НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Епископска хиротонија за свештенике мирског реда

Епископска хиротонија за свештенике мирског реда

Питање:
Помаже Бог пречасни и преподобни оци, У древној Цркви монаси дуго времена нису могли бити носиоци благодети свештенства, а камоли влдичанског достојанства. Као што је познато, временом се дошло у другу крајност, па се апостолски прејемници, наши преосвећени и високопреосвећени епископи, регрутују искључиво из монашког реда, као и (што је изузетан раритет у Православној цркви) међу мирским свештеницима целибатистима. Но ови потоњи су готово усамљени и појединачни примери. Зар међу свештеницима-брачницима не постоје људи који својим квлитетима и постигнућима заслужују слатко и лако бреме апостолског великодостојанија? Зар није богопријатно држати се традиције древне Цркве? На трибини која је одржана у центру епархије у којој духовно опстојавам и граду у коме живим, надлежни архијереј је на питања слично формулисана од стране једног од присутних дао небулозан одговор уз једно дубиозно тумачење једног од канона Трулског сабора који се односи на поменуту проблематику. Имам информацију да ће се на будућем панортодоксном сабору, који је у фази припреме, можда и Васељенском (! ) водити расправа и на тему из које сам био слободан да поставим своја питања. Призивам на све, па и на моју маленкост, у ове дане Часног поста ваше молитве и смерно, Христа ради, молим за опроштај и целивам десницу руку. Смирено раб Божји Бранислав
Бранислав


Одговор:
Драги Браниславе, Како то видите појам „древне Цркве“, и како то у њој нису могли монаси да буду епископи? Могли су, итекако! Само то није лако да се разуме, пре свега због неортодоксног разумевања појма Цркве. Вас збуњује појам Заједнице, када је она постојала као „монаштво“ без тог буквалног „бежања из света“ који се чак парадоксно у неким сегментима откривао и у Цркви. О томе св. Јустин Филозоф говори: „Они живе у телу али не по телу; овде су на земљи али су грађани небески“? Данас, живот у Цркви је највише „по телу“, и спремамо се на вечан боравак овде на земљи; и ми данас адаптирамо Христа на то наше модерно схватање Цркве, и нама јучерашњи Христос није исти што и данањши, и о томе контемпролална телогоија одрицања старог а поистовоћења са модерним светом стално говори. Хришћанин св. Јустина Филозофа не може ниучему да се поистовети са данашњим, јер хришћанство све више постаје идеологија, и доктрина, а не и суштински и смисаони начин нашег живота. Другим речима да вам кажем: тада уоште идеолошки монаштво није могло да постоји, јер је оно садржавалу суштинску нит древне Цркве. Древна Црква је и била неки тип данашњег монаштва. Опет, зар вам св. Василије Велики не паше као монах, богослов – велики хришћански писац и диван епикоп? Зар је његов пример једини? Сви су данас постали истраживачи и црквени арехолози а никао да почну да истражују Христа из тог времена, а изнад свега ону неустрашиву хришћанску љубав према Њему? Ви – „смирени Бранислав“, мени говорите да је вама епископ као одговор на ово питање дао неке небулозе? Смирено нема шта? Није у питању знање него однос у Цркви, којег, нажалост, данашња теологија губи и понаша се свакако али не само црквено. Све, све, али нама је једино потребно спасење као христоуподобљење, а не успаванке које имају на задатак да нас психолошки приреми на заобилазак реалног подвига онолико колико је и реалан наш живот. Од подвига се не може побећи и сва новотеолошка слатокречива ублажавања истог јесте делење „Идеала Христовог“, оног о којем је тако јасно и теолошки дубоко писао ново-свештеномученик Иларион Тројицки. Овде се ваше питање развија у оно суштинско: а зашто со појавило монаштво; када и поводом чега? Црквени историчари скоро хорски сви у један глас доказују да је монаштво плод духовног пада који се најављивао уплитањем суве академске мисли у Цркву коју је посебно представљао гностицизам, који је себи јасно поставио задатак „помирења“ тадашњег модерног живота са хришћанством као све јачим политичким фактором, који је не само њих угрожавао него почео и да потискује. То се посебно открива одмах после Миланског едикта. До тада, хришћанство је живело једним типом аскетског живота којег ми данас препознајемо у монаштву (тамо где се монаштво оргинално задржало) . Данашње монаштво може само да позавиди оном подвигу хришћана о којем говори горе наведена Посланица Дијогнету св. Јустина Филозофа, јер монаштво није само безбрачност. И ко може да каже да ти људи нису живели животом подвига и аскетизма, и зар је битно какав ће лингвинистички термин то да описује? Монах или мирјанин – зар је то битно за хришћанина који је био савременик св. Јустина? Епископ се бира из најбољег, најсигурнијег, а никада из редова неофита (постоје разне категорије неофита) , а ту сигурност Црква трећег века је налазила само у монаштву, које је било гарант суштинског – вере у односу на престиж, политички утицај и грађанско образовање. Монаштво је тада, а и сада, представљало бастион чисте вере и зато су се бирали учитељи цркве само из тог реда. Модернизам било којег времена није трпео монаштво и та нетрпељивост као и борба и данас се јако изражава. Да, наша Црква одређеним канонима уређује бирање епископа и ми послушни којима она живот значи ми њу слушамо. Каноне не треба схватити јуридички него као договор и израз љубаљви Светих Отаца да нешто раде у сагласности и „јединомислији“. То чини и епископ помињући то правило, али друго је питање а зашто је оно за вас „небулоза“, јер он можда није обдарен даром језика колико вером и преданошћу Цркви. Зашто Оци траже епископство из монаштва? Зато што поред способности на учење они тражи и подвиг, узимајући у обзир да обожење и јесте то академско стицање знања и начина жиовта, а не формално људско препознавање истог. Пре неку недељу на свеправосалвном новоу билатералног устројства у Шамбезију нису могли да се договоре ни о диптиху у Правосалвној Цркви а камо ли о нечем другом. За сада нема ни говора о сазиву неког новог васељенског сабора који би правио контраверзу оним ранијим, пре свега, по очеикавњима са задатком да их „коригује“. Не сазива се због тога васељенски сабор, а посебно због оних који постојеће црквене путоказе ранијих сабора не слушају па желе неким новим разбојничким да трасирају нове. У Христу ваш оЉуба —

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *