NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI GLADNI I ŽEDNI PRAVDE, JER ĆE SE NASITITI“.
 
Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. – Opet blaženstvo u mukama, i to u strašnim mukama, kao što su one od gladi i žeđi. Opet se zbiva sa čovekom nešto tajanstveno, nešto božansko, nešto nebesko. To svemilostivi Čudotvorac vodi po duši šegovoj svoje četvrto duhovno i blaženo čudo i zacaruje ga nad svima njenim svetovima. Blaženstvo koje ovo duhovno čudo razliva po celom biću čovekovom najubedljivije svedoči čoveku da je njegovu dušu posetila večna Istina i nastanila se u njoj.
Gladan ne može sebe sobom da hrani, ni žedan – sebe sobom da poji, jer su i glad i žeđ nešto što se može samo nečim spoljašnjim utoliti i ugasiti. Koji to gladan čovek seče svoju ruku, i jede, da bi tako utolio svoju glad? I koji to žedan čovek reže svoje vene, i pije svoju krv, da bi tako ugaso svoju žeđ? Nego, da bi utolio glad i ugasio žeđ svoga tela, mora uzeti iz sveta oko sebe i hranu i piće. Što važi za telo, važi i za dušu. Kad je gladna i žedna, ona ne hrani i ne poji sebe sobom, nego se pruža izvan sebe i u spoljašnjem svetu traži sebi hranu i piće.
Glad i žeđ duše mogu biti normalne i nenormalne. Nenormalna je glad i nenormalna je žeđ, kada je duša gladna i žedna greha, slasti i strasti. Kroz tu glad i kroz tu žeđ gladuje i žeđuje i traži svoju hranu i svoje piće sve što je grehovno i smrtno u čoveku. A greh i smrt i jesu jedina nenormalnost u biću čovekovom. I zato što su nenormalne, ne mogu se nikad ni ova glad utoliti ni ova žeđ ugasiti. Jer što više hrani sebe gresima i strastima, duša je sve gladnija; i što više poji sebe slastima, ona je sve žednija. To je kao kad čovek žvaće vazduh, da bi utolio svoju glad, ili pije slanu vodu, da bi ugasio svoju žeđ. Najbolji primer za to bludni sin: nikako da utoli svoju nenormalnu glad i da ugasi svoju nenormalnu žeđ, iako ih neprestano hrani i poji strastima i slastima (Lk. 15, 16). Otuda ova glad i ova žeđ predstavljaju prokletstvo za čoveka.
Normalna je glad i normalna je žeđ, kada je duša gladna i žedna večne Istine, večne Ljubavi, večne Dobrote, večne Mudrosti, večne Radosti, večnog Života, večnog Blaženstva; jednom rečju: večne Pravde, Pravde Božje. A normalna je to glad i normalna je to žeđ zato što kroz njih traži svoju hranu i svoje piće sama bogolika suština duše čovekove. Kao bogolika, ona je uvek bogočežnjiva, to jest uvek gladna i žedna svega besmrtnog, svega nebeskog, svega večnog, svega božanskog; uvek gladna i žedna Boga živog i istinitog. Stoga se normalna glad i normalna žeđ duše, ne samo mogu utoliti i ugasiti, već i nasititi jedino Bogom. Otuda one na svima stupnjevima svojim predstavljaju blaženstvo za čoveka.
Kao bogolikom biću, čoveku je urođena glad i žeđ za božanskom Istinom i Pravdom, za božanskom Ljubavlju i Dobrotom, za božanskim Milosrđem i Životom. A kad ih još čovek pojača u sebi, onda nema mira u kostima svojim, već dan i noć traži ono čime lie utoliti svoju glad i ugasiti svoju žeđ. I niko mu to od ljudi ne možedati, jer niko to i nema. No u našem čovečanskom svetu ipak postoji jedno biće koje to ima i daje. To jedno i jedino takvo biće jeste – Bogočovek Hristos. Celokupnim svojim životom i radom On očigledno pokazuje i nepobitno dokazuje, da su u Njemu sva božanska savršenstva oličena i data, i to na čovečanski, ljudski način oličena i data nama, ljudima. Čovekova glad i žeđ za ma kojim božanskim savršenstvom u stvari je glad i žeđ za Njim – Bogočovekom Hristom. I kada u četvrtom blaženstvu objavljuje da su blaženi gladni i žedni pravde, On pod pravdom razume Sebe, kao oličenje svih savršenstava Božjih i čovečanskih. Da je tako, svedoči nam bogonosni Apostol koji Gospoda Hrista naziva pravdom Božjom (Rm. 1, 17; 3, 21-22; 5, 17; 1 Kor. 1, 30).
Gladni pravde nasitiće se, jedino ako se Hristom hrane, jer je On „hleb života koji je sišao s neba“ (Jn. 6, 51. 35), da utoli glad bića ljudskog za nebeskim i besmrtnim (sr. Jn. 6, 50). Žedni pravde utoliće svoju žeđ, ako piju od vode života koju samo Hristos ima i daje (sr. Jn. 4, 12). Hristos sobom predstavlja i jeste jedina prava hrana i jedino pravo piće za svako ljudsko biće; koji god jede tu hranu – neće nikad ogladneti, i koji god pije to piće – neće nikad ožedneti (sr. Jn. 6, 55. 35). A to znači: blaženstvu gladnih i žednih pravde nema kraja, jer je u njima izvor svih blaženstava: Gospod Hristos. Jer hraniti se Hristom, živeti Njime, u Njemu i radi Njega, jeste vrhunac blaženstva za ljudsko biće u svima svetovima.
U četvrtom blaženstvu ima mnogo i od prvog, i od drugog, i od trećeg blaženstva, jer su i siromašni duhom, i evanđelski pečalnici, i krotki – gladni i žedni pravde. Ustvari, sve je to jedno i isto bogočežnjivo raspoloženje, koje se preliva i razliva kroz sve četiri svete vrline. Blažen je ko oseća da je božanske pravde tako malo i u njemu i u ljudima oko njega, pa želi i radi da svu pravdu Božiju ostvari u sebi i u svetu oko sebe. Kao što je zemlja žedna nebeske kiše, tako je i bogolika duša čovekova žedna božanske pravde. Zagleda li čovek jedanput ozbiljno u svoju dušu, mora primetiti ovo: bezbrojni su i beskrajni svetovi bogolike duše, i svi su gladni i žedni Boga, Božje pravde. Samo mi to retko primećujemo, jer su nam gresi paralisali ili narkotizovali bogoliko osećanje pravde. Ako se to osećanje naporom volje rastrese, razbudi, živahne, onda silna glad i žeđ za pravdom Božijom pokuljaju iz svih osećanja našeg bogočežnjivog bića ljudskog. A njih može utoliti i u blaženstvo pretvoriti samo – „pravda Božija“: Hristos. Jer od kako je u našem čovečanskom svetu, On je postao i suština, i merilo, i provera svake više, savršene, božanske pravde. Šta je pravda? Hristos i Njegovo Evanđelje, to jest sve što On jeste, i sve što On oseća, misli, radi. A nepravda? Sve što nije On, i što nije od Njega.
Zato što je oličenje apsolutne božanske Pravde, Bogočovek je i merilo i provera svake pravde i svakog prava na zemlji. Da, svake pravde i svakog prava. Jer samo je u pravdi istinsko pravo čovekovo. Ljudi se polomiše tražeći pravo izvan pravde. A neće da vide da je pravo samo u pravdi, savršeno pravo u savršenoj Pravdi i Pravednosti – Bogočoveku Hristu. Otkuda raspre i ratovi među ljudima? Otuda što hoće pravo mimo pravdu i mimo pravednost. I još: što traže pravdu i pravo onde gde njih nema: u ljudima i u stvarima. A neće da znaju da čovekovo pravo ne može biti ono što nije od pravde i od pravednosti. Logika je toliko posuvraćena kod ljudi, savest toliko poremećena, da mnogi iskreno smatraju da se nepravdom može doći do pravde, nasiljem do – prava, zlom do – dobra. Takvi ljudi, po dubokoj misli bogomudrog Apostola, „drže istinu u nepravdi“ (Rm. 1, 18), to jest drže da se istina i pravda ostvaruju u ovom svetu pomoću laži i nepravde. Ali, to nije najveće zlo; evo još većeg: neki ljudi su toliko izopačeni, toliko okrenuti od normalnog ka nenormalnom, da su čak nenormalno proglasili za normalno: nepravdu za pravdu, laž za istinu, nasilje za pravo, greh za vrlinu, zlo za dobro. I pritom se uporno bore da to ostvare u našem zemaljskom svetu.
Ko će breme života ljudskog učiniti lakim i jaram postojanja ljudskog učiniti blagim? – On, sam On: blagi Gospod Isus. Jer je On i sišao u naše zemaljsko mučilište, da sve muke duha ljudskog uzme na sebe i pretvori ih u blaženstva. Zar nije muka duhu – glad i žeđ za Istinom? A On je – Istina. Eto blaženstva! Svu muku našu za Istinom On pretvara u blaženstvo od Istine, jer nam je daje svu. Zar nije muka duhu – glad i žeđ za besmrtnošću? A On tu muku našu uzima na sebe i pretvara u blaženstvo, darujući nam život večni. Zar nije muka duhu – glad i žeđ za Ljubavlju, za Pravdom, za Dobrotom, za Mudrošću, za svim što je božansko, nebesko, večno? A gle, sve te muke naše On svemilostivi pretvara u blaženstva naša, jer nam sve to daje u izobilju. Sva ta duhovna hrana koju On jedini ima i daje, i jeste hleb života, od koga se nikad ne gladni, i voda živa, od koje se nikad ne žedni. Zato je On jedini i mogao izreći ovo blaženstvo o gladi i žeđi za pravdom, i završiti ga rečima: jer će se nasititi.
Sveistiniti je rekao da će Duh Sveti pokarati svet za pravdu (Jn. 16, 8. 10). Zašto? – Zato što je Hristos – „pravda Božja“ – bio tu, u svetu, i svet nije hteo da Ga primi. Odbacujući Njega, ljudi su stalno gladni i žedni pravde; i u toj gladi grizu i jedu sebe, i jedan drugoga. A to sve zato što se ljudska priroda ne može hraniti sobom, jedući sebe. Koja se to vrsta bića u prirodi hrani time što jede sebe? Kada je tako kod nižih bića koja su i manje složena, i manje vrednosna od čoveka, kako da to ne važi za čoveka? To je osnovna stvarnost života u ovom svetu, pa stoga i osnovni zakon života, koje samo bogoborci ne vide, i ne žele da vide. Zato su uvek i gladni i žedni, uvek i svirepi i bedni. Stoga ih i kara Duh Sveti. Stoga će se na dan Strašnoga suda i „suditi vasionom svetu po pravdi preko čoveka“ – Isusa (D. A. 17, 31).
Robovanje grehu – robovanje je nepravdi (Rm. 6, 13. 20). Ljudi koji robuju gresima i porocima, kao vrlinama, ne traže Hrista, niti Ga hoće. Njima neda greh, neda nepravda, koja drži duh njihov u ropstvu, da krenu ka pravdi. A pravda je i time pravda što se silom ne nameće. Ljudi nepravde, ili sitne pravde, „gledajući da svoju pravdu utvrde, ne pokoravaju se pravdi Božjoj“ (Rm. 10, 3). Carstvo duha ljudskog, koji robuje gresima i porocima, puno je nepravde, nemira, tuge, te u mnogome liči na mali pakao. Takav je duh svakoga čoveka koji hoće da živi sam od sebe i sobom, i od sveta materijalnog oko sebe, a ne od Boga i Bogom. Duh ljudski tek se onda ispuni pravdom, mirom i radošću; tek onda postane mali raj na zemlji, kada se pomoću evanđelskih vrlina sjedini sa Duhom Svetim. To znače bogonadahnute reči svetog Apostola: „Carstvo Božije nije jelo i piće nego pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14, 17). Da, u Duhu Svetom, jer je samo u Njemu svekoliko blaženstvo duha ljudskog.
Po svetom rasuđivanju Svetog Grigorija Niskog, mnogo je stvari koje priroda ljudska želi; stoga je potrebno mnogo obazrivosti, da bismo mogli razlikovati hranljivo od otrovnog, te da ono što duša uzima kao hranu ne bi u nama mesto života izazvalo smrt i razorenje. Gospod Hristos, koji je uzeo udela u svemu što je naše, osim greha (Jevr. 4, 15; 2, 14-18), i postao zajedničar naših slabosti, nije glad proglasio za greh nego je dopustio ovu prirodnu želju za hranom i svojim vlastitim iskustvom doživeo ovu slabost. Jer, pošto je četrdeset dana proveo bez hrane, „naposletku ogladne“ (Mt. 4, 2). Kušač, ugledavši da se u Njemu pojavila slabost – glad, savetuje Mu da je utoli kamenjem, to jest da prirodnu želju za hranom pretvori u neprirodnu. Tvorac hrani ljude hlebom od raznog semenja. Tu mudrost Tvorčevu Kušač osuđuje kao nešto neumesno. Jer ako se kamenje pokaže podesnije za hranu, znači da je Božja mudrost pogrešila u promišljanju o ljudskom životu. „Reci da kamenje ovo hlebovi postanu“, – ovo i dosada govori Kušač onima koji iskušavaju sebe svojom vlastitom željom. Jer kada želja izlazi iz okvira neophodnih potreba, šta je to ako ne savet đavola, koji zabranjuje hranu od semenja i izaziva želju za neprirodnim? Od kamenja jedu hlebove srebroljupci, koji pripremaju bogate i raskošne trpeze od nepravde. Jer tu sve izlazi iz okvira onoga što je neophodno za život. Jer štaima zajedničkog između prirodne potrebe za hranom i srebrnog posuđa koje se ne jede? A ko mesto hleba prinosi ustima zlato, zar zadovoljava tu potrebu? Stoga, kada neko mesto onoga što je podesno za hranu traži nešto što se ne upotrebljava kao hrana, on se prosto bripe o kamenju, jer jedno traži priroda a on je zauzet drugim. Priroda tražp hranu, a spremanje skupocenog posuđa, ukrašenih stolova, stolica, i ostaloga, sve je to briga o kamenju. Ali Spasitelj, koji pobeđuje iskušenje, ne izgoni iz prirode glad, kao uzrok zala, nego, udaljivši samo izlišnu brigu koja se po savetu Kušačevom pridodaje potrebi, prepušta prirodi da se stara o sebi ne izlazeći iz svojih prirodnih okvira. Stoga, pošto „ogladne“ Isus, onda je dostojna hvale glad koja biva u nama kao podražavanje Njemu. Saznamo li pak čega je gladan – „ogladne“ – Gospod, onda ćemo, razume se, saznati silu četvrtog blaženstva, o kome je reč. Kakva je to hrana koju se ne stidi Isus da želi? Posle razgovora sa Samarjankom On govori učenicima: „Jelo je moje da tvorim volju Oca svoga“ (Jn. 4, 34). A očigledna je volja Oca, „koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine“ (1 Tm. 2, 4). Kada dakle On želi naše spasenje i Njegovom hranom postaje naš život, onda iz toga saznajemo našta treba da upotrebimo takvo raspoloženje duše. Našta dakle? Na ovo: da budemo gladni svoga spasenja i žedni Božje volje koja želi spasenje.[1]
Zar je dostojno blaženstva, pita isti sveti mislilac, žudeti samo za pravdom? A ako neko žudi za celomudrenošću, ili mudrošću, ili kojom drugom vrlinom, – zar Spasitelj ne daje blaženstvo i takvome? No, možda, Spasiteljeva reč o blaženstvu gladnih i žednih pravde ima ovaj smisao: pravda je jedna od vrlina; a Sveto Pismo ima običaj da, spomnnjući deo, podrazumeva celinu. Tako, Bog ima mnogo imena; i kada se jedno upotrebi, to ne znači da Mu ostala ne pripadaju. Tako i ovde, reč pravda označava svaku vrstu vrline. Prema tome, blaženi su i gladni i žedni celomudrenosti, i mudrosti, i ma koje druge vrline. Jer je nemoguće da ma koja vrlina, odvojena od ostalih, sama po sebi bude savršena vrlina. Pojam pravde isključuje sve što je rđavo, i obuhvata sve što je dobro; a dobro je sve što se zamišlja kao vrlina. Stoga pravda u četvrtom blaženstvu označava svaku vrlinu.[2]
Spasitelj je rekao: jer će se nasititi. Uspevanje u ma kojoj vrlini, uvek je praćeno ne nekom prolaznom i nestalnom radošću, već radošću neprolaznom i stalnom koja se produžava u toku celog života. Otkuda to? Otuda što se svaka vrlina može svagda uvoditi u delanje, i u toku celog života nema vremena kada bi čovek mogao biti prezasićen dobrog delanja. I celomudrije, i čistota, i svako dobro uvek se uvode u delanje, dok čovek ima u vidu vrlinu, i delanje je praćeno radošću. Kada se vrlina u nekome čvrsto ukoreni, ona se ni vremenom ne meri, ni zasićenošću ne ograničava, već njemu, koji živi njome, uvek dostavlja čisto, živo, silno osećanje njenih vlastitih blaga. Stoga gladnima ovoga osećanja Bog Logos obećava utoljenje gladi, takvo utoljenje, koje nasićenošću raspaljuje, a ne gasn, želju. Jer ko je poželeo vrlinu, taj čini dobro svojom tekovinom, videći u sebi ono što je poželeo. Otuda je blažen onaj koji je bio gladan celomudrija, jer će se ispuniti čistote. A nasićenost njome izaziva ne gađenje nego pojačanje želje; i nasićenost i želja zajednički rastu podjednakom merom. Jer žudnju za vrlinom prati sticanje žuđenoga; i stečeno blago unosi u dušu radost koja ne prestaje.[3]
Ako se treba kosnuti, veli Sveti Grigorije Niski, i nekog smelog tvrđenja, onda, meni izgleda da, pod imenom vrline i pravde, želji slušalaca Gospod predlaže sebe sama, „koji nam postade premudrost od Boga, i pravda, i osvećenje, i izbavljenje“ (1 Kor. 1, 30), a tako isto i „hleb koji silazi s neba“ (Jn. 6, 50), i „voda živa“ (Jn. 4, 10), žeđ za kojom izražava David u jednom psalmu, otkrivajući Bogu ovo blaženo stradanje duše, kada govori: „Žedna je duša moja Boga, Boga života; kada ću doći i pokazati se licu Božijem?“ (Ps. 41, 3). Eto, dakle, po mome mišljenju, istinita je vrlina – dobro bez ičega rđavoga, dobro koje sadrži u sebi sve što je najbolje: sam Bog Logos, – ta „vrlina koja je pokrila nebesa“ (Avak. 3, 3). I potpuno su s pravom nazvani blaženi oni što su gladni te Božje pravde; jer zaista „onaj koji je okusio“ Gospoda (Ps. 33, 9), to jest, onaj koji je primio u sebe Boga, ispunjuje se onim čega je gladan i žedan bio, po obećanju Spasovom: „Ja i Otac doći ćemo, i u njemu ćemo se nastaniti“ (Jn. 14, 23), očigledno, pošto se Duh Sveti već nastanio. Tako je, izgleda mi, i veliki Pavle, koji je okusio one neiskazane plodove raja, i ispunjen bio onim što je okusio, – svagda bio gladan. Jer izjavljuje da je ispunjen bio onim što je želeo, govoreći: „U meni živi Hristos“ (Gal. 2, 20), a kao onaj koji je gladan – stalno se pruža za onim što je napred (Flb. 3, 13), govoreći: „Ne kao da već dostigoh, ili se već usavrših, nego hitam, ne bih li dostigao“ (Flb. 3, 12).[4]
U četvrtom blaženstvu, veli Blaženi Avgustin, Spas govori o ljubiteljima istinskog i neprolaznog dobra. Oni će se nasititi onom hranom za koju sam Gospod kaže: „Jelo je moje da tvorim volju Oca svoga“, koja je pravda; i onom vodom, za koju opet isti Gospod kaže, da će u svakome koji od nje pije ona biti izvor vode koja teče u život večni (Jn. 4, 34. 14).[5]
 
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Slovo 4; str. 406-410.
  2. isto, ctp. 411-413.
  3. isto, str. 414-416.
  4. isto, str. 416-417.
  5. tamo, (engleski prevod), book I, chap. II, 6; r. 4.

 
 

 
 

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *