NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Etnologija i antropologija

Etnologija i antropologija

Pitanje:
Dragi oče, Studiram etnologiju i antropogiju i zaljubila sam se u tu nauku. Kako na fakultetu učim mnoge stvari o kulturi i ljudima shvatila sam da sam svet počela da posmatram na drugačiji način. Naime, sada mi je sve postalo \normalno\ i sve vidim kao deo i uticaj kulture, bilo da su u pitanju vrednosti kojima trebam da se vodim ili načini kako treba funkcionisati. Ovo mi se događa do te mere da i religiju (duhovnost pre svega) posmatram kao jedan od ključnih delova kulture. Ovom prilikom htela bih da Vas pitam koliko ova nova razmišljanja mogu uticati na mene i moju religioznost. Marija
Marija


Odgovor:
Draga Marija, Antropolgija je pre svega orginalni teološki termin koji sagledava čoveka spolja i iznutra, i proučava ga ko celokupnu ličnost, a samo sa jednim ciljem: da sazna odakle je on, zašto je ovde, i kuda on ide? To je priroda i suština svake filosofije. Svaki mislilac želi da sazna kakav je njegov smisao kao kosmološle pojave, koja se na opštem principu nauke bavi o bitu čoveka i tvari. Sva suština je pravilan, a još bolje rečeno njegov svrsishodan odnos prema drugom čoveku kao i tovrevini kao daru. Ako budete izučavali spoljašnjeg čoveka, kao socijanu pojavu a u tim etnološkim opisivanjima njega, nažalost, kako to skoro uvek savremeno poimanje antropologije nudi (u socijologiji) , počev negde od vremena renesanse, gde se inicira čovekocentičnost u normama kako je čovek uređuje, onda vama to „religiozno“ što vam se tu nudi ima samo da šteti. Želim da kažem da vi ne možete čoveka da izučavate pracijalno, što je po običaju fizičko opažanje (racio) na uštrb onog „unurašnjeg“. Pred vama je da izaberete pravilnu metodiku, jer vi sada imate mogućnost da ga izučavate u neuporedivo mlađoj nauci sociologiji, ili pak da ga izučavate u teologiji kako se u njoj ta tematika od iskoni nudi. U tom izboru vam leži i odgovor na vaše pitanje. Ja ne bih tako brzo i tako jednostavno o „kulturi“ u kojoj religija zauzima „ključno“ mesto? Mislim da u savremenom svetu pojam kulture sasvim ne odgovora značenju svog etimološkog korena. Kult o čoveku ne mora da bude pravilan, u smislu da on čuva čoveka, jer mnogi kultovi u samoj stvari su nasleđeno iskustvo lutnja, zebnje, straha, te večite potražnje i t.d., a koji su eksperimenti bez ideje kao vodilje; bez tih viših ideala koji vode samopoznanju čoveka u svom Tvorcu. Kult može da bude i kanibalizam, tragično promašen socijalni čovek u odnosu na sve ono što antropolgija želi da vidi u njemu. Kult ipak sadrži orginalnije značenje koje se opisuje kao ekstremizam određenih religioznih opita, što i sam koren termina „kultura“ iznosi tu suštinu da je ona „običaj“ kao određeno iskustvo; taj etnološki običaj, ili čak umetnost, svi ti na ovaj ili onaj način „produhovljeni“ izrazi čoveka. Čovek kroz svoju istoriju u toj samopotražnji opisuje sebe, sagledava sebe. i to čini kroz svoj dinamički život koji projavljuje stvaralačkog čoveka zato što je on bogoobrazan. Dakle, čovek je stvaraoc, radnik. On je time i provodnik u ovaj svet dobra ili pak zla, naravno, u zavisnosti sa čime se rukovodi, t.j. sa čime je u opštenju (religio) . Na ti postuilatima on u svom Boopštenju čuva i čak osvećuje ovaj svet, ili ga pak ruši. Duhovni čovek može da bude stvaraoc, i ako je on obožen to će i biti njegova nova i nepropadljiva priroda koju u saradnji Bogu stvara, ili on može da bude rušioc, jer on može da bude pričastan (vezan) duhu zlobe i zla, dakle satanoslužitelj, što je sve uobičajenija pojava i savremenom društvu i njegovom socijalnom životu. U oba slučaja je čovek „duhovan“, koji može da se pokaže u pozitivnom ili negativnom kultu. Religija u latinskom značenju sebe objašljnjava kao odnos, kao vezu, i dakako je ona objašnjenje te iskonske želje (pojave) da je čove uvek tražio Tvorca. On njega nije video ali ga je osećao, i taj osećaj je stihija koju niko nije mogao da zaustavi. Možda je objavljivao borbu toj nomološkoj stihiji ali je padao u razne oblike pobožnosti, najčešće apsurdne i samodestruktivne. Postojao je odnos svesnog odricanja, u kojem se projavljivalo bogoborstvo, ali i dalje je to religiozno osećanje koje je pokazano u građenju odnosa. Ponavljam taj „odnos“ – religio, može da bude pravilan i pogrešan, jer se radi o čoveku slobode i izbora. On je po tom nomološkom ili prirodnom zakonu uvek „religiozan“, ali njegova religioznost se u kultu pokazivala kao pozitivna ili negativna. Čovek je sa svoje strane tražio svog Tvorca, a sa one druge, sa Božije – Bog se njemu otkrivao, ali kako „Boga niko nikada nije video“ (Jn. 1, 18) na tim ljudskim principima se otkriva susret Boga i čoveka, i epicentar toga je Bogoovaploćenje. On se otkriva čoveku kroz Svoj duboki promisao koji je bio pristupačnost umu ljudskom, ali u dinamici otvaranja prema Njemu, pa i toj da je to „jelinima bila ludost a jevrejima sablazan“. To je bio sukob stvaralačkog čoveka i njegove slobode na izbor. Otvaranje Boga čovečanstvu bilo je u savršenoj nepovređenosti ličnosti čoveka, t.j. njegove slobode, tako da je čovek kao slovesno biće uvek mogao da bira, da veruje, da očekuje, da želi… Da vežba tu svoju slobodu i u njoj gradi ličnost a sa njom i svoju istoriju. Ta sloboda ljudska u odnosu na svog Tvorca gradila je svoju ličnost, stim, što je bogopoznanje, taj odnos sa Bogom, trebalo da ga obrazuje o njemu. Tamo gde se pogrešno upražnjavala sloboda kidao se odnos poznanja Boga i tvari, a što je najprostije rečeno obrazovanje čoveka. Obrazovan ili pravilno formiran čovek uvek je sagledavao sebe u Božijem promislu, dok u otsustvu tog obrazovanja on je u svojoj slobodi gradio svoje kultove i kulture, koje su bile apsurdne, najčešće katastrofalne za čovečanstvo. Takva religioznost nije ništa imala sa Božijim. Dakle, pazite, nije svaka kultura korisna i religioznost spasonosna, a poslebno ne one bogobračke, ili neznabožačke. U vašoj slobodi, u zavisnosti od vašeg izbora, zavisi koliko će vam filosofija u domenu socijologije biti od koristi. Sve zavisi od suštinskog u filosofiji: a kakvog čoveka mi sagledavamo, kojim tim njegovim iskustvom? Filosofija je mnogo korisna nauka ako ona nije zarobljena u analitičku sociologiju, koja je, kako već rekoh, postala juče u odnosu na ovu prvu nauku koja je od davnina opisivala slovesnog ili mislećeg-logosnog čoveka. Ako se ne zarobite u njenu formu „poslerenesanskih“ čak i revolucionarnih usmeravanja vi nećete moći samo da sagledavate produkt kojeg čovek pruža, nego ono šta ga pokreće da se on ponaša na razne načine koje je istorija do sada zabeležila. Ako pogledate unutrašnjeg čoveka, recimo kako su i oci tog zlatnog doba kao najbolji akademici činili što ih je i privelo Hristu, oni poznavši sebe postali su najuticajniji učitelji Crkve, . Da, u tom slučaju vama će filosofija sigurno biti od velike koristi i neće štetiti vašoj „religioznosti“. Samo pazite, religioznost nije dovoljna za samopoznanje putem Bogopoznanja, i ostaje vam da se zagledate u Svetootačko Bogoslvolje koje je rukovođeno i usmeravano doksološkim. Molim vas, pročitaje i „Pravoslavnu Filosofiju Istine“ od našeg velikog pisca i oca SPC, sv. Justina Popovića. Pozdrav oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *