој да ће целога живота бити верна Истини. Већ од те добре намере излиће се у Ваше срце лакоћа, радост, снага – сведоци да је света Истина прихваћена.
Срцем се верује за праведност, јер је она истина, а устима се исповеда за спасење.
 
229. Подвижници древних и нових времена
 
Узалудна је ваша жеља да се нађете у потпуном послушању код искусног наставника. Овај подвиг није дат нашем времену. Њега нема не само унутар хришћанског света нема га чак ни у манастирима. Умртвљење разума и воље не може да оствари човек душеван, макар био и добар и благочестив. За то је неопходан духоносни отац: само пред духоносцем може бити отворена душа ученика; само он може да примети одакле полазе и куда се упућују душевни покрети онога кога поучава. Ученик је дужан ради чистоте своје савести да тачно и подробно исповеда своје помисли; Но наставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о душевном стању ученика; он треба да духовним опажањем проникне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање душе његове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и остали свети учитељи инока. Теодору Освећеном говорили су ученици: “Оче, разоткриј ме”, и он би, покретан Светим Духом, објављивао свакоме у њему скривене душевне болести. Ови велики Оци ценили су “послушност монашку” као посебан дар Светога Духа: тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушност је “чудо вере”. Може га испунити само Бог, а испунили су га и они људи којима је овај дар био дан одозго, од Бога. Али када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што даје једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они као зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше. Сви који пролазе, то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер они наизглед чине добро дело, a у суштини се налазе у горкој обмани, заслепљености и самозаваравању, и, потчињени страстима својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су намеравали да прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали своје прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у старости својој стигне да пусти сузу покајања због заноса младости своје. О слепим вођама и онима које они воде рекао је Господ: “А слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти” (Мт. 15,14).
Нашем времену дат је други подвиг, скопчан са многим тешкоћама и препрекама. Ми смо принуђени да не путујемо дању, по јасној сунчевој светлости, него ноћу, при бледој светлости месеца и звезда. Нама је дано за руковођење свештено и Свето Писмо: ово отворено говоре Свети Оци новијих времена. При руковођењу Писмом користан је и савет ближњих, и то оних који се и сами руководе списима Отаца. Немојте мислити да је наш подвиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са мучеништвом. Ово мучеништво слично је муци Лота у Содому: душа праведникова патила је због појаве непрестаног и необузданог блуда и прељубе. И ми се мучимо, одасвуд окружени умовима који су нарушили верност истини, који су ступили у блудну везу са лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом Писму и наоружани против њега хулом, клеветом и поругом адском. Наш подвиг има цену пред Богом: на ваги Његовој измерени су и немоћ наша и средства наша, и прилике, и само доба. Један велики Отац имао је следеће виђење: пред њим се земаљски живот човеков приказао као море. Он је видео да су подвижницима првих времена монаштва била дана крила огњена и да су се они као муња преносили преко мора страсти. Подвижницима најновијих времена нису дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада су им била дарована крила, али не огњена, већ некаква слаба: они су полетели преко мора. На путу своме, због слабости крила они су често тонули у море; с муком узлетајући са њега, изнова су започињали пут и, најзад, после многих напора и невоља, прелетали море.
Не клонимо духом, немојмо неразумно стремити ка блиставим подвизима који премашују наше моћи, примимо са страхом Божјим смирени подвиг, који у свему одговара немоћи нашој, као да је видиво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг са верношћу светој Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури широким, пространим путем за својевољним рационализмом, пређимо ка Богу уском стазом послушности Цркви и Светим Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је Спаситељ: ” Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам дадe Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе” (Лк. 12,32; Мт. 7,13 – 14).
 
230. О светоотачким делима и Светом Писму
 
Питате зашто је неопходно читање Светих Отаца, није ли довољно да се руководимо Речју Божјом, само Светим Писмом, чистом Речју Божјом, у коме нема примеса речи човечијих?
Одговарам: при читању Писма неизбежно је потребно читање Светих Отаца Источне Цркве. Ево шта говори свети апостол Петар о Светом Писму: “Ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи” (2 Петр. 1, 20 – 21). Па како Ви хоћете да по својој вољи разумете духовну реч, која и није произнесена произвољно, него по ономе што Дух улива, и само забрањује произвољно тумачење себе. Дух је произнео Свето Писмо, и једино Дух може да га протумачи. Богом надахнути мужеви, Свети Оци, протумачили су га. Зато свако ко жели да задобије истинско познање Светог Писма, треба да чита Свете Оце. Ако се ограничите само на читање Светог Писма, онда ћете га обавезно схватати и објашњавати произвољно. Исто тако неминовно нећете моћи да избегнете заблуде, јер “телесни човек не прима што је од Духа Божијега, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега” (1 Кор. 2,14 и 11).
Нарочито мрзе отачке списе јеретици свих времена: списи Отаца откривају прави смисао Светог Писма, који би непријатељи Истине хтели да изопаче ради потврде својих лажних умовања. Јересијарх Евтихије изразио је своју ненаклоност према Оцима на помесном Константинопољском сабору. “Свето Писмо”, лукаво је рекао, “треба уважавати више него Оце”, и то је рекао зато што су у својим списима свети патријарси Александрије Атанасије Велики и недавно пре тога почивши Кирил јасно разобличили његову богохулну заблуду. Васељенска Црква, на супрот томе, свагда је гајила нарочито уважавање према отачким списима. Тим списима чувано је црквено јединство, за које је неопходно од свих прихваћено, истинито, благодатно тумачење Писма. Васељенски сабори свагда су започињали читањем оних отачких списа у којима је са изузетном подробношћу излаган догмат или предање чије је разматрање било предмет саветовања на сабору. И, ослањајући се на отачке списе, сабор би обличио јерес и износио православно учење и исповедање. Управо тако су се и у личном животу свети подвижници испрва васпитавали на отачким списима, па су тек онда прелазили на читање првенствено Светог Писма, када су већ били постизали нарочити духовни напредак. “Дубоко је море Писма”, рекао је св. Јован Лествичник, “и није безбедно када се по њему носи ум безмолвника: опасно је пливати у одећи, и када се страстан дотиче богословља” (Слово 27, о безмолвију). Та опасност, та недаћа, очигледно, јесте у произвољном тумачењу, у лажном разумевању Писма, због чега су многи иноци пали у погубну заблуду.
Узалуд јеретици истичу своје тобожње уважавање Светог Писма: оно је лажно, лицемерно. Какво је то уважавање речи Божје, када је препуштено свакоме да је схвата и тумачи произвољно, ма како порочан био? Света Црква, прихватајући благодатно тумачење Светог Писма од Светих Отаца, самим тим доказује своје дубоко уважавање Светог Писма, она га поштује, као што је дужно поштовати реч Божју. Она учи чеда своја да не буду дрска према Речи Божјој, спречава њихову горду својевољу и распуштеност, заповеда да се васпитавају читањем Светих Отаца и да њима руковођени проничу у чудесну светлост речи Божје која обара заслепљеношћу оне који се усуђују да погледају на њу без дужне припреме, умом нечистим и срцем грехољубивим. Потребно је само да обратимо пажњу на богослужење Источне Цркве, да бисмо се убедили у њено дубоко побожно поштовање Светог Писма. Јеванђеље је свесвета књига која је у себи има речи, које је људима изговорио Сам оваплоћени Бог, и оно је свагда присутно на светом престолу, живо изображавајући Самога Христа. Његово свенародно читање (пред свима вернима) допуштено је само свештеним лицима. Када се оно чита сви га слушају, као да је оно Христос који говори, а када се оно износи из олтара, претходе му запаљене свеће. Оно се износи и полаже на налоњ усред храма. Тада сви присутни православни хришћани побожно преклањају пред њим колена, као пред речју Божјом, са страхом и љубављу га целивају. А за то време јеретик, тек што се био нахвалио својим уважавањем Светог Писма, саблажњава се побожношћу чеда свете Цркве пред Јеванђељем, подругљиво назива њихово поклоњење речи Божјој идолопоклонством, клањањем хартији, мастилу, повезу и корицама. Несрећни слепац, он види у тој књизи само хартију, мастило, повез и корице, а не види Јеванђеље Христово. Свенародно (саборно) читање апостолских посланица врше ђакони и чтеци, а читање осталог из Светог Писма обављају чтеци насред храма. Црквени песмопоји, које су саставили Свети Оци, садрже потпуни курс догматског и моралног богословља. Слава Богу, који је сачувао Цркву своју у чистоти и светињи! Слава светој Источној Цркви, јединој светој и истинитој! Сва предања, сви обичаји њени – свети су, миомиришу духовним помазањем. Нека се постиде сви који мудрују против ње, сви који су се одвојили од јединства са њом.
Имајте побожно поштовање према Светом Писму, страхопоштовање које треба да има сваки истински син истините Цркве. Имајте дужно поверење и побожно поштовање према списима отачким. Онај исти Дух Божји, који је говорио кроз пророке и апостоле, дејствује у светим учитељима и пастирима црквеним. Овај догмат потврђује свети апостол: “Постави Богу Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље” (1 Кор. 12,28).
У складу са речима апостола и речима Светог Писма је и указивање Цркве да прво место у побожном штиву Вашем треба да заузимају списи апостола. Међу списима апостолским прво место заузима Јеванђеље. Да бисте правилно разумели Нови завет читајте свете учитеље црквене, читајте и псалме и остале књиге Старог Завета. Очишћујте себе јеванђељским заповестима и благочестивим подвизима. Сходно чистоти душе, њој се јавља Бог, открива јој се Божја реч, за телесне очи скривена непробојном завесом речи човечије.
 
231. Чувајте се пристрашћености према наставнику. О правилном духовном руковођењу и о животу у Богу
 
Срце Ваше нека припада само Господу, a у Господу и ближњем. Без овог услова припадати човеку је страшно. Не будите робови људима, рекао је апостол.
Свагда су ме дирале до дубине душе речи св. Јована Претече, које је изговорио у вези са Господом и собом, нама сачуване у Јеванђељу од Јована: “Ко има невесту женик је“, говори свети Претеча, “а пријатељ жеников стоји и слуша гa, и радошћу се радује Гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте a ја да се умањујем” (Јн. 3,29 -30).
Сваки духовни наставник дужан је да буде само слуга Женика небеског, треба да приводи душе Њему, а не себи, треба да им објављује бескрајну, неизрециву красоту Христову, неизмерну благост Његову и силу: нека оне љубе Христа, заиста достојног љубави. А наставник нека, слично великом и смиреном Крститељу, стоји по страни, сматра себе за ништа, нека се радује свом умањењу пред ученицима, умањењу које служи као знак њиховог духовног напредовања. Све док телесно чувство преовлађује код ученика, велик је пред њима наставник њихов. Али када се јави у њима духовно осећање и порасте у њима Христос, они увиђају у наставнику свом само благотворно оружје Божје.
Чувајте се пристрашћености према наставнику. Многи нису пазили и упали су заједно са наставницима својим у мрежу ђавола. Савет и послушање чисти су и угодни Богу само дотле док нису оскрнављени пристрашћем. Пристрашћеност чини сваког човека кумиром (идолом): од жртава принетих том кумиру са гневом се одвраћа Бог. И губи се узалуд живот, потиру се добра дела, као миомирисно кађење, разношено јаким вихором или пригушено смрадом. Не дајте у срцу Вашем места никаквом кумиру.
А ти, наставниче, чувај се предузимања ичег греховног, души која је к теби прибегла немој самим собом да замењујеш Богa. Следи примеру светог Претече: ишти само оно што чини да Христос расте у ученицима твојим. Када он расте, ти се умањујеш и, гледајући како се умањујеш због Христа који расте, испуњавај се радошћу. Од таквог понашања чудесни мир уливаће се у срце твоје; у себи ћеш видети испуњење речи Христових: који себе понизује узвисиће се.
Блажени они који са самопожртвовањем следе истинитом Јеванђељском учењу, који су се одрекли задовољавања похота тела и похота душе. Похоте палог тела су греховне, греховне су и похоте пале душе. Она свуда иште да оствари своје ја, постаје некакво одвојено, самостално, првенствујуће биће, ради кога треба да постоји све остало. Јеванђеље тражи да такав живот буде умртвљен, да човек призна Бога Богом, а сам да остане на свом месту: у реду створења. По умртвљењу неразумног, занесењачког, заправо непостојећег живота, може да се појави истински живот са преобилним осећањем постојања, живот у Богу.
 
233. Богопознање је највеће благо
 
Има један начин служења ближњем који ми је по вољи и допада ми се – служење речју богоугодном и корисном, које руководи ка спасењу. Зато жудим за пустињом и осамљивањем. Помоћу њих желео бих да очистим свој ум и срце, да их очистим тако да постану живе таблице живе Божје речи, да се она огледа на њима јасно, светло, да из живе Божје речи истиче обилно спасење и да се излива у душу моју и у душе љубљених мојих у Господу.
Највеће, једино благо за човека јесте познање Бога. Остала добра у поређењу са овим благом недостојна су да се назову добрима. Оно је веран залог вечнога блаженства, a у самом земаљском странствовању нашем оно пружа највеће и најобилније утехе. У највећим бедама и невољама, када већ све остале утехе постану недовољне и слабе, оно очувава сву своју моћ. Оно је највећи дар Божји. Најблаженије, најузвишеније служење на земљи је привлачити у себе овај дар Божји покајањем и испуњавањем јеванђељских заповести и преносити га ближњима. Срећан је онај коме је поверено такво служење, ма како он био на изглед ништаван. Ово служење неспојиво је са бригама земаљским. Оно захтева да служитељ буде прост и невин, као деца, да му је тако туђе саосећање према свему што је жуђено и сладосно у свету, као што је туђе деци. Треба изгубити сам појам о злу, као да га уопште нема, у противном поимање добра не може бити потпуно, чисто, савршено. Љубав, која је свеза савршенства, не мисли о злу, рекао је Апостол. Чисти срцем виде све чистим. Треба толико напредовати у добру, да бисмо одмах, духовним опажањем срца препознали зло које се приближава, ма како оно прикривено и прерушено било, без одлагања га, мужевном одлучношћу одбацили и били постојано добри, добри у свеблагом Господу, Који дарује своју благост човеку. А ради овога треба оставити земаљске бриге и саме обавезе, скопчане са бригама и погубном разонодом.
Људи су се сада одвећ дрзнули да у установе Светога Духа уведу своја правила. To је разлог што су установљења Небеска постала земаљска, духовна плотска, света греховна, мудра бесмислена. Они виде нескладност, виде њене разорне последице, али не виде порекло несрећа, јер гледају при светлу сопственог палог разума, а не у светлости Божјој. Порекло невоља је у недопустивом и гордом презирању заповести Светога Духа, у њиховом замењивању сопственим уставима. Ево где је узрок свеопштег расула, узрок опадања хришћанства, пропадања моралног, који свагда претходе нереду грађанском и предсказују ово расуло. Има хришћана као појединаца, али је изгубљено заједничко истоветно знање Истине, којим би се сви ујединили у једно духовно тело, са јединственим начином мишљења, у истом духу, под једном заједничком главом Христом. Сада свако има више или мање свој начин мишљења, своју веру, свој пут, који су прихваћени произвољно или случајно и сматрани за правилне, или само за оправдане. Ово небројено стадо, које је изгубило везу и јединство у истини и духу, показује духовном посматрачу призор највећег нереда: свака се овца заноси на своју страну, не зна куда иде, нико је не зауставља, нико не брине о њој. Људи више и не чују – тако је отежао њихов слух – спасоносни глас истинитог Пастира, који се разлеже из Његове свете Цркве, Који још громко разобличава њихову неправду, јавља им о путу правом и показује га. Заглушила их је врева земаљских, тешких брига и жамор весеља чулних, бука приземног напредовања. Душa њихова лежи у праху, неспособна да прими утиске духовне.
Али понеки изабраници и сада чују глас истинитог Пастира Господа нашег Исуса Христа. На овај глас крећу они, пробијајући ce ca највећим напором и трудом, кроз густу гомилу која их окружује, хучећи у свом нескладу. Још и сада ови изабраници уступају место праведности на земљи, Небеској правди. Веома их је мало, али их Господ бодри: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашег да вам дадe Царство. Какво је обележје ових оваца, по коме се могу одмах препознати? To обележје јесте стварна послушност светој Цркви, верност светој Истини и Светом Духу. Вођени истинским смирењем, они се одричу разумевања свог палог природног разума и свих људских умовања, ма како она била наизглед узвишена и привлачна. Да би сачували верност Богу, они се не стиде што их свет назива безумним. Не само да великодушно трпе гоњење од света, него и сами себе подвргавају различитим лишавањима, и тиме чувају у себи “умирање Исусово и живот Његов”. Ово значи: “изгубити душу своју у веку овом, да бисмо је оживљену Духом стекли за живот вечни”.
Будимо верни Светоме Духу. Он је Пресвет и Пречист, почива само у чистима и светима, љуби смирене, који не доказују своје смирење нечим спољашњим, него повиновањем ума Јеванђељу и Цркви. Он се клони својеумних, који се одвајају од јединства Цркве ради некакве мисли што ласка уму и срцу, и вара их. Он се удаљава од њих, а приступа им мрачни дух прелести. “Само једна лажна мисао, рекао је један свети Отац, може да сурва у ад “.
Олако смишљају помрачени синови овога света представе о Богу. По њиховом мишљењу, мислити о Богу овако или онако није велика несрећа. Несрећници, не знају они како су важне представе о Богу, како су важни у њима Истина и њој свагда саприсутни и садејствени Дух. Од њиховог узајамног дејства оживљава човек за спасење, које је у заједничењу природе човечје у Божанској природи. Насупрот томе, представама лажним свагда саприсуствује и садејствује мрачни и лукави дух обмане. Отац лажи је ђаво, тако говори Јеванђеље. Лаж је ђаволско својство. Онај ко је усвојио лажна уверења, присвојио је својства ђавола, ступио је у сродство са свргнутим анђелима, учинио је да му сједињење с Богом не буде сродно и природно. Онај коме је Бог туђ, далеко је од спасења и живота духовног.
Чувајмо се представа лажних и осећања срца која проистичу из њих. Из таквих лажних убеђења и осећања настаје такозвана “прелест” или самообмана, која има безбројне видове лажних мисли и осећања, разнолике по степену и врсти, које је човек прихватио као истините. Стекнимо истинито познање Бога, коме су стране заблуде и умовања. Оно сија из Светог Писма и списа Светих Отаца, као светлост из сунца, које јарко блиста у подневном часу са плаветног безоблачног неба.
 
235. Тек у будућем животу вечно је блаженство
 
Ништа распадљиво, пролазно не може да задовољи човека. Ако се оно чини задовољавајућим, не верујте му: оно само заводи. Неће дуго заводити, обмануће, измигољиће се, умаћи ће, оставиће човека у свакојаким ужасима јада и несреће. Божје је истинито, вечно. У почетку се оно, слично најмањем зрну, појављује у срцу у виду најмање добре тежње, жеље, затим почиње да расте мало по мало, обузима све мисли, сва осећања, захвата и душу и тело, постаје слично дрвету, великом и разгранатом. Птице небеске, то јест анђеоске помисли и сазерцања, долазе да свију гнезда на гранама његовим. To треба да се догоди са хришћанином за време земаљског живота. Онај на коме се ово испуни, при ступању у вечност, видеће себе како изобилује духовним благом, као залогом бескрајног блаженства. Такво стање је већ овде на земљи вечно блаженство, пре реалног ступања у вечност по смрти тела. Такав живот је већ од сада вечни живот.
 
236. “Света вера” и сујеверје
 
Света вера, којој су се подсмевали и којој се ругају рационалисти, називајући је слепом, толико је танана и узвишена, да се може поимати и преносити само духовним разумом. Разум овога света јој је противан, одбацује је. А када поводом неке материјалне потребе нађе да је она неопходна или подношљива (да се може толерисати), тада је (разум) схвата лажно и објашњава је лажно, јер је заслепљеност, коју он приписује вери, његова неотуђива одлика. Вера је света и истинита само тада када је вера у свету Истину, када је вера, коју је на земљу донео Господ наш Исус Христос, Божанска Истина, која је постала човек. Свака друга вера, осим вере у свету истину, је сујеверје. Плодови сујеверја јесу погибељ. Таква вера осуђена је од Бога: њоме верују идолопоклоници у своје кумире, муслимани у лажног пророка Мухамеда и у Коран, јеретици у своје богохулне догмате и у своје јересијархе, рационалисти у пали разум човечији. Њоме ће веровати у антихриста његови следбеници.
 
237. Поводом смрти детета. Блаженство душа невиних
 
Бог, који Вам је послао жалост, нека дарује и снаге за одважно и благодушно подношење жалости. Блажени они који одлазе непорочни из овога света, испуњеног греховним саблазнима. А саблазни непрестано расту, умножавају се у свету, и чине спасење све тежим. Света Црква упокојену децу не испраћа из овога света у свет вечни, тужним песмама, већ песмама радости. Она сматра њихово блаженство истинитим: њене молитве приликом погребења деце не говоре о неизвесној судбини човека после смрти, као што говоре о њој дирљиво и тужно при погребењу одраслих. Ове молитве и умољавају од Бога упокојење почившег детета (јер никаква чистота човечија, сама по себи, не може да буде достојна небеског блаженства, оно је дар Божји), и признају да је то упокојење дато, почивше дете већ називају блаженим. Деца у краткотрајном пребивању на земљи избегавају све што лишава блажене вечности. Успевају да испуне све што доноси блажену вечност: омивају се од прародитељског греха и спајају се крштењем са Христом, сједињују се с Њим у једно, причешћивањем Његовим Телом и Крвљу и са њима сједињеним Божанством Његовим. Не стигавши да омовење оскврнаве ни свештено омовење, ни најблаженије сједињење с Богом, они одлазе из овога пустошног света, иду природно тамо где припадају. Ми одрасли нисмо те среће: бела одежда душе, у коју се облачимо крштењем, бива упрљана у току земаљског живота нашег безбројним мрљама, а сједињење с Богом раскидамо прељубничким сједињењем с грехом. Зрели узраст и искуство требало би да нас учине савршеним, али ми губимо и оне драгоцене особине које смо имали када смо били деца. Наше душевно стање постаје толико погрешно, лажно, сложено, да Јеванђеље, призивајући нас на исправљање, назива то исправљање обраћењем, као да је из незнабоштва или мухамеданства. Оно нам заповеда да се обратимо и дођемо у оно стање у коме смо били као деца “Заиста вам кажем, сведочи оно, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“. Ове мисли могу да утеше Вас, мајку, која рида за блаженим дететом које је отишло одавде у вечност кћери Вашом. Покорите ум и срце Ваше вољи Божјој, премудрој и свеблагој, у тој преданости наћи ћете спокојство и утешну радост за душу Вашу. Бог је узео љубљено дете Ваше на Небо, а заједно с њим понео је онамо Ваш ум и срце. Тамо је добро.
 
238. Живљење за себе је одлучење од Бога. Ономе ко је исцељен од смртне болести
 
“Јер нико од нас, рекао је Апостол, не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи;јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо” (Рим. 14,78). Оставши да живиш на земљи, не живи самоме себи, већ Господу. Господу живи онај ко живи ради испуњења Његове воље. Самоме себи живи онај ко живи ради испуњења својих жеља. Овај последњи, мада се онима који гледају само чулним очима чини живим, ипак је душом мртав, као да се код Господа не убраја у оне који постоје, није уписан у књигу живота, име његово унесено је у друге књиге. Господ за њега као да је непостојећи. Нема Бога за онога ко не верује живом вером у Бога (Ефес. 2,12). Онај први не умире: телесном смрћу он само прелази у даљи развој живота. Чувај се да не живиш самоме себи, већ животом у Господу умртвљуј живот свој, греховни, телесни и душевни, и тиме сачувај себе за живот вечни.
 
242. Честитање. Пут живота. Утеха у невољама
 
Најсрдачније Вам честитам поводом имендана, a са том честитком уједно од срца желим да свети Анђео чувар Ваш сачува земаљски живот Ваш у миру и благостању, руководећи Вас тим путем ка блаженој вечности. Заиста: земаљски живот наш је пут. Само тај пут се не мери растојањима, него временом. Као што се на обичном путу смењују предмети, непрестано замењују једни друге, тако на путу земаљског живота збивања смењују једно друго. И није човеку познато какво збивање га очекује у сваком наступајућем дану.
Бог, попуштајући невоље на човека, шаље међу њима и утеху. Уверен сам да ту утеху Вашем срцу доноси од Престола Божјег свети Анђео чувар Ваш, јер истинска утеха може да сиђе само од Бога. Земаљске разоноде само ублажују невољу, не отклањају је. Оне су замукле, али изнова невоља, која је предахнула и као да је окрепљена предахом, почиње да дејствује још јаче. Напротив, утеха од Бога потире тугу срдачну у њеном корену у мрачним помислима безнадежности. Она доноси човеку благе, смирене помисли покорности Богу, помисли испуњене живом вером и кротком сладосном надом. Пред очима ума открива се неизмерива вечност, а живот земаљски почиње да се чини као странствовање, његова срећа и несрећа почињу да изгледају мало важни и ништавни, јер се све неравнине земаљског живота изглађују и поравнавају сазерцањем вечности.
 
243. О тешкоћама на духовном путу и о судбини оних који носе маске
 
” Благодарност милосрдном Богу, рекао је један свети Отац, када речи једног човека буду од користи другом човеку, обојица су дужни да благодаре Богу”. Благодарим Богу, што је изабрао мене као оружје за утеху и одгајање душе Ваше. Својим писмом сте ме веома ободрили: надам се да ћу код Вас видети даље успехе на путу духовном који води свему доброме. Не плашите се тога мрака, те пустиње, у коју сте ушли сада умом и срцем: између Египта и обећане земље мрак је и пустиња. И ускоро ће видети земљу обећану, ускоро ће се насладити њеним добрима верни и одважни Израиљац. Под именом Египта разуме се живот овога света, испуњен сујетним бригама и разонодама, под именом земље обећане живот духовни, испуњен Божанским утехама, а пространство које чини прелазак из једног живота у други јесте пустиња. Верни Израиљац је човек, који је решио да принесе живот свој на служење Богу. Жалим В-.а, често га срамоте путем штампе и сви читају о томе. Таква је судбина свих који носе маске: па не може се стално бити под маском! Повремено се скида маска или спада, пред очима се појављује обнажено лице душе, и тешко њој, ако је оно безобразно и ако је само обмањивало лепотом маске. Уз то прилажем чланак:” Слава Богу”. “Чаша” још није коначно одштампана и објављена.
 
244. О читању правила за мирјане
 
Журим да Вам предочим невешти оглед о правилима, који сам назвао: “Чин онога који пази на себе у свету”. Саветовано ми је да га саставим по могућности као општи чин, да Вас никако не би стешњавао. Ово ми је утолико било згодније што сам писао Вама лично о томе, како читати, по обичају оних који пазе на себе, јутарње и вечерње молитве и акатист Сладчајшем (Најслађем) Исусу, то јест не журно, ни мало журно, чак отегнуто, не тежећи томе да се прочита одједном сав акатист, или све сабране вечерње и јутарње молитве, већ да се стара о томе да сваки део тих Вама познатих молитвословља која читате, буде прочитан са пажњом, као на ухо Господа Бога, а не у ваздух. Руководство за делатни живот јесу Јеванђелске заповести. Руководите се њима у дворцу Вашем онако како се руководио њима свети Давид у дворцу своме. Тај цар је говорио молитвено Богу о заповестима Његовим:” Светлост стазама мојим закон је Твој; свим заповестима Твојим бејах упућиван, сваки пут неправде замрзех; пут неправде удаљи од мене и законом Твојим помилуј ме; заволех заповести Твоје више од злата и драгог камена; оживи ме заповестима Твојим (Пс. 118). Највећи Свети Оци заповедају да правило за хришћанина буде што је могуће једноставније и мање сложено. Варсонуфије Велики говори да су врата у Царство Небеско уска и да не треба давати опширно правило за пролазак кроз њих, опширно правило чак може да осујети улазак кроз њих, зато што, јурећи за ситницама, можемо да пропустимо најважније.
 
246. К. П. БРЈУЛОВУ. О усамљености своје душе; право уточиште је истинско Богопознање. О помазаности лепоте духом
 
Драги мој Карло Павловичу! Тужна срца чуо сам за болест која Вас је задесила. Тако сам далеко од Вас а не могу да Вас посетим, што тако жели душа моја. Надам се да ћу до 1. јуна допутовати у Петроград. После неопходних јављања старешинама, постараћу се да Вас обавезно посетим. Лечим се, веома сам слаб и до сада још нисам излазио из собе. Не могу да пишем седећи, већ лежећи на постељи, и зато пишем оловком. Свагда сам Вам срдачно саучествовао. Изгледало ми је као да душа Ваша усамљено странствује у свету. Тако странствујем и ја, од детињства окружен невољама. Око мене се формирао круг пријатеља који ме искрено воле, али још се нисам сусрео са душом пред којом бих могао да се потпуно отворим. И то није због тога што сам ја затворен. Не, ја сам веома отворен, но душа, пред којом бих се могао отворити на истинску корист, треба да буде способна да ме схвати, да ме упозна, треба да доживи само на дахнуће моје, ако у мени има икаквог надахнућа. Без тога, отвореност пред оним који не схвата само наноси нову рану души. У своме земаљском странствовању и усамљености нашао сам сигурно уточиште истинско Богопознање. Нису живи људи били моји наставници. To су били почивши телом, духом живи Свети Оци. У њиховим списима нашао сам Јеванђеље, остварено испуњење; они су задовољили душу моју. Оставио сам свет не као једнострани тражитељ усамљености или чега другог, но као љубитељ највише науке. И та наука пружила ми је све: спокојство, охлађеност према свим земаљским тричаријама, утеху у жалостима, снагу у борби са собом, донела ми је пријатеље, пружила срећу на земљи, какву скоро да нисам срео. Ви знате како живим у манастиру. Не као начелник, већ као глава породице. Неколико година од кад се нарушило моје здравље, месецима, по пола године не излазим из собе. Али вера се у свему томе претворила за мене у поезију и држи ме у непрекидном чудесном надахнућу, у беседи са видивим и невидивим световима, у неисказаној наслади. Чамотињу не познајем, време се скратило, полетело је изванредном брзином као да се слило са вечношћу, а вечност као да је већ наступила. Оне које мучи невоља и нагони их до мога уточишта, позивам да уђу у моје пристаниште, у уточиште Божанских помисли и осећања. Они улазе, предахњују, почињу да окушају спокојство, утеху, и постају моји пријатељи. Ваша душа треба да уђе у ово пристаниште. По некаквом тајном предосећању она наслућује да јој је суђено да нађе успокојење у том уточишту, а срце моје за Вас је отворено, одавно отворено. Одавно сам видео ја да је душа Ваша у земаљском хаосу искала красоту која би је задовољила. Ваше слике јесу израз силно жудеће душе. Слика која би Вас сасвим задовољила треба да буде слика из вечности. Такав је захтев истинског надахнућа. Свака красота, и видива и невидива, треба да буде помазана Духом; без овог помазања на њој је печат трулежности; она (красота) помаже да човек буде задовољан, да буде вођен истинитим надахнућем. Њему је потребно да се красота одазива животом, вечним животом.
А када из лепоте одише смрт, он одвраћа свој поглед од такве лепоте. Борите се, драги мој Карло Павловичу! Желим да Вас по доласку свом угледам здравог, ојачалог. Ви још треба да поживите, да поживите за то да се ближе упознате са вечношћу, да пред ступање у њу стекнете за душу Вашу красоту Небеску. У души Вашој свагда је било ово високо стремљење. Наручје Оца Небеског свагда је отворено за прихватање сваког ко само зажели да My прибегне.
Опростите. До виђења, за којим жудим.
 
Архимандрит Игњатије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цинцинат (Cincinnatus), римски патриције, конзул 460. пре Христа, диктатор 458. и 439. године. Према предању, Цинцинат је био узор скромности, храбрости и верности грађанској дужности (нап. прев.).

Comments are closed.