NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
UVOD
 
Život je bol, život je muka, život je gorčina, – to oseća svaki čovek, sve dok je iole čovek. Otkuda to? Otuda što čovek uvek doživljuje život, pomešan sa grehom i smrću. A greh i smrt i jesu jedina prava gorčina, i muka, i bol u čovečanskom svetu. Njihovo prisustvo i učešće u ljudskom životu i čini da ljudi osećaju život kao prokletstvo. Od tog osećanja i saznanja čovek se ne može spasti sve dok se ne spase od greha i smrti. A zar je to moguće? Da, moguće je, odgovara Božanski Spasitelj kroz svoje učenje o Blaženstvima. Ko ostvari ovo učenje, doživljuje život kao blaženstvo. Jer je cilj Spasiteljevog učenja o Blaženstvima, naučiti ljude da život osete i dožive kao blaženstvo. Život je prokletstvo sve dok se doživljuje grehom i smrću, tj. dok se doživljuje kao đavolska stvarnost, jer iza greha i smrti uvek stoji njihov tvorac i otac: đavo. Ali, život postaje blaženstvo, čim počne da se doživljuje kao božanski dar, božanska stvarnost, kao božanska radost. A to biva kada čovek živi božanskim vrlinama, božanskim istinama, o kojima Spasitelj govori u Blaženstvima. Ostvarivane, one potiskuju iz čoveka greh i smrt, i sve što je grehovno i smrtno, a zacaruju vrlinu i besmrtnost, i sve što je vrlinsko i besmrtno. Svaka od tih vrlina, od tih istina, posebno, i sve skupa, čine da čovek, u većoj ili manjoj meri, doživljuje život kao blaženstvo; no i svaki greh posebno, i svi skupa, čine da čovek, opet u većoj ili manjoj meri, doživljuje život kao muku, kao gorčinu, kao prokletstvo. Ispunjujući ma koju zapovest iz Blaženstva, čovek doživljuje sebe kao božansku stvarnost, kao božansku radost. Tek tada čovek stvarno oseti i sazna da je blaženstvo – biti čovek. To blaženstvo počinje ovde na zemlji, da se nikad više ne završi. Jer blaženstvo, o kome Gospod govori u svojim Blaženstvima, nije neka daleka nebeska stvarnost, do koje će hrišćanin doći tek kad kroz kapiju smrti dušom pređe u onaj svet. Ne, ono počinje ovde, na zemlji, kao nebeska stvarnost, i produžuje se zatim besmrtno i večno u samom Nebeskom carstvu, gde Trosunčani Gospod caruje i vlada. Jer je On krajnji cilj svih božanskih vrlina i istina, On – u kome je svako blaženstvo, i samo blaženstvo nad blaženstvima: Sveblaženstvo (sr. 1 Tm. 6, 15).
Sveti filosof, Grigorije Niski piše: Jakov je u jednom viđenju video lestvice koje su se pružale od zemlje do neba, a na vrhu njihovom – Boga. On je time, možda, na zagonetan način naučen onome čemu nas uče Blaženstva, koja nas putem uzvišenih misli neprestano uzdižu Bogu. Jer, držim, da je i patrijarhu Jakovu u vidu lestvica predstavljen dobrodeteljni život, život u vrlinama, da bi i sam doznao, i ostalima predao ovo: do Boga se može uzdići čovek samo ako stalno gleda gore i neprekidno želi ono najuzvišenije, pa stoga ne voli da se zaustavlja na onome što je već postigao, nego smatra za svoj gubitak ako ne stremi onome što je još više. Tako i visina Blaženstava jednoga pred drugim priprema nas tome, da nas približi samome Bogu, koji je istinski blažen i stoji na vrhu svakog blaženstva. Nema sumnje, kao što se mudrome približujemo mudrošću, i čistome čistotom, tako se i Blaženome približujemo putem blaženstava, jer je blaženstvo ono što je u pravom smislu svojstveno Bogu. To je razlog što Jakov kaže da na vrhu takve lestvice stajaše Bog (1 Mojs. 22, 13). Otuda učešće u blaženstvima nije drugo do opštenje sa Božanstvom, kome nas Gospod Hristos uzdiže onim što govori u Blaženstvima.[1]
Šta je to što sačinjava sam pojam: blaženstvo? Blaženstvo, veli Sveti Grigorije Niski, obuhvata sve dobro koje ne oskudeva ni u čemu što je saglasno sa dobrom željom. Ali pojam o blaženstvu postaće jasniji ako ga uporedimo sa onim što mu je suprotno. Oznaka je blaženstva – neprekidna i potpuna radost koja dolazi od vrline. A suprotno blaženstvu je stanje bede. Stoga je beda – kidanje sebe u gorkim i jadnim patnjama. Otuda je u istini sveblaženo samo Božanstvo: jer ma kako Ga mi zamišljali, blaženstvo je – čisti život, neiskazano i neshvatljivo blago, neizraziva lepota, izvorna blagodat, premudrost i sila, istinita svetlost, izvor svake dobrote, vrhovna vlast; jedina mila, neizmenljiva, neprekidna radost; večno veselje, o kome ako neko i kaže sve što može, još nije kazao ništa kako treba. Pošto je Bog stvorio čoveka po liku svom (1 Mojs. 1, 27), onda se na drugom mestu može nazvati blaženim čovek zbog udela u istinskom blaženstvu. Ljudska priroda, pošto je obličje preuzvišenog Blaženstva, i sama se odlikuje dobrom lepotom, kada na sebi pokazuje crte tog blaženstva. Ali pošto je grehovna prljavština obezobličila lepotu lika, to je došao Onaj koji nas umiva svojom živom vodom što teče u život večni (Jn. 4, 14), da bi se u nama, kada odbacimo gadost greha, opet obnovio blaženi lik.[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. O blaženstvima, Slovo 5., Tvoreniя Sv. Grigorim Nisskago, čast II, Moskva 1861, str. 418-419.
  2. tamo, Slovo 1; str. 362-364.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *