NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » EVANĐELJE NEBA I ZEMLJE – BOŽIĆNA RAZMIŠLJANJA

EVANĐELJE NEBA I ZEMLJE – BOŽIĆNA RAZMIŠLJANJA

SVETI JUSTIN NOVI (ĆELIJSKI)
EVANĐELJE NEBA I ZEMLJE
(Božićna razmišljanja)

 
Na Božić: Bog Logos postade telo (Jn.1,14). To je prva i poslednja blagovest, najveća blagovest koju je Bog mogao dati čoveku i nebo zemlji. Ako hoćete, celokupno Bvanđelje neba i zemlje sastoji se iz tri reči: Logos postade telo. Bez njih i mimo njih nema blage vesti za čoveka ni u ovom ni u onom svetu. U njima je sve što je večito potrebno biću ljudskom, u svima svetovima.
 
***
 
Logos postade telo, postade Bogotelo, pri čemu niti Bog prestaje biti Bogom, niti telo prestaje biti telom.
Logos postade telo, znači: Logos postade duša, Bogoduša, ali pri tome Bog ostaje Bogom i duša dušom.
Logos postade telo, znači i ovo: Logos postade osećanje, Bogoosećanje. Pri tome Bog ne prestaje biti Bogom iako je postao ljudsko osećanje, ali i osećanje ostaje ljudskim osećanjem.
Logos postade telo, znači još i ovo: Logos postade tvar, Bogotvar. U tome priroda Boga ne gubi svoja božanska svojstva kao što i priroda tvari ne gubi svoja čovečanska svojstva.
Logos postade telo, na kraju svih krajeva znači: Logos postade čovek, potpun čovek, Bogočovek. Pri tome Bog ostaje u svojim granicama i čovek u svojim, iako su najprisnije i nerazdeljivo sjedinjeni.
 
***
 
Bog Logos je postao čovek da bi čoveka vratio njegovom originalu, njegovom tvorcu, jer je čovek u prapočetku bio stvoren Bogom Logosom sa svima odlikama Logosnosti (Post.1,26-27; sr. Jn. 1,9). Bog Logos je postao telo da bi telo vratio njegovoj prvobitnoj Logosnosti, jer sve što je postalo, postalo je kroz Boga Logosa (Jn.1,3; Kol.1,16). Pošto je Bog Logos tvorac svih tvari, to je On i temelj celokupne kozmičke građevine. Greh i zlo sačinjavaju čovekov tragični pokušaj i besmisleni pothvat da se Bog Logos odstrani iz temelja vaseljene.
Bog Logos se ovaplotio da tvar vrati tvorcu koji je njen pravi temelj i osnov. Stoga je u božanskom pravu sveti apostol kada blagovesti da je Bogočovek Hristos jedini trajni i nerazorivi temelj i da drugoga temelja niko ne može postaviti (sr. 1.Kor.3,11). Ko zida na Njemu, na tom nepokolebljivom kamenu stancu vaseljene, mudar je čovek, ličnost je njegova ologosena, i ostaje nerazoriva u svima burama i olujama ljudskih haosa i potresa (sr. Mt.7,24-25; Rim.8,35-39).
Svojim očovečenjem Bog Logos je pokazao da je Logosnost priroda naše prirode, temelj čovekovog bića, osnov ljudskog života i postojanja. Naše poreklo je od Boga, zato i biće naše i život naš i postojanje naše zavise svecelo od Boga (sr. Dap. 17,28; Kol.3,14). U samoj stvari, po svom originalu i po svojoj najunutrašnjijoj suštini sva je tvar od Logosa i radi Logosa (sr. Kol.1,1617). Sa Njim, kroz Njega i Njime sve se vraća svome Logosnom postanku i postojanju: svojoj prvobitnoj čistoti, krasoti i sili, svome „neka bude“, i „bi“.
 
***
 
Osećanje! Recite, kakva je to tajna u meni: osećanje. U onome što mi nazivamo osećanjem Bog je sjedinio, stopio i slio ko zna kakve zagonetke i ko zna kakva tajanstva. Osećanje – divan i strašan dar. Njime je raj – raj, i pakao – pakao; njime je bol – bol, i blaženstvo – blaženstvo; njime je tuga – tuga, i radost – radost; njime je očajanje – očajanje, i ushićenje – ushićenje. Logosnost je prvobitna odlika osećanja. Odstranite nju iz osećanja, i ono se pretvara u pakao. Jer, šta je pakao? Osećanje bez Boga Logosa; osećanje iz koga je potisnut Bog. A raj? Osećanje Boga, osećanje proniknuto i ispunjeno Bogom Logosom. U stvari: pakao je obezboženo, „čisto osećanje“, a raj je oLogoseno, ohristoseno, obogočovečeno osećanje.
Bog Logos je postao čovek da bi čovekovo osećanje vratio prvobitnoj Logosnosti koja je potisnuta grehom. U očovečenom Bogu Logosu naše se osećanje vraća svome Logosu, svome smislu, svome svesmislu. Vraća se svojoj bogolikosti, hristolikosti i duholikosti. Najintimnijom tajnom svojom ljudsko osećanje iščezava u ponornim dubinama Trosunčanog Boga i Gospoda. A to znači da je ono potpuno i savršeno samo onda kada se preobrazi u Bogoosećanje, u Hristoosećanje, u Duhoosećanje. Bog Logos je i postao čovek da ologosi ljudsko osećanje. Vraćajući se logosnosti, ljudsko se osećanje oslobaća greha, bezumlja, ludila, smrti. I time dolazi sebi, svojoj prasuštini. Tada je samoosećanje ispunjeno bogoosećanjem, hristoosećanjem.
Ljudsko osećanje je u pravom smislu osećanje jedino Bogom, Hristom, tj. Bogoosećanjem, Hristoosećanjem. Bez Boga Logosa ono ludi, grči se i umire u strastima, u grehu, u bunilu, u besmislu, u očajanju, u sebičnosti, u večnom postajanju i nikadnepostalosti. Uvek postaje, a nikad ne postoji stvarno, integralno. Obezboženo, obezlogoseno ljudsko osećanje uvek umire, i nikako ne može da umre. To je onaj evanđelski crv koji ne umire, i oganj koji se ne gasi – pakao.
 
***
 
Misao! Kakva se neshvatljiva tajna taji u prirodi čovekove misli! Jedno znamo: ona je toliko neshvatljiva da čoveka jeza podilazi čim stane misliti o misli. U traganju za postankom i prirodom ljudske misli duh čovečji zaludi ako ne pribegne Logosu, Bogočoveku Hristu, u kome je njena tajna jedino slatka. Otkinuta od Boga Logosa, ljudska misao nema svoj smisao, svoj Logos. Jer je misao u prasuštini svojoj logosnog karaktera.
3a mene je misao, svaka misao, najveća muka pod nebom, dok se ne izvije u Bogomisao, u Hristomisao, tj. dok se ne ologosi, osmisli. Iskreno: misao je pakao ako se ne preobrazi u Hristomisao. Bez Logosa ljudska je misao stalno u alogosnom delirijumu, u satanskom besmislenom samopotvrđivanju, u satanskom: misao radi misli, slično onom: l’art pour l’art [umetnost radi umetnosti].
Ljudska misao ludi grehom. Kao i osećanje. Jedini lek i lekar od tog ludila jeste Bogočovek, jer je On očovečeni Bog Logos. U Njemu i Njime je omogućeno i zagarantovano ljudskoj misli beskrajno božansko usavršavanje. On je i postao čovek da se ova planeta, vođena golom, „čistom“ mišlju ljudskom, ne bi konačno i nepovratno pretvorila u sveopštu ludnicu. Primećujete: čim se evropski kontinent udalji od ovaploćenog Logosa, tone u nečovečnost, u bezumlje, u kulturno ljudožderstvo, u sveubilačke ratove. Čovek proždire čoveka, nacija naciju, rasa rasu.
 
***
 
Duša čovečija! O, tajne nad tajnama; o, čuda nad čudima! Polomiše se srca svih hadžija večnosti oko nje. Ljudi žive dušom a ne znaju šta je duša. 3ar to nije muka duha? Muka, sve dok Bog Logos ne postade čovek, a time i duša. I tajna nam se duše otkri: Logos. Od Njega je njen postanak, njeno biće, njen original; i u Njemu njen smisao, njeno blaženstvo, njena večnost, njen raj. Stoga je ona u najintimnijem tajniku svom hristočežnjiva, bogočežnjiva. U očovečenom Bogu Logosu duša je našla sebe i svoga Tvorca, zbog čega je čudesni Bogočovek i objavio blagovest: Ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je (Mt.16,25). To jest: naći će njenu suštinu, njen smisao, njenu vrednost, njen raj, njenu večnost, njeno blaženstvo. Nesjedinjena sa Bogom Logosom, duša je van sebe, u večnom luđenju i besmislenom kruženju iz greha u greh, iz muke u muku, iz strasti u strast.
Telo čovečje! Da čudotvorne radionice, koja vodu pretvara u krv, vazduh u kosti, hleb u meso, bilje u minerale, minerale u tečnost! Neviđena radionica čudesa. Prirodnih, jel’te? Ta šta u prirodi nije čudo! Neki nevidljivi mehaničar, neki čudotvorni majstor upravlja ovom neobičnom radionicom koju mi nazivamo telom. On je u telu, a mi ga ne vidimo. Dela njegova vidimoj, ali njega ne. Kao da mu je namera da se što potpunije sakrije iza dela svojih.
Telo! Bog je zadao bezbroj zagonetki stvorivši ga ovakvim kakvo je. U njegovo blato zavio je svoje božansko zlato. I ostavio ga na ovoj počađaloj zvezdi. I čudo dodao čudu: Logos postade telo! I time uzveličao telo iznad anđela i arhanđela. Obasjao ga i objasnio objavivši: I telo je za Gospoda (1.Kor.6,13). Dokaz? Gospod se uzneo na nebo sa telom, i vavek će boraviti sa njim i u njemu. 3alog? vaskrsenje tela Hristovog, i naših, na dan Suda. A svevrednost i Logosnost tela baš je u tome što Logos postade telo, i večno ostaje u telu.
 
***
 
Čovek! Sva stvorenja neme pred ovim najneobičnijim čudom u svima svetovima. Kao da je Bog sabrao čudesa iz svih svojih svetova, pa ih stopio u jedno i dobio se: čovek. Dušom ga je vezao za duhovni svet a telom za veštastveni svet, i pustio ga kroz ovaj život. I čoveka podjednako mame tajanstva duhovnog sveta i čari veštastvenog sveta. Razapet svim bićem između dva sveta, čovek je kao razapeto uže izmeću njih. Stoga je tajna čovekovog bića pretvarala misao ljudsku o čoveku u jauk, u grč, u lelek, u plač i naricanje nad čovekom. Sve tako dok Logos ne postade čovek. Postavši čovek, Bog Logos je objasnio čoveka čoveku i osmislio njegov život i u ovom i u onom svetu.
Čovek je tek Bogočovekom vraćen sebi. Jer je na dnu svoga mnogostrukog bića logosan. Nema čoveka koga ne obasjava Logos pri ulasku u ovaj svet i ovaj život (sr. Jn.1,9). Sve što je čovekovo, dok se ne vrati Bogočoveku, dok se ne ologosi, ne obogočoveči, besmisleno je i u osnovi nečovečno. Jer je čovek pravi čovek jedino Bogočovekom i u Bogočoveku. Krajnji cilj Logosovog očovečenja i sastoji se u tome da čoveka ologosi i oboži u vascelom biću njegovom. Bog Logos postade čovek da bi ologosio čoveka, i dušu njegovu, i telo njegovo, i misao njegovu, i osećanje njegovo, i sve što čoveka čini čovekom. Bez toga užas su, čudovišta su, strašile su i naša duša, i naše telo, i naša misao, i naše osećanje. Našto nam oni? Da trnemo, da nemimo, da obamiremo na dogledu smrti i svekolikog haosa životnog?…
 
***
 
Zbog svega toga, dan rođenja Boga Logosa u telu, Božić, jeste praznik divan i čudesan po veličini, po tajanstvenosti, po svesmislu. Praznujući Božić mi u stvari priznajemo i proslavljamo jedini pravi smisao ljudskog bića, ljudskog duha, ljudske misli, ljudskog osećanja, ljudskog života. Jer na Božić „zablista svetu svetlost razuma“, zablista svetu svetlost božanskog razuma, božanskog znanja, božanskog smisla, i zali sav ovaj svet s kraja na kraj. 3ali, i obasja nam, i otkri nam večni smisao ovoga sveta i čoveka u njemu.
Na Božić nam je otkrivena i osmišljena i tajna čoveka, i tajna zemlje, i tajna neba nad zemljom. I čovek nam je mio, jer je Logosov; i duša čovekova nam je mila, jer je Logosova; i misao čovekova nam je mila, jer je Logosova; i osećanje čovekovo nam je milo, jer je Logosovo; i život čovečji nam je mio, jer je Logosov; i svet nam je mio, jer je Logosov; i nebo nam je milo, jer je Logosovo.
Rođenjem Logosa u telu rođen je na ovaj svet sav Bog, sva Istina Božja, sva Pravda Božja, sva Ljubav Božja, sve Dobro Božje, zato svi gladni i žedni Boga i njegove Pravde u slatkom podvižničkom ushićenju dovikuju svima bićima i svima tvarima:
 
Hristos se rodi!
 
a iz hristočežnjivih dubina
bića i tvari odjekuje burno:
 
Vaistinu se rodi!
 
1935.


SVETI JUSTIN NOVI (ĆELIJSKI)
EVANĐELJE NEBA I ZEMLJE
(Božićna razmišljanja)

ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Igumana Svete carske Lavre Hilandara.
 Knjiga: HRISTONOSNI BOGOSLOV, izabrana dela oca Justina, str. 25-29.
 Izdato: 2007.
 Mesto: Manastir Hilandar
 Izdaje: Biblioteka HILANDARSKI PUTOKAZI – knjiga broj 50.



INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
25. decembar 2009.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Stanoje Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *