NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
Ž
 
ŽRTVE BOGU
ŽIVOT ZEMALJSKI
 


 
ŽRTVE BOGU
 
• Siromaštvo duha je so za sve duhovne žrtve i paljenice. Ako nisu osoljene tom solju, Bog će ih odbaciti. 1. 518
• Verom su se sveti pogruzili u dubinu smirenja: oni su čistim okom vere videli da su ljudske žrtve Bogu – darovi Božiji u čoveku, čovekovi dugovi, koji nisu nužni Bogu, ali su čoveku neophodni i spasonosni, kada se on trudi da ih prinosi, udvostručuje i otplaćuje. 1.175
 
ŽIVOT ZEMALJSKI
 
• Prorok je zemlju nazvao mestom svoga boravišta (Ps. 110,54), a sebe došljakom i prolaznikom na njoj. Jer sam ja došljak kod Tebe– rekao je on u svojoj molitvi Bogu – i prolaznik, kao svi oci moji (Ps. 38,13). Očigledna, opipljiva istina! Istina koju ljudi zaboravljaju, bez obzira na njenu očiglednost! Ja sam prolaznikna zemlji: došao sam na nju rođenjem, otići ću sa nje smrću. Ja sam došljakna zemlji: došao sam iz raja, gde sam se oskvrnuo i obezličio grehom. Odseliću se i sa zemlje, iz tog privremenog mesta moga izgnanstva, gde me je Bog moj smestio kako bih promenio način svoga razmišljanja, kako bih se očistio od ogrehovljenosti i iznova postao sposoban za život u raju. A zbog svoje uporne i konačne nepopravljivosti, treba zauvek da budem bačen u adsku tamnicu. Ja sam lutalica na zemlji, sa lutanjem počinjem od kolevke, a okončavam ga u grobu, lutam od detinjstva do starosti, lutam u različitim zemaljskim okolnostima i situacijama. Ja sam došljak i prolaznik, kao svi oii moji. Oci moji bili su došljaci i prolaznici na zemlji: stupivši na nju rođenjem, udaljili su se sa nje smrću. Izuzetaka nije bilo: niko od ljudi ne ostaje za vekove na zemlji. Otići ću i ja. Već polako odlazim, ponestaje mi snage, stiže me starost. Odlazim, odlazim odavde, po nepromenjivom zakonu i moćnoj odredbi Tvorca i Boga moga.
Shvatimo da smo na zemlji – stranci. Samo ako pođemo od tog ubeđenja, moći ćemo da napravimo nepogrešivi račun i plan za naš zemaljski život; samo polazeći od tog ubeđenja, moći ćemo da zemaljskom životu damo ispravno usmerenje i da ga upotrebimo za zadobijanje blažene večnosti, a ne za isprazne i sujetne stvari i za svoje pogubljenje. Zaslepio nas je i zaslepljuje nas – naš pad! Stoga smo prinuđeni da na silu, tokom dugog vremena, ubeđujemo sebe u najjasnije istine, za koje, zbog njihove jasnoće, ubeđivanje nije ni potrebno.
Kada se putnik zaustavi u gostoprimnici, on ne obraća mnogo pažnje na nju. Zašto bi i obraćao, kada se tu sklonio na sasvim kratko vreme? On se zadovoljava samo onim najneophodnijim; trudi se da ne potroši novac koji mu je potreban za produžetak puta i za izdržavanje u velikom gradu u koji putuje; nedostatke i neudobnost lako će pretrpeti, znajući da oni predstavljaju slučajnost kojoj su izloženi svi putnici, a da ga na mestu u koje ide očekuje nenarušivo spokojstvo. On se ne vezuje srcem ni za jedan predmet u gostoprimnici, koliko god mu se taj predmet činio primamljivim. Stalno je udubljen u razmišljanje o velelepnoj carskoj prestonici u koju se uputio i o značajnim preprekama koje treba da savlada kako bi u nju stigao, zatim o sredstvima koja bi mogla da mu olakšaju put, pa o razbojničkim zasedama koje mu usput prete, o nesrećnoj sudbini onih kojima nije pošlo za rukom da put okončaju kako dolikuje i o najvećoj sreći onih koji su ga savršili sa željenim uspehom. Posle izvesnog vremena provedenog u gostoprimnici, on će zablagodariti domaćinu za ukazano gostoprimstvo i, otišavši odatle, zaboraviće na nju, ili će je se sećati tek površno, budući da je njegovo srce bilo hladno prema njoj.
Takav odnos prema zemlji mi treba da steknemo. He traćimo bezumno sposobnosti duše i tela; ne prinosimo ih na žrtvu sujeti i propadljivosti. Čuvajmo se privezanosti za prolazno i materi jalno, da nam to ne bi bila prepreka za zadobijanje večnog i nebeskog. Čuvajmo se ugađanja našim nezadovoljivim i nezasitim prohtevima, čijim se zadovoljavanjem naš pad samo produbljuje i dostiže strašne razmere. Čuvajmo se obilja, zadovoljavajući se samo onim što nam je suštinski neophodno. Ustremimo svu našu pažnju ka životu koji nas očekuje posle groba i koji nema kraja. Poznajmo Boga Koji nam je zapovedio da Ga poznamo i Koji nam je to poznanje darovao Svojom rečju i Svojom blagodaću. Tokom zemaljskog života postanimo svoji Bogu. On nam je ponudio najtešnje sjedinjenje sa Sobom, ostavivši nam kao rok za savršavanje tog najuzvišenijeg dela – zemaljski život. Nema drugog vremena, osim onoga koje je određeno zemaljskim životom, tokom koga bi moglo da dođe do tog čudesnog usvojenja: ako se ne savrši tada, neće se savršiti nikada. Steknimo prijateljstvo nebožitelja, svetih anđela i drugih svetih ljudi, kako bi nas oni primili u večna obitavališta(Lk. 16,9). Naučimo da prepoznajemo pale duhove, te ljute i pokvarene neprijatelje ljudskog roda, kako bismo izbegli njihove podvale i zajednicu sa njima u adskom plamenu. Svetiljka na našem životnom putu neka nam bude Reč Božija. Uznesimo slavu i blagodarenje Bogu za obilna blaga kojima je, radi zadovoljavanja naših potreba, ispunjeno naše privremeno obitavalište zemlja. Čistim umom proniknimo u značenje tih blaga, koja su tek slaba slika večnih blaga. Večna blaga su pomoću njih predstavljena tako slabo i nedovaljno, kao što senka predstavlja predmete od kojih dolazi. Darujući nam zemaljska blaga, Bog tajanstveno objavljuje: „Ljudi! Vaše privremeno obitavali šte snabdeveno je različitim i bezbrojnim blagom, koje pleni i zadivljuje poglede i srce, izobilno zadovoljavajući vaše potrebe; na osnovu toga sudite o blagu kojim je ispunjeno vaše večno obitavalište. Shvatite beskonačnu i nedokučivu dobrotu Božiju prema vama i, poštujući zemaljska blaga kroz njihovo pobožno doživljavanje i sagledavanje, nemojte da postupate nerazumno: nemojte da im se potčinite, nemojte da njima pogubite sebe. Koristeći ih koliko je neophodno i potrebno, svim silama stremite ka zadobijanju nebeskih blaga“. 1. 91-93
• Zavodljiv je i varljiv put zemaljskog života: za one koji njime tek kreću, on predstavlja beskrajno poprište ispunjeno delanjem; za one pak koji su ga okončali – izgleda veoma, veoma kratak, ispunjen pustim snoviđenjima.
I slavu, i bogatstvo i sve druge propadljive dobitke i preimućstva, za čije se sticanje upotrebljava čitav zemaljski život, kao i sve sile duše i tela, zaslepljeni grešnik mora da ostavi u trenucima kada se sa duše nasilno skida njena odeća – telo, i kada neumoljivi Anđeli povedu dušu na Sud pravednog Boga, Koga ona nije poznavala, Koga je zanemarivala.
Ljudi se trude i žure da se obogate znanjima, ali samo onim nevažnim, koja su podesna jedino za prolazni zemaljski život i u stanju su da zadovolje potrebe i prohteve jedino tog života. Poznanje i delo koji su nam suštinski potrebni, radi kojih nam je jedino i darovan zemaljski život, jesu – poznanje Boga i pomirenje sa Njim posredstvom Iskupitelja, a mi ih u potpunosti preziremo. 1. 96
• Da bismo stekli ljubav prema duhovnim i nebeskim predmetima, treba da se odreknemo ljubavi prema zemaljskim predmetima; da bismo zavoleli otadžbinu, neophodno je da se odreknemo bolesne ljubavi prema zemlji našeg izgnanstva. 1. 511
• Svi smo mi samo za kratko vreme gosti na zemlji! Kao kada se neko sprema za dalek put. Georgije Zatvornik veoma dobro poredi naš život sa boravkom zatočenika u tamnici, iz koje se čas jedan, čas drugi pozivaju na sud radi izricanja konačne presude. Pripremajmo se za taj sud, kako bi presuda bila povoljna po nas. Pravednik će izneti svoju pravdu, kao bogatu žrtvu pred prestol Sudije; a mi grešni prinesimo tamo makar pokajanje i suze! 6. 170
• Zemaljski život je putovanje koje se ni za tren ne prekida. Idemo, idemo i iznenada se otvaraju vrata večnosti, a mi se gubimo u njenom nezamislivom prostranstvu. Kako lepo veli sveti David: Došljak sam na zemlji: ne sakrij od mene zapovesti Tvojv!Tačno: zakon Hristov je nit koju pratimo kako bismo iz mračnog lavirinta zemaljskog života izašli u blaženu večnost. 6. 343
• Mračna je oblast – zemlja! To je oblast izgnanstva zločinaca koji su raj uprljali grehom, krivih za neposlušnost Bogu, onih koji su prezreli opštenje sa Njim, koji su to opštenje zamenili za opštenje sa đavolom. Na zemlji prema čoveku se sve odnosi neprijateljski i on sam nalazi ce u neprestanoj borbi sa sobom. Zemlja je dolina izgnanstva, dolina početnih stradanja, kojima započinju večna, kao opravdana kazna za uvredu beskonačno Blagog. Zemlja je naše izgnanstvo, zato je tu došao Iskupitelj: bezmerno sagrešenje iskupio je bezmernom cenom Svojom Krvlju. Zemlja je – naše izgnanstvo, zato Iskupitelj sa zemlje na nebo uzvodi one koji su prihvatili Njegovo iskupljenje. Nebo je čovekova istinska otadžbina: put onamo treba savršiti u samome sebi. U sebi treba videti one koji drže svet i obračunati se sa njima, vratiti im ono što im pripada, a što je čovek pozajmio od njih. Od njih smo pozajmili otrov greha, greh u svim najsitnijim njegovim vidovima, u svim najrazličitijim njegovim oblicima. Odvojivši iz sebe sve što je tuđe našoj prirodi, ostaćemo sami sa sobom, sa sopstvenom neporočnom prirodom. To očišćenje u nama proizvodi Reč Božija, koja nam otkriva svojstva novog Adama i rane starog. Sveblagi Duh Sveti, videvši našu belinu, sići će na nas, oseniće nas Svojim mirom i svetlošću, izmeniće nas, utvrdiće nas, ubrojaće nas u narod izabrani, u potomstvo drugog Čoveka, Koji je Gospod s nebesa. Utvrđeni Duhom Svetim mi se više nećemo plašiti mračnih i zlobnih go spodara ovoga sveta, nego ćemo kroz njihove guste i tamne redove proći ka svetlosti Istine, u čijem ćemo naručju naći predukus budućeg blaženstva. Ko je u sebi savršio taj zemaljski put, ko se oslobodio od grehovnog ropstva i dobio zaručenje Duha, taj će po razlučenju duše od tela bez prepreka i bezbedno proći mitarstva vazdušnih mučitelja. 6. 414-415
• Naš život je neprekidni lanac patnji koje se okončavaju smrću, tom najvećom žalošću za ljude, naročito za one koji zaboravljaju svoje istinsko naznačenje u večnosti. Ovaj lanac treba trpljenjem da prebiramo, kariku po kariku, kako bismo okončali uz dobru nadu. 6. 583

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *