NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI MIROTVORCI, JER ĆE SE SINOVI BOŽJI NAZVATI“
 
Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati. Evo potpuno novozavetnog blaženstva, i u njemu potpuno novozavetne vrline. Jer je ono dar ovaploćenog Sina Božjeg, Gospoda Hrista. Ljudi mogu postati sinovi Božji zato što je Sin Božji postao Sinom čovečijim, te kao Čovek daje ljudima božanske sile, pomoću kojih oni postaju sinovi Božji. Mirotvorstvo je božanska vrlina koja u najpotpunijem i najsavršenijem smislu pripada Bogočoveku Hristu, a ljudima može pripadati utoliko ukoliko žive Njime, u Njemu i radi Njega. U ovoj svetoj vrlini sve je od Bogočoveka: i sila njena i blaženstvo njeno. A čovek? – Čovek stavlja dušu svoju na raspoloženje ovoj vrlini.
Ovde je reč ne o običnom miru, već o miru u kome je božansko blaženstvo. Šta to znači? To znači da je ovde reč o miru koji je, na prvom mestu, unutrašnji doživljaj duše, doživljaj koji se proteže u neprekidno raspoloženje duše. Ovo raspoloženje zahvata i obuhvata sav unutrašnji svet čovekov: sve misli, sva osećanja, sve želje. Samo, ovaj mir je posledica jednog dugog i totalnog, ali nevidljivog rata u duši. Bojno polje je – srce čovečije, a rat vode dobro i zlo, vrline i poroci, Bog i đavo. A u čoveku ima svega toga: i dobra i zla, i vrlina i poroka, i Boga i đavola. Između ovih suprotnosti rat je sasvim prirodan, jer među njima nema ničeg stvarno zajedničkog. A kada se sretnu u srcu čovečijem, one ratuju do istrebljenja.
Zlo se razrasta i projavljuje kroz raznovrsne i bezbrojne grehe. Ali svaki greh posebno, i svi gresi zajedno, ratuju protiv svega što je božansko, besmrtno i večno u čoveku. Zar svaki greh ne ratuje svojim zlom protiv savesti, protiv onog božanskog dobra u njoj koje je i čini bogolikom, besmrtnom i bogočežnjivom? Zar svaka laž, čim kroči u dušu čovekovu, ne zarati sa istinom u njoj, sa onim božanskim istinoljubljem u njoj koje svu dušu vuče u gornje svetove, gde Večna Istina caruje i vlada? Zar svako zlo, čim se kroz greh uvuče u dušu čovekovu, ne objavi rat svakom dobru čovekovom zato što svako dobro čovekovo samom prirodom svojom vezuje i spaja čoveka sa Večnim i Savršenim Dobrom – Bogom? Zar greh svojom tamom ne ratuje protiv razuma u čoveku, razuma koji čezne za beskrajnim i svetlim vidicima božanskih istina? Zar zlo, kada se pomoću ma kog greha odomaći u telu čovekovom, ne ratuje nemilosrdno sa telom zato što je ono – hram bogolike, besmrtne duše, te čudesne carice nebeske u našem izgubljenom zemaljskom raju? Nema zla, nema greha, nema poroka u našem čovečanskom svetu koji ne vodi nepoštedan rat protiv svakog ljudskog dobra, i najvećeg i najmanjeg, i vidljivog i nevidljivog, jer je zlo time zlo, i greh time greh, i porok time porok, što nepomirljivo mrze dobro, i žele da ra nestane i u čoveku i u svima svetovima oko čoveka i iznad čoveka.
Da li se taj unutrašnji, duhovni, nevidljivi rat u duši čovekovoj može završiti potpunom pobedom dobra nad zlom i zacarenjem trajnog, blaženog mira koji bi postao sastavni deo duše i pratio je u svima njenim svetovima? Da, može! I to samo – Hristom Bogom. Svedok je toga – svekoliko iskustvo roda ljudskog. Jer samo Hristos, koji je oličenje Savršenog Božanskog Dobra u svetu čovečanskom, ima sile da potpuno pobedi svako zlo posebno i sva zla skupa u našem svetu. On to čini pomoću božanskih vrlina, i božanskih sila koje su u njima. Jer su Njegove božanske vrline u isto vreme i božanske sile. U tome je sva razlika između Hristovih vrlina i svih ostalih vrlina o kojima govore sve ostale religije, filosofije, etike, kulture. Pošto je večno živ, jer je vaskrsenjem pobedio smrt, Bogočovek je taj koji u dušama svojih sledbenika, preko evanđelskih vrlina, svojim božanskim silama pobeđuje svaki greh i svako zlo. Kroz svaku vrlinu sliva se u dušu božanska sila; a kroz sve vrline slivaju se u dušu Hristovog čoveka sve božanske sile, potrebne za pobedu nad svima vrstama greha i zla. Pustoši li mržnja dušu čovekovu, protiv nje treba izvesti evanđelsku ljubav, i ona će svojom svepobednom silom oterati mržnju i dušom zavladati božanski, blaženi mir. Muči li te gnev, – uvedi u dušu svoju evanđelsku krotost, i ona će božanskom silom svojom savladati svu demonsku silu njegovu. Guši li te gordost, istavi pred nju evanđelsku smernost, i božanskom silom svojom isteraće iz tebe to đavolsko zlo. Razdire li te pohota, – izvedi protiv nje post i molitvu, i pobeći će iz tebe kao preplašena senka. Tako, protiv svakog greha, poroka i strasti, izvedi odgovarajuće evanđelske vrline, i one će ih svojom božanskom silom savladati i uništiti. I u duši tvojoj zacariće se Hristov mir, onaj izuzetni i jedinstveni mir, o kome Spasitelj govori svojim svetim učenicima na Tajnoj Večeri: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam kao što svet daje: neka se ne plaši srce vaše, i neka se ne boji!“ (Jn. 14, 27).
Hristov mir je izuzetan mir, jer nastaje u duši kada se uklone iz nje gresi. A grehe može pobediti u duši i ukloniti samo – Jedini Bezgrešni. Ti ne veruješ? Onda, uvedi u dušu Platona, Napoleona, Kanta, Getea, Budu, Muhameda, i sve ostale mudrace ovoga sveta, i svi će ostati nemoćni i bespomoćni pred strašilnom silom greha, zla i smrti. Zašto? Zato što su i sami roblje greha, zla i smrti. A Bogočovek, božanskom silom svojom pomoću vrlina izgoni iz duše ljudske sve grehe, sva zla, sve smrti. I tako nastaje u duši izuzetan mir, mir kakav zaista svet ne zna, i nema, te ga stoga ne daje, niti može dati. U svakoj Hristovoj vrlini ima nesravnjeno više božanske sile dobra nego li u antipodnom grehu demonske sile zla. Tako, u evanđelskoj ljubavi ima toliko božanske sile, da je ona u stanju da svaku demonsku mržnju savlada lako kao senku. To važi za evanđelsku smernost nasuprot gordosti, za evanđelsku krotost nasuprot gnevu, za evanđelsku samilost nasuprot neosetljivosti, i uopšte za sve evanđelske vrline nasuprot antipodnim porocima. Sve su one nepobedljive pobednice, koje ne znaju za poraz, samo ako im se čovek preda svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom snagom svojom, svim bićem svojim.
Gresi su, posredno ili neposredno, glavne kliconoše i prouzrokovači svih duševnih nemira, bura i očajanja. Oboli li greholjubljem, duša je u stalnom ratu protiv Boga. Hteo ili ne, grehom čovek uvek ratuje protiv Boga i svega Božjeg. To je najluđi rat pod nebom, jer nemoćni ratuje sa Svemoćnim. Otuda u tom ratu toliko muka, toliko patnji, toliko užasa, toliko smrti za čoveka. Ali, sve to prestaje, i mir sa Bogom nastaje, kada Hristos pomoću božanskih vrlina ukloni grehe iz duše čovekove. To je istina, posvedočena iskustvom svih Svetitelja i mnogih miliona pravih hrišćana. Prvorazredna je evanđelska činjenica: „Mir s bogom imamo kroz Isusa Hrista“ (Rm. 5, 1). „On je mir naš“ mir naš s Bogom, tvrdi sveti Apostol za Gospoda Hrista (Ef. 2, 14), jer je svojim bogočovečanskim podvigom spasenja uklonio, i neprestano uklanja, između nas i Boga ono što u nama ratuje protiv Boga, a to su gresi (Ef. 2, 1519). Očigledna je istina: „Bog nas pomiri sa sobom kroz Isusa Hrista“ (2 Kor. 5, 18). Stoga se Hristovo Evanđelje i naziva „Evanđelje mira“ (Ef. 6, 15). Živi li po tom Evanđelju mira, čovek ispunjuje dušu svoju bogočovečanskim mirom, i doživljuje neiskazano blaženstvo koje ljudskoj prirodi daje samo život u Hristu, i ni u kome drugom, i ni u čemu drugom (sr. Jn. 16, 33). A to je onaj naročiti, onaj izuzetni „mir Božji koji prevazilazi svaki um“ i čuva srca naša i misli naše u Gospodu Isusu (Flb. 4, 7).
Živeći Evanđeljem Jedinorodnog Sina Božjeg, Evanđeljem mira, čovek i sam postaje sin Božji po blagodati. A postane li to, on je već mirotvorac, jer se svim bićem stara da između sebe i ljudi uspostavi Hristov mir. Na koji način? Na taj način što ne dopušta da gresi budu posrednici između njega i ostalih ljudi, i što ne ceni ljude po njihovim gresima već po njihovim dobrim osobinama. On uvek pristupa onome što je dobro u svakome čoveku, i na tome zida svoje odnose sa ljudima. U tome za njega je vrhovno pravilo ona sveta evanđelska reč: „Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima“ (Rm. 12, 18; sr. 2 Sol. 3, 16). Takav mir stiče se samo svetim životom (sr. Jevr. 12, 14). To je „mir u Hristu Isusu“ (1 Petr. 5, 14), mir najpre sa Bogom, a zatim i sa ljudima, pomoću svetog života u evanđelskim vrlinama.
Imajući u sebi mir Hristov, mirotvorci zrače tim mirom, propovedaju u Evanđelju mir (sr. Ef. 2, 17), i celokupnim svojim životom pokazuju da je Hristos – „Bog mira“ (Flb. 4, 9; Rm. 15, 33; 16, 20; 1 Sol. 5, 22; Jevr. 13, 20), „Gospod mira“ (2 Sol. 3, 16). Živeći u svetu čovečanskom Sinom Božjim – Gospodom Hristom, tim jedinim svesavršenim Mirotvorcem, mirotvorci samom pojavom svojom utišavaju burne i smiravaju nemirne duše. Samim tim što žive, oni mirotvore. Oni stalno ratuju sa gresima ljudskim, ali – evanđelskim sredstvima. Za njih je očigledno: gresi stvaraju u duši ljudskoj nemir, rat i haos, a vrline – mir, blagost i blaženstvo. A život u Sinu Božjem pomoću svetih vrlina i sačinjava neiskazano, božansko blaženstvo za prirodu ljudsku. To blaženstvo je večni udeo sinova Božjih po blagodati: mirotvoraca. Zato je i rečeno: Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati.
Vrlina mirotvorstva, sedma po redu, začinje se u prvoj evanđelskoj vrlini – smernosti, raste kroz drugu, razgranava se kroz treću, razlistava kroz četvrtu, cveta kroz petu, sazreva kroz šestu, te tako dostiže svoju individualnost i samostalnost. U svima prethodnim vrlinama čovek neprekidno vojuje sa gresima i strastima pomoću božanskih sila. Svaka je evanđelska vrlina kao nesalomljiv božanski mač koji nemilosrdno tamani grehe i strasti u čoveku. To stalno ratovanje sa sobom i jeste evanđelski poziv čoveka hrišćanina u ovom svetu. O tome božanski jasno govore one neobične reči Spasiteljeve: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mt. 10, 34). U naš zemaljski svet Gospod Hristos je sišao kao božanski oganj koji spaljuje sve grehe, sve poroke, sve smrti, i osvetljuje sve svetove nad rodom ljudskim. Uđe li Gospod pomoću evanđelskih vrlina u dušu čovekovu, ona se odmah zapali božanskim ognjem, gori u njemu, i ne sagoreva ona, bogolika, ali sagorevaju sve njene strasti, svi njeni gresi, sve njene smrti. O tome rečito blagovesti Gospod govoreći: „Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htelo da se već zapalio!“ (Lk. 12, 49).
Prisutan pomoću božanskih vrlina u duši očišćenoj od greha i strasti, čudesni „Gospod mira“ ispunjuje dušu neiskazanim blaženstvom koje nikad ne prestaje, ni u ovom ni u onom svetu. Nasuprot ovome blaženstvu stoji muka, i nemir, i očajanje od prisutnosti grehova u duši. Svaki je greh – mučitelj duše, i ratotvorac u duši. Pod uticajem grehova u duši greholjubivog čoveka neprekidno se smenjuju teška i mučna raspoloženja: gnev, pakost, nemir, očajanje, zloba, mržnja, zavist, pohota, pohlepnost, zluradost, gordost. Sve to nemilosrdno vojuje na dušu, na njena urođena, ili vrlinom stečena, bogolika dobra. I ako se čovek ne bori sa gresima u sebi, on postaje krvavo razbojište, na kome se uvek lepa osećanja, čiste misli, dobre namere žrtvuju slastnma i strastima, i po jadnoj duši tutnji haos, tuga i smrt. A to znači: nemir, nemir, nemir. Takav čovek zrači svojom tamom, jer i tama ima svoje zrake, pomoću kojih preliva sebe u okolne duše. Često puta, hteo ili ne, samom pojavom svojom on izaziva kod ljudi teška, mučna, greholjubiva raspoloženja. Njegovo zlo uvek ratuje protiv svakog dobra u ljudima: njegovi gresi, i njegove strasti, i njegove slasti, uvek izazivaju rat protiv svega čestitog, svetog, božanskog, besmrtnog, Hristovog u ljudima, pa želeo on to ili ne. Posredno ili neposredno, gresi, slasti i strasti su uvek uzrok svih nemira i ratova među ljudima. Sva je od božanske istine ova reč svetog Apostola: „Otkuda ratovi i raspre među vama? Ne otuda li, od slasti vaših koje se bore u vašim udima?“ (Jak. 4, 1). A kroz slasti u ljude se nevidljivo uvlači on, glavni tvorac greha, rata i smrti. A sa njim, i za njim – i sav pakao, sa svima svojim užasima, očajanjima, tugama i nevoljama. Sve to nositi i podnositi, ne samo da je teško, nego je i čitavo prokletstvo za ljudsku prirodu. U takvom slučaju i tužno je, i mučno je, i strašno je, i svirepo je, i prokleto je – biti čovek. Upoređujući ih sa blaženim mirotvorcima, moglo bi se reći za greholjubive ljude: Nesrećni su, bedni su, prokleti su ratotvorci, jer će se sinovi đavola nazvati! Da, sinovi đavola! Jer su sveta usta najmilijeg učenika Gospodnjeg Duhom Svetim izrekla ovu istinu: „Koji tvori greh – od đavola je. Po tome se poznaju deca đavola“ (1 Jn. 3, 8, 10). A deca đavola – „sinovi su đavola“ (Mt. 13, 38; sr. D. A. 13, 10).
Gde je greh, tu nema mira, jer je greh po prirodi svojoj rat sa Bogom ili rat sa ljudima i ostalom tvorevinom Božjom. Samo bezgrešni, tj. Svesveti je jedini imalac, jedini nosilac, jedini razdavalac pravog mira, i daje ga ljudima po meri njihove svetosti. I to ga daje Duhom Svetim, u čijem carstvu nema grehovnog nemira i buntovnog bezakonja. Stoga je rečeno: „Carstvo Božje je pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14, 17). To je onaj „višnji mir“ za koji se svakodnevno po nekoliko puta molimo u velikoj i prozbenoj jekteniji. On živi u carstvu Božjem između božanske pravde i božanske radosti, stoga je u njemu tako mnogo božanskog blaženstva. Carstvo je Božje mir u pravdi i radosti; carstvo je đavolje – nemir u nepravdi i tuzi. Hristov mir je mir Duha Svetoga, uvek jednosuštan sa blagodaću, zato su mir i blagodat nerazdvojni u osećanju i saznanju Crkve (sr. 1 Kor. 1, 3; 2 Kor. 1,2; Gl. 1, 3; Ef. 1, 2; Flb. 1, 2; Kol. 1, 2; 1 Sol. 1, 1; 2 Sol. 1, 2; Tm. 1, 2; 2 Tm. 1, 2; Tit. 1, 4; Fil. 3; 1 Petr. 1, 2; Petr. 1, 2; 2 Jn. 3; Otkr. 1, 4). To je razlog što je mir – dar Duha Svetoga: on i niče, i raste, i razvija se, i usavršava se samo u prisnoj zajednici i saživotu sa svima ostalim evanđelskim vrlinama, sa svima ostalim darovima Duha Svetoga (sr. Gl. 5, 223; 2 Tm. 2, 22; Jud. 2; 2 Jn. 3).
Nema sumnje, izuzetno je blaženstvo za čoveka: biti sin Božji. Ali, kako se postaje sin Božji? – Rađajući se od Boga. Samo je Hristos – Sin Božji po prirodi, a ljudi postaju sinovi Božji no blagodati. I to postaju, rađajući se od Boga kroz svete vrline (Jn. 1, 12-13). Ispunjavanjem svetih evanđelskih vrlina ljudi postaju sinovi Božji po blagodati (Mt. 5, 45-48). Na tom putu njih vodi blagi Utešitelj (Rm. 8, 14), koji srca njihova ispunjuje sobom: svetim mislima, svetim osećanjima, svetim raspoloženjima (sr. Gl. 4, 67). Za sve to oni uzvraćaju Bogu beskrajnom, bezrezervnom, nepokolebljivom verom (sr. Gl. 3, 26), živeći u evanđelskoj čistoti pomoću svetih evanđelskih vrlina (sr. 2 Kor. 6, 17).
Čisti srcem – vide Boga. To je veliko blaženstvo. Blaženstvo od mirotvorstva je veće i prisnije, jer se tu čovek rađa od Boga, postaje sin Božji: misli mu se rađaju od Boga, i osećanja, i žel^e, i dela. I sve što je u njemu – besmrtno je, večno je, blaženo je, jer je od Boga živog i istinitog. Rađajući se od Boga, postajući sinovi Božji, ljudi u stvari postaju braća Jedinorodnog Sina Božjeg, Gospoda Hrista, koji je ovu blagovest izrekao: „Ko izvršuje volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati“ (Mt. 12, 49). Volja Oca nebeskog izražena je u Hristu i Njegovom Evanđelju (sr. Ef. 1, 710). Ko ispunjuje Hristovo Evanđelje, rađa se duhovno od Njega, postaje brat Njegov po blagodati. Mirotvorci su i sinovi Božji i braća Hristova, zato blaženstvu njihovom – nema kraja.
I u veštastvenom svetu mir je, nema sumnje, prva kosmička stvarnost: sve i sva je u beskrajnoj harmoniji i svejedinstvu. Ulaskom greha u svet, narušena je ta harmonija i to svejedinstvo. Od tada kao da se sve pokrenulo sa svoga temelja, i krenulo u haos, u nered, u nemir. Očigledno: izvor nemira i nereda je greh, a izvor mira i reda – logosnost, svetost. Logosno svejedinstvo bića i tvari i jeste zalog mira, reda, harmonije; grehovna razbijenost bića i tvari – uzrok je nemira, nereda, disharmonije. – U carstvu života i postojanja Bog je glavni i prvi mirotvorac; đavo je glavni i prvi ratotvorac, jer je glavni grehotvorac. Greh najpre odvoji od Boga, koji je osovina svakog bića i svake tvari; i onda nastaje survavanje u haos, u nered, u nemir. „Otkuda ratovi i raspre među vama? Ne otuda li, od slasti vaših, koje se bore u vašim udima?“ (Jak. 4, 1). Svaki, pa i najmanji, greh je kvasac nemira i nereda, najpre nemira i nereda prema Bogu i pred Bogom, pa onda prema ljudima i pred ljudima. Greh je prvi i jedini narušilac kosmičkog i čovečanskog svejedinstva. Otuda je sva tvar razbijena, razjedinjena, a i priroda roda ljudskog: tu grehom ratuje sve protiv svega, svaki protiv svih, svi protiv svakoga. Ovaploćeni Bog Logos je jedini lek od toga sveopšteg rata grehom, te stoga On jedini i leči tu kobnu razbijenost i razjedinjenost tvari i ljudske prirode. Jedinorodni Sin Božji isceljuje obolelu grehom prirodu kroz sinove Božje po blagodati (sr. Rm. 8, 18-22), i unosi u nju onaj predgrehovni i dogrehovni božanski mir, koji znači blaženstvo u svejedinstvu i svejedinstvo u blaženstvu. Kao glava veštastvenog kosmosa i osvećenog kosmosa, Crkve, ovaploćeni Bog Logos razliva svoj božanski mir po celom biću Crkve, osvećujući članove Crkve, a preko njih i svu tvar (sr. Kol. 1, 1622). To je „mir Božji“ – „u jednom telu“ (sr. Kol. 3, 15), u jednom organizmu: bogočovečanskom. To je onaj sveujedinjujući mir za koji se Pravoslavna Crkva i danju i noću vapajno moli čudesnom i svemilosnom Tvorcu svetova: „o mirje vsego mira“, „mir mirovi darovati“, „darovati mir vselenjej“, „darovati mir i veliju milost“, i …
Blaženi mirotvorci. Ovde Spasitelj, veli Sveti Zlatoust, ne samo osuđuje međusobne raspre i mržnje, nego i nešto više zahteva: da zavađene mirimo. I opet navodi duhovnu nagradu. Kakvu? Jer će se sinovi Božji nazvati, jer je i delo Jedinorodnog Sina bilo: razjedinjeno sjediniti, i zavađeno izmiriti.[1] Pod mirotvorcima se razumeju, veli Blaženi Teofilakt, ne samo oni koji sami žive sa svima u miru, nego n oni koji zavađene izmiruju. Mirotvorci su i oni koji učenjem svojim obraćaju istini neprijatelje Božje. Takvi su sinovi Božji, jer nas je i Jedinorodni Sin Božji pomirio sa Bogom.[2]
Povodom ovog blaženstva Blaženi Avgustin veli: Sinovi Božji su mirotvorci u sebi, ukoliko su, dovodeći u red sve strasti svoje duše, i potčinjavajući ih razumu, – tj. umu i duhu – i potpuno podjarmivši telesne želje, oni postali carstvo Božje: u kome su sve stvari tako uređene, da glavni i vrhovni elemenat u čoveku vlada bez otpora nad drugima, koji su u nas zajednički sa životinjama; i da je sam taj vrhovni elemenat u čoveku, tj. um i razum, potčinjen nečem još boljem: samoj istini, Jedinorodnom Sinu Božjem. Jer čovek nije u stanju da vlada nad onim što je niže, dok ne potčini sebe nečem višem. I to je mir koji je dat na zemlji ljudima dobre volje (Lk. 2, 14); to je potpun i savršen život. Iz takvog jednog carstva, u kome je zaveden savršen mir i red, izgoni se knez ovoga sveta, koji vlada onde gde je pokvarenost i nered.[3]
Bogomudra misao Sv. Grigorija Niskog otkriva nam nove dubine u božanskoj vrlini mirotvorstva. Blaženstva, veli Svetitelj, koja prethode ovome takva su, da je svako svešteno i sveto, ali ovo je u pravom smislu svetilište i svetinja nad svetinjama. Jer ako je najveće blago – videti Boga, onda – postati sin Božji, nesumnjivo je veće od svega.[4] Bog, koji je toliko moćan i veliki, da se ne može ni videti, ni čuti, ni mišlju postići, prima za sina svog čoveka, to ništavilo među bićima, taj pepeo, to seno, tu taštinu. Može li se naći dostojna zahvalnost za ovakvu milost? Čovek prekoračuje granice svoje prirode, postaje od smrtnog besmrtan, od prolaznog – neprolazan, od jednodnevnog – večan, jednom rečju: od čoveka – Bog. Jer onaj koji se udostojio da postane sin Božji, bez sumnje će imati u sebi dostojanstvo Oca, postavši naslednik svih Očevih dobara.[5]
Takva je nagrada, a kakav je to podvig? – Ako budeš mirotvorac. Izgleda da je i delo, za koje je obećana takva nagrada, novi dar. Među nasladama u ovom svetu šta je slađe za ljude od mirnog života? Ma kakva prijatnost u životu, da bi bila prijatna, potreban joj je mir.[6]
Blaženi mirotvorci. U dve reči predlaže se lek od mnogih neduga. Šta je mir? Mir je ljubavlju ispunjeno raspoloženje prema saplemeniku. A šta je suprotno ljubavi? Mržnja, gnev, razdraženost, zavist, zlopamćenje, licemerstvo, nevolje rata. Eto od kolikih i od kakvih neduga je predohrana ovaj lek. Jer mir stoji nasuprot svemu pobrojanom, i svojim prisustvom uništava zlo. Kao što se vraćanjem zdravlja uništava bolest, i pojavom svetlosti progoni tama, tako sa pojavom mira iščezavaju sve strasti, izazvane suprotnim.[7]
Ko pobrojane strasti iskorenjuje iz ljudskog života, blagoraspoloženjem i mirom vezuje ljude i dovodi u prijateljsku slogu, ne vrši li zaista delo božanske moći, istrebljujući u rodu ljudskom ono što je rđavo i mesto toga uvodeći zajednicu dobara? Stoga Gospod i naziva mirotvorca sinom Božjim; jer darujući to ljudskom životu, on postaje podražavalac Boga istinoga. Dakle, blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati. Ko upravo? Podražavaoci Božjeg čovekoljublja; oni koji u svome životu pokazuju ono što je svojstveno Božjoj delatnosti. Dobrotvorni Davalac dobara i Gospod potpuno istrebljuje i u ništa pretvara sve što nije srodno dobru i što mu je tuđe, i od čoveka zahteva ovakvu delatnost: progoniti mržnju, prekidati rat, uništavati zavist, sprečavati bitke, iskorenjivati licemerstvo, gasiti u srcu zlopamćenje, i na mesto svega toga uvoditi ono što je suprotno tome. Kao što sa uklanjanjem tame nastupa svetlost, tako umesto gore pobrojanoga pojavljuju se plodovi duha: ljubav, radost, mir, dobrota, dugotrpeljivost, i sva ostala blaga koje Apostol navodi (Gal. 5, 22-23). Stoga, kako da ne bude blažen razdavalac božanskih darova koji se darovima upodobljuje Bogu, i koji svoje dobrotvorstvo upodobljuje Božjoj velikodarežljivosti? No, možda, ovo blaženstvo ima u vidu ne samo dobro koje se čini drugima, nego se u pravom smislu mirotvorcem naziva onaj koji metež tela i duha i međusobnu borbu prirode u sebi samoj dovodi do mira i sloge, kada već prestaje zakon telesni koji se suproti zakonu uma (Rm. 7, 23), i, potčinivši se boljem carstvu, postaje služitelj božanskih zapovesti. Bolje je držati se misli, izražene Svetim Pismom, a to je: život uspevalaca nije u dvojstvenosti nego u tome da, kada je u nama razvaljen „zid podvojenosti“ (Ef. 2, 14) poroka, kroz sjedinjenje sa boljim „oboje“ se sastave u jedno. Dakle, pošto verujemo da je Božanstvo prosto, nesloženo i neopisivo, to se i ljudska priroda, kada zbog takvog umirenja postane tuđa dvojstvenosti, tačno vraća dobru, postajući prosta, neopisiva i u pravom smislu jedna, te je u njoj jedno isto i vidljivo sa sakrivenim i sakriveno sa vidljivim. Tada se stvarno potvrđuje blaženstvo, i takvi se u pravom smislu nazivaju sinovima Božjim, jer su postali blaženi po obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista.[8]
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda 15, 4; s. 228; str. 154.
  2. tamo, ad loc.
  3. ibid., book I, chap. II, 9; p. 4.
  4. O blaženstvima, Slovo 5; str. 451.
  5. isto, str. 454.
  6. isto, str. 455.
  7. isto, str. 458.
  8. isto. str. 465-7.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *