NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » „GDE TI JE MUŽ?“

„GDE TI JE MUŽ?“

Arhimandrit ANDREJ Konanos
„GDE TI JE MUŽ?“
 
Na početku bih se obratio ljudima koji se već nalaze u braku, a zatim ću reći i nekoliko reči onima koji još nisu učinili taj korak.
U naše vreme ništa ne predstavlja obavezu. Ranije su ljudi govorili: „Da, sada smo u braku! Sada je to zauvek!“ Znali su da nakon venčanja nema puta nazad: brak se ne raspada. Ne treba misliti da je bračni život tada bio lakši nego sada. Jednostavno se ono što se događalo u porodici nije iznosilo van kuće – ljudi su takođe stradali, supružnici su imali iste probleme kao i sada, ali o tome nikome nisu govorili. Mnoge žene su same sa sobom prolazile kroz to, osećale bol, plakale, događalo se da su ih čak i tukli njihovi muževi…
Danas se mnogo toga izmenilo, da bi danas supružnici bili u stanju da ostanu srećni i voljeni, neophodno je da sačuvaju svoje odnose kroz lično saosećanje. Drugim rečima, da bi se danas sačuvao brak neophodno je da se radi na njemu, da se pomogne braku jer samo po sebi ništa ne predstavlja objektivnu realnost. Brak se može uporediti sa velikim kandilom – ako ne budeš dolivao ulja, plamen će vrlo brzo početi da se smanjuje i na kraju da se ugasi. A za to zapravo i nije potrebno mnogo truda. Zato mi je žao kada vidim hrišćane koji su razočarani u svoj brak. Oni me gledaju i postavljaju pitanje, ne znajući da sam arhimandrit[1]:
– Da li si oženjen?
– Nisam.
– Znači da si jako srećan!
– Zašto tako govoriš?
– Jako je teško biti oženjen baćuška, jako teško. Mene zadivljuju podvižnici, sa divljenjem razmišljam o Svetogorcima.
– To nije dobro.
– Zašto?
– Crkva nije osvetila tvoj brak da bi ti zavideo drugima, onima koji nisu u braku. Oni imaju svoj put. Jedno je kada se diviš i misliš: „Kakav je ovaj podvižnik!“ i potpuno drugo kada govoriš: „Šta mi je uopšte trebalo da se oženim?“
Nije slučajno što ste oženjeni. Bog vam je time ukazao čast, to vam je On Sam poželeo. On ima dobar cilj i sigurno nešto dobro treba da se dogodi u vašem životu. Zato ste dužni da dostignete tajnu srećnih odnosa i potraga za njima predstavlja cilj vašeg života. Zato što Gospod tako želi. Teško je živeti 50-60 godina zajedno. Ako se čovek oženio sa recimo 25 godina i do same smrti živi sa svojom „polovinom“ – šta reći, to nije lak podvig.
Danas ste svi zajedno došli, lepo izgledate i govorite:
– Slava Bogu! Kod nas je sve u redu!
Međutim, kada se vratite kući i zatvorite vrata, počinje realni život. I vi ste spremni da se poubijate međusobno. Gde je otišlo „kod nas je sve u redu“ o čemu ste govorili? „Sve je u redu“ – postoji samo na ulici ili u gostima, a život je ono što se događa kod kuće. Heroji – to su oni među vama koji su u braku i zaista imaju porodicu.
 
Jedan čovek me je neko vreme nakon svadbe pitao:
– Oče, reci mi molim te, zar ja treba do svoje smrti da živim samo sa njom?
– Tako i jeste, živećeš samo sa njom.
– To je jako teško – rekao mi je on – razumeš me, kao mlad sam živeo drugačije. Mislio da će moj život biti lak, da će biti onako kako želim. A sada? Ponekada mi se čini da ću pasti pod tom težinom. Promenio mi se karakter, navike, ne mogu sebe da prepoznam.
Odgovorio sam mu:
– To što te plaši, u sebi krije lepotu. Ako stalno budete zajedno i budete u stanju da uočite sve dobro što je u vama, vaši odnosi će ojačati i početi da donose plod. I tada će neminovno iz toga proizaći nešto dobro. Opasno je ceo život se veseliti, to ne donosi ploda. Ako se cvetić ne posadi negde da pusti koren, neće moći da poraste, neće početi da cveta. Brak ima svoju lepotu, ali se ta lepota pokazuje kroz teškoće zajedničkog života, različite karaktere, problematično ponašanje.
 
Neki čovek mi se nakon deset godina braka požalio:
– Žena koju sam oženio je nekada bila potpuno drugačija, ne kao što je sada. Nisam se oženio ovom ženom.
– Zašto? Znaš, želeo bih da ti kažem nešto. Samo nemoj ništa njoj da kažeš o tome – i ona isto to govori o tebi. I tvoja žena misli da se nije udala za čoveka koji je sada pored nje, jer je na početku njen muž bio drugačiji, a sada se pokazao kao drugi čovek.
– Zašto se tako događa? – pitao me je.
Sve je prilično jednostavno. Za vreme zajedničkog života nestaju formalnosti, ljubaznost, dobri maniri odlaze i mi pokazujemo svoje pravo „ja“. To je istina.
U jednoj knjizi mladićima daju sledeći savet: ako nakon upoznavanja sa devojkom poželiš da saznaš da li te ona voli, sprovedi jednostavan eksperiment: u kafiću ili restoranu „slučajno“ prospi na njenu odeću čašu vode i pogledaj kakva će biti njena reakcija. Jedan mladić je tako i postupio i bio oduševljen rezultatom. Čim se voda iz bokala prosula devojci na haljinu, on je rekao:
– Jao, izvini molim te, upropastio sam ti odeću!
Devojka mu je odgovorila:
– Ne, ljubavi, ne brini se, sve je u redu!
Nije je naljutilo što je bacio na nju bokal vode. Nije joj bilo žao haljine. Međutim, uskoro nakon venčanja, ušavši u kuću, već sa praga on čuje:
– Je l’ si se vratio konačno? Gde si se skitao sve vreme?
Kada sedne da ruča, žena ne prestaje:
– Sedi kako treba! Jedi normalno, mrvice lete na sve strane!
Šta mislite, šta je nerviralo ovu ženu? Pitao sam je:
– Šta tebe toliko nervira u tvom mužu?
Da li znate šta mi je odgovorila:
– Kada čujem kako sve vreme dok jede mljacka, mene to užasno nervira. On mljacka, a ja to slušam.
Onda sam je pitao:
– Šta, zar si to tek sada shvatila?
– Ne, ali je sada to počelo da me nervira!
Naravno, to je nervira, jer se već na početku zajedničkog života otkriva karakter, otkriva karakter ljudske duše – kako dobre, tako i loše strane. Dobro je i pravilno pokazivati svoje pravo „ja“.
Na primer, ako kreneš u manastir tamo će ti se na početku sve činiti savršenim. Tako zaista i jeste, ali uskoro počinješ i tamo da se svađaš sa drugim ljudima. Zašto? Zato što je takav naš ljudski karakter. Mi ljudi smo jako komplikovana bića, imamo različite nedostatke, nervoze, agresiju, ljubomoru, mržnju. Zašto je Kain ubio Avelja? Ova bratoubilačka osećanja postoje u manjoj ili većoj meri u duši svakog čoveka, pokazuju se takođe i u braku. Potraži ih u sebi i naći ćeš ih, a zatim zahvali Bogu zbog toga što ti žena koja je pored tebe, ili muškarac koji se nalazi sa tobom, pomažu da uvidiš svoj sopstveni karakter. Kako bi ga u suprotnom ti mogao videti? Na taj način pomažeš sebi u razumevanju onoga što je skriveno u tebi. Rešenje problema nije u bekstvu, rešenje je u tome da ostaneš i potrudiš se, izmeniš se i izmeniš svoj „ego“. Najvažnije međutim jeste da ispraviš sebe. Većina ljudi ulazi u brak da bi izmenila drugu osobu. Ovo je lažna misao, istina je u suprotnom: uđi u brak da bi izmenio sebe samoga! Kada se ti budeš izmenio sam, tada će se i drugi promeniti.
 
Jedna žena je, razmatrajući sa sveštenikom svoju brzu udaju, izjavila:
– Dobro, udaću se za njega, ali nakon toga teško njemu. Nateraću ga da se promeni!
Tada je sveštenik odgovorio:
– Zar smatraš da si ti u pravu? Zar se grbav može ispraviti?
Žena je bila neumoljiva:
– Učiniću sve da bude dobar!
Pomenuo sam ovaj razgovor da bih pokazao da je ulazak u brak sa ovakvim odlukama apsolutno nepravilan. Dobro je ako svako bude video sebe, svoje greške i probleme, ako bude u stanju da se približi duši voljene osobe i zaista bude u kontaktu sa njom.
 
Razmislite, da li volite one sa kojima živite?
Jednom prilikom sam pitao jednog muškarca:
– Da li voliš svoju ženu?
– Da, volim je!
– Kako bi to pokazao?
– Volim je, šta još treba da uradim?
– Odlično. Na koji način to pokazuješ? Navešću ti primer: reci mi, na primer, da li znaš koje je njeno omiljeno jelo?
– Kakve veze ima jelo sa tim da li ja volim svoju ženu ili ne?
– Pa, odgovorio sam, jednostavno je: ako nekoga voliš, znaš o toj osobi sve, sve njene osobine, sve što voli.
Drugi čovek je znao sve detalje svakodnevice svoje žene, on je nju voleo tako jako da je znao sve tajne njenog života. Pitao sam ga:
– Šta joj se sviđa više od svega?
– Njoj se sve dopada, sve može da jede, ali kada joj kupim sladoled od vanile, njena duša peva! Osvojio sam je sladoledom od vanile!
Njegova supruga je volela sladoled i on je znao za to. Drugi pak ništa ne zna o svojoj ženi. Da li ti poznaješ svoju ženu? Da li ti poznaješ svoga muža? Da li zaista poznaješ njegov karakter, dušu, ponašanje? Postoje supružnici koji žive zajedno i ne znaju ništa jedno o drugom. Rađaju decu i ne znaju ništa jedno o drugom. Grle se i ne znaju ništa jedno o drugom, spavaju u istoj postelji i ne znaju ništa jedno o drugom. Jedan ne oseća dušu onog drugog. I koliko često čujem:
– Mene muž ne razume, ne oseća, ne primećuje.
Međutim, isto to može reći i muž za svoju ženu. To je jako žalosno, živeti mnogo, mnogo godina zajedno i toliko malo se poznavati međusobno da na kraju niste u stanju ni da poznate lepotu ljudskih odnosa. I kako je predivno zaista poznavati blisku osobu. Ako je znaš, osećaš, onda ćeš shvatati i mnoge druge ljude koji su nalik na nju. Ako budeš upoznao svoju ženu, znaćeš i mnoge druge i to je ono što je predivno. Zato se brinite jedno o drugom, trudite se da razgovarate međusobno, govorite i gledate jedno u drugo čak i kada se svađate. Svađa nije loša stvar ako potom iz nje bude proizašlo nešto dobro. Svi smo mi ljudi.
Neki supružnici mi govore:
– Mi se nikada ne svađamo!
– Bravo za vas, odgovaram im ja i dodajem: Ali ne mislim da je to baš toliko predivno jer je svađa normalna pojava. Ako se ne svađate, znači da nemate šta da kažete jedno drugom?
Naravno, nije stvar samo u svađi. Stvar je u tome da počneš snažno da voliš drugu osobu kao rezultat svađe. Reći joj istinu, osetiti je, osetiti puls njene duše, postati svestan šta ona želi, šta joj nedostaje.
 
Jedan čovek je o tome rekao jako lepo:
– Idem na posao i želim da osetim da iz doma izlazim sit – u jelu, toplini, ljubavi. Jer onda moje oči neće želeti, niti se moje ruke pružati ka onome što mi predlaže svet oko mene.
Kada dete izlazi iz doma gladno onda ono jede što mu daju drugi ljudi, ono nema drugi način. Isto to se događa i u ljudskim odnosima. I supružnici koji se razvode jesu supružnici koji ne mogu da se nasite svojim odnosima kod kuće.
Jednom prilikom me je iz inostranstva zvala mlada žena sa troje dece, glas joj je drhtao. Odavno je poznajem, ona je jako dobra žena i majka. Pitao sam je:
– Zašto si toliko uznemirena?
Odgovorila mi je:
– Oče, imam jako veliki problem: ne verujem sebi, plaši me ono što mi se događa. Na poslu postoji jedan muškarac koji je osvojio moju dušu, dotakao me, dopada mi se i ja se zbog toga osećam užasno, osećam nedostojnom, jako, jako grešnom.
Rekao sam joj:
– Čekaj, znam te dugo, to uopšte ne liči na tebe. Ispričaj mi detaljnije zašto se tako osećaš i kako se tako nešto dogodilo?
Evo šta mi je ispričala:
– Baćuška, znaš koliko sam godina udata. Evo već godinu dana govorim svom mužu: „Hajde da se prošetamo negde!“, i kao odgovor stalno čujem: „Ne mogu, nemam vremena!“; „Daj, makar jednom dođi po mene na posao i idemo negde, u pozorište, kafić, poješćemo po parče torte i zatim se vratiti kući.“ – „Ne mogu, moramo da platimo kredit, moram mnogo da radim, ostaću na poslu!“ Napravila sam novu frizuru a on to čak nije ni primetio. Kupila nove stvari, a on nije obratio na to ni najmanju pažnju. Ništa. A kada dođem na posao, gleda me taj muškarac koji radi preko puta mene i primećuje sve što se promenilo na meni, obraća pažnju na način na koji sam obučena, ukazuje pažnju, ceni me i govori mi prijatne reči – ono što već godinu dana ne radi moj muž. Ispostavlja se da mi drugi čovek daje ono što je dužan da mi pruži moj muž koji to ne radi, ne želi. Oče, da li sam ja kriva za ovo?
Shvatate, ona oseća svoju krivicu. Ali ja sam osetio da nije kriva ona, već njen muž jer joj nije davao ni mrvice, dok je stranac prišao i dao joj parče hleba. Ako u braku ne budeš nasitio svoju dušu srećom i ljubavlju, jedino ćeš nasiljem nad sobom biti u stanju da se u njemu zadržiš i mučićeš se ceo svoj život.
– Sladoled, nastavila je ona, sama sam napravila, ćevape sam išla da kupim, sve što sam zapravo želela je da mi muž pokaže da me ceni, da me uvažava, voli kao i ranije, kada smo se uzeli. Tada sam za njega bila kraljica, najlepša, jedina, a sada… sada me jednostavno ne primećuje.
Znajte da je veliki greh kada sami ne čineći greh, drugoga provocirate na greh. Zato se osvrnite na svoj brak, da li ste zadovoljni? Da li si zadovoljan svojom polovinom? Da li je ona zadovoljna sa tobom?
 
Jednom prilikom sam sa jednim muškarcem imao sledeći dijalog:
– Šta ti pružaš svojoj ženi?
– Dajem novac. Svake nedelje!
– Izvini, zar brak predstavlja prosto ekonomski dogovor? Ti joj daješ novac i na tome se sve završava? Zar samo to? Možda tvoja žena želi nešto drugo? Možda želi da se ti interesuješ za nju? Da porazgovarate međusobno?
 
Jedna žena mi je jednom prilikom ispričala:
– Kada pokušavam da porazgovaram sa mužem, on čita sportske časopise ili gleda televiziju. Govorim sa njim, a on gleda televiziju. Ja ne mogu da izdržim i molim ga: „Daj, ugasi TV, daj da malo popričamo!“ – „Slušam te ja, odgovara mi on, hajde, kaži šta si htela, umoran sam!“ I tako svaki put… Već odavno ne govorimo međusobno sa ljubavlju, od srca. Oče, ne mogu da izdržim to. Želim da živim svoj život i da se skrasim nekako.
 
Razmislite šta vi sami pružate drugima, i ne mislite da su vaša žena ili muž neko kome je već prošlo vreme izbora i da više nema opasnosti da ih izgubite. U grupi rizika se nalaze porodice u kojoj jedan od supružnika ne „nasićuje“ onog drugog. Na žalost, mnogi ne primećuju znake koje šalje druga osoba. Ni jedan razvod se ne događa neočekivano. Samo se čini da je bomba eksplodirala neočekivano i mi onda govorimo drugim ljudima: „Gotovo je! Razveli smo se!“ Zapravo, bomba ne eksplodira iznenada, tu se taložilo, gomilalo. Žena govori jednom, drugi put, na različite načine daje mužu do znanja da nije zadovoljna situacijom, da je to mučno za nju. Prolazi nekoliko meseci, godina, ali muž ništa ne shvata. Ili ako i razume, govori:
– Stvarno, ne obraćam pažnju na nju, nije mi do toga. Ali šta će ona da radi bez mene? Sav novac je kod mene, sva imovina je na moje ime!
Šta reći, takva zavisnost se susreće često. Ali ako žena bude dobila mogućnost da se oslobodi? Šta će se onda dogoditi?
Zato pružite osobi pored vas ono što joj je potrebno, da bi zatim mogla da kaže:
– Hvala ti, uzeću samo malo!
Ovo je odličan način da zadržite svoju polovinu. Jer tada kolega na poslu, komšija ili ko god ko iskušava osobu koja vam je bliska različitim privlačnim predlozima – neće imati šanse.
Ako su duša, telo, osećanja, punoća karaktera i ličnosti druge osobe zadovoljni tobom, možete biti sigurni da će uvek biti pored vas. Tada nećete morati da tajno pretražujete mobilni telefon svog supružnika, nećete brinuti i primoravati druge ljude da ih prate ili priređivati ljubomorne scene. Da bi neko otišao, mora da bude gladan i žedan.
Zato vam još jednom govorim: budite jako pažljivi jedno prema drugom. I oprostite mi za ovo što ću sada reći – ne govorim to kao osudu – posebno treba žene da paze, jer su u njihovim rukama ključevi ljudskih odnosa. Žena može da čini sa mužem sve što želi, može da učini da bude jagnje, može da učini da poremeti zbog nje, može da ga osvoji ali i izgubi.
U našem životu se događaju takvi trenuci kada, umesto da se trudimo da ispravimo naše odnose, koristimo različite alibije, ponekada i duhovni, crkveni alibi, da se ne bismo fokusirali na ono što nam je neophodno. Dolazimo u hram na službu da ne bismo primetili prazninu koja postoji u našem životu, u oblasti porodičnih odnosa i u ljubavi. Mnogo puta sam mogao da posmatram kako se to događa. Žena je stalno u hramu, a ne trudi se da razume svog muža. Zar joj Hristos neće reći:
– Prvo se pomiri sa mužem, a zatim dođi da Mi služiš? Vrati se kući, učini sve da se zbližite i opet zavolite međusobno, pruži mu ono što mu nedostaje, a zatim dođi i prinesi Mi svoje usrdne molitve!
Pazite na ovo. Ne insistirajte stalno na svojim pravima. Čovek se ne spasava time što je odbranio svoja prava. Nije stvar u tome da se izboriš za svoje, već u tome da sačuvaš brak.
 
Jedno dete me je pitalo:
– Objasnite mi zašto su se moji roditelji razveli? Da li možete da mi pomognete i objasnite mi to? Dok su se svađali, oboje su govorili da su u pravu. Moja mama je vikala: „Ja sam u pravu!“, moja otac je ponavljao to isto. Oboje su vikali: „u pravu sam!“. Zašto su se onda razveli, ako su oboje bili u pravu?
Znaj da nećeš uspeti da dobiješ svoja prava, namećući ih, urlajući i svađajući se. Hristos nam je pokazao drugi put, On nam je rekao:
– Ostavi to što je za tebe, daj ga, prinesi sebe dobrovoljno na žrtvu, radi ljubavi i jedinstva kao što sam Ja učinio.
Zar Hristos nije bio Onaj Ko je imao najveća prava? Ipak, On je rekao:
– Uzimam na Sebe vaše nepravde. Postaću „Loš“, raspnite Mene i vi ćete postati dobri.
U pitanju je najveća tajna. Ovom tajnom Hristos je osvojio naše srce i zato Ga mi volimo. I mi smo dužni makar da pokušamo da se približimo ovoj tajni.
Ja radim ove radio-emisije da bi svako od nas shvatio svoje greške.[2] Prvi u tome treba da budem ja sam, ja sam dužan da shvatim svoje sopstvene greške. Da shvatimo da se ne sme nametati sopstvena volja drugoj osobi. Svako to treba sam da shvati! Postane svestan svog egoizma, svoje hirovitosti, svoje visoke zahtevnosti i odsustva želje da se prilagodimo.
Jedna devojka mi se požalila:
– Oče, kod kuće svi patimo zbog majke.
– Zašto? Zar je toliko loša?
– Ne! Ona je jako dobra, čak isuviše, i mi ne možemo, nismo u stanju da ispunimo njene zahteve. Ona je veoma crkvena i mi ne možemo da izdržimo.
– Je l’ si ti ozbiljna? pitao sam zaprepašćeno, ona je crkvena i vi to niste u stanju da izdržite?
– Oče, ona nas ne doživljava kao žive ljude, ona nas vidi kao vojnike. Ona je veoma crkvena osoba.
O ovome je potrebno posebno da se zamislimo. Mi nemamo prava da koristimo Hristovo ime da bismo pravili svađe kod kuće, ne možemo da se pozivamo na to da je nešto određeno Ustavom Crkve, nezavisno od toga o čemu govorimo – da li o postu ili o načinu našeg života, da bismo na taj način ispravili nasilno drugu osobu. Ljudi se ne menjaju na taj način. Na taj način se neće ispraviti ni osoba koju voliš. Znao sam jednu ženu svetog života, udatu, sa decom, koja je držala ceo post na vodi i pritom je svojoj deci pržila šnicle jer nije želela da ona poste protiv svoje želje. Uvažavala je njihovo mišljenje i mišljenje svog muža.
Ponekada duhovnost i svetost nisu samo nešto što odiše tamjanom, već i ono što ne izgleda veoma crkveno, a što opet može biti crkveno na kraju. Da ne odeš ovo veče na svenoćno bdenje kao što si planirala, već da sedneš pored muža, popiješ sa njim malo vina, porazgovaraš sa njim, saslušaš ga. Setiš se kako ti je nedavno rekao:
– Dosta više. Izvini, ali ti si stalno u hramu, skoro i da nisi kod kuće, ja te uopšte ne viđam.
 
Znao sam jednu ženu koja je neprestano bila na večernjim službama i Liturgiji. Jednom sam je pitao:
– Gde ti je muž?
To jest, rekao sam joj iste one reči koje je Hristos rekao Svetoj Fotini, Samarjanki: „Gde ti je muž?“.
Ona mi je odgovorila:
– Oče, on se ne interesuje za ovo, on je na drugom mestu.
– Ko je on? Udala si se za muslimana?
– Ne, jednostavno on nije religiozan. Njemu se ne dopadaju takve stvari.
– Razumem. A kada ideš u hram, šta ti on govori?
– Mi se uvek svađamo pre nego što ja odem u hram, ali ja ipak odlazim jer želim da budem pored vas, dragi moj oče!
I osmehnula mi se. Pomislila je da ću je pohvaliti. Međutim, ja sam joj rekao:
– Slušaj me, mi ne možemo služiti bdenje kada znamo da tvoj muž želi da si kod kuće. Uopšte nije potrebno da se on nervira i zbog mene i zbog tebe.
– Baćuška, on se na Boga ljuti! rekla mi je tada, a zatim trijumfalno dodala:
– Ja znam da će nas Hristos razvesti!
Poslušajte ove reči: „Hristos će nas razvesti!“
Hristos ni za šta nije kriv, međutim, naše ponašanje, način života na koji ponekada doživljavamo Hrista primorava ljude da misle da On može biti uzrok nečijeg razvoda. Rekao sam joj:
– Slušaj me! Ostavi svoju naforu i idi kući, doći ćeš u hram ujutru. Ujutro ti dozvoljava da dolaziš na službu?
– Da, dozvoljava. Njemu se ne dopadaju večernje službe jer želi da budem kod kuće, sa njim.
– Pa onda ostani kod kuće!
– Dobro, ali on ne govori na duhovne teme.
– A da li ti govoriš o duhovnom, na ispovesti, na primer? Probaj, sedi pored muža, obrati pažnju na ono što će ti reći, poslušaj ga. Budi strpljiva da osvojiš njegovo srce, da ga zavoliš, dotakneš svojom žrtvom. Veruj mi, to je veoma duhovni postupak i veoma težak, budi sigurna u to!
Postupila je kao što sam je savetovao ali po cenu velikih duhovnih napora. Zatim sam je zamolio:
– Prenesi svom mužu da ga molim za oproštaj jer toliko vremena nisam znao da ti ne dozvoljava da dolaziš na večernje službe.
Tu nije izdržala i rekla mi je:
– Ja to ne mogu da kažem! Dosta mi ga je! Ja i onako sada već činim i više od onoga što je želeo!
Šta mislite, dragi moji, šta ovde nedostaje? U ovim rečima ima mnogo egoizma, nema rasuđivanja. A neophodno je da imamo rasuđivanje. Ne rušiti sve na svom putu, već razmisliti: „Pa dobro, ostaću ove subote kod kuće, a u nedelju ću ići u hram. To će biti moja žrtva. Tako ću sačuvati bliske odnose sa mužem, osvojiću njegovo srce. Postupiću tako da bi mogao da kaže: „Pogledajte šta je Hristos učinio sa mojom ženom – ona je postala pažljiva, nežna, snishodljiva, dobra, saosećajna, sa razumevanjem“.
U protivnom, može da kaže:
– Eto! Počela si da ideš u crkvu i vidi šta se dogodilo!
To je strašno, kada o nama koji se nalazimo blizu Boga, koji pripadamo Crkvi, govore: „Pogledaj ovog čudaka u hramu!“ Zašto nas nazivaju čudacima? Pa naš karakter, naša dobrota, saosećanje i uvažavanje ljudi bi trebalo da nas učine najprivlačnijim ljudima na svetu. Sve je tako, ali ipak, mi to uvažavanje nismo stekli.
Kada drugi poželi da vodi svoju borbu, ti ćeš to videti. Kada bude poželeo onda će postiti, odlaziće u hram, ispovedaće se… Onda kada ga Bog bude prosvetio.
– Pa šta onda oče, da ništa ne govorim svom mužu?
– Govori mu obavezno, ali… ćutanjem i dobrim primerom.
Jednom mi je jedan muškarac rekao:
– Oče, tebe sluša moja žena, reci joj!
– Šta da joj kažem?
– Reci joj da me ne uništava! Ne mogu da izdržim! Siguran sam da šnicla koju jedem petkom, nakon njene pridike, postaje posna, ja sam u to siguran! Ja jedem a ona kruži oko stola i zvoca, zvoca i čeka me na vratima trpezarije da bi mi ponovo održala lekciju. To prosto nije moguće!
Ja poznajem tu ženu. Ona ne propušta mogućnost da dođe u hram, dolazi na biblijske besede, a kod kuće joj svi govore:
– Mi ovo ne možemo da izdržimo!
Ovo me tera da se zamislim: zar je moguće da postavimo Boga ispred sebe, a da iza sebe stvaramo probleme? Uzgred i ona devojka o kojoj sam govorio, o svom ocu je rekla:
– Moj otac je bolji od mame, iako on retko odlazi u hram. Kada čuje za neki problem, trudi se da pomogne, deli milostinju. Kada čuje za neku tragediju, on tuguje i plače.
Šta ovo znači? Znači da je saosećajan i osetljiv čovek. I još – podseća nas na ono što je Hristos rekao: „Milosti hoću, a ne žrtve“.
A da li se tvoje srce smekšava pored Hrista? Kada bismo mi bili pravi, kada bismo izmenili sebe, pre ili kasnije bismo uspeli da izmenimo sve ljude – i svoju decu i svog muža i svoju ženu…
Biti duhovan čovek ne znači mnogo govoriti o Bogu. To znači – umeti doživeti Boga. A drugima govoriti ono što će im pomoći da učine jedan korak napred, da bi im malo pomogli. To sam shvatio na Svetoj Gori, gde je u jako strogom manastiru Dionisijatu živeo jedan starac, jeromonah. Jednom mu je prišla grupa poklonika među kojima su bili otac i dva sina. Deca su bila živahna i odbijala su da pođu govoreći:
– Nećemo sada da slušamo propovedi.
– Idemo, ovaj sveštenik je jako dobar! Poslušajmo šta će nam reći, nagovarao ih je otac.
Treba reći da je ovaj jeromonah bio istinski podvižnik. Retko je jeo, bio veoma strog prema sebi, a prema drugima – samo onoliko koliko su bili u stanju da izdrže. Mi smo prišli i očekivali da će početi da govori na duhovne teme, međutim, on je počeo da govori o rezultatima poslednjih fudbalskih mečeva Olimpijakosa, Panatanaikosa, AEK-a… Sve ovo se događalo u porti svetogorskog manastira! Pitao je poklonike:
– Ljudi, šta će biti ove godine, da li ćemo osvojiti titulu?
Posmatrao sam ga i u sebi govorio: „Presveta Bogorodice! Gospode Isuse Hriste! Umesto da im kaže nešto duhovno, nešto što bi ih uzvisilo, on priča o fudbalu!“ Poklonici su ga zamolili:
– Starče, recite nam nešto duhovno.
– Kada ste poslednji put vodili svoju decu na stadion?, odgovorio im je on.
Tada su dečaci koji su bili blizu rekli ocu:
– Tata, ovaj starac je jako dobar, on nije kao svi, ne propoveda sve vreme. On je jako dobar!
Malo kasnije je mlađi dečak pitao starca:
– Oče, da li Vi ispovedate?
– Da, ispovedam. Hoćeš da se ispovediš?
– Da, želim, čulo se kao odgovor.
Zašto je dete poželelo da se ispovedi kod tog monaha koji je govorio o temama koje nemaju veze sa verom? On im ništa nije govorio o Bogu, ali je celokupan njegov spoljašnji izgled – u mantiji, sa bradom, sa osmehom, sa dobrim osećajem za humor – privlačio ljude njemu. Obratite pažnju: on se osmehivao, nije se smejao. Da li se vi osmehujete kod kuće? Da li ste zadovoljni? Radosni? Da li prihvatate svoj život onakvim kakav jeste? Ili vam je stalno loše i vi, bez prestanka, upadate u melanholiju i depresiju? Budimo se ujutru i sve nam se čini tragičnim. Budiš dete i izgovaraš:
– O, kakav je ovo život… Brzo ustani, treba da se spremimo za školu, opet u školu!
Kao da mu govoriš:
– Hajde i ti u težak život, da živiš kao i ja.
Dete ima puno pravo da se pobuni:
– A gde me zoveš, u kakvo društvo?
Mi, hrišćani, mi smo Hristovi, ali u nama nema radosti, dok ljudi koji su u svetu imaju radost iako je ona lažna. Gde je istina? Kada ćemo naučiti da budemo srećni? Nakon smrti? Ova radost treba da bude prisutna u našem životu, našoj porodici, sada, ovde, da bismo osnažili međusobne odnose, naše odnose sa decom. Hrišćanin mora imati tu radost, neophodno je da ima hrabrost da sa nadom gleda unapred i veruje da će se situacija popraviti.
Kada je jedan čovek dobio otkaz, on je otišao u prodavnicu, kupio dosta hrane i krenuo kući. Zašto je to uradio? Zato što je sebi rekao: „Neću dozvoliti da se moje raspoloženje prenese na moju porodicu, da oni počnu sve da gledaju u mračnim bojama“. Kada se vratio kući, rekao je svojoj ženi:
– Gde su deca? Zovi ih. Doneo sam ukusnu hranu, hajde da zajedno lepo provedemo vreme!
– Zašto, ljubavi, dobio si povišicu?
– Ne, dobio sam otkaz.
– Zar ćeš nas počastiti zbog otkaza?
– Da, odgovorio je on, zato što se nećemo predati, verujemo u Boga i naša nada da će biti bolje je dokaz tome!
Dobro je kada postoji ovakva porodica! Dete vidi kako se roditelji ponašaju, šta govore i misli: „Vidi kako je Hristos izmenio moje roditelje: oni veruju i jaki su.“ A ako stalno bude video čamotinju i očajanje, zašto bi trebalo da bude hrišćanin? Zašto da bude član Crkve?
Jedan mali dečak mi je o tome i govorio:
– Zašto treba da budem kao moji roditelji? Da, oni su crkveni, ali šta u njima ima dobro da bi ih podražavao? Šta? Vidim samo negodovanje, prekore, hirove, sve je kod njih crno, sve ih dovodi do očajanja.
Mislim da su ovo bile veoma važne reči.
Osmehujte se, volite i pokazujte to. Sećate se, pomenuo sam vam ženu koja je odlazila u hram na sve večernje službe? Eto, nedavno je ponovo došla na službu. Nije htela da sagleda svoje greške, shvati da joj je neophodno da popravi svoje odnose sa mužem, postane mu bliža. Ne! Umesto toga, sa radošću mi je rekla:
– Oče, pronašla sam izuzetne duhovne knjige, doneću ti ih! Našla sam „Podvižnička slova“ avve Isaije Otšelnika.
Pogledao sam je, ona me je takođe posmatrala, očekujući moju reakciju. Rekao sam joj:
– Slušaj me što ću ti reći. Ti čitaš avvu Isaiju, ali šta će biti sa „plesom Isaije“ ako si razorila sopstveni dom?[3] Ti rušiš svoj dom, zar ne shvataš to? Misliš da postupaš dobro? Znaš sa čime bih poredio tvoje reči? Ti govoriš o duhovnim stvarima koje se nalaze visoko, na petom spratu, a ti sama čak nisi ni ušla u ulaz te zgrade. Zar ono što ti savetujem nije duhovno? Međutim, tvoj egoizam ti smeta da to razumeš. Ti ne želiš ništa da čuješ i jedino si u stanju da ponavljaš: „radiću ono što sam naumila!“. Završilo se time što je došla sledeći put i rekla mi za svoju „još duhovniju“ odluku:
– Mislim da je neophodno da se razvedem od muža i vodim podvižnički život!
Odgovorio sam joj:
– Naravno, pa i sama poslovica kaže: „Ko ne želi da mesi testo, deset dana prosejava brašno“.
Shvatate, ova žena ne želi da se bori sa sobom da bi sačuvala sopstvenu porodicu i traži mogućnost da pobegne. Međutim, potrebno je da znate da onaj ko beži od nečega, u budućnosti će se sudariti ponovo sa tim. Osoba koja misli da je razvod lakše rešenje od očuvanja porodice kasnije će se opet susresti sa tim istim problemima. Jer je osoba koja se lakše prilagođava uvek takva, dok čovek sa teškim i hirovitim karakterom i u budućnosti ostaje takav. I nema nikakvih garancija da će se u budućnosti tvoj život izmeniti na bolje jer se ti sam ne menjaš. Zato ostani i bori se tamo gde se nalaziš da bi izmenio situaciju. Nije rešenje u tome da pobegneš, već da sedneš i razgovaraš. Da razgovarate ne kao neprijatelji, ne kao na sudu, ne da biste videli ko je bolji i ko je u pravu, već da biste sjedinili i sačuvali svoj dom.
Kada su se moji roditelji svađali, svako od njih bi tvrdio da je u pravu. Zar je glavno pitanje u braku u tome ko je u pravu? Ne! Pitanje je u tome kako se brak čuva. Ali, hajde, neka ti bude, neka si u pravu! Reci mi, šta ćeš raditi sa tim pravom? Sačuvati svoj brak je veliko delo. I on se čuva zahvaljujući jednostavnim stvarima – osmehu, poklonu, dobrom razgovoru, molitvi, ukusnom jelu koje možeš da pripremiš za voljenu osobu.
Da li se obraćaš osobi kraj tebe rečima „ljubavi moja“? Jedan čovek je na tu temu rekao svojoj ženi:
– Šta će nam to, da govorimo jedno drugom gluposti? Pa nismo deca!
Pogledaj, mi jesmo deca! Kada se svađamo zbog nekih sitnica, tipa: „ona mi je rekla, a ja sam joj odgovorio“ – zar ovo nije detinjasto? U dubini duše si dete ali zaboravljaš na to. Zato, sada, dok smo živi, govorite jedno drugom lepe reči – kada ste zajedno možete to da učinite. Zapamtite da život na zemlji nije beskonačan. Koliko ste godina u braku? Dopustimo da ćete biti još puno i puno godina u braku, ali će i one proteći jako brzo. Na početku si sam, zatim ulaziš u brak i ima vas dvoje; zatim se pojavljuje prvo dete i ima vas troje, zatim četvoro… Zatim odrasla deca počinju da žive samostalno i porodica se ponovo umanjuje, roditelji ponovo ostaju udvoje i na kraju života ponovo ostaješ sam. Tada ćeš pitati sebe: „Šta sam uradio u svom životu? Šta sam postigao za sve ove godine? Živeli smo zajedno, ali da li smo zavoleli jedno drugo? Da li smo se upoznali? Da li se među nama rodilo osećanje koje je bilo vredno da zajedno proživimo ceo život?“ Recite tople, nežne reči sada, dok smo živi, jer nam je vreme ovde ograničeno. Nastupiće trenutak kada ćete reći:
– Ah, koliko bih ti sada lepih reči rekao! Ali šta mrtvom da kažeš?
 
Umro je muž jedne bake. Oboje su imali 80 godina. Bio sam na toj sahrani gde je ona do suza dotakla sve: govorila je dirljive stvari o svom mužu:
– Moj jablane! Moj predivni! Ljubavi moja!
Svi su plakali u hramu. Ništa nisam znao o njihovim porodičnim odnosima. Zatim se ispostavilo da dok je upokojeni bio živ nije mu bilo lako da živi sa ovom bakom. Ni jednu dobru reč mu nije rekla.
Dakle, hajde da ljubimo jedno drugo sada, dok smo živi i živimo zajedno. Govorite dobre reči osobi koja se nalazi pored vas. Ovo će vam reći muževi koji su sahranjivali svoje žene, ili žene koje odlaze na grobove svojih upokojenih muževa i izgovaraju reči koje im nikada nisu govorile dok su bili živi…
Zatim recite svom mužu šta želite da čujete od njega:
– Želim da me uvažavaš, da mi govoriš da me voliš. Da to govoriš stalno.
Tako je čovek stvoren. On želi da čuje tu reč, želi da zna da ga neko voli, štiti, nalazi se pored njega. To je zajednička potreba svih nas. Nema čoveka kome to ne bi bilo potrebno. Neophodno nam je da se naučimo da volimo jer biti čovek Božiji znači – naučiti se da osećaš potrebe i bol druge osobe.
Dobro je imati porodicu. Tajna je u tome da nama pre svega ne nedostaje novac, nama nedostaje bliskost i ljubav.
Ako vidiš da se tvoje dete kod kuće smeje, raduje, peva, onda tvoj dom predstavlja raj. Nezavisno da li imaš novca ili ne, to je nešto izuzetno. Stavljaš ključ u bravu i misliš: „Kući me čeka žena koja je stvorena za mene, koja me voli i misli na mene“. A žena govori u sebi: „Na poslu sam, ali znam da muž misli o meni, našem detetu i porodici“. U tome je sreća.
Ekonomska kriza u Grčkoj je pokazala da osim ekonomskog, nama nedostaje i duševnog „suviška“. Nemamo snage, nemamo međusobne ljubavi, uzajamne bliskosti. Zato se veoma snažno mučimo.
Verujte mi, izuzetna je stvar što ste u braku. Ne gledajte na to što ni ja, niti mnogi drugi nismo oženjeni. Nas je Bog prizvao za nešto drugo, mi imamo drugi put. Nikada ne mislite da ste učinili pogrešan korak kada ste sklopili brak. Neće propasti ono što činite.
Onima koji još uvek nisu u braku želim da kažem: na početku dobro razmislite o svom izboru. Na šta mislim? Dve stvari: osoba koju si izabrao za porodičan život treba da bude čistog srca i dobrog karaktera.
 
Jednom mi je jedna devojka rekla:
– Upoznala sam se sa muškarcem, ali on nije mnogo religiozan. Da li da se viđam sa njim?
Pitao sam je:
– Da li si ti veoma religiozna?
– Naravno! Zar nisam?
– Ne mislim tako. Tvoja ispovest ne pokazuje da vodiš savršen crkveni život, da se snažno boriš.
– Možda je i tako, ali on ni to ne radi…
 
To sve nije tako važno. Važno je da je tvoj izabranik dobar, da ima dobru naklonost i da vaši karakteri budu slični. Da vas međusobno ne opterećuje prisustvo onog drugog, da ne možete da se zasitite da se slušate, mislite, budete zajedno. To je kriterijum po kome se može suditi da li ste jedno za drugo. Tada će Bog blagosloviti vaš savez. Nije dovoljno biti hrišćanin da bi oženio hrišćanku. Mi možemo biti hrišćani ali ne odgovarati jedno drugom. Dešava se tako. Ponekada savetujem mladima:
– Pogledaj ovu devojka, dobra je, crkvena!
– A šta ako ne odgovaramo jedno drugom?
– Pa, ona je dobra hrišćanka!
– Ne, ne mogu: gledam je i ne osećam ništa!
– Dete, ali njen deda je sveštenik!
– Šta me briga što je njen deda sveštenik? Kakve veze to ima?
 
Najvažnije je da se duše sjedine i da ljudi mogu da opšte. Zato je neophodna pažnja i prema deci: ne smeju se primoravati na nešto što zbog čega ćete se kasnije žaliti i kajati se, plakati i cela vaša porodica se mučiti. Neophodno je da imate molitvu u srcu, ogromno uvažavanje jedno prema drugom kao i prema svemu onome što se odnosi na brak.
Želim vam da se uvek radujete tome što imate porodicu, jer je u pitanju velika čast. Ako imate jedno dete, ako imate mnogo dece, ako nemate decu – sve što je Bog dao svakome i što sada daje, sve što sada osećate – u pitanju je velika čast, veliki dar. Kako je radosno znati da postoji osoba koja živi i postoji za tebe, da je u pitanju voljeni koji misli na tebe, uvažava te, da se ti nalaziš pored njega, kako je sve to predivno! Velika je čast to što vas je Bog oženio i postavio vence na vas: „Venčava se sluga Božiji sluškinjom Božijom“. To jest, tvoja žena je tvoj venac. Tvoja slava je tvoj muž. Kako je to predivno! Želim vam da se radujete tome, želim vam duge godine porodičnog života gde će sve postojati radi dobra: i razlike u mišljenjima radi dobra, i svađe radi dobra, da se na kraju duša smekša. Tako će i biti, potrebno je samo vreme.
Život treba da kipi i da ključa. Neka tako i bude, ali vas Bog neće ostaviti. Kada ostarimo, postajemo mekši. To mi je rekao jedan deka. Na ispovesti sam mu rekao:
– Vi ste prilično duhovno napredovali deko. Vi mi odavno niste govorili da ste se svađali sa ženom.
– Oh, sada već nisam u stanju, teško mi je, ostario sam, odgovorio mi je on.
Umorio se i ne može više da se svađa. Njegovo telo mu takođe sada ne pomaže i ako je u mladosti bio temperamentan, sada sedi i pristojno zamoli:
– Molim te, donesi mi šolju čaja.
Znači da je smekšao.
Ovaj život će proći i ti ćeš shvatiti da je tvoja žena bila tvoj najveći dobrotvor i da je tvoj muž bio tvoj najveći dobrotvor. Zahvaljujući njemu ili njoj mi ćemo dospeti u raj, jer se zajedno učimo trpljenju, smirenju, praštanju. Učimo se da saslušamo, a ne da govorimo. Učimo se da volimo. Gde ćeš se još naučiti tome? Zar možeš sam da naučiš to?
Jednom se jedan bračni par obratio Starcu Pajsiju sa pitanjem:
– Oče, kada se svađamo, ko od nas treba da popusti?, pitao je suprug, Sveto Pismo govori da žena treba da se boji svog muža i da mu se u svemu potčinjava. Reci oče, ko treba da ustupi?
Starac Pajsije je odgovorio:
– Slušajte deco, kada se svađate, neka pametniji popusti! Ko je pametniji, neka popusti. Prekidaš svađu i pitanje je završeno.
 
Kada govori „prekidaš svađu“ misli da je potrebno da se svađa zaustavi, da se zaboravi, da se ne izmišljaju tanane metode da se ona produbi. To je gore nego svađa. Jedna žena mi je rekla:
– Kada se svađam sa mužem, koristim jedno jako dobro sredstvo. Ne razgovaram sa njim.
– Misliš na to da pokazuješ spokoj i smirenje za vreme svađe?
– Ne, oče! Prosto ne razgovaram sa njim! Pravim se da ne postoji, da ga jednostavno nema u kući!
– Da li ti to meni ozbiljno govoriš?
– Da.
– Koliko dugo sve to traje?
– Tri dana.
– Tri dana?
– Da, toliko dugo ne razgovaram sa njim, mora da nauči lekciju! Inače, volim ja njega, oče, ne brini se, volim ga, nego ga urazumljujem na taj način.
– Dobro. A ako počneš da razgovaraš sa njim, zar on neće biti ustanju da shvati šta ti od njega želiš?
– Ne razgovaram sa njim, jer ako budem razgovarala, on će se pogorditi!
Poslušajte na koji način ljudi govore jedno sa drugim u porodici! „Da se ne bi pogordio, da ne bi imao mnogo vlasti“ – kakvi su to odnosi kada jedan drugom nameće svoju vlast? Mi nismo protivnici, ne treba govoriti: „Uspeću da te pobedim“ – „Ne, ja ću te pobediti“. Ljubav mora da pobedi. Hristos treba da pobedi i jedinstvo supružnika treba da pobedi da bi deca koja gledaju u vas sa ponosom mogla da kažu:
– Hvala Bogu što imam takve roditelje!
 
Jednom sam pitao jednog mališana:
– Da li voliš Boga?
Odgovorio mi je:
– A kakav je On, Bog?
Rekao sam mu:
– Bog te voli kao što te voli tvoj tata. Bog je Otac! Kao tvoj otac…
Mališan me je prekinuo:
– Moj otac me ne voli puno, on se razveo od mame, odavno ne obraća pažnju na mene i odavno nije razgovarao sa mnom.
Na koji način takvom detetu objasniti da je Bog Otac, ako otac nije primer za njega, ako mu majka nije primer. Naravno, Crkva se gradi na domu u kome postoji snažan porodični život, tako da se može reći detetu:
– Čedo moje, Bog je kao tvoj otac sa srcem tvoje mame koja te voli.
Kako to reći tamo gde nisu dobre porodice?
Nemoj porediti svoju ženu sa drugom, svog muža sa drugim muškarcem, svoje dete sa drugim detetom. U pitanju je tvoja žena, tvoje dete i tačka! Ne smeš se stideti svog deteta, svog muža ili žene.
Zapamti: imaš dobro dete, ti si dobra, tvoj muž je dobar i dužni ste da se svi zajedno potrudite da uradite nešto dobro u svom životu!
 


 
NAPOMENE:

  1. Jedan od stepena u monaštvu – prim.prev.
  2. O. Andrej Konanos u Grčkoj vodi radio emisije u kojima obrađuje aktuelna pitanja savremenosti kroz prizmu pravoslavne duhovnosti – prim. prev.
  3. Igra reči, jer se za vreme crkvenog venčanja peva pesma „Isaije, likuj!“ – prim. prev.

 


Izvor:
Pravoslavie.ru

Prevod:
Stanoje Stanković

Lektura:
Dragana Jovanović

2 komentar(a)

  1. Odličan tekst, sa predivnim porukama.

  2. Diiivno,hvala Gospodu!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *