Енглески језик на Богослужењу

Питање:
Постовани Оци, Желела бих да знам зашто се наши свештеници на богослужењу користе енглеским језиком и њиме скрнаве божанствену молитву Господу, коју нам предци оставише на божанском србском језику.
Оправдање типа: Има младих који не разумеју србски, не могу прихватити из простог разлога што сам сведок (за цркву где редовно одлазим на богослужење) , да оних који не разумеју србски на служби и нема. Формалан и хладан језик као што је енглески, није језик којим ће особа која је заиста верник на богослужењу осетити и доживети оно узвишено стање када душа осећа присуство Божје у цркви. Насупрот њему божанствени србски језик је језик који су страни песници и писци попут Гетеа и М. Јурсенар причали, говорећи да нема лепшег језика на свету којим се најлепше и најпотпуније људско биће може изразити. С поштовањем,
Светлана


Одговор:
Драга Светлана, Хвала на јављању, као и на питању. Ти си из моје парохије, и да напоменем да смо о томе већ разговарали. Али, можда је и ово лепо да се овако дописујемо, како би и други могли да чују понешто од нас.
Можда ниси приметила, али код нас у цркву, осим омладине која “разуме” српски (под наводницима, јер је то њихово разумевање врло слабо) , долази и известан број обраћених у православље, супруга и других, који не разумеју српски. Ето, данас сам имао једну Аустралијанку, која је прешла у православље, често долазу код нас у цркву са мужем Србином и дететом, као и неколико млађих, од којих ме је бар један изричито упитао да ли би могло и нешто на енглеском, тако да се и они осете укљученима, да разумеју, бар по нешто. Јер, као што си можда приметила, ја волим да служим на црквенословенском.
Али, да се најпре разумемо око израза “божанствени српски језик”. Нисам до сада чуо да је српски језик “божанствен” и не могу ништа да кажем по том питању. Али, оно што мислим да знам, и што се може видети из старијих књига, јесте да Срби нису одувек говорили оваквим језиком каквим ми данас говоримо. Током дуге историје, српски језик се мењао, и онај језик, који данас зовемо српски, на који је преведена Света Литургија, није исти као и онај на који је Свети Сава превео Литургију. Да се током векова језик мењао, можеш видети, на пример, из књиге “Новине Сербске” – зборник новина на српском језику из 19. века. Књига је, чини ми се 90-тих година, објављена у Србији. Имаћеш муке да разумеш текстове. Осим тога, сигурно је да нећеш моћи течно да читаш неку од драма које је писао Јоаким Вујић на оригиналном српском језику, који се говорио пре само 150 година, а имаћеш муке и да разумеш о чему се ради. А шта да кажемо да, на пример, узмеш књигу “Живот св. Саве и св. Симеона” од Доментијана? Сигуран сам да без преводиоца нећеш разумети бар 50% од онога што је тамо написано.
Осим тога, и дан – данас постоје разни дијалекти српског језика, са другим изразима, речима, акцентима, изговором, итд. тако да сам и ја сам, када сам се из Призрена у 8. разреду основне школе доселио у Товаришево у Бачкој, понекад имао муке да разумем шта ми се говори, иако је то био “исти” тај српски језик.
Наши претци су много стотина година служили Свету Литургију на српско-словенском и потом на црквено-словенском. Не знам тачно коју од тих језичких верзија сматраш за “божанствени српски језик”? Али, да кажем нешто и уопште, о језику у дијаспори.
Први почеци наше Цркве у дијаспори досежу и до неколико стотина година уназад (у Италији, Мађарској или Америци, нпр.) . Међутим, до данас не постоји некаква планска припрема свештеника за рад у иностранству. Нарочито последњих деценија, огромна већина свештеника долази у дијаспору из отаџбине, покренута економским разлозима, а не некаквом мисионарском ревношћу. Слична је ствар и са парохијанима, међу којима има таквих који се у дијаспори налазе као прогнаници због своје вере и народности, али се ипак, већина Срба данас налази у дијаспори из економских разлога. Разумљиво је да они, бар у почетку, имају тешкоћа са говорним језиком средине. У оним парохијама, где већина парохијана представљају досељеници, користи се већином српски језик. Али, у Америци, на пример, у парохијама у којима већина верних не зна српски, дешавало се да неко преводи проповед на енглески. Но без обзира на превод проповеди, бар у почетку је увек био присутан проблем непознавања и невладања менталитетом средине, то јест менталитетом својих парохијана, тако да се делатност свештеника понекад сводила углавном на богослужење и верске (по) требе или зидање храмова и црквених сала.
Језик не може да буде “формалан и хладан”. То може да буде само човек. Ипак, мени се највише свиђа Литургија на језику, који су моји претци генерацијама слушали у храму, а то је – црквенословенски. Међутим, ретко где се у Српској цркви богослужење врши на црквенословенском. У просеку, данас се више употребљава српски, као и говорни језик средине, али се оваква питања регулишу према потреби случаја или знању и схватањима пароха и парохијана. У Америци, колико сам чуо и видео, на много места се пола службе служи на српском, а пола на енглеском, или само на енглеском; ретко где само на српском. Вероватно да у будућности то очекује и Аустралију, где је српска дијаспора много млађа и где се у огромној већини служи на српском. Међутим, требе: крштења и венчања све више се захтевају на енглеском, нарочито од стране млађих, који слабо или уопште не говоре српски. Такође и сахране, нарочито тамо где је Србин био ожењен Немицом, Енглескињом и слично, и где нико од присутних не би разумео молитву и проповед на српском. По својој суштини језик је систем символа. Свака реч је уствари символ за одређену ствар, осећање, појам. У том смислу можемо говорити о језику математике, хемије или о језику компјутера. У истом смислу и Црква има свој специфичан језик који није и не може бити лако разумљив просечном или неупућеном човеку. У дијаспори, у другим срединама и модерним временима са модерним символима, ми убрзано заборављамо језик богослужења, који нису само изговорене речи. Символи и значења нам више нису тако јасни. Тиме се обичном човеку постепено отуђује узвишени смисао молитве и богослужења у Цркви, смисао обожења, ако хоћете. Јер све у Цркви је несвакидашње: архитектура – не представља обичну, световну зграду или салу; сликарство – није обична слика светског стила; музика – није ни мало свакодневна; одежде – чак и не личе на свакидашње; па тако и речи – за неупућене готово неразумљиве. Могли бисмо рећи стога, да свештеник у ствари треба да буде тумач, преводилац са неразумљивога на разумљиво, са символичног на конкретно, са ума на срце, са мисли на осећања, са материјалног на духовно и са светског на божанско…
Тако се и проблем језика у дијаспори не ограничава само на лингвистички проблем: тј. да ли употребљавати црквенословенски, српски, енглески, немачки или француски језик, већ обухвата и много шири круг символа са којима треба поново да упознамо наше вернике.
Језик је део једне културе, цивилизације или да тако кажемо, менталитета. Још од зидања Вавилонске куле, пометње језика и расејања у разне народе, језик је постао као нека ограда, препрека, коју човек мора најпре да савлада да би комуницирао са том групом. Али, за успешно функционисање у некој средини није довољно само познавање језика као таквог, већ и познавање свега онога чега је језик само део, тј. израз – њене историје, културе, религије, итд. Јер, ако се нешто каже на говорном језику, то никако не значи да ће то и само по себи бити схваћено или прихваћено. За живот у једној новој средини је необично важно и познавање те средине, припремљеност на све њене особености, отпорност на њене болести, добра воља да се добре ствари прихвате и науче, и спремност да се та средина, као таква, прихвати и што је најважније од свега, да се она – воли. Јер, ни једна средина није, не представља и никада неће бити – рај на земљи. А Христос је дошао грешницима а не праведницима. То такође, треба имати у виду, ако говоримо о “божанским” ставрима, па и тако и о језику.
Христос није проповедао нити се молио на српском језику. Он је то чинио и учио је на оном језику на коме су Га могли разумети. Тако је и главни задатак Цркве, било у дијаспори или у Србији, управо учење, образовање верних на њима разумљивом језику, символима, са којима се не сусрећу у свакидашњем животу – символима који представљају богослужење и религиозни живот. Кажеш да “свештеници енглеским језиком скрнаве божанствену молитву Господу”. То је твоје мишљење, али да сам на твоме месту ја бих мало размислио пре него што изјавим тако нешто. Уосталом, има људи који увек кажу оно што мисле, али је увек било боље најпре мислити о ономе што се каже.
При скоро свакој нашој парохији у дијаспори постоји и тзв. недељна школа за српски језик и веронауку, где углавном сваки свештеник или учитељ импровизује наставу према својим способностима и могућностима. Непостојање плана и програма, недостатак квалификованих учитеља, незаинтересованост и немотивисаност како деце тако и родитеља, само су неки од проблема који отежавају успешнији рад ових школа. (У Сиднеју у Аустралији, на пример, постојале су и студије српског језика на Меквори универзитету. И поред апела, рекламе и многих разних напора надлежних, годинама је упис на ове студије био веома слаб, тако да су на крају укинуте, јер је било исувише академских година када се уписао само један или ниједан студент.) Што се тиче пастве наших парохија у дијаспори, ситуација је у Европи донекле различита од оне у Америци или Аустралији. У Европи се осећа релативна просторна блискост отаџбине, па се стога, људи више надају да ће се венчати, крстити дете или сахранити у свом родном крају; док у Америци и Аустралији они више осећају да су ту „за увек”, а не само привремено, тако да ће им и ту требати црква и свештеник. Говорећи о нашим верницима у дијаспори, можемо углавном говорити о генерацијама, у смислу који се односи на нашу тему о језику. Разуме се по себи да прва генерација, тј. досељеници који су се нашли у дијаспори почевши од свог касног детињства па надаље, немају проблема са српским језиком, већ насупрот, известан проценат и то не безначајан, никада у потпуности не научи језик своје нове средине. Што се ове генерације тиче, она се углавном противи увођењу „страног” језика у богослужење или црквени живот. Покренути у дијаспору углавном из политичких или материјалних разлога, досељеници већином желе по сваку цену одржање српског идентитета, чему, по погрешном схватању, православна вера и српски језик само служе. Стога се они противе увођењу било каквог другог језика у богослужење или у школе веронауке. За већину је примарно да деца науче српски језик, а при том је мање важно колико ће она кроз свој оскудни и понекад веома ограничени српски језик, научити из веронауке.
Њихова деца, тј. друга генерација је у ствари најсложенија, како по своме познавању или непознавању језика својих отаца, тако и по схватањима. У другој генерацији долази до великог „осипања”, тј. деца се прилагођавају новој средини и у журби за послом или забавом, немају много времена да посвете учењу онога што су у породици или у заједници пропустила. Осим тога, њима је много важније да се што успешније прилагоде и уклопе у средину која их окружује, него да се посвете вери и традицији коју нису успели довољно да разумеју. Уз то, у дијаспори је учињено веома мало озбиљних покушаја да се тој генерацији објасни вредност вере њихових очева на њиховом језику, на њима разумљив начин. Мање или више и ту је све препуштено случају или породичном васпитању (а колико су њихови родитељи у стању да им пренесу и колико уопште они сами познају своју веру, историју и предање – то је тема за себе) .
Не може се рећи да интересовање за Православље код друге генерације не постоји, нити да је ту српски или црквенословенски језик главна препрека. Проблем се углавном састоји у непостојању снажније жеље да се жртвује мало напора и времена да би се нешто о Православној вери, српском језику и обичајима научило. Њима се нуди свакаква храна и потурају им се разне вредности, али се са наше стране врло мало чини да се та омладина образује вредностима Православља. У другим срединама, у модерним временима, они се уче другим символима и језик Православља им постаје све више стран.
Оно што је потребно јесте, да се тој генерацији усади жеља и на њиховом језику објасни вредност Православља, како за њихове претке у отаџбини, тако и за њих саме у новој средини.
Тешко је говорити о трећој генерацији и даље. За све ово нема тачних података, али је сигурно да се осипање деце досељеника у дијаспори наставља, можда смањеним темпом, али утисак је да касније долази до малог повећања интересовања за веру, обичаје, језик и традицију својих отаца. У овој генерацији културно прилагођавање средини је углавном обављено и може се потражити по своме пореклу – нема ли ту можда нечега чиме би се могли поносити. Наравно, улога свештеника у свему овоме је огромна и од његове умешности зависи како ће прићи свакоме од ових појединаца.
Код обраћених, припадника других народа који су прешли у Православље и укључили се у нашу дијаспору, постоји такође проблем језика. Међутим, проблем језика богослужења мањи је од проблема језика проповеди. У Аустралији, Америци, итд., многи одлазе у будисте, мухамеданце или хиндуисте, учећи јапанске или индијске мантре и молитве, изразе на арапском или индијском језику за разна стања и осећања. Разне религије и секте се користе разним језицима и то са извесном дозом поноса, док се ми, Православни Срби, Руси итд., стидљиво пред странцима служимо српским или црквенословенским. Стиче се утисак да је у Западном, цивилизованом свету, по духовним питањима индијски језик „признатији” него црквенословенски. Не може се тврдити да ће „странцу” сметати нека јектенија на црквенословенском, поготову ако је он упознат са нашим богослужењем, али, главни проблем јесте у језику верског образовања и проповеди, који мора бити говорни – њима лако разумљив.
У сваком случају, чињеница је да језици, као што су црквенословенски, српски и говорни језик средине, који се употребљавају у дијаспори, представљају једно богатство Цркве кога се не би требали тако лако одрицати. Оно што је потребно јесте отвореност да се научи свеобухватни језик и символика Литургије и од стране свештенства и од стране верних. Уместо да обликујемо богослужења према своме укусу (као Римокатолици и Протестанти) , ми треба да обликујемо себе и своје разумевање према символима богослужења и језику и тајни Литургије! Теби и целој твојој поштованој породици, од Бога свако добро жели, о. Срба

5 Comments

  1. Драгослав Степановић

    Ја живим у енглеској и имам исти проблем, поп је на почетку почео да служи мало на енглеском а више на Србском, у кратком периоду је почео скоро 80% на енглеском под изговором да има људи кои не разумеју Србски. Када сам питао зашто то толико форсира и да није уреду јел ипак је то Србска црква и да то одбија мене лично да уђем и присуствујем литургији, добио сам одговор да то није његов проблем и ако хоћу да дођем или нећу, у једном тренутку ми је чак рекао да са мојим ставом сатанишем испред цркве.

  2. Poštovani, da li mi neko može preporučiti gde mogu u Beogradu ili preko intrneta kupiti Sveto pismo pravoslavno na engleskom jeziku. Ili ako negde ima pouzdan pdf da se preuzme preko inerneta. Takođe me intresuju tekstovi Sv. Nikolaja Velimirovića na engleskom. Zahvaljujem se, pozdrav!

  3. Poštovani oče, između ostalog, Svetlani ste odgovorili sledeće:”…Oгромна већина свештеника долази у дијаспору из отаџбине, покренута економским разлозима, а не некаквом мисионарском ревношћу”.(!?)
    Moram da kažem da onom kome je ekonomija zvezda vodilja, taj je zalutao na bogoslovski fakultet. Kada se vi stariji sveštenici jednoga dana upokojite, ovi mlađi,rukovođeni ekonomskim načinom razmišljanja, će na primer, zbog “šake dolara” zažmureti na forsiranje katoličke crkve da Stepinac postane svetac. Onaj ko se rukovodi ekonomijom, neka se u inostranstvu bavim nekim drugim poslovima. U suprotnom, takav se ne može nazvati sveštenikom nego demagogom i licemerom.
    Što se tiče jezika na kom se vrši služba u crkvi, reći ću Vam da je nekoliko navijača holandskog Twente-a prešlo u pravoslavlje i naučilo srpski jezik, kao i naš brat iz Milana Ivan Bertero. Ako su oni naučili srpski, ne vidim razlog zašto to ne bi uradili i ostali!?
    Jer, umesto da oblikujemo bogosluženje prema svom ukusu kao Rimokatolici i Peotestanti, mi bi trebalo da oblikujemo sebe i svoje razumevanje prema simbolima bogosluženja i jeziku i tajni liturgije (kao na pr.ova naša gore pomenuta braća).
    Neka nam je dragi Bog upomoći…

  4. Христос Воскресе!

    Сјајан елаборат оца Србе о употреби разних језика на богослужењу.

    Када сам пре само 17 година одлучила да озбиљно уђем у Православну цркву, схватила сам да није довољно знати да се свеће за живе пале на горњем нивоу а свеће за мртве на доњем и да жене стоје на левој страни храма а мушкарци на десној. Полако откривајући поредак у Цркви и саму догму, одлазећи на ”Разговоре о вери” које је организовао свештеник, схватила сам да и када бих завршила Теолошки факултет још би доста тога остало неоткривено. Православље је наука над наукама, уметност над уметностима. Вештина над вештинама! Да бисмо овладали неким занатом, професијом, уметношћу, ма колики таленат имали, морамо уложити додатни труд и да савладамо стручну терминологију. То је почетни корак да бисмо савладали законитости које владају у одређеној области.

    Слушајучи богослужења за која сам веровала да је учествовање резервисано само за свештенике и ”помоћнике” за певницом, приметила сам да и појединци у народу прате и то на црквенословенском језику, оне деонице које пева хор или поју за певницом. Тај неразумљиви језик је имао изузетну мелодичност а како је време пролазило и мој стаж у Цркви растао, почела сам да се осећам другачије на службама, нестало је оне почетничке збуњености и нестрпљења које је неминовно када слушате нешто што не разумете. Набавила сам двојезични приручник ”Одговарања на на литургији” и савладала текст на црквенословенском. Сада је време пролазило превише брзо и појавио се осећај жаљења када би свештеник дао отпуст на крају литургије.

    Потражила сам податке о развоју српског језика, не би ли се видео траг ”како је српски језик постао црквени језик, а можда и божански” како тврди сестра Светлана, која је протествовала због употребе енглеског језика на богослужењима.

    Ево да се подсетимо историје, само од 16. века

    “Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.

    У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе Срба у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.

    Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.”

    ***

    Хвала Богу, у београским храмовима се служи на црквенословенском, мада има и храмова где се суботом служи на српском цела литругија. Постоје деонице и на грчком, посебно када служи владика а тако је служио и блаженопочивши патријарх Павле.

    Сестра Светлана би допринела очувању српског језика када би и сама познавала правопис и граматику. Наша црква се зове Српска Православна Црква (www.spc.rs) а не србска. Послушањем према одлукама Светог Синода пројављујемо своју веру. Када преосвећени донесу одлуку о промени назива наше Цркве у којој смо крштени – следићемо их.

    Доживела сам православну веру као један отворен систем који није резервисан само за Србе. Разноликост нација, језика, занимања, менталитета…а у исто време сви сједињени, равноправни у сабрању на Светој литургији. Неки ”изузетно ревносни верници” вероватно би били сретнији да наша богослужења личе на сценографију из филма ”Еквилибријум”, причу о тоталитарном друштву, сви исто обучени, ничим не смеју да се разликују па ни својим мислима од осталих припадника групе.

    Ових дана је наш кум Самоанац (Америчка Самоа) изразио јасну одлуку да жели да се крсти у Православној цркви. Он је припадник хришћанске протестантске вере. Када је венчаван у православној цркви, пре 7 година, свештеник му је саветовао да се не крштава само ради венчања јер се брак може остварити и без тога, него да размисли, упозна нашу веру па се онда крсти. У међувремену је наставио да присуствује литургијама иако ништа није разумео. Чак је одлазио на исповест. Пошто је недавно добио српско држављанство а и прилично савладао српски, његова жеља да се крсти у православној вери још је ојачала. Ипак, има потребу да прича са свештеником на енгледком језику. Ми смо га затрпали садржајима са разних православних сајтова на енглеском. Ако човек има жељу и вољу да научи, Бог ће му послати помоћ и алате.

    Христос Васкрсе!
    Праштајте.

  5. Слободан

    Уз дужно поштовање преобраћеним, али кад узеше веру супруга свога могаше и језик узети његов. Храмови у које идемо зову се Српски и део су Српске Православне Цркве а не Америчка православна црква. Ја сам живео и у Москви и у Њујорку сам одлазио и у Грчке па чак и у Коптске православне Цркве где се ни једно слово на енглеском не изговара тако да Ваше објашњење нема никакву потпору. То што млади не говоре српски језик је њихова немоћ и пораз и живот у Христу је један, једна је истина, нема уступака, нема толаранције.
    Разголићене и без марама жене су све заступљеније у Божијим Храмовима и нема ко да им укаже на то. Литургије нам постају као променаде, места где је важно само бити виђен. Част изузецима, највише по манастирима где се свештени народ не либи да опомене непристојног у Храму. За све векове под Османлијама сачувасмо своју веру али пар деценија под комунизмом и сада демократијом прети да једину праву веру, православну сведе само на пуку моду и туризам.
    Мене Бога ми неће опседнути то лудило, нити ме.непослушни свештеници могу направити непослушним, нити умањити моју љубав према Господу нам Исусу Христу.