NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
ŽITIJE SVETITELJA IGNJATIJA BRJANČANINOVA
 
Svetitelj Ignjatije, u svetu Dimitrije Aleksandrovič Brjančaninov, rodio se 5. februara 1807 godine u selu Pokrovsko Grjazoveckog sreza Vologodske gubernije.
Svetiteljev otac, Aleksandar Semjonovič, pripadao je staroj plemićkoj porodici Brjančaninovih. Njen rodonačelnik je bio bojar Mihail Brenko, štitonoša velikog moskovskog kneza Dimitrija Ivanoviča Donskog. Letopisi saopštavaju da je Mihail Brenko bio onaj vojnik koji je u odeći velikog kneza i pod kneževskom zastavom junački poginuo u bici protiv Tatara na Kulikovom polju.
Roditelji preosvećenog venčali su se u ranoj mladosti i na početku braka rodilo im se dvoje dece. Ali roditelji nisu imali prilike da im se dugo raduju oba deteta su umrla tokom prvih dana života. U dubokoj tuzi zbog svoje bezdetnosti Aleksandar Semjonovič i Sofija Afanasjevna obratili su se jedinoj pomoći pomoći nebeskoj. Preduzeli su pokloničko putovanje po okolnim svetim mestima usrdno moleći Gospoda i Njegove svete da im daruju čedo. Molitvama dobijeni dečak dobio je ime Dimitrije u čast jednog od prvih vologodskih čudotvoraca prep. Dimitrija Priluckog.
Dečak Dimitrije se od ranog detinjstva odlikovao posebnom naklonošću prema svemu sveštenom i istinski lepom. Bogato nadaren od Boga, rano je naučio da čita. Njegova naročito omiljena knjiga bila je „Škola blagočašća“. Ova knjiga, koja je jednostavnim i jasnim jezikom pripovedala o životu i radu drevnih podvižnika, izvršila je veliki uticaj na prijemčivu dušu budućeg monaha. Mladi Dimitrije Brjančaninov je veoma rano zavoleo usamljenu usredsređenu molitvu. U njoj je nalazio radost i utehu. Njegova molitva nije ličila na školsko iščitavanje, često brzo i mahinalno, što je tako uobičajeno kod dece.
On ce učio pažljivoj molitvi i tako je napredovao u njoj da je još u detinjstvu uživao njene blagodatne plodove. Evanđelje je uvek čitao sa umilenjem, razmišljajući o pročitanom.
Sposobnosti Dimitrija Aleksandroviča bile su veoma višestrane: osim propisanih školskih predmeta on ce s velikim uspehom ogledao u kaligrafiji, crtanju i muzici. Pre nego što je napunio petnaest godina dečak je stekao izvrsno domaće vaspitanje i bio je spreman da ga nastavi u višim školama.
Krajem leta 1822. godine, kada je Dimitriju Aleksandroviču bilo šesnaest godina, otac ga je povezao u Petrograd da bi ga dao u glavnu vojnu inženjerijsku školu. Putem u prestonicu Dimitrije je prvi put otvoreno izneo želju da primi monaštvo, ali otac nije obratio na to odgovarajuću pažnju. U Petrogradu je mladi Brjančaninov uspešno položio ispite za vojnu inženjerijsku školu i uprkos velikoj konkurenciji upisao se odmah u drugi razred. Lepa spoljašnjost i sjajna priprema studenta Brjančaninova privukle su naročitu pažnju budućeg ruskog cara Nikolaja Pavloviča, koji je tada bio generalni inspektor inženjera.
Za vreme školovanja Dimitrije Brjančaninov je bio najbolji učenik, odlikovao se retkom skromnošću, iskrenom pobožnošću i uživao je sveopštu ljubav ostalih učenika i profe sora. Svetovno društvo je primamljivo pružalo Brjančaninovu svoje zagrljaje. On je bio dragi gost u mnogim aristokratskim domovima. Rođačke veze uvele su ga u kuću predsednika umetničke akademije i člana državnog saveta A. L. Olenjina; tamo je na književnim večerima Brjančaninov bio omiljeni čitač i recitator i svojim pesničkim pokušajima privukao je blagonaklonu pažnju Puškina, Krilova, Baćuškova i Gnediča. Ali mladić nije bio zaokupljen svetovnim zabavama, već molitvom, posećivanjem hramova Božijih i učenjem.
Više od dve godine proveo je usrdno proučavajući hemiju, fiziku, filosofiju, geografiju, geodeziju, istoriju, lingvistiku i druge nauke i postavio sebi pitanje: šta zapravo pružaju nauke čoveku? „Čovek je večan i njegova svojina mora biti večna“, govorio je on, „Pokažite mi tu večnu svojinu koju bih mogao da ponesem posle smrti?!“ Ali „nauke su ćutale“.
U to vreme tražitelj istine upoznao ce s monasima metoha Valaamskog manastira u Petrogradu i lavre Sv. Aleksandra Nevskog. Upravo su mu oni pomogli da nađe ono čemu je težila njegova duša. Pod vođstvom duhovnih nastavnika, učenika prep. Pajsija Veličkovskog, monaha Arona, Haritona, Joanikija i duhovnika lavre oca Atanasija, Dimitrije Aleksandrovič je počeo da čita dela Svetih Otaca. Ove blagočastive vežbe Dimitrija Aleksandroviča služile su kao priprema za onaj odlučujući preokret koji je morao da napravi da bi ostvario svoju davnašnju želju da postane monah. Ali da bi konačno prekinuo sa svetom, novom iskušeniku bio je potreban rukovodilac, duhovni otac. Takav čovek za Dimitrija Aleksandroviča je postao jeromonah Leonid (Nagolkin, u shimi Lav), budući osnivač staraštva u Optinskoj pustinji.
Starac Leonid se odlikovao duhovnom mudrošću, svetošću života, iskustvom u monaškom podvigu; o njemu je mladi Brjančaninov mnogo slušao od monaha u lavri. Najzad mu se ukazala prilika da ce s njim upozna. Otac Leonid je poslom doputovao u Petrograd i odseo u lavri Sv. Aleksandra Nevskog. O utisku prvog razgovora sa starcem Dimitrije Aleksandrovič je ispri čao svom prijatelju Mihailu Čihačovu: „Srce mi je oteo otac Leonid. Sada sam odlučio: podneću molbu da budem otpušten iz službe i krenuću za starcem. Njemu ću se predati svom dušom i jedino ću tražiti spasenje duše u usamljenosti“.
U junu 1826. godine Dimitrije Brjančaninov je dobio tromesečni odmor da bi popravio zdravlje nakon teške plućne bolesti koju je preležao u proleće iste godine. Dimitrije Aleksandrovič se uputio u zavičaj u roditeljski dom, želeći da izmoli blagoslov da se odvoji od sveta i da primi monaštvo, ali je kod oca naišao na odlučno odbijanje. S dubokom tugom se vratio u prestonicu, gde je morao da položi završni ispit u inženjerijskoj školi. Sjajno položivši ispit i dobivši čin poručnika, odmah je podneo molbu za ostavku. Ali tu je morao da stupi u dvoboj sa mnogim moćnicima ovoga sveta uprava mu je odbila ostav ku, sam car Nikolaj Prvi je bio protiv njegovog otpuštanja. Pre ma rešenju uprave poručnik Dimitrije Brjančaninov je morao da otputuje na mesto svoje službe u Dinaburšku tvrđavu.
Ali kada u životnoj borbi bivaju nemoćni i jalovi sopstveni napori podvižnika, njemu pomoć donosi Sam Gospod i Svojim Premudrim Promislom uređuje sve na dobro. U Dinaburgu Brjančaninov se uskoro razboleo. U jesen 1827. godine najviša uprava, uverivši se u njegovu fizičku nesposobnost, dala je sa glasnost da se mladi oficir oslobodi službe. Odlazak u penziju Dimitrije Aleksandrovič je ostvario bez znanja roditelja, te je zato ovaj korak navukao njihov gnev. Oni su potpuno prekinuli da sinu pružaju materijalnu pomoć, pa su čak prekinuli i prepisku s njim. Na taj način, stupanje u manastir bilo je praćeno potpunom materijalnom bedom budućeg monaha.
Dimitrije Brjančaninov je otputovao u manastir Sv. Aleksandra Svirskog Olonjecke gubernije kod svog starca jeromonaha Leonida i postao iskušenik. Savršena poslušnost i duboko smirenje odlikovale su iskušenika Brjančaninova u manastiru. Radio je u kuhinji gde mu je pretpostavljeni bio bivši kmet njegovog oca, a takođe je lovio ribu. U opštenju s braćom trudio se da skriva svoje poreklo i obrazovanje, te se radovao kada su ljudi, ne znajući, mislili da je on nesvršeni bogoslov.
Ali je uskoro jeromonah Leonid bio prinuđen da se preseli u Ploščansku pustinju Orlovske gubernije. Za njim je među ostalim učenicima krenuo i iskušenik Dimitrije Brjančaninov. U Ploščanskoj pustinji Dimitrije se sreo sa svojim prijateljem Mihailom Čihačovom. Starac je blagoslovio da njih dvojica žive zajedno, odvojeno od drugih učenika. Mladi iskušenici su se potpuno predali podvižničkom životu i sve njihove snage su bile usmere ne ka bogomisliju i molitvi. Tako su proveli zimu 1829. godine.
U maju iste godine pod pritiskom okolnosti iskušenici Brjančaninov i Čihačov su pošli za svojim ocem u Optinsku pustinju. Tamo su se takođe pridržavali istog načina života koji su vodili ranije. Mnogo nevolja su pretrpeli i ovde: starešina ih je gledao neblagonaklono, bratija se odnosila prema njima s nepoverenjem. Manastirska hrana, začinjena margarinom niskog kvaliteta, štetno je delovala na slab i bolestan organizam Dimitrija Aleksandroviča. Odlučili su da sami sebi pripremaju hranu. Uz velike napore nabavljali su prekrupu ili krompir i kuvali čorbu u svojoj keliji. Kao nož im je služila sekira. Iscrpljujuća slabost telesnih snaga i teška groznica bile su posledica ovakvih prilika i za jednog i za drugog.
U to vreme teško se razbolela Dimitrijeva majka, Sofija Afanasjevna. Želeći da se pred smrt oprosti sa svojim stari jim sinom, ona je uporno tražila da otac pošalje po njega kola u Optinsku pustinju. Aleksandar Semjonovič je u velikoj tuzi zbog ženinog stanja smekšao i napisao je sinu da neće sprečavati njegove namere i zajedno s pismom je poslao po njega otvorenu bričku.[1] Otac je bio tako pažljiv da nije zaboravio da pozove ni Dimitrijevog bolesnog prijatelja Mihaila Čihačova. Mladići su krenuli, nameravajući da i pod svetovnim krovom nastave monaške podvige. Ali stvarnost se pokazala drugačijom od one kakvu je obećavao roditeljski poziv. Dimitrijeva majka se oporavila, te je nestalo miroljubivo osećanje koje se iznenada pojavilo u ocu. Svim silama se trudio da nagovori sina da stupi u državnu službu. Mladići su sve mučnije podnosili svoj boravak u svetu.
U februaru 1830. godine mladići su se uputili u Kirilo Novojezerski manastir. U toj obitelji je živeo u mirovini po svom svetom životu poznati arhimandrit Teofan, a starešina je bio njegov učenik, iguman Arkadije. Videvši u dvojici iskušenika tražitelje istinskog monaštva, iguman ih je sa ljubavlju primio u obitelj. Strogi manastirski ustav odgovarao je iskušeniku Dimitriju, ali oštra i vlažna klima ovog kraja negativno je uticala na njegovo zdravlje. Tri meseca je trpeo teške napade groznice, prolazeći bez ikakve medicinske pomoći. Na kraju su mu toliko otekle noge da više nije mogao da ustaje iz kreveta. Zato je Dimitrije Aleksandrovič bio prinuđen da se vrati onamo odakle je hteo da se spase bekstvom u Vologdu kod svojih rođaka. Malo ojačavši, on je s blagoslovom Vologodskog episkopa Stefana živeo u Semigorodskoj pustinji gde je napisao svoj „Plač monaha“. Zatim je premešten u usamljeniji manastir Sv. Dionisija Glušickog.
Međutim, otac Dimitrija Aleksandroviča je nastavio da uporno zahteva da njegov sin napusti manastir i da stupi u državnu službu. Tada je iskušenik počeo da moli arhijereja da mu učini milost i postriže ga u monaštvo. Episkop Stefan je, videći vatrenu revnost iskušenika, odlučio da ispuni želju njegovog srca. Izmolivši dozvolu svetog Sinoda, pozvao je Dimitrija Aleksandroviča iz Glušickog manastira u Vologdu i zapovedio mu da se sprema za postrig, odredivši mu da to čuva u tajnosti. Bilo je to vrlo teško: iskušenik koji se pripremao za postriženje bio je prinuđen da odsedne u konaku i da se usred svetovne vreve priprema za veliku Tajnu. 28. juna 1831. godine preosvećeni Stefan je izvršio postrig Dimitrija u monaštvo u Sabornoj crkvi Vaskrsenja Hristovog i dao mu ime Ignjatije u čast sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, kojeg Crkva praznuje 20. decembra i 29. januara.
4. jula iste godine monaha Ignjatija je episkop Stefan rukopoložio za jerođakona, a 25. jula za jeromonaha i privremeno ga zadržao u arhijerejskom dvoru. Ali uskoro, ne mogavši da podnese svetovnu vrevu koja rasejava, jeromonah Ignjatije je počeo da moli svog zaštitnika preosvećenog Stefana da ga otpusti u Glušicki manastir. Ali preosvećeni je nameravao da mu da drugo mesto.
Krajem 1831. godine upokojio se ekonom Peljšemskog Lopotovog manastira, jeromonah Josif. Bilo je naloženo da obred pogrebenja izvrši jeromonah Ignjatije, a u januaru 1832 godine bio je postavljen na mesto umrlog sa zvanjem ekonoma i nagrađen je nabedrenikom.
Manastir koji je primio jeromonah Ignjatije bio je gotovo u potpunosti u ruševnom stanju; crkva i ostale zgrade su oronule, osećao se nedostatak svega i bratije je bilo vrlo malo. Relativno kratko (oko dve godine) otac Ignjatije je tu bio starešina, ali je uspeo da preporodi obitelj i u duhovnom i u ekonomskom pogledu. Za kratko vreme broj bratije se povećao na trideset ljudi. U Lopotovom manastiru ekonom Ignjatije se ponovo sreo sa svojim prijateljem i sagovornikom Čihačovom koji je postao starešinin delotvorni pomoćnik u uređivanju obitelji. Za usrdne napore u obnovi obitelji jeromonah Ignjatije je 28. januara 1833. godine bio uzdignut u čin igumana.
Mladi starešina se odnosio prema bratiji svoje obitelji tako što je spajao očinsku strogost sa dirljivom ljubavlju. Osećajući tu ljubav, monasi su pokorno slušali starešinu bez obzira na njegove relativno mlade godine. I srca roditelja su se omekšala kada su videli svog sina u ovom činu koji se obično dostiže u zrelim godinama. Tamo gde nije mogla da deluje unutarnja, duhovna strana, preovladala je spoljašnja i ona je u potpunosti izvršila blagotvorni uticaj. Majka se nahranila duhovnim razgovorima sa sinom, njeni pojmovi su se promenili, više nije jadikovala, već je zahvaljivala Bogu što ju je udostojio da ima sina među Svojim služiteljima. Primivši crkvene tajne i uz molitve svog sina, Sofija Afanasjevna se mirno upokojila krajem 1832. godine.
Krajem 1833. godine delatnost igumana Ignjatija pročula se u Petrogradu i on je bio pozvan u prestonicu da se predstavi caru Nikolaju Prvom koji nije zaboravio svog stipendistu i pratio je njegovu sudbinu. U prestonici je iguman Ignjatije uz dignut u čin arhimandrita i poverena mu je uprava nad Trojice Sergijevom pustinjom uz carsku zapovest da „učini od nje manastir koji bi u očima prestonice bio uzor“.
Trojice-Sergijeva pustinja se nalazila na obali Finskog zaliva, blizu Petrograda. Pre nego što je u njoj arhimandrit Ignjatije postao starešina nalazila se u krajnje zapuštenom stanju. Kada se pristupilo njenoj obnovi u crkvi se pokazalo da su ispravni samo zidovi, a starešinske zgrade su iznutra tako istrulele da su bile zatvorene. Celokupno bratstvo obitelji se sastojalo od trinaest ljudi: osam monaha, trojice iskušeni ka i dvojice slugu. Dvadesetsedmogodišnji arhimandrit je morao da ponovo podigne hramove i konake, da uređuje poljoprivredno dobro, da uvodi red u bogosluženju, pravi novi hor.
Od 1836. do 1841. godine poznati crkveni kompozitor protojerej P. I. Turčanjinov živeo je blizu Sergijeve pustinje u Streljnji. Duboko poštujući oca Ignjatija, on se odazvao njegovoj molbi i preuzeo na sebe trud obučavanja manastirskog hora. Nekoliko svojih najboljih muzičkih dela otac Petar Turčanjinov je napisao specijalno za ovaj hor.
Veliki ruski kompozitor Mihail Glinka je takođe bio duboki poštovalac arhimandrita Ignjatija; na njegovu molbu on se bavio proučavanjem stare ruske duhovne muzike i konsultovao je hor obitelji. Živo učešće u organizovanju hora Sergijeve pustinje uzeo je direktor dvorske kapele A. F. LJvov.
Arhimandrit Ignjatije je spajao gotovo nespojive dužnosti: za bratiju obitelji bio je izuzetan starešina, administrator i u isto vreme duhovnik. Sa 27 godina on je već imao dar da čita pomisli svoje pastve i da rukovodi njihovim duhovnim životom. Po sopstvenom priznanju oca Ignjatija, propoved Evanđelja je bila njegov glavni zadatak kojem je predavao sve svoje snage. Podvig služenja bližnjima rečju pouke bio je za njega izvor radosti i utehe tokom celog njegovog tegobnog života. U Sergijevoj pustinji on je uprkos svojoj velikoj zauzetosti napisao i većinu svojih dela.
Godine 1836. ukazom svetog Sinoda Sergijevoj pustinji je bio dodeljen status manastira prve klase sa odgovarajućom finansijskom pomoći i osobljem. Do 1837. godine u manastiru je bilo već 42 sabrata.
Od 1838. godine delokrug arhimandrita Ignjatija znatno se proširio: on je bio postavljen za namesnika svih manastira Petrogradske eparhije. Doprinosio je procvatu duhovnog života drevnog Valaamskog manastira, pomažući da tamo bude postavljen za starešinu u duhovnom životu iskusni iguman Damaskin. U Sergijevoj pustinji ocu Ignjatiju su neprestano dolazili posetioci iz svih slojeva i svih zvanja. Sa svakim je trebalo porazgovarati, svakome posvetiti vreme. Veoma često je morao da putuje u Petrograd i da boravi u domovima uglednih dobrotvora obitelji. Uprkos ovakvom, spolja, reklo bi se, rasejanom načinu života, u duši arhimandrit Ignjatije je ostajao asketa pustinjak. Umeo je da u bilo kakvim životnim prilikama sačuva unutrašnju usredsređenost, neprestano vršeći Isusovu molitvu. U svojoj keliji u obitelji otac Ignjatije je provodio besane noći u molitvi i suzama pokajanja. Ali kao istinski sluga Božiji, rukovođen duhom smirenja, on je skrivao od pogleda ljudi svoje podvige.
Zimu 1846. godine arhimandrit Ignjatije je proveo u keliji ne izlazeći iz nje zbog teške bolesti, a početkom proleća 1847. podneo je molbu da bude oslobođen dužnosti starešine i otpušten u mirovinu u Nikolo Babajevski manastir Kostromske eparhije. Umesto toga je dobio dugotrajni odmor i otišao je u taj manastir da se leči.
U Nikolo Babajevskom manastiru arhimandrit Ignjatije je proboravio jedanaest meseci i vratio se u Sergijevu pustinju. Opet su počeli dani puni napora: rukovođenje duhovnim životom manastirske bratije, primanje posetilaca, odlasci u Petrograd, izgradnja hramova. Prema uspomenama arhimandrita Ignjatija Mališeva, duhovnog sina svetitelja Ignjatija, ovaj se veoma različito odnosio prema posetiocima. Posedovao je naročito svojstvo da vidi stanje duše drugih ljudi. Sa onima okamenjenog srca bio je ćutljiv. S lukavima je ponekad bio jurodiv. Ali sa onima koji su tražili spasenje bio je otvoren i dugo je razgovarao, obogaćujući dušu sagovornika spasonosnim rečima Svetog Pisma, svetootačkih pouka i saveta koje je proverio svojim životom.
Krug poznanika starešine Sergijeve pustinje bio je veoma širok. Arhimandrita Ignjatija znali su svi slojevi društva. Sa mnogim duhovnim i svetovnim licima vodio je prepisku. Do danas je poznato više od 800 pisama episkopa Ignjatija. U pismima se upadljivo vide neobična svojstva njegove duše: razboritost, neobična dobrota, duboko smirenje, trezveno shvatanje njemu savremenog života. Takvo je, na primer, njegovo izuzetno značajno pismo velikom ruskom slikaru Brjulovu.
Prolazile su godine. Telesne snage arhimandrita Ignjatija, koji se nikada nije odlikovao naročito krepkim zdravljem, počele su da slabe. Misao da ode u mirovinu da bi u usamljenom bezmolviju proveo poslednje dane života padala mu je na pamet sve češće. Godine 1856. preduzeo je putovanje u Optinsku pustinju, pretpostavljajući da će se potpuno preseliti tamo, ali ova namera nije bila ostvarena, jer je Gospodu bilo ugodno da Njegov izabranik posluži Crkvi još i u episkopskom činu.
Godine 1857. na zahtev Petrogradskog mitropolita Grigorija, arhimandrit Ignjatije je bio posvećen za episkopa Kavkaskog i Crnomorskog. Hirotonija je održana 27. oktobra 1857. godine u Petrogradskoj Kazanskoj sabornoj crkvi; nju je izvršio mitropolit Grigorije zajedno s velikim brojem drugih jeraraha.
Proživevši u Sergijevoj pustinji gotovo 24 godine, episkop Ignjatije ju je ostavio u stanju velikog procvata. Za vreme njegove uprave obitelj su ukrasila tri nova velelepna hrama. Među duhovnim vaspitanicima arhimandrita Ignjatija Sergijeva pustinja je kasnije dala šesnaest starešina. Sam pak novopostavljeni episkop Ignjatije tokom svog dugotrajnog starešinstva ne samo što nije skupio nikakav kapital, nego čak nije imao ni sopstvenih sredstava za daleki put do svoje katedre, te je bio prinuđen da zatraži pomoć.
4. januara 1858. godine episkop Ignjatije je doputovao u grad Stavropolj i preuzeo upravljanjem eparhijom. Nedavno otvorena Kavkaska eparhija bila je u velikom neredu. Stanovništvo se odlikovalo nemirnim i ratobornim karakterom, te je zato prva beseda episkopa Ignjatija koju je uputio pastvi bila beseda mira i ljubavi: „Mir gradu ovom!“
Prva briga episkopa Ignjatija u upravljanju pastvom bila je uređenje bogosluženja u odgovarajućem crkvenom poretku i obnova pravilnih odnosa između sveštenstva i naroda, kako u gradovima, tako i u selima. Preosvećeni Ignjatije nije upravljao Kavkaskom eparhijom dugo -manje od četiri godine. Za to vreme on je posetio mnoge parohije, čak i veoma udaljene, doveo je u red organe eparhijske uprave, postigao je da sveštenstvo i monaštvo eparhije dobije povišicu plata, uveo je svečano bogosluženje, napravio izvrsni arhijerejski hor, sagradio arhijerejski dvor, premestio bogosloviju u novu i bolju zgradu i pažljivo nadgledao njen unutrašnji život. Osim toga neumorno je propovedao. U odnosu prema sveštenstvu i parohijanima vladika Ignjatije je bio istinski mirotvorac: strog prema sebi a snishodljiv prema nemoćima bližnjih.
Ali teška bolest nije napuštala episkopa Ignjatija ni na Kavkazu, te je 1862. godine podneo molbu da ode u mirovinu iz zdravstvenih razloga. Nakon nekoliko meseci njegova molba je bila usvojena i on je zajedno s nekoliko učenika prešao u Nikolo Babajevski manastir. Na odlasku iz Stavropolja, isto kao i ranije iz Petrograda, Preosvećeni nije imao sopstvenih novčanih sredstava, te je opet bio prinuđen da pribegne tuđoj pomoći da bi isplatio neke dugove i platio putne troškove.
Za vreme svog boravka na Kavkazu preosvećeni nije napuštao svoj duhovno književni rad. Osim usmeno izrečenih propovedi, tamo je napisao gotovo celu knjigu “ Darovi savremenom monaštvu“.
Za zasluge pred otadžbinom Preosvećenom je dodeljena monarhova nagrada orden sv. Ane prvog stepena. U Nikolo Babajevski manastir Preosvećeni je doputovao 13. oktobra 1861. go dine. Njegova duhovna čeda koja su ga pratila sačinila su jednu duhovnu porodicu i njihov složni način delovanja usko je uticao na celokupno unutrašnje i spoljašnje uređenje obitelji. Pre dolaska vladike Ignjatija, Nikolo Babajevski manastir se nalazio u stanju propadanja. Nije bilo čak ni hrane, a obitelj je imala velike dugove. Mnoge zgrade, a naročito saborna crkva, nalazile su se u trošnom stanju. Prirodni um, praktičnost i dugogodišnje iskustvo omogućili su vladiki da za kratko vreme poboljša materijalni položaj obitelji, da potpuno obnovi zdanja, pa čak i da sagradi hram u čast Iverske ikone Majke Božije. Tokom prve godine nakon dolaska vladike Ignjatija u Babajke posetio ga je njegov stari drug Čihačov, i to njihovo viđenje je bilo poslednje u ovom životu. Obojica su prihvatili da Čihačov ne treba da napušta svoje mesto življenja u Sergijevoj pustinji kojoj je dao celokupno svoje imanje i uživao u njoj sve opšte poštovanje bratije. Živeći u mirovini u Babajevskoj obitelji, slobodan od službenih poslova, episkop Ignjatije je sve svoje slobodno vreme posvećivao pregledanju i dopunjavanju svojih asketskih dela. Tu je napisao „Otačnik“ i završio „Darove savremenom monaštvu“. Mnoštvo Vladikinih poučnih pisama potiču upravo iz ovog perioda.
Svoja dela je sam Svetitelj podelio na sledeće skupine. Prva dva toma su „Asketski opiti“ koji uključuju članke uglavnom napisane u Sergijevoj pustinji; treći tom je “ Asketska propoved“ u koju su ušle propovedi održane na Kavkazu; četvrti tom je „Darovi savremenom monaštvu“. Peti tom je „Otačnik“ (izdat posle smrti episkopa Ignjatija). Ova knjiga sadrži izreke drevnih podvižnika i primere iz njihovog života. Sva Svetiteljeva dela u celini slikaju pravoslavni hrišćanski podvig u njegovom poretku, postepenosti, uče polaganju čvrstog temelja za delanje evanđeoskih zapovesti, pokajanja i pokajničkog plača.
Još mnogo pre svoje smrti preosvećeni Ignjatije je počeo da se sprema za nju. U avgustu 1864. godine govorio je svom bratu Petru Aleksandroviču: „Molim te, kada budem umirao ne pomišljajte da pozivate doktora, dajte mi da umrem kao hrišćanin, ne pravite metež“. Nastupila je 1866. godina, Vladika je tako oslabio da su se svi koji su dolazili kod njega čudili gledajući ga. Ali za sve te tolike godine bolesti svi su se, reklo bi se, navikli da ga vide iako bolesnog, ali uvek staloženog i vedrog. Uprkos različitim bolestima o kojima je Vladika po nekad govorio nekim bliskim ljudima, niko od njega nikada nije ni čuo da se žali. On je više puta govorio da je, primoravajući sebe da se ne žali na bolesti, privikavao sebe da trpi sve što god ga zadesi. Po običaju atonskih podvižnika svetitelj Ignjatije nije skidao odeću ni danju ni noću sve do samog časa svoje smrti i takvim spoljašnjim načinom života kao da je skrivao od bliskih ljudi opasnost svog stanja i blizinu smrti.
16. aprila 1867. godine, na dan svetlog Hristovog Vaskrsenja, odsluživši Liturgiju, Preosvećeni se tako premorio da su ga s naporom doveli do kelije. Istoga dana obznanio je okolini da posle večernjeg više neće nikoga primati zato što mora da se priprema za smrt. Sutradan, 17. aprila, Preosvećeni je odstojao Liturgiju u oltaru i odslužio blagodarni moleban, pri čemu je čitao završnu zahvalnu molitvu s takvim snažnim i duboko blagodatnim izrazom da je skrenuo na sebe opštu pažnju. To je bila poslednja služba svetitelja Ignjatija. Više nije izlazio iz kelije i njegove snage su primetno slabile. U poslednjim danima života Vladika je bio nadahnut prema svima neobičnom milošću koja kao da je bila natopljena milosrđem. Ta milost i s njom nezemaljska radost sijale su na bolesnikovom licu. Ispunjen veličanstvenim smirenjem i opraštajući se sa kelejnicima, vladika je od njih molio oproštaj poklonom do zemlje.
30. aprila 1867. godine, u nedelju žena mironosica pred zvonjavu za kasnu Liturgiju, oko 8 časova ujutro, preosvećeni Ignjatije je mirno otišao Gospodu.
Šestoga dana posle smrti preosvećeni Jonatan, episkop Kinešemski, izvršio je opelo po pashalnom činu u prisustvu ogromnog broja vernih. Svi su se divili lepoti ruku i uopšte spokojnom položaju pokojnikovog tela. Opelo je pre ličilo na slavlje nego na pogreb. Sanduk sa Svetiteljevim telom bio je obnesen oko saborne crkve i uz pojanje „Hristos vaskrse“ spušten u zemlju u Maloj bolničkoj crkvi posvećenoj prep. Sergiju Radonješkom i svetitelju Jovanu Zlatoustu kraj leve pevnice.
Zanimljivo je da se na isti praznik, u nedelju žena mironosica, upokojio i prep. Nil Sorski, poznati delatelj umne molitve, koji je napisao pravila života za njemu savremene monahe. Time kao da se potvrđuje izuzetna sličnost unutarnjeg podviga svetitelja Ignjatija s podvizima osnivača drevnog skitskog načina života u Rusiji.
Zanimanje za ličnost i dela svetitelja Ignjatija je ogromno, a ne jenjava ni poštovanje ovog ugodnika Božijeg u pravoslavnom narodu. U naše žalosno i nemirno vreme svetitelj Ignjatije je najbolji duhovni rukovodilac, najbolji primer kako u vrtlogu života čovek može sačuvati vernost Hristu. Na Pomesnom saboru Ruske Pravoslavne Crkve, održanom 6-9. juna 1988. godine, svetitelj Ignjatije je kanonizovan „zbog svetosti života koja se razotkriva u njegovim delima napisanim u duhu istinskog pravoslavnog svetootačkog predanja. Ona nastavljaju i danas da vrše svoj blagotvorni uticaj na sve one koji traže put hrišćanskog spasenja“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lake polupokrivene kočije – prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *