NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA MONASIMA
(bez označavanja imena)
 
64. Praktični saveti jeromonahu Ignjatiju
u poslu upravljanja obitelji

79. O sećanju na smrt; ponavljanje saveta
da se ne menja mesto življenja;
o molitvenom pravilu;
o molitvi za jeretike, molitva
i plač o svom mrtvacu

80. Istoj inokinji, koja odlučno želi
da pređe u drugi manastir,
zbog pojačanih razmirica

81. O promeni obitelji i kelejnom pravilu
83. Jednoj inokinji povodom končine
njenog najbližeg srodnika

84. Jednoj inokinji koja je poželela d
a stupi pod duhovno rukovođenje starca

85. Istoj inokinji – pokajanje dovodi
do plača i smirenja;
molitva je oružje protiv pomisli;
o spremnosti na nevolje

86. Istoj o pokajanju
87. Istoj: povodom končine njenog brata
88. O značaju duhovnog saveta;
delanje savesti prilikom njegovog prihvatanja;
sila Božja u nemoći se pokazuje savršena;
snishođenje prema svojim nemoćima

89. Istoj: odgovor na vest
o končini druge inokinje

90. Istoj: kada nevolje dolaze od bližnjih,
treba okrivljavati sebe,
a ne drugog

91. Istoj inokinji:
o smirenju i samoukoravanju

92. Istoj: od samoukoravanja
rađa se skrušenost duha.
O prepisivanju otačkih dela

93. Istoj: nevolje su udeo
svakog sledbenika Hristovog

96. Istoj: o davanju saveta
i o prepisivanju dela Svetih Otaca

98. Istoj: o životu u manastiru
100. Istoj: o nevoljama
i o svome zdravlju

101. Istoj: o nevoljama
i o pokajanju

102. Istoj: o samoukoravanju
104. Istoj: o služenju Crkvi
106. Jednom nastojatelju: o milosrđu
108. Onome koji je ponovo stupio
u manastir i doživeo iskušenja

109. Ocu koji polazi u Jerusalim;
o pokajanju

110. Monahu koji se nalazi
u teškoj situaciji

111. Blagoslov za dobar početak
112. Bolesnoj starici koja je stupila
u manastir sa svoje dve ćerke.
O odgovornosti roditelja
za vaspitanje svoje dece;
o blagodarenju Bogu u nevoljama

113. Nekom svešteniku, duhovnom sinu.
O bolestima i o ogorčenosti duše

114. Ocu koga su zadesile nevolje.
O borbi sa pomislima

115. O životu prema savetu
116. Istoj osobi o istoj stvari
117. Istoj monahinji: o molitvi uopšte;
o čitanju nepravoslavnih knjiga;
o milosti

118. O kelijskom pravilu, o strahovima,
o bavljenju molitvom Isusovom

119. O bolesti, o pomislima,
o smirenju, trpljenju i blagodarenju

121. Razdražljivost i zanos pojačavaju se
kod onih koji iz sveta dolaze u manastir;
svakodnevna spoticanja

122. Patnje, tvoj Krst
123. Iskušenja. Patnje
124. U vezi sa sestrom koja je duševno obolela
125. O istom
126. O iskušenjima; o strahovima.
Delatnost koja ce preporučuje
za vreme iskušenja

127. Učeniku, sveštenomonahu Sergijevske pustinje,
koji je u pismu optužio arhimandrita Ignjatija
za promenljivost njegovog raspoloženja
prema onima koji ga okružuju uopšte,
a posebno prema tom sveštenomonahu.
Čistosrdačno priznanje sopstvene grehovnosti.
O trpeljivom podnošenju nedostataka bližnjih,
o nepostojanosti, o „krsnom znanju”
o gordosti i njenim obeležjima

128. Bratu koji je posle dugih bolesti
i neuzimanja hrane osetio duhovnu utehu.
Pouka o duhovnom životu

129. Delo duhovno i delo telesno;
razlika između njih.
Čuvanje duševnog mira. O javljanjima, viđenjima
i osećanjima,
lažnim i istinitim,
i o opasnosti koja za neiskusne dolazi od njih

130. Pokajanje. Borba protiv greha.
Odnos prema duhovnom nastavniku

131. Oruđa spasenja
132. Mir Hristov. Telesne slabosti
133. Iskušenje i uznemirenost
134. Patnje. Promena manastira
135. Ne treba osuđivati sebe
136. O poslušanju. Darovi početnicima
137. O ispovesti
138. Ispovest i borba sa grehovnim pomislima
139. Ispovedanje pomisli. Pravilo poklona
140. Ispovest pred starcem zalog spasenja
141. O tome da je neophodno sve otkrivati Starici
142. Zavist. Distanca.
Smirenje i otkrivanje pomisli

143. O otkrivanju pomisli
144. Samovolja i sablazan
na starca su pogibeljni

145. O pravilu za bolesnika
146. O borbi ca strastima i demonima
147. O podvigu koji prevazilazi sile
148. Podozrenje, samovolja
i ljubomora su đavolji nagovori

149. O trpljenju nevolje koja je naišla
150. O postu na pitanje teško bolesne monahinje
151. Istoj monahinji. Savet da se bavi molitvom Isusovom
152. Istoj monahinji. Za utehu i ukrepljenje bolesnice
153. O nedavno ponovo objavljenoj knjizi
„Žitije i spisi moldavskog starca Pajsija Veličkovskog”.
O Isusovoj molitvi

154. Jednom nastojatelju o molitvi Isusovoj
156. Bratu koji se zanima umnom molitvom.
Pouka o duhovnom životu

157. Bratu koji se zanima umnom molitvom.
Pouka o duhovnom životu

158. Bratu koji upražnjava umnu molitvu.
Pouka o duhovnom životu

159. Bratu koji se bavi umnom molitvom
163. Bratu koji se bavi umnom molitvom:
o mešanju dobra i zla u ljudima,
o „određenosti o delima napisanim iz „umišljenosti“

169. Saveti onome ko želi da stupi u manastir
170. Saveti nastojateljici manastira
173. O osuđivanju dobronamernih ljudi
 


 
64. Praktični saveti jeromonahu Ignjatiju u poslu upravljanja obitelji
 
Istinski prijatelju moj, oče Ignjatije!
 
(…) Poslušnika Kirilovskog pristani da primiš, a takođe i činovnika iz Opekunskog saveta. A plac-ađutantu Igotinu reci da iz žalosti ne treba ići u manastir, u koji se može stupiti samo po prizvanju. Svi, koliko ih znam, koji su stupili u manastir zbog bilo kakvih spoljašnjih okolnosti, a ne po pri zvanju, bivaju veoma nepostojani i obavezno napuštaju manastir sa velikim neprijatnostima i po manastir i po sebe. I zato odlučno odbij. Hristos sa Vama.
 
18. septembra,
arhimandrit Ignjatije
 
79. O sećanju na smrt; ponavljanje saveta da se ne menja mesto življenja; o molitvenom pravilu; o molitvi za jeretike, molitva i plač o svom mrtvacu
 
Šta može biti teže od stanja duše koju muče iskušenja? To je boravak u paklu, u večnim mukama. Sećanje na njih ublažava ovdašnja iskušenja. „Neprijatelj moj, govori (u Lestvici) uninije, je sećanje na smrt“. Setite se društva demona u adu i ljudi će Vam se učiniti dobri; setite se muka u adu i iskušenja će postati laka za vas.
Ako Vaša pomisao odbacuje primer zatvornika rukom smirenja, bar tako izgleda spolja, onda poslušajte savet svetoga Jovana Lestvičnika, koji u 4. stepenu svoje Lestvice ovako govori: „Onaj ko se lako rešava na prelaženje sa mesta na mesto sasvim je neiskusan: jer ništa ne čini dušu tako besplodnom kao nestrpljenje… Prelazeći, možeš da izgubiš ono iskupljenje kojim te je iskupio Hristos“. Sv. Grigorije Sinajski upoređuje one koji prelaze sa mesta na mesto sa presađivanim drvećem, koje se pri svakom presađivanju nalazi u opasnosti da bude izgubljeno, i koje gotovo neminovno gubi znatan deo svoje snage. Po svemu što osećam iz Vašeg pisma i po svemu što vidim kod Svetih Otaca, ne savetujem Vam da prelazite (na drugo mesto). A radi utehe duše Vaše, savetujem da posetite starca Isaiju u Šikiforovskoj pustinji Olonjecke eparhije. Njegova beseda će Vam biti utešna, i mislim da će on potvrditi moj savet Vama i da će Vam reći otvoreno da pomisli Vaše o prelasku (promeni mesta) nisu ništa drugo do nagovaranje besovsko koje navodi na zlo.
Što se tiče molitvenog pravila znajte da je ono radi Vas, a ne Vi radi njega, nego radi Gospoda. Zato imajte slobodu sa rasuđivanjem. Kada ste nemoćni oduzimajte, kada ste u snazi dodajte jedno i drugo sa umerenošću i opreznošću, jer smo krajnje nemoćni, i okruženi lopovima i ubicama odasvud. Kada ne boravite u crkvi, onda čitajte pravilo koje Vam je propisano: odobravam ga, bar dok mome jadnom srcu ne saopštite šta treba izmeniti, u slučaju da to zamolite.
Nije dopušteno moliti se za jeretike kao da su udovi koji pripadaju Crkvi i zato ne treba ni vaditi za njih čestice, kao izraz učešća u Crkvi, već se može moliti za njihovo obraćanje. Onaj ko ima svoga mrtvaca njega oplakuje, za njega se moli. Zločinci koji su zatvoreni u tamnici ne mogu da se prihvataju zastupanja drugih zločinaca. Gospod je Ljubav, i toliko želi spasenje svih, da mi to i ne možemo ni da shvatimo. Prepustimo ovoj Ljubavi spasenje naše i svih, a sa svoje strane postarajmo se za ono što zavisi od nas, za očišćenje sebe. Ovo ćemo dostići tada kada umremo za sve. Slava Bogu.
 
80. Istoj inokinji, koja odlučno želi da pređe u drugi manastir, zbog pojačanih razmirica
 
Ako nalazite da Vaš dalji boravak u Staro Ladoškom Nikoljskom manastiru za Vas nije moguć zbog razmirica koje su se pojačale i nepodnošljive su za vas, onda će Gospod, radi Koga sam Vam savetovao da ostanete i da se suprotstavljate razdorima, da blagoslovi „izlazak“ Vaš i „ulazak“ u drugu obitelj, gde biste mogli da u duševnom miru nađete „pašu“ spasonosnu. Ali neka izlazak Vaš bude u Gospodu. On će biti takav ako ga izvršite sa smirenjem, optužujući jedino sebe, navodeći kao razlog izlaska jedino svoju nemoć, i ukoravajući sebe što niste mogli da postupite onako kako Sveti Oci smatraju za najbolje, to jest da izdržite i pobedite duševne razdore na licu mesta. Tada ulazak Vaš u drugu obitelj može da privuče na sebe blagoslov Gospoda, Koji „neće odbaciti srie skrušeno i smireno„, nego se „protivi gordima“.
O. Isaija sada je gost kod mene, i ja se radujem, videći u njemu obilnu blagodat Božju. Niste li naumili da doputujete do Tvera? Tamo je igumanija V. dobronamerna i ima duhovno znanje. I klima je tamo nešto bolja, a klima, po zapažanju Svetih Otaca, ima veliki uticaj naročito na one koji provode bezmolvni život. I opet Bog da Vas blagoslovi da ispunite nameru Vašu, ako se vrši sa mirom i smirenjem. A ako želite moj grešni blagoslov, onda Vas i u odsustvu blagosiljam blagoslovom od Gospoda, od Koga je svaki dobri dar. Prosim Vaše svete molitve za mene nedostojnog.
 
81. O promeni obitelji i kelejnom pravilu
 
Dobio sam Vaše pismo. Uviđam Vašu želju da se nastanite u Sjandebskoj obitelji. Mada se ona meni čini neostvarivom… osim toga, čini mi se da, ako i zadobijete ono što želite, onda moraćete da napustite Sjandebsku obitelj: takve neočekivane neprijatnosti će Vas tamo dočekati, takve brige, takav metež, takav nemir! Ipak, da biste mogli pouzdanije da saznate volju Božju, savetujem Vam da pišete Preosvećenom Venediktu, koji je zaista veoma dobar čovek. Možete u Vašem pismu da se pozovete na mene, da kažete da Vas ja znam i da molite da čujete njegov odgovor preko mene, pomislili ste da ćete tamo biti gazdarica, da će Vas za svaku sitnicu pitati, da će sve brige o svemu materijalnom pasti na Vas? Čak i u trenucima mira i usamljenosti, misao Vaša će se udaljavati od Boga u razmišljanja o materijalnom. Međutim, ne sputavam Vašu slobodu. Otac Isaija Vam savetuje put koji je sam prolazio, na kome ga je Gospod zaštitio, ali koji je mimo opšteg zakona i na kome mnogi mogu da se spotaknu. Način života u Sirnovskoj obitelji biće već neuporedivo uzorniji od ovog (u Sjandebskoj); tamo će Vas se životne brige malo ticati. A ako nećete da se srećete sa ljudima, onda je ta želja pogrešna. Kada je Prepodobni Dorotej o tome pitao svoga starca Avvu Jovana Proroka, Jovan je odgovorio da je udaljavanje od susreta sa ljudima veoma štetno za onoga ko nije dostigao savršenstvo, zato što skriva od njega njegove nemoći, koje ljudi otkrivaju, i da ga zbog toga čini besplodnim.
Što se tiče Vašeg pravila, smatram da je potrebno da čitate kako katizme, tako i kanone, kao i molitvu Isusovu, da izgovarate reči otegnuto i polako, naprežući veliku pažnju da ni jedna reč ne bude izgovorena bez pažnje. Prelazeći, na taj način, iz kvantiteta u kvalitet, možete da iz večernjeg pravila izostavite katizmu i nekoliko poklona, da povećanje količine (broja) ne bi umanjivalo kvalitet. Budite slobodni, znajući da je pravilo radi čoveka, a ne čovek radi pravila. Mir Božji da se nastani u Vama bogato. Neka prst Božji upravi puteve Vaše po premudroj i sveblagoj Božanskoj volji. Kelejnici Vašoj Moj grešni blagoslov.
 
83. Jednoj inokinji povodom končine njenog najbližeg srodnika
 
Mi, koji smo otišli iz sveta u naručje svetih obitelji, samim tim smo otpočeli našu smrt po telu i život u Hristu. Dešavaju se končine naprasne, a bivaju i končine posle dugotrajnih bolesti. Otkad smo ostavili svet, mi umiremo svakodnevno, Po svedočanstvu svetog Apostola Pavla. U ovoj smrti vidimo obavezan uslov za istiniti život. Trenutak našeg preseljenja sa zemlje, rođenja našeg za večnost, za nas nije tako neobičan i tuđ, kao što je za one koji žive u svetu i koji su, zaglušeni njegovom bukom i prikovani za njega umom i srcem, zaboravili šta je smrt i ne misle o večnosti, koja će neminovno biti i njihov udeo.
Saznavši za smrt Vašeg bližnjeg, nemojte se predati onim neutešnim ridanjima, kojima se obično predaje svet, dokazujući time da je njegova nada samo u telu. Vaša nada je u Hristu. Pusgite za umrlog molitvene suze, obratite se srcem i mislima Onome Ko jedino može da Vas uteši, pred Kime treba da stanete u vreme koje Vam je predodređeno. Nemojte se zanositi bilo čime zemaljskim; plod takvog zanošenja, koje je zavodljivo, obmanjivo maštarenje, jeste prolaznost. Imajte mir u Bogu, predajte se sa potpunom pokornošću Njegovoj svetoj volji. U toj volji je punota Dobrote i Premudrosti; Njoj se poklonimo, pripadnimo stopama Njenim, poveravajući duše i tela naša Gospodu. Amin.
 
84. Jednoj inokinji koja je poželela da stupi pod duhovno rukovođenje starca
 
Spasitelj sveta, Gospod Isus Hristos, oprostivši sinu, koji je prvo rekao: „neću“, a posle „se raskaja i otide„, neka oprosti i Vama ono za šta molite oproštaj. Pišete da ste posle čitanja knjige sv. Avve Doroteja uvideli koliko ste se udaljili od istinitog puta. Ali to se dešava sa svima koji prelaze iz života samovoljnog u Hristopodražavajuće poslušanje. Po rečima sv. Jovana Lestvičnika, takav „slep bi i progleda“. Ne samo da Vas ne odbacujem, nego Vas i prizivam: „Hodite čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas“, ne zato što sam ja sam po sebi dovoljan da naučim nekoga bilo čemu, nego zato što moje učenje nije moje, nego je preuzeto od Svetih Otaca, čije pero je vodio Duh Sveti. Što se tiče Vašeg novog poznanstva sa M. A., neka Vas ne zabrinjava razlika u karakterima: jednomislije u Hristu silno sjedinjuje ne samo dva inoka, nego je u prvobitnoj Crkvi sav verujući narod sjedinilo u jedno srce i dušu. Vi govorite o navikama koje ste vremenom usvojili. Na to odgovara Lestvičnik: „istinski inoci sve neka prezru, svega neka se odreknu, to jest pristrašća“. Mada je ovo nemoguće odjednom učiniti, ipak je moguće postepeno. Čuvajte se strogosti. Ali možemo li da ne budemo strogi kada čujemo Gospoda kako nam obećava: „Kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti“. Pročitajte knjigu sv. Avve Doroteja, i ako Vaša namera da hodate po stazi odsecanja volje ne prestane, već se razgori još jače i plamen nebeskih želja obuzme Vašu dušu, onda blagoizvolite da dođete da biste slušali iscrpnije učenje o ovom putu i prihvatili izvesna pravila, koja će, kao visoke i tvrde zidine, ograditi dušu Vašu. Želite da postanete moja kćer? U ushićenju duha, gledajući na sabranje mojih duhovnih čeda, čijim duhovnim ocem nisam dostojan da se nazivam, već slugom, govorim duši svojoj: „Veseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, zapevaj i poklikni ti koja ne trpiš muka od porođaja, jer pusta ima više dece nego li ona koja ima muža“ (Isaija 54,1). Najzad, prizivanjem na Vas milosti Božje, završavam ove redove.
 
10. marta 1842.
 
85. Istoj inokinji – pokajanje dovodi do plača i smirenja; molitva je oružje protiv pomisli; o spremnosti na nevolje
 
(…) Istina Gospod naš Isus Hristos Koji smireno stoji pred Pilatom koji pita o Istini, gleda je, i ne poznaje je, kao što i sada sve sluge ovoga sveta Nju gledajući ne vide i slušajući ne čuju, ova Nebeska Istina, sišavši na zemlju palim i nemoćnim ljudima, „jer naginje um ljudski prilježno na zlo od mladosti (svoje)„, počela je učenje svoje rečima: pokajte se! A (dokle treba da se kaje onaj ko je nemoćan i neprestano pada, ako ne telom, a ono mišlju i srcem? Dokle god je neminovno podvrgnut promenjivosti, toj posledici pada praotačkog, sve do poslednjeg daha, jer ne vidi se da je Istina, koja je zaveštala pokajanje, njemu učinila drugačiji kraj na zemlji, ili završetak, osim prirodnog kraja njegovog sa končinom zemaljskog života čovekovog. Dakle, ne čudite se videći u sebi neprestanu promenjivost, ne nadajte se da ćete se izbaviti od nje pre smrti, ili bolje rečeno, nemojte se zavaravati tom nadom. I inače talasi bure svagda će Vas zaticati iznenada, i zato će na Vas neuporedivo jače dejstvovati, štaviše i oboriće vas. Zadivite se i poklonite Istini, Koja neprestanu promenjivost čovečiju leči zapovešću o neprestanom pokajanju. Odlazeći na spavanje kajte se, i ustajući kajte se; kao što se u lancu karika drži za kariku, tako i u životu Vašem uzdah neka sledi za uzdahom. Tako provodite dane, mesece i godine. Neka predmet Vašeg razmatranja budu nemoći Vaše. Osećajte se u srcu Vašem kao ona koja je bačena u tamnicu do kraja života, kao gubavac, izgnan van mesta življenja. Stradanja će se okončati onda kada se završi život: poslednji uzdah biće ispušten sa poslednjim dahom. Za inoka je uteha na zemlji plač i umilenje. Šta je plač? To je dejstvo blagodati date prilikom krštenja, to je posredovanje Duha za grešnike, Duha koji se u nas uselio pri svetom krštenju. Upravo zato sveti plač je nepoznat onima koji ne poznaju Hrista i jereticima. Hoćeš li da osetiš olakšanje od strasti koje vojuju sa tobom? Hoćeš li da nađeš umilenje u svojoj keliji, bez koga se, kao lađa bez kotve, misao zahvaćena žestokim vetrom nosi po talasima mašte i biva bačena u dubinu uninija? Hoćeš li da vidiš svetlost od Svetlosti? Hoćeš li da osetiš ljubav koja od Ljubavi ishodi i ka Ljubavi vodi? Uzmi misao svoju i baci je pred noge braći i sestrama, ne razlikujući zle od dobrih; reci pomisli svojoj i što je moguće češće ponavljaj da se od misli rodi osećanje: „to su Anđeli Božji, a ja sama grehom i mrakom slična sam đavolu“… Suđeno Vam je da nađete olakšanje (oproštaj grehova) za duše Vaše pred nogama bratije: određena je za Vas molitva carinika, a ne Isusova. Carstvo nebesko otvara za Vas ispovedanje razbojnika, a ne svetinje Jovanove. Iznesimo iz srca i recimo: “ Čuj kćeri, i vidu, i prikloni uho tvoje„, i kada se ukrasiš pokajanjem, tada „Car capeva i Gospod Gospodara poželeće lepotu tvoju„, koja je od pokajanja.
Pišete o pomislima i želite da ih razjasnite i da saznate šta podrazumeva Apostol pod rečima: jer ne ratujemo protiv… i ostalim. To za Vas nije korisno i nije potrebno. Dovoljno Vam je da znate da svakog trenutka na Vas mogu da ustanu i sopstvene strasti, i duhovi lukavstva, koji žude za pogibijom svih, i da Vi, kao najnemoćnija, neprestano treba da vapite ka Gospodu: „pomiluj me, jer sam nemoćna!“ Kada, po nadi Vašoj u Njega, Gospod bude Vaša krepost, a no zanimanjima Vašim bude Vaša pohvala, tada će Gospod biti i spasenje Vaše. Jer je slava moja i pohvala moja Gospod, i bi meni na spasenje. Tada nećete umreti, nego ćete biti živi pokajanjem i razumećete dela Gospodnja, kao što On grešnike izbavlja iz ada i uvodi ih u raj. O, kada bi nas Gospod toga udostojio! Budite spremni na nevolje, i nevolje će ce ublažiti; odreknite ce utehe, i ona će doći onome ko sebe smatra nedostojnim nje. Prosim svete molitve za onog ko govori a ne tvori.
 
9. oktobra 1842.
 
86. Istoj o pokajanju
 
Gospod je došao da spasi grešnike, od koji sam prvi ja, a druga Vi, da nam raširi ruke za očinski zagrljaj Svoj i da nas primi, kao što je otac spomenut u Jevanđelju primio sina koji je rasuo imanje svoje. Neka uspokoji srce naše svedočanstvo da milosrdni Otac Nebeski prima pokajanje naše. Vi mi niste pisali perom, nego ste pisali srcem i umom, a u knjizi prepodobnog Isaije videli ste odgovore koje sam Vam svojevremeno napicao. Ovo govorim zato što sam Vam, sagledavši delimično ustrojenje duše Vaše, savetovao da se vežete naročito za čitanje spomenute knjige, u kojoj se odražava duša koja je iskusila mnogo jada i uvidela mnoštvo nemoći svojih, duša koja se predavala plaču o samom sebi, koja je iskala radost i utočište u milosrđu Božjem. Nemojte se smućivati svojim brigama o siromašnim zemljoradnicima, ili o seljacima, ili o hrišćanima; činite im dobro koliko možete, dotle dok Gospod ne skine sa vas tu brigu. Obradovao sam se uvidevši iz pisma Vašeg da više niste tako mudri kao što ste bili pre. A pošto Vam pišem ovako otvoreno, onda iz toga možete videti kako sam Vam blizak srcem svojim i kako Vam iskreno želim napredovanje u Gospodu. Mir Božji da počiva na Vama bogato. Amin.
 
1843.
87. Istoj: povodom končine njenog brata
 
Bogu je ugodno što sam bio vesnik o končini Vašeg brata, koja se desila dan posle Bogojavljenja. On se ispovedao sasvim priseban i pričestio se Svetim Tajnama, posle čega je, kroz dva sata, izgubio moć govora. Sve ovo je najviše što srce Vaše treba da zna. Danas je bio kod mene P. N. sa suprugom i sa T.N., pošto su juče sahranili Vašeg i svog brata. Oni su me molili da primim na sebe da Vam napišem izveštaj o tom događaju, i pre nego što su me zamolili za to, srce moje mi je reklo da to treba da učinim. Izlivajte suze na radost i utehu onih koji su ostali i onih koji su počinuli! U kapima suza neka se svetli molitva, kao u kapima kiše raznobojna duga, ta slika, ili tačnije simvol mira između Boga i ljudi. Razne boje u molitvi neka budu: ispovedanje, skrušenost srca, kajanje, umilenje, radost. Sada, dok pišem, pomislio sam da reč raduga (duga) potiče od radosti to je radosna duga. Takva duga neka bude Vaša molitva; jedan njen kraj da dodiruje Vaše srce, a drugi nebo. Svetlost nade i uzdanja neka se svetli u duši Vašoj, svetlost od Svetlosti Hrista, Koji je grehe naše umio i iskupio nas od tame grehovne. Njemu sami sebe i jedni druge poveravamo. Njemu poveravam i Vas, jer milost Njegova počiva na Vama. Amin.
 
88. O značaju duhovnog saveta; delanje savesti prilikom njegovog prihvatanja; sila Božja u nemoći se pokazuje savršena; snishođenje prema svojim nemoćima
 
Iako me niste obavestili da se nalazite u izvesnom smućenju, ipak mi je srce moje to kazivalo. Evo odgovora mog grešnog srca Vašim skrivenim pomislima: Vi ste preda mnom svagda jednaki, jer je moj odnos prema Vama radi Gospoda. Mir Vam! … Vidim u Vama plod duhovni koji je u poznanju nemoći svojih. O njima je sv. Apostol Pavle rekao: „Najradije ću se hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova“. Dobro bi bilo da pročitate odgovore Velikog Varsonufija Andreju. (Ovu knjigu možete prepisati kada se ona u obitelji našoj prevede na ruski jezik, a već je obavljeno više od polo vine tog posla). Znajte da ne prisvajam nikakvu vlast nad Vama, već, dajući Vam savet, prepuštam Vašoj volji da ga ispunite ili ne ispunite. I u jednom i u drugom slučaju budite mirni. Tako i prema kelejnici Vašoj: biću sasvim miran ako je udaljite od sebe, jer u mojim odnosima prema Vama imam kao glavni cilj korist Vaše duše. Rukovodite se svojom savešću. Pošto pročitate ovo pismo, razmotrite kakvo će oseća nje biti u Vašoj duši. Ako ce u nju izlije mir i spokojstvo, onda znajte da je ono što Vam je rečeno, rečeno u Gospodu. Vaša savest će svedočiti da ono što je rečeno u Gospodu treba da se ispuni, makar ispunjenje bilo skopčano sa žalošću. Sveti Oci su rekli da vrlina bez nevolje nije vrlina. Gospod govori u Jevanđelju (Lk. 8, st. 15), tumačeći priču o semenu koje je prilikom sejanja palo na različito tlo: „Ako je na dobroj zemlji, to su oni koji čuvši reč, u dobrome i čistom srcu drže je, i rod donose u trpljenju“. Rekavši ovo Gospod je dodao strašne reči: „Ko ima uši da čuje, neka čuje!“ Još molim uđite u sebe i uvidećete da je u Vama bila skrivena želja da prema Vašoj snazi budete od duševne koristi nekoj sestri. Sudovima Božjim to je uređeno, ali ne onim putem kakav je prikazivala naša mašta, nego putem Božjim, tako što je ono što nam se činilo korisno ostalo besplodno, a ono što nam se činilo štetno i nemoćno donelo je obilan plod; a slava u plodu pripada Jedinome Bogu, a mi se nalazimo samo u našim nemoćima i večiti smo dužnici Bogu. Pozivam Vas i sebe: svedimo naša shvatanja i osećanja srca na ništa, da se veliča u nama Hristos. Umrtvimo sebe: mrtvac je bez života i bez delanja. Umrtvimo sebe da bi u nama živeo i dejstvovao Hristos. Budite snishodljivi prema Vašoj duši u njenim nemoćima. Preterana strogost odvraća od pokajanja i dovodi do uninija i očajanja. Budite smireni i prema prilikama Vašim, i ipak se starajte da okončate Vaše upravljanje imanjem: to zahteva od vas zapovest Hristova, koja Vas uverava istinom koja u njoj živi, da „ne možete služiti Bogu i mamonu„. Mir Vam. Amin. v.juna 1844.
 
89. Istoj: odgovor na vest o končini druge inokinje
Dakle, upokojila se na Vašim rukama A. V., ili tačnije: za vršila je zemaljsko stranstvovanje, počela život večni tamo gde nema žalosti i uzdisanja nego je radost beskrajna! Svi mi smo takvi kratkovremeni gosti na zemlji! Svaki čas neko odlazi na najdalji put. Veoma lepo upoređuje Georgije Zatvornik naš život sa boravkom zatvorenika u tamnici, od kojih čas jedan, čas drugi biva pozivan na sud i konačnu presudu. Pripremajmo se za taj sud, da bi presuda za nas bila povoljna. Pravednici će iznositi svoju pravednost, kao obilnu žrtvu pred presto sudije, a mi grešni prinesimo tamo makar pokajanje i suze. Gospod da Vas blagoslovi i da Vas krepi da nastavite i završite život Vaš u slavu Njegovu. Mir Vam.
 
septembra 1844.
 
90. Istoj: kada nevolje dolaze od bližnjih, treba okrivljavati sebe, a ne drugog
 
Dobio sam Vaše pismo i od srca se obradovao, videći sa kakvom ste iskrenošću i neposrednošću otvorili Vašu dušu preda mnom nedostojnim. Gospod da Vam uzvrati po veri Vašoj i da ustroji privremeni život Vaš na korist za život večni. Uveren sam da K. ne može da živi uz Vas. Gospod joj nije dao onaj blagi i pokorni razum, kao njenom bratu koji živi kod mene i svojim načinom života nazidava sebe, mene i mnoge. Pustite je i budite mirni. Verujemo, učeći se od Svetih Otaca da tako verujemo, da ako Gospod kome, iz nama nedovoljno poznatih, a Njemu Jedinome poznatih razloga, ne da da razume puteve poslušanja, onaj čovek ništa neće prihvatiti, i makar imao pred sobom same svete Apostole, i njih će kamenovati. Pustite tu devojku, koja Vama dvema duguje po sto dinara, sa mirom, bez ikakvih prekora, imajući na umu da smo svi mi dužni bezbroj talanata Gospodu Koji će nam oprostiti naš dug, kada mi oprostimo dužnicima svojim. A ako hoćete da požanjete obilan plod duhovni, onda ponizite sebe pred bližnjim u srcu svome i recite sami sebi: „za to što se ta stvar nije sredila, kriva sam ja zbog nedostatka duhovnog razuma i trpljenja, kojima se pridobija bližnji“. Pomolite se za mene da mi Gospod daruje da okrivim sebe kao glavnog krivca za taj nemir. Priznajem svoju krivicu i molim Vas da mi oprostite radi Gospoda, radi Koga ste se oraspoložili da slušate moju grešnu reč, koju izgovaram u Gospodu. Gospod da Vas blagoslovi; budite smireni i spokojni.
 
91. Istoj inokinji: o smirenju i samoukoravanju
 
Neka Gospod uteši žalosno srce Vaše. Dok smo na putu, dok nismo ušli u pristanište neizmenjive večnosti, treba da očekujemo u sebi i u svojim okolnostima promene, preokrete, nevolje uobičajene i neočekivane. Jedan prepodobni Otac je re kao: „Za sve slava Bogu, za same nemoći naše, jer bolje je biti grešnik i videti sebe takvim, nego biti naizgled pravednik i smatrati sebe takvim“. Ove reči svetog Oca krajnje su utešne za nas nemoćne i grešne, za naše doba i naraštaj, koji može da se pohvali samo nemoćima svojim. One ne daju povoda da se greši samovoljno, nego teše one koji uz izvesnu pažnju prema sebi osećaju da su njihove duše nehotični plen greha.
Razmišljajući o tome i videći da oskudevate u delima pravde, steknite carinikovo smirenje: ono srce skrušeno i smireno, koje Gospod neće odbaciti. Ne okrivljujte nikoga za nemoći svoje, čak ni okolnosti i aktivnosti u koja ste postavljeni. Okrivljujte jedino sebe. Car David, sveti Prorok i Bogovidilac Mojsej, sveti Prorok Danilo ugodili su Bogu sred mnoštva raznovrsnih zanimanja, sred svakojakih trzavica. Neki prepodobni iz opštežića egipatskog, opisanog od svetog Jovana Lestvičnika, govorili su mu: “ Sred meteža stekni bezmolvnu misao, to je preslavno“. Ukoravajte sebe, ukoravajte svoju nemoćnu volju, jer snaga volje i u nemoćnima čini velike stvari. Naći ćete utehu u okrivljavanju sebe. Okrivite sebe i osudite sebe, a Bog će Vas opravdati i pomilovati. Kada je Teofil, patrijarh aleksandrijski, došao na Nitrijsku goru, upitao je Igumana gore, pod čijim rukovođenjem se spasavalo do deset hiljada monaha: „Oče, šta si ti našao da je naročito važno na putu monaškom?“ „Ukoravati i osuđivati sebe neprestano“, odgovorio je sveti i smireni Iguman.“ Da, rekao je Patrijarh, drugog sredstva spasenja nema“. Stičite ovo lako delanje, koje može da uvede u dušu Vašu smirenje, a ujedno i utehu i sveti mir od Gospoda, u Kome se odmara od usrdnih napora svojih svaki ko je natovaren njima.
Želim Vam mir, duhovnu utehu i spasenje.
 
12 septembra 1845.
 
92. Istoj: od samoukoravanja rađa se skrušenost duha. O prepisivanju otačkih dela
 
Ako uočite kod sebe da ste samo slušalac Reči Božje, a ne tvoritelj, onda misleno stanite pred onom Rečju Božjom, koja će nam suditi u poslednji dan, kao osuđena, i potrudite se da steknete duh skrušen i srce skrušeno, a kada možete, onda pustite i koju suzu tako razmišljajući i Gospod će Vas pomilovati. Ne zapadajte u očajanje, no kada ste bez nade u sebe, tim čvršće se uzdajte u Boga.
Ako rasudite da je prepisivanje na korist Vašu i radi pobožnog provođenja vremena u radu i ujedno u Bogomisliju, onda prepišite. Postoji kod nas na ruskom jeziku Lestvičnik u mom ubogom prevodu. Ako želite, možemo Vam dostaviti. Ta knjiga ne pripada meni, nego jednom bratu, koji bi Vam drage volje i od srca dao knjigu na poslugu. Prepisivanje knjiga Svetih bilo je rukodelje mnogih prepodobnih Otaca, između ostalih i našeg prepodobnog Nila Sorskog. Stoga je ovo delanje posvedočeno kao delanje Ugodnika Božjeg i mora doneti obilnu korist. Mir Vam!
 
28. marta 1846.
 
93. Istoj: nevolje su udeo svakog sledbenika Hristovog
 
Dobio sam Vaše pismo i video iz njega da put Vašeg života prolazi kroz teskobe i nevolje, kako je to obećano svima koji žele da idu za Hristom. Ko ide za Hristom, kao prvovrhovni Petar i prvozvani Andrej, tome je prednaznačen krst. Ko se obraća Hristu kao razbojnik, njegov je udeo opet Krst. U prvom slučaju krst postaje venac, u drugom biva lestvica. No ma kakve bile naše prilike, ma kakvom uzoru se približili, nemoguće je biti Hristov bez krsta, „što znači, izgovara se pri postriženju u monaštvo, da budeš uvek gotov da prihvatiš svaku nevolju koju Promislitelj popusti na tebe“. Gospod da Vas ukrepi.
 
20. maja 1846.
 
96. Istoj: o davanju saveta i o prepisivanju dela Svetih Otaca
 
Povodom pitanja o devojkama koje su Vam se obratile za dušekorisni savet, nazidavajte ih (poučavajte ih) prema Vašoj snazi, ne dajući maha pristrašću srca, i znajući da je samo Bog lekar njihovih duša, isto kao i Vaše. Takvo uklanjanje od pristrašća sačuvaće Vas u samoumrtvljenosti, pri kojoj pogodno dejstvuje sećanje na smrt.
Izvinite za moju grešku! Nisam razumeo da želite da prepišete „Duhovni lug“ sveštenomonaha Doroteja, već sam mislio da ste hteli da se zanimate knjigom Avve Doroteja da biste je bolje upamtili. Toliko uvažavam ovu knjigu da i sada ne prestajem da je iščitavam radi nazidanja moga i braće moje. A što se tiče „Duhovnog luga“, reći ću Vam isto što i u pogledu svetog Isaaka: te knjige pripadaju više otšelnicima, i to istinskim otšelnicima. Po blagoslovu Mitropolita, „Duhovni lug“ prevodi sada na ruski jezik učeni jeromonah Jona, koji živi u Valaamskom manastiru. Zato bih Vam savetovao da je bolje da prepišete Isaaka, a “ Duhovni lug“ će možda biti uskoro objavljen na ruskom jeziku. A Isaak ima takvu asketsku vrednost u Pajsijevom prevodu da nijedan drugi prevod ne može zameniti njegov. Međutim, ako rasudite da i „Duhovni lug“ treba da imate na slovenskom jeziku, na kojem ga je napisao sveštenomonah, to je dragoceno. Ta knjiga je i sada retkost, a kasnije će biti još ređa.
 
25. januara 1851.
 
98. Istoj: o životu u manastiru
 
Naš dugotrajni život u manastiru donosi nam makar taj plod što počinjemo da sagledavamo svoje nemoći i svo uzdanje naše ne polažemo na sebe, nego na Iskupitelja našeg.
 
30. aprila 1859.
 
100. Istoj: o nevoljama i o svome zdravlju
 
Milosrdni Gospod, Koji daruje put spasenja i samo spasenje onima koji žele da se spasu, neka i Vama ukaže put koji Vam priliči. U naše vreme dato je da se spasavamo najviše trpljenjem nevolja.
U celini zdravlje moje je veoma narušeno. Došao sam ovamo polumrtav. Sve u svoje vreme. Bilo je vreme kada sam ga većinom posvećivao bližnjima, a sada je došlo drugo vreme, vreme kome treba obratiti pažnju naročito strogo na sebe, da bismo se pokajanjem pripremili za prelazak iz ovog života (u večni).
 
novembra 1861.
 
101. Istoj: o nevoljama i o pokajanju
 
Što nalazim da je korisno za mene, to nalazim da je korisno i za vas, naime: blagodušno trpljenje spoljašnjih i unutrašnjih žalosti i blagovremeno pripremanje sebe pokajanjem za prelazak u večnost.
 
102. Istoj: o samoukoravanju
 
Dobro je da inok i inokinja, koji dugo žive u manastiru i koji su dostigli poodmakle godine, ostatak svojih dana provedu u paženju na sebe, u molitvenom tihovanju, u pripremanju sebe za prelazak u večnost. Ko želi da pobožno i uspešno molitveno tihuje treba da u temelj svog načina života položi postojano samoukoravanje, kao što je rekao jedan veliki starac Nitrijske gore Teofilu, Patrijarhu aleksandrijskom. Ištem Vaše svete molitve Gospodu za mene, da bi i meni bilo darovano delanje na koje Vam ukazujem, bez koga duša ne može da se umiri i da izađe iz stanja pometnje i nesabranosti.
 
104. Istoj: o služenju Crkvi
 
Dobro ste učinili što ste odustali (od igumanstva) pre svega zbog saznanja nemoći i nedostojnosti. Dalje šta Bog da. Sveti Simeon Novi Bogoslov je rekao da je svako služenje u okrilju Crkve, kada se vrši u cilju ugađanja Bogu, preblaženo. Postupite po volji Božjoj, umolivši Boga da Vam daruje da postupite onako kako je Njemu blagougodno.
 
29. decembra 1863.
 
106. Jednom nastojatelju: o milosrđu
 
Po dolasku mom u obitelj Svetitelja Hristovog Nikolaja, neko vreme sam oklevao da pišem i Vama. Očekivao sam da će nesabranost, koju je tako obilno zadobila duša moja za vreme dugotrajnog putovanja, malo po malo prestati, budući postepeno ublažavana osamljenošću. Ne, nisu se ostvarile moje nade! I dalje sam rastrzan, gubim dragoceno, nepovratno i brzo prolazno vreme, a želim da ga svecelo posvetim pokajanju. Trebalo je da provedem neko, o to duže, vreme u gostima u Kostromi, trebalo je da boravim u Jaroslavu, bio sam dužan da se pobrinem o ustrojstvu svojih kelija: sve to rasejava čoveka, uvodi u dušu brigu o zemlji, odvlači od brige suštinski neophodne brige o Nebu. A svaka briga o Nebu, ako nije nadahnuta pokajanjem mrtva je, neistinita. „Bezakonje moje ja ću objaviti, i brinuću se za grehe svoje„, pevao je Bogonadahnuti David. Zbog toga što ne mogu da se otrgnem od nesnosnih svakidašnjih trzavica, koje se lepe za mene, nepravedno je da Vas lišavam svoga pisma, na koje imate uvek prava, kao na danak, kao na dug, kojima ste obavezali moje srce, pruživši mi tako mnogo ljubavi i ukazavši mi poverenje. Vi i predivno slovesno stado Vaše često se pojavljujete pred očima duše moje, javljate se tako utešno, tako blisko. Duh skraćuje materijalno rastojanje… Gledam na Vas, i govorim srdačnom ljubavlju: „Gospode, spasi ih. Gospode, blagoslovi ih. Gospode, upravi puteve njihove ka istinskom blagougađanju Tebi“!
Prilikom našeg ličnog susreta, rekli ste mi da Vas mnogi prekorevaju zbog Vašeg milosrđa prema bližnjima i smatraju ga suvišnim i preteranim. Vi ste želeli da čujete moje mišljenje o ovom pitanju. U to vreme duša moja je bila pomračena pogubnom nesabranošću, srce je postajalo grubo od okorelosti i neosetljivosti neizbežnih svojstava srca pri odsustvu pokajanja. Od pokajanja se rađa umilenje, umilenje osvetljava klet duševnu, unoseći u nju svetlost duhovnu od Svetlosti Hristove. Nije bilo ove svetlosti u mojoj duši, nema je ni sada. Usamljenost barem daje mogućnost da se sećamo njenog (svetlosti) postojanja. Samo sećanje na Svetlost već prosvetljuje. Pri takvom sećanju izneću Vam svoj odgovor, koji je prilikom našeg susreta bio samo ćutanje, ili obećanje da ću odgovoriti pismeno iz svoje osame. Želim da sada ispunim svoje obećanje. A onda nije ni trebalo otvarati uzalud usta i mrdati jezikom samo zbog domišljanja uma, jer u duši nije bilo odgovora. Rukovođen Jevanđeljem, počinjem da gledam u dubinu i visinu učenja Hristovog. Pozivam vas: popnimo se na vrh gore svete, to jest, pogruzimo se u pokajanje i molitvu, a iz njih, iz stanja koja se iz njih rađaju pogledajmo na čudesa Božja u zemlji Egipatskoj, na polju Taneosu (Is. 77,12), u zemlji našeg izgnanja i ropstva.
Umolimo Gospoda da nam On daruje da vidimo ta čudesa: On otvara oči duše, tada će one videti čudesa od zakona Njegovog.
Ispitujem milosrđe, koje nam je zapovedio Gospod: vidim bezdan nesagledivi, vidim visinu koja izmiče pogledu. On nam zapoveda: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk. 6, 36). Da bismo ispunili ovu zapovest treba da postanemo toliko milosrdni, koliko je milosrdan beskonačno milostivi Gospod. Široka je zapovest Tvoja veoma (Ps. 118). Ko, zaista, može da je sasvim ispuni? Samo onaj ko je, obuzet Duhom Tvojim Svetim, napustio deci tako svojstveno hodanje stazom zapovesti Tvojih sa mukom i krajnje polagano, i počinje da hodi po njima (zapovestima) divovskim koracima i više juri, nego što korača, leti na krilima Duha. Ali ja, grešnik, mračni grešnik, kad god gledam sebe, svagda vidim mešanje dobra i zla, predano čovečijem rodu od njegovog praoca, koji je drsko i grešno okusio od drveta poznanja dobra i zla. Ja izgledam ljudima milosrdan, ali tačno proverivši sebe, ispitavši sebe, nalazim u sebi samo glupu masku milosrđa. Dobrotvori u meni prazna slava, milosrdno je u meni pristrašće, blaga je u meni lakomost, milostivo je u meni telo, milosrdna je u meni krv, ali da me pobuđuje na milosrđe zapovest Hristova, čista, sveta, to ne nalazim u sebi. A kada ja, mračni grešnik, dođem k sebi na kratak tren i poželim da budem milosrdan u skladu sa zapovešću Hristovom, vidim da moram da učinim užasno nasilje nad srcem svojim. Obličava se bolest srca mog svetom zapovešću; uveravan njome, smatram sebe, po prirodi milosrdnog, za čoveka okorelog srca, čovekomrsca u svetlosti Jevanđelja. Moje srce pristaje da podstaknuto krvlju bude milosrdno, ali da bude milosrdno po zapovesti Hristovoj za njega je raspeće.
Tako videći sebe, upoređujući svoje stanje sa onim koje je naznačeno u Jevanđelju za učenika Hristovog, smatram da ja, koji imam prirodnu naklonost ka milosrđu, ne treba da se poveravam tom prirodnom raspoloženju, već treba da ga umrtvljujem. Dužan sam primoravati sebe na milosrđe u skladu sa zapovestima Jevanđelja, makar to bilo skopčano sa prisiljavanjem srca, koje nosi u sebi zarazu greha, zajedničku svim ljudima. Prirodno milosrđe, kao proizvod tela i krvi, ne može da bude Bogougodna vrlina. Osim toga, ono je neprijateljsko zapovestima jevanđeljskim. Radi njegovog sasecanja i umrtvljenja donesen je na zemlju mač jevanđeljski. Oni koji su vođeni prirodnim milosrđem prebivaju u mraku pod uticajem ljutog, svezlobnog gospodara ovoga sveta.
Gospod, Spasitelj sveta, za vreme Svog prebivanja na zemlji, kazivao je jednom učenicima svojim da Njemu valja ići u Jerusalim, da će tamo mnogo postradati, ubijen biti i da će u treći dan ustati. Tada je prvovrhovni Apostol, sveti Petar, pokretan prirodnim milosrđem, počeo da protivreči Gospodu. „Bože sačuvaj, Gospode, govorio je on, to neće biti od tebe“. Je li u ustima Bogočoveka reč „satano“ bila samo prekorna? Sačuvaj Bože da dopustimo takvo bogohuljenje! Ovom rečju Gospod pokazuje da se misli i osećanja palog čoveka nalaze pod uticajem satane, iako ce, po svemu sudeći, čini da su dobri. Postupci čoveka podstaknuti nagonom njegovog srca stapaju se sa delatnošću satane u jedno.
Tako je ozleđena žalosnim padom priroda naša! Tada, kazuje Jevanđelje, Isus reče učenicima Svojim: „Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za Mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga„. Treba umrtviti milosrđe čiji je uzrok krv; treba zadobiti milosrđe čiji je uzrok i izvor svetla i sveta zapovest Hristova; ona je Duh, ona je život večni. Evo odgovora koji sam obećao. Savetujem Vam ono što smatram za sebe neophodno potrebnim: odbacite milosrđe koje u Vama deluje od krvi, drugim rečima, od osećanja srca, i upustite ce u zadobijanje milosrđa koje je propovedano Jevanđeljem, koje je učinilo čoveka Bogopodobnim. Pred Vama će se otkriti nedogledno poprište za podvig i trku dobru. Kakvo god napredovanje u milosrđu zadobili, ono će Vam se učiniti ništavno u poređenju sa uzorom milosrđa pokazanim u Jevanđelju. Samo napredovanje Vaše učiće Vas smirenju i dovoditi do njega. Takvo je svojstvo duhovnog napredovanja. Naprotiv, ko se ne odriče sebe, ne gubi život svoj, deluje po nagonu osećanja srca i pobudama krvi, taj na svaki način ostvaruje svoje „ja“, vidi dobro u svojim pobudama, u svojoj delatnosti obnavlja upravo sebe, stiče malo po malo visoko mišljenje o sebi. Takav, misleći da napreduje duhovno, uspeva samo u teškom padu. Tamna prelest ovladava njegovom dušom, tuđ mu je duhovni način življenja, tone sve dublje i dublje u lažno zvani razum i tamnu prelest. Prelest je pravedna nagrada onome je zavoleo i poštovao svoje palo „ja“, ko nije hteo da pobožno umrtvi sebe, ko nije zaželeo stanje o kome govori sv. Apostol: „Živim ne više ja, nego živi u meni Hristos…“
Nekoliko reči o obitelji Babajevskoj. Njome sam veoma zadovoljan. Bratiju čini oko devedeset ljudi, a među njima ima nekoliko podvižnika dostojnih pažnje. Manastir je opštežiteljni Bogosluženje se vrši jednostavno, kako treba (po crkvenom poretku), sa strahom Božjim. Pojanje u nedeljne i praznične dane je pridvorno[1] a u ostale dane je znameno[2]. Dve crkve, hladna i topla, prostrane su, a dve druge, nad Svetim Vratima i bolnička, su male. U velikom zasebnom zdanju, koje je spojeno i završava se kulama isto kao i prednja strana, smeštene su i je nastojatelja i trpezarija sa svom njenom opremom i priborom. Uz bolničku crkvu je manje zasebno zdanje, u kome se nalazi nekoliko ostarelih i bolesnih inoka. Na dva ugla, koja se nalaze nasuprot glavnom konaku dve su kule, simetrično onima koje se nalaze na krajevima velikog zdanja. Van manastira je prostrana gostionica za putnike i goste. Celo zdanje je od kamena. Manastir se nalazi na blagoj padini brega, okrenut je glavnom, pred njom stranom prema zapadu, prema Volgi i rečici Solonjici, koja se uliva u nju. Vazduh je čudesan, tlo je od peska i šljunka, od čega je neobična suvoća. Ovdašnji inoci pričaju da kod njih ni u izuzetno kišovitu jesen nema blata. To je sasvim prirodno, sudeći po zemljištu. Pored same obitelji je veličanstvena šuma sa raskošnim hrastovima. A ti velikani, ti starci, razume se, stoje tu više stoleća. Hrastovu šumu na rastojanju od pola vrste od manastira preseca šiprag, a iza njega je šuma od tamno zelenih jela. Pored šuma, od manastira obalom Solonjice pruža se predivna poljana. U proleće nju pokrivaju vode široko izlivene Volge, i natapaju je obilnim muljem. Ona daje mnogo odličnog sena. Kada sam došao ovamo, seno je već bilo skupljeno; manastirsko stado se napasa na poljani, koja, zasitivši ce u proleće, ne prestaje i sada da se ukrašava neobično nežnim zelenilom. Po ovoj divnoj poljani ja šetam. Hodam u hladu, koji ujutru šuma daleko rasprostire po poljani. Moje oči slobodno i neodređeno lutaju svuda okolo, uživaju u prirodi, koja je ovde naročito mila, nežna i predivna za moje oči i srce. Volim da posmatram vodu, široko prostranstvo voda, da crpim odatle neobjašnjivo nadahnuće. Dešavalo se da duže vremena stojim na obali ljutitog Ladoškog jezera, a besni talasi stizali su monotono da razbijaju svoje glave o kamen pred mojim nogama. Motrio sam na Volhov sa prozora Staro-Ladoškog Nikolajevskog manastira, na sumorni, večno nemirni Volhov. Sada sa prozora svoje kelije posmatram veličanstvenu Volgu. Ona je od manastira udaljena ne više od sto hvati. Tek počnete da se primičete Volgi, a sva okolina se raduje, osmehuje. Očigledno da ovaj kraj živi u blagostanju. Sama Volga je neobično umiljata i veličanstvena: ona je carica među rekama. Njene struje su nekako krotke, nežne, klize lagano i gipko, ali ogromnom masom. Ni sama oluja na njoj ne predstavlja ništa strašno, kao kratkotrajni gnev dobrog čoveka, sposobnog samo za dobročinstva. Ali Volgi najviše priliči kad nikakav vetar ne uznemirava njene struje. Upravo tada one klize neizrecivo prijatno, nežno, a ujedno moćno i živahno. Upravo tada Volga je naročito veličanstvena i prelepa. Njena površina postaje slična metalnom ogledalu, po kome se tu i tamo mreškaju sitne struje, kao srebrne krljušti. Video sam kako se u tom ogledalu zamišljeno ogleda mesec u noćnoj tišini, pri nadahnutom noćnom molitvenom tihovanju. Ali kada se u tom ogledalu ogleda sunce, tada nije moguće gledati na Volgu: ona je sva u zracima, u svetlosti, u zaslepljujućem bleštavilu. Pogledaš na Volgu, i tako je očigledno da je njeno naznačenje da hrani, obogaćuje ljude, izliva izobilje, život, radost. Nije takav Volhov: izgleda mrzovoljno sa obala svojih to moćno gubilište i ujedno grobnica mnogih hiljada Novgorođana, nemirnih, surovih, neobuzdanih, kao njihov Volhov. Ispred prozora mojih ocrtava se ceo predeo. Mirna prelepa Volga i ušće Solonjice, Iza reke je prostrana livada, na kojoj stogovima sena nema broja. Iza livade počinju gore blagih kosa, sa selima, crkvama i velikim spahijskim kućama. Vide se neka sela udaljena dvadeset i trideset vrsta. Gore, što su dalje od Volge tim su višlje, jedna gora pomalja se za drugom, jedno selo se pojavljuje za drugim. Tamo daleko, daleko, gde se i šume, i gore i sela slivaju u jednu modru prugu, koja se graniči sa nebom, još se razlikuju na modroj prugi tu i tamo tačke koje se belasaju: to su crkve. A kako je srcu draga suprotna obala rečice Solonjice! Kako su prijatne ovalne strmine! Na njih svaki dan pastir iz susednih sela izgoni stado. On često sedi na osamljenom, jarko zelenom vrhu živopisnog ljupkog brežuljka pri ušću Solonjice u Volgu. Odatle dugo po smatra kako po čuvenoj reci brodovi i druge lađe nose plodni rod blagoslovenih krajeva Rusije u njenu severnu prestonicu. Nasuprot svetih vrata manastira, sa gore, iz krupnog peska i šljunka ključa hiljadu izvora. Voda je u njima čista kao kristal, hladna kao led, ukusna, laka, pravo blago za asketu, koji uz tako izvanrednu vodu može lako da se odrekne svih drugih napitaka. Sveti Grigorije Bogoslov, opisujući svoje usamljeništvo, blagonaklono spominje izvorsku vodu, koja je bila njegovo jedino piće. Ako budete imali priliku da ikada posetite Babajevsku obitelj svetitelja Nikolaja i zaželite da upoznate moju keliju, daću Vam siguran znak: bacite pogled na prednju stranu manastira, na to dugačko, dvospratno zasebno kameno zdanje; nad njim su dva simetrične mansarde, svaka sa tri prozora. Jednu od mansardi zauzimam ja… Kada manastira još nije bilo, na tom mestu slučajno je bilo sakupljeno mnogo „babajki“ (drvenih trupaca). Iznad njih se javila čudotvorna ikona Svetitelja Mirlikijskog. Pobožni su sagradili manastir na mestu koje je osvećeno javljanjem ikone, a javljanje ikone nad babajkama dalo je i ikoni i obitelji naziv Babajevski…
Opet se prenosim krilima misli i ljubavi k Vama, ka ovcama Vašim, tim zemaljskim anđelima. Svi oni, tako otvoreni, gostoljubivi, bratoljubivi, jesu Anđeli. Vi ste ih naučili da budu takvi. Svima prenesite moj najsrdačniji pozdrav. Kada su me neki od njih ispraćali pri odlasku iz Vaše svete obitelji, zapodenuo se između ostalog razgovor i o tome kakvoj se malaksalosti izlažu pojci od svog poslušanja. Sa svoje strane ispričao sam da je zbog te iznemoglosti ustanovljena u našoj obitelji „čreda“ (red) za jutrenju i večernju službu. Polovina pojaca stoji prilikom tih službi na klirosu (za pevnicom), a druga ne stoji. Sledećeg dana poju oni koji su se sinoć odmarali, a oni koji su pojali sinoć odmaraju ce. A na tim službama uče se pojanju oni koji su nedavno došli u manastir, a imaju glas i dar za pojanje. Na Božanstvenu liturgiju i Svenoćno bdenje dolaze svi. Svideo se bratiji Vašoj poredak uveden u Sergijevoj pustinji. Oni su mi priznali da neki od njih osećaju jaku malaksalost, pa čak i osetan poremećaj u grudima, posle koga može da usledi i gubitak sposobnosti za pojanje i hronične bolesti, koje brzo i pravo vode na groblje. Imao sam prilike da vidim gorke primere za to. Obećao sam Vašim čedima da ce u svom pismu zauzmem za njih pred njihovim čedoljubivim Ocem, koji je i moj Otac. I zato sam pred njim tako odvažan.
 
108. Onome koji je ponovo stupio u manastir i doživeo iskušenja
 
Put našeg života nalik je plovidbi po širokom moru. Na tome moru ponekad je tiho, a ponekad duva povoljan vetar; ali je najčešće na njemu bura. Kad vidiš kako se približava bura, kad vidiš samu buru, ne treba da se uznemiravaš, da padaš u uninije i očajanje treba da se suprotstaviš talasima i protivnom vetru. Inače brod duše može da doživi brodolom, pa čak i da potone. Ako se za vreme bure nešto slomi ili povredi u brodu duše, ne treba se uznemiravati. Treba potražiti pogodno pristanište, uploviti, popraviti ono što je oštećeno i nastaviti sa plovidbom, uzdajući ce u Svemogućeg Boga. Svemogući Bog neće ostaviti onoga ko se uzda u Njega! I same bure biće na korist slugi Hristovom: one će od njega napraviti iskusnog moreplovca. Pristaništa u koja uplovljava brod duše su: molitva i skrušenost duha, čitanje Sveštenog Pisma i Otačkih knjiga, saveti bližnjeg, ako je bližnji sposoban da pruži dobar savet u Gospodu. Umiri se: blažen je čovek, kaže Sveto Pismo, koji pretrpi iskušenje. I, naprotiv, svako ko ne pretrpi iskušenje neiskusan je. Bura koja je prošla neka ti posluži kao pripremna, opitna pouka za podnošenje budućih bura. Na vreme razmotri kako treba da se vladaš kad je bura na vreme se pripremi i izuči je. A bure će sigurno nastupiti. Premudri Gospod je tako uredio, da kroz mnoge nevolje treba da uđemo u Carstvo Nebesko, koje smo izgubili, i koje gubimo kroz ne blagovremeno i nezakonito stremljenje ka nasladama. Svi mi, poput našeg praoca, skloni smo da pružamo drsku ruku ka zabranjenom plodu poznanja dobra i zla, skloni smo materijalnoj utehi, brzo nas prevari privid duhovnog rasuđivanja i dobrodetelji, pod čijom maskom se uvlači zlo koje nas ubija. Patnja deluje suprotno od naslade, te stoga sprečava naš pad i pomaže nam da ustanemo. Zbog tih svojih svojstava patnja nam je neophodna za spasenje. Usled neophodnosti patnje Spasitelj je Svoje stado stazom patnji poveo u zemlju večnog blaženstva. Onome ko se odriče patnji, On odlučno objavljuje Ko ne uzme krst svoj i ne pođe za Mnom, nije Mene dostojan.
Hristos neka bude sa tobom. Nadam se da ću te videti i reći ti ono što će Bog dati za utvrđenje tvoje duše koja je izašla iz sveta da traži Gospoda. Mislim da ću zimu dočekati u Babajevskom manastiru; hteo bih tamo i proleće da dočekam. Uostalom, kako Bog da. Moli se za mene.
 
109. Ocu koji polazi u Jerusalim; o pokajanju
 
Dakle, vest koju sam čuo o Vama je istinita! Idete u Jerusalim, u ona mesta u kojima je na zemlji prebivao Hrist Spasitelj, u mesta za koja je On ženi Samarjanki rekao: Ženo, veruj mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu na Gori ovoj ni u Jerusalimu… ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomolitelji klanjati Ocu u Duhu i Istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Još mi pada na pamet okruženje u Jerusalimu, na koje ce u Vitezdi Gospodu žalio raslabljeni: Gospode, nemam čoveka!... I ja bih hteo u Jerusalim! Vidim ga u Jevanđelju. Tamo i danas živi Hristos Koji je Svojim učenicima rekao: Evo, Ja Sam sa vama do svršetka sveta. Jedna je kapija kroz koju se ulazi u taj Jerusalim: pokajanje! Želeo bih da uđem kroz ta vrata! Želeo bih da uđem u sveti Grad! Ne bih hteo da ostanem napolju. Ne bih hteo da me na putu zadesi noć. Noću izvan grada lutaju grabljive zveri. Putnik koji odocni, lako postaje njihova žrtva! Tamo je ispričana priča o ludim devojkama koje su zakasnile. Ostale su napolju, a iznutra se začuo glas: Ne poznajem vas, odlazite!
To su misli koje su mi nehotice pale na pamet kada sam čuo za vaše putovanje u Jerusalim. Rastužila me je ta vest. Sveti Jovan Lestvičnik je o našem monaškom putu rekao: „Teško onome ko je sam; a tamo gde su dva ili tri sabrana u Gospodu, tamo je i Gospod među njima“. Žao mi je dobrog putnika koji odlazi u daleku zemlju. Njegova dobra reč i dobro delo zbog velikog rastojanja ostaće skriveni i više neće delovati na nas. Tešim se time što smo svi mi u vlasti Božijoj, što Promisao Božiji čuva sve i nevidljivo drži za ruku Svoje iskrene služitelje, usmeravajući ih na put Svojih Svetih htenja. Šta da vam kažem kao uputstvo? Ono što i sebi neprestano ponavljam: pogruzimo se u pokajanje, prebivajmo u njemu, očišćujmo rize naše. Savršimo svoje delo, a Bog će svakako savršiti Svoje: očišćene pokajanjem On Ne prosvetiti blagodaću Svoga Svetog Duha.
Želim vam srećan put. Molim da ne prekidate Vašu ljubav prema meni grešnom. Molim Vaše svete molitve za mene grešnog!
 
110. Monahu koji se nalazi u teškoj situaciji
 
Spustivši krila misli i osećanja pobožno stojim pred Vama. Toj pobožnosti uče me anđeli koji, po rečima Svetog Pisma, sa dubokim poštovanjem gledaju na zemaljska stradanja služitelja Hristovih. I zaista, veličanstven je prizor koji nas prinudi na duboko poštovanje: telom i krvlju guše se telo i krv. Molim vaše svete molitve: jer „Gospod je blizu onima koji su skrušeni u srcu i uši Njegove slušaju molitvu njihovu“.
Prepodobni Mojsije Skitski svojevremeno je video Duha Svetoga kako je sišao na mladog monaha Zahariju i shvativši da je jezik Zaharijin postao prut Duha Svetoga, upitao ga je:“ Kaži mi, kako da se vladam?“ Zaharija je skinuo kamilavku sa svoje glave, stavio ju je pod noge, izgazio i rekao: “ Ako čovek sebe ovako ne pogazi ne može da bude monah“.
Onaj kome su pred očima smrt i večnost kao nepromenjiva i neizbežna sudbina svakog čoveka, podsmeva se zemaljskim tugama i radostima. A kome neprijatelj ukrade sećanje na smrt i večnost pred njegovim očima prolazni život izrasta u večan, a patnje u neizmerne i nesavladive divove. No, čim se monah setio smrti, divovi su pali u prašinu; strgnuta je zavesa koja od njega skriva večnost: zemaljski događaji za njega su kao dečije stvari kao zabave i kazne za decu!
U večnost! U večnost! Idemo, jurimo putem života. Sve slatko i gorko ostaje za nama. Ono što je prošlo kao da nikada nije postojalo. Samo večno ne podleže vremenu, ne podleže promenama, i treba da bude prihvaćeno za stvarno, dostojno naše pažnje i briga: jer ostaje zauvek. Đavo se trudi da raseje našu pažnju, kako bi joj izmakla večnost. Večnost izmiče pažnji, a čovek se pati i muči se u đavoljim mrežama. Duhovni razum, tj. smirenomudrenost, cepa te mreže. „Sećaj se kraja svoga, i do veka nećeš sagrešiti“, niti zbog roptanja na blaženi jaram Hristov, niti zbog iznemoglosti usled željenog i preslavnog monaškog podviga. Ko pretrpi do kraja biće spasen. A ko se pokoleba objavljuje Bog njemu neću biti naklonjen.
I opet molim Vaše svete molitve.
 
12. oktobar,
nedostojni arhim. Ignjatije
 
111. Blagoslov za dobar početak
 
Gospod neka blagoslovi tvoju nameru i neka ti pokaže put kojim ćeš poći. On, Koji je preorao zemlju tvoga srca patnjama, umrvio je iskušenjima od strane ljudi, neka je zasadi semenom Svoje svete Pravde i neka te uteši plodom duhovnim.
Onaj koji moli tvoje svete molitve
 
arhimandrit Ignjatije.
 
112. Bolesnoj starici koja je stupila u manastir sa svoje dve ćerke. O odgovornosti roditelja za vaspitanje svoje dece; o blagodarenju Bogu u nevoljama
 
Oprostite što ne znam Vaše ime, pa ću se usuditi da Vas nazovem „majka“. Prilikom moje posete Spaso Borodinskom manastiru Vi ste me pozdravili sa tako srdačnom radošću, kao rođenog sina sećate se, kada me je gospođa Igumanija predstavila Vama u manastiru? Tako duboko ste me dirnuli! Rekli ste mi: „Toliko smo Vas čekali ovde“. Vaše reči su mi ostale u sećanju, iako je to za mene neuobičajeno jer sam veoma zaboravan.
Blago Vama! Vidim nad Vama divnu ruku Božiju! Vi sami ste pod krstom bolesti; a Vaša deca plod Vaše utrobe priklonila su svoja ramena da ponesu krst Hristov, odbacivši jaram sveta kao nepotreban! Moja majka se mnogo ljutila prilikom moga stupanja u manastir; ali na samrtnom odru, nekoliko minuta pre upokojenja, rekla je:“ Sada, u ovom času, ja imam jednu utehu: što je moj stariji sin u manastiru“. Često razmišljam o tome kakva će neopisiva tuga obuzeti na Strašnom Sudu Hristovom one roditelje koji će gnevno i strašno da razobliči i osudi nelicemerni Sudija zato što su svoja čeda prineli na žrtvu svetu i gospodaru sveta! I kakva će neuporediva radost obuzeti one roditelje koje će taj Sudija da blagoslovi i pohvali zato što su svoja čeda prineli na žrtvu Bogu, zato što su ih pripremili da budu žitelji svetloga raja! Takva radost i Vas očekuje! Dva venca Vas očekuju: jedan zbog Vaših sopstvenih patnji, a drugi zbog Vaše dece. Dobri su venci blaženstva! Zar nije ugodno pripremati se za njih?… U potpunosti oni se dobijaju u onom životu, a već ovde možemo se pripremati za njih. Po milosti Božijoj naučiću Vas kako da ih uhvatite (oni su fini, duhovni: ne zna svako kako da ih uhvati!) i kako da se za njih pripremite. Uzmite sebi za pravilo da svakodnevno blagodarite Gospodu za svoju čašu tj. za Vaše bolesti, za sve Vaše patnje, za sudbinu Vaše dece. Blagodarenjem Bogu naročito se odgone pomisli tuge: kad takve pomisli naiđu, „blagodarenje“ se proiznosi jednostavnim rečima, sa pažnjom i često dok ne donesu mir u srcu. Od pomisli tuge nema ; nikakve koristi: one ne izbavljaju od tuge, ne donose nikakvu pomoć, samo uznemiravaju dušu i telo. Dakle: one dolaze od demona, i treba ih terati od sebe. Pomisli tuge odgone se “ blagodarenjem“ Bogu. „Blagodarenje“ isprva umiruje srce, zatim mu donosi utehu, a na posletku i nebesku radost zalog i predukus večne radosti. Blagodarite i pripremajte se za venac. hteo bih da vidim na Vašoj duši pripremljeni Nebeski venac, venac duhovne radosti! „Blagodarenje“ jednostavnim i malobrojnim rečima učiniće više nego hiljade najumnijih knjiga. „Blagodarenje“ je oružje zaveštano hrišćanima Duhom Svetim preko Apostola. „Blagodarenje“ je apostolsko i Božansko učenje i predanje, blagodarenje Bogu koje savršava čudesa i znamenja! Ta znamenja se ne vide telesnim očima, nego neuporedivo uzvišenijim duševnim i u odaji duše: tamo je od Božanskog dodira groznica patnje ostavila Petrovu taštu i ona počinje da služi Gospoda. Petar je slika vere; tašta njegova slika je duše. Blagodarenje je silno Bogom svesilnim, Kome se prinosi! Blagodarenje je silno verom, koja je jedina u stanju da primi i obuhvati neograničenu silu Božiju: vera nema granica, kao što ih nema Bog, niti išta što se odnosi na Boga. Razum, koliko god bio razuman ograničen je: on nije pogodan za dela Božija. Sve Božije, svako znamenje, on dočekuje odbijanjem: „Kako?“ „Je li moguće?“ „Zašto?“ Odlazi ti nepotrebni i Bogom odbačeni! Priđite sveta vero i glasna propovedi Hrista i spasite nas!
 
113. Nekom sveššeniku, duhovnom sinu. O bolestima i o ogorčenosti duše
 
Hvala ti na tvome pismu i za čestitku povodom mog imendana. Već me je i to mnogo utešilo što sam video tvoj rukopis. Ne kažem: zbog moje ljubavi prema tebi (ja ljubav još nisam dostigao), nego zbog navike samo to što sam video tvoj rukopis veoma me je utešilo. Nije me rastužilo tvoje ćutanje: pravdao sam ga tvojom bolešljivošću, zauzetošću poslovima i pomislima koje bolesnim i zauzetim govore: “ do sledeće pošte!“ I ta sledeća pošta sada je stigla: imam tvoje pismo. I ti oprosti meni iz istih razloga iz kojih ja praštam tebi. Za sve to vreme ja gotovo nikome nisam pisao osim tebi, ili sam pisao ne tako i ne toliko koliko je bilo potrebno. A pisao sam, veruj mi, do iznemoglosti, do bola. Onaj ko zna kako bolest steže i vezuje čoveka oprostiće mi na mome ćutanju.
I ti si bolestan! Šta da radiš! Bolestan ne može sasvim da se ubroji u žive, jer živi poluživotom, nekakvom senkom života. I same njegove duševne sposobnosti obamiru i ne deluju onako kako bi trebalo da deluju. Sada hrišćani ne stradaju od okova i mačeva, nego trpimo muke od bolesti i drugih nevolja; našem vremenu data su sitna stradanja. Pretrpimo ih. Vaga i nagrada je kod Boga.
Odakle u tebi ljutnja? Milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se (Ps. 84,11), kaže Sveto Pismo. Dakle: gde nema „milosti“, gde je ljutnja, tamo nema „istine“; i gde nema “ mira“, tamo nema „pravde“. A stanje duše kome su strane Božanska Istina i Pravda, ne treba smatrati za „stanje od Boga“. Od takvog stanja treba izbavljati svoju dušu, a uvoditi u nju stanje koje daruju Božanska Istina i Pravda, stanje „mira i milosti“. U tome ćeš uspeti ako sam sebi kažeš: “ Ne događa mi se bez Promisla Božijeg to što mi se događa. Neka bude blagosloveno ime Božije od sada pa do veka!“ I nemoj previše da gledaš na okolnosti života: ne stoje one, nego se brzo kreću i smenjuju. I sami jurimo prema večnosti! A ko se zagleda u okolnosti i kome se one učine nepromenjivim lako pada u uninije. Onaj pak ko vidi da sve leti, pa i on sam, njemu je lako, i radost mu je na srcu.
Hristos neka je sa tobom.
Moli se za mene.
 
114. Ocu koga su zadesile nevolje. O borbi sa pomislima
 
Uzdignite se na krilima vere iznad mračnog, dubokog ponora nevolja koji se iznenada pojavio pred nama! Ne prepuštajte se sumnjičavim ljudskim razmišljanjima, nego smelo stupajte hrabrim koracima vere, pa će se pod Vašim nogama meki, vlažni talasi pretvoriti u tvrde mermerne ili granitne ploče. Ne treba da se uplašite ili da posumnjate kad ugledate more patnji i jak vetar, jer Onaj Koji Vas poziva da hodite po tom moru i takvim hodom odvaja Vas od ostale Vaše braće je Sam Gospod. Taj priziv je ujedno i blaženi izbor! Hristos „svoje“ obeležava pečatom stradanja! On je našao da mu je Vaša duša potrebna i stoga je pečati Svojim pečatom! Jer malo stado, udeo Hristov, stoji odvojeno od mnoštva ostalih ljudi; oni koji su Hristovi, u svojim rukama drže čašu Hristovu, kao obeležje toga da ih je Hristos izabrao; na njihovim ramenima je Krst Hristov. Daleko, daleko od njih su sinovi sveta! U bezbrojnoj gomili, bučni i svetom opijeni, oni jure za prolaznim brigama i na sladama. Vreme se u njihovim očima pretvorilo u večnost. Oni bezbolno provode život, napreduju u onome što je propadljivo, i zaboravljeni od strane Boga, ne bore se protiv đavola: oni su ugodni đavolu oni su udeo njegov. Čaša Hristova otvara ulaz u oblast duhovnog razuma, duhovnog stanja, i onaj ko tu uđe i pričesti se sa trpeze duhovne utehe postaje mrtav za svet, bezosećajan u odnosu na prolazne patnje i lišavanja, on počinje da svoje zemaljsko lutanje savršava kao da ga krila vere nose po vazduhu, iznad svega ostalog. Okovi razuma prikivaju nas za zemlju za oblast muka. Pošto se nalazimo na zemlji mi i protiv svoje volje bivamo podvrgnuti mukama. Vera pak odvaja od zemlje, oslobađa od okova, izbavlja od muka, uznosi na nebo, uvodi u duhovni mir. Oni koji su ušli u taj mir, počivaju u hladu, naslađujući se na raskošno prostrtim, dragocenim odrima Bogoviđenja.
Primite ove redove što Vam ih upućujem iz saosećanja, koje je već prilikom mog prvog susreta sa Vama podstakla u meni Vaša duša, jer ona u svojoj dubini nosi neki poseban zalog: zalog tajanstveni, Bogoljubazni, zalog Bogougađanja. Primite ove redove iz zemlje stradanja u kojoj sam se ja još davno nastanio; Bogu nije bilo ugodno da idem opštim, uobičajenim putem! On me je postavio na odvojenu stazu, u oblast sasvim drugačiju, i retko srećem putnika koji ide tom stazom, koji je posetio tu zemlju i sa kojim bih mogao da prozborim na njenom jeziku, koji mi je postao donekle poznat i koji utešno zvuči za sluh duše moje, jer u njegovim glasovima čujem nešto što mi je srodno.
Šta se između ostalog događa u toj čudesnoj zemlji? Tamo je nepomirljivi rat, tamo su neprestane bitke i krvave seče između Izrailjaca i inoplemenih naroda. Među inoplemenicima na Izrailjce ustaju i divovi, sinovi Enakovi, patnje, koje u nama izazivaju strah, slabost i očajanje. Uhoda Izrailjev, razum, dušu i njenu vojsku ovako izveštava: Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskoga, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, taki ce i njima činjasmo. Ne možemo ići na onaj narod, jer je jači od nas (Bro. 13,32). Tačno! Razmišljanje zasnovano na uobičajenom toku stvari navodi ljude na strah pred užasima te zemlje. Ali istinski Izrailjac, veran Bogu, rukovodi se verom u Boga. On je obučen u sveoružije. Poseći ću neprijatelje moje, kliče on, stići ću ih i neću se vratiti dok ne budu pogubljeni. Pašće pred noge moje. U tom ratu ne vrede mnoga i fina razmišljanja na koja je prisiljen um koji se uzda u sebe i svoju snagu, u broj i uzvišenost svojih znanja da će se tako suprotstaviti hordama inoplemenika koje nadiru. Sinovi Jefremovi zatežući i bacajući strele kaže Prorok okrenuše ce u dan rata (Ps. 77,9). Neće se održati ljudsko razmišljanje pred gustim redovima inoplemenika! Oni će ga nadvladati, proizvešće uznemirenje u umu i pometnju u mislima, i pobeda će tada biti na njihovoj strani!
Radi uspeha u nevidljivoj borbi sa knezovima vazduha, duhovima zlobe, mračnim gospodarima sveta, treba se prihvatiti oružija koje pruža vera: jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi (1. Kor. 1,25). Čudne i strašne za telesni razum izgledaju staze i učenja vere; ali čim čovek iz samog opita unutrašnjim duševnim osećajem uvidi moć vere brzo će ce i radosno predati njenom rukovođenju, kao onaj ko je neočekivano pronašao dragocenog nastavnika pa sa prezirom odguruje od sebe Bogom odbačenu ljudsku mudrost.
Evo oružija koje sveta „ludost“ propovedi Hristove uručuje slugi Hristovom radi borbe sa sinovima Enokovim, mračnim pomislima i osećanjem tuge koje ce u duši javlja u liku strašnih divova spremnih da zgaze i prožderu:
 
Prvo reči: „Slava Bogu za sve“.
Drugo reči: „Gospode! Predajem se Tvojoj svetoj volji! Neka bude sa mnom volja Tvoja!“
Treće reči: „Gospode! Blagodarim Tebi za sve što Ti je blagougodno da pošalješ na mene“.
Četvrto reči: „Primiću ono što sam zaslužio svojim delima; seti me se Gospode u Carstvu Tvome“
 
Ove kratke reči, pozajmljene, kao što vidite, iz Svetog Pisma, prepodobni monasi su sa velikim uspehom upotrebljavali protiv pomisli tuge. Oci nikako nisu ulazili u rasuđivanje o pomislima koje bi im se javile; ali, čim bi pred njima stao inoplemenik, oni bi se prihvatali čudesnog oružija i njime bi inoplemenika udarali pravo u lice, pravo u čeljust! Zato su bili tako silni, zato su gazili sve svoje neprijatelje, i pomoću vere, mišicom blagodati savršili su natprirodne podvige. Pri pojavi tužnih pomisli ili žalosti u srcu počnite iz sve duše, svom Vašom snagom, da proiznosite neke od gore pomenutih reči. Proiznosite ih tiho, bez žurbe, sa pažnjom, sve dok se inoplemenik potpuno ne udalji i dok Vas srce ne izvesti o dolasku blagodatne pomoći Božije. Ona se u duši javlja kao ukus slatkog i utešnog mira, mira u Gospodu. Vremenom, inoplemenik opet počinje da Vam se približava, ali Vi se opet prihvatite oružija, pa, kao što je svojim vojnicima zaveštao genijalni vojskovođa Cezar, ciljajte neprijatelja pravo u lice ni jedan deo tela ne prima udarce tako teško i nepodnošljivo kao lice. Nemojte da Vam oružije Davidovo deluje čudno i slabo. Upotrebite ga na delu pa ćete videti znamenje! Ta oružija palica i kamen učiniće više nego svi skupovi i mudra razmišljanja i istraživanja bogoslova teoretičara nemačkih, španskih, engleskih i američkih! Upotreba oružija na delu postepeno će Vas prevesti sa staze razuma na stazu vere i tom stazom uvešće vac u neopisivu i čudesnu zemlju duhovnog. Tamo je Trpeza tajinstvenog nebeskog Hleba; na tu Trpezu, prema svedočanstvu Svetog Pisma, Hristos pušta samo pobednike. Ušli ste u nevidljivi rat zato da biste dobili mogućnost da postanete pobednik, i da kao pobednik nasledite duhovne riznice. Sve to Vam omogućuje Hristos Koji Vas je zavoleo i očigledno odvojio među „Svoje“. Dakle, dok još sa same obale gledate tamno i duboko more patnji tu daljinu u kojoj se morsko plavetnilo sliva sa nebeskim, taj beskraj koji plaši veru dok još osluškujete gnevni govor talasa, njihovo jednolično i bezosećajno zapljuskivanje ne prepuštajte se uniniju, ne puštajte u Vašu dušu more setnih razmišljanja. Tu se krije mnogo opasnosti! Tu je mnogo lakše potonuti nego u moru vidljivih nevolja. Radujte se! I opet velim: radujte se! Vi se na obali mora patnji i nalazite zato da bi ste preplivali u zemlju radosti: morsko prostranstvo ima i drugu obalu, mada se ona ne vidi očima ljudskog razuma. Ta obala je umni raj preispunjenost duhovnim nasladama. Oni koji dođu do te blažene obale, opijeni nasladom zaboravljaju sve nevolje koje su pretrpeli na moru. Čvrstom nogom stupite u laku lađu vere i poletite preko talasa kao na krilima. Brže nego što pretpostavljate i nego što možete da zamislite preći ćete preko mora, preći ćete u raj. Ali između duhovnog raja i običnog telesnog, duševnog života kojim žive svi ljudi položen je poput granice koja je kao prostrano more krst i raspeće. Nema drugog puta u raj! Kada Bog nekoga hoće da uvede u raj, najpre počne da ga navodi na put ka raju na krst. “ Obeležje izabranosti od strane Boga kaže jedan sveti asketski pisac je kada se čoveku stalno šalju patnje“. Pretrpimo umrtvljenost za svet kroz patnje kako bismo postali sposobni da primimo u sebe suštinsku oživljenost za Boga kroz očigledno dejstvo Duha. Žrtvujmo propadljivo radi Duha! U potpunosti se predajte Bogu! Bacite ce u spasonosni bezdan vere, kao sa litice u more!
Ljude ostavite po strani kao oruđe Promisla! Ta oruđa su slepa, sama po sebi nemaju nikakvu snagu, nikakvo kretanje. Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom rekao je Gospod Pilatu kada ti ne bi bilo dano odozgo (Jn. 19,11), mada je Pilat, vođen ljudskim rasuđivanjem (u tome su se sa njim bez sumnje slagali i svi ostali koji se takvim rasuđivanjem rukovode), rekao i tvrdio da on ima vlast da razapne Zatočenika Koji je pred njima stajao, i da Ga pusti. Nemojte se opterećivati nikakvim odnosima sa ljudima, nikakvim pravdanjem pred njima! Takvi odnosi i opravdanja samo narušavaju mir srca, a ne donose nikakvu korist. Ljudi su slabi, kao cvetovi koji se za kratko pojave na površini zemlje! Vi mnogo maštate o sebi, mnogo pripisujete sebi, a takođe ste nemoćan čovek. Vi ste obdareni samostalnošću, ali ujedno ne prestajte da budete oruđe, slepo i poslušno oruđe! A toga da ste oruđe niste čak ni svesni! Vi ste samostalni, da! I ne možete da ne primite platu za svoja dela. No, na beskonačno mudrim putevima Božijim takvi samostalni ljudi zapravo nemaju ni najmanju vlast i samostalnost. Isusa Nazarećanina… govorio je sveti apostol Petar Judejcima po određenom savetu i Promislu Božijem predanog uzeste i rukama bezakonika prikovaste i ubiste (Dap. 2,23). Znam da iz neznanja ono učiniste, kao i starešine vaše. A Bog ono što je predskazao ustima sviju svojih proroka, da će Hristos postradati, tako je i ispunio (Dap. 3,17-18). U delima Promisla Božijeg, ljudi su slepa oruđa. Zato Gospod ljude koji naoko imaju punoću vlasti nije udostojavao nikakve odgovornosti! Zato je i čašu, koju su My pripremili zlonamernici, demoni, telesni i bestelesni, nazvao čašom koju mu pruža Otac.
Primite ove redove kao odjek duše koja iskreno saučestvu je sa Vama, sastradava u vašoj patnji i usrdno Vam želi utehu od Gospoda.
 
115. O životu prema savetu
 
Dobio sam Vaše pismo i blagodarim Gospodu Bogu Koji je otvorio Vaše srce za primanje reči večnog života, koje nam je predao Duh Sveti posredstvom izabranih sasuda Svetih Otaca. Naročito je važan put duhovnog saveta, kojim su prolazili sveti monasi da bi dostigli prvo očišćenje od strasti, a potom i blagodatne darove. Teško onome ko je sam, rekao je sveti Jovan Zlatoust, pozajmljujući te reči od Propovednika. Raslabljeni u Vitsaidi, mada je ležao usred mnoštva drugih bolesnika, ipak se žalio na svoju usamljenost, govoreći Spasitelju sveta Koji mu je došao: nemam čoveka. Na to je nalik stanje onih monaha i monahinja koji živeći sred mnogoljudnog bratstva nemaju kome da se obrate za savet u vreme duševne napasti. Takav savet može da pruži samo onaj ko se u duševnim iskušenjima i sam savetovao sa iskusnim i osetio olakšanje duševnih patnji. To veli i prepodobni Kasijan Rimljanin, koji se tome naučio od velikih egipatskih Otaca. Stoga, blago Vama ako proniknete u pouke svetog avve Doroteja koji je opisivao prvenstveno taj put i dokazivao da su svi sveti monasi išli njime i da je krajnje teško spasiti se izvan njega. Čitanju ovih dela dodajte tople molitve Gospodu Bogu kako bi udaljio od Vas put nepravde i pokazao Vam put kojim ćete poći. Kada dobro proučite knjigu i shvatite njen duh (a onome ko se trudi i moli Gospod daje da razume) ne bi bilo loše da dođete ovamo. Kad Bog izvoli da dođe te, ovo što sam Vam rekao u nekoliko reči moći ću da Vam objasnim podrobnije. Ako Vam Gospod daje u srce da se držite mog grešnog saveta, onda ni ja, uzdajući ce u Gospoda Koji umudruje mladence, neću odbiti da Vam poslužim, tim pre što na meni leži obaveza takvog služenja.
 
10. marta 1842.
 
116. Istoj osobi o istoj stvari
 
Dobio sam Vaše pismo od 24. aprila; od srca Vam blagodarim na čestitkama povodom Praznika nad praznicima; uzvraćajući čestitke, želim i Vama i sebi da se udostojimo učešća u praznovanju beskrajne Pashe, u nezalaznom danu Carstva Hristovog, čega bivaju udostojeni svi koji se ovde potrude da životvornim jevanđelskim zapovestima vaskrsnu svoje duše iz grehovne umrtvljenosti.
Neka Vam bude po veri Vašoj! U drevnom, još hrišćanskom Egiptu, bilo je mnogo velikih ženskih manastira. U jedan od takvih manastira došao je vođa razbojničke bande kako bi izvideo situaciju i posle doveo svoju družinu radi pljačke. Da bi lakše mogao da obavi izviđanje, odenuo je monašku odeću. Ugledavši starca igumanija i monahinje ga pozvaše u konak. Igumanija je svojim rukama oprala noge razbojniku, tobožnjem monahu, i tom vodom poprskala monahinje. Jedna od monahinja bila je slepa. Doveli su i nju. Kada je voda kojom su bile oprane noge razbojnika dotakla njene oči, ona je istoga časa progledala. Eto kakva je sila vere. Starešina razbojnika se pokajao i primivši monaški postrig ugodio je Bogu. Tako i vaša vera, koja Vam služi na spasenje, kao i vera mnogih drugih, neka posluži i meni, da me podstakne da ostavim svoju lenjost i raslabljenost. Zato postupajte kao što postupate sada, imajući za Vaš postupak svedočanstvo avve Doroteja. Pouke velikog Antonija nas uče da u krug našeg delanja puštamo samo one postupke koji imaju svedočanstvo Svetog Pisma i Svetih Otaca. Prihvatam radi Boga vašu želju da slušate moje grešne savete. I Vašu i moju nameru neka blagoslovi Gospod Isus Hristos Koji je rekao: bez Mene ne možete činiti ništa. Ovih dana za Ladogu ide monah iz našeg manastira Ilarion, moj duhovni i bliski učenik. Nadam se na milost Božiju da Vam neće biti neprijatno da na njemu vidite kakve plodove razuma i dobrote donosi poslušanje. Blagoslov Božiji neka počiva na Vama. Sam Gospod neka Vas udalji sa puta nepravde i pomiluje Svojim svetim Zakonom, neka prosveti Vaše oči zapovešću Svojom, da razumete čudesa Zakona Njegovog, da je zapovest Njegova život večni.
 
117. Istoj monahinji: o molitvi uopšte; o čitanju nepravoslavnih knjiga; o milosti
 
Milosrdni Gospod naš Isus Hristos, Koji u licu Svoje male braće prima ljudske žrtve, neka primi i Vaše bacanje pred moje grešne noge i neka Vas blagoslovi i ukrepi i uputi na stazu svetih Zapovesti Svojih. Ako osećate da se Vaše telo ne umara od određenog broja poklona, onda dodajte još nekoliko kako bi telo osetilo izvestan umor, koji pogoduje skrušenosti srca, sećajući se i sledećih reči svetog Isaaka Sirijskog: „Gledaj da se u želji da umnožiš svoje napore ne zaustaviš sasvim i da ne presečeš čitav tok svoj. Ne pružaj svoje noge preko snage, da se potpuno ne ulenjiš“ (Slovo 10). A i sledeće reči takođe pri padaju Isaaku: „Svaka molitva od koje se telo ne umori smatra se za odbačenu: jer takva molitva je bez duše“ (Slovo 11). Koliko su tačne ove poslednje reči, toliko su i prve važne i utemeljene: one su bile upućene bratu koji je naročito činio velike metanije. Sveti Isaak u 40. slovu kaže: „U molitvi zavoli više poklone nego vežbanje u stihosloviju“, tj u čitanju psalama i kanona. Količina poklona neka bude određena postizanjem njihovog cilja. Cilj je da se sagori telo, pri čemu se rasplamsava duh. Pri tome dobro je setiti se reči svetitelja Dimitrija koje su plod njegovog iskustva i tiču se života u keliji: „Bolja je kratka a česta molitva, nego duga sa velikim pauzama između“. Vi pitate šta znači telesna molitva? To je uopšte molitva početnika, naročito pevničko pojanje, pogotovo iz nota, gde se sva pažnja obraća na glas. Sa ove molitve, praćene silnom spoljnom revnošću, takođe telesnom, čovek prelazi na pažnju srca i uma, pri čemu revnost deluje tiho i dostojanstveno. Vi to možete razumeti iz iskustva Vašeg srca. Pišete da su Vas u početku bavljenja Isusovom molitvom napadali samo uninije i njegov porod: očajanje, nedoumica, san i ostalo. To je dobar znak:“ Korist od molitve rekao je sveti Jovan Lestvičnik može da se primeti po demonskim preprekama koje se pojavljuju za vreme (molitvene) sabranosti“. Vi se svakako sećate da sam Vam zaveštao da umom pazite na jezik koji tiho proiznosi molitvu i da nikako sebi ne dozvolite da se samovoljno upuštate u bavljenje veštinom koja je opisana u „Dobrotoljublju“ i ukratko posebno kod svetog Nila Sorskog sledećim rečima: Za vreme Isusove molitve diši tiho, a ne jako to pogoduje sabiranju uma, što će pokazati sam opit. Počeli ste da čitate knjigu „Nevidljiva borba“ i ostavili ste je. Zašto? Zato što ste u srcu osetili sumnju koja Vas je uznemirila. I ja Vam savetujem da se zadovoljavate čitanjem Svetih Otaca čija Bogonadahnutost nije dovedena ni u kakvu sumnju, a prevoda sa novijih jezika veoma se čuvajte: oni su gotovo svi napisani u duhu laži, kao što je rekao i apostol Pavle (2. Kor. 11,13-15). Onaj ko ih čita prisajedinjuje se satani, njegov um i njegovo srce čine preljubu. Na takve se odnosi proročka reč: pogubio si svakog preljubnika (=odstupnika) od Tebe „Ko hoće da dostigne Carstvo kratkim putem, taj neka u srcu svome nastani milost“. Milošću su se prepodobni Oci naši upodobili Bogu i nosili su slabosti ljudske.
 
118. O kelijskom pravilu, o strahovima, o bavljenju molitvom Isusovom
 
Milost i blagoslov Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz mene, najnedostojnijeg služitelja Njegovog, neka Vas osene i daju Vam snage u dobrom delu spasenja, jedinom potrebnom! Pišete da ne ispunjavate uvek pravilo, što zbog slabosti, što zbog poseta bližnjih, a potom osećate tugu. Na to Vam ponavljam da nije čovek radi pravila, nego pravilo radi čoveka. I stoga u čemu ste sagrešili po slabosti tela, ili duše, ili razmišljanja, sve ovo neka Vam oprosti premilosrdni Gospod Bog, pred Kojim su naše pravde nečiste. I ja mnogogrešni imenom Gospodnjim praštam Vam i razrešavam, i ubuduće Vam savetujem da ce u takvim slučajevima držite rasuđivanja, tj. kad primetite prirodnu nemoć koja potiče od bavljenja posetiocima, ili od bolesti, i koja se manifestuje kroz gubitak apetita, nesanicu i tome slično, onda je korisno da popustite telu, kako ne bi do kraja iznemoglo i bilo povređeno, pošto se napreže preko svojih snaga. Tada ostavite poklone i pročitavši potpuno ili nepotpuno večernje molitveno pravilo, ostanite mirni. Ne čudite se što ste čuli lupanje; to je strah, a strahu ne treba da se prepuštate jer znate da je đavo potpuno u vlasti Božijoj i da može da učini samo ono što mu Bog dopušta na našu korist. Ko je bio u borbi a da nije čuo vojne trube i zveket neprijateljskog oružija? Kada to čuje, hrabri vojnik se raduje, jer gleda i zaključuje da je boj blizu i da je blizu kraj. Jedna devojka koju poznajem išla je pustim putem nedaleko od našeg manastira; dok je prelazila preko mosta odjednom je iskočio razbojnik sa velikim brkovima koji joj je prislonio pištolj na grudi i povikao: „Ubiću te!“ Devojka se osenila krsnim znamenjem i rekla: “ Ako je to volja Božija ubij!“ ubij!“ Tek što je izgovorila te reči, bauk je nestao. Ovo Vam pišem da biste i Vi bili hrabri i da biste strahom Božijim pobeđivali strah demonski. Kod nas, kada neko ima strah, on dođe i kaže i strah biva uništen blagodaću Božijom, koja pokriva smirene, tj. one koji se otkrivaju, jer smirenje početnika sastoji se u tome da on rado i slobodno otkriva svoje pomisli. Dobro činite što se uzdržavate da uvedete disanje prema tehnici izloženoj u Dobrotoljublju. Tu veštinu je prepodobni Nil Sorski odlično sažeo u sledeće reči: “ Ne diši brzo, jer to (tj. sporije disanje) pogoduje sabiranju uma“. Time se i vi zadovoljite prilikom molitve dišite tiho. Umilenje i ljubav prema bližnjima, koji svi bez izuzetka izgledaju kao anđeli, jeste plod istinske i nelažne molitve. A iskušenja na koja nailazite, uninije i san, služe kao dokaz koliko nam je molitva korisna. Predajem vam blagodat Božiju: ona neka Vas nauči i ukrepi i rukovodi, jer Gospod je rekao: bez Mene ne možete činiti ništa.
Još jednom klonite se tehnike disanja na nozdrve. Reći ću Vam kad Bog izvoli i dođe vreme. Tom tehnikom, koja je korisna u svoje vreme, neki su se neisceljivo povredili. Obeležja istinske molitve su odsustvo maštanja, umilenje i ljubav prema bližnjem.
 
9. oktobar
 
119. O bolesti, o pomislima, o smirenju, trpljenju i blagodarenju
 
Tesan je i tegoban put koji vodi u Carstvo Nebesko. Među nevoljama koje on nosi su i bolesti kojima se telo i duša očišćuju od grehovnog propadanja. Onaj pred čijim je očima krst Hristov u svojim bolestima teši se patnjama Iskupitelja. Onaj ko, gledajući na svoje grehe, smatra sebe dostojnim večnih muka, raduje se kada mu ce u ovom životu dogode bolesti. Posle takvih bolesti kakve sada ima M. A. obično se oseća naročita lakoća u telu i duši. Uz polaganje sve nade na Gospoda Boga potrebna je stroga dijeta, uz upotrebu čaja od Aleksandrijskog lista: ako se može doći do miksture, to je još bolje.
Šta da Vam kažem, N. D.? To, da ne treba da se iznenađujete zbog mnoštva pomisli koje Vas uznemiravaju i od kojih Vam ce u duši pojavljuju različita bolna osećanja. Naučite se smirenju.
Gde? U jevanđelju. Od koga? Od razbojnika, od carinika, od žene grešnice. Smatrajte sebe slepom, gubavom, potpuno zavisnom od pomoći Gospoda. Spokojstvo i utehu u stradanjima osetićete onda kada se iz skrušenog i smirenog srca, iz dubine vaših patnji, budete molitveno obratili Gospodu. Tada će On nevidljivo doći i pomoći Vam. Ako naš život na zemlji ima svoj kraj, posle koga će oni koji su ga posvetili Bogu naslediti večnu utehu, onda Vi treba da blagodarite Gospodu Bogu Koji Vas je doveo u Svoju svetu obitelj u kojoj se proslavlja sveto Ime Njegovo, gde Njegove sluge prebivaju u različitim patnjama, daleko od svetskih veselja, u očekivanju večne utehe, koju će svakako dobiti ako sačuvaju veru i smirenje u trpljenju, što Vam iskreno želim. Ako u Vašem srcu ima blagodarnosti, prisiljavajte sebe na blagodarenje; to će duši doneti mir. Ne podražavajte one koji su, nalazeći ce u pustinji radi Boga i radi nade da će naslediti obećanu zemlju, poželeli da se vrate u Egipat, i zato su bili odbačeni od Boga. Smrt je blizu, njen čas je neizvestan. Sud Hristov čeka da se grešnici pokaju, mučenje je spremno, plamen pakla žudi za svojim žrtvama! Okrenite oči Vaše onamo; jer pakao mogu da izbegnu oni koji ga se često sećaju. Monasi i monahinje! Zablagodarimo Bogu koji nas je izabrao za služenje Sebi, bez obzira na to što smo mi otpad sveta. Gledajte braćo na vas pozvane (1. Kor.) Bog je izbrao neplemenite, slabe i lude! Braća naša su mirjani veliki i visoki imenima i bogatstvom, mudrošću, ali Bog ih nije pozvao!
Slepa i nerazumna N.! Blagodari Bogu koji ti čini dobro. Pogazi i smiri metežne porive tvog gordog srca! I mir Božiji, koji ističe iz smirenja izliće se u tvoje srce. Milosrdni Gospod neka Vas ukrepi i pomiluje po neizrecivoj Svojoj milosti.
 
121. Razdražljivost i zanos pojačavaju se kod onih koji iz sveta dolaze u manastir; svakodnevna spoticanja
 
Ja kod N. D. ne vidim to što Vi vidite. Ne vidim očajanje, nego razdražljivost, izazvanu domaćim neprijatnostima. Ona je čitala mnoge strane pisce, od čega je u njoj ostao nekakav zanos. A zanos i razdražljivost mogu da se pojačaju od života u manastiru. Ako je uzmete na kratko vreme, to ne može da povredi Vašu dušu. Što se tiče Vašeg dolaska ovamo kako hoćete: kod nas je sad prilična gužva, okruženi smo mnogima koji traže naše nedostatke, a tih nedostataka po prirodi stvari ima. Zato Vam je bolje da idete u Vašu mirnu obitelj. Umesto ličnog viđenja i razgovora primite moje iskrene reči u kojima se moja duša otkriva pred Vama.
Poraz jednog vojnika još nije poraz čitave vojske. Tako i vaše sagrešenje rečju još nije pad duše. Zbog takvih svakodnevnih i stalnih padova ne treba preko mere tugovati: jer to je lukavstvo đavola koji hoće bezmernom tugom u dušu da uvede raslabljenost. Za takva pregrešenja Serafim Sarovski kaže da ne treba osuđivati sebe kada do takvog spoticanja dođe, već o sebi treba misliti da smo sposobni za svaki greh, da naše spoticanje nije novost i nešto neuobičajeno, te da stoga treba da hodimo pred Bogom u skrušenosti duha, ispunjeni pokajnim mislima. To Bog neće prezreti srce skrušeno i smireno On će postaviti iznad spoticanja, koliko čovek može da bude iznad njih. Amin.
 
122. Patnje, tvoj Krst
 
Sa zakašnjenjem odgovaram na Vaše pismo. Možda je mojim ćutanjem bilo iskušano Vaše trpljenje… Mir Božiji neka počiva u Vama, dok napolju svirepo duvaju različiti vetrovi. Ko ne uzme krst svoj i ne ide za Gospodom, ne može biti Njegov učenik. Uzimanje svoga krsta je priznanje da ste zaslužili patnje koje Vam se šalju. Mir Vam! Amin.
 
123. Iskušenja. Patnje
 
Gospod neka blagoslovi Vas i sestre koje žive sa Vama u novoj keliji; neka Vas oseni blagodaću Svojom i neka Vam daruje da tu zaista živite, a ne da stranstvujete u sopstvenoj kući. Gospodu je blagougodno, a Vama spasonosno za dušu, da nevolje na koje nailazite trpite bez roptanja i bez da se žalite, svesni svoje grešnosti zbog koje zaslužujete večne kazne, ali koje milosrđem Božijim bivaju zamenjene privremenim kaznama.“ Ako neko odbaci pravilnu ili nepravilnu kaznu odbacio je svoje spasenje“, veli sveti Jovan Lestvičnik. Pri tome treba verova ti da Bog ne dopušta iskušenje koje prevazilazi našu snagu: zato se treba smiriti pred iskušenjem koje se šalje. Telesna i duševna revnost neka budu izgnane iz Vašeg društva, a neka se u njemu nastani ljubav u Gospodu, kojoj je strana svaka pristrasnost, i neka se pred Gospodom izliju Vaše molitve za one koji Vas vređaju, za iscelenje duše Vaše. Starac Vasilisk je jednom za vreme velike molitvene utehe čuo glas: „Imaj čitav život jedno delo nošenje Gospoda Isusa u srcu, a za to vreme primaćeš uvrede“. Sam Gospod, svi apostoli, svi sveti proveli su svoj život u različitim nevoljama. Bez poniženja ne možemo se spasiti.
Kažite sestri E.: „Um ne može biti bestrasan prema velikom Maksimu ako se ne primaju njegova mnoga i različita viđenja“. Shvatajući cilj, na sredstva ne treba obraćati naročitu pažnju.
 
5. septembar 1855.
 
124. U vezi sa sestrom koja je duševno obolela
 
Treba se pokoriti nedokučivom promislu Božijem! Žao mi je jadne D. Bolesnike te vrste treba držati podalje od srodnika i od svih onih kojima su bliski u svom normalnom stanju.
Kada je K. bio u sličnom stanju, njegov bes bio je usmeren ponajviše protiv žene i srodnika koje je u zdravom stanju naročito voleo.
 
5. oktobra
 
125. O istom
 
Ne treba da tugujete zbog iskušenja koje Vam se dogodilo, nego se predajte volji Božijoj, koja spasava sve koji se spasavaju najrazličitijim nevoljama. Umna poremećenost D. dopuštena je na njenu korist, kako bi se duh njen spasao. Ostavite je Bogu. A na to što je ona govorila ili činila tokom napada, ne treba da obraćate nikakvu pažnju, i ne treba da primate k srcu bilo koje njene reči ili dela, jer je sve to činila bez razuma. Upravo zbog toga od takvih bolesnika odvajaju sve njihove srodnike i one koji su im bliski, jer umno poremećenom osobom treba da rukovodi neko ko je hladnog razuma i trezvenog srca, a osoba čije je srce naklonjeno bolesniku nije u stanju tako da postupa. Kada je kod nas u stanju umne poremećenosti živeo K., njegovim srodnicima je neko vreme bilo dopušteno da ga posećuju: ali posle svakog njihovog dolaska njemu je bivalo gore, jer su oni stalno pokušavali da ga urazume i smekšaju. Doktor iz duševne bolnice koji je bio tu, govorio mi je o uticaju srodnika: „Čudni ljudi! Hoće da urazume bolesnika, a njegova se bolest upravo i sastoji u tome što je lišen zdravog razuma“. K. je potezao nož, hteo je da ubode i ženu i sebe izražavajući veliko nezadovoljstvo protiv nje, iako joj je pri zdravom razumu bio veoma naklonjen. Eto kako treba razmišljati o takvim bolesnicima. P. A. sam savetovao da se nikako ne viđa sa sestrom dok ova ne ozdravi. Ja imam pismo od D. napisano 24. septembra na osnovu koga se može shvatiti uzrok njene bolesti.
Takođe, ne treba se uznemiravati zato što su neki pogođeni rečima i delima D. za vreme napada, pa su im tražili uzrok za ključujući po svome, a ne po iskustvu nauke, koja na tu bolest i njene manifestacije gleda sasvim drugačije. Ako Bog daruje D. ozdravljenje, ona će biti u još bližem odnosu prema vama. To što Vas je vređala tokom napada, to je znak njene predanosti Vama. Vi ne treba da se ljutite na one koji su se sablaznili stanjem u kome se nalazi D. pa su zbog toga rekli nešto neugodno o Vama. To je zbog neznanja i po dopuštenju Promisla Božijeg koji očigledno smatra da Vam je potrebno smirenje i očišćenje posredstvom ljudskog poniženja. Imajte ljubav i mir prema svima koji Vas vređaju, jer bez toga nema duhovnog napretka. Uznosi slavoslovlje Bogu za sve što se dogodilo i predajte se volji Božijoj.
 
126. O iskušenjima; o strahovima. Delatnost koja ce preporučuje za vreme iskušenja
 
Put hrišćana, po rečima Svetih Otaca, predstavlja svako dnevni krst. Oni su to rekli rukovodeći se onim što je Sam Gospod Isus Hristos rekao onome koji je tražio savršenstvo Gospod mu je zapovedio da uzme krst svoj i pođe za Njim. Krst je spremnost da se mirno podnese svaka nevolja koju dopušta Promisao Božiji. To da se na čoveku nalazi poseban Promisao Božiji, poznaje ce po tome što se na takvog čoveka stalno dopuštaju nevolje kazao je sveti Jovan Lestvičnik; a ko odbacuje pravilnu ili nepravilnu kaznu taj odbacuje sopstveno spasenje. Gospod Vas se setio i poslao Vam je iskušenje, radi Vašeg očišćenja i umrtvljivanja za svet, te stoga radi Vašeg napredovanja. A ja, najgrešniji grešnik, smatram za dobro to što Vas je snašlo ovo iskušenje. I anđeli čuvari Vaši smatraju da je dobro, videći u njemu zalog Vašeg spasenja. Pomenite mene grešnog u vašim molitvama! Sveti Isaak Sirijski kaže da se čovek dok ne padne u iskušenje Bogu moli kao tuđin, a kada radi Njega bude podvrgnut iskušenjima moli My ce kao svoj i kao da Njega, Boga, ima kao svog dužnika. Pomolite se za mene Bogu, sluge Božije! Jer, u mome životu, nisam bio u prilici da pretrpim ni jedno iskušenje, a ono što se i dogodilo protivno mome gordom srcu, to je sve sitno, sitno, sitno… i ne zaslužuje nikakvu pažnju; kada bih ja uzeo da govorim o svojim iskušenjima, samo bih pao u praznoslovlje. Ne treba da dopustite da Vama ovlada strah. Ko podlegne toj strasti, nad kim ona zagospodari, takav se plaši svakojakih gluposti. Pročitajte u svetoj Lestvici deo o strahovima. Nisu potrebna nikakva molitvena zaklinjanja: ona su pročitana nad svakom od vas prilikom svetog Krštenja. Treba se prepustiti volji Božijoj i smatrati sebe dostojnim svakog ljudskog i demonskog nasrtaja: tada Ne strah proći sam od sebe. On se ničim tako ne iskorenjuje kao dubokom skrušenošću srca.
Ne ostavljajte molitvu Isusovu: među zavetima prilikom postriženja monah daje obećanje da će ce danonoćno baviti tom molitvom. Naš Sveti Sinod se stalno bavio razvitkom toga delanja i izdavao je knjige o tom predmetu: 1857. godine razaslao je po manastirima u velikom broju primeraka knjigu prepodobnog Nila Sorskog, dajući je za rukovođenje ruskom monaštvu, i naložio je nastojateljima da strogo nadgledaju kako se to delanje ispunjava po manastirima.
Ne činite novu glupost: ne razmišljajte o dolasku u Peterburg. Treba pobeđivati na mestu borbe, a ne napuštati to mesto, jer se time borba samo pojačava. Okrenite se sebi, potrudi te se da uvidite mnoštvo Vaših sagrešenja, pri čemu će ce u Vašim očima umanjiti sagrešenja bližnjeg. Iskoristite usamljenost i pogodnosti sabranog života, što Vam je milosrđem Božijim darovano, kako biste plakali radi svojih grehova. U molitvama se sećajte onih koji su Vas uvredili, da se iscelite od strašne bolesti neprijateljstva prema bližnjem. Pominjite u molitvama i bolesnu D., koja je po Promislu Božijem predata satani, da se spase duh njen. Ona je mnogo pomogla Vašem umirenju, a time i smirenju i napretku. U duhovnom pogledu takva kazna Božija nikako ne predstavlja loše svedočanstvo o čoveku: jer tako su satani bili predati mnogi veliki ugodnici Božiji prepodobni Kasijan opisuje slučaj prepodobnog Mojsija Skitskog, sa kojim je besedio o rasuđivanju, da je Mojsije bio podvrgnut duševnoj poremećenosti i mahnitosti zbog toga što je protivrečio svome starcu velikom Makariju Egipatskom. U drugom sveštenom delu iz četvrtog veka opisuje se da je neki egipatski starac, zbog svog svetog i čistog života neobično obilovao darom čudotvorstva, pa se njegova slava daleko pronela. Primetivši u sebi začetak gordosti, starac je počeo da se moli Bogu da mu bude poslata mahnitost, što mu je Gospod ispunio. Starac je proveo čitavih osam meseci u užasnom stanju, upotrebljavajući čak kao hranu ono što je povratio. Naravno, njegovi poštovaoci iz sveta su se sablaznili videći ga u takvom stanju, pa su dobar glas o njemu promenili u loš. Kada je došlo vreme starac se izbavio od demona; povučeno i u miru Služio je Gospodu i postigao mnogo veći napredak. Mahnitost je mnogo manje opasna od primanja neke đavolje pomisli koja može da pogubi dušu. Da Vam je D. od srca odana to se ne dovodi u sumnju. Na njene reči i dela u stanju umne poremećenosti ne treba da obraćate nikakvu pažnju, i takve bolesnike nikako ne treba porediti sa pijancima, kojima se oduzima samo trezvenost uma a ne razum. Pijan čovek iskazuje svoje tajne misli ili osećanja, a umno poremećen ili mahnit govori gluposti koje su mu strane. Ako D. ozdravi primite je bez ikakvog podozrevanja. Time ispunjavate zapovest Božiju; da i lica u Vašem manastiru, koja su se sablaznila rečima i delima bolesnice, shvate da Vas je ona vređala dok je bila van razuma, pa da se i oni iscele i urazume. Ja nisam nalazio za neophodno da pišem ili govorim gospođi igumaniji o Vama, smatrajući da ona mnogo lakše može da shvati situaciju na osnovu toga što živite u zajednici, nego iz mojih reči. Ako je njoj potrebno moje pismeno mišljenje o Vama, potrudiću se da to ispunim. Ja sam ne jednom upozoravao sestru E. da uzdržava svoj jezik, koji joj često donosi neprijatnosti. Te neprijatnosti treba shvatati kao dragoceni lek protiv naše sujete i umišljenosti.
Lozu koja donosi plod Vinogradar i đubri kako bi njen rod bio veći. Ne pokleknite pred zlom, nego ga pobeđujte dobrom.
 
29. oktobar
 
127. Učeniku, sveštenomonahu Sergijevske pustinje, koji je u pismu optužio arhimandrita Ignjatija za promenljivost njegovog raspoloženja prema onima koji ga okružuju uopšte, a posebno prema tom sveštenomonahu. Čistosrdačno priznanje sopstvene grehovnosti. O trpeljivom podnošenju nedostataka bližnjih, o nepostojanosti, o „krsnom znanju“ o Gordosti i njenim obeležjima
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Uzdajući ce u pomoć Božiju i silu Njegovu koja se na nemoćnima pokazuje, namerio sam da na tvoje pismeno izlaganje odgovorim takođe pismeno. To je i bolje, zato da se moj um ne bi rasejavao prilikom ličnog razgovora i da ne bi iznemogao pod bukom reči, nego da bi u tišini i usamljenosti kelije sačuvao mirno raspoloženje u kome se jedino vidi Istina. Stojim pred licem Njegovim, obasjan Njegovom svetlošću, gledam na moju dušu i poredim sa onim što vidim u tvome obličenju. I šta vidim? Vidim na duši mojoj rane, vidim njene mnogobrojne bolesti, vidim slabosti, od kojih su jedne prirodne, a druge posledica rana i bolesti, prošlih i sadašnjih. Okrećem se mom proteklom životu: vidim to je lanac pogrešaka i padova. Gotovo na svakom koraku đavo me je ismejao i narugao mi se usled nedostatka duhovne mudrosti i velike gordosti koja nije sklona da traži savet od bližnjeg. U takvom je položaju moja duša, dok je put moga života već zašao u drugu polovinu mojih dana. No, i moje telo je oslabilo; probadaju ga i rasecaju različite bolesti. One su glasnici; najavljuju mi približavanje razlučenja duše i tela. Uskoro ću ležati na odru, ne zato da bih premorenom telu pružio privremeni predah, nego da bih ga skinuo sa sebe u mrtvački kovčeg, u nedra zemlje iz koje sam uzet, do budućeg opšteg vaskrsenja. Seti me se Gospode u Carstvu Tvome: jer moja duša je u ranama, a telo je zapečaćeno grehom. Zbog takvog stanja u kome se nalazim, za mene bi bilo najpriličnije da ostavim sve drugo i predam se neutešnom plaču; kada je već sve izgubljeno, da se makar pokajanje ne izgubi.
Ali da bi bilo dostignuto to stanje, za koje smatram da bi mi dolikovalo, ne upotrebljavam nikakva sredstva osim moje slabe molitve, u kojoj molim da se nada mnom savrši volja Božija. To traženje volje Božije prouzrokovano je strahom da ne tražim nešto što prevazilazi moje snage. Ovaj strah je uslovljen samim opitom: jer u svakom opitu kojim je ispitivana moja snaga, pokazala se moja nemoć; tamo gde su demoni preda mnom slikali sliku blistavih uspeha, tamo bi se zapravo pokazao nedostatak, tamo bi se pojavila nevolja, tamo je šarenilom bila prikrivena propast. Poznao bih obmanu tek kada bi se ona već dogodila. Poznao bih prelest tek kada bih već bio povređen. Sada se bojim da preduzmem bilo šta samovoljno, čak i ako to smatram za dušekorisno. Bolje je kako su rekli Sveti Oci boriti se za blatom, tj. sa bludom i prejedanjem, nego sa uobraženošću, umišljenošću, gordošću i prezirom. Jer ove poslednje strasti su fine i neprimetno se potkradaju u um, dobijaju izgled zdravih i pravednih misli i ne mogu se videti drugačije, nego pri svetlosti blagodati. Umom svojim stojim pred promislom Božijim, odloživši u taj čas mudrovanje i pravdu sveta. Bog me je stvorio bez moje želje i zahteva: jer kako bi „ništa“ moglo nešto da želi i tim pre da traži? Bog je iskupio mene palog i propalog; cena iskupljenja bio je On Sam. No, iako se Iskupitelj, obučen u smirenje, bez obzira na svoju očevidnost, ne poznaje telesnim umovima meni grešnom On je darovao da Ga poznam. Kada bi se moje oči sklapale, prah pomešan sa pljuvačkom iz Njegovih usta isceljivao ih je. Krst Hristov otvara oči uma; Krst Hristov čuva zdravlje i isceljuje bolesti ovih očiju. Izvan Krsta Hristovog nema pravde Hristove. Svet i njegova pravda će propasti jer su od đavola. Stojim pred Gospodom mojim, vidim Njegov sveti Promisao i divim se Njegovom dugo trpljenju, koliko je milostiv prema pogreškama u koje sam pao usled samovolje i umišljenosti. Predajem dušu svoju u ruke Božije: što mi On daruje, to primam. On zna moju snagu, jer mi ju je On dao. Ako mi je dao jedan talanat, prema mojoj snazi, ne tražim pet, da ne bih iznemogao pod njihovom težinom; da mi ne bi dar, koji treba da služi na korist, poslužio na još veću osudu. Od grehova mojih bežim ne u zatvorništvo, ne u pustinju, nego u samoukorevanje, u ispovedanje grehova i pokajanje. Svoje nedoumice, rasuđivanje i volju bacam na pučinu dobročinstava i Promisla Božijeg.
Takav prizor za mene predstavlja moja duša, kada pri svetlosti jevanđelskog učenja gledam na nju svojim umom. Sada se okrećem rečima optužbe koje se nalaze u tvome pismu. Sama priroda svari pokazuje da si ti, gledajući na moje spoljašnje ponašanje, primetio mnogo manje nedostataka nego što ih zapravo ima. Svestan većeg duga, ja ne mogu da ne budem svestan manjeg, tako da bih ga bio svestan čak i kada to ne bih hteo. Ostaje mi da sa suzama molim od tebe oproštaj i tvoje svete molitve za moje ispravljanje. Ako, po rečima sv. Isaaka, pravdanje rečima ne spada u hrišćanski način života i ako se nigde u Hristovom učenju ne preporučuje; i ako Sam Gospod, stojeći pred zemaljskim vlastima i uvodeći u vaseljenu pravdu Krsta, spoljašnju pravdu nije udostojio nikakve pažnje, ni jedne reči, kao prašinu i trulež, onda ko će ce osmeliti da kada pogleda u dubinu sopstvenog srca prigovori nešto onome ko ga razobličava? Takav će maču kojim je na njega zamahnuto reći: udari, jer nisi uzalud podignut. Nevoljama Ne reći: napadajte me i mučite, jer sam to i za služio. Telu izmoždenom bolestima koje se šalje u izgnanstvo reći će: idi, jer si sagrešilo. Braći svojoj će reći: pomolite se za mene grešnog, anđeli Božiji. Pašće pred noge preljubočinaca i ubica i reći će im: pomolite se za mene, jer ste pravedniji od mene. Evo kakvo je moje stanje, kada su oči moga uma otvorene; a kada se zatvore, moje stanje postaje neuporedivo gore: jer rane prirodno ostaju iste, ali se bolestima srca dodaje i slepilo uma. Od slepila dolaze bezosećajnost, gubitak ljubavi prema bližnjem, gubitak umilenja i utešnog plača, dodavanje rane na ranu i bolesti na bolest. Rečju video, ne video moje je stanje više nego jadno, dostojno suza i ridanja svih onih koji me znaju i ljube. Takav je moj odgovor svakome ko me optužuje, pa i tebi. Kada drugačije odgovaram grešim. Ovim bih trebalo da budem zadovoljan, da ne govorim sa svojim duhovnim sinom, koji, iznoseći protiv mene optužbe što su mu ležale na srcu, ne iz nosi ih kao apsolutnu pravdu, nego meni na osudu. Zato se smatram obaveznim da produžim besedu bez obzira na to što sam slab, pozajmljujući Svetlost od Istinske Svetlosti Reči Božije, kako bih prema svojim silama udovoljio zahtevima tvoga pisma, ne obraćajući pažnju toliko na spoljašnje misli koje se u tvome pismu nalaze, koliko otkrivajući pri svetlosti jevanđelskog učenja one tajne pobude srca kojih su te misli plod. Po mišljenju Otaca, oni ljudi koji od bližnjih traže potpuno uklanjanje nedostataka, imaju pogrešnu predstavu o tom predmetu. Takvo mišljenje nalazimo kod apostola: jedan od njih (Jovan Bogoslov) kaže: Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama (1. Jn. 1,8). Drugi pak (apostol Pavle) veli: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal. 6,2). Šta može da donese vređanje slabosti bližnjeg, to je Sveto Pismo pokazalo na muževima najuzvišenijim u dobrodeteljima (vrlinama). Ko je svetiji od apostola? Ali mi u Delima apostolskim čitamo da je između apostola Varnave i Pavla došlo do spora, a nakon spora i do razdvajanja. Bez ikakve sumnje, Sveto Pismo nam ovu okolnost saopštava zato da bismo mi nemoćni bili oprezni i da se ne bismo povodili za umišljenom revnošću, nego da bismo nosili breme jedan drugome. Tako ispunite zakon Hristov! Ponesi moje nemoći, a ja ću se postarati da ponesem tvoje, kao što sam se i do sada starao. Moje nemoći su teže tebi nego meni; a ja tvoje više osećam nego ti. Kada tegobe ne bi bile teške, njihovo podnošenje ne bi imalo nikakvu vrednost, i ne bi bilo razloga da bude zapoveđeno. Ali vrednost uzajamnog nošenja nemoći toliko je velika, da Sveto Pismo u tome vidi ispunjavanje zakona Hristovog, jer On je na Sebi poneo grehe celog sveta.
Reći ću nekoliko reči o nepostojanosti. Nepostojanost, ili promenljivost, po mišljenju Svetih Otaca, predstavlja postojanu i nepromenljivu čovekovu slabost, sve dok se nalazi u svome izgnanstvu na zemlji. Nepromenljivost je svojstvo budućeg poretka. Izmenljivost ne samo da je svojstvena nama nemoćnima, nego su je sebi pripisivali i najveći svetitelji. Pretrpi nepostojanost u meni, a ja ću je pretrpeti u tebi. Ti primećuješ moju nepostojanost, a ja tvoju. Ponesimo nemoći jedan drugoga, pa ćemo saznati kako je blag jaram Hristov: ako skinemo jaram Hristov, kome ćemo se jarmu potčiniti? Veoma lepo je rekao sveti Ilija Ekdik:“ Dom duše je trpljenje, živite u njemu; a hrana smirenje, hranite se njime“. Tačno smirenomudrene misli zadržavaju dušu u trpljenju. Ako je to tako, onda je nužno opravdano i sledeće: ništa drugo dušu tako ne izvodi iz trpljenja, kao pomisli gordosti. I tebi i mnogim drugima, kojima sam hteo da prenesem dušekorisna poznanja, ne jednom sam govorio: kada poredim svoje držanje i ponašanje sa delima Svetih Otaca, nalazim da bi u drevnom monaštvu moje mesto bilo među početnicima. A u današnjem monaštvu, znanje Svetih Otaca i način mišljenja zapečaćen tim znanjem toliko su retki, da veliku retkost predstavljaju oni koji svojim slušaocima prenose učenje Otaca. Zato rukovodim vama i imam vas za duhovna čeda da bih vas naučio jevanđelskom načinu razmišljanja, koji je i način razmišljanja Svetih Otaca. Zaista, zaista vam kažem: sada, kada dela više uopšte nema, i duhovna mudrost je krajnje retka, đavo tu mudrost toliko mrzi, da bi hteo da je istrebi sa lica zemlje, kako bi nam Jevanđelje ostalo samo za našu osudu, a ne za napredovanje; jer će nam biti suđeno po Jevanđelju, kao što nam je nagovestio Gospod Isus Hristos (Jn. 12,48). Spreman je đavo da nam udesetostruči zdrav razum i da hiljadu puta umnoži naše praktične spoznaje, samo da bi nam ukrao krsno znanje, sa kojim možemo stati sdesna Bogu. Onaj ko sebi pripisuje praktične spoznaje i zdrav razum, nalik je đavolu, koji je sebe hteo da smatra za izvor svetlosti. On i jeste izvor umišljene svetlosti telesnog mudrovanja, koje se ne pokorava razumu Božijem, nosi na sebi pečat gordosti i krije u sebi uslove svakog grehopada. „Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sebe slušao“ kaže avva Dorotej. Taj svetitelj je za sebe govorio da bi on više želeo da pogreši u nekom spoljašnjem delu slušajući savet bližnjeg, nego da postupa samovoljno. A ja, u svome ograničenom opitu, prilikom bilo kakvog neuspeha imam utehu koja proističe iz toga da delo nije učinjeno ili preduzeto samovoljno.
Stoga, mada bi meni po mojoj nedostojnosti priličilo da pazim samo na sopstvene nedostatke, zbog obaveze nastojatelja i duhovnog oca treba da ti kažem ono što vide moje grešne oči: kod tebe borbu izaziva strast gordosti. Prihvatanje svojih praktičnih spoznaja i shvatanja predstavlja njeno opravdanje, kojim se ona prikriva. Njen je plod i zahlađenje prema meni i onima oko mene: jer za ponižavanjem bližnjeg sledi usahnuće ljubavi. I usahnuće ljubavi je obeležje primanja demonskih pomisli, kao što je obeležje primanja semena blagodati umnožavanje ljubavi prema bližnjem.
Strast gordosti deluje drugačije nego bludna ili gnevna strast. Te dve strasti deluju očigledno i sama njihova opravdanja i lukavstvo u opravdanjima su jasniji. A gordost se potkrada neprimetno. Nju seju obdarenost, bogatstvo i ponajviše ljudske pohvale. Iako mi naoko ne primamo pohvale i u duši se ne slažemo sa njima, tajni pečat pohvala ostaje na umu i srcu, i kada dođe do poniženja, ono se teško podnosi, i tim teže što smo više bili nahranjeni pohvalama. Upravo time se dokazuje postojanje pomenutog pečata i tajno useljenje gordosti. Teško nama! I samo blagodatni darovi bili su ljudima povod za gordost i za njene plodove padove! Glavna obeležja gordosti su hlađenje prema bližnjima i ostavljanje ispovesti. Zato ko na koja vrata izlazi, na njih neka i ulazi, rekao je sveti Jovan Lestvičnik. Sebi odredi za pravilo da ispovedaš svoje pomisli makar dva puta nedeljno, a pošto se duša prilagođava telu, onda smirenje pokaži i poklonima tela. Reci i ponavljaj svojoj pomisli o braći: „To su ovce Hristove, to su anđeli Božiji“ i biće uništen prezir prema njima, koji predstavlja gordost. Uzdam se u milost Božiju da će tada mir i ljubav da uđu u tvoje srce i da će ti blagodatnim dejstvom dokazati da se nalaziš u iskušenju, otvori svoje oči i razumećeš obmanu u kojoj se sada nalaziš. Ovaj slučaj će ući u riznicu tvojih duhovnih opita i činiće te opreznim za ubuduće. Jer muž koji nije iskušan nije iskusan, a kada je iskušan može i drugima u iskušenju da pomogne, kaže Sveto Pismo. Neka te Gospod udostoji da se držiš i sledeće pouke svetog Jovana Lestvičnika (stepen 4): „Po stupanju na poprište pobožnosti i povinovanja mi više ne treba ni u čemu da ispitujemo našeg dobrog zakonopoložnika (nastavnika), čak i ako bismo u njemu, kao u čoveku, primetili male pogreške; u suprotnom (ispitujući) nećemo imati nikakve koristi od povinovanja. Onima koji žele da sačuvaju nesumnjivu veru prema svojim nastavnicima neophodno je da u svome srcu neizbrisivo i nezaboravno čuvaju njihova dela, kako bi sećanjem na njih zagradili usta demonima kada ovi budu sejali neverovanje u nama. Koliko vera cveta u srcu, toliko telo napreduje u služenju. Ko se spotakne o neverovanje, taj je pao“.
I od staranja o bližnjima često nikne gordost, kao kukolj od pšeničnog zrna. Zato je sveti Marko Podvižnik rekao:“ Kada čoveku koriste reči ili dela drugog čoveka, neka obojica budu svesni blagodati Božije“. Jer ne propovedamo sebe, kaže sveti apostol Pavle, nego Hrista Isusa, Gospoda (2. Kor. 4,5). Ko bude negovao ova osećanja, u njemu će biti istrebljene pristrasnosti prema ljudima, a zacariće se ljubav Hristova, koja u sva kome vidi obraz Božiji. Kada pak um bude ponesen utehom te ljubavi, čovek će sebe videti kao neki sasud ispunjen smradom i gnusobom, pa će ce čuditi kako zraci Božanskog učenja prolaze kroz njega i isceljuju ljudske duše.
Bilo bi na mestu da ovde spomenem reči svetog Jovana Lestvičnika koje ponavlja prepodobni Nil Sorski: neki su pali u blato, ali su druge upozoravali na slične padove i zbog spašavanja drugih, Gospod je i njima darovao spasenje. Jer posle teških rana ja sam poznao da su obeležja gordosti ponižavanje i prezir prema bližnjima i lenjost kada je u pitanju ispovest, a samu gordost čovek ne primećuje budući da je to najfinija strast, koja je obmanula svrgnutog anđela i dovela do pada sa Nebesa. Na njoj se drže i druge strasti, kao zdanje na temelju skrivenom pod zemljom. Konačno, zaveštavam ti da sačuvaš ovo pismo u tajnosti do moga upokojenja. A ja i tebe i sebe predajem milosti i blagodati Božijoj, koja može, ako je mi sami ne odbacimo, da nam daruje spasenje, mada smo ga mi sa svim nedostojni. Amin.
 
25. novembar 1842.,
Sergijeva Pustinja
 
128. Bratu koji je posle dugih bolesti i neuzimanja hrane osetio duhovnu utehu. Pouka o duhovnom životu
 
Blagoslov i milost Božija neka budu na tebi! Kroz mnoge patnje i smrti, po primeru svih svetih od veka, treba da prođemo kako bismo nasledili Carstvo Nebesko! tako se govori u jednoj od molitava monaškog postriženja. Ne iznenađuj se ni pred čim što se događa. Nije li iskušenje čoveku njegov život na zemlji? davno je rekao pravedni Jov. Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, i kroz iskušenje i trpljenje uđe u poznanje Zakon Božijeg, a kroz to poznanje u život večni. Čuvaj um svoj u tišini i predanosti volji Božijoj, uzdržavaj ga od poriva i drskosti. Radujte se Gospodu veli Prorok sa trepetom. Strah i pobožnost, koji se izlivaju od prestola Božijeg, neka se izliju u tvoju dušu, i neka je sačuvaju od đavoljih zamki. Mir tebi od Boga i od ljudi! A gde je odlučno pomirenje, tamo je potpuni oproštaj.
 
27. februar 1848.
 
129. Delo duhovno i delo telesno; razlika između njih. Čuvanje duševnog mira. O javljanjima, viđenjima i osećanjima, lažnim i istinitim, i o opasnosti koja za neiskusne dolazi od njih
 
Ko je postavljen u oblast duha, taj treba da udvostruči svoju pažnju nad sobom i da bude naročito oprezan. Dveri za tu oblast predstavlja mir Božiji, koji prevazilazi svaki um i svojom neiskazanom sladošću potapa sve ljudske pomisli. Taj Mir Hristov uništava svako uznemirenje i strah toliko silno on deluje na telesnog čoveka; čovek obnovljen Duhom počinje u sebi da oseća obnovu žive vere. Bog za njega prestaje da bude mrtav, kakav se činio onima koji su bili umrtvljeni telesnim mudrovanjem, koji su svoju smrt smatrali za život, dok su na istinski i suštinski život gledali kao na nešto nepostojeće. Za darivanjem mira sledi, kao što se vidi iz Jevanđelja, drugi dar: um učenika Hristovog otvara se za razumevanje Svetog Pisma. Krst Hristov postaje razumljiv i lako se nosi, a stradanja počinju da toče iz sebe sladost. No, sve što ti se događa, delo je samo donekle duhovno, ali ne u potpunosti. Budi na oprezu.
Postoji delo od krvi, koje se neiskusnima čini dobro, duhovno, a ono nije dobro i nije duhovno ono je iz naše pale prirode, a poznaje ce po tome što je plahovito, vatreno, narušava mir u sebi i bližnjima. Delo duhovno rađa se iz mira i rađa mir. Pogledaj pažljivo sebe: dela u tebi još su pomešana: delo duhovno pomešano je sa delom krvnim. Ti ih ne razlikuješ i ne deliš. Pazi na tok (osećanja) tvoga srca, da teče tiho kako je rekao Prorok za vode Siloamske: vode Siloama teku u tišini. Svako rasplamsano osećanje je krvno! Ne smatraj ga za usrdnost, revnost iz pobožnosti, ljubav prema Bogu i bližnjima. Ne to je kretanje duše, koje su u njoj proizveli nervi, krv. A krv se dovodi u pokret duševnim strastima koje su oruđe gospodara ovog sveta, njegov skiptar. Čuvaj sebe u dubokom miru, i sve što taj mir narušava odbacuj kao nepravilno, čak i onda kada bi imalo pravilnu i pravednu spoljašnjost.
U odnosu na bližnje rukovodi se sledećom poukom prepodobnog Isaaka Sirijskog: „Bolje neka te smatraju neznalicom, zbog nesposobnosti tvoga uma za prigovaranje, nego mudrim zbog tvoje bestidnosti i drskosti“. „One koji ti protivreče razobliči silom tvojih dobrodetelji (vrlina), a ne sporenjem“. Krotošću i ćutanjem tvojih usta prinudi bestidnost nepokornih da umukne. Neuzdržane razobliči blagorodnošću tvoga života, a one čija su osećanja nesputana stidljivošću tvojih očiju“. Uči Božanska reč, a uči i Božansko ćutanje.
Povodom glasova i javljanja, potrebna je još veća opreznost: tu je demonska prelest bliža i štetnija. Mnoge od svetih i iskusnih Otaca demoni su obmanuli lukavo skrivajući svoju laž i tamu prividom istine i svetla: tim pre mogu danas biti obmanuti neiskusni. Mnogo vremena i opita potrebno je da bi se um i srce naučili da razlikuju dobro od zla, pod kakvom god maskom da se krije zlo. Zato su Sveti Oci zapovedali početnicima da ne veruju nikakvim glasovima ili javljanjima, nego da ih odbacuju i ne primaju, smatrajući da je smirenje potrebnije od svakog glasa i pojave. Glas Hristov je Jevanđelje; njega slušajmo i njemu se povinujmo. Istinska duhovna viđenja i osećanja pripadaju onome veku, potpuno su nematerijalna, ne mogu biti objašnjena u čulnoj oblasti, materijalnim rečima; to je pravo obeležje istinski duhovnog. Glas Duha je nematerijalan; to je misleni glas. Takođe, sva duhovna osećanja su nematerijalna, bezoblična, ne mogu biti protumačena i jasno preneta ljudskom materijalnom (stvorenom) rečju, a ujedno ona su primetna, silna i nadvladavaju druga osećanja, čineći ih nedelatnim, kao da i ne postoje, a ko ima duhovno osećanje, njemu to osećanje objašnjava ono što je neobjašnjivo materijalnom rečju.
Niži stepen viđenja predstavljaju ona viđenja koja čovek dobija usled nejedenja, nespavanja i drugih oblika telesne iscrpljenosti; do takvih viđenja ne dolaze samo ljudi koji žive podvižničkim životom, nego i mnogi poročni ljudi, koji su na ne ki način iscrpili svoje telo. Njihova telesna osećanja postaju nekako naročito fina, oni počinju da viđaju duhove, da čuju glasove, da osećaju miris ili smrad. To stanje je opasno i mnogi koji su dotle došli pali su u prelest.
U tvome stanju ja vidim posetu milosti Božije: svedok te milosti je mir Božiji koji se na tebe izlio i koji ti je otkrio tajnu Krsta Hristovog. Ali, istovremeno, treba priznati da je u tom stanju bilo mnogo primesa krvi. Sama ćeš to uvideti ako se budeš čuvala u ćutanju i obuzdavala svako vatreno i zanosno osećanje, zamenjujući ga tihim i mirnim. Želeo bih da izađeš iz takvog stanja: ono nije za tebe. Čuvaj se, čuvaj se! Neka ti milosrdni Gospod daruje da pređeš u drugo i manje opasno stanje, duhovnije i korisnije: to je stanje skrušenosti duha usled gledanja ljudskog pada i našeg iskupljenja od strane Spasitelja. Mnogi Sveti Oci, koji su obilovali smirenomudrenošću i duhovnim rasuđivanjem, kada bi se kod njih neočekivano pojavio neki duhovni dar, molili su Gospoda da im taj dar oduzme, jer nije bio po njihovoj snazi. “ Ako su tvoja dela rekao je prepodobni Isaak Sirijski blagougodna Bogu, i On ti da dar, ti ga umoli da te i urazumi kako da se smiriš, ili da postavi stražara pored dara, da ti on ne bi bio uzrok propasti: jer ne mogu svi bez štete da poseduju takvo bogatstvo“. U stanju u kome podvižnik izmenjenim ili izoštrenim čulima čuje glasove, oseća miomiris ili vidi pojave, đavo veoma lako istinu može da zameni nečim svojim, stavivši svoju masku istine, i da tako neisceljivo povredi dušu mladog i neiskusnog podvižnika. Mnogo uzvišenije i bezopasnije je finim pokajanjem i Duhom izmenjenim mislima i osećanjima srca gledati dubinu grehovnog pada i uzvišenost tajne Spasenja, i pogružavati se posredstvom nematerijalnog dejstva Duha u bezdan smirenja, u more pobožnosti i divljenja Bogu.
Opet navodim reči prepodobnog Isaaka: „Onaj ko je osetio svoje grehove, bolji je od onoga koji vaskrsava mrtve svojom molitvom i živi među mnogima. Onaj koji uzdiše u svojoj duši, bolji je od onoga koji je poznat po svojim viđenjima. Onaj ko se udostojio da vidi sebe, bolji je od onoga koji se udostojio da vidi anđele. Jer drugome su se otvorile čulne oči, a prvom duševne“.
Daj telu umerenu količinu hrane i sna, čuvaj se ćutanjem, pažnjom i smirenjem. Iz tvog sadašnjeg stanja potrudi se da sačuvaš dejstvo „svetlostiHristove“ i poznanje Krsta Hristovog. A iz stanja pojačanih telesnih čula, kao iz veoma opasnog stanja koje prevazilazi tvoju snagu, neka te izbavi milosrdni Gospod. U vašoj manastirskoj biblioteci postoji rukopisna knjiga prepodobnog Isaaka Sirijskog. Pročitaj iz nje 55. slovo prepodobnom Simeonu Čudotvorcu. Nećeš tu sve da shvatiš, ali i ono što shvatiš doneće ti veliku korist. Hristos sa tobom!
 
15. mart 1818.
 
130. Pokajanje. Borba protiv Greha. Odnos prema duhovnom nastavniku
 
Svemoguće pokajanje Božansko pristanište, Božansko lečilište. Svako sagrešenje se ispravlja pokajanjem, svaka rana, svaka bolest se isceljuje pokajanjem. Ruke Oca Nebeskog su raširene da prime bludne sinove koji pribegavaju u Njegov zagrljaj. Hristos, Koji je sišao na zemlju radi grešnika, a ne radi pravednika, sve do sada nevidljivo ali potpuno stvarno prebiva među ljudima, savršavajući velika znamenja i iscelenja; i po Svome nelažnom obećanju prebivaće među nama do skončanja veka. Sve do danas razleže se Njegov glas, sve do danas se čuju Njegove istinite reči, jednom izgovorene grešnici koju su svi osudili, a koja je sama sebe osudila dubokim ćutanjem: Ja te ne osuđujem; idi, i od sada više ne greši. Sa takvim upozorenjem daje se oproštaj teških grehova.
Ko može da sudi delima Božijim? Za ljudski um dovoljno je ako bude gledao dela Božija, ako se bude pogružavao u pobožno sazercavanje dela Božijih, diveći im se i slaveći ih. Jedno od takvih čudesnih dela Božijih je i Njegov poziv na monaški život. Jedni su na taj sveti život prizvani iz prethodnog svetog života u svetu, dok su drugi pozvani iz bespuća, iz mraka i ponora bezakonja. Odakle god da je neko prizvan, neka bude poslušan Onome Koji ga priziva, i neka se odazove tom glasu! Blagosloven je svako ko pozvan od strane Gospoda ide u ime Gospodnje! I ako na putu ka Gospodu mora da se sukobi sa grehom koji mu brani blaženo putešestvije, neka se bori hrabro, neka se suprotstavi do krvi, neka odnese pobedu, i da se pribroji Patrijarsima, Prorocima, Apostolima, Mučenicima, Ispovednicima i drugim svetima koji su kroz mnoge nevolje i smrti nasledili Nebo. Ko je padom u greh narušio vernost Bogu neka je obnovi, neka je dokaže borbom protiv greha, pobedom i zbacivanjem okova kojima greh okiva svoje zarobljenike i nasilno ih drži u potčinjenosti. Telesni podvig je slab protiv greha, dok je misaoni podvig ništavan: silan je podvig vere! On je miljenik pobede! Kada osetiš nasrtaj grehovne sile, ne upuštaj se u pregovore sa neprijateljima nego odmah otvori vatru na njih, porazi ih gromovima, spaljuj ih munjom nebeskom. Taj oganj, ti gromovi, ta munja je molitva. Beži u svoju keliju, padaj ničice pred ikone, moli za pomoć protiv greha, moli za pobedu nad njim. I jedno i drugo daće ti se sviše. Ovaj način borbe protiv greha dala je podvižnicima Hristovim velika podvižnica Marija Egipćanka. Pročitaj njeno žitije.
Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov rekao je apostol. Onima koji su sebi dozvoljavali da osuđuju, i Sam Bogočovek izgledao je nesavršen! Sveti Oci zapovedaju monasima da se sećaju dobrodetelji svojih nastojatelja, da često razmišljaju o njihovim pohvalnim postupcima, a na nedostatke da ne obraćaju pažnju. Istinskim pokajanjem i istinskim smirenjem oni su za ljude nevidljivi izmiri svoju dušu sa Bogom i bližnjima.
Mir tebi! I ne osuđuj se preterano! Sebe i svoje pređašnje postupke, kao i svoju budućnost, odgurni na pučinu milosrđa Božijeg. Pripremi se za borbu sa grehom, opskrbi se hrabrošću i trpljenjem. I neka Gospod bude sa tobom!
 
131. Oruđa spasenja
 
Jedino Bog je Uzrok ljudskog postojanja. Posle pogibije ljudske, jedino On je Uzrok njihovog večnog života, tj. spasenja. Ako Bog u određeno vreme prilagodi neko oruđe tvojoj duševnoj koristi, a u drugo vreme to oružije odloži na stranu ti se zbog toga ne uznemiravaj. Bog ne spasava sve na jedan isti način. Priljubi se uz Boga verom i neprestanim pokajanjem: Bog neće prezreti i odbaciti srce skrušeno i smireno On Koji uništava i odbacuje razum razumnih i mudrost onih koji su mudri pred sobom i pred bogoprotivnim svetom. Mada sam udaljen od tebe telom, ja sam ti svojom ljubavlju i željom da se spaseš blizu kao i pre. Moli se za mene. Blagoslov Božiji neka počiva nad tobom.
 
23. decembar 1851.
 
132. Mir Hristov. Telesne slabosti
 
Gospod Isus Hristos, Koji svetim mirom što ishodi iz Njegovog učenja hrani Svoje izabrane i podiže ih iznad svih patnji zemaljskog stranstvovanja, neka daruje Svoj sveti, prosvećujući i ukrepljujući mir sluškinji Svojoj D. Eto, to ti želim! I ti ćeš to brzo dostići ako ce u potpunosti predaš volji Božijoj! Što se tiče tvoje telesne hrane, ne treba preterano da se brineš oko toga, jer takva briga može da odvuče od Boga. Ali ujedno treba da obratiš potrebnu pažnju na tvoju telesnu slabost. Prepodobni Kasijan Rimljanin u besedi “ O rasuđivanju“ kaže: „Krajnosti obeju strana jednako su štetne: i preteran post i sitost stomaka, i predugo bdenje i zasićenost snom, i druga preterivanja. Jer videli smo neke koji nisu bili pobeđeni prejedanjem, kako su oboreni prekomernim postom i drugo. Shodno takvom rasuđivanju Svetih Otaca savetujem ti da se potrudiš da popraviš nekako svoj želudac, upotrebom čorbe od ribe ili sveže pomuzenog mleka i tome sličnih stvari, smatrajući njihovu upotrebu za lek, a ne za stomakougađanje. „Naučimo se da budemo strastoubice, a ne teloubice“, rekao je Pimen Veliki nekom bratu koji je video kako ovaj ugodnik Božiji poliva vodom svoje noge. Blagoslov Božiji neka počiva nad tobom.
 
22. aprila 1852.
 
133. Iskušenje i uznemirenost
 
Prosvećivani Rečju Božijom mi ispovedamo da prolazne patnje predstavljaju veliki dar Božiji, koji se daje izabranim slugama Njegovim, koji se spremaju za večno blaženstvo, te stoga sami sebe i ljubljene naše u Gospodu, u nevoljama koje ih zadese, pozdravljamo rečima Apostola: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padate u različita iskušenja. Prepodobni Marko Podvižnik savetuje da se u nevoljama ne istražuje to odakle je i preko koga nevolja stigla, nego da se ona sa blagodarnošću trpi. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: Ko odbaci bilo kakvu kaznu, pravednu ili nepravednu, taj se odrekao svoga spasenja. Takođe Sveti Oci rasuđuju da onaj ko veruje kako Bog upravlja sudbinom svakog čoveka, svako iskušenje prima kao svoje: jer Božije upravljanje ne može da bude ni pogrešno, ni nepravedno. Dobro pronikni u sebe pa ćeš videti šta te uznemirava. Uznemiravaju te ljudska opravdanja, ili pre demonska, koja streme ka tome da se odrekneš krsta. Reci pravo: „Idi od mene satano. Poći ću za Hristom na krst, podneću klevete i podsmehe, rečju svaku neprijatnost i teškoću primam kao svoju, kao dar Božiji koji mi se šalje Njegovom milošću“. Amin.
 
8. marta 1853.
 
134. Patnje. Promena manastira
 
Tebi je poznato da monasi poslednjih vremena treba da se spasavaju patnjama, stoga ne smatraj da tvome položaju i spasenju patnje kojima si okružena predstavljaju nešto strano. Ne savetujem ti da tražiš promenu manastira, sve dok ti sam Promisao Božiji na takvu promenu ne ukaže, učinivši je mogućom i lako izvodljivom. Grešiš kada misliš da se ljutim na tebe: ne, nikako. Kada bih se ljutio, ne bih te podržavao. Pretrpi tegobe koje nosi vreme, dopuštene Promislom Božijim, zbog kojih nećeš biti lišena svoje nagrade u večnosti. Sad nije vreme da bilo šta preduzimaš.
 
30. decembar 1853.
 
135. Ne treba osuđivati sebe
 
Mi ne treba da osuđujemo sebe zbog našeg spoticanja, i to ne zato što je neki greh malo važan, ne! svaki greh je rana; nego zato što smo iskupljeni neuporedivom cenom krvlju Bogočoveka. Onaj ko sebe osuđuje pada u očajanje, dok onaj ko se nada na Hrista prinosi pokajanje i njime se isceljuje. Pokaj se zbog svog pada i pristupi Hristu i Njegovim Svetim Tajnama, kao ona žena koja je bolovala od tečenja krvi.
 
3. marta 1854.
 
136. O poslušanju. Darovi početnicima
 
Blagoslov Božiji neka počiva na sluškinji Božijoj D.
Pozdravljam te povodom dolaska u tiho pristanište, u kome neka ti milosrdni Gospod daruje da prebivaš sa čvrstinom duha i postojanošću, podnoseći trpeljivo nevidljivu borbu sa strastima i pohotama i učeći se od Gospoda kako da pobediš greh. Raspni se na krstu poslušanja, čineći samo ono što ti je zapoveđeno, i nikako se ne povodi za svojim sopstvenim osećanjima i razmišljanjima, čak i ako bi ti se ona učinila naoko dobrim. Počni od sledećeg: tražiš moj blagoslov da bi učestvovala u skupljanju priloga za obnovu crkve. Ne dajem blagoslov. Evo ti odgovor svetog Oca: “ Ne daj bez oca tvoga, koji je u Bogu, milostinju od novca koji si primio…“ (“ Dobrotoljublje“, Prvi deo, Simeon Novi Bogoslov, gl. 16). Ne mislim da u tom poduhvatu u tebi deluje dobra pobuda. Ne! To je uobraženo i razmetljivo ključanje krvi, podstaknuto sujetom i čovekougađanjem. Amin.
Radujem se tvojoj radosti, no radost treba umeriti rasuđivanjem da je u ovom zemaljskom životu sve promenljivo.
 
137. O ispovesti
 
Gospod, Koji ne želi smrt grešnika, nego njegovo obraćenje pomoću pokajanja, neka te primi u pokajanju zbog pogrešaka tvojih. Ako hoćeš da zadobiješ snagu u nevidljivoj borbi naročito protiv bludnog duha koji kao i svi drugi duhovi. lovi u tajnosti ispovedaj bez stida tvoje padove starici tvojoj i iscelićeš ce. Ne veruj svojim pomislima: za istinsku ljubav rečeno je da ne misli zlo.
 
138. Ispovest i borba sa grehovnim pomislima
 
Čovekov greh uništava se ispovešću, a sami koreni greha istrebljuju se borbom sa grehovnim pomislima i ponavljanjem ispovesti kada pomisli počnu da nadvladavaju. Bog neka ti oprosti ono što je bilo i neka ti da snagu za ubuduće. Tvoje iskušenje koje ništa ne znači bilo je jako zato što si ga skrivala. Ispričaj ga sa pokajanjem mati A., i kada pomisli počnu da deluju, ponovi ispovest sa pokajanjem. Velika je sreća kada u toj borbi postoji čovek kome možeš da se ispovediš. Usprotivi te se đavolu, i pobeći će od vas rekao je sveti apostol Jakov usprotivite se ne pristajući na pomisli koje on donosi, i ispovedajte ih. Svako lice, čije god bilo, kada se pojavljuje u uobrazilji, budeći nečiste pomisli, jeste lice đavolsko, tj. samog đavola, koji za vreme grehovnog iskušenja stoji pred dušom i obmanjuje je maskom koju je uzeo, sposobnom da uzbudi strast, prema raspoloženju duše. Onaj ko se složi sa grehovnim pomislima ili maštanjima, slaže se sa samim satanom i potčinjava mu se u ovom i u budućem veku: zato je neophodno boriti se protiv pomisli. I sam podsticaj na revnost jeste, takođe, đavolska obmana, jer onaj ko druge uči distanciranju u odnosu na druge, a potom i ljubavi u Hristu jednakoj prema svima, ne pretpostavlja jedno drugom, dok je Hristos u svakom Svom obrazu Jedan. Gospod neka ti vrati mir kroz tvoje istinsko pokajanje. Oprašta ti se greh tvoj, ali ubuduće ne greši.
 
139. Ispovedanje pomisli. Pravilo poklona
 
Uvidevši korist od ispovedanja svojih grehovnih pomisli, drži se tog dragocenog načina života i svakodnevno ispovedaj svoja sagrešenja pred Staricom. Povodom pravila: posle večernjih molitava učini 10 zemnih poklona sa molitvom Isusovom, a potom tvori 30 molitava Isusovih bez žurbe, sa pažnjom, šapatom. Zatim pet zemnih poklona sa molitvom „Presveta Vladičice moja Bogorodice, spasi me grešnu“. Potom tri pojasna poklona Anđelu Čuvaru i svima Svetima. Mir tebi!
 
140. Ispovest pred starcem zalog spasenja
 
Kako sagledavanje svojih sagrešenja, tako i njihovo ispovedanje od srca, predstavlja naročiti dar Božiji i dobija se usrdnom molitvom. Umoli milosrdnog Gospoda da ti daruje taj dar zalog spasenja, i sama se prinudi na otvorenost: jer neprijatelj roda ljudskog mrzi taj put i na svaki način se trudi da omete slugu Božijeg koji želi da stekne milost Božiju čestim ispovedanjem svojih grehova. A za tebe je taj put neophodan. Svoju volju dobrovoljno odsecaj pred staricom. Milosrdni Gospod neka ti pomogne u svemu. Amin.
Bog neka te blagoslovi da se pričestiš Svetim Tajnama. Olakšanje koje osećaš nakon što si ispovedila svoje padove svedoči o tome da se tvoje spasenje krije u tom delanju. Svojski sebe prisiljavaj da se ispovedaš pred Staricom: to će ti brzo pomoći. Teško ti je da se prihvatiš tog dela zato što si u drugim manastirima dugo živela bez njega. Ali savladaj sebe!
 
141. O tome da je neophodno sve otkrivati Starici
 
Tvoj put je da sve o sebi otkrivaš starici. Na tvoja pak snoviđenja, na razne nevolje i iskušenja, ne obraćaj pažnju, kao da su se dogodila drugom, a ne tebi; tvoja je stvar samo da to saopštiš Starici. Tvoje delanje počinje da malo-pomalo umrtvljuje strasti u tebi. Tako je živeo Dositej, učenik avve Doroteja. Pobeđuj lažni stid na zemlji i nećeš se postideti na nebesima.
 
142. Zavist. Distanca. Smirenje i otkrivanje pomisli
 
Kakvim god opravdanjem ili maskom da se prikriva ljubomora koja te napada, ne primaj je. Nemoj da misliš da se poređenje tebe sa Isavom, a bližnjeg sa Jakovom, rodilo u tebi od smirenomudrenosti. Ne! Tim smirenim rečima prikrila se zavist, da bi te što lakše oborila. Sačuvaj distancu, tj. nemoj sebe ni sa kim da porediš, nego smirenje traži samo u otkrivanju tvojih pomisli Starici, i u odsecanju tvoje volje pred njom. Bog neka ti pomogne da usvojiš istinsko monaško delanje.
 
143. O otkrivanju pomisli
 
Nikako se ne uznemiravaj zbog borbe koja se vodi u tebi, povezane sa tegobama, pomračenošću i uninijem. Takvoj borbi obično bivaju podvrgnuti svi koji iz dugotrajnog samovoljnog života dođu u poslušanje. Prisiljavaj sebe na jednostavnost i otkrivanje pred Staricom; a od svih drugih u potpunosti skrivaj svoju borbu, jer bi takvom prestupnom otvorenošću povredila i sebe i druge, za koje nikako nije korisno da slušaju o tvojoj borbi. Prisiljavaj sebe uvek iznova. Zbog tvog postojanog prisiljavanja na otvorenost (pred Staricom), Gospod će ti kad dođe vreme dati snagu da se otkrivaš sa lakoćom. A tvoje spasenje zavisi isključivo od tvoje otvorenosti pred Staricom. Bez tog delanja nećeš dostići ništa duhovno i blagodatno, nego ćeš ostati telo i krv. Ako se budeš otkrivala, dostići ćeš čistotu koju osenjuje blagodat Božija. Ne primaj nikakve đavolje osude, ili pomisli, ili podozrenje prema tvojoj Starici. Ne traži njenu ljubav, nego svoje spasenje. Budi hrabra. Blagoslov Božiji neka bude nad tobom i blagodat Božija neka te oseni.
P. S. Uz odlučno otkrivanje sagrešenja u delima, rečima i pomislima, za jednu godinu se može napredovati više nego pomoću drugih podviga, pa i najtežih, tokom deset godina. Zato se đavo i bori tako silno protiv ovog spasonosnog delanja.
 
144. Samovolja i sablazan na starca su pogibeljni
 
Sada zajedno sa prorokom Davidom možeš da kažeš: Karajući pokara me Gospod, ali me smrti ne predade. Kroz mnoge nevolje i smrti treba da nasledimo Carstvo Nebesko, da se umrtvi naš stari čovek sa svojim strastima i pohotama, i da srce postane sposobno za primanje Božanske blagodati. Kao što se vidi iz žitija Svetih Otaca, iskušenju nalik na tvoje podvrgavaju se oni monasi koji se slabo suprotstavljaju napadu samovolje i umišljenosti, ne ispovedajući svoje pomisli starcu i poveravajući se demonu, koji mu kod starca pokazuje one nedostatke koji uopšte ne postoje. Saznavši za razlog iskušenja koje je na tebe dopušteno, sav svoj trud usmeri na uklanjanje tog razloga i primi blagi jaram Hristovog smirenja, koji se pokazuje kroz poslušanje i otkrivanje svojih pomisli.
 
145. O pravilu za bolesnika
 
Milost i sud opevaću Gospodnji. Milost zbog pomilovanja, a sud zato što karajući pokara me Gospod, ali me smrti ne predade. Blagodari Gospodu i drži se mirno. Gospod neka ti oprosti prošlo, i neka te ukrepi za buduće. Pravilo sa poklonima (metani jama) daje se zdravima, a ne bolesnima. Uostalom, ako baš hoćeš, čini ujutro, u podne i uveče po 12 pojasnih poklona sa molitvom: „Bože, očisti me grešnu“. Svaki put posle poklona savrši još 50 istih tih molitava. Iz bolnice ne izlazi pre vremena.
 
146. O borbi ca strastima i demonima
 
Sveti Jovan Lestvičnik je u 4. stepenu rekao:“Demon se po nekad trudi da poslušnike uprlja telesnim prljavštinama, pa ih čini ljutitim, podučavajući ih da budu uprkos običaju uznemireni, a ponekad ih čini nekako suvim i besplodnim, lenjim za molitvu, pospanim i pomračenim, da bi ih odgurnuo od poslušnosti, kao one koji od tog podviga nisu dobili nikakvu korist, nego su još osetili i duševnu štetu. On im ne dopušta da uvide kako oduzimanje (po Promislu Božijem) umišljenih dobara od nas, veoma često biva uzrok najdublje smirenomudrenosti“. Ono što biva sa monasima poslušnicima, to biva i uopšte sa monasima koji žive radi Boga. Đavo ratuje protiv njih na različite načine, kako bi ih doveo u beznađe i odbio od monaškog života, ili gurnuo u lenjost. Naročito je teška bludna borba koju on navodi, i spoticanja bliska padovima, kako ih naziva prepodobni Isaak Sirijski. Ali verni sluga i vojnik Hristov upravo u toj borbi dokazuje svoju vernost Hristu i veru u Njega: on ostaje čvrst, pa makar podneo bezbrojne napade. Tako postupaj i ti, Govori neprijatelju: „Ja sam se predala Bogu i odlučna sam da hrabro podnesem sve svoje padove, koliko god ih bilo, i koliko god da traju“.
Bog neka ti oprosti ono što je bilo i neka ti da snagu za ubuduće.
 
147. O podvigu koji prevazilazi sile
 
Budi mirna: odbacuj podvig koji prevazilazi tvoje sile, kako telesni tako i duhovni. Gospod ljubi smirenje, a bezumnu revnost prema preteranim podvizima, kakvi god oni bili, ne prima: jer u stremljenju ka preteranom podvigu kriju se gordost i umišljenost. Podvig koji prevazilazi snage, prema učenju Svetih Otaca, veoma je štetan i donosi ili uznemirenost, ili umišljenost, ili i jedno i drugo naizmenično, što i služi kao dokaz da u takvom podvigu nema istine, nego da on predstavlja lažno stanje duše.
Vaši pismeni ogledi veoma su dobri, ali i tim poslom se treba baviti umereno. Tebi ne treba da preterano umaraš ni dušu ni telo.
 
148. Podozrenje, samovolja i ljubomora su đavolji nagovori
 
Želim da te milost Božija zaštiti od svih iskušenja koja donose neprijatelj našeg spasenja i naše sopstvene strasti. Kao smrtonosnog otrova čuvaj se ljubomore ili podozrenja na Staricu i sestru. Iskušenje koje te je zadesilo, treba sasvim jasno da ti pokaže kako je jadno prihvatati samovolju i podozrenje na koje đavo nagovara, a čija se pogrešnost i zlo poreklo ogledaju u uznemirenju koje proizvode.
 
149. O trpljenju nevolje koja je naišla
 
Veoma mi je žao zbog nevolje koja te je zadesila! Tebi je poznato da nevolje treba pretrpeti u nadi na milosrđe Božije i pomoć Božiju. Polažući svu svoju nadu na Gospoda Boga, podvižnik Hristov treba i sam da se trudi da ukloni uzrok nevolje, ako on zavisi od njega. Oko toga bi i ti trebalo da se postaraš. Najiskrenije ti želim trpljenje i duhovni napredak. Kada bi se okolnosti tako uredile da mi ne pođe za rukom da te vidim za vreme ovog zemaljskog života, sećanje na tebe ostalo bi neizbrisivo u mojoj duši, i ja usrdno želim da ti pomognem mojim ubogim savetom u Gospodu, kada ti takav moj savet zatreba.
Milosrdni Gospod neka ti oprosti sva sagrešenja i da snagu u borbi protiv tvoga iskušenja.
 
13. oktobar 1857.
 
150. O postu na pitanje teško bolesne monahinje
 
Milosrdni Gospod je uredio, preko Svojih Apostola i Svetih Otaca, Svetitelja i Učitelja Crkve, različite za dušu spasonosne podvige, a među njima i sveti post, koji obuzdava naše telo. U vezi sa svim tim podvizima treba znati da su oni radi čoveka, a ne čovek radi njih, kao što je i Gospod rekao: Subota postade čoveka radi, a ne čovek subote radi. Toga se treba držati i kada je reč o postu. Zato, pošto ste krajnje slabi i nemate potrebe da iscrpljujete telo, nego na protiv, da ga jačate, nikako se ne ustručavajte da upotrebljavate riblju čorbu u vreme ove Svete Četrdesetnice: jer ta čorba će Vašem slabom telu dati manje snage nego što će onome ko je jak dati hleb i voda. Srceznalac Gospod, koji vidi Vašu slabost, neće Vas isključiti iz broja onih koji poste. Tako su postupali mnogi veliki ugodnici Božiji, između ostalih sveti Epifanije Kiparski. Sveti Isaak Sirijski u 10. slovu veli: „Nemoj da pometeš i presečeš svoj život… i zbog želje da dodaš malo truda ostaneš bez svega što si stekao… Jedi umereno… I ne pružaj svoje noge preko snage…“. Ovaj premudri savet velikog Nastavnika monaha u potpunosti može da se primeni na Vas: jer uzdržanjem koje prevazilazi Vaše snage možete sebe toliko da iscrpite, da se lišite odlazaka na crkvene službe i da Vašoj zajednici, kojoj sada donosite neku korist, budete na teret.
Moleći Vaše svete molitve i ljubav u Gospodu
 
nedostojni arhimandrit Ignjatije. 2. marta 1846.
 
151. Istoj monahinji. Savet da se bavi molitvom Isusovom
 
Šaljem Vam kratko delo o molitvi Isusovoj. Zbog Vaše bolesti treba da se podvizavate ležeći ili sedeći na komotnoj stolici. Molitvu proiznosite bez žurbe, sa pažnjom, zatvarajući um u reči molitve, imajući oči na ustima ili zatvarajući ih. Bilo bi Vam korisno da pročitate kratka dela o molitvi koja ima S. G. Ta će Vam dela pomoći u ovom delanju, koje će isprva delovati suvo, ali će ce kasnije pokazati kao veoma plodonosno. Bog, Koji daje molitvu onome ko se moli, neka dar molitve daruje i Vama, kako biste od sada mogli čestom molitvom da se pripremite za strašni sud Hristov i da blagovremeno sebi izmolite pomilovanje.
 
23. aprila 1846.
 
152. Istoj monahinji. Za utehu i ukrepljenje bolesnice
 
Bez obzira na to što ste bolesni, Vi ste se potrudili da napišete celo pismo grešniku. To ste učinili pokrenuti hrišćanskom ljubavlju. Bog me je utešio prijateljstvom sa matuškom Igumanijom i Vama: jer prijateljstvo među slugama Božijim jeste istinska uteha za dušu koja luta u ovom kratkotrajnom i sujetnom svetu, neprijateljski raspoloženom prema Bogu. Neka Vam se daruju sile sviše, od Oca Nebeskog Koji kori sve koje ljubi i bije sve koje prima. Ja Vas često spominjem; o Vama me izveštava moje srce. Sećam Vas se i želim da dobro u Gospodu preplovite more života. Koliko je u tom moru podvodnih hridi! Kakvi vetrovi, koji deluju u različitim smerovima, podižu bure na njemu! Osim prirodnih opasnosti, tu su još i razbojnici! Ti razbojnici su nevidljivi za telesne oči, a nasrću i na telo i na dušu; trude se da i telo i dušu uvuku u bezdan greha i potope ih u njemu za večnost! Avaj, jadna dušo ljudska! Kako ćeš okončati put po moru života? Kako ćeš se spasiti od talasa, od vetrova, od podvodnih hridi, od razbojnika, od porobljavanja, od smrti? Ne drugačije, nego Hristom. On će mi dati snagu, On će me podići. On je snaga moja, i pesma moja, i biće mi na spasenje! Mir Vama!
 
153. O nedavno ponovo objavljenoj knjizi „Žitije i spisi moldavskog starca Pajsija Veličkovskog“. O Isusovoj molitvi
 
Dozvoljavam sebi da Vam pošaljem nedavno ponovo izašlu knjigu „Žitije i spisi moldavskog starca Pajsija Veličkovskog“, tog blagočestivog i duhovnoprosvećenog muža, kome čeda Pravoslavne Crkve treba da budu zahvalna za prevod sa grčkog na slovenski jezik Dobrotoljublja, Isaaka Sirijskog i drugih Otaca. U ponovo izašloj knjižici, koju ja odavno poznajem iz rukopisa, sa naročitom jasnoćom, izloženo je učenje koje priliči našem vremenu, učenje o Isusovoj molitvi, o kojoj sada ljudi većinom imaju samo nejasno, zbrkano shvatanje. „Poneki“, smatrajući da su obdareni duhovnim rasuđivanjem i da su poštovani od mnogih kao takvi, „boje se“ ove molitve kao kakve zaraze, navodeći kao razlog „prelest“ tobože neminovnu saputnicu upražnjavanja Isusove molitve, sami se udaljavaju od nje i druge uče da se udaljavaju. Izumitelj takvog učenja, po mom mišljenju, jeste đavo, kome je mrsko Ime Gospoda Isusa Hrista, kao ono koje satire svu njegovu moć: on drhće od tog svemoćnog Imena, i zato Ga je oklevetao pred mnogim hrišćanima, da bi oni odbacili oružje plameno, strašno za njihovog neprijatelja, spasonosno za njih same.
Drugi, baveći se Isusovom molitvom, žele da odmah osete njeno duhovno dejstvo, žele da se naslađuju njome, ne shvatajući da naslađivanju, koje podaje samo Bog, treba da prethodi istinsko pokajanje. Treba se plakati dugo i gorko pre negoli se pojavi u duši duhovno dejstvo, koje je blagodat, i koje, ponavljam, podaje samo Bog u Njemu poznato vreme. Valja prethodno dokazati vernost svoju Bogu postojanošću i trpljenjem u molitvenom podvigu, viđenjem i odsecanjem svih strasti u njihovim najsitnijim dejstvima i izdancima.
Knjiga koju preporučujem pokazuje neprelestni način upražnjavanja Isusove molitve, koji se sastoji u njenom tihom izgovaranju usmeno, ili i umom, obavezno uz „pažnju“ i sa čuvstvom „pokajanja“. Đavo ne podnosi njemu neprijatan miomir pokajanja i od one duše, koja širi iz sebe taj miomir, on beži daleko sa prelestima svojim. Isusova molitva koja se upražnjava na takav način nenadmašno je oružje protiv svih strasti, nadmoćno zanimanje uma za vreme rukodelja, putovanja i drugim slučajevima, kada ne može da se bavi čitanjem i pojanjem psalama. Takvo upražnjavanje molitve Isusove dolikuje uopšte svim hrišćanima, kako onima koji žive u manastirima, tako i onima koji žive u svetu.
A težnja ka otkrivanju „srdačnog duhovnog delanja“ dolikuje najviše, gotovo jedino inocima, i to onima koji su poznali potanko borenje sa strastima, uz udobnosti koje pružaju mesto i ostale okolnosti. A ako bilo ko, pokretan, po izrazu svetog Jovana Lestvičnika, gordeljivim usrđem, traži da zadobije pre vremeno sladost duhovnu ili srdačno molitveno delanje, ili kakav drugi duhovni dar, koji priliči prirodi obnovljenoj, taj neminovno pada u prelest, kakvim god načinom molitve se bavio, psalmopojanjem ili Isusovom molitvom. To smo imali prilike da vidimo i opitno. Prelašćeni starac pomenut u žitiju Pahomija Velikog, pod uticajem prelesti stojeći na užarenom ugljevlju bosim nogama, proiznosio je molitvu Gospodnju: „Oče naš“. Uzrok prelesti nije molitvoslovlje, nisu psalmi, nisu kanoni i akatisti, nije molitva Isusova, ne! Sačuvaj Bože svakog od takvog bogohulstva! Gordost i laž, to su uzroci prelesti! Gordost i laž, čiji je vinovnik đavo. A on, da bi skinuo sa sebe krivicu, drsko i bogohulno je oklevetao Isusovu molitvu, a sam je stao u stranu, kao da nizašta nije kriv. Sada se mnogi brinu i trčkaraju oko sitnih poslova, izbegavaju molitvu Isusovu i druge odvraćaju od nje, tvrdeći da je potrebno od nje udaljiti se, jer izaziva prelest. A o đavolu, pravom vinovniku prelesti, ni reči, sasvim su ga zaboravili. Ah, kakvo očigledno lukavstvo đavola, kako se on vešto skriva.
Veoma sam žalostan zbog toga što su sada ljudi izgubili istinski i duhovni razum, a razne lažne, potpuno lažne ideje, tako su se osilile!
Knjiga Pajsijeva ima značajne nedostatke u književnom po gledu. Šta nas se to tiče! Često su smireni pustinjaci, izlazeći iz pustinja svojih pokriveni samo haljinom od grube tkanine, rečju oskudnom i neskladnom objavljivali hrišćanskom svetu spasonosnu i svetu Istinu. Nasuprot tome, koliko vidimo knjiga, ukrašenih zvučnim rečima, skladno i sistematično izloženim, ali takvih da sadrže u sebi otrov, koji ubija duše!
 
154. Jednom nastojatelju o molitvi Isusovoj
 
Starac Pajsije nije se kajao, kao što su razglasili neki, koji nisu sasvim shvatili njegove reči i nisu imali određenu predstavu o umnoj molitvi, zbog štampanja i objavljivanja knjige „Dobrotoljublja“, koju je preveo sa grčkog na slovenski jezik. On je, prozirući duh vremena, predvideo kvarenje mnogih lakomislenih i samovoljnih, koji ima da budu povređeni zloupotrebom velikog blaga umne molitve. Pokretan duhovnom ljubavlju i samilošću prema čovečanstvu, toliko povređenom grehopadom, da sama sredstva za svoje spasenje pretvara u sredstva za veću osudu, za umnoženje nesreća, nanetih grehopadom, Pajsije je bio ožalošćen i bolno je stradao, podražavajući time mnogomilostivog Gospoda Isusa, Koji je prolivao svoje svesvete suze za Jerusalim, koji Ga je odbacio, i stoga ne samo odbio spasenje, što mu je On doneo, nego i navukao na sebe i na čeda svoja najljuću kaznu. Takva je bila misao Pajsijeva! Takva je bila njegova žalost prilikom objavljivanja „Dobrotoljublja“, oko čijeg prevoda i štampanja se toliko potrudio. Ova misao i ova osećanja izrazio je u svome pismu Teodosiju, arhimandritu Sofronijeve pustinje.
Nije samo „Dobrotoljublje“ zloupotrebljeno! Zloupotrebljena su spisi svetog Apostola Pavla, kako je posvedočio sam prvovrhovni Petar. Zloupotrebljeno je od jeretika svo Sveto Pismo. Samo Božansko Jevanđelje zloupotrebili su i do sada zloupotrebljavaju, na pogibelj svoju, mnogi milioni protestanata, tumačeći ga nepravilno i neblagočestivo, zbog toga što oni kao da su, udaljivši se od jedinstva sa Vaseljenskom Crkvom, odvojeni dušepogubni jeretički skup, koji se oni usuđuju da nazivaju Crkvom Jevanđeljskom. Apostol Pavle svedoči da su oni, Apostoli Hristov miomiris Bogu za spasavane i izgubljene: jer ovima je zadah smrti za smrt, a onima pak miomiris životni za život. Štaviše o Gospodu Isusu Hristu rekao je Sveti Bogoprimac Simeon: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se Govoriti“. Sveti Isaak Sirijski u 54. slovu govori: „Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu. Šta iz ovoga sledi? Pošto se reč o krstu onima koji nisu osetili silu ove reči činila kao jurodivost, je li Pavle onda trebalo da ćuti, i da ne propoveda? Ali evo i do dana današnjeg učenje o krstu služi kao spoticanje i sablazan Judejima i Jelinima. Stoga, treba li i mi da prećutkujemo istinu da se oni ne bi sablažnjavali! Ali Pavle ne samo što nije ćutao nego je čak i gromko vikao, govoreći: a ja, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista. Ovu pohvalu krstu iskazali su sveti Apostoli ne radi toga da druge sablazne, nego zato što je sila Krsta koja je propovedana velika“.
Božansko dobro ne treba da bude odbačeno, ako su ga neki ili mnogi, zloupotrebili. Ovo treba da se odnosi i na Isusovu molitvu. Sam Isus je bio kamen spoticanja za mnoge, propoved o Njemu bila je kamen spoticanja, Krst Njegov bio je kamen spoticanja, pa kako da onda Najsvetije Ime Njegovo ne učestvuje u istim okolnostima? Prema onome što mogu da zaključim iz dvadesetogodišnjeg posmatranja savremenog monaštva naše Pravoslavne Crkve, nalazeći se i u to vreme i sam u njegovom naručju, dajem sledeću ocenu: ako u naše vreme, vreme siromaštva, gladi i mraka u duhovnom pogledu, još postoje inoci koji imaju delimično istinsko duhovno rasuđivanje, onda su to oni veoma retki, koji su, budući prosvećeni umnom Isusovom molitvom, poznali podrobno svoje strasti, dejstva zlih duhova i najzad dejstvo Duha Božjeg, koje započinje izlivanjem u dušu sveštenog mira u Hristu. A ko u svetlosti umne molitve nije sagledao strasti svoje, nije poznao dejstva lukavih duhova i nije okusio šta je to mir Hristov, koji sjedinjuje um, dušu i telo, taj nema ni pojma o duhovnom rasuđivanju, mada i umišlja da ga ima obmanut praznom slavom. Takvo mišljenje svojstveno je svima koji prolaze kroz, takozvani od sv. Simeona Novog Bogoslova, drugi vid pažnje i molitve. Uz razboritost može se imati rasuđivanje, ili razum i prirodni, i delatni, obrazovan naukama i čitanjem, kao što sasvim osnovano rasuđuje o tome prepodobni Grigorije Sinajski. Ali to još nije rasuđivanje duhovno! Od takvog razuma duhovno rasuđivanje je udaljeno kao nebo od zemlje, i prevazilazi ga, kao što svetlost sunca nadmašuje slabu svetlost noćnih svetila nebeskih.
 
156. Bratu koji se zanima umnom molitvom. Pouka o duhovnom životu
 
(…) Ne pomišljaj da je za učenje bezmolvija neophodan zatvor ili udaljena pustinja. Ne! Kudikamo je bolje učiti se njemu među ljudima uz posredstvo duševnog podviga. Sami padovi, nevidivi za bližnje, vidivi i znani Bogu i savesti, padovi uma i srca, biće od koristi, čineći te iskusnim u borbi sa grehom, otkrivajući ti svu nemoć čovekovu. Podvižnik vaspitan među ljudima silom nevidivog unutrašnjeg podviga, biva postojan, bogat znanjem i iskustvom duhovnim, pun smirenoumlja, za bližnjeg utočište, riznica. On je sličan drvetu, izraslom na otvorenom brdu, koje je izloženo jakim udarima vetra i svim drugim nepogodama. Takva drveta puštaju korenje duboko u zemlju, bivaju izuzetno sočna, puna života i snage. Naprotiv, pitomac zatvora i usamljene pustinje sličan je cvetu i drvetu, odgajanom i paženom u stakleniku. Njemu je svojstvena pogubna razneženost: pri najmanjem natmurenom vremenu ono već strada, a pri malo jačoj nepogodi ono umire. Potpuno usamljivanje, po pravilima duhovnog zakona, dozvoljava se samo onima na čiji se podvig, kako se izražava sv. Jovan Lestvičnik, spustila blagodatna rosa Svetoga Duha. Upravo za takve je korisno i potrebno strogo osamljivanje, da bi se uz njegovu pomoć slobodno predali učenju i rukovođenju Duha, o čemu sada nije vreme da se govori.
Mi se još ne poznajemo dovoljno… Govorim tako da ne bih rekao: ti još uvek malo poznaješ mene. Stoga je potrebno da se dogovorimo. Ako sam ja i nedostojan da se nazovem čovekom, imajući u sebi mnogo niskog i besovskog, ti mi onda, zbog ljubavi svoje prema meni, pripiši dostojanstvo čoveka, ili, barem, dostojanstvo razumnog stvorenja, iako zapečaćenog žalosnim grehopadom. Sin Božji naziva Sebe u Jevanđelju Sinom Čovečijim, Bog, javivši se među ljudima, nije primio na Sebe (prihvatio) nikakvu titulu izmišljenu od palih ljudi, nego naziva Sebe imenom, koje nam je dano od Boga, Koji se pre našeg stvaranja savetovao Sam u Sebi tajanstveno:“ Stvorimo čoveka“. Sin Čovečiji!.. Kako mi se dopada ovo ime! Kakvo prekrasan naziv! Smireno i uzvišeno ime. Kako poučno i utešno zvuči u ušima mojim. Ljudi nisu hteli ovo ime, njima je bilo potrebno: Visoko prepodobije, Visoko blagorodije… Kakva besmislica! Slično imenima, i njihovo ponašanje je postalo besmislica, apsurdna karikatura, u kojoj je gordo spojeno sa glupim. Na koverti, dozvoljavam, piši kakvu hoćeš besmislicu, ali u pismu budi, kao čovek sa čovekom, kao srce sa srcem, pred očima Svesvetog Boga. Neka srce tvoje besedi sa mnom prosto, iskreno, svaka reč tvoja neka bude istine radi. A Bog će biti, kao što i jeste, svedok naših razgovora, čiji je uzrok i cilj On, i naše u Njemu spasenje. (…)
 
5. septembra 1847.
Babajevski manastir
 
157. Bratu koji se zanima umnom molitvom. Pouka o duhovnom životu
 
(…) Sa pomislima se nikada ne treba raspravljati. Može vrag da pokaže mnogo logičnog, nepobitnog, da navede naš um da prihvati lukave, ubistvene pomisli, zaklonjene maskom vrline i pobožnosti. Probni kamen pomisli za tebe neka bude tvoje srce. Kako god lepa naizgled bila pomisao, ako oduzima “ mir“ u srcu, tanano dovodi do narušavanja “ ljubavi sa bližnjima“, ona je vražija. Ne prepiri se sa njom, ne raspravljaj se, inače će te uloviti i naterati da okusiš od zabranjenog drveta. Naoružaj se što pre protiv nje, odagnaj je daleko od sebe oružjem duhovnim: „Slavoslovljem Boga“, „Blagodarenjem Bogu“, „Predavanjem sebe Njegovoj volji“, „ukoravanjem i osuđivanjem sebe“, „molitvom“. Nenadmašno oružje u velikoj borbi je: doći u svoju keliju, baciti se za tren pred Bogom na pod i moliti za Njegovu pomoć i predavati sebe Njegovoj volji. U silnoj bitci to se ponavlja nekoliko puta na dan i veoma pomaže.
Jesi li nadzirao um svoj? Jesi li proučavao kakvo je njegovo svojstvo? Ti nemaš analitički um, koji sve rastavlja na delove, anatomski, i posle tog posla izvodi svoj zaključak. Većina umova čovečijih ima svojstvo da analizira, i zbog tog svojstva sposobna je da se dovija, da umešno sređuje svoje poslove, smišlja podvale. Tvoj um bez napora vidi, obuhvata i shvata stvari. To je um za duhovno viđenje. Evo šta se još primećuje kod njega: on slobodno, sa naslađivanjem može da padne na zemlju pred veličinom Božjom, ali da bi se smirio pred bližnjim njemu je potrebno da se potrudi. Zašto? Zato što on po prirodi svojoj prezire sve što je podlo, prostačko, sitničavo, nesposoban je za nijanse i za okolišenje. Uviđajući te nedostatke kod bližnjeg, on prezire bližnjeg zajedno sa njegovim nedostacima. Um tvoj, poučavan Jevanđeljem, smiriće se pred svakim bližnjim onda kada ugleda u svakom bližnjem Hrista. Svi koji su se krstili u Hristu, obučeni su u Hrista. Čime god i kako god oni skvrnavili sebe, riza Hristova, do suda Hristovog, na njima je. Neophodno je smatrati sebe gorim od svih ljudi: to zahteva sveto smirenje. Apostol nije prosto rekao da je on prvi od grešnika; bio je ubeđen u to. I mi treba da ubedimo sebe: ovde predstoji rad i trud. Bog da daruje i meni i tebi da ovo ispunimo. Zbog uma tvoga, zbog njegovog naročitog ustrojstva, od većine drugih umova ti ćeš imati da podneseš i verovatno već podnosiš, izvesne nevolje. A samo retki poimaju um tvoj. Videći njegovu dosetljivost i živahnost, ko će pojmiti, ko poverovati, da je on jednostavan! Većina će te smatrati izveštačenim, komplikovanim, biće podozriva prema tebi, smišljaće nešto protiv tebe i za tebe. To je neizbežno: analitički umovi ne mogu da pretpostave čak ni postojanje uma bez analize, koji posmatra prosto i jasno. Videći silu uma, oni je pripisuju višem stepenu analize, prepoznaju duboku, tananu, promišljenu lukavost u onome ko nikada ne umuje, već gleda sa pronicljivom jednostavnošću na sve što je izloženo pogledu čoveka… Oprosti bližnjima. Mi smo svi nemoćni. Držanje zakona Hristovog i jeste u tome da nosimo velikodušno, sa ljubavlju i smireno bremena jedan drugoga.
Zadovoljan sam što si malo čitao knjige duhovne: bolje su tablice neispisane, negoli ispisane nerazumljivo. Zar ću ja morati da pišem na tvojima? Ako je tako, neka ne budu napisane na njima mrtve reči čovečije, no žive reči Duha. Znajući za tvoje poverenje prema meni, uzimam sebi za pravo da ti šaljem, prema svojim mogućnostima, knjige Svetih Otaca, koje smatram da su za tebe korisne. Ovo „moje“, „svoje“ dajem tebi: ovakvo je bilo moje vladanje: ja sam hranio sebe i do sada se nasićujem isključivo čitanjem Sv. Otaca Istočne Crkve, brižljivo se čuvajući, po njihovom svetom savetu, knjiga koje sadrže lažno učenje, koje imaju sve knjige napisane van spasonosnog naručja jedine istinite Crkve. Primi „moje“, kada te Bog izvesti da ga želiš. Nemoj da čitaš nikakve inoslavne stvaraoce: kod njih je Duh Sveti zamenjen krvlju neobuzdanom, vatrenom. Oni mogu da povuku u propast i zavode tamo mnoge. Nema Duha Svetoga u njima, oni imaju svoj duh, mračan, obmanjivi duh jeresi tamne i gorde. „Dejstvo“ koje pominješ da je na tebe izazvalo čitanje Pisma kakav su utisak imali na Jovana Bogoslova i Mironosice udaljeni zvukovi maljeva, koji su udarali u klinove prilikom raspeća Spasitelja bilo je „od krvi“. Shvati: potreseni su bili nervi. Takva dejstva odbacuju se u duhovnom podvigu, nazivaju se „prelestnim“, kao ona koja potiču od samoobmane i koja dovode do nje, jer nisu od blagodati Božje, već su sopstveno stanje čoveka, svojstveno našoj paloj prirodi, do koga se došlo naprezanjem uobrazilje i čulnosti. Neiskusni u duhovnom životu pripisuju takva stanja svoja dejstvu blagodati. Od toga se javlja mnjenje (umišljenost) o sebi, usvojeno mnjenje jeste samoobmana ili prelest. Zato se treba držati u stanju revnosti, tišine, spokojstva, siromaštva duha, udaljavajući se brižljivo od svih stanja izazivanih raspaljenošću krvi i nerava. Ne udaraj se ni u grudi, ni u glavu, radi izazivanja suza. Takve suze su od potresenosti nerava, od krvi one ne prosvećuju um, ne smekšavaju srce. Očekuj pokorno suze od Boga. Nekakav sveti, nevidivi prst, nekakva najtananija pomisao smirenja, kosnuće se srca i navreće suza tiha, suza čista, izmeniće dušu, neće promeniti lice. Od nje se neće zacrveneti oči, krotko spokojstvo izliće se u izrazu lica, učiniće ga Angelopodobnim.
(…) Hristos s tobom.
 
12.oktobra 1847.
 
158. Bratu koji upražnjava umnu molitvu. Pouka o duhovnom životu
 
Šta misliš, na kakav nedostatak bih se mogao požaliti kada u keliji samujem ne izlazeći iz nje? Na nedostatak vremena. Bolešljivost i lečenje gutaju svo moje vreme. Ležim, ležim, ležim nepokretan, obamro: jak lek izvlači iz žila i kostiju zapuštenu prehladu, kao što berberin cedi krv iz pripijene pijavice. Ako, daće Bog, ojačam, vratiće se aktivnosti, koje me sada strpljivo očekuju, počeće da oduzimaju vreme. Ako se vratim u Petrograd i Sergijevu pustinju, tamo će se okomiti na mene braća, prijatelji, poznanici, znatiželjnici, poslovi manastira i manastiri, oteće svo vreme. Razmišljao sam: sada, u slobodnim trenucima malo po malo sastavljam opisivanje i objašnjavanje nekih monaških delanja, koja sam obećao Leonidu, a ujedno ću dati odgovore na neke stavove iz njegovog pisma.
Mi se ne slažemo sa tobom u razumevanju nekih izraza koje smo upotrebili, pod jednom te istom rečju ti razumeš jedno, a ja drugo. Naprimer pod rečju: „duhovan, duhovnost“, ti razumeš ono što su svi sada prihvatili da se podrazumeva, a takvim shvatanjem udaljavaš se od smisla, koji se za tu reč vezuje u Svetom Pismu i spisima Svetih Otaca. Danas knjiga, ako je samo o pitanju vere, već nosi ime „duhovna“. U naše doba, ko je u rasi, taj je neosporno „duhovan“, ko se vlada uzdržano i sa strahom Božjim, taj je „duhovan“ u najvećoj meri! Ne uči nas tako Sveto Pismo, ne uče nas tako Sveti Oci. Oni govore da čovek može biti u tri stanja. U prirodnom, ispodprirodnom ili vanprirodnom i nadprirodnom. Ova stanja drugačije se nazivaju: duševno, telesno, duhovno. Još i drugačije: pristrastno, strastno, bezstrastno. Ispodprirodan, telesan, strastan, jeste onaj koji potpuno služi privremenom svetu, makar se i ne odavao grubim porocima. Prirodan, duševan, pristrastan je onaj ko živi za večnost, upražnjavajući vrline, boreći se sa strastima, ali koji još ni je zadobio slobodu, koji ne vidi jasno ni sebe, ni bližnje, već samo nagađa kao slepac, pipajući nasumice. Onaj koji stoji iznad, duhovan, bestrastan jeste onaj koga je osenio Duh Sveti, ko, budući ispunjen Njime, dela, govori pod uticajem Njega, uznosi se iznad strasti, iznad prirode svoje. Takvi, zaista, jesu svetlost svetu i so zemlji, vide sebe, vide i bližnje, a njih može da vidi samo onaj ko je duhovan kao oni. „Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje“ (1 Kor. 2, 15), govori Pismo. Takvi se sada krajnje retko sreću. U životu svom imao sam sreću da sretnem jednoga, i sada stranstvujućeg na zemlji, starca, sta rog oko 70 godina, poreklom seljaka, polupismenog. Živeo je u mnogim mestima Rusije i na Atonskoj gori, govorio mi je da je i on sreo samo jednog. Drži se, kako u ovom slučaju tako i u drugim, terminologije sv. Otaca, koja će odgovarati tvom praktičnom životu, koja je često nesaglasna sa terminologijom najnovijih teoretičara. Oprosti što nazivam teoretičare mrtvima! Neka se ti mrtvi trude oko svojih mrtvaca, to jest oko onih koji hoće da slušaju reč Božju sa ciljem da se naslade krasnorečivošću, zanosima krvi, igrom uma, ali ne i onim što „tvori Slovo (Reč)“. Ovim poslednjima treba reći:“ Sa kakvom pri jatnošću smo slušali, dobro smo proveli vreme“, a onim prvima treba da kaže svet: „Ah, kako oni umno, prekrasno govore“. Neka te ne prevari ni um prirodni, ni krasnorečivost! To je sve prah. Za tu krasnorečivost i za taj um rečeno je: „zemlja jesi“! Uostalom, ja shvatam da ti, okusivši život, ne možeš da budeš zadovoljan mrtvim! (…) Na isti način samo one knjige koje su napisane pod uticajem Svetoga Duha mogu u pravom smislu biti nazvane „duhovnim“. Nemoj se zanositi opštom strujom (bujicom), no sledi uskom stazom sustopice za Svetim Ocima. Ti si zavoleo moje: objavljujem tebi, kako sam nastojao da se vladam. (…)
 
159. Bratu koji se bavi umnom molitvom
 
(…) Mislim: prilikom biranja novog mesta treba da imaš u vidu da bi jedanput godišnje, ili barem u dve godine, trebalo da imaš lični susret i razgovor sa mnom. Tako čine neki monasi, koji prema prilikama žive u drugim obiteljima, a no svedočanstvu srca rukovode se mojim savetima. Oskudnost u duhovnim znanjima, koju sam video u obitelji Vašoj, porazila me je! Ali gde, u kom manastiru ona i ne bi bila poražavajuća? Svetski ljudi, koji prihvataju da budu duhovno krmanjeni (rukovođeni) u Sergijevoj Pustinji, imaju neuporedivo važnija i određenija shvatanja negoli ti žitelji manastira. To ćeš videti sopstvenim očima. Živimo u teško vreme! „Jer nesta prepodobnih, jer je malo vernih među sinovima čovečijim„. Nastala je glad za rečju Božjom. Ključevi poznanja kod književnika su i fariseja. Sami ne ulaze niti puštaju da drugi uđu. Hrišćanstvo i monaštvo su na samrti. Izgled pobožnosti nekako se održava, najlicemernije. Sile pobožnosti su se odrekli, i odbacili su je ljudi. Treba plakati i ćutati. (…)
Hristos s tobom!
 
163. Bratu koji se bavi umnom molitvom: o mešanju dobra i zla u ljudima, o „određenosti o delima napisanim iz „umišljenosti“
 
(…) Nekoliko puta si čuo od mene za reč „određenost“ („konkretnost“), i nije ti sasvim jasno šta njome želim da iskažem. Određenost dolazi od “ znanja“, dok je neodređenost neizostavno čedo „mnjenja“ („umišljenosti“). Određenost je izraz znanja u sebi mislima, a za druge rečima. Nju posvedočuje srce čuvstvom mira. Mir je svedok istine, plod njen. Meni se uopšte ne dopadaju dela poput ode „Bog“, Prepeva Psalama svih, počev od prepeva Simeona Polockoga, prepeva Knjige o Jovu Lomonosova, athale de Racine svih, svih pesničkih dela, inspirisanih Svetim Pismom i religijom, koja su napisali svetovni pisci. Pod svetovnim piscem ne podrazumevam onog ko je odeven u frak, nego onog ko održava veze sa mudrovanjem i duhom sveta. Svata dela napisana su iz „umišljenosti“, oživljena su „kretanjem krvi“. A o duhovnim stvarima treba pisati iz „znanja“, potpomognutog „duhovnim dejstvom“, to jest dejstvom Duha. Eto, upravo to želim da dočekam od tebe. Čuo sam da je odu „Bog“ ushićeno iščitavao jedan krupni vlastelin posle obeda, tokom koga si se odlično najeo i napio. Dešavalo se da on čita i da pljuvačka izobilno prska na sve, i to neprekidno, kao karteč (krupna sačma) iz zadnjeg dela puške krupnog kalibra… Dolično čitanje posle zasićujućeg obeda! Istinsko, preveliko ushićenje, izazvano obiljem bifteka i šampanjca, smeštenih u utrobu. Oda je napisana od kretanja krvi, a mrtvi se zanimaju ukrašavanjem mrtvaca svojih. Ne trpi duša moja smrad tih sastava! Po mom Mišljenju bolje je pročitati, sa književnim ciljem, „Vadima“, ‘ „Kavkaskog sužnja“, „Prelaz preko Rajne“: tamo svetski pesnici govore o svome, i na svoj način prekrasno, zadovoljavajuće. A blagovest Boga neka ostave ti mrtvaci! To nije njihova stvar. Ne znaju oni kakav je zločin: preoblačiti duhovno, izopačavati ga, dajući mu smisao veštastveni. Kada bi oni poslušali za povest Božju „nećemo pevati pesmu Gospodnju na rekama Vavilonskim (na zemlji tuđoj)“! Ko je na rekama Vavilonskim, nije odstupnik od Boga Živoga, na njima će on plakati. Nemoj klonuti duhom! Budi miran, i spokojno, sa duševnom bezbrižnošću predaj se rukovođenju vere. Prilike će same pokazati šta valja činiti. Teškoće neka te nauče veri, koju neka ti poda Davalac svih dobara vidivih i nevidivih, Hristos!
 
169. Saveti onome ko želi da stupi u manastir
 
„Pazite dobro kako živite, jer su dani zli„, rekao je Apostol. Ako je u njegovo vreme ova pouka bila potrebna onima koji se spasavaju, tim je ona potrebnija u ovo naše vreme. Zaista, potrebna nam je velika opreznost, velika promišljenost, više blagorazumnosti: primeri svetosti, sredstva za postizanje svetosti postali su malobrojni, a primeri sablažnjujući, sredstva za rastrojavanje sebe grehom umnožili su se. Nevolja i u pustinjama, nesreća i u gradovima. Ali još ima onih koji se spasavaju i još uvek je moguće spasti se po neiskazanoj milosti Božjoj.
Rukovodeći se savetom Jevanđelja (Lk. 14,28), proceni snage svoje, i duševne i telesne, i u skladu sa njima izaberi sebi mesto življenja.
Taj isti Bog, Koji spasava u pustinji, spasava i u gradu. Taj isti greh, koji pogubljuje u gradu, vodi u propast i u pustinji. Zato, izabereš li gradski ili pustinjski manastir za mesto življenja u skladu sa tvojom snagom, sećaj se Boga, drži se blizu Njega, udaljavaj se od greha, od svih povoda za greh, i Bog će biti s tobom. Bavi se čitanjem Svetih Otaca Istočne Crkve: oni će te naučiti nepogrešivo da ideš putem monaškog života. Izbegavaj suvišna poznanstva van i unutar manastira, i sve što dovodi do razonode: razonoda, kao inje, uništava sve mlade izdanke monaških vrlina. Zabava je početak svih zala za inoka: tako su je nazvali Sveti Oci. Ograniči se na poznanstva neophodna za tvoje potrebe, duševne i telesne. Ne zamaraj se uzalud traženjem nastavnika: naše je vreme, bogato lažnim učiteljima, krajnje oskudno u nastavnicima duhovnim. Njih podvižnicima zamenjuju spisi otački. Takvi su: Lestvica, dela Jefrema Sirijskog i Avve Doroteja, pisma Velikog Varsonufija, Skitski paterik, Dobrotoljublje, i drugi. Obrazuj sebe čitanjem tih spisa i molitvom u skrušenosti duha. Potrudi se da nađeš dobrog i savesnog duhovnika. Ako ga nađeš i time budi zadovoljan, sada su savesni i dobri duhovnici velika retkost.
Mnogi tovare bremena teška na pleća bližnjih, ali je malo takvih koji su naučili i pomažu da se breme nosi. Čuvaj se zamki đavola, koji stalno navodi čoveka na prihvatanje života i podviga koji premašuju njegovu snagu. Đavo to čini sa namerom da pre vremena iscrpi čovekove snage i da ga onesposobi za bilo kakvo dušekorisno zanimanje.
Hristos sa tobom. Poveravam se tvojim svetim molitvama.
 
18. avgusta 1848.
 
170. Saveti nastojateljici manastira
 
U trpljenju Vašem spasavajte dušu Vašu i duše slovesnih ovaca Vaših, poveravajući ih misleno volji i Promislu Božjem: mi, nastojatelji, nismo više nego oruđa Promisla Božjeg. Mi, sami po sebi, ništa ne značimo, i, bez naročite pomoći Božje, ne možemo da krmanimo (rukovodimo) ne samo bližnjima, nego ni samima sobom. Takvo razmišljanje pružaće spokojstvo srcu Vašem. Sa Vama govorim kao sa samim sobom. Za onima koji se ne pokoravaju i ne slušaju reč spasenja, ne treba mnogo žaliti, već, rekavši im ono što priliči, predavati ih volji Božjoj, koja ih može obratiti na pravi put preko drugih oruđa i sredstava, kojih je u desnici Njegovoj bezbroj. Na nesreću našega vremena, zaista, kako Vi izvoljevate govoriti, mnogi se, stupajući u manastir, zanimaju samo zemaljskim i prebivaju daleko od monaškog cilja i monaškog usmerenja. Osim toga, svojim primerom i uticajem potresaju i druge koji nisu utvrđeni. Pa šta da se čini? Takvo stanje je veoma teško, ali i to bedno stanje treba poveravati volji Božjoj, i iz duše priznavati da mi ne zaslužujemo drugačije stanje, a ako bismo ga zasluživali, onda bi pravosudni i milosrdni Bog obavezno to darovao. Takva razmišljanja pružaju duši koja istinski ište Boga mir i spokojstvo, jer nam je Reč Božja odredila da duševno spokojstvo nalazimo samo u smirenju i samoukorevanju. Na bližnje jače deluje molitva za njih, negoli reč upućena njima, zato što molitva dovodi do dejstva Samog svesilnog Boga, a Bog tvori sa stvorenjem Svojim sve što je Njemu blagougodno. On je otvorio sluh srca za slušanje reči Pavlovih, ali u onim slučajevima kada nije dejstvovao prst Božji na slušaoce, reči samog veli kog Pavla ostajale su besplodne. Poštovanja dostojna mati, napasajmo poverene nam ovce usrdnim i mnogim molitvama za njih, verom, smirenjem, trpljenjem, umerenom rečju koju mogu primi ti i koja duše nazidava, da reč koju uče ne bi izazvala, po zapažanju jednog velikog Oca, odvratnost prema reči kod slušalaca. A Bog neka nas zakrili.
 
173. O osuđivanju dobronamernih ljudi
 
Prepodobna mati Virsavija!
 
Primite moju najsrdačniju zahvalnost za vaše sećanje na mene i čestitanje Praznika nad Praznicima, povodom koga Vam istom merom čestitam, želeći Vam sva istinska dobra, i pozdravljam Vas sveradosnim pozdravom: Hristos Vaskrse!
Sada duh vremena leži ogromnom težinom na svom hrišćanstvu i monaštvu: svi stenju pod bremenom njegovim. Primećujem da sada u manastire iz sveta stupa sasvim malo dobronamernih, neporočnih ljudi. Valja razumeti vreme, i sa naročitom budnošću voditi brigu o svom spasenju, udaljavajući se, po mogućnosti, od opštenja sa ljudima, da se izbegnu kako zaraze od grehova bližnjega, tako i osuđivanja greha bližnjega.
Proseći Vaše svete molitve i prizivajući na Vas blago slov Božji,
 
31. marta 1866.
nedostojni episkop Ignjatije.
 
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Pojanje koje je u Rusiji nastalo pod uticajem vizantijskih pridvornih pojaca, kasnije kao napev uvedeno u 16. veku prim. prev
  2. „Znamennoe“ raspev, osnovni način drevnog ruskog crkvenog pojanja (glasovi su zapisivani posebnim znacima znamenima i krjukima (kukama). Poznat je od 11. veka; razvijao ce u okviru sistema osmoglasja. U jednoglasnoj varijanti sačuvao se do sada kod staroo brednika prim. prev.

 
 

 
 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *