NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI SIROMAŠNI DUHOM, JER JE NJIHOVO CARSTVO NEBESKO…“
 
Svoju Besedu na Gori, u kojoj izlaže večne, i stoga uvek nove, božanske istine, Spasitelj drži na gori. Pogledaj, veli Sveti Zlatoust, kako je Hristos bio daleko od slavoljublja i gordosti. On nije vodio za sobom narod, nego kada je trebalo da isceljuje, On je sam išao svuda, posećujući gradove i sela. A kada se skupilo mnogo naroda, On sede na jednom mestu i to ne u gradu, ne ni na sred trga, nego na gori, – učeći nas time da ništa ne činimo iz slavoljublja, da se udaljujemo od vreve, naročito kada treba filosofirati i razmišljati o važnim pitanjima. Kada je seo, pristupili su Mu učenici. Vidiš li kako oni napreduju u vrlini, i kako su brzo postali bolji? Narod je motrio na čuda, a učenici su želeli da već čuju nešto uzvišeno i veliko. To je p pobudilo Hrista da počne propoved. On je ne samo isceljivao tela, nego je i duše lečio: čas je činio jedno, čas drugo. Tom brigom, kako o duši tako i o telu, On zatvara bestidna usta jeretika, pokazujući time da je On vinovnik svekolikog života. Tako je postupio i sada. Evanđelist kaže: Otvoriviš usta svoja, učaše ih. Zašto je ovo dodano: otvorivši usta svoja? Da bismo doznali da je On učio čak i onda, kada je ćutao, ne samo kada je govorio; učio, čas otvarajući usta, čas propovedajući delima svojim.[1]
Narod pristupa Isusu, veli Blaženi Teofilakt, da bi video čudesa, a učenici – radi nauke. Posle čudesnih isceljenja tela On leči i duše, da bismo saznali da je On – Tvorac i duša i tela. Rečeno je: ogpvorivši usta svoja. Da li je to izlišno? Nije, jer je On učio i ne otvarajući usta. Na koji način? Svojim životom i čudesima. A sada ih je učio, otvorivši usta.[2] Rečeno je, veli Blaženi Avgustin, da je On otvorio svoja usta, dok je u Starom Zavetu običavao da otvara usta proroka.[3]
Prva Spasiteljeva misao u Besedi na Gori, i u ovoj prva Božanska vrlina, i u prvoj vrlini – prvo blaženstvo jeste: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. – Posredi su tri stvarnosti: blaženstvo, siromaštvo duhom i carstvo nebesko, ali su toliko isprepletane među sobom, toliko zavisne jedna od druge, da sačinjavaju jednu nedeljivu, organsku stvarnost, jednu nedeljivu evanđelsku istinu. Tu je glavno ovo: prvo blaženstvo i samo carstvo nebesko pripada siromašnima duhom.
Ko je siromašan duhom? Siromašan je duhom čovek koji svim bićem oseća da je njegov ljudski duh krajnje siromašan, krajnje nedovoljan, krajnje ubog, da bi mogao živeti sam od sebe, već mu je uvek potreban Onaj koji je jedinn bogat duhom: Bog. Siromašan je duhom čovek koji oseća da nijedna njegova misao, nijedno njegovo osećanje, nijedno njegovo delo, ne mogu ni živeti ni uspeti, već moraju izdahnuti i nestati, ako se ne hrane Bogom, ne obesmrte Bogom. Siromašan je duhom čovek koji svim bićem svojim oseća da je sav ljudski duh njegov krajnje siromašan prema svebogatom Duhu Božjem, i sva ljudska misao njegova – krajnje siromašna Prema svebogatoj misli Božjoj, i sav ljudski život njegov – krajnje siromašan prema svebogatom životu Božjem, te se on neprekndno trudi i muči da svoj duh dopuni i usavrši Duhom Božjim, da svoju misao usavrši i dovršn Bogom, da svoj život ispuni i obesmrti Bogom.
To osećanje siromaštva duhovnog – početak je hrišćanstva. Jer ono neprestano podstiče čoveka da se bogati Bogom (sr. Lk. 12, 21). A Bog je toliko bogat svim što je besmrtno i večno, da je čovek, ma koliko se bogatio Njime, uvek puki siromašak prema Njemu. To čini, te osećanje duhovnog siromaštva stalno prati hrnšćanina na vascelom putu njegovog evanđelskog usavršavanja. Sve muke i podvige na tom dugo.m iutu on podnosi sa izuzetnom radošću, sa izuzetnim blaženstvom. Jer se u samom osećanju duhovnog siromaštva nalazi besmrtno osećanje izuzetnog blaženstva, blaženstva za koje znaju samo – siromašni duhom. To i jeste prvo duhovno čudo koje čudesni Gospod Hristos čini sa svojim sledbenicima: prva vrlina, iako teška i mučna, sva je ispunjena blaženstvom; i ukoliko je čovek više upražnjava, utoliko se više po celom biću njegovom razliva ovo izuzetno blaženstvo. I stoga je hrišćanin sve žedniji tog milog, tog blaženog osećanja. I nigde kraja njegovom blaženstvu, jer nigde kraja njegovoj smernosti, Da, smernosti! Jer drugo ime za siromaštvo duhom jeste: smernost.
Smernost je početna vrlina, i početak svih vrlina; kao što je gordost početni greh, i početak svih grehova. Treba još dodati: smernost je i duša svih evanđelskih vrlina. Jer bez nje – svaka evanđelska vrlina postaje porok. Stoga je smernost – temelj hrišćanstva, na kome hrišćanin zida pomoću ostalih svetih vrlina svoju „večnu kuću“ (2 Kor. 5, 1). U sferi mišljenja, smernost se projavljuje kao smirenoumlje[4]; nasuprot gordosti, koja se u sferi mišljenja projavljuje kao gordoumlje. Smirenoumlje znači: smireno umovati, smireno misliti, držati um svoj u granicama vere i svetosti (sr. Rm. 12, 3). Smirenoumlje zahteva od čoveka dugo i istrajno blagodatno vežbanje u vladanju nad svojih mislima, osećanjima, raspoloženjima. Tu čovek svaku svoju misao, i osećanje, i raspoloženje ograđuje ognjenim pojasom smernosti, vere i molitve, da ne skrenu i zalutaju u primamljive prašume grehovnih slasti i sablažnjive ponore lukavih strasti.
Blaženstvo prve bogočovečanske vrline, smernosti, zavisi, kao i sva ostala blaženstva, od Jedino Blaženog: Boga i Gospoda. Smernost duhovno vezuje čoveka sa Bogom, koji i razliva po duši njegovoj blaženstvo kroz smernost i radi smernosti. Na taj način čovek doživljuje kao prvu evanđelsku stvarnost ovu istinu: prvo čovekovo blaženstvo zavisi od Boga, sa kojim ga, kao sa izvorom svih blaženstava, duhovno sjedinjuje prva evanđelska vrlina, smernost. Uz ovu prvu ide druga evanđelska stvarnost: smernost je prvo osećanje koje čoveka vezuje sa nebom; ono toliko onebesi čoveka da i samo carstvo nebesko učini njegovim. To do neslućenih razmera pojačava blaženstvo siromašnih duhom. Oni zaista žive na zemlji kao na nebu: jer je njihovo carstvo nebesko. Oni još za života na zemlji imaju carstvo nebesko i njegova blaženstva, jer je Gospod rekao: njihovo je carstvo nebesko, a ne: njihovo će biti carstvo nebesko. To znači: smernošću čovek postaje građanin neba, sažitelj Anđela. Njome on prenosi temelj svoga bića sa zemlje na nebo, gde ni moljac greha ne kvari, niti lupeži – strasti – potkopavaju i kradu ducšna večna bogatstva. Smernost vodi u carstvo nebesko, u carstvo svih božanskih vrlina, kojima besmrtno žive sveta nebeska bića: Arhanđeli i Anđeli. Za njih su božanske vrline – jedini zakoni života, jedina pravila života. Stoga je Sveti Iparije u pravu kada kaže da nam je Gospod u svojoj Besedi na Gori „propisao pravila nebeskog života“ – coelestis vitae praecepta constituit.[5] Jep je poziv Hristovih sledbenika da budu anđeli na zemlji. To su u punoj meri postigli mnogobrojni Svetitelji, koje Crkva naziva i zemaljskim anđelima i nebeskim ljudima. A oni su to postigli, na prvom mestu, time što su prvu blaženu evanđelsku vrlinu, smernost, pretvorili u svoje stalno i neizmenljivo raspoloženje.
Iako naporan podvig, čovek doživljuje smernost kao prvu nebesku radost, kao prvo blaženstvo, u kome i jeste carstvo nebesko. Jer smernost na nevidljiv, ali siguran, način sjedinjuje dušu smernoga sa Gospodom Hristom koji je srcem smeran (Mt. 11,29). Očigledna je evanđelska istina i stvarnost: smernost je sila, čudotvorna i blažena sila, koja se izliva iz Gospoda Hrista i ulica u hristonosce. Ako božanska, apsolutna smernost, ima telo i lice, onda je Bogočovek Hristos i njeno telo i njeno lice (sr. Flb. 2, 39). U Njemu ona je doživela i svoju svevrednost i svoju večnost. Kao takva, ona izgoni iz čoveka glavnu stvaralačku silu greha: gordost.
Smernost je Boga učinila čovekom (sr. Flb. 2, 39), da bi čoveka učinila bogom po blagodati. A gde je Bog, tu je i nebo, i carstvo nebesko; tu i raj. Jer gordost je zbacila s neba prvoanđela Lucifera, i njegov raj pretvorila u pakao. To što je gordost uradila s prvoanđelom na nebu, radi i sa ljudima na zemlji. Čim uđe u čovekovu dušu, i zacari se u njoj, pretvara raj njen u pakao. Ustvari, pakao i nije drugo do apsolutno carstvo gordosti. Gordosti – koja neće Boga, mrzi Boga, odriče Boga. Gordosti – kojoj ne treba Bog. Ako bi htelo da se govori o prokletstvima ljudskim, onda bi prvo bilo ovo: Prokleti gordi duhom, jer je njihovo carstvo zla – pakao.
Iskustvo svedoči: smernost je prvo blaženstvo za čovekovo biće, a gordost – prva muka. Drugim rečima: smernost je raj, gordost je pakao. Primer? Svetitelji smernošću doživljavaju raj joui ovde na zemlji; a gordeljivci gordošću doživljuju pakao još ovde na zemlji. Ako hoćete: anđeo i jeste ovaploćelje smernosti, besmrtne smernosti pred Bogom, a đavo – ovaploćenje gordosti, besmrtne gordosti pred Bogom. Zato je hristolika smernost sila sa kojom se nerado bori đavo. I ako se bori, ne može je nikada pobediti. Naprotiv, to je sila kojom čovek, kao najsigurnijim oružjem, pobeđuje đavola. U jednom susretu, to je sam đavo priznao velikom podvižniku, Svetom Makariju Egipatskom. Ti postiš, govorio je on Svetom Makariju, a ja nikad ne jedem; ti bdiš, a ja nikad ne spavam. Ali ima nešto čime me pobeđuješ. A šta je to? upita Sveti Makarije. Tvoja smernost, – utučeno odgovori đavo, i iščeze.
Prvo evanđelsko blaženstvo sačinjava i prvu evanđelsku zapovest. Zapovest kao blaženstvo, – to je nešto novo, zar ne? Da, sasvim novo. Biti blažen u samom podvigu, u samom doživljaju, u samom delanju, iako teškom i vrlo teškom, iako mučnom i vrlo mučnom, – to je novina Bogočovekovih spasonosnnh vrlina. Smernost, prva evanđelska vrliia, jeste i podvig i doživljaj i delanje. Pošto je uvek potrebna hrišćaninu, on je mora stalno doživljavati kao svoj neprekidni podvig i neprestano duhovno delanje. Znači: ova vrlina ima početak a nema završetak. I stvarno, čovek njome doživljuje svoju prvu besmrtnost, svoju prvu večnost, jer stvara u sebi osećanje, raspoloženje, koje nma trajati besmrtno, večno. U isto vreme, čovek time proširuje sebe na sav svet, na sva nebesa, na samo carstvo nebesko; postaje beskrajan, beskonačan. To je prva njegova beskrajnost, prva njegova beskonačnost. I to ne – crna beskrajnost, mračna beskonačnost, već svetla, mila, božanska, hristovska.
Prva reč u Besedi na Gori je: blaženi. A dotle: Sve dotle ljudi nisu znali za pravo blaženstvo. Bili su prokleti. Jer su svuda oko njih, iznad njih, ispred njih, ispod njih bili bezbrojni gresi, bezbrojne smrti. A među njima, a zarobljeni od njih, mogu li ljudi biti blaženi? Sigurno ne, sve dok robuju njima. Ali, da bi se ljudi osetili blaženi u ovom svetu, potrebno je da najpre svoje osećanje prisajedine Hristovom osećanju sveta. To je jedini način da prokletnici greha i smrti dožive kao blaženstvo i ovaj život i ovaj svet. Daje im se beskrajno mnogo, a traži se od njih beskrajno malo. Šta? – Da smire dušu i srce pred Hristom Bogom najpre, a zatim – pred svima ljudima i pred svima tvarima. Drugog izlaza nema iz pakla sveopšte ljudske prokletosti i ukletosti. Ne treba se varati: ništa se Božje, ništa rajsko, ništa nebesko, ništa blaženo ne može u ovom svetu ni doživeti, ni steći, ni imati bez – smernosti. Zato je sušta božanska istina sve što je rečeno u prvom blaženstvu: Blaženi siromašpi duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.
Tumačeći prvo blaženstvo, bogomudri blagovesmik Sveti Zlatoust pita: Šta znači: siromašpi duhom? i odgovara: To znači – smerni i skrušeni srcem. „Duhom“ je Spasitelj nazvao dušu i raspoloženje čovekovo. A zašto On nije rekao: smirenp, nego: siromašni? Zato što je ova druga reč izrazitija od prve. Siromašnima On nazivaovde one koji se boje i dršću od zapovesti Božjih. Njih i kroz proroka Isaiju Bog naziva svojim ugodnicima, govoreći: Na koga ću pogledati? Na siromašnoga i na skrušenoga duhom i na onoga koji dršće od reči Mojih (Is. 66, 2). Smernost ima mnogo stupnjeva: neko je umereno smeran, a neko – vrlo mnogo. Ovu drugu vrstu smernosti hvali i blaženi prorok, kada, opisujući nam ne prosto smerno srce već veoma skrušeno srce, kaže: „Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti“ (Ps. 50, 19). Takvu smernost naziva blaženom ovde i Hristos. Sve najveće nevolje, koje pritiskuju svu vaseljenu, došle su od gordosti. Tako i đavo, koji ranije nije bio takav, postao je đavo od gordosti. Tako i prvi čovek, sablažnjen od đavola pagubnom nadom, pao je i postao smrtan; on se nadao da postane Bog, a izgubio je i ono što je imao. Tako i svaki posle Adama, maštajući o svojoj jednakosti sa Bogom, padao je u bezbožnost. Pošto je, dakle, gordost vrhunac zala, koren i izvor svake bezbožnosti, to Spasitelj i sprema lek koji odgovara bolesti, postavlja ovaj prvi zakon kao čvrst i bezopasan temelj. Na tom temelju se može bez opasnosti zidati i sve ostalo. Ne bude li pak tog temelja, onda, makar se čovek do nebesa podizao životom, sve će se to lako srušiti i imati rđav završetak. Neka se čovek odlikuje postom, molitvom, milostinjom, celomudrijem ili nekom drugom vrlinom, sve se to bez smernosti ruši i propada. Tako se desilo s farisejem. Pošto se bio popeo na sam vrh vrlina, on se survao s njega i izgubio sve, jer nije imao smernost, – majku svih vrlina. Kao što je gordost – izvor svake bezbožnosti, tako je smernost – početak svake pobožnosti. Stoga Hristos, želeći da sa korenom iščupa gordost iz duše slušalaca, i počinje od smernosti.[6]
Povodom prvog blaženstva Sveti Grigorije Niski kaže: Ko je dobrovoljno osiromašio sebe od svega poročnoga, i ne sklanja u svoje skrivnice nijednu đavolsku dragocenost, nego plamti duhom, taj se, po rečima Gospoda Hrista, nalazi u blaženom siromaštvu, čiji je plod – carstvo nebesko. Gospod kaže: blaženi siromašni duhom. Govorili smo, i sada opet ponavljamo: kraj dobrodeteljnog života je upodobljenje Bogu. Ali Bestrasni i Čisti je potpuno nepodražljiv za ljude, jer nikako nije moguće da se strastan život upodobi prirodi koja u sebi ne dopušta strasti. Ako je jedino Bog blažen, kao što kaže apostol (1 Tm. 6, 15), a za ljude je učestvovanje u blaženstvu moguće kroz upodobljavanje Bogu, – to pak podražavanje je veoma teško -, onda iz toga sledi, da je ljudskom životu blaženstvo nedostupno. Ali, i u Božanstvu ima nešto što se, kao mogućno, predlaže za podražavanje onima koji žele. Šta je to? – Siromaštvo duha; tako Sv. Pismo naziva dobrovoljno smirenoumlje. Kao primer toga apostol pokazuje siromaštvo Božije, siromaštvo Hristovo, govoreći: On, bogat budući, nas radi osiromaši, da se mi Njegovim siromaštvom obogatimo (2 Kor. 8, 9). Pošto, dakle, sve ostalo što se odnosi na Božansku prirodu, premaša meru ljudske prirode, a smernost je nešto srodno nama koji po zemlji hodimo, od zemlje smo načinjeni, i u zemlju se vraćamo, – to se i sam čovek, koji se upodobi Bogu u onome što je za njega prirodno i moguće, oblači u to blaženo obličje. I neka niko ne smatra da se napredovanje u smirenoumlju postiže lako i bez napora. Naprotiv, to je teže od svakog drugog dobrodeteljnog pothvata. Otkuda to? Otuda što je neprijatelj našeg života, kada je čovek, primivši u sebe dobro seme, zaspao, – posejao u nama glavno od suprotnog semenja: kukolj gordosti. Jer ono čime je sebe sama zbacio na zemlju, tim samim je i bedni rod ljudski odvukao u opšti pad; i za prirodu našu ne postoji takvo drugo zlo kao što je ova bolest, izazvana gordošću. Pošto je strast oholosti prirođena skoro svakome ko pripada rodu ljudskom, to Gospod od toga i počinje blaženstva: kao neko prvobitno zlo On čupa gordost iz naše navike time što savetuje da se upodobljavamo dobrovoljno Osirotelome, koji je istinski blažen, da bismo, u čemu možemo i koliko snage imamo, upodobivši se Njemu dobrovoljnim siromaštvom, učestvovali i u blaženstvu. Rečeno je: „Ovo da se misli među vama što je u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obličju Božjem, nije se otimao da se isporedi s Bogom, nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge“ (Flb. 2, 57). – Zar ima veće osiromašenje od ovoga: Bog uzima obličje sluge? Zar ima veće smirenje od ovoga: Car svih bića stupa u zajednicu sa našom ubogom prirodom? Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima dobrovoljno se oblači u obličje sluge; Gospod tvari boravi u pećini; Svedržitelj ne nalazi mesta u gostionici nego Ga meću u jasla nerazumnih životinja; Čisti i Sveceli uzima na sebe prljavštinu prirode ljudske, ponevši na sebi i sve siromaštvo naše, pretrpljuje čak n smrt. Vidite li meru dobrovoljnog siromaštva? Život doživljuje smrt; Sudiju vode na sud; Gospod života svega postojećeg podvrgava se osudi sudije; Car svekolike nadkosmičke sile ne otklanja od sebe ruke izvršilaca kazne. U tome, veli apostol, treba da vidimo meru smirenoumlja.[7]
Postoji i druga vrsta siromaštva, misli ovaj sveti mislilac, koja takođe služi za sticanje nebeskog bogatstva. Gospod kaže: „Prodaj sve što imaš i podaj siromasima; pa hajde za mnom, i imaćeš blago na nebu“ (Mt. 19. 21). I ovakvo siromaštvo nije daleko od siromaštva u prvom blaženstvu. „Eto mi smo ostavili sve što smo imali, veli učenik Gospodu, i za Tobom idemo; šta će dakle biti nama“ (Mt. 19, 27). A kakav je odgovor na ovo? – Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. Siromašan je duhom ko je telesno bogatstvo zamenio duševnim bogatstvom, ko je zemaljsko bogatstvo stresao sa sebe kao neki teret, da bi, postavši uzvišen i vazdušast, uzleteo gore, k Bogu. Kako se to postiže, pokazuje psalmopevac: „Prosu, dade ubogima; pravda njegova traje vavek veka“ (Ps. 111, 9). Ko je stupio u zajednicu sa siromašnima, izabrao je sebi ono što i Onaj koji nas radi osiromaši. Gospod je osiromašno, da se i mi ne bismo bojali siromaštva. Ali Onaj koji je nas radi ospromašpo, caruje nad celokupnom tvari. Stoga, osiromašiš li sa Osiromašenim, onda ćeš i ti carovati sa Carujućim. Jer blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.[8]
Gospod nije rekao, veli Zigaben, blaženn siromašii imanjem, već: blaženi siromašni duhom, to jest oni što su smireni slobodnom voljom i dušom.
Ovde je siromašnim nazvan smeran; siromašan = πτωχος; dolazi od κατεπτηχεναι, što znači: bojati se. Jer smirenouman – ο ταπεινοφρων – se uvek boji Boga, kao onaj koji Mu nikad nije ugodio. Gle, kakav je temelj postavio učenju! Jer pošto je visokoumlje – η υψηλοφροςυνη – i đavola survalo, i prvozdanog (Adama), koji je hteo da postane Bog jedenjem zabranjenog ploda, isteralo iz raja, te postalo koren i izvor svih zala, Gospod kao lek protiv njega propisuje smirenoumlje i postavlja ga kao koren i temelj vrlina.[9] U smernosti duha Gospod je postavio temelj savršenog blaženstva.[10]
 


 
NAPOMENE:

  1. tamo, Beseda 15, 1, s. 223; str. 148-9.
  2. tamo, ad loc.
  3. Our Lord’s Sermon op the Mount, (englsski prevod), book 1, chap. 2, 2; p. 2.
  4. Sr. Sv. Jovan Zlatoust: „Temelj naše hrišćanske filosofije jeste smirenoumlje – η ταπεινοφροςυνη (PG, l. 51, col. 312).
  5. Comment. in Mattheum, sar. IV, 1; P. lat, l. , col. 931 C.
  6. Beseda 15, 1-2, s. 223-4; str. 149-150.
  7. O blaženstvima, Slovo 1; str. 365, 366-8.
  8. isto, str. 373-4.
  9. tamo, sar. 5, vers. 3; col. 189 S.
  10. Sv. Ilarije, Comment. in Matth., sar. 4, 2; col. 932 A.

 
 

 
 

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *