Етнологија и антропологија

Питање:
Dragi oče, Studiram etnologiju i antropogiju i zaljubila sam se u tu nauku. Kako na fakultetu učim mnoge stvari o kulturi i ljudima shvatila sam da sam svet počela da posmatram na drugačiji način. Naime, sada mi je sve postalo \normalno\ i sve vidim kao deo i uticaj kulture, bilo da su u pitanju vrednosti kojima trebam da se vodim ili načini kako treba funkcionisati. Ovo mi se događa do te mere da i religiju (duhovnost pre svega) posmatram kao jedan od ključnih delova kulture. Ovom prilikom htela bih da Vas pitam koliko ova nova razmišljanja mogu uticati na mene i moju religioznost. Marija
Marija


Одговор:
Драга Mарија, Антрополгија је пре свега оргинални теолошки термин који сагледава човека споља и изнутра, и проучава га ко целокупну личност, а само са једним циљем: да сазна одакле је он, зашто је овде, и куда он иде? То је природа и суштина сваке философије. Сваки мислилац жели да сазна какав је његов смисао као космолошле појаве, која се на општем принципу науке бави о биту човека и твари. Сва суштина је правилан, а још боље речено његов сврсисходан однос према другом човеку као и товревини као дару. Ако будете изучавали спољашњег човека, као социјану појаву а у тим етнолошким описивањима њега, нажалост, како то скоро увек савремено поимање антропологије нуди (у социјологији) , почев негде од времена ренесансе, где се иницира човекоцентичност у нормама како је човек уређује, онда вама то “религиозно” што вам се ту нуди има само да штети. Желим да кажем да ви не можете човека да изучавате працијално, што је по обичају физичко опажање (рацио) на уштрб оног “унурашњег”. Пред вама је да изаберете правилну методику, јер ви сада имате могућност да га изучавате у неупоредиво млађој науци социологији, или пак да га изучавате у теологији како се у њој та тематика од искони нуди. У том избору вам лежи и одговор на ваше питање. Ја не бих тако брзо и тако једноставно о “култури” у којој религија заузима “кључно” место? Мислим да у савременом свету појам културе сасвим не одговора значењу свог етимолошког корена. Култ о човеку не мора да буде правилан, у смислу да он чува човека, јер многи култови у самој ствари су наслеђено искуство лутња, зебње, страха, те вечите потражње и т.д., а који су експерименти без идеје као водиље; без тих виших идеала који воде самопознању човека у свом Творцу. Култ може да буде и канибализам, трагично промашен социјални човек у односу на све оно што антрополгија жели да види у њему. Култ ипак садржи оргиналније значење које се описује као екстремизам одређених религиозних опита, што и сам корен термина “култура” износи ту суштину да је она “обичај” као одређено искуство; тај етнолошки обичај, или чак уметност, сви ти на овај или онај начин “продуховљени” изрази човека. Човек кроз своју историју у тој самопотражњи описује себе, сагледава себе. и то чини кроз свој динамички живот који пројављује стваралачког човека зато што је он богообразан. Дакле, човек је ствараоц, радник. Он је тиме и проводник у овај свет добра или пак зла, наравно, у зависности са чиме се руководи, т.ј. са чиме је у општењу (религио) . На ти постуилатима он у свом Боопштењу чува и чак освећује овај свет, или га пак руши. Духовни човек може да буде ствараоц, и ако је он обожен то ће и бити његова нова и непропадљива природа коју у сарадњи Богу ствара, или он може да буде рушиоц, јер он може да буде причастан (везан) духу злобе и зла, дакле сатанослужитељ, што је све уобичајенија појава и савременом друштву и његовом социјалном животу. У оба случаја је човек “духован”, који може да се покаже у позитивном или негативном култу. Религија у латинском значењу себе објашљњава као однос, као везу, и дакако је она објашњење те исконске жеље (појаве) да је чове увек тражио Творца. Он њега није видео али га је осећао, и тај осећај је стихија коју нико није могао да заустави. Можда је објављивао борбу тој номолошкој стихији али је падао у разне облике побожности, најчешће апсурдне и самодеструктивне. Постојао је однос свесног одрицања, у којем се пројављивало богоборство, али и даље је то религиозно осећање које је показано у грађењу односа. Понављам тај “однос” – религио, може да буде правилан и погрешан, јер се ради о човеку слободе и избора. Он је по том номолошком или природном закону увек “религиозан”, али његова религиозност се у култу показивала као позитивна или негативна. Човек је са своје стране тражио свог Творца, а са оне друге, са Божије – Бог се њему откривао, али како “Бога нико никада није видео” (Јн. 1, 18) на тим људским принципима се открива сусрет Бога и човека, и епицентар тога је Богооваплоћење. Он се открива човеку кроз Свој дубоки промисао који је био приступачност уму људском, али у динамици отварања према Њему, па и тој да је то “јелинима била лудост а јеврејима саблазан”. То је био сукоб стваралачког човека и његове слободе на избор. Отварање Бога човечанству било је у савршеној неповређености личности човека, т.ј. његове слободе, тако да је човек као словесно биће увек могао да бира, да верује, да очекује, да жели… Да вежба ту своју слободу и у њој гради личност а са њом и своју историју. Та слобода људска у односу на свог Творца градила је своју личност, стим, што је богопознање, тај однос са Богом, требало да га образује о њему. Тамо где се погрешно упражњавала слобода кидао се однос познања Бога и твари, а што је најпростије речено образовање човека. Образован или правилно формиран човек увек је сагледавао себе у Божијем промислу, док у отсуству тог образовања он је у својој слободи градио своје култове и културе, које су биле апсурдне, најчешће катастрофалне за човечанство. Таква религиозност није ништа имала са Божијим. Дакле, пазите, није свака култура корисна и религиозност спасоносна, а послебно не оне богобрачке, или незнабожачке. У вашој слободи, у зависности од вашег избора, зависи колико ће вам философија у домену социјологије бити од користи. Све зависи од суштинског у философији: а каквог човека ми сагледавамо, којим тим његовим искуством? Философија је много корисна наука ако она није заробљена у аналитичку социологију, која је, како већ рекох, постала јуче у односу на ову прву науку која је од давнина описивала словесног или мислећег-логосног човека. Ако се не заробите у њену форму “послеренесанских” чак и револуционарних усмеравања ви нећете моћи само да сагледавате продукт којег човек пружа, него оно шта га покреће да се он понаша на разне начине које је историја до сада забележила. Ако погледате унутрашњег човека, рецимо како су и оци тог златног доба као најбољи академици чинили што их је и привело Христу, они познавши себе постали су најутицајнији учитељи Цркве, . Да, у том случају вама ће философија сигурно бити од велике користи и неће штетити вашој “религиозности”. Само пазите, религиозност није довољна за самопознање путем Богопознања, и остаје вам да се загледате у Светоотачко Богослвоље које је руковођено и усмеравано доксолошким. Молим вас, прочитаје и “Православну Философију Истине” од нашег великог писца и оца СПЦ, св. Јустина Поповића. Поздрав оЉуба

Comments are closed.