Где је излаз

Питање:
Хтела бих да питам за савет јер још ниједан није уродио плодом. Имам оца алкохоличара који негира свој проблем. Мама и ја смо посећивале психологе, психијатре, али тата никад није хтео да се придружи. Његов алкохолизам је обележио читаво моје детињство и младост, страх да ли ће кући доћи трезан или пијан. Због болести лекар му је забранио алкохол, он се на кратко тога придржавао и сад се опет враћа томе. Тад сам први пут схватила шта значи имати нормалну по родицу, а кад видим шта нас опет чека не знам да ли имам снаге да поново пролазим кроз то, и мама и ја. Ја сам у касним двадесетим годинама, немам још своју породицу, а имам и неки страх од тога, да будем искрена, плашим се свега тога, какав избор ћу ја направити па сам стално сама, а имала сам фаѕе да ми је било довољно да момак не пије па да се заљубим у њега што је опет водило у пропаст. Финансијски још нисам самостална да се одвојим, а и чини ми се да је мами лакше ако сам ја ту. Мама и ја идемо у цркву, а тата не воли ни да уђе. О свом проблему не жели да разговара ни кад је трезан јер сматра да то није проблем. Где је излаз из свега тога? Унапред захвална.
Н.Н


Одговор:
Радујсја, драга сестро! Видим по Вашем опису да је Ваш крст заиста тежак, али немој, драга сестро, очајавати се, нити живите тако у страху, јер очај и страх су међу ђаволовим најјачим оружјем које користи против нас, а док смо уз милостивог Господа, треба да имамо храброст, снагу и знање да нам демони не могу ништа, јер нас Господ штити и води. Свети Апостол Павле нам објашњава: “Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети.” (1Кор. 10, 13) Дакле, драга сестро, јесте да тражите излаз, али тражите га на погрешном месту јер се налази, не негде код психолога и психијатара, него унутар Вас, у Христу који је у Вама. Из оваквих проблема, недаћа и тешкоћа, не постоји други излаз. Што се тиче “нормалне породице”, не знам какво је мерило, какве критерије, у данашњем свету, осим тога да је породица Хришћанска, а нажалост, мало је таквих где су сви чланови прави верници. Многи који се наI»азе у сличној ситуацији осећају се изолованим, као да је само њих потрефило овакав проблем. Не смемо да меримо и упоређујемо своју породицу са другим породицама, јер као и људи, свака је друкчија, а и свака има своје проблеме за можда и не знамо, који су често и много теже од оних које ми имамо. Има једна дивна и мудра изрека која ми је стално на памети, а гласи овако: не дај Боже што чељаде трпјет може! Значи, потврђује оно што нам Свети Апостол каже, ситуација увек може бити и гора, али Богу хвала што не дозвољава да буде тежа него што можемо поднети. Морате разумети да је алкохолизам болест, и као свака хронична и дуговечна болест, када потрефи неког у породици, сви чланови пате, али тако и треба да буде, јер су прво Хришћани, а и породица. Само човек окамењеног срца и без вере ће бити несаосећајан и себичан у таквим ситуацијама. Није нимало лако ни када неко у породици пати од рака, или кад неког потрефи шлог, или мултипла склероза, или низ других болести, те остане непокретан и морате га неговати, хранити и чистити као да је мала беба. То све звучи као да је немогуће урадити, пребродити и преживети, али ту човек, ако омекша и отвори срце, заиста осећа Божију љубав, милост, снагу и присуство, и тиме Бог га охрабрује и крепи да све то ради у љубави и разумевању, на добро и спасење и болесника и њега самог. Специфичан проблем код алкохоличара, а и наркомана, је то што најчешће сами негирају то да су болесни, ма да многи то исто раде и са другим болестима, те одбијају да иду код лекара. Ту нам нема друга излаза него да поштујемо њихову слободну вољу исто као што Сами Бог поштује нашу, иако је погрешно употребљавамо. Често сам видео да други чланови породице покушавају да намећу своју вољу алкохоличару, али то је увек без успеха, јер не можете човека силом да натерате да уради оно што Ви желите, иако је то оно право; те често доводи до супротног, непожељног резултата, те крену још више да пију, не из ината, него да би себи ублажили бол и осећај кривице, јер знају да сте у праву, али не могу то себи признати, те погоршавате ситуацију и алкохоличару и себи. Код таквих, веома је важно да осећају Вашу љубав и бригу, исто као и ми осећамо Христову љубав и бригу за нас, иако нисмо достојни ни заслужни. Лако је да се љутите (а тиме сами учините грех) на таквог човека и да се свађате са њим, али то такође неће уродити плодом, него ће га само још дубље терати у болест. Најбоље је и ту да изражавмо и испољавамо оне дивне Хришћанске врлине љубави, трпљења, наде. Док живимо и радимо са таквим болесником, важно је да пазимо да се и ми не разболимо, наравно, не од исте болести, него духовно. Морамо да стално јачамо веру (а у томе увек је Бог ту да нам помогне, ми само треба да се трудимо, и Његова благодат ће нас поспешити) . А шта то значи “јачати веру”? Једноставно значи живети у вери по учењу наше Свете Цркве. Као прво, треба да се редовно Богу молимо (нарочито у јутро и у вече, а наравно и у току дана) , да постимо (4 поста, средом и петком) , да нам кандило гори сваки дан пред иконом, редовно учесвовати на богослужењима, редовно исповедати се и причестити се, читати Свето Писмо и духовну литературу, и активно неговати Христове врлине. То је један једини излаз и решење, не само за ову Вашу ситуацију, него уопште у животу. Живећи на тај начин, увек смо и Богу и Он у нама, и Његова благодат ће нас штитити, чувати, водити и упутити онде где треба, ка спасењу; а када живимо у Божијој благодати, Божијом благодаћу, она делује и на људе око нас. Дакле, драга сестро, морате да прихватите тај свој крст, те радосно и достојно да га носите. Господа Исуса Христа, Безгрешнога, су разапели, те шта да ми грешни очекујемо у животу? А ми, као Хришћини (а та реч значи “мали Христоси”) треба да тако прихватимо крст исто као што је Христос свој, дајући свој живот за друге, за нас. Не брините се какав ћете Ви избор направити када дође време да се венчате, јер ако тражите да буде воља Божија, ако се дружите са људима верницима, код цркве, у хору, упознаћете момка који се, као Ви, труди да живи верским животом. То никако не значи да ће бити савршен и да нећете имати никавих проблема и препрека, јер то не постоји, али значи да ћете имати заједничку веру и заједнички циљ, спасење, и на таквом темељу може да се изгради прави, плодоносни и спасоносни брак. Увек ће дати Бог, ако Му ми дозволимо! Тако, драга сестро, остаје само да се Богу молим за Вас, да Вас, уз Ваш труд, храбри и теши, дајући Вам снагу да радосно и достојно носите свој крст у вери, љубави и трпљењу, знајући да Вас милостиви Господ није оставио или заборавио, него је ту уз Вас, водећи Вас путем спасења, који је увек трновит пут, али и једини. Нека све што дише хвали Господа! Ваш у Христу, о. Раде

Comments are closed.