ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе
ПИСМА МОНАСИМА
1. Неприхватање постављања за цензора
духовних књига и разлози за то
3. О духовном и телесном подвигу
5. Једном архиепископу, члану Св. Синода
6. О нападима на хришћанство и другим питањима
8. О руском преводу Светог Писма и о другим питањима
10. О слепилу и лаковерности људи
11. О монаштву
12. Стање образованог друштва
и свештенства онога времена
13. О монаштву, духовном подвигу и
о образовању младих у духовним школама
14. Стање свештенства и мирјана онога времена
16. На питање о природи анђела и савет епископу Теофану
да без призвања Божјег не напушта катедру
18. О својој намери да оде у мировину и
настани се на Валааму и о другим питањима
41. О умножењу саблазни и о другим питањима
44. Мисли о Наполеону Трећем
48. Карактеристика монаштва из времена епископа Игњатија
49, О моралној тешкоћи у свом животу, мишљење о манастирима,
оптинском старцу Макарију и о духу тога времена
50. О монаштву, умном делању, спољашњој (привидној) побожности,
и о монаху Никандру Бабајевском
51. Благодарност за посету, расуђивање о људској речи
у поређењу са Словом Божјим,
жеља да се следи циљ Григорија Богослова
52. О стиховима о. Антонија, Пушкиновом приступу,
неуспесима сакупљача прилога и о другим питањима
53. Патриотске мисли
54. Карактеристике онога времена
55. О пожару y обитељи o. Антонија
и o слабљењу религиозности y народу
56. О духу онога времена
57. О подражавању смиреномудрија три Отрока
60. О појању у храмовима Москве
62. О хору Сергијеве пустиње
63. О недаћама времена и
о својој жељи за осамљивањем
1. Високопреосвећеном митрополиту московском Филарету. Неприхватање постављања за цензора духовних књига и разлози за то
Ваше Високопреосвештенство! Најмилостивији архипа стиру и Оче!
Када сам имао ту срећу да будем код Вас и Вама када је било благоугодно да упитате имам ли добру вољу да учествујем у цензури духовних књига, тада ми изненадност питања није дозволила да предложим на благоразматрање Вашем Високопреосвештенству задовољавајући одговор. Овим редовима желим да га допуним.
Налазим да је за мене дужност цензора веома оптерећујућа и по душу и по тело. По тело: ја треба барем једном недељно да путујем у Петроград, ради заједничког саветовања са осталим члановима цензорског комитета. Веома често ће бити потребно да се појављујем ради објашњавања и члановима Најсветијег Синода, a у случају њихове болести или одсуства, морам поново да дођем. За човека који живи у престоници и кога служи здравље то је угодно и лако; али мени, изванградском житељу, јако растројених живаца, то је неизмерно тешко. Свако путовање у град плаћам скупо. Морам да лежим по читаве дане, тако ослабим, тако ме стегне у костима!
По душу: решио сам се да примим манастирски живот не ради частољубља земаљског, нити у циљу пострижења (монашења); напротив, морао сам, не без силне душевне борбе, да се одрекнем частољубивих изгледа и варки, који су се преда мном указивали у пуном сјају током световног мог живота. Ако придодам овоме љубав мојих родитеља, онда могу рећи: колико сам принео многоцених жртава да бих наследио усамљену келију, поље, у коме је сакривен бесцени бисер! Осамљујући се десет година (више или мање) у келији и удаљујући ум свој од многоликости и многобројности предмета осећајући већ да су многе успомене у мени избледеле, не могу да се без очевидне муке душевне упустим у море брига спољашњих, суђења, препирке, путовања, у живот путника. Само пребивање у Сергијевој пустињи веома ме оптерећује, и само зато не узнемиравам Господара Императора молбом за ослобођење од дужности у њој, да не бих био пред Њим крајње неблагодаран, ћутим за сада, очекујући да ми прст Божји укаже време за усамљивање које ми приличи. За ово приљежно молим Господа. Изволели сте такође да пи тате: чиме се бавим? Верујте, ја немам времена на претек. Већ да не говорим колико ми га одузима слабост тела, манастирске бриге, а више од свега одласци на пут.
Молим и уверавам Ваше Високопреосвештенство: као што су Вас милостиво наклоност Ваша и поверење подстакли да мени поверите споменуту дужност, тако нека Вас исто то милостиво расположење и обзирност према слабостима мојим, према душевној управљености и према најпокорнијој молби, убеди да оставите грешног Игњатија да оплакује грехе своје. Довољно је, предовољно за осуду моју на страшном Суду Христовом сопствених грехова и јарма настојатељског, којег недостојно носим. Молим за свете молитве и опроштај због многословља.
Архимандрит Игњатије.
21. децембра 1837.
3. Високопреосвећеном митрополиту петроградском Исидору. О духовном и телесном подвигу
Благонаклоној и благочестивој пажњи Вашег Високопреосвештенства имам част да представим дело моје, књигу под називом ” Огледи из аскетике”. У књизи су изложена она схватања о духовном подвигу која сам стекао у току дуготрајног сазерцавања монаштва како код живих представника његових, тако и у списима Светих Отаца.
Због садашњег положаја монаштва у Русији, а уједно и због стања друштва у духовно-моралном погледу, најближе упознавање и монаштва и верног народа са правилним начином подвизавања показује се изузетно потребним и корисним. Уважавање телесног подвига, када је он препуштен једино самом себи, уважавање исказивано у време неупућености, прошло је. Прошло је оно из једног веома природног разлога што монаси који се занимају искључиво телесним подвигом не могу ни сами да схвате монашки живот, а познање монаштва у таквим околностима не могу стећи ни браћа њихова која живе у свету. Уз то, бављење телесним подвигом у оној мери у којој су га упражњавали некадашњи монаси сада је крајње ослабило због опште онемоћалости и слабљења здравља код човека. Упражњавање телесних подвига више не ствара (духовне) атлете који би изазивали дивљење према себи, показујући нешто натприродно.
Духовни подвиг образује истинске, свесне монахе, и управо такав подвиг позива (и изводи) на поприште делатности савремена образованост. Он, само он, може да уведе у манастире и да одржава строго морални поредак у манастирима, пружајући братству тачна, правилна, дубока схватања о хришћанству, дајући братству разумну слободу, спојену са разумним духовним потчињавањем, образујући у братству духовну снагу и свезу. Он, само он, може да обуче монаха у свеоружје за ослобађање од савремених Цркви непријатељских учења, уливајући монаху осећање хармоније између јеванђељског учења и својстава душе човечије. Он уводи монаха у правилно самосагледавање (самопосматрање) и свест о свом паду и о неопходности Искупитеља, која из тог самопосматрања проистиче. Сам телесни подвиг, доведен до свог нормалног смисла подвигом духовним, дејствује у подвижнику нарочито благотворно, чега је монах лишен уколико се ограничи искључиво на телесни подвиг.
Наклоност и покровитељство које сте, Ваше Високопреосвештенство, показали према монаштву, Ваше усрђе и ревност у подржавању монаштва и у подизању и у напредовању његовом, a у духу црквеног предања, улили су ми осећање смелости да препоручим Вашој пажњи књигу коју сам саставио…
Молећи за Ваш архипастирски благослов и препоручујући се Вашим архијерејским молитвама, са осећањима најдубљег поштовања и савршене оданости имам част да будем Вашег Високопреосвештенства, најмилостивијег архипастира и Оца, најпокорнији послушник.
Архимандрит Игњатије
* * * * *
Једном архиепископу, члану Св. Синода
5. Курском Илиодору
Ваше Високопреосвештенство, најмилостивији архипастиру и Оче!
Изражавам Вам најискренију, срдачну захвалност за милостиво, хришћанско саосећање за прилике у којима се налазимо. Видећи такво Ваше саосећање, дозвољавам себи да Вас узнемиравам овим редовима. Због самог саосећања Вашег примите их благонаклоно, размотрите оно што је изложено у њима у светлости духовног расуђивања, којим Вас је Господ обдарио.
У указу Конзисторијума записана је следећа одлука Преосвећеног Викара (намесника, епископа који помаже митрополиту или архиепископу у послу управљања епархијом прим. прев.), петроградског са захтевом да дам одговор: “Конзисторијум треба да испита настојатеља Сергијеве пустиње архимандрита Игњатија: да ли он жели да користи привремено одсуство ради лечења, и у том случају архимандрит Игњатије у свом одговору има да препоручи оно лице коме са поуздањем може бити поверено вршење дужности које су у надлежности архимандрита од сада до његовог повратка по опоравку”.
Свака ствар, по мом мишљењу, има свој природни ток, са кога је тешко скренути, па и саме тешкоће иду му на руку. Немојте ми замерити, ако кажем да у делима човечијим видим невидиво али моћно дејство Промисла Божјег, који, по учењу преподобног Исаака Сиријског, нарочито бдије над онима који су оставили метежни и пустошни свет ради искања Бога, Спаса свога: ” Судови Tвoju помоћи ће ми”,певао је Богонадахнути Давид.
У одлуци Преосвећеног Викара нашао сам и налазим позивање на то да сам ја дао управо онај одговор који сам дао, одговор у складу са молбом за моје одсуство, који није дат у тренутку душевног немира, него је промишљан годинама и зато се одликује чврстином и разложношћу. Тиме што се мени предлаже да укажем на лице од поверења ради управљања манастиром за време мога одсуства, препушта ми се брига о благостању манастира и одговорност за све што може да се догоди. При постављању таквог лица не могу да учиним неправду моме намеснику, његовим удаљавањем са поверене му дужности. Не могу да га удаљим, јер би једино он могао, у повољним околностима, да сачува Сергијеву пустињу у оном стању у каквом је она сада; не могу да укажем на њега због познатих ставова Преосвећеног Викара према њему, који може својим наредбама да спута и поремети све његове наредбе и да растроји манастир, а кривицу за растројство, које је сам изазвао, да свали на намесника. Због сличних наредби његовог Преосвештенства ни ја не могу даље да останем настојатељ Сергијеве пустиње, чак и када ме болешљивост моја не би приморавала на повлачење. Рекавши ово, прекидам са потанким разлагањем! Веома се радујем што ми болешљивост моја даје убедљив повод за удаљавање и што ме избавља од одвратног многоговорења, које се обавезно састоји од оправдавања и осуђивања, што је тако противно учену Христовом, што мучи душу која је макар донекле окусила сладост мира, што потиче од држања заповести Најкроткијег Господа Исуса Христа.
Одлука Преосвећеног Викара садржи по самом природном току ствари, који уосталом открива оно што пребива у срцу, општи карактер његовог понашања према мени. To је фигура, то су речи, од којих се образује некаква маска, која на први, површни поглед изгледа као да је нешто. Загледајте се у њу изблиза и виде ћете беживотност, картон, белило, руменило, ненаклоност, не добронамерност. Опет напуштам потанко разлагање. “Да не говоре уста моја о делима човечијим“, да не гамиже мисао моја по земном праху, да не блуди по тамним домишљањима човечијим, која изазивају само смућење, “да спомињу она чудеса Божја и судове уста Његових, јер је он Бог наш, по свој земљи судови су Његови”.
Рећи ћу Вашем Преосвештенству једноставно и без околишења: болешљивост моја захтева моје потпуно удаљавање из Сергијеве Пустиње засвагда. Околности доприносе удаљавању. Видим у томе путеве Божје, видим руку Божју која ми добро твори, која ме води у осамљивање “да увидим грех свој и да се кајем због њега“. Људи су по страни од очију мојих. Дејствује Промисао Божји, у чијој десници су људи оруђа, слепа оруђа, када благоизволе да буду слепи. Од виђења Промисла Божјег срце моје задржава дубоки мир према животним околностима и људима. А мир срца сведок је свете Истине!
Када сте, на дан преподобног Сергија, свети Владико, боравили у Сергијевој пустињи ради свештенодејства, тада сам у духовној, искреној беседи рекао Вашем Високопреосвештенству да имам непоколебиву намеру да се повучем са дужности у безметежну усамљеност. Са тим циљем оставио сам свет, са тим постојаним циљем завршавам двадесету годину у манастиру. Ја сам свагда желео дубоко усамљивање, и бојао га се, сматрајући себе недозрелим за њега; бојао сам се да својевољно ступим у њега. Но када на њега указује Промисао Божји, тада благословите мене, који одлазим у име Господње!
Дакле, као онај који већ напушта настојатељство Сергијевом пустињом, могу отворено да кажем о везама срца мога са том обитељи. Четрнаест година проводим у њој и ни за шта у њој није се прилепило срце моје; ништа у њој ми није по вољи. Само према некима од браће гајим истинску љубав! Чини се чим изађем из Сергијеве пустиње, заборавићу је. Бавио сам се њеном изградњом, као обавезом. Принуђивао сам себе да волим Сергијеву пустињу, као што сам у Инжењеријској академији приморавао себе да волим математику, да налазим задовољство у изучавању њених сувих истина, које су често прелазиле у замршену бесмислицу. Налазећи се на ветрометини, окружена свим објектима сваковрсне, жестоке саблазни, ова обитељ нимало не одговара потребама монашког живота. Може ли ту бити било каквог богоугодног уређења и уз то белог свештенства! Тај манастир Сергијева пустиња није по замисли мојој. Ни ја њој нисам одговарао: погађајући ме непрестаним болестима од прехладе и хемороида, изазваним овдашњим јаким налетима ветрова и кречњачком водом, она као да ми је стално понављала: ти ниси способан да се овде настањујеш, изађи напоље!
Свако решење Светог Синода примићу са страхопоштовањем и захвалношћу: ако ме и потпуно умирове, ако најаве да ми дају одсуство све до оздрављења, за све сам благодаран. Некад сам могао да је (Сергијеву Пустињу прим. прев.) доведем у некакав ред, други пут за такав напор нисам способан. Требало је образовати срца, васпитати нове монахе од младића, њима заменити староседеоце који су окоштали у својим навикама. За то је потребно време, потребне су године, неопходне су моралне и телесне снаге: оне су се истрошиле, понављање истог таквог напора за њих је немогуће. Изнурено болестима тело захтева одмор, спокојство, а душа, нагледавши се пустошности свега привременог, хоће да буде сама са собом. Пред њом се открива вечност, она се припрема за пут отаца својих, налази да је потребно, крај ње неопходно ово припремање. Скратило се, ишчезло је пред њом остало време мога живота. У вечност, у вечност! Онамо су погледи, и мисли, и срце!
Неки ме плаше оним неугодностима са којима је скопчан живот у мировини не само настојатеља, него и архијереја. Одговарам: нема начина живота без својих невоља. али ја сам подробно размотрио манастирски живот, не само одозго, него и одоздо, проводећи многе године као послушник. Заиста, десило се да сам видео неке настојатеље, који су тобоже живели у мировини, a у ствари у неспокојству у правом смислу. Опет, ви део сам друге настојатеље за које су напуштање дужности и живљење у мировини били средство за постизање двоструког спокојства, и за душу и за тело. Као пример за ово друго могу да наведем почившег у Богу, познатог по благочашћу, оца Теофана, архимандрита Новојезерског манастира: имао сам срећу да га видим, имао сам срећу да са њим беседим. По мом мишљењу, позајмљеном из учења преподобних Наставника монаштва, потврђеном сопственим запажањима, настојатељ који живи у мировини, ако заволи да се учи Закону Божјем, ако изабере као судбину своју удео Марије, сачува се од ма каквог учешћа у уделу Мартином, провешће тихо, безметежно дане своје, нарочито у манастиру пустињачком и општежитељном. Имам ја саветника, чијим се саветом руководим у своме владању у садашњим околностима. Осваја ме његов савет, усхићујем се њиме. ” Блажени они, говори он, који ради љубави према Богу, опасаше, за море жалости, бедра своја простотом и нерадозналошћу, и не враћају се натраг. Они се ускоро спасавају у пристаништу Царства, почивају у обиталиштима оних који су се добро потрудили, налазе утеху за злострадање своје, преиспуњавају се весељем од поуздања свога… А од оних који много мудрују, предају се колебљивим и бојажљивим помислима, припремају се и настоје да предвиде опасне неприлике, већина се свагда налази како седи пред вратима свога дома…
Лењивац, послат на пут, говори: лав је напољу, насред улице погинуо бих, као они који су говорили: синове дивова видесмо онде и бисмо пред њима као скакавии. To су они који се у време свршетка свога живота још налазе на путу: желе да свагда буду мудри, а никако не постављају темељ. А незналица, чим отопли, упушта се у пливање и препливава, нимало не марећи за тело…
Пази на себе, да не буде много мудрости твоје спотицање души твојој и замка пред тобом, но, у Бога се уздајући, одважно започни пут испуњен крвљу, да не оскудеваш свагда у разуму Божјем и да га не будеш лишен. Страшљивац, који пази на ветар, неће сејати… Стога, никако не полажи превише на мудрост, него вери дај места у уму своме, опомињи се оних многих дана будућих и неисказаних векова после смрти и суда, и да те никада не обузме раслабљеност… Храбро започињи свако добро дело и немој дволично да му приступаш, и да се не колеба срце твоје у нади на Бога… Но веруј срцем својим да је Господ милостив и да онима који Га ишту даје благодат као давалац награде, не по делању нашем, него по усрђу и по вери душа наших. Јер говори: “како си веровао нека ти буде” (Св. Исаак Сиријски, Слово 58).
Мој садашњи положај веома је сличан оном у коме сам био кад сам остављао живот у свету. Многи су размишљали и саветовали ме у вези са тим (остављањем прим. прев.), али ретки имајући правилан поглед на ствар. Могу ли одрицања од света да схвате и протумаче они који су потпуно опчињени овим све том, погружени умом, срцем, телом у насладе овога света? Учење Отаца Цркве извукло ме је из света: оно је помагало у трпљењу жалости од света, оно ме позива у усамљеност, да бих се тамо загледао у вечност пре ступања у њене неизмерне области. Читам, увиђам у себи да, проборавивши неко време у усамљености, постајем коначно неспособан за сваку врсту спољашње дужности… Усамљеност делује као отров: умртвљује.
Ви показујете тако богату наклоност према мени да сматрам сувишним да Вас молим за било шта. Откривајући пред Вашим Високопреосвештенством моје стање по души и по телу, ја пре пуштам све остало Вашем расуђивању. Како поседујете практична духовна знања, тако туђа људима пуког световног образовања и усмерења, Ви ми можете пружити суштинску помоћ тако што бисте ми саопштили које је у мом случају усмерење које одговара мом циљу, и олакшати ми стремљење ка њему, а стога и само постизање тог циља. Тиме ћете ми учинити добро дело неземаљско, доброчинство тако достојно архијереја Христовог, добро дело коме је награда на небесима.
Молећи за Ваше свете молитве и архипастирски благослов, са осећањима најдубљег поштовања и оданости имам част бити. (…)
1847.
* * * * *
6. Преосвећеном Леониду (Краснопјевкову), епископу дмитровском. О нападима на хришћанство и другим питањима
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру и Оче!
Дозволите да замолим за Вашу милостиву пажњу према доносиоцу овога писма, Алексеју Петровичу Брјанчанинову, моме рођеном синовцу, сину јединцу мога брата, овдашњег начелника Губерније. Алексеј Петрович жели да се упише на Московски универзитет. Не ускратите му корисне савете, који су свагда били потребни младим људима, а сада, кад се умножавају саблазни, још су им потребнији. Мој брат је веома религиозан човек, трудио се да васпита сина у страху Божјем, а сада, ослобађајући га од свог личног надзора, поверава га Богу и Божјим служитељима.
Московски часописи започели су рат против монаштва. Називају га анахронизмом. Треба говорити отворено и рећи да хришћанство постаје анахронизам. С обзиром на савремени прогрес, не може се порећи да он у свим начелима својим противречи хришћанству и заузима према њему крајње непријатељски став. Ово увиђају из сопственог искуства сеоски свештеници: положај свештеника, нарочито добронамерних, постаје веома тежак. Све ово види Бог.
Нека буде воља Божја! Да нас покрије милост Божја.
(…) Поверавајући себе Вашим светим молитвама, са осећањима најискренијег уважавања и оданости, имам част да будем
Вашег Преосвештенства најпокорнији слуга Игњатије, епископ кавкаски и црноморски.
24. јануара 1860.
8. О руском преводу Светог Писма и о другим питањима
Преосвећени Владико, милостиви архипастиру и Оче!
Примите моја најсрдачнија честитања поводом Свесвете Пасхе, са најсрдачнијом жељом да Ваше Преосвештенство задобије сва истинска и савршена блага и са сверадосним поздравом: Христос Васкрсе!
Данас сам имао истинско задовољство да добијем Ваше писмо од 30. марта. Најискреније Вам благодарим за најмилостивије старање Ваше за моју убогу Реч. Од срца се радујем што ће Реч Божја бити у општој употреби на руском језику. А данас сам добио из Петрограда писмо од једног познаника, који пише да ће ми послати поновљено издање Јеванђеља. Слава Богу!
Као да је Дух Свети, предавши Апостолима на дан Педесетнице знање језика, са свом јасноћом показао вољу Божју, која је у томе да Реч Божја постоји и да се разглашава на свим језицима…
Четврте недеље Великог поста био сам тешко болестан од пролазних богиња. (…) Моја болест била је веома тешка, малаксалост крајња. Пасхалну седмицу провео сам у постељи. На њој проводим и сада већи део времена. Веома Вам благодарим за вест о Високопреосвећеном митрополиту. Нека Свеблаги Господ ојача његове снаге у садашњем тешком времену, у коме почињу да бесне сваковрсне буре и олује(…)
Поверавам себе Вашим светим молитвама и у Господу љубави, са осећањима савршеног поштовања и најискреније оданости имам част да будем
Вашег Преосвештенства најпокорнији послушник Игњатије, епископ кавкаски и црноморски.
10. О слепилу и лаковерности људи
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру!
Сатана се свагда труди да растроји поредак установљен од Бога, обмањујући човека софизмима и користећи саме људе на пропаст њихове привремене и вечне добробити. О, како је човек (судим по себи) слеп и лаковеран! Са великим напором он се решава да поверује Богу, a са највећом брзином, наврат нанос (као слепац), што би се рекло, поверује сатани.
Из усамљености своје мотрим на свет, као на лађу која плови у даљини, и испуњава ме жеља да се његова пловидба одвија под покровом милости Божје. О, да нас она не преда руковођењу лажно названога разума, тог узрочника великих несрећа човекових.(…)
Епископ Игњатије,
13 деиембра 1863.
11. О монаштву
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру!
Да Вас спаси Господ због љубави Ваше према монаштву. Многи се сада жале на њега, видећи или тражећи и проналазећи у њему разне недостатке. Али монаштво је барометар који, стојећи постављен у усамљеној соби (клети), са свих страна затвореној, тачно показује какво је време напољу. Старија здања треба поправљати са великом обазривошћу и познавањем ствари, у противном поправљање може да се претвори у рушење. Нека буде воља Божја! (…) 10. јануар 1867.
12. Стање образованог друштва и свештенства онога времена
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру!
Нисте погрешили кад сте ми указали част обавештавајући ме да Вам је додељен епископски чин. Искрено сам се обрадовао тој вести и уздам се у милост Божју да ћете велико служење које вам је стављено у дужност вршити у славу Божју, на истинску корист Свете Цркве.
На Вама је велика обавеза: да измирујете водеће сталеже у земљи, које је завадило европејско учење. Утицају тог учења много је подлегло и свештенство и племство. Читао сам са ужасом јануарске и мартовске чланке из “Казанског православног сабеседника”, у којима је сукоб сталежа изражен веома живо. Црква и свештенство су пострадали, страдају и, по свој прилици, има да страдају од европејског учења, а не од било којег сталежа. Видео сам у Петрограду трговце који су провели неко време у Европи, и зачудио сам се том удаљавању, том дивљаштву, које су они почели да показују према Цркви и свештенству. Видео сам тамо децу свештеничку, образовану европејски: управо то је и за њих карактеристично! Овде сам се упознао са мирским свештенством кудикамо више него што сам га познавао у Петрограду, и стичем утисак да међу њима има веома добрих људи, да све свештенство заиста може да буде одлично усмерено, да је оно сасвим девствено, да су његове погрешке и недостаци више од грубости, него што су дубоки. Имате власт (воља је Ваша): потребни су васпитање и усмерење више него постављења. Ваше Преосвештенство, Ваш је удео рад на овом попришту. Ви сте се веома блиско упознали са свештенством и свештеничким сталежом. Вама су јасна она средства помоћу којих оно може да буде задовољно и зближено са другим сталежима, што је неопходно ради користи Цркве и на заједничко добро. Благодарим Богу: овдашње свештенство показује према мени изузетно расположење. Но ја сам стар, формирао сам се у манастиру и за манастир, не могу да проникнем у суштину свештенства тако да бих смео да судим о њему потпуно основано. (…) Епископ Кавкаски и Црноморски.
13. О монаштву, духовном подвигу и о образовању младих у духовним школама
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру!
Изражавам Вам најискренију захвалност за Ваше старање о “Слову о смрти”. Самном често моје немоћи беседе о смрти. Поучна је ова беседа! После ње свет са свим својим збивањима представља се у сасвим другачијем виду. Око путника посматра другачије неголи око сталног житеља.
Обрадовали су ме подаци и цртежи у писму Вашем о Угрјешком манастиру. Спаси, Господе, оца Пимена који је искористио и користи све своје способности у Славу Божју! Сада је тешко наћи манастир добро устројен. У многим обитељима подижу се разнолика здања знатних размера, која дају обитељима изглед као да цветају. Али то је варка за површан поглед. Само монаштво брзо се затире. Духовни подвиг скоро свуда је одбачен, сам појам о њему изгубљен је. Осим тога, у многим обитељима сасвим је изгубљена моралност. Говорим овако, имајући пред очи ма врло тужну конкретну слику Црноморску пустињу, манастир са врло великим средствима, смештен на веома усамљеном месту. Постоје у овдашњој епархији два женска манастира: у њима је стање морала добро, али телесни рад и многобрижност о материјалном развоју потиру духовни развој.
Искрено желим да реформе духовних училишта постигну добре резултате. Веома је корисно васпитанике духовних училишта удаљавати од саблажњивих утисака овога света и самом образовању придати јачи и одређенији карактер, да би образовање утицало не само на ум, него и на срце, да би васпитаник образован у духовном училишту задобио одлучан карактер православног хришћанина, који се припрема да служи Цркви свом душом. Код нас васпитаник излази са некаквим неодређеним усмерењем: жели да добије свештеничко место ако је оно уносно. Када се, случајно, укаже повољније место, чиновничко, он нимало не оклева да га прихвати. У разговорима свагда чујеш у првом реду мисао о користи. Неопходно је подробно предавање црквене историје, да би васпитаници имали представу о карактерима историјских личности и сами се формирали према карактерима истинских служитеља Цркве. Од подучавања, које делује искључиво на ум, настаје охладнелост (равнодушност) према црквеном делу, и јавља се усмереност првенствено ка материјалном. Због те хладноће код нас готово да нема монахујућих из редова васпитаника семинарија. Нe иду у манастире, нису стекли склоност према саможртвовању (самоодрицању), према духовном развоју. Због тога су манастири у великом назадовању, будући да су уточиште само за богословски неупућену ревност. Кад би васпитаници семинарија ишли у манастире, били би у сасвим другачијем положају. Да буде воља Божја. Ништа се не може учинити против онога што је допуштено. (…)
22. јун 1859.
14. Стање свештенства и мирјана онога времена
Преосвећени Владико, милостиви архипастиру и Оче!
Са срдачном радошћу и благодарношћу прочитао сам писмо Ваше од 25. маја, писмо већ Епископа, и пожелео Вам из дубине душе своје сву пуноћу моје жеље, истинска и вечна добра и дарове, својствена истинским слугама и ученицима Христовим. Благодарим Вам и за свету икону, која ће ми бити стално подсећање на Вас. Нека се не прекида љубав Ваша према мени: ја странствујем по путу земаљског живота веома усамљено.
Сада је веома тешко наћи истинског слугу Божјег, мада наизглед ниједно доба није тако обиловало слугама Божјим, као што обилује наше време, које проглашава да је у њему сигурност и мир (1. Сол. 5,3). Има много оних који познају Бога и који су угодни Богу по сведочанству човечијем, али је тешко наћи Богом посведоченог Богозналца и Богочитаоца. Сведочанство Божје је јасно као сунце, но свет је слеп и зато не види сведочанства Божја.
Нe видећи сведочанства Божја, он замењује сведочанство Божје својим сведочанством (доказима, потврдама) и рачуна да је тиме задовољен. Како су добро поступали наши дрвени Оци Цркве Православне! Они су, научивши науке човечије, узимали на себе јарам Христов и на попришту самоодрицања, под руковођењем Крста Христовог, научили се Божанској Премудрости; човечанска ученост чинила им се пониженом робињом (слушкињом), коју су они користили за служење Божанској Премудрости, ради преношења те Премудрости својим ближњима.
Зналац Светог Писма, научивши о Царству Небеском, може да износи из себе и старо и ново, потчини старо новоме и прилагодивши му га. А онај који се није научио, очевидно, може да износи само старо, које је смрт и непријатељство према Богу, које ствара и код ближњих себи својствени утисак, макар им говорили и о Богу, макар их чешали по ушима душе (види 2. Тим. 4, 3 прим .прев.), изазивајући у њој најтананије прељубничко кретање страсти, за које многи држе да је дејство благодати. Сачувај нас, Господе! Погубљујемо себе, волећи своја сопствена учења и одбацујући или мало ценећи учење ниспослано од Бога.
Сада путујем по западној половини моје епархије, по Црноморју, не тако исквареном, као друга места. Но и овамо је продрло европејско просвећивање са блудом својим, a о сељацима који живе на државном имању не вреди ни говорити. Чиновници њихови сиромашни су и гладни, завршили су школовање на разним универзитетима, верују, изгледа, само у новац. Из корена зла израстају само гране зла. Чему ово води? По свој прилици такви, који су завршили школовање на универзитетима, ускоро ће постати владаоци и руководиоци свега простога народа. To су Вам резултати, сасвим скромно изречени, практичних погледа на руску земљу. (…)
Игњатије, епископ кавкаски и црноморски.
Тамањ.
* * * * *
16. Епископу Теофану Затворнику. На питање о природи анђела и савет епископу Теофану да без призвања Божјег не напушта катедру
Ваше Преосвештенство, милостиви архипастиру и Оче!
Изражавам Вам најискренију благодарност за отворено писмо Ваше од 29 маја. Оговарам на њега са истом отвореношћу.
По ступању моме у живот аскетски и затим у манастир, иако сам стекао разна искуства, својствена том путу, ипак сам о души и духовима имао неодређен (нејасан) појам, сматрајући и називајући их по општем површном схватању бестелесним и невештаственим. Није се јављала потреба да улазим у даље разматрање. Ступио сам у манастир 1824. године, а Писмом и Оцима почео сам да се занимам знатно раније, такорећи од детињства. Од 1843. године, независно од мене, неопходност ме је нагнала да се удубљујем подробније и пажљивије у смисао душе и створених духова. Право је рекао Антоније Велики да је ово познање крајње неопходно за подвижнике. Нарочито имају потребу за њим они подвижници који су у подвиг свој уведени прстом Божјим у битку са духовима. Па и за све друге оно има суштинску корист: боље је упознати се са светом духова пре смрти, не голи при наступању смрти, као што су се упознали многи на своје највеће чуђење и ужас, насупрот схватањима преузетим од западних занешењака. Искуство сасвим убедљиво доказује истинитост учења Отаца. Оно што је нејасно и загонетно постаје сасвим јасно и једноставно. А што се тиче речи етар, хемија назива овом речју материју потпуно различиту од гасова који припадају земљи, неупоредиво најтананију, али неодређену, сасвим непознату човеку. А њено постојање познаје се из тог неопходног разлога, што простор ван земљине атмосфере, као и свако пространство уопште, не може да постоји без материје. У правом смислу невештаствен је Један, простором необухватни Бог. Духови су створења бестелесна у односу на нас. Но њихова природа, као и природа душе, бива нејасна за нас због немогућности да је дефинишемо. Наука сматра за немогуће одређење (дефиницију) нашег тела, исто као и свих тела, која имају органску силу живот. Декартова измишљотина о независности духова од простора и времена крајња је бесмислица. Све што је ограничено, неминовно зависи од простора.
Паства Ваша служи се обилно поучном речју и примером Вашим. Кад Вас је Промисао Божји поставио на свећњак, за што да силазите са њега без призвања Божјег! Можда се, у своје време, покаже то призвање! Можда ће га све околности једногласно изразити! Тада оставите мирно катедру Вашу, тада отидите мирно у келију предворје вечности. Пребивајући у келији, за време келејних искушења неће Вас узнемиравати мисао да су та искушења уследила због претицања воље и указивања Божјих. Опростите за реч љубави!
Поверавам се Вашим Архијерејски молитвама. Снага моја и здравље попустили су необично, у највећој мери, но Милосрдни Господ одлаже позивање на Суд Свој, знајући моју неспремност и дарујући време за покајање. Са осећањима (…) Вашег Преосвештенства, милостивог архипастира и Оца, најпокорнији по слушник
Епископ Игњатије.
4. јуна 1865.
* * * * *
18. Настојатељу Валаамског манастира игуману Дамаскину. О својој намери да оде у мировину и настани се на Валааму и о другим питањима
Ваше Високопреподобије, поштовани Оче игумане Дамаскине!
Овим редовима настављам свој разговор с Вама, започет у светој обитељи Вашој. По доласку мом у Петроград, био сам код Његовог Високопреосвештенства митрополита Никанора. Он није рекао ништа одређено у вези са смештањем. Што се мене тиче, намера моја да напустим настојатељство (старешинство) које сам био принуђен да прихватим због неопходности, остаје чврста. Остатак дана својих желео бих да проведем у Валаамској обитељи. Једино у случају немогућности да се сместим у њој имам у виду Оптину пустињу. Последња пружа веће предности у материјалном погледу. Тамо је клима кудикамо блажа, поврће и воће веома је добро и има га у изобиљу, но Валаам има бесцену предност дубоког усамљивања. Поред тога, суве и топле келије (јер ја из келије излазим само за лепих летњих дана, a у пролеће, јесен и зиму скоро уопште не излазим) могу да ми и у материјалном погледу много олакшају пребивање на Валаамском острву.
Зато, препустивши Самоме и Јединоме Господу да испуни на добро жељу слуге Свога и устроји моју судбину по светој Својој вољи, што се мене тиче сматрам да је за добар почетак и свршетак овог дела суштински неопходно да се упустим у претходно објашњење, a пo разјашњењу и да се сагласим са Вама, Оче Игумане. Као што сам лично Вама говорио, тако и сада понављам, да све добро, све душекорисно, што по милости Божјој може да произађе из овог започињања, потпуно зависи од наше једнодушности у Господу, то јест једнодушности Ваше и моје. Господ, рекавши својим ученицима у завршним тренуцима свога земаљског етранствовања: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам”, моћан је да и нама дарује свој мир, ако будемо ученици његови, тежећи да испунимо Његову вољу, а не своју. Утемељу јући се на овом камену мира, који се сам утврђује на камену заповести Христових, имам част да Вам предложим да размотрите следећа моја расуђивања.
Прво, рећи ћу Вам да од свих мени познатих настојатеља по начину мишљења и по погледу на монаштво, као и по природним способностима, више од свих других мени сте по вољи Ви. Томе треба додати да смо у погледу службених односа, као ја Вама, тако и Ви мени, одавно познати. Осим тога, убеђен сам да Ви не тражите никакво уздизање повезано, разуме се, са премештајем у други манастир, него остајете верни Валаамској обитељи, докле год сам Господ жели да продужи дане Ваше. Даље, као што сам напред рекао, због моје дуготрајне болешљивости и према навици која је саобразно њој створена, излазим из келије само у најбоље летње дане, а када је влажно и хладно време пребивам у њој не излазећи, те би ми само зато начин живота у скиту био блискији и угоднији. Сама тишина скита, у који је за свагда забрањен приступ женском полу, потпуно одговара потреби мога здравља и духовном настројењу. Скит је дрвећем ода свуд заштићен од ветрова: то би ми дало могућност да радим макар у летње дане, што је суштински потребно због моје склоности хемороидима, а на ветру нисам способан за рад, јер се при најмањем покрету, због крајње слабости, знојим и излажем се прехлади. Вама, тако искусном настојатељу, разумљиво је да би одмах после мог настањења у Скиту, многи зажелели да се у њега доселе. Стога, ако Вас Господ орасположи да ме сместите и збринете у Скиту, онда је неопходно да снисходите немоћи мојој, а можда и другим сличним мени по немоћи. Испитавши себе, убедио сам се да само биљном храном нисам у стању да одржавам своје снаге, и да сам способан само да лежим раслабљен. И Ви, разуме се, примећујете да и братији која сада живи у Скиту постаје несносна таква слабо хранљива храна, и на обед највише долазе у манастир. Оно што је одговарало пређашњем снажном нараштају постало је неугодно за садашњи немоћни нараштај. A пошто Вам није непознато да су субота, пост и остали спољашњи подвизи и надзирања установљени за њих, нећете ли онда наћи за умесно увођење у Валаамски скит правила Оптинског скита, чија се утемељеност и благоразумна прилагођеност слабости садашњег нараштаја доказује тиме што Оптински скит обилује најодабранијим братством, које веома много доприноси процвалом благостању Скита и самог Манастира. Ово одабрано братство састоји се од неколико Настојатеља, који су у мировини, и од неколико лица из круга светски образованих. Будући слабије телесне грађе него прости људи из народа, они су неспособни за велике телесне напоре и подвиге, али зато су способни ји за подвиг духовни и за занимања која захтевају умни развој. Вама је познато да Свети Оци о подвигу другог суде по томе шта је он имао у свету и на шта је прешао (шта је променио), ступајући у монаштво. Рачунајући по томе, горе поменута лица, која живе у Оптинском скиту, прешла су на веће лишавање него она која у манастиру имају, по свој прилици, храну и одећу бољу од оне коју су имали у свету. Вама је такође познато да Оци древног Египатског скита нису више сматрали за подвиг онај подвиг за који су дознавали људи, већ су остављали тај подвиг, приписујући га у грех (Скитски Патерик, слово С у одељку о Сисоју Великом). Тако су мислили и поступали Свети Оци, желећи да приносе себе свецело на жртву Богу, а не човекоугађању и празној слави. Са жаљењем сам запазио да су неки часописи јавно жигосали строгост поста у Валаамском Скиту, као потпуно супротну Јеванђељу, које заповеда да пост и остали подвизи побожности буду у тајности (Мт. 6,4), и не само да се врше у тајности, него и да буду скривени са свом могућом брижљивошћу. (…) Св. Василије Велики и, сагласно њему, други св. Оци тврде да, кад би било потребно да имамо раслабљена тела, тада би их Бог таквим створио. Зато они заповедају меру поста управо такву каква је неопходна ради обуздавања плотских страсти, која их (тела прим. прев.) уједно не би растројавала, него их одржавала способним за испуњавање заповести Христових или, једноставније речено, за послушања и подвиге бдења, молитве и коленопреклоњења, за шта су раслабљена тела сасвим неспособна. Све ово приносим, љубљени Оче, Вама на расуђивање, да бисте се Ви подстакли на снисхођење и мојој немоћи и мени сличних по немоћи. Ако садашња братија Валаамског скита, која се састоји искључиво од простих људи из народа, није у стању да одржава своју снагу биљном храном, већ ради укрепљења своје снаге настоји да дође до трпезе манастирске, онда је за мој исцрпљени телесни састав и телесни састав људи за које није јасно како су одгајани, исхрана само биљном храном сасвим немогућа.
Још од почетка је и у Оптинском скиту ревност оснивача његових тежила ка нарочито строгом посту, али пошто су уви дели да ће при таквој строгости Скит остати без братије, она је (ревност прим. прев.) ублажена и прописан је устав погоднији у погледу исхране, али још увек далеко строжи неголи устав о храни одређен од Цркве за схимника који живи у Манастиру. Међутим, и поред таквог ублажавања, из многобројног братства Оптинске пустиње мало, врло мало је било добровољаца за живот у Скиту. Када је онамо дошао старац јеросхимонах Леонид са неколико својих ученика и Настојатељ му предао Скит на духовно управљање тада је Скит почео да се насељава, и то да се насељава претежно људима нејаког телесног састава, који су тражили спокојство у усамљености. Број братије која су живела у њему повећао се и достизао је до 30 људи. Свему томе, то јест стању Скита пре доласка о. Леонида и стању његовом по доласку Старца, био сам очевидац. Старац је проширио благотворни утицај на сам Манастир, одржавајући братију у наклоности према настојатељу и укрепљујући је у духовним биткама. Такво обиље духовног руковођења удвостручило је број браће у самом манастиру и зато узвисило у њему поредак и привукло у њега значајне прилоге, помоћу којих је манастир обновљен, а уз то је и обезбедио своје издржавање. Говорим Вам тако подробно о Оптинском скиту зато што су његово процвало стање и из њега произашло благоустројство самог манастира чињенице, а чињенице јесу највернији доказ.
А што се тиче самог општежића, то јест самог Валаамског манастира, налазим да је садашње његово устројство у Русији најбоље, да је далеко изнад знаменитих општежића Бјелоберјошког, Плошћанског, Софронијевског, чак и Оптинског и Саровског: јер у тим манастирима, иноци, будући да су далеко блискији свету, имају знатно више начина да ступе у везу са светом, да опште са њим, да имају своје, и да се тиме одвајају од заједничког тела општежића. Општежиће Валаамско треба да остане за дуго у садашњем свом виду: оно је потребно за природе гојазне, које морају многим телесним трудом и телесним смирењем, споро, како се изражава Свети Јован пророк, ученик Великог Варсануфија, да започну духовно, или, барем, душвено делање. У материјалном погледу братија Валаамског манастира снабдевана је неупоредиво богатије од горепоменутих општежића и одећом и храном. На Пасху тамо братија не једе такву рибљу чорбу, какву једу валаамски иноци у обичан недељни дан, а такође је браћа из Валаамског општежића снабдевена сасвим задовољавају ће у односу на браћу из поменутих општежића.
Оцртавши пред Вама стање Валаамског манастира и скита, какво се представља мојим очима уосталом, погледу очевица, прелазим сада на насликање моје личности, грешне и недостојне пред овим Св. обитељима. Вама је позната моја немоћ моје порекло и однегованост у васпитању. За њих је прихватање и тог устава, који Вам предлажем по узору на скит Оптински, већ велики подвиг и распеће. Пред прихватање нечега значајног превагу односи моје премишљање. (…)
После овога неће ли Вам бити угодно да обратите пажњу на главу 36. инока Калиста и Игњатија, Добротољубље, део 2 “О расуђивању”, коју су ставили по реду после излагања телесних подвига и хране по уставу који доликује безмолвницима (молитвеним тиховатељима)? Треба приметити да је поврће и воће из средње Русије неупоредиво веће и боље од северног, а производи јужне Русије пак толико обилнији од оних у средњем појасу, док је воће и поврће из Цариграда и са Атоса, где су живели св. Калист и Игњатије, једнако по храњивој снази риби северних крајева, чак је и превазилазе. (…) Упознајући Вас са свим овим ради Вашег мишљења, молим Вас да снисходите немоћи мојој и једнодушне са мном браће, која не могу да понесу подвиг скитски, тако што ћете га ублажити благоразумном умереношћу. Утолико пре чини се да не треба пропуштати ову садашњу прилику, јер Не на сваки начин, по истеку краткотрајног времена, бити потребно показати споменуто снисхођење и измену у уставом установљеној исхрани скитској, иначе нико неће живети у скиту. Постали смо немоћни, Баћушка! Уз то, као што сам горе изнео, устав Оптинског скита “о храни” строжи је од оног који је одређен за схимника. Тако, када је уставном предвиђена употреба рибе, она се поставља на трпезу. Чини ми се да се у току четрдесет дана годишње разрешава на сир и јаја, мрсно уље и млеко. Као што се у Валаамском општежићу не користи млеко, тако га ни у Скиту не треба уводити, а све остало би било корисно увести како на корист телесну, тако и на корист душевну. Јер и св. Јован Лествичник окушао је од свега што је дозвољено чину иночком, са циљем да избегне душевне страсти празне Maњe, умишљености, човекоугађања, тајноједења, лицемерства, лукавства, лажи, које се често јављају код подвижника по телу и које сасвим онемогућују њихово духовно напредовање. Бог се јавља простоти и смирењу и не може се спојити служење Њему са служењем слави људској.
По доласку у свој манастир, осећам се тако немоћним, као што сам се осећао док сам боравио у светој обитељи Вашој. Но ако се ослободим дужности и ако будем премештен у усамљеност Вашег скита, можда Не ми по нарочитој милости Божјој бити дато време за покајање, и ја ћy изгурати још неколико година. У том случају Валаамски скит може да се насели иноцима наклоњеним мени, као што се населила Оптина по доласку тамо о. Леонида.
На ово моје писмо најпокорније молим за одговор Ваш, a саобразно њему водићу бригу о даљем сређивању ове ствари. (…) 25. септембра 1855.
* * * * *
41. Антонију, игуману Черјеменецком. О умножењу саблазни и о другим питањима
Ваше Високопреподобије, поштовани Оче игумане Антоније!
(…) Схватили сте шта Вам је Бог откривао на попришту Богом установљеног монашког подвига, који нестаје са лица земље по неисказаним путевима Божјим, пред којима треба да будемо побожни и да молитвено тихујемо. Све у своје време. Спасење и разни начини његови били су дар Божји човечанству, a нипошто не сопствени проналазак човечанства.
Препустите сина Вашега Богу, молећи се за њега, и у молитви Вашој посвећујући га Богу и поверавајући га милости Божјој. Богу је све могуће. У младости мојој и Вашој било је много саблазни за младеж, а сада су се саблазни бескрајно умножиле, заведеност њима постала је скоро свеопшта, а противљење њима готово да се не види. Због тога савремена младеж мање подлеже осуђивању и заслужује веће сажаљење и снисхођење. Сав свет као да се једнодушно упутио у сусрет некаквој изузетној личности, генију, у сусрет величанствен, торжествен. To је очевидно. Личност Не бити тако замаскирана, да Не га маса признати за Месију: па шта је ту чудно ако су се пророци његови појавили као пророци Месије. Унапред се припрема мислени пут за улазак силе обмане (в. 2 Сол. 2,11) у умове и срца. (…)
Игњатије, епископ кавкаски и црноморски.
18. маја 1861.
44. Мисли о Наполеону Трећем
Љубљени у Господу Оче игумане Антоније!
Ви сасвим тачно говорите да је моје садашње стање веома потребно и добро за мене. Сматрам га даром милосрдног Бога, који ме скрива у сенци лица Свога од метежа људскога, и покрива ме од језика свадљивих (Пс. 30,21). Нарочите милости Божје изливају се у граду утврђеном. Свету је то несхватљиво.
О Наполеону Трећем многи паметни људи расуђују тако као што расуђујете Ви. Но предодређења Промисла Божјег о Русији неће изменити Наполеон Трећи, као што их није изменио ни Наполеон Први. Св. Оци Православне Цркве (напр., св. Андреј Критски) у тумачењу Апокалипсиса (гл. 20) предсказују Русији изванредан грађански развој и моћ. To oceћajy и странци. Недавно је један енглески државник, у скупштини, у којој су расправљали шта треба да се предузме против Руса, узвикнуо: “Оставите на миру тај народ, над којим је нарочита рука Судбине, који после сваког потреса, који је у стању, по свему судећи, да га уништи, постаје све моћнији”. После Севастопољске катастрофе, која је коштала Русију 250 хиљада погинулих, у њој се становништво повећало за више од 6 милиона. Ти милиони су се разместили по свим домовима, док су Француска и Енглеска своје вишкове морали стално да исељавају. Наше несреће треба да буду више моралне и духовне. Обљутавела со предсказује их и јасно показује да народ може и да треба да постане оруђе генија над генијима, који ће напослетку да оствари замисао о свесветској монархији, коју су многи већ покушавали да створе. Свето Јеванђеље следећим цртама изображава поглед Господа на њему савремени народ јудејски: “А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бејаху сметени и напуштени као овце без пастира”. (Мт. 9,3-6).
Кад би ово чули тадашњи духовници јудејски, надувени од учености своје, од педантног знања Закона и брижљивог предавања њега народу, шта би рекли? Клевета! Клевета! повикали би у један глас. Тако би их нагнала да се изразе слепоћа њихова. Ако Наполеон очисти јаму за помије (помијару), у коју се скупља све најбоље из земље, и избацује у иностранство, а све оно прљаво из иностранства се расипа по земљи (овој), ништа не мари!
Молим за Ваше свете молитве да усредсредим очи своје на мртваца свога. Благослов Божји да почива на Вама.
Ваш најпокорнији слуга епископ Игњатије
26 октобра 1861 године
48. Карактеристика монаштва из времена епископа Игњатија
Ваше Високопреподобије,… оче Игумане!
(…) Мишљење Ваше о манастирима у потпуности делим. Стање њихово слично је пролећном снегу у последњим данима марта и првим данима априла: споља снег као снег, а под доњом страном његовом свуда опора пролећна вода, која ће прогутати тај снег при првој повољној атмосферској промени. Важно знамење свршетка монаштва је свуда присутно, напуштање унутрашњег делања и задовољство у показивању своје спољашности. Веома често извештаченом спољашношћу маскира се страшна неморалност. Истинским монасима монаси глумци не дају да живе у манастирима. За такав начин живота, коме је туђе унутрашње делање, то једино средство за општење (заједничење) са Богом, људи постају непотребни Богу, као што је Бог објавио препотопним љубитељима прогреса. Ипак, Он им је даровао 120 година за покајање. (…) 3. јануара 1863.
49. О моралној тешкоћи у свом животу, мишљење о манастирима, оптинском старцу Макарију и о духу тога времена
Ваше Високопреподобије, оче Игумане!
Изражавам Вам најискренију благодарност што сте ме се сетили. Вама је 61. година, а мени 57. Није то много година, али ја већ завршавам живот свој, јер “зли беху дани моји” по изразу Патријарха Јакова. Моје здравље је од рођења слабо. Тешкоћама живота оно је нарушено. Велика тегоба била је морална: у новом старешинству свом нисам могао да нађем монаха који би био живо изображење аскетског учења Отаца Православне Цркве. Жеља да следим тај правац, због свести о његовој правилности, довела ме је у положај опозициони према свима и увела ме у борбу из које сам прстом Божјим, искључиво прстом Божјим, изведен и повучен у Бабајевску усамљеност, ако сам уопште повучен. И на онога ко је отишао, као што видите, подижу глас, подижу га из истог разлога због одступања од учења Свете Цркве и прихватања схватања противних, чак и непријатељских том учењу. Што се тиче манастира, сматрам да је време њихово истекло. Вама је познат Отачки пут, кога чини духовни подвиг заснован на разумном телесном подвигу. Такође Вама је познато монаштво руско: покажите људе који пролазе тај подвиг правилно. Њих нема. Постоји у неким манастирима телесни подвиг, и то више да људи виде (ради показивања). Отац Макарије Оптински одлучно је одбацио умно делање називајући га узроком прелести, и учио је само телесном испуњавању заповести. Св. Исаак Сиријски говори да телесно делање без душевног јесу дојке суве и утроба неплодна. To се види код васпитаника Оптина пустиње. Но и о. Макарије у наше време био је најбољи наставник монаштва. Поступао је по својим схватањима, са циљем да угоди Богу и на корист ближњима, уз знатно самооодрицање. Ако, како Ви говорите, и реше да обнове монаштво, онда неће бити оруђа (средства) за обнову, нема монаха, а глумац ништа неће учинити. Дух времена је такав да пре треба очекивати завршне ударе, а не обнову. “Ко се спасава, нека спасава душу своју”, рекли су Свети Оци.
Због мога избегавања заједничког служења немојте жалити и немојте мислити да бих ја могао у њему донети било какву корист. Духу моме потпуно је стран дух времена, и ја бих био на терету другима. И сада мене подносе милостиво само због тога што се налазим далеко и у забити. (…)
Да Вас спаси Господ за љубав и пажњу, које пружате монахињи Марији Шаховој. И код ње се може видети како се усмерење по учењу Светих Отаца у наше време не подноси (и не допушта). Нe подносе га због тога што им је туђе, а не познају га, није их занимало ни толико да почну да га уче. Кажу да је сада у књижарама обеју престоница (Москве и Петрограда прим. прев) сасвим обустављена продаја духовних књига, или је она тако мала да се може сматрати да је обустављена. Све што је речено у Писму мора да се испуни. (…)
Епископ Игњатије.
4. фебруара.
P. S. Веома прецизно изобразио је првомученик Стефан болест својих савременика (в. Дап. 7, 51). Мржња према Светом Духу долази од прихватања противног духа, који може да се кришом увуче уз дејство себи својствене речи.
50. О монаштву, умном делању, спољашњој (привидној) побожности, и о монаху Никандру Бабајевском
(…) О монаштву сам Вам писао да оно доживљава у Русији, па и посвуда, своје последње дане. Дотрајава оно свој век заједно са хришћанством. Обнављање не очекујем. Нема ко да га васпостави. За то су потребни духоносни мужеви, а сада чак ни оних који донекле познају списе Отаца, макар их тумачили и душевним разумом, попут о. Макарија Оптинског, нема. Додуше и сада неки распаљени плитки људи, чак и од световњака, почињу да подражавају монаштво не схватајући да је оно велика Божја тајна. Покушаји таквих људи само су смешни и жалосни: они обличавају њихово дубоко незнање и путева Божјих и дела Божјих. Такви паметњаковићи и ревнитељи што год учине, све је на штету. Очевидно је да стара змија њих користи као оруђе умножавања животне многобрижности и чиновничког карактера у манастирима, чиме се сасвим уништава дух монаштва, испуњен светом простотом. Треба се покоравати само ономе што Бог до пушта, како је то прекрасно изложено у молитви света три Отрока (Младића), бачена у пећ вавилонску.
У савременој монашкој заједници изубљено је правилно разумевање умног делања. Чак и спољашње добро уређено понашање, какво су били увели у Оптину пустињу о. Леонид и Макарије, скоро свуда је напуштено. Истину говорите кад кажете да ја у младости својој нисам нашао старца којим бих био задовољан. Али то се може приписати још и томе што ја нисам тражио како ваља, нисам умео да тражим, нисам имао довољно средстава за то. Личност која ми је највише одговарала, са којом је мени пало у део да се сретнем, био је монах Никандар, просфорник Бабајевског манастира, муж благодатан. Са њим сам разговарао 1847. године. Он је постигао највиши напредак у умној молитви, пролазио је кроз тај подвиг веома просто, природно, не бивајући славан међу људима. Некада је умно делање био веома распрострањено и у народу, још неизложеном утицају Запада. Сада је све искорењено, преостала је маска побожности, силе њене су се одрекли и она је нестала. Можда се крије негде, као највећа реткост, некакав остатак пређашњег. Без истинског умног делања монаштво је тело без душе. Наступило је пролеће: неће одгодити своје наступање лето и жетва. Монаштво је о. Никандар схватао исто као што сам га схватао и ја. Називао је манастире уточиштима, по назначењу које им је Бог дао. Говорио је да су се та пристаништа претворила у пучину на којој се наноси штета душама и пропадају душе многих људи који су у свету водили веома добар живот. Некима, који су га питали, саветовао је да избегну ступање у манастир. Треба стварно знати садашње стање манастира, који се још могу учинити људима као места спасења. У најмању руку, у одабирању манастира треба бити изузетно опрезан и разборит. (…)
Епископ Игњатије.
21. април 1864.
51. Благодарност за посету, расуђивање о људској речи у поређењу са Словом Божјим, жеља да се следи циљ Григорија Богослова
Ваше Високопреподобије, оче Антоније!
Искрено Вам благодарим за посету мени грешноме. Том посетом пружена ми је срдачна утеха. Нарочито сам Вам захвалан за то што сте пожелели да ме упознате са Вашим стиховима, са Вашим предивним талентом, који високо ценим. Мати Марија по одласку Вашем прочитала ми је још нека Ваша дела. Сви дарови Бога човеку достојни су уважавања. Дар речи несумњиво спада у највеће дарове. Њиме се човек уподобљава Богу, Који има Своју Реч (Логоса). Реч човечија, слично Речи Божјој, стално пребива код оца свога и у оцу своме уму, бивајући са њим једно и уједно раздвајајући се од њега неодвојиво. Реч човечија позната је само уму, из кога се она стално рађа и тиме изражава постојање ума. Постојање ума без речи и речи без ума не можемо да замислимо. Када ум зажели да себе саопшти уму ближњих, он користи за то своју реч. Реч, да би стекла способност општења, заодева се у гласове или слова. Тада невештаствена реч као да постаје вештаствена, пребивајући у суштини својој непроменљива. И Реч Божја, да би ступила у општење са људима и спасла их, постала је човек. При озбиљном погледу на реч човечију постаје разумљив и разлог строге осуде Господње, којом је одређено и објављено да ће људи дати одговор за сваку празну реч. Божански циљ речи код писаца, код свих учитеља, а нарочито код пастира јесте поучавање и спасење људи. А какав Не страшан одговор дати они који су претворили средство назидања и спасења у средство развраћења и погибије! Свети Григорије Богослов Писао је у стиховима, са узвишеним, дубоко благочестивим циљем: да треба пружити хришћанској младежи штиво и узоре у поезији, учинити непотребним за њих изучавање незнабожачких песника, чија дела одишу сладострашћем и другим страстима прожетим богохуљењем. Искрено желим и Вама циљ Богослова, налазећи да сте Ви способни да у извесној мери испуните тај циљ, а плата Ваша биће велика на земљи и на небесима. Ставите на себе јарам тога циља, као онај који ће бити дужан да у своје време за подарени талант да одговор Даваоцу његовом. Потрудите се да постигнете тај циљ. Почните да се бавите непрестано и смирено, одстранивши од себе било какво распаљивање, Молитвом покајања: из ње ћете црпети надахнуће за писање Baшe. Затим подвргните сопственој строгој критици Ваше писање, и, у светлости савести Ваше, просвећене молитвом покајања, беспоштедно избацујете из Ваших састава све што припада духу света, што је туђе духу Христовом. Тешко Вама који се смејете сада! To су речи Христове! To је одлука која од Бога исходи! Не могу се оне уклонити никаквим изговором. Судећи себи и разматрајући себе, увидећете да свака реч, речена и написана у Духу овога света, ставља на душу печат свој, којим се утискује (потврђује) да је душа усвојена од господара овога света. За такве речи, које су се отеле у заносу и незнању, неопходно је покајање. Потребно је утврдити у срцу залог верности Христу, а отпадање срца од верности, због немоћи наше, лечити покајањем без одлагања, и уклањањем од себе деловања изазваних неверношћу, учињених под утицајем духа и духова, који нас обмањују и уједно нам желе пропаст. (…)
11. августа 1864.
Епископ Игњатије.
52. О стиховима о. Антонија, Пушкиновом приступу, неуспесима сакупљача прилога и о другим питањима
(…) Несумњиво је да у стиховима Вашим има онога чувства, кога нема ни код једног писца светског који пише о духовним стварима, без обзира на јасноћу њиховог стиха. Они стално западају у своју чулност, а оно што је свето и духовно прерађују у своје чулно. Душа не налази код њих задовољење, храну. Како је прекрасан стих у “Абадону” Жуковског, а како је усиљено осећање! Очигледно: у души писца није било ни правилног поимања описиваног предмета, ни истинског саосећања за њега. Због немања истине он је њу створио и за ум и срце написао лажну маштарију, која не може да наиђе на разумевање у души разумног и истински образованог, утолико пре побожног читаоца. Мени се веома допао Пушкинов приступ сопственим делима. Он их је излагао најстрожијој сопственој критици, служећи се радо и примедбама других књижевника. Затим је беспоштедно прецртавао у својим делима сувишне речи и изразе, као и речи и изразе који су били иоле натегнути, тешки, неприродни. Од таквог чишћења и обраде његова дела су задобијала необичну чистоту стила и јасноћу смисла. Како се она лако читају, у њима нема сувишне речи! Зашто? Због беспоштедног чишћења. Прочитавши Ваше стихове, и формиравши у себи утисак о њима, налазим да је и Вама неопходан тај труд. “Како се Ваша дела лако читају!” рекао је Пушкину његов познаник. “Зато, одговорио је Пушкин, што су писана и обрађивана са великим трудом”. Усуђујем се да кажем да и ја настојим да се држим тог правила.
Мој сакупљач прилога, умни монах, педесетогодишњак, вратио се са Кавказа и из приволшких губернија. На Кавказу је био примљен веома срдачно, али је сакупио мало због оскудице тог краја услед неродица, а још више због општег и брзог охлађења народа према Цркви. Говорили су њему моји познаници: “Тек три године Владика није међу нама, али он сада не би препознао народ, тако се изменио”. У Саратову Преосвећени је одредио књигу за добровољне прилоге на сваки месец. После тога сакупљач прилога био је примљен само у два дома, у сваком су му дали по 15 копејки у сребру. Међутим, у граду је био подизан огроман театар, као неки катедрални саборни храм. Богомољци који су долазили тамо из других губернија причају да манастири, који се издржавају од добровољних прилога, крајње назадују, због промене до које је дошло у усмерењу свега народа. Живимо у веку најбржег прогреса. (…)
Епископ Игњатије.
16. децембра 1864.
53. Патриотске мисли
(…) На земљи нема трајног мира. Такав мир је на небу. Европски народи свагда су завидели Русији, и настојали да јој чине зло. Природно је да ће и у будућности они следити исти систем. Но, велик је руски Бог. Треба молити великог Бога да Он сачува духовно-моралну снагу нашег народа, Православну веру. У најмању руку ја бих, и поред страшне немоћи своје, желео да у покајању склопим очи, све дотле док не умукне у храмовима Божјим славословљење Бога. (…)
Епископ Игњатије.
13. фебруара 1855.
54. Карактеристике онога времена
(…) У Сергијевој пустињи преживљавао сам ону епоху за време које су неверје и безобзирно насиље, назвавши себе Православљем, разарали нашу оронулу црквену јерархију, ругали се и подсмевали свему свештеном. Резултати ових деловања до данас се осећају веома снажно. По милости Божјој желим свима да опростим све, и да више не сматрам да се ико огрешио о мене. Али делања непријатеља Цркве и Христа желим да схватам и сматрам оним што она јесу. Јер и антихрист ће назвати себе Христом. Разуме се, и појаву његову треба сматрати праведним допуштењем Божјим… (…)
Епископ Игњатије.
18. јуна 1865.
55. О пожару y обитељи o. Антонија и o слабљењу религиозности y народу
(…) A ако je изгорела једна, мени позната гостионица, онда је губитак ништаван. Приметно је како се одасвуд подиже бура на манастире, који су, по свом суштинском значају дошли у стање које није боље од Ваше изгореле гостионице. Побожност уопште у народу опада. Нихилизам продире у малограђанско друштво, одакле није далеко ни од сељака. Код многих сељака појавила се крајња равнодушност према Цркви, појавило се страшно морално растројство. Предузимачи, суседи овдашњег манастира, једногласно се жале на губитак савести код занатлија и радника. Напредовање у свему овоме иде необичном брзином. (…)
Живимо сасвим тихо, поверивши се Господу, који ће и у сама времена антихриста руководити слуге своје и припремати им места и средства за спасење, како је то посведочено у Апокалипсису. (…)
18. фебруара 1866.
Епископ Игњатије.
56. О духу онога времена
(…) Дух времена као вихор, завија силно, и много чупа, и ломи. To је предсказано Светим Писмом, које je у понашању и начину мишљења три Отрока, описаним од пророка Данила, нама дало упутство и пример за наш начин мишљења и понашања. (…)
24. деиембра 1866.
Епископ Игњатије.
57. О подражавању смиреномудрија три Отрока
(…) Допуштења Божја и одступање незнабожачких народа од хришћанства, због њиховог незнабоштва, Писмо је унапред најавило. Богу је угодно да ми живимо у ова времена: зато приличи да се смиримо под крепку руку Божју, и да смиреноумујемо, подражавајући смиреноумље три Отрока, чији је положај био веома сличан савременом религиозном стању. (…)
6. фебруара 1867.
Епископ Игњатије.
* * * * *
60. Архимандриту Игњатију (Васиљеву). О појању у храмовима Москве
… Не можеш да замислиш како ми се учинило одвратно московско појање са својим фигурама и варијацијама. Нама је по требна величанствена, трепетна једноставност и дубоко побожно осећање: овим двома својствима наше појање ће постати боље од појања у московским манастирима. Од настојатеља мени се највише свидео Теофан због његове непосредности и срдачности. Усиљена светост некако ми није no укусу. (…)
12. августа 1847.
архимандрит Игњатије.
62. О хору Сергијеве пустиње
Оче Намесниче, јеромонаше Игњатије!
…Јеромонах Пафнутије би могао бити ослобођен дужности, кад би код нас био довољан број јеромонаха: он је потребан само за служење, али за појање не само што није користан, него је и штетан.
Формирао је свој укус у провинцији, који је недовољан за наш хор, у коме треба да служе као најбољи украс једноставност и дубоко осећање испуњено страхом Божјим, а не концертне варијације, које се тако користе у Москви и које никако не иду са монашким појањем. (,..)Молите се за недостојног настојатеља Вашег.
14. августа 1847.
архимандрит Игњатије.
63. О недаћама времена и о својој жељи за осамљивањем
Истински пријатељу мој, Оче Игњатије! , (…) Молите се за мене. Сада је чудновато (несхватљиво, замршенo) време: где год да погледаш, нагледаћеш се свуда зло односи превагу, а добронамерни људи бивају угњетавани. Спаситељ света заповедио је да трпљењем својим спасавамо душе своје. Уздам се у вољу Божју. Овдашња усамљеност показује ми јасно да ми по природним мојим својствима и по манастирском мом образовању приличи да будем пустињак, а мој положај усред многољудног, престоног града, међу људима политичким орјентисаним, сасвим је неприродан, насилан. Молитва и реч Божја то је занимање које мени једино пристаје. Уз помоћ усамљености могла би ова два занимања, чини ми се и судећи по искуству, да сасвим процветају, и ја бих желео да њима послужим ближњима. За остало служење има довољно људи, на претек, а за ово сада, просто речено, неће их се наћи. Покушавају и то не многи, а да неко каже истину Христову тачно, неће се наћи! Збива се реч Христова: Да ли ће Син Божји у последња времена наћи веру на земљи!
Науке има, Академија постоји, има кандидата, магистара, доктора теологије (заиста то је просто смешно); ти степени дају се људима.
Упадне тај “теолог” у какво искушење и показује се да он, не само Богословља, него чак ни вере нема. Наилазио сам ја на такве: доктор теологије, а сумња да је Христос био на земљи, није ли то измишљотина, није ли то прича о догађају у прошлости, слична митолошкој! Какву светлост очекивати од те таме!
Христос са тобом. Свој браћи мојој најусрднији поклон.
Твој највернији пријатељ,
недостојни архим. Игњатије.
