NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI ČISTI SRCEM, JER ĆE BOGA VIDETI“
 
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Evo božanske vrline koja čoveka prenosi na nebo, te Boga vidi. Evo najkraćeg puta između čoveka i Boga; ide li čovek njime, on stalno vidi Boga. I u tom bogoviđenju on doživljuje neiskazano blaženstvo. Čisto srce je najvidovitije na zemlji oko, jer vidi i ono što je nevidljivo: Boga (sr. 2 Kor. 4, 18). U svemu vidljivom, i iza svega vidljivoga, čisto srce vidi ono što je nevidljivo, ono što je večno, ono što je Božje. Vidi i oseća da sav ovaj vidljivi svet nije drugo do raskošni ogrtač kojim se ogrnulo Nevidljivo. A zvezde, a ptice, a ljudi, a bilje, a životinje, a cveće, nisu li to misli Božje i reči Božje – procvetale materijom, bojom, mirisom; pa još – osećanjem, saznanjem, ljubavlju, istinom, dobrotom, milošću, samilošću?
Videti Boga srcem? To znači: imati Boga u srcu, nositi Ga u srcu, živeti Njime, osećati Njime, misliti Njime; jednom rečju: biti bogonosac. U stvari, svaki je čovek još od utrobe majke svoje bogonosac, jer nosi u sebi lik Božji, i u njemu začetke božanskih savršenstava (sr. Jn. 1, 9). Naznačenje, božansko naznačenje čoveka u ovom svetu i jeste da bude bogonosac. Razvije li u sebi bogolike začetke pomoću evanđelskih vrlina, on postepeno „raste rastom Božjim“ (Kol. 2, 19); to jest, sve što je bogoliko u njemu raste ka svome božanskom savršenstvu dok ne dostigne „u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 13). Takav čovek je zaista bogonosac i hristonosac, i u njemu Gospod Hristos živi kroz svoje božanske vrline. Njegovo je srce čisto od svakoga greha, jer ima Hrista u sebi. A gde je Hristos, tu nema mesta grehu. Živp li Gospod Hristos u srcu čovekovom, On razliva po celom biću njegovom neiskazano blaženstvo. I hristonosac radosno podnosi evanđelske napore i trudove, i pomoću božanskih vrlina bdi nad srcem svojim da se ne uvuče u njega neki greh, neka prljavština.
Bogonosac i jeste pravi čovek, jer je u njemu sve normalno i prirodno, onakvo kakvo je izašlo iz ruke Božje, pa se još razvilo i usavršilo Bogočovekom Hristom. Čovek je samo Bogom pravi čovek, prirodan čovek, normalan čovek. Sve pak što u čoveku nije od Boga, neprirodno je, nenormalno je. A to je: greh, zlo i smrt. Bogočovek Hristos je u stvari jedini normalan i prirodan čovek, jer u Njemu nema ni greha, ni zla, ni smrti. Svaki pak drugi čovek postaje normalan, i prirodan kada sebe očisti, ispravi, osveti, obogočoveči Bogočovekom. Učini li to, postaje bogonosac, postaje čovek čista srca, koji danonoćno stoji sa plamenim mačem evanđelskih vrlina na vratima srca svog, čuvajući ga od svakoga greha. Jer greh i jeste jedina prljavština koja toliko zagadi i obolesti srce, da ono obnevidi i zamre za sve što je uzvišeno, besmrtno, božansko. Pre greha, i do greha, srce je bilo oko koje je Boga videlo. To je bila normalna i prirodna delatnost njegova. Takvo je bilo Adamovo srce do pada. Ali, grehom je obolelo i obnevidelo to bogovidno oko. Bezgrešni Bogočovek je i došao među ljude da ih izleči od te bolesti, da im vrati bogovidnost. I Hristov čovek postaje bogovidac, jer prethodno postaje bogonosac. I svim bićem oseća da je izuzetno blaženstvo – biti čovek.
Nesreća je, i tuga, i bol – imati nečisto srce. Jer svaki greh kane u srce pomalo tuge, pomalo bola, pomalo nesreće. A kada se gresi odomaće i nakote u srcu, onda se ta nesreća, ta tuga, taj bol postepeno razrastu i razviju u čitavu tragediju, u čitavo prokletstvo. I tužne činjenice se polome tvrdeći ovo: zaista je tragedija, zaista je prokletstvo – biti čovek. I s pravom bi se, po zakonu logičkog mišljenja, evanđelskoj tezi o blaženstvu čistih srcem mogla suprotstaviti antiteza o tragediji nečistih srcem. Ona bi glasila: Nesrećni su, tužni su, jadni su, prokleti su nečisti srcem, jer neće Boga videti. A videće – koga? Nesumnjivo đavola, kad – tad. Jer greh, kao lukava demonska sila, najpre skriva odvratni lik đavola; a kad ovlada čovekom, on mu ga pokaže u svoj gnusobi i gadosti njegovoj. Kao što se pomoću vrlina useljuje u srce Bog, tako se pomoću grehova useljuje u srce đavo, te je čovek, hteo – ne hteo, bogonosac ili đavonosac, bogovidac ili đavovidac.
Od greholjublja dolazi nečistota srca. Greholjupci su ponajviše duhovni slepci, i kao takvi ponajčešće bezbožnici, jer ne vide Boga niti išta Božje. A ne vide zato što ne osećaju Boga. A ne osećaju Boga zato što im je srce ispunjeno gresima koji zatupljuju, zakržljuju, sasušuju, paralizuju i uništavaju u srcu čovečijem osećanje Boga, dok ga najzad sasvim ne umrtve. Ovaj poslednji stadijum je vrhunac ođavoljenja: đavo ulazi u čoveka kao „u dom svoj“ (Mt. 12, 44). Gresi najpre propute put đavolu u dušu čovekovu, koji se i useljuje u čoveka kada njime ovlada greholjublje. Najočigledniji primer: Juda Iskariotski (sr. Jn. 13, 2. 27; Lk. 22, 3). Ali je i ovo istina: evanđelske vrline najpre propute put Bogu u dušu čovekovu, pa se onda Bog useljuje u čoveka pretvarajući ga u svoje obitalište (sr. Jn. 14, 21. 23; 17, 2126; 2 Kor. 6, 16). Prirodno je da za gresima dolazi tvorac greha, a za vrlinama – tvorac vrlina. Prirodno je da đavo boravi u carstvu greha i zla, kao što je opet prirodno da Bog boravi u carstvu vrline i dobra. Svaka vrlina vezuje čoveka sa Bogom, ali i svaki porok vezuje čoveka sa đavolom. Otuda su, po pravilu, dobri ljudi pobožni, a rđavi – nepobožni. Greh je uvek bogoborac, uvek ratuje sa Bogom (sr. Rm. 8, 7; Jak. 4, 4), sa krajnjom željom: da nestane Boga, da Ga nema. Iza bezbožnosti uvek se skrivaju čitavi legioni grehova i strasti. Greh ne voli Boga, zato i neće Boga. To je prirodna logika greha i zla. Jer je Bog samim bićem svojim sušta suprotnost grehu i zlu. Pravilo je: ljudi nečista srca obično ne veruju u Boga, jer Ga ne vole. A ne vole Ga zato što vole greh i zlo. Priroda pak ljudska ne može istovremeno služiti Bogu i đavolu (sr. Mt. 6, 24). Kakvu zajednicu ima Hristos s Velijarom, svetlost sa tamom? (2 Kor. 6, 15). Od greholjublja u čoveku zamru, i najzad potpuno izumru bogočežnjiva osećanja i sile; i čovek postaje duhovno mrtav: ne oseća Boga, zato i ne veruje u Boga, zato i tvrdi: nema Boga. To su oni duhovni mrtvaci koji ni u ovaploćenom Bogu ne vide, i ne osećaju, i ne priznaju Boga. Za njih je Spasitelj i rekao: „Ostavite neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace“ (Mt. 8, 22).
Ko su „čisti srcem“? – Na prvom mestu svetitelji, jer su očistili sebe od svake prljavštine duha i tela. Čistota i jeste svetlost. Postiže se, na koji način? Na taj način što čovek evanđelskim vrlinama potisne iz sebe sve grehe i stalno živi u tim vrlinama. Gordost se potisne smernošću, mržnja – ljubavlju, gnev – krotošću, surovost – milosrđem, neosetljivost – samilošću, pohota – molitvom i postom, zloba – dobrotom, zlopamćenje – praštanjem, osvetoljubivost – blagošću, malodušnost – verom, očajanje – nadom. Kada se sve evanđelske vrline stope u jednu svevrlinu, i ona postane naše stalno, ieizmenljivo raspoloženje, eto vam svetosti, i u svetosti čistote, i u čistoti bogoviđenja, i u bogoviđenju blaženstva. Svaka evanđelska vrlina očisti pomalo srca, a sve skupa – očišćuju celo srce. Jedna vrlina istera iz srca jednu vrstu greha, a druga – drugu, a treća – treću, dok svevrlina ne istera iz srca sve grehe, i čovek uzaživi svima vrlinama istovremeno. Neprekidno življenje u svima vrlinama stvara čistotu srca koja je svetost. Bog „boravi u svetima“, – kako da Ga oni ne vide kad je On u njima, kad je On za njih sve u svemu? Samo po meri sebeočišćenja, sebeosvećenja čovek i vidi Boga. Ko je potpuno očistio, osvetio sebe, taj vidi Boga, i oseća Boga kao najneposredniju i najglavniju stvarnost i u sebi i u svetu oko sebe. Štaviše: on jače oseća Boga nego sebe, i sebe oseća kao sebe samo Bogom i u Bogu. U njega bogoosećanje ide ispred njegovog samoosećanja i samosaznanja. On svim bićem oseća da su i samo njegovo samoosećanje i samo njegovo saznanje dar od Boga.
Svete vrline stvaraju sveto raspoloženje u duši, postepeno se pretvaraju u našu prirodu, te čovek i misli njima, i oseća njima, i živi njima. A svete misli, a sveta osećanja, zar nisu to oči, bezbrojne oči, koje Boga vide? Jer svetost samom prirodom vuče i odnosi Jedino Svetome; i svetome se daje Sveto, i sam izvor svega svetog i svih Svetinja: Bog. Otuda liturgijska istina: „Svetinje svetima“. Čovek je i stvoren sa bogolikom dušom, da bi ga sama priroda duše vukla Bogu. Za čoveka su bogočežnjiva sveta raspoloženja duše i prirodna i logična. Razviti ih do najviše mere i učiniti ih suštinom svoga bića i životom svoga života – i jeste cilj čovekova postojanja i na zemlji i na nebu. Zato je Svesveti izrekao: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ – Bog (Mt. 5, 48). I još preko svetog Apostola naredio: „Budite sveti u svemu življenju svom, vladajući se po Svecu (tj. po Hristu) koji vas je pozvao. Jer je pisano: Budite sveti, jer sam ja svet“ (1 Petr. 1, 1416).
Bez svetosti nema bogoviđenja. Apostol Pavle kao da objašnjava šesto blaženstvo kada blagovesti: „Bez svetosti – χωρις αγιαςμου – niko neće videti Gospoda“ (Jevr. 12, 14). Čoveku je neophodna lična svetost da bi mogao videti Boga. Što manje svet čovek, sve manje vidi Boga; okoreli grešnik Ga nimalo ne vidi, jer Ga nimalo ne oseća; ne daju mu gresi. Jer je za okorelog grešnika prirodno osećati da je zlo najneposrednija i najočiglednija stvarnost, jer je gresima zlo – i logično i prirodno i svoje, a Bog im je nešto tuđe, strano, nelogično, neprirodno, nepotrebno, pa stoga i – nepostojeće. Stope li se gresi sa dušom čovekovom, onda oni učestvuju i u njenim mislima, i u njenim osećanjima, i u njenim delima, i sve što je njihovo i njima slično, čovek oseća kao svoje i čini kao svoje. Ali i suprotno je istina: stope li se božanske vrline sa dušom čovekovom, onda one učestvuju u celokupnom životu čovekovom, te sve što je njihovo, a to je Bog i Božje, čovek i vidi i oseća kao nešto svoje. Iz prljavog izvora ističe prljava voda, iz čistog – čista. Iz ogrehovljene, prljave, nečiste duše izlaze grešne, prljave, nečiste misli i osećanja: a iz dobrodeteljne, svetle, čiste duše izlaze dobre, svetle, čiste misli i osećanja. To je božanska istina, izrečena svetim Apostolom: „Čistima je sve čisto; a prljavima i nevernima ništa nije čisto, nego su im prljavi i um i savest“ (Tit. 1, 15).
Osnovno je novozavetno pravilo bogopoznanja: „Bez svetosti niko neće videti Gospoda“ (Jevr. 12, 14). Bez svetog života nema istinskog bogopoznanja,jer nema istinskog bogoviđenja. Da bi čovek poznao Boga živog i istinitog, mora prethodno svetim životom osvetiti svoj glavni organ poznanja: srce. Osveti li njega, osvetio je sa njim i um, i savest, i volju, i čula; jednom rečju: osvetio je i dušu i telo. Gospod je rekao: blaženi čisti srcem. A zašto nije rekao: blaženi čisti umom, okom, savešću, telom? Zato što Gospod pod srcem razume vascelog čoveka, svu psihofizičku prirodu njegovu. Srce je centar i žiža čovečijeg bića, čovečije ličnosti. Ono je izvor svih misli, svih osećanja, svih želja, svih dela. Tu istinu o srcu čovečijem Gospod ovako izražava: „Iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, lažna svedočanstva, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje“ (Mk. 7, 2122; Mt. 15, 19). Ove reči Gospodnje znače: ako je nečisto srce, nečist je um, nečista – savest, nečista – duša, nečisto – telo; a ako je čisto srce, čist je um, čista – savest, čista – duša, čisto – telo. Gresi prljaju srce, čine ga nečistim, poganim; vrline ga očišćuju od grehova, čine čistim, svetim. A na prvom mestu: sam Bog vrlina – Gospod Hristos. Evanđelska je istina: „Krv Isusa Hrista očišćava nas od svakoga greha – κιαθαριζε ημας απο παςης αμαρτιας, ali pod jednim uslovom: „ako u svetlosti hodimo kao što je On sam u svetlosti“ (1 Jn. 1, 7). Božanskom svetlošću Hristovom treba stalno prati srce svoje i spolja i iznutra, da bi bilo čisto i sveto, i od svakog greha slobodno. A čovek to čini, ako živi Evanđeljem Hristovim. A Evanđeljem Hristovim živi, ako ide putem Hristove Pravde, Hristove Istine, Hristove Ljubavi, Hristove Dobrote, Hristove Smernosti, Hristove
Krotosti i ostalih bogočovečanskih vrlina. Srce, Hristom očišćeno; srce, Hristom osvećeno, – eto oka koje Boga vidi, i zna; zna na osnovu svog ličnog iskustva. To je jedino istinsko bogopoznanje u čovečanskom svetu, jer je zasnovano na svetom iskustvu. A sveto iskustvo ne obmanjuje; jedino ono svu istinu o Bogu kazuje.
Rečeno je: Blaženi čisti srcem! Time kao da je rečeno: Blaženi sveti srcem! Čistota, svetost, blaženstvo, to su sinonimi i sačinjavaju jednu celinu, jer su od iste duhovne građe. Svete misli, sveta osećanja, sveta raspoloženja, to su nevidljivi kapilari koji sve svoje životne, stvaralačke, besmrtne, večne sile crpu iz neiscrpnih izvora Božjeg života, Božjeg stvaralaštva, Božje besmrtnosti, Božje večnosti. Sve se to rizniči u srcu. Čisto srce ne znači vacuum: u njemu nema grehova, ali je puno svetih misli, svetih osećanja, svetih raspoloženja, kojima nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Kroz svete vrline u čisto srce se stalno s neba slivaju i razlivaju neiskazana blaženstva, kojima nikakva smrt nauditi ne može. Imati srce, – to je veliki dar i velika muka. Nečisto srce – velika je muka, čitav pakao. Tamo gadi ihže njest čisla, po reči Sv. Serafima Sarovskog.[1] Čisto srce – veliki je dar, velika radost, veliko blaženstvo, čitav raj, jer u njemu živi Bog sa svojim savršenstvima. Pita li neko, šta je raj u našem zemaljskom svetu, nepogrešivi odgovor može biti samo jedan: raj je – čisto srce, sveto srce. A pakao? – Nečisto srce. Iako živi u ovom svetu, čovek je naslonjen na one svetove, i duša mu se stalno pruža ka drugim svetovima. Stoga nije ni lako, ni veselo – biti čovek. Očisti li sebe od greha, – eto raja na zemlji, eto blaženstva za koje ne znaju druga zemaljska bića. Zato se o čoveka otimaju svetovi.
Kada sve evanđelske zapovesti uzažive u srcu, i prođu kroz njega od vrha do dna i od početka do kraja, onda se srce očisti i ispuni večnom božanskom ljubavlju, onda se i savest očisti i zanavek ispuni Bogom (sr. 1 Tm. 1, 5). Pita li se, gde je sav čovek, evanđelski odgovor je jedan: sav čovek je u srcu. Tu i sva savest njegova, tu i svi svetovi njegovi. Najteže je očistiti od zla savest, tog palog anđela u čoveku, koji je sav od najtananije građe. Savest se čisti samo – „putem novim i živim“. A to je? – Krvlju Isusa Hrista (sr. Jevr. 9, 22). Pričešćuje li čovek savest svoju životvornom krvlju Bogočoveka Hrista, savest njegova zablista anđelskom čistotom, i postaje mu nepogrešivi vođ koji ga sa sigurnošću vodi putevima božanske besmrtnosti i večnosti. A svi ti putevi završavaju carstvom nebeskim, u kome je raj sa svima svojim blaženstvima.
Samo neprekidno živeći pomoću svetih evanđelskih vrlina, samo neprekidno doživljujući božansku svetost u vascelom biću svom, čovek očišćuje sebe od svake prljavštine tela i duha (sr. 2 Kor. 7, 1). Tako se u čoveku nastanjuje ona sveta božanska sila koja daleko drži od njega svaki greh i svako zlo, osigurava mu čistotu srca, i u njoj – beskrajno blaženstvo. Kroz svete evanđelske vrline u čoveku se postepeno nastanjuje sam Duh Sveti koji i daje srcu ljudskom sve božanske sile koje su mu potrebne za spasenje od greha, smrti i đavola, i neophodne za život besmrtni i u ovom i u onom svetu (sr. D. A. 15, 89; 2 Petr. 1, 3). Iz Evanđelja je jasno: nema očišćenja bez osvećenja, niti čistote bez svetosti. I obratno: nema svetosti bez čistote. Jer čistota od grehova postiže se jedino svetim življenjem u božanskim vrlinama. U velikom i mučnom podvigu očišćenja i osvećenja srca učestvuju složno sve evanđelske vrline, predvođene verom i molitvom. Jer se „svako stvorenje Božje“, a najpre bogoliko srce čovečije, „osvećuje rečju Božjom i molitvom“ (1 Tm. 4, 5). Sve pak što prlja čoveka i srce njegovo čini nečistim, – a to su gresi, poroci, strasti, i njihovi tvorci – nečisti dusi, – izgoni se iz srca „samo molitvom i postom“ (Mt. 17, 21). Da, samo molitvom i postom! To je sveistinita reč bezgrešnog Spasitelja. A verom se useljuje Hristos u srce čovečije, – to je takođe sveistinita reč bezgrešnog Spasitelja (Ef. 3, 17). A da Gospod Hristos zanavek ostane u srcu čovečijem, to čovek postiže tvoreći zapovesti Gospodnje, hodeći kao što je On hodio, živeći kao što je On živeo (sr. Jn. 14, 21-23; 1 Jn. 1, 7; 2, 6; 1 Petr. 1, 15). Nema sumnje, blaženstvo čistih srcem je u ovome: oni serafimski revnosno i heruvimski vidovito čuvaju Gospoda u srcu svom, ali i srce svoje u Gospodu (sr. Gal.2, 20; Flb. 4, 7).
„Boga niko nikada video nije“ (Jn. 1, 18), – to je istina koja važi do Hrista. Ali od Hrista važi ova istina: „Jedinorodni Sin, koji je u naručju Oca, On Boga objavi“ (Jn. 1, 18), pokaza. Jer u Jedinorodnom Sinu Božjem, Bogočoveku Hristu: „živi sva punoća Božanstva telesno – κατοικει παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως“ (Kol. 2, 9; sr. 1, 19, Ef. 1, 23), tj. Bog žnvi u telu, kao pravi čovek. I ko vidi Bogočoveka Hrista, u samoj stvari vidi Boga. Zato je On i rekao za sebe: „Koji vidi mene – vidi Oca“ (Jn. 14, 9). Samo, ovde se podrazumeva viđenje, kakvo je moguće za ljudsku prirodu. Čovek, kao ograničeno i relativno biće, nije u stanju da vidi samu suštinu Boga, niti da je potpuno pozna. U tom pogledu važi istina koju je sveti apostol Pavle izrazio: „Bog živi u svetlosti nepristupačnoj; Njega niko od ljudi nije video, niti može videti“ (1 Tm. 6, 16). Ljudska priroda nije u stanju da podnese neposredno viđenje Božje suštine. To je istina koju je Bog još u Starom Zavetu objavio ljudima: „Ne može čovek mene videti i živ ostati“ (2 Mojs. 33, 20).
Ljudi mogu videti Boga samo donekle, i to u oblicima koji su pristupačni ljudskoj prirodi. I u samom Bogočoveku Hristu Bog je sakriven iza tela kao iza zavese (sr. Jevr. 10, 20). A kada večna svetlost Božanstva zasija jače kroz Njegovo telo, onda sveti učenici Njegovi padaju ničice na zemlju, jer ne mogu da podnesu njen blesak. Kao što se desilo pri Spasovom preobraženju. A kada Gospod Isus dopusti da večna svetlost Njegovog Božanstva zasija malo jače, onda i neustrašivi Savle pada od nje na zemlju i – oslepljuje! (D. A. 9, 39). Kada bogovidac Mojsije vidi Boga, on Ga vidi u obliku, pristupačnom za ljudsku prirodu. To važi i za patrijarha Jakova kada veli: Boga videh licem k licu (1 Mojs. 32, 30). To važi i za bogoviđenje Sv. proroka Isaije (Is. 6, 113), i za sva viđenja Boga od strane mnogih ugodnika Božjih: oni vide ne Njegovu suštinu, nego postaju vidioci i zajedničari Njegove večne sile i energije, svojstvenih Njegovoj prirodi. Ali u svemu tome važno je ovo: viđenje Boga daje se samo ljudima čista srca, ljudima koji su pomoću božanskih vrlina osvetili svoje srce i stalno doživljuju Boga doživljujući Njegovu Istinu, Njegovu Pravdu, Njegovu Ljubav, i ostale božanske vrline. Istinita je reč svetog blagovesnika: „Ako imamo ljubav među sobom, Bog u nama boravi“ (1 Jn. 4, 12). Što važi za Ljubav božansku, važi i za Pravdu, i za Istinu, i za Dobrotu, i za sve Božje u čoveku. Jer Bog boravi u čoveku kroz evanđelske vrline, ispunjujući njegovo biće neiskazanim blaženstvom koje počinje u ovom, da bi se večno produžilo u onom životu.
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Ovde Spasitelj naziva čistima one, veli Sveti Zlatoust, koji su stekli vascelu vrlinu – καθολικην αρετην -, i ništa rđavo ne osećaju u sebi, ili one što život provode u celomudriju – εν σωηροσυνη – ,[2] jer da bismo Boga videli, ništa nam nije tako potrebno kao ova vrlina. Stoga je i apostol Pavle rekao: „Mir imajte i svetost sa svima, bez koje niko neće videti Gospoda“ (Jevr. 12, 14). Ovde se razume viđenje, kakvo je moguće za čoveka. Pošto mnogi bivaju milostivi, ne otimaju, niti su srebroljupci, a bludniče i odaju se razvratu, to Spasitelj, pokazujući da nije dovoljno ono prvo, dodaje i ovu zapovest.[3]
O ovom blaženstvu Blaženi Teofilakt veli: Mnogi ne otimaju, i pre su milosrdni, ali bludniče, te se tako u drugom pogledu pokazuju nečisti. Hristos, dakle, naređuje da se uz druge vrline neguje i čistota, ili celomudrije, ne samo po telu nego i po srcu, jer bez svetosti i čistote niko neće videti Gospoda. Kao što se u ogledalu, samo ako je čisto, ogledaju lica, tako je i sozercalje Boga i razumevanje Svetoga Pisma dostupno samo čistoj duši.[4] Jer bez svetosti, to jest bez celomudrija niko neće videti Gospoda. Čisti srcem su, veli Zigaben, celomudreni – o( ocoeppovec;. Jer kao što ogledalo, samo ako je čisto, odražava likove, tako i čista duša prima viđenje Boga.[5]
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Ovo obećanje je takvo, veli Sv. Grigorije Niski, da prevazilazi svaku granicu blaženstva. Jer posle takvog blaga, ko će poželeti što drugo, imajući sve u onome što je video? Obično u Sv. Pismu reč videti znači što i imati (Ps. 127, 6; 26, 10). Stoga, ko vidi Boga, on u samom viđenju već ima sve što sačinjava sva blaga: beskonačni život, večnu netruležnost, besmrtno blaženstvo, beskrajno carstvo, neprestano veselje, istinitu svetlost, duhovnu i slatku hranu, nepristupnu slavu, neprekidno radovanje i svako dobro.[6]
Čistome srcu daje se da vidi Boga. To znači da i čistota srca nije nemoguća, sa kojom se iostaje blažen. Ali, kako se sa ovim može pomiriti ono što govori veliki Jovan: „Boga niko nikada video nije“ (Jn. 1, 18), i ono što tvrdi visokog uma Pavle: „Njega niko od ljudi npje video, niti može videti“ (1 Tm. 6, 16)? Potrebno je, veli sveti filosof, reći ovo: Priroda Božja, sama po sebi, po svojoj suštini, stoji iznad svakog mišljenja, kao nešto nedostupno mislenim kombinacijama i nezbliživo sa njima; i u ljudima još nije pronađena nikakva sila za postignuće nepostižnog, i nije izmišljeno nikakvo sredstvo za shvatanje neshvatljivog. Stoga veliki Apostol naziva Božje puteve neistražljivima (Rm. 11, 33), označujući ovom rečju da na onaj put, koji vodi poznanju Božje suštine, ne mogu ni stupiti ljudske misli. Ali, iako je takav po prirodi Onaj koji je iznad svake prirode, i još – nevidljiv i neopisiv, ipak u drugom pogledu biva vidljiv i dostižan. Načini za to su mnogi. Na prvom mestu, po vidljivoj u vasioni mudrosti, može se u izvesnoj meri videti Onaj koji je sve stvorio mudrošću. Posmatrajući krasotu tvorevine, mi izvodimo pojam ne o suštini već o mudrosti Onoga koji je sve premudro stvorio. Ako razmišljamo o uzroku našeg života, da je Bog, ne po neophodnosti nego po dobroj slobodnoj volji, pristupio stvaranju čoveka, opet kažemo da smo i na ovaj način videli Boga, pošto smo saznali njegovu dobrotu a ne suštinu. Tako i sve ostalo što nas privodi pojmu o boljem i uzvišenijem, mi nazivamo poznavanjem Boga, jer svaka uzvišena misao predstavlja Boga našem gledanju. Jer i moć, i čistota, i neizmenljivost, i sve tome slično, stvara u našoj duši predstavu o nekom božanskom i uzvišenom pojmu. Iz rečenoga jasno se vidi da je Gospod istinit u svome obećanju kada kaže da će čisti srcem videti Boga; n ne laže Pavle kada tvrdi da niko nije video Boga, niti može videti. Jer Nevidljivi po prirodi postaje vidljiv u dejstvima (u energijama), u onome što je oko Njega.[7]
Gospod Hristos naziva blaženstvom ne znati nešto o Bogu, nego imati u sebi Boga, jer je rečeno: Blaženi iisti srcem, jer će Boga videti. Očišćenom oku duše Bog se predlaže ne kao neko gledalište, to nam sam Logos objašnjava kada kaže: „Carstvo Božje je unutra u vama“ (Lk. 17, 12). A ove reči znače, da onaj koji očisti srce svoje od svega veštastvenog i od strasnog raspoloženja, u svojoj vlastitoj lepoti vidi lik Božje prirode. Jer u tebi je smeštena tvoja mera za postiženje Boga, Koji te je tako stvorio, da je odmah ostvario u prprodi takvo dobro. Jer je u sastavu tvom odrazio sličnosti dobara svoje vlastite prirode, kao da ih je urezao na nekom vosku. Ali porok, pošto je zbrisao bogolike crte, učinio je beskorisnim dobro, zatrpano odvratnim pokrivačima. Stoga, ako revnosnim životom spereš nečistotu, koja se naslagala u tvom srcu, opet će zasijati u tebi bogolika lepota. Kao što gvožđe, kada se s njega skine rđa, iako je dotle bilo crno, sada na suncu lije iz sebe neke zrake i sija; tako i unutrašnji čovek, koga Gospod naziva srcem, kada se očisti rđa nečistote koja se pojavila na njegovom liku od ljubavi prema zlu, opet počne da liči na prvolik, i postaje dobar; jer ono što liči na dobro, nesumnjivo je dobro. Stoga, ko vidi sebe, taj u sebi vidi i ono što želi; i tako čisti srcem postaje blažen, jer, gledajući svoju vlastitu čistotu, on u tom liku vidi prvolik. Jer kao što oni koji vide sunce u ogledalu, iako ne upiru pogled u samo nebo, ipak gledaju sunce u ogledalu ne manje od onih koji gledaju na sami sunčev šar; tako i vi, kaže Gosiod, iako nemate snage da gledate u samu svetlost, ipak, ako se povratite onoj blagodati lika, kakva vam je bila data u početku, vi ćete naći u sebi ono što tražite. Jer čistota, bestrašće, otuđenje od svakoga zla jeste Božanstvo. Stoga, ako toga ima u tebi, onda, nema sumnje, u tebi je Bog; kada je misao tvoja čista od svakoga zla, slobodna od strasti i daleka od svakog oskvrnjenja, ti si blažen po svojoj vidovitosti. Jer, očistivši se, ti si ugledao ono što je nevidljivo za one koji se nisu očistili; i uklonivši veštastvenu maglu sa duševnih očiju, ti jasno vidiš blaženi prizor na čistom nebu srca. Šta upravo? Čistotu, svetost, prostotu i sve slične svetlonosne odbleske Božje prirode, u kojima je vidljiv Bog.[8]
Kako čovek može očistiti sebe, i srce svoje učiniti čistim, to se može doznati, veli Sveti Grigorije Niski, skoro iz svake evanđelske pouke. U zapovestima, koje u Besedi na Gori dolaze iza Blaženstava, nalazi se jasno učenje o očišćenju srca. Tu Gospod redom propisuje zakone protiv svake vrste poroka. I uopšte, u svakoj zapovesti naći ćeš reč koja, kao oštar plug, iz dubine srca čupa korenje zla i onemogućuje rašćenje trnja.[9]
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Kako su glupi, veli Blaženi Avgustin, oni koji traže Boga spoljašnjim, telesnim očima, dok se On vidi srcem! kao što je i rečeno na drugom mestu: „U prostoti srca tražite Ga!“ (Prem. Sol. 1, 1). Jer prosto srce i jeste čisto srce; i kao što se ova svetlost može videti samo očima koje su čiste, tako se i Bog ne da videti dok nije čisto ono čime se On može videti.[10] Čistima srcem data je moć da vide Boga, kao onima koji imaju čisto oko za posmatranje večnih predmeta.[11]
Najčudesniji bogovidac među svetim Ocima, Sveti Simeon Novi Bogoslov, odlučno tvrdi: „Ne govorite da je Bog nevidljiv za ljude! Ne govorite da ljudi ne vide Božansku svetlost, ili da je to nemoguće u sadašnje vreme! Nikada to nije bilo nemoguće, nego je čak i veoma moguće za one koji žele, naročito za one koji su, provodeći život u očišćenju od strasti, očistili oči uma“.[12] „Čisto srce čine ne jedna, ni dve, ni deset vrlina, nego sve zajedno, slivši se, takoreći, u jednu dobrodeteljnost koja se dostiže na poslednjem stepenu savršenstva“.[13]
 


 
NAPOMENE:

  1. Sr. Psal. 104, 25. O Sv. Serafmmu Sarovskom videti Žitije mod 2. Januarom.
  2. Celomudrije je vrlina koja ne dopušta da se u duši čovekovoj zadrži i nastani rđava misao, rđavo osećanje, rđava želja. Od svega toga duša trsba da je zdrava, cela, čista. Stoga je najbolje reč σωφροσυνη prevesti sa zdravoumlje, celoumlje.
  3. Beseda 15, 4; s 227-8; str. 153-4
  4. tamo, caput 5, vers. 8.
  5. tamo, sar. 5, v. 8; col. 196 A.
  6. Slovo 6; str. 437.
  7. isto, str. 438, 440-442.
  8. isto, ctp. 443-5.
  9. isto, str. 447, 449.
  10. ibid, book I, chap. II, 8; r. 4.
  11. isto, chap. IV, 12; r. 8.
  12. Božanstveniя gimni prep. Simeoia N. Bogoslova, XX, str. 94; prevod s grečeskago, Sergiev Posad 1917.
  13. Slova npen. Simeoia N. Bogoslova, vыpusk vtor., str. 491.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *