Питање:
Помаже Бог, Наше је дете задобило тешку повреду главе пре извесног времена нашом непажњом. Дуго је трајала борба лекара да дете спасу и од неке прогнозе да неће ни преживети, преко прогнозе да ће имати тешка неуролошка оштећења дошли смо божјом милошћу до оздрављења. Међутим неколико година после страшног догађаја појавила се последица повреде.Дете је добило епилепсију. Будући да су узроци познати и јасна је лекарска дијагноза, има ли наде за исцељење ове тешке болести молитвама, постом, ходочашћима, поклоњењимa светим моштима, …знајући да је Господ наш Исус Христос падавичара исцелио, када то његови ученици нису могли…Све ове године проводимо у преиспитивању себе и својих грехова који су нам донели тако тешку казну, почели смо редовно да одлазимо у цркву и децу причешћујемо, Господу се молимо, и да окајавамо своје грехе које свакодневно преиспитујемо.Молимо вас за савет и одговор, да ли се и ова врста епилепсије може сматрати присуством злих духова, или је то као последица оштећења неуролошког нешто сасвим друго…
Можемо ли се надати исцељењу уз Божију помоћ Хвала
Нада
Одговор:
Драга Надо, Сетите се догађаја када су Христос и апостоли „пролазећи видели човека слепог од рођења. И запиташе га ученици његови: Учитељу, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему! (Јн. 9, 1-3.) Бог, који воли сваког човека више него што га родитељи могу волети, који брине и промишља о сваком, зна зашто је то тако. Господ брине не само о сваком човеку, веħ и о најситнијим детаљима, и упозорава: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу…“ Јер, „вама је и коса на глави сва избројана! “ (Мт. 10, 28-30.) Несреħа и болест детета су на спасење и његово и ваше. Јер душа је много скупља и претежнија од тела; као што је тело скупље од одела, тако је и душа скупља од тела. (Лк. 12, 23.) Ми смо Божији и када смо здрави и када болујемо, и када се рађамо и када умиремо (онда посебно) , јер све што имамо није наше него – Његово. „Ако живимо, Господу живимо. Ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо.“ (Рим. 14, 8.) Није лако носити тај и такав крст. Али, има и тежих крстова. Зато се брините за душе ваше, па ħе се у своје време све открити и по Божијој вољи решити. Благодат, милост и мир од Бога вам жели, о. Срба