NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
D
 
DVOLIČNOST
DEVSTVENOST
DELA DOBRA
DELA ZEMALJSKA
DELANJE
DELANJE SVETOVNJAKA (MIRJANINA)
DEMONI
DEMONI – Čulno viđenje demona
DEMONI – Duhovno viđenje demona
DEMONSKI NAPADI
DEMONIZACIJA
DECA – Vaspitanje
DOBROČINSTVO
DOBRO
Razlikovanje dobra od zla
Jevanđelsko dobro i dobro pale prirode
Sablazan dobrim
DOBRODETELJI (VRLINE)
DOGMATI
DRSKOST DRUŠTVO, DRUŠTVENI KONTAKTI
DUH ČOVEKOV
DUHOVNIŠTVO I POSLUŠANJE
DUHOVNI DAROVI
DUHOVNOST
DUŠA
 


 
DVOLIČNOST
 
• Odbacivanje dvoličnosti, to jest kolebanja između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu, neophodno je, jer se time čuva, odgaja i jača naša dobra volja i stremljenje prema Bogu, što na nas privlači naročitu milost Božiju. „Ako budemo postojano držali mač u rukama rekao je Pimen Veliki – Bog će postojano biti sa nama; ako budemo hrabri, On će nam učiniti milost Svoju“. 5. 339-340 (v. MOLITVA ISUSOVA – Prepreke)
 
DEVSTVENOST
 
• Pravoslavna Crkva smatra da je devstvenost prirodna čoveku, jer prava čovekova priroda je ona u kojoj je bio stvoren. Stanje pada, u kome se danas nalazi čitav ljudski rod, predstavlja neprirodno, ispodprirodno i protivprirodno stanje. Ali pošto je sav ljudski rod obuzet nedugom pada, stanje opšte nemoći može se nazvati prirodnim našoj paloj prirodi. Svojstva bolesti, prirodna bolesnom stanju, neprirodna su zdravom stanju. U tom slučaju – slažemo se ni devstvenost više nije svojstvena ljudskoj prirodi. Iz tog razloga veoma je malo devstvenika među pravednicima Starog Zaveta: i patrijarsi i većina proroka morali su da se potčine jarmu supružanstva.
Gospod naš Isus Hristos, Koji je podigao palu ljudsku prirodu, obnovio je i devstvenost. On Sam je, po Svojoj ljudskoj prirodi, bio svesveti devstvenik; Njegova Majka je bila blagodatna, Prečista Djeva. Devstvenost, svojstvena čovekovoj prirodi u njenom prvobitnom, prirodnom stanju, a nesvojstvena paloj prirodi, vraćena je, kao dar, prirodi koju je obnovio Spasitelj. Dar Božiji u Hristu Isusu Gospodu našem je ono čime se zadobija naše večno spasenje, naše dostojanstvo, naše savršenstvo – sve to što se zajedničkim imenom naziva život večni. I novozavetna devstvenost je dar Božiji, dar od Gospoda, kako je On Sam rekao o devstvenosti: He mogu svi primiti tu reč, do oni kojima je dano. Ljudima koji to svim srcem žele i najtoplijim molitvama traže od Gospoda, daje se dar prepodobnosti (tj. duhovnog stanja ponajviše sličnog onome koje je proja vio Gospod naš Isus Hristos).
Devstvenost je neprirodna palom čoveku, stoga ona nikako ne može da se postigne samo sopstvenim naporima; sopstveni napori krote telo, dok je istinska devstvenost – dar Božiji, posledica postojane, najusrdnije i često veoma dugotrajne molitve. Istinska devstvenost se ne sastoji samo u telesnoj čistoti; ona se sastoji prvenstveno u odvajanju uma od sladostrasnih pomisli i maštanja. Um nije sposoban da se sam odrekne greha, ako ga ne oseni Božanska sila. Borba uma protiv greha predstavlja taj najveći napor prilikom koga podvižnik proliva mnoštvo gorkih suza i ispušta mnoštvo dubokih i teških uzdaha, moleći za pomoć i zastupništvo sviše. Tek kada okusi duhovnu sladost, srce može da se otrgne od naslađivanja telesnom slašću: bez naslade ono ne može. „Ljubav se odbija ljubavlju i oganj se gasi ognjem nematerijalnim“ rekao je sveti Jovan Lestvičnik.
Milošću i darovima Spasitelja našeg, zbor devstvenika i devstvenica u Novozavetnoj Crkvi ne može se izbrojati. Oni su prešli u stanje devstvenosti, dokazavši svoju najiskreniju želju za devstvenošću postojanom, teškom i dugotrajnom borbom sa pohotama tela. To se može videti iz žitija Antonija Velikog, Pahomija Velikog, Simeona jurodivoga Hrista radi i mnogih drugih velikih ugodnika Božijih. 10. 23 25 (v. BEZBRAČNOST, POST)
 
DELA DOBRA
 
• Sva dobra dela nailaze na prepreke, međutim Sveto Pismo kaže da onaj ko je započeo dobro delo treba da ga savrši do kraja. Takva dela upravo i bivaju posvedočena nevoljama. Naprotiv, dela koja se savršavaju u duhu ovoga sveta, na štetu i osudu svojoj duši i dušama bližnjih, odvijaju se kao podmazana. 6. 604
• Sveti Oci savetuju: kada zamišljeno i preduzeto dobro delo ne može da se obavi sa potrebnom tačnošću, nedostatak ispunjenja nadoknađuje se smirenjem. U tom slučaju treba se smiriti pred Bogom: zamoliti od Njega oproštaj zbog preteranog poleta i manjkavosti u izvršenju dobrog dela. 6. 682
• „Dobru se obavezno suprotstavlja nevolja od đavolje zavisti, ali molitvom se to dobro umnožava“ (sveti Varsanufije Veliki). 6. 766
• Onu dobrodetelj koja nije praćena nevoljama sveti oci smatraju za odbačenu od Boga. 6. 741 (v. DOBRODETELJ, DOBROČINSTVO)
 
DELA ZEMALJSKA
 
• Naše zemaljske službe, naše zemaljske obaveze, treba da nosimo kao da su nam od Boga date i da ih izvršavamo kao pred očima Božijim, savesno, revnosno, pripremajući se da za njihovo izvršenje damo odgovor Bogu. Neka grehovne pobude i ciljevi ne potkopavaju i ne prljaju ta služenja! Zemaljske poslove treba da savršavamo sa ciljem Bogougađanja, pa će ti poslovi da postanu – dela nebeska. Glavno i suštinsko naše zanimanje treba da bude služenje Bogu treba da težimo ka tome da nas On usvoji. Služenje Bogu sastoji se u neprestanom sećanju na Boga i Njegove zapovesti, u ispunjavanju tih zapovesti svakim svojim delom, vidljivim i nevidljivim. 1. 362
• Sunce sviće, ljudi žure na svoje poslove. Svako ima svoj cilj, svoju nameru. Ono što je duša u telu, to su cilj i namera u svakom ljudskom delu. Jedan se trudi i brine da bi stekao propadljiva blaga; drugi – da bi pružio sebi obilne naslade; neko – da bi zadobio zemaljsku, sujetnu slavu; konačno, neko kaže da njegova dela za cilj imaju državnu i društvenu korist. Onaj kome je na srcu Zakon Božiji u svemu čime se bavi, u svakom svom delu za cilj ima Bogougađanje. Svet se za njega pretvara u knjigu zapovesti Gospodnjih. On tu knjigu čita delima, ponašanjem, životom. I što je više čita, njegovo se srce sve više prosvećuje duhovnim poznanjem, sve više čezne da ide putevima pobožnosti i dobrodetelji. Ono zadobija ognjena krila vere, počinje da prezire svaki strah, prelazi preko svakog ponora, smelo ustaje na svako dobro delo. Blaženo je takvo srce! 2. 6
• Nikako sebi ne dopuštaj lukavstvo i licemerje; umesto njih imaj veru koja će te naučiti da svetom i sudbinom svakog čoveka upravlja Promisao Božiji, a ne domišljanja ljudskog uma, te da stoga treba čuvati krotko hrišćansko držanje u delima, rečima i pomislima. 2. 141
• Što postigneš bez muke, to biva nepouzdano; i što poseješ a ne zaliješ suzama, to poraste loše. 6. 92
• Kod iskrenog ponašanja Pomoćnik je Gospod, dok je lukavi političar pomoćnik sam sebi; njemu, kao prepametnom, Gospod u pomoć ne dolazi. 6.143
• Zemaljska dela i uspesi vode ka gordosti, zbog čijeg su odvraćanja i samom apostolu Pavlu bile potrebne nevolje i patnje. 6. 664
• I kada radimo možemo da pazimo na strah Božiji u sebi – da gledamo da našim pokretima i delima ne upravlja beslovesni zanos, nego zdrav razum, koji počiva na htenju opšteg, a potom i pojedinačnog dobra, i ozaruje se svetlošću Jevanđelja. 6.695
• …Ljudima koji se trude na poslu daruje se pomoć, a ujedno i da se suoče sa preprekama i da propate radi svoje duševne koristi, kako bi njihovo delo bilo očišćeno od primesa sujete i drugih strasti, i savršeno u Bogougodnoj smirenomudrenosti. To je uobičajeni tok stvari kojima je pokrovitelj Bog.
Apostol Pavle piše da mu je satana dva puta zabranio da dođe u Solun kako bi blagovestio Hrista. Jerusalimski hram je drugi put podignut uz mnoge prepreke, dok su prvi put njegovom podizanju sve okolnosti išle na ruku. Ali duhovna slava drugog hrama daleko je prevazišla slavu prvog, jer se drugi udostojio da u svoja nedra primi vaploćenog Boga. Prepodobni Antonije Pečerski je govorio da su mnogi bogati kneževi i boljari sa osećanjem samouverenosti i sujete, bez muke zidali manastire i hramove o svome trošku; ali hramovi i manastiri koji su podignuti monaškim suzama, njihovim molitvama, kao i usrdnošću lica koja su imala skroman položaj u svetu, pokazali su se mnogo boljima od prvih. Bog ne voli silu, On ne voli da se delo kojeje My je posvećeno obavlja pomoću sile, nego sa nadom na Njega, Svemogućeg i Svedobrog, uz trpljenje, smirenje i blagorazumnost, koje je nemoguće sačuvati pored strasti i sile. Premudrošću se zida dom kaže Sveto Pismo – i razumom se utvrđuje(Prič. 24,3). Treba slušati pouku Svetog Pisma: jer nestrpljivost može da pokvari delo. 6.759
• Nijedno delo koje je započeto bez molitve i traženja pomoći Božije, makar i dobro bilo, ne biva savršeno. 6. 611 (v. DELANJE, LAŽ, MOLITVA)
 
DELANJE
 
• Ljudska duša stiče kvalitete shodno svome delanju. Kao što se u ogledalu izobražavaju predmeti nasuprot kojih je ono postavljeno, tako se i u duši otiskuju utisci u skladu sa onim čime se ona bavi i šta radi, i shodno okolnostima u kojima se nalazi. U bezosećajnom ogledalu slike iščezavaju kada se predmet udalji od njega; u slovesnoj duši utisci ostaju. Oni mogu biti izbrisani i zamenjeni drugima, ali za to su potrebni trud i vreme. Utisci koji čine svojinu duše u času njene smrti ostaju njena svojina zauvek i služe kao zalog njenog večnog blaženstva, ili njene večne nesreće. 1. 87
• Korisno zanimanje, povezano sa odgovornošću, naročito službeno, ne predstavlja prepreku za usmeravanje pažnje ka sebi, nego upravo rukovodi ka takvoj pažnji. Delanje je neophodan put ka pažnji prema sebi, i taj put Sveti Oci propisuju svima koji hoće da se nauče da paze na sebe. 1. 373
• Mi se iz pouke velikog Antonija učimo da u okviru našeg delanja dopuštamo samo one postupke koji imaju svedočanstvo Svetog Pisma i Svetih Otaca. 6. 204
• I bavljenje prolaznim stvarima lepo je i prijatno Bogu, a onome ko se time bavi donosi nebesku i večnu platu, kada se savršava u cilju Bogougađanja, u cilju služenja bližnjem radi Boga, radi svete ljubavi u Gospodu i opšte koristi. Meni se neobično dopada poređenje koje je dao apostol – poređenje hrišćanskog društva sa ljudskim telom, čiji razni udovi ispunjavaju toliko raznorodne službe i poslove, a svi zajedno služe kao telo, i ne može jedan ud da kaže drugome, na primer uho oku: „ti mi nisi potreban“. 6. 819
• Prepodobni Varsanufije Veliki je pisao prepodobnom Jovanu, koji je pre stupanja u bezmolvije trebalo da se pobrine i potrudi oko podizanja manastira, radi čega je putovao iz Palestine u Egipat: „He kloni u telesnim patnjama i naporima koje podnosiš trudeći se radi nas i radi našeg opštežića, jer i to takođe znači položiti dušu svoju za braću. Nadam se da će nagrada za taj trud biti velika“. 6. 727 (v. DELA, BRIGE)
 
DELANJE SVETOVNJAKA (MIRJANINA)
 
• Hrišćani koji žive u svetu ne treba da se prihvataju uzvišenih monaških delanja, naročito ne bezmolvničkih. I Gospod je zapovedao da se novo vino ne sipa u stare mešine. Novo vino će pocepati stare mešine, pa će se i samo proliti i mešine će uništiti; tako monaška delanja, kada ih se prihvate svetovnjaci, i sama propadaju i štete duši onoga ko se njima bavi. 6. 367
• Pokajanje koje priliči blagočestivom hrišćaninu što živi usred sveta jeste da se svake večeri obračunava sa svojom savešću. To je – i više nego dovoljno! Ako se hrišćanin bude trudio da živi po zapovestima i svakodnevno proverava sebe, onda će malo pomalo zadobiti skrušenost duha. 6. 368
• Kako da pazi na sebe onaj ko živi u svetu? Srce svakog truda u Gospodu je – pažnja. Bez pažnjesvaki taj trud je besplodan i mrtav. Onaj ko želi da se spase treba da se drži tako da pažnju u odnosu na sebe može da sačuva ne samo u usamljenosti, nego i u rasejanosti u koju povremeno i protiv svoje volje biva uvučen okolnostima. Neka strah Božiji pretegne na tasovima srca sva druga osećanja: tada će biti lako da se sačuva pažnja prema sebi i u bezmolviju kelije i usred buke koja sa svih strana okružuje čoveka.
Blagorazumna umerenost u hrani, koja umanjuje žar krvi, veoma pogoduje pažnji prema sebi, dok raspaljivanje krvi – bilo kako: usled suvišne upotrebe hrane, usled pojačanih telesnih pokreta, usled uznemirenosti gnevom, usled opijenosti sujetom i drugih razloga rađa mnoštvo pomisli i maštanja, ili drugačije: rasejanost. Onome ko želi da pazi na sebe Sveti Oci preporučuju pre svega umereno, ravnomerno i stalno uzdržavanje kada je hrana u pitanju.
Kada se probudiš – a to je slika buđenja iz mrtvih koje očekuje sve ljude – usmeri svoje misli ka Bogu, Njemu na žrtvu prinesi prvine od misli tvoga uma, koji na sebe još nije primio nikakve sujetne utiske. Pošto u tišini i veoma oprezno ispuniš sve što je potrebno telu onoga ko je ustao od sna, pročitaj uobičajeno molitveno pra vilo, starajući se ne toliko o količini molitava, koliko o njihovom kvalitetu, to jest o tome da budu savršene sa pažnjom i da se, zbog pažnje, srce osveti i oživi molitvenim umilenjem i utehom.
Posle molitvenog pravila opet se svim silama potrudi oko pažnje, čitaj Novi Zavet, prvenstveno Jevanđelje. Pri tome obraćaj pažnju naročito na zaveštanja i zapovesti Hristove, kako bi po njima mogao da upravljaš svoje delanje, i vidljivo i nevidljivo. Količina čitanja određuje se silama čoveka i okolnostima. He treba opterećivati um preteranim čitanjem molitava i Svetog Pisma, a takođe ne treba propuštati svoje obaveze radi neumerenog bavlje nja molitvom i čitanjem. Kao što preterana upotreba hrane opterećuje i slabi želudac, tako i neumerena upotreba duhovne hrane slabi um, proizvodeći u njemu odbojnost prema blagočestivom delanju i navodeći uninije na njega.
Za početnika Sveti Oci predlažu česte ali kratke molitve. Kada pak um duhovno uzraste i ojača, onda će biti u stanju da se moli neprestano. Sledeće reči svetog apostola odnose se na hrišćane koji su dostigli savršeni uzrast u Gospodu: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1. Tim. 2,8), to jest bestrasno i bez ikakve dokolice ili maštanja. Ono što je svojstveno odraslom čoveku još nije svojstveno detetu.
Pošto se preko molitve i čitanja Svetog Pisma ozario Suncem Pravde, Gospodom našim Isusom Hristom, neka krene čovek na svoje svakodnevne poslove pazećida u svim njegovim delima i rečima, kao i u čitavom njegovom biću, caruje i deluje svesveta volja Božija, otkrivena i objašnjena ljudima u jevanđelskim zapovestima.
Ako bude slobodnih trenutaka tokom dana, upotrebi ih za pažljivočitanje nekih izabranih molitava ili izabranih mesta Svetog Pisma, i time opet ojačaj duševne sile, koje se troše na delovanje usred sujetnog sveta. Ako takvih dragocenih trenutaka ne bude, treba žaliti zbog njih kao zbog izgubljenog blaga. Što je izgubljeno danas ne treba propustiti sledećeg dana, jer naše srce se lako prepušta neradu i zaboravnosti, od kojih se rađa mračno neznanje, tako pogibeljno u delu Božijem, u delu ljudskog spasenja. Ako se dogodi da kažete ili učinite nešto protivno zapovestima Božijim, pogrešku odmah treba izlečiti pokajanjem i posredstvom istinskog pokajanja vratiti se na put Božiji, koji je napušten narušavanjem volje Božije. He kroči van puta Božijeg!
Grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima koja dolaze suprotstavljaj, uz veru i smirenje, jevanđelske zapovesti, govoreći zajedno sa svetim patrijarhom Josifom: Kako ću izgovoriti ovu zlu reč i sagrešiti pred Bogom?
Onaj ko pazi na sebe treba da se odrekne svakog maštanja uopšte, koliko god ono spolja delovalo lepo i primamljivo; svako maštanje je lutanje uma izvan istine, u oblasti nestvarnih i neostvarivih privida, koji zavode um i obmanjuju ga. Posledica maštanja je gubitak pažnjeprema sebi, rasejanost uma i tvrdoća srca prili kom molitve; odatle duševno rastrojstvo.
Uveče, odlazeći na počinak, koji u odnosu na život toga dana predstavlja smrt, ispitaj svoje postupke tokom proteklog dana. Onome ko vodi pažljivživot takvo ispitivanje ne pada teško, jer se paženjemna sebe uništava zaboravnost, toliko svojstvena čoveku koji se predaje zabavama. Dakle, prisetivši se svih svojih sagrešenja delom, rečju, pomišlju, osećanjem, prinesi za njih pokajanje Bogu, uz raspoloženje i obećanje od srca da ćeš se popraviti. Potom, pročitavši molitveno pravilo, bogomislijem zaključi dan koji je bogomislijem i otpočeo.
…Veliki Agaton je rekao: „Nemoguće je bez napregnute pažnje prema sebi postići napredak u dobrodetelji“. 1. 296 298 (v. ČITANJE DELA SVETIH OTACA)
 
DEMONI
 
• Duhovi zlobe su – pali anđeli. Bog ih je stvorio zajedno sa ostalim Anđelima, stvorio ih je kao neporočne, dobre i svete, obdario ih je mnogim prirodnim i blagodatnim darovima. Ali pomračivši se gordošću, oni su svoje izuzetne sposobnosti, zadivljujuće osobine, pa i same blagodatne darove, pripisali sami sebi. Isključili su sebe iz reda stvorenja i, smatrajući se za samosvojna bića, zaboravili su na svoje stvaranje, te su stoga pogazili sveštene obaveze prema Bogu – Tvorcu. Na takvu umišljenost i samoobmanu naveo ih je jedan od glavnih anđela (đavo), koga sveti prorok Jezekilja naziva heruvimom (Jez. 28), a i svi sveti uopšte ubrajaju ga među najviše anđele. Taj heruvim se toliko pogruzio u umišljenost i gordost, da je sebe smatrao ravnim Bogu i javno se pobunio protiv Boga (Is. 14,13,14), postavši protivnik Božiji, vatreni neprijatelj Boga Duhovi koji su odbacili pokornost Bogu, svrgnuti su sa neba. Oni se vuku po zemlji, ispunjavaju prostor između neba i zemlje (zbog čega se i nazivaju vazdušnim duhovima ili duhovima koji obitavaju u vazduhu), a sišli su i u ad, u unutrašnjost zemlje. O svemu ovome posvedočilo je Sveto Pismo (Is. 14,12,15; Ef. 4,12). Broj palih duhova je veoma velik. Polazeći od svedočanstva Otkrivenja (Otk. 12,4), neki smatraju da je cela trećina anđela doživela pad. Pali su mnogi od najviših anđela, kao što se vidi iz gore navedenih reči apostola Pavla: on ih naziva načalstvima i vlastima. Pali heruvim je – glava i knez carstva tame, koje čine pali duhovi. On je početak, izvor i punoća zla. Nadmašujući sve druge pale anđele svojim sposobnostima, on ih nadmašuje i svojom zlobom. Prirodno je da duhovi koji su pošli za njim i koji su mu se dobrovoljno potčinili stalno od njega treba da crpe svoje zlo i shodno tome da mu budu u službi. Ostavljajući palim anđelima na volju izbor da prebivaju u zlu, Bog po Svojoj premudrosti i svemoći, koje beskrajno prevazilaze razum najrazumnijih stvorenja, ipak ostaje njihov vrhovni Vladika, Koji i dalje ima potpunu vlast nad njima. Oni se nalaze u vlasti Božijoj kao u neraskidivim okovima, i stoga mogu da čine samo ono što im Bog dopusti da čine.
Umesto palih anđela Bog je stvorio nova razumna stvorenja ljude, koje je smestio u raj; raj se nalazi na nižem nebu i ranije je bio pod upravom palog heruvima (Beseda o duhovima prepodobnog Antonija Velikog). Sada je međutim raj došao pod upravu novog stvorenja – čoveka. Sasvim je jasno da je novo stvorenje odmah postalo predmet zavisti i mržnje palog heruvima i palih anđela. Odbačeni duhovi su sa svojim vođom učinili sve kako bi prevarili novostvorene ljude i učinili ih saučesnicima svoga pada i svojim istomišljenicima kako bi ih zarazili otrovom svoga neprijateljstva prema Bogu – u čemu su i uspeli. Mada zaveden i obmanut, čovek je ipak dobrovoljno odbacio pokornost Bogu, dobrovoljno je pristao na demonsku hulu protiv Boga, dobrovoljno je stupio u opštenje sa palim duhovima i pokorio im se, dobrovoljno je otpao od Boga i zbora svetih duhova, kojima je pripadao ne samo dušom, nego i svojim duhovnim telom, pridruživši se po duši zboru palih duhova, a no telu beslovesnim životinjama. Zločin koji su pali anđeli izvršili nad ljudima, konačno je odredio njihovu sudbinu: milost Božija je zauvek odstupila od njih i oni su ostali zapečaćeni u svome padu. Duhu je presuđeno da gmiže isključivo u plotskim i materijalnim pomislima i osećanjima! Duh nesposoban da se uzdigne od zemlje! Duh koji ne može da se uznese ni k čemu duhovnom! To je, prema objašnjenju Svetih Otaca, značenje presude koju je Bog izrekao nad palim anđelom odmah nakon što je ovaj večnom smrću porazio novostvorenog čoveka. Na prsima i trbuhu svome hodićeš – iz rekao je Bog demonu – i zemlju ćeš jesti u sve dane života tvoga (Post. 3,14). 5. 319-321
• U tumačenju 41. psalma Zlatoust kaže: „Koliko demona lebdi u ovom vazduhu? Koliko protivnih vlasti? Kada bi im Bog samo dozvolio da nam pokažu svoj strašni i odvratni lik, zar ne bismo poremetili pameću? Zar ne bismo poginuli?“ U 34. besedi na jevanđelista Mateja, Zlatoust govori da se „demoni potucaju po grobovima“. Odnos demona prema žrtvama koje im se prinose, Zlatoust prikazuje u besedi o svetom Vavili, protiv Julijana i neznabožaca. Ispričavši o okolnostima koje su neznabošcima dale povod da podignu žrtvenik Apolonu u Dafni u Antiohiji, Zlatoust kaže da je đavo, iskoristivši bajkovito predanje, u žrtvenik smestio demona, radi obmanjivanja i pogubljivanja ljudi. Demon prisutan u idolu davao je proroštva koja su podržavala neznabožačke zablude. U Dafni su bile prenete mošti sveštenomučenika Vavile i demon je najpre zaćutao, a potom, kada su prestali da mu prinose žrtve, on se sasvim udaljio iz žrtvenika. „Takav je običaj kod demona – dodaje Zlatoust – kada im ljudi ukazuju božansko poklonjenje, mirisom i dimom krvi, tada oni poput krvožednih i nezasitih pasa prebivaju na tim mestima radi jela i naslade (mirisom i dimom). Kada im pak niko ne prinosi takve žrtve, oni kao da propadaju od gladi. Dok god se prinose žrtve, dok god se savršavaju pogane misterije… dotle su demoni prisutni i vesele se“. 3. 274
• Telesno mudrovanje je kod demona dobilo najširi i najpotpuniji razvitak koji uopšte može da dostigne. Glavni njihov greh je pomamna mržnja prema Bogu, koja se izražava kroz strašno i neprestano bogohuljenje. Oni su se u svojoj gordosti uzneli iznad Samog Boga. Pokornost Bogu, koja je prirodna za Njegova stvorenja, oni su pretvorili u neprekidno suprotstavljanje i nepomirljivu mržnju. Odatle je njihov pad tako dubok, a rana večne smrti kojom su pogođeni neisceljiva. Njihova suštinska strast je – gordost; oni su ispunjeni čudovišnom i glupom sujetom; nasladu nalaze u svim vidovima greha i stalno se vraćaju na njih, prelazeći sa jednog greha na drugi. Oni su ogrezli u srebroljublju, prejedanju i preljubi. Nemajući mogućnosti da telesne grehe počine telesno, oni ih savršavaju u mašti i osećanjima; ove njima neprirodne poroke, oni su u sebi razvili neuporedivo više nego što se mogu razviti kod ljudi. Evo šta prorok priča o palom heruvimu: Spade s nebesa zvezda danica koja ishođaše jutrom i sruši se na zemlju. Ti si rekao u umu svome: na nebo ću uzići, iznad zvezda postaviću prestol svoj, biću nalik Višnjem. Sada ćeš u ad sići i u temelje zemlje, bićeš bačen na planine kao mrtvai (Is. 14,12 15,19). 4. 81
• Demoni ne znaju budućnost, koja je poznata jedino Bogu i onim Njegovim razumnim stvorenjima za koja Bog blagoizvoli da im budućnost otkrije; no, kao što mudri i opitni ljudi na osnovu proteklih ili aktuelnih događaja mogu unapred da predvide i nagoveste buduće, tako i lukavi i veoma iskusni duhovi ponekad mogu da pouzdano pretpostave i predskažu budućnost. No, oni često i greše, a veoma često lažu i nejasnim nagoveštajima dovode u nedoumicu i sumnju. Ponekad pak mogu da najave događaj koji je u duhovnom svetu već unapred određen, ali se među ljudima još nije odigrao: na primer, pre no što su pravednog Jova zadesila iskušenja, na savetu Božijem već je bilo rešeno da se ta iskušenja dopuste i to je palim duhovima bilo po znato (JOB. 1); tako je i pogibija izrailjskog cara Ahava u boju, još pre no što je on krenuo u vojni pohod, unapred bila odlučena na sudu Božijem i poznata nebeskim silama i odbačenim duhovima, a predata na izvršenje zlom demonu (3. Car. 22,19.23); tako je đavo svetom Jovanu, arhiepiskopu Novgorodskom, predskazao iskušenje koje je kasnije naveo na njega (Četi mineji, 7. septembar). 3.10-11
• Demoni po prirodi imaju isti spoljašnji izgled kao i Anđeli, to jest izgled čoveka u njegovom telu. Zbog takve sličnosti Gospod je đavola nazvao čovekom (Mt. 13,28). Demoni su se unakazili unište njem dobra u sebi, rađanjem i razvijanjem zla. Iz tog razloga Sveto Pismo ih naziva zverima, a glavnoga od njih zmijom (Otk. 12,9). 3. 230
 
DEMONI – Čulno viđenje demona
 
• Sveti nastavnici hrišćanskog podvižništva, prosvećeni i naučeni Duhom Svetim, sledeći dobar i bogomudri razlog zbog koga su ljudske duše za vreme svoga prebivanja na zemlji prekrivene telima kao zavesama i pokrovima, zapovedaju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju ako se iznenada pojave, da se ne upuštaju u razgovor sa njima i da ne obraćaju pažnju na njih. Oni zapovedaju da se kod takvih pojava treba ograđivati krsnim znamenjem, zatvorivši oči, i da, uz odlučnu svest o sopstvenoj nedostojnosti i nesposobnosti za viđenje svetih duhova, treba moliti Boga da nas On zaštiti od svih zamki i podvala koje ljudima lukavo postavljaju duhovi zlobe, zaraženi neisceljivom mržnjom i zavišću prema njima. Pali duhovi toliko mrze ljudski rod, da bi nas za čas istrebili kada bi im to dopustila desnica Božija, koja ih nevidljivo zadržava. Učenje o gore pomenutoj opreznosti i spasonosnom nepoverenju prema javljanju duhova, opšte je prihvaćeno u Crkvi; ono predstavlja jedno od njenih duhovnih predanja koje čeda Crkve treba brižljivo i nepopustljivo da čuvaju. Sveti Ksantopuli kažu: „Nikada ne primaj ako bi video šta čulno ili umom, unutar ili izvan tebe, makar to bio lik kao Hristov, ili Anđela, ili nekog svetog, ili kakva svetska maštanja; nego ne veruj tome i negoduj zbog toga“. U Prologu čitamo sledeću pouku: „Nekom monahu javio se đavo preobražen u svetlog Anđela, pa mu reče: ‘Ja sam Gavrilo i Bog me je poslao k tebi’. Monah odgovori: ‘Vidi da nisi poslan nekom drugom, jer ja živim u gresima i nisam dostojan da vidim Anđela’. Posramljen ovakvim odgovorom demon je istoga časa iščezao“. Zbog toga starci i govore: ako se zaista i javi Anđeo, ne primaj ga, nego se smiri i reci: „Ja živim u gresima i nisam dostojan da vidim Anđela“. Neki starac je za sebe govorio: „Boraveći i podvizavajući se u svojoj keliji, viđao sam demone na javi, ali nisam na njih obraćao nikakvu pažnju“. Videći da je pobeđen, đavo je jednom došao kod starca (preobražen i u velikoj svetlosti) govoreći: „Ja sam Hristos“. Videvši ga starac je zatvorio oči i rekao: „Ja sam nedostojan da vidim Hrista, Koji je Sam rekao: Jer će mnogi doći u ime Moje govopeću: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti (Mt. 24,5). Čuvši ovo đavo je iščezao, a starac je proslavio Boga. Oci su rekli: „Nikako nemoj želeti da čulno vidiš Hrista ili Anđela, kako ne bi konačno sišao sa uma, primivši vuka umesto pastira i poklonivši se neprijateljima tvojim, demonima“. (Takvo poklonjenje đavolu koji mu se javio u liku Hrista ukazao je prepodobni Isakije Pečerski, usled čega je strašno postradao.) Začetak obmane uma je – sujeta: podvižnik koji joj se preda, pokušava da likovima i slikama predstavi sebi Božanstvo. 3. 46-47
• Nemoj udovoljavati pustoj ljubopitljivosti, sujetnoj i beskorisnoj znatiželji. Strašno je dozvoliti sebi lakomislenost u svetom podvigu; plod takve lakomislenosti mogu da budu opasne, teško isceljive povrede, a neretko i pogibija. Potrudimo se da zadobijemo smirenost duha, plač, krotost i žudnju za nebeskom pravdom. Umolimo Boga da nam otkrije naše grehe i udostoji nas da prinesemo istinsko pokajanje za njih! Umolimo Boga da nam otkrije pad ljudskog roda, njegovo iskupljenje od strane Bogočoveka, cilj našeg zemaljskog stranstvovanja i večnost koja nas očekuje – ili u beskonačnim nasladama ili u beskonačnim mukama kako bi nas pripremio i učinio sposobnima za nebesko blaženstvo, kako bi skinuo sa nas pečate i uništio potpise prema kojima bi trebalo da budemo bačeni u adske tamnice! Umolimo Boga da nam daruje čistotu i smirenomudrenost, čiji plod biva duhovno rasuđivanje, koje tačno razlikuje dobro od zla! Duhovno rasuđivanje skida masku sa delovanja naših strasti, koje neopitnima i strasnima često izgleda kao delanje najuzvišenijeg dobra, pa čak i Božanske blagodati. Duhovno rasuđivanje sa palih duhova skida masku kojom se oni trude da prikriju sebe i svoje zamke. Umolimo Boga da nam daruje duhovno viđenje duhova, posredstvom koga bismo mogli da ih opazimo u pomislima i maštanjima koja nam donose, da raskinemo opštenje sa njima u našem duhu, da zbacimo sa sebe njihov jaram i da se izbavimo od njihovog ropstva! U opštenju sa palim duhovima i u potčinjenosti njima, krije se naša propast. Uzdržimo se od neuke i pogubne želje i stremljenja ka duhovnim viđenjima, izvan Bo gom ustanovljenog poretka! Sa pokornošću i pobožnošću sledimo učenje Svetih Otaca, predanje Pravoslavne Crkve! Sa pobožnošću se potčinimo onome što je ustanovio Bog, Koji je naše duše, za vreme našeg zemaljskog stranstvovanja, pokrio gustim zavesama i velovima tela, odvojivši nas tako od stvorenih duhova, i ujedno zaklonivši i zaštitivši od onih palih. Čulno viđenje duhova nije nam potrebno da bismo okončali naše teško zemaljsko stranstvovanje za to nam je potreban drugi svetilnik koji nam je od Boga dat: Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja, i svetlost stazama mojim (Ps. 118,105). One koji putuju uz postojanu svetlost svetilnika Reči Božije (Zakona Božijeg) – neće prevariti ni njihove strasti, ni pali duhovi, kako svedoči Sveto Pismo: Mir je mnogi ljubiteljima zakona Teog, i nema im spoticanja(Ps. 118,165). 3. 65-66
 
DEMONI – Duhovno viđenje demona
 
• Prilikom istinskog duhovnog podviga blagodat Božija, koja je u nas posađena svetim Krštenjem, počinje da nas posredstvom umilenja malo pomalo isceljuje od slepila duha. Nasuprot (dotadašnjem) stanju slepila, počinjemo da hodimo u stanju (duhovnog) viđenja. Pošto je tu posmatrač um, Sveti Oci su ovo viđenje nazvali umnim. A pošto stanje viđenja pruža Duh Sveti, i viđenje je nazvano duhovnim, kao plod Duha Svetoga.
.. .Prvo duhovno viđenje jeste viđenje sopstvenih sagrešenja, dotle prikrivenih zaboravom i neznanjem. Videvši ih posredstvom umilenja, podvižnik odmah dobija opitno poznanje dotadašnjeg slepila svoga duha, u kome mu se i ono što jeste i ono što je bilo činilo kao da uopšte nije postojalo i ne postoji. Prilikom odstupanja umilenja to što postoji opet se skriva u nebiće i opet izgleda kao nepostojeće. A kada dođe do umilenja, ono se ponovo javlja. Podvižnik opitno prelazi od svesti o sopstvenim gresima ka poznanju svojih strasti ili različitih prirodnih slabosti. Od viđenja svoga pada on prelazi na viđenje pada kome je podvrgnut čitav ljudski rod. Zatim mu se postepeno otkriva svet palih duhova; on ih izučava u svojim strastima, u borbi protiv njih, u pomislima, maštanjima i osećanjima koje mu duhovi donose. Oduzima mu se zavodljivi i varljivi pogled na zemaljski život – život koji mu se dotle činio beskonačnim: on počinje da uviđa njegovu granicu – smrt, i počinje da se divi smrti, to jest da se duhom i osećanjima prenosi u sam čas smrti, u čas nelicemernog Suda Božijeg. Iz stanja svoga pada on sagledava neophodnost Iskupitelja, a prilažući zapovesti Gospodnje svojim slabostima, i uviđajući isceljujuće i životvorno dejstvo tih zapovesti na ljudske slabosti i stradalnu dušu, on zadobija živu veru u Jevanđelje, koje svojim životom počinje da ispoveda. U Jevanđelju kao u ogledalu on još jasnije vidi svoju palu prirodu, pad ljudskog roda i lukavih duhova.
…Pali duhovi deluju na nas različitim pomislima, maštanjima i dodirima. Upravo kroz njihova dela, moguće ih je uočiti i izučiti. Sva ta dela spominje Sveto Pismo. Sveto Jevanđelje opisuje kako je đavo najpre u srce Jude Iskariotskog stavio pomisaoo izdavanju Bogočoveka (Jn. 13,2), a potom je i ušao u Judu (Jn. 13,27).
… Da đavo maštanjimaiskušava čoveka, vidi se iz toga kako je iskušavao Bogočoveka: on je Gospodu sva zemaljska carstva i njihovu slavu pokazao u tren oka (Lk. 4,5), to jest u mašti. Naš um ima sposobnost mišljenja i sposobnost zamišljanja. Prvom sposobnošću on usvaja pojmove o predmetima. dok drugom usvaja slike predmeta. Polazeći od prve sposobnosti đavo se trudi da nam saopšti grehovne pomisli, a polazeći od druge, trudi se da uobliči sablažnjive slike. „Kao što se malo i nezlobivo dete – kaže sveti Isihije – kad vidi nekog mađioničara, raduje i prati ga po svojoj nezlobivosti, tako se i naša duša, prosta i dobra, kakvu ju je takvu stvorio Sveblagi Vladika, raduje varljivim nagovorima đavola i, prevarena, priljubljuje se uz zlo kao uz dobro, sjedinjujući svoje pomisli sa fantazijom đavoljeg nagovora“. Demonsko maštanje na dušu deluje vrlo štetno, podstičući u njoj naročitu sklonost ka grehu. Ako se javlja često, ono može da proizvede nepopravljive i najpogubnije posledice.
O tome kako đavo deluje na čoveka kroz dodir, čitamo u knjizi o Jovu (JOB. gl. 1 i 2) i u jevanđelskoj povesti o ženi koju je satana svezao posebnom i čudnom bolešću (Lk. 13,10 16). Od demonskog dodira bude se telesne strasti i pojavljuju bolesti, na koje obični ljudski lekovi ne deluju.
… Duhovno viđenje duhova obavlja se umom i srcem. Lukave duhove razotkriva srce; um za to nije dovoljan; samo sopstvenom snagom on ne može da razlikuje istinska viđenja od lažnih onih koja se skrivaju iza maske istine. Duhovno rasuđivanje zasnovano je na duhovnom osećaju, kako je rekao i sveti Isak Sirijski: „Duhovno poznanje je osećaj večnog života“ (Beseda 38); ili, kako su posvedočila dvojica učenika Gospodnjih o svome osećaju i značaju osećaja prili kom susreta sa Gospodom, Koga nisu prepoznali na čulni način, niti umnim rasuđivanjem: ne goraše li srce naše u nama dok nam (Gospod) govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma? (Lk. 24,32). Isto to srce, koje je pouzdano svedočilo o Gospodu, pouzdano svedoči i o duhovima, i ispituje jesu li od Boga(1.Jn. 4,1) ili iz carstva tame i neprijateljstva. Za takvo svedočanstvo sposobno je srce koje je očišćeno pokajanjem i obnovljeno Duhom Svetim; a srce koje se nalazi u ropstvu strasti i demona, može da primi samo lažna i pogrešna svedočenja. Iz tog razloga prepodobni Varsanufije Veliki je monahu koji ga je pitao kako da razlikuje pomisli – da li dola ze od Boga, ili od prirode, ili od demona – odgovorio sledeće: „To što ti pitaš, svojstveno je ljudima koji su dostigli veliku meru duhovnog rasta. Ako duhovno oko ne bude očišćeno mnogim lekovima, ono ne može da se izbavi od trnja i čička, i da sabira grožđe koje jača i veseli srce. Ako čovek ne dostigne pomenutu meru, on ne može da razlikuje ove pomisli, nego će ga demoni posramiti i on će pasti u zabludu jer će im poverovati; jer oni menjaju stvari kako hoće, naročito za one koji ne poznaju njihove podvale“. Dalje u ovoj poslanici veliki otac kaže: „Pomisli koje potiču od demona bivaju ispunjene pre svega nemirom i tugom, i uvlače se skriveno i lukavo, pošto se neprijatelji oblače u ovčije kože, to jest podmeću misli naoko ispravne, a iznutra su vuci grabljivi(Mt. 7,15), tj. zavode i varaju srca nezlobivih (Rim. 16,18) onim što izgleda dobro, a ustvari je štetno. Svetlost koja potiče od demona kasnije se pretvara u tamu. Što god da čuješ, ili pomisliš, ili vidiš, i pri tome se tvoje srce makar za dlaku uznemiri – sve to nije od Boga“. U drugoj poslanici Varsanufije Veliki je rekao: „Znaj brate da svaka pomisao kojoj ne prethodi tišina smirenja ne potiče od Boga, nego očigledno dolazi sa leve strane. Naš Gospod dolazi u tišini; sve neprijateljsko biva sa uznemirenjem i pometnjom. Mada se (demoni) javljaju obučeni u odelo ovčije, pošto su iznutra vuci grabljivi, otkriva ih uznemirenje koje donose; jer je rečeno: po plodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7,15 16). Neka nas Gospod sve urazumi kako se ne bismo povodili za njihovom (umišljenom) pravdom“. Zaključimo naše izlaganje poukom prepodobnog Makarija Velikog: „Ljubitelj dobrodetelji treba veoma da se trudi oko zadobijanja rasuđivanja, kako bi u potpunosti mogao da razlikuje dobro od zla, i da istražuje i prepoznaje različite demonske podvale kojima đavo ima običaj da u vidu dobrih predloga razvraća um. Korisno je uvek biti na oprezu kako bi opasne posledice bile izbegnute. Nemoj da lako misleno i brzo popustiš pred nagovorima duhova, makar to bili i Anđeli nebeski, nego ostani nepokolebiv, podvrgavajući sve brižljivom istraživanju, i tada, kad vidiš da je nešto zaista dobro, primi, a što se pokaže kao zlo, to odbaci. Dela blagodati Božije, koja greh nikako ne može da pruži, makar uzeo na sebe privid dobra – nisu neprimetna. I mada se, prema apostolu, satana pretvara u anđela svetlosti (2. Kor. 11,14) kako bi prevario čoveka, čak i kada bi pružio svetla viđenja, on, kao što smo rekli, nikako ne može da pruži dobro dejstvo, što i služi da ga jasno pokaže. On ne može da pruži ni ljubav prema Bogu i bližnjem, ni krotost, ni smirenje, ni radost, ni mir, ni obuzdavanje pomisli, ni mržnju prema svetu, ni duhovno spokojstvo, ni želju za nebeskim darovima, niti može da ukroti strasti i pohote, što predstavlja očigledno dejstvo blagodati, jer je rečeno: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir i dpygo(Gal. 5,22). Naprotiv, demon čoveku lako može da preda gordost i umišljenost, jer je za to izuzetno sposoban. Dakle, kada je reč o umnoj svetlosti koja je zasijala u tvojoj duši, prema njenom dejstvu možeš da prepoznaš da li je od Boga ili od satane. Uostalom, i samoj duši, ako ima zdravo rasuđivanje i može da razlikuje dobro od zla, odmah postaje jasno i jedno i drugo, prema njenom razumnom osećanju (to jest duhovnom osećaju). Kao što su sirće i vino po njihovom spoljašnjem izgledu jednaki, ali po ukusu jezik odmah prepoznaje razliku između njih, pokazujući šta je sirće a šta vino, tako i duša svojom sopstvenom snagom, svojim duhovnim osećajem, može da razlikuje darove Dobrog Duha od đavoljih iluzija“.
Srce osenjeno Božanskom blagodaću vaskrsava u duhovni život i zadobija duhovni osećaj koji mu nije poznat u palom stanju, u kome su slovesni osećaji ljudskog srca umrtvljeni i pomešani sa skoto podobnim… Dakle, duhovno rasuđivanje je svojstveno savršenim hrišćanima; u tom dobru učestvuju oni koji su značajno uznapredovali u podvigu pobožnosti; ono je strano početnicima i neiskusnima, čak i kada su starci po telesnom uzrastu. 3. 54 62
 
DEMONSKI NAPADI
 
• Pali anđeo, osuđen da se vuče po zemlji, upotrebljava sav trud kako bi i čoveka naveo da se neprestano vuče po njoj. Čovek je, usled samoobmane koja se u njemu gnezdi, veoma sklon ka tome. On ima osećaj sopstvene večnosti, ali pošto je taj osećaj povređen lažno nazvanim razumom i lukavom savešću, njemu se čini da je beskonačan njegov zemaljski život. Zbog tog varljivog, lažnog i pogibeljnog osećaja čovek se predaje isključivo brigama i poslovima vezanim za uređenje svog zemaljskog života, zaboravljajući da na zemlji samo privremeno luta, a da je njegova stalno obitavalište nebo ili ad. Sveto Pismo u ime palog čoveka govori Bogu: Prilepi se zemlji duša moja, oživi me po reči Tvojoj(Ps. 118,25). Iz ovih reči jasno je da privezanost za zemlju umrtvljuje dušu večnom smrću; ona oživljuje Rečju Božijom koja, odvajajući je od zemlje, uznosi njene misli i osećanja ka nebu.
„Đavo je bestidan i drzak, tako o palom anđelu filosofira sveti Jovan Zlatoust – on napada odozdo. Uostalom, on u tom slučaju i pobeđuje upravo stoga što se mi sami ne trudimo da se podignemo onamo gde on ne bi mogao da nas rani. Jer đavo ne može da se podigne visoko, nego se vuče po zemlji, usled čega se i predstavlja kao zmija. A ako ga je Bog već u početku napravio takvim, tim pre je on takav danas. No, ako ne znaš šta znači napadati odozdo, potrudiću se da ti objasnim taj način borbe. Dakle, šta znači napadati odozdo? Znači savladavati pomoću zemaljskog, pomoću naslada, bogatstva i svega ovosvetskog. Stoga ako đavo vidi nekoga da leti ka nebu, onda, kao prvo, nije u stanju da ga napadne, a kao drugo, ako se i odvaži da ga napadne, istoga časa sam pada, jer – budi siguran – on nema noge. He plaši ga se: on nema krila, samo puzi po zemlji, gmiže među zemaljskim stvarima. Nemoj da imaš ništa zajedničko sa zemljom: tada neće biti muke. Đavo ne ume da se bori otvoreno, nego kao što se zmija skriva u trnju, tako se on ponajčešće pritaji u obmanama bogatstva. Ukoliko posečeš to trnje, on će se brzo uplašiti i pobeći će. Ako umeš da ga odbiješ Božanskim zaklinjanjima, lako ćeš ga raniti. Mi imamo svoja duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i silu Krsta“. 5. 323-324
• Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Đavo deluje tako lukavo, da nam svo zlo izgleda kao da se samo od sebe rađa u duši, a ne od dejstva stranog duha koji čini zlo i pokušava da se prikrije“. Jasna obeležja dolaska palog duha k nama i njegovog delovanja na nas jesu iznenadna pojava grehovnih i sujetnih pomisli i maštanja, grehovni osećaji, otežalost tela i pojačavanje njegovih životinjskih potreba, gnev srca, nadmenost, sujetne pomisli, odbacivanje pokajanja, zaborav smrti, uninije, naročita vezanost za zemaljske poslove. Dolazak palog duha k nama uvek je praćen osećajem uznemirenja, pomračenja, nedoumice. „Pomisli koje potiču od demona rekao je Veliki Varsanufije – bivaju ispunjene pre svega nemirom i tugom; one se uvlače skriveno i lukavo, jer se neprijatelji odevaju u ovčije kože, to jest podstiču naoko ispravne misli, a iznutra su vuci grabljivi (Mt. 7,15), te tako zavode i varaju srca nezlobivih(Rim. 16,18) onim što izgleda dobro, a u stvari je štetno“ Smirena predanost volji Božijoj, svest i spremnost da se pretrpe sva stradanja koja Bog dopusti, kao i potpuna odbojnost i nepoverenje prema svim rečima, delima ili javljanjima palih duhova, uništava svaki značaj njihovih pokušaja. Njiho vi pokušaji dobijaju velik značaj onda kada se na njih obraća pažnja, ili kada se ima poverenje prema demonima. 5. 334-336
• Gledam svet i vidim: đavolje mreže su se umnožile u poređenju sa proteklim vremenima; umnožile su se knjige koje sadrže lažno učenje; umnožili su se umovi koji sadrže i drugima predaju lažno učenje; sledbenici svete Istine su se do krajnosti proredili; pojačalo se uvažavanje prema prirodnim dobrodeteljima (vrlinama), koje su dostupne i Judejima i neznabošcima; pojavilo se uvažavanje za otvoreno neznabožačke dobrodetelji, protivne i samoj prirodi, koja na njih gleda kao na zlo; shvatanje hrišćanskih dobrodetelji je ograničeno, a da i ne govorim koliko je ograničeno i gotovo uništeno njihovo izvršavanje na delu; razvio se materijalni život, a duhovni iščezava; telesne naslade i brige oduzimaju čoveku sve vreme on nema kada ni da se seti Boga. I sve se to pretvara u obavezu, u zakon. Od umnožavanja bezakonja ohladneće ljubav mnogih, pa i onih koji bi se održali u ljubavi prema Bogu da zlo nije bilo tako sveopšte, da se đavolje mreže nisu do te mere umnožile. Opravdana je bila tuga blaženog Antonija. Tim je opravdanija tuga hrišćanina današnjih vremena kada vidi đavolje mreže. Razumljivo je i plačevno pitanje: Gospode! Ko od ljudi može da izbegne te mreže i dobije spasenje?“
Na pitanje prepodobnog usledio je odgovor Gospoda: „Smirenomudreni će izbeći te mreže i one neće moći čak ni da ga se dotaknu“. Božanski odgovor! Kako on uklanja iz srca svaku sumnju i u nekoliko reči pokazuje tačan način pobede nad našim neprijateljem, način za raskidanje i uništenje gusto isprepletenih podvala koje je on načinio uz pomoć svog dugogodišnjeg i krajnje zlobnog iskustva.
Ogradimo um smirenjem, ne dozvoljavajući mu da raspušteno i brzopleto srlja za sticanjem znanja, ma koliko njihova novina i važnost privlačila našu znatiželju. Čuvajmo ga od iskušenja lažnog učenja, prikrivenih imenom i maskom hrišćanskog učenja. Smirimo ga u poslušnosti Crkvi, obarajući svaku pomisao koja ustaje protiv poznanja Hristovog (2. Kor.10,5), protiv poznanja Crkve. Tesni put poslušanja Crkvi isprva je težak za um, ali taj put izvodi na širinu i slobodu duhovnog poznanja, i pred njim iščezava svaki tobožnji nesklad koji telesno i duševno poznanje nalaze u potpunoj pokornosti Crkvi. He dozvolimo umu da čita o duhovnim predmetima bilo šta osim onoga što piše u knjigama koje su sačinili pisci istinske Crkve, za koje je sama Crkva posvedočila da su organi Duha Svetoga. „Onaj ko čita svete pisce neprimetno se prisajedinjuje Duhu Svetome koji u njima obitava i govori; onaj pak ko čita jeretička dela, makar ta dela bila ukrašena imenom svetih, prisajedinjuje se lukavom duhu prelesti“ (sveti Petar Damaskin). Za neposlušnost Crkvi, što predstavlja gordost, čovek pada u mreže kneza ovoga sveta.
Kako postupiti sa srcem? Nakalemimo na tu divlju maslinu grančicu plodne masline, privijmo mu svojstva Hristova, naučimo ga jevanđelskom smirenju, prinudimo ga na prihvatanje jevanđelske volje. Pošto uvidimo njegovo neslaganje sa Jevanđeljem i neprestano protivrečenje i nepokornost Jevanđelju, mi ćemo u tom protivrečenju i neslaganju, kao u ogledalu, videti svoj pad. Kad uvidimo svoj pad zaplačimo zbog njega pred Gospodom, Tvorcem i Iskupiteljem našim, i rastužimo se spasonosnom tugom; u njoj ćemo prebivati sve dok ne dobijemo iscelenje. Srie skrušeno i smerno Bo1 neće prezreti(Ps. 50,19) i neće ga dati za plen đavolu. Bog je naš Sazdatelj i potpuni Gospodar: On može da presazda i naše srce, da promeni srce koje My neodstupno vapije i plačem i molitvom, da ga od greho ljubivog pretvori u bogoljubivo i sveto.
Čuvajmo naša telesna osećanja, ne puštajući greh kroz njih u klet naše duše. Obuzdajmo ljubopitljivo oko i uho, položimo žestoku uzdu na mali ud tela koji proizvodi silne potrese naš jezik; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdržanjem, bdenjem, naporima, čestim sećanjem na smrt i pažljivom, stalnom molitvom. Kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim se smradom okončavaju! Naprotiv, telo ograđeno uzdržanjem i čuvanjem čula, umiveno suzama pokajanja, osvećeno čestim molitvama, tajanstveno se zida u hram Duha Svetoga, koji sve đavolje napade na čoveka čini bezuspešnim. Smirenomudrenost izbegava svaku đavolju zamku, tako da one ne mogu čak ni da ga dotaknu. 1. 393-397
 
DEMONIZACIJA
 
• Demoni ne samo da žive na površini zemlje, nego ponekad svim svojim gasovitim bićem ulaze i u tela ljudi i životinja (Lk. 8,33). U unutrašnjost ljudskog tela oni ulaze slično kao što u njega ulazi vazduh, privučen mehanizmom disanja – kao što mogu da uđu i drugi gasovi. Ulazeći u čoveka demon se ne meša sa dušom nego prebiva u telu, nasilno ovladavajući i dušom i telom. Gasovi poseduju osobinu fluidnosti, to jest mogu da ispune različitu zapreminu. Očigledno da i demoni imaju tu osobinu, na osnovu koje mnoštvo njih može da se smesti u jednog čoveka, kako o tome govori Jevanđelje (Lk. 8,29). 3. 232
• U duhovnom pogledu Božije kažnjavanje demonizovanošću nikako ne služi kao loše svedočanstvo o čoveku: takvom predavanju satani bili su podvrgnuti mnogi veliki ugodnici Božiji. Prepodobni Kasijan piše o prepodobnom Mojsiju Skitskom, sa kojim je besedio o rasuđivanju, da je sišao s uma i bio podvrgnut demonizovanosti zbog nekakvog protivljenja svome starcu, velikom Makariju Egipatskom. U drugom sveštenom delu iz četvrtog veka opisuje se kako je neki egipatski starac, koji je zbog svog svetog i čistog života neobično obilovao darom čudotvorstva te je postao nadaleko slavan, primetivši u sebi začetak gordosti počeo da moli Boga da mu pošalje demonizovanost, što je Gospod i ispunio. Starac je celih osam meseci proveo u užasnom stanju, upotrebljavajući čak sopstveni otpad kao hranu. Videći ga u takvom stanju njegovi poštovaoci iz sveta su se sablaznili, pa su dobar glas o njemu promenili u rđav, a starac je u svoje vreme, izbavivši se od demona, u miru i povučenosti služio Gospodu, te je još mnogo više uznapredovao. Demonizovanost je kudikamo manje važna od primanja bilo kakve đavolje pomisli, koja može zauvek da pogubi dušu. 6.217-218 (v. MOLITVA ISUSOVA-DELOVANJE)
 
DECA – Vaspitanje
 
• U mojoj i vašoj mladosti bilo je mnogo sablazni za mlade, no danas su se sablazni do beskonačnosti umnožile, obuzetost njima postala je gotovo sveopšta i skoro da im se ne vidi suprotstavljanje. Stoga savremena omladina manje pada pod osudu i zaslužuje ve liko sažaljenje i snishođenje. 6.105
• Naruči sebi knjigu „Pouke prepodobnog avve Doroteja“, koji se sa izuzetnih uspehom bavio vaspitanjem mladih monaha. Ta knjiga će ti biti najbolji nastavnik, kako za tebe samu, tako i za vaspitanje ćerki. Čitaj je i proučavaj. Znaj da će najvažnija pouka za ćerke, važnija od svakog usmenog saveta, biti tvoj život. 6. 915
• Danas je za svakog mladog čoveka neophodno da dobije odgovarajuće obrazovanje, kako bi mogao da bude zaista koristan otadžbini i da dobije dobar položaj. Kad pogledaš našu omladinu, ne možeš da se ne sažališ na nju! Kako je lakomislena! Kako ne misli ni o čemu, osim o zadovoljstvima koja narušavaju moral i zdravlje, i pripremaju joj najžalosniju budućnost. Meni se čini da je uzrok svemu tome nepravilno vaspitanje, koje mladim ljudima daje nepravilan pogled na sebe i na život. Naravno, od glupog deteta ili deteta sa lošim karakterom i uz najbrižljivije vaspitanje ne može se očekivati ništa naročito: gde je ljudska priroda, tamo je i zlo – bez njega ljudsko društvo ne može da prođe; ipak, pravilno vaspitanje može da donese, uz dosta izuzetaka, i mnogo prekrasnih rezultata. 6. 675
• Često razmišljam: kako će neopisiva tuga obuzeti na Strašnom sudu Hristovom one roditelje koje nelicemerni Sudija gnevno i strašno razobliči i osudi zbog toga što su svoju decu prineli na žrtvu svetu i njegovom knezu! A kakva će neuporediva radost obuzeti one roditelje koje taj Sudija blagoslovi i pohvali zato što su svoju decu prineli na žrtvu Bogu, zato što su ih pripremili za žitelje svetloga raja! 6. 193
• Veliki prepodobni otac Isak Sirijski kaže da je Bog poslao Svoga Sina u svet u vreme kada su ljudi bili naročito ogrezli u grehe, kada su se ispunili naročitim neprijateljstvom prema Bogu. Iz toga prepodobni izvodi zaključak da je mnogo uzvišenija dobrodetelj – očuvanje ljubavi prema ljudima onda kada oni padaju u grehe, nego kada vode pravedan život. Tebi sada predstoji izvršenje upravo te dobrodetelji u odnosu na tvoju decu. Mi živimo u strašno vreme. Zemlju je zahvatilo neverovanje i sve više je obuzima; sablazni su se umnožile bez broja i sve se više umnožavaju. Pa kako da se mladi ljudi ne pokolebaju? Pogledaj ih sa milosrđem i od srca se pomoli Bogu za njih, poveravajući ih Bogu i Njegovoj svetoj volji. 6. 671
• Decu u molitvama treba poveriti Bogu, a zatim biti spokojne savesti, ne prepuštajući se uznemirenju duše. Bog je svemoćan: po usrdnoj i smirenoj molitvi roditelja On može deci da daruje hrišćansko usmerenje. Ti si se mnogo potrudila oko vaspitanja svoje dece, ali nepromenjiva Reč Božija kaže: Ako Gospod ne sazida dom(nerukotvoreni, slovesni dom Božiji je čovek, naročito hrišćanin), uzalud se trudi onaj ko zida. Pribegni Bogu, Koji je u stanju da tvoj napor oko vaspitanja dece kruniše uspehom, pošto ga prethodno očisti teškoćama. Na mnogim ljudima primetio sam da su neko vreme bili obuzeti (grehom), no potom je seme pobožnosti i pristojnosti, posejano u njih vaspitanjem, dalo svoje plodove. 6. 673
 
DOBROČINSTVO
 
• Zemaljski uspeh daje mogućnost činjenja više dobrih dela: tako bogataš može da pomaže siromašnoj braći darovima, a velmoža da im pomaže štiteći ih od nasilja i zastupajući ih na sudovima. Kod takve delatnosti treba se čuvati činjenja od sebe, kako je postupao u Jevanđelju spominjani farisej, koji je zaista činio mnoga dobra dela, ali je pri tome imao nepravilno shvatanje svojih postupaka. Usled toga pao je u samoumišljenost i pogrešno mišljenje o bližnjima i njegovo dobro delanje postalo je neugodno Bogu. Apostol kaže da oni koji savršavaju dobra dela to treba da čine kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije (1. Pet. 4,10). Bogataš neka daje milostinju ne kao od svoga imanja, nego kao od onoga što mu je dao Bog. Velmoža neka čini dobro na svome visokom položaju ne kao da je njegov sopstveni, nego kao od Boga mu datom. Tako će biti uništen prezriv pogled na delanje bližnjih, makar ono zaista i bilo manjkavo; tada će u savesti početi da se postavlja pitanje sopstvenog delanja, kako je činio i pravedni JOB (Jov. 1,5). Da li ono udovoljava zahtevima Božijim? Ima li u njemu većih ili manjih nedostataka? Tako će malo pomalo početi da se formira ideja o savršenijem životu. 1. 469-470
 
DOBRO – Razlikovanje dobra od zla
 
• Sveta istina se srcu saopštava tišinom, spokojstvom, jasnoćom, mirom, raspoloženjem za pokajanje i udubljivanje u sebe, neverovanjem sebi i utešnom nadom u Boga. Laž, čak i kada stavi masku dobra, prepoznaje se po uznemirenju koje proizvodi, po mraku, neodređenosti, promenljivosti, dokolici, maštanju; ili pak samo obmanjuje srce – donosi mu lažno zadovoljstvo, opijenost sobom i nekakvu nejasnu, mutnu nasladu. 6. 358
Ljudski um nije u stanju da razlikuje dobro od zla; zamaskirano zlo ga lako i gotovo uvek obmane. I to je sasvim prirodno: ljudski um je mlad, a zlo koje ga napada pomislima, ima više od sedam hiljada godina iskustva u lukavstvu i lovu na ljudske duše. Razlikovati dobro od zla, to pripada srcu – to je njegovo delo. Ali opet, potrebno je vreme i nepokolebivo držanje jevanđelskih zapovesti, kako bi srce steklo istančanost ukusa za razlikovanje nerazblaženog vina od nje gove imitacije. Da je razlikovanje dobra i zla delo srca, i da srce ne stiče odjednom sposobnost da savršava to svoje delo – i o jednom i o drugom posvedočio je apostol: Jaka hrana je za savršene veli on – čija su čula navikom izvežbana za razlikovanje dobra i zla(Jevr. 5,14). Stoga, dokle god srce ne stekne naviku da razlikuje dobro od zla, veoma je koristan opitni savet bližnjega vaspitanika Istočne Crkve, jedine svete, jedine istinske – onoga ko je u pokornosti njoj tražio i našao blaženu slobodu. „Od poslušanja – rekao je sveti Jovan Lestvičnik – rađa se istinsko smirenje; od smirenja – istinsko duhovno rasuđivanje, ili razum“. Dakle, izvan nepokolebivog poslušanja Crkvi nema ni istinskog smirenja, ni istinskog razuma; tamo je prostrana oblast – mračno carstvo laži i samoobmane koju laž proizvodi. Dobro se od zla razlikuje po mnogim obeležjima, koja se prepoznaju u meri duhovnog napredovanja. 6. 358-359
• Potrebno je veoma uznapredovati u dobru, da bi se duhovnim osećajem srca odmah prepoznalo zlo kada se približi, ma kako bilo prikriveno i zamaskirano, i da se sa hrabrom odlučnošću odmah odbaci. 6. 454
• Čuvaj se mreža razapetih izvan i unutar čoveka, i na svaki način prikrivenih sličnošću sa pravdom, ali prepoznatljivih po tome što duši oduzimaju mir. 6. 833
• Prilikom izučavanja jevanđelskih zapovesti i nakon njihovog izučavanja neophodno je da veoma pažljivo pratimo želje i sklonosti srca Uz strogu pažnju postaje moguće da prosuđujemo o svojim željama i sklonostima. Usled navike i straha Božijeg to prosuđivanje pretvara se u prirodno zanimanje. Potrebno je da bude odbačena ne samo svaka želja i sklonost koje su očigledno protivne jevan đelskim zapovestima, nego i svaka želja i sklonost koje narušavaju mir srca. Sve što potiče od Božanske volje, po opitnom učenju Svetih Otaca, praćeno je svetim mirom; naprotiv, sve što je praćeno uznemirenjem ima za uzrok greh, iako spolja deluje kao najuzvišeni je dobro. 4. 264 (v. RASPALJIVANJE)
 
Jevanđelsko dobro i dobro pale prirode
 
• „He može da se veruje niti da se dela dobro, osim u Hristu Isusu i u Duhu Svetom“ rekao je prepodobni Marko Podvižnik. 1. 307
• Kod hrišćanina se za dobra smatraju samo ona dela koja služe kao ispunjenje jevanđelskih zapovesti, kojima se hrani i živi njegova vera, i kojima se podupire njegov život u Hristu, jer jedini delatnik u hrišćanstvu treba da bude Hristos.
Kršten čovek nema prava da postupa prema nagovorima osećanja svoga srca, koja zavise od uticaja tela i krvi, ma koliko ta osećanja delovala dobra; od srca se primaju samo ona dobra dela, na čije ga savršavanje podstiču Duh Sveti i Reč Božija – dela koja pripadaju prirodi obnovljenoj u Hristu. 1. 499
• Kad čovek još nije okusio više dobro, onda mu je vredno i njegovo sopstveno dobro, iako uprljano grehom. No, kada se prisajedini Božanskom, duhovnom dobru, onda mu njegovo sopstveno, sjedinjeno i pomešano sa zlom, postaje sasvim bezvredno.
Siromahu je dragocena vrećica bakrenjaka koje je dugo vremena sa mukom i naporom sabirao. Bogataš ga odjednom zaspe mnoštvom čistih zlatnika, i siromah s prezirom odbacuje svoju vrećicu bakrenjaka, kao breme koje ga je samo nepotrebno opterećivalo. 1. 537
• „Znaj pouzdano – rekao je sveti Isak Sirijski – da su posrednici ka svakom dobru, koje u tebi duhovno i tajno deluje, Krštenje i Vera, kojima te je Gospod naš Isus Hristos prizvao na Svoja dobra dela“. 2. 397 398
• „Sledimo, braćo, učenje Hristovo! Sledimo život, ponašanje i način razmišljanja svetih ugodnika Božijih! He ustežimo se da se radi spasenja odreknemo svoje pale prirode! Radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo lažnu – naše samoljublje! Radi spasonosnog delanja prema zapovestima Jevanđelja odbacimo od sebe delanje prema zakonima pale prirode, koji su omiljeni u svetu, ali su neprijateljski Bogu! Omrznimo tobožnja dobra dela koja potiču od lažnog nazvanog razuma, od pokreta krvi, od osećanja srca – koliko god nam se naša osećanja i pomisli činili uzvišenim, neporočnim i svetim. Ta dela u nama mogu da razviju samo pogubnu umišljenost, gordost i samoobmanu. Ona ne prosvećuju oči duše kao što ih prosvećuje zapovest Gospodnja (Ps. 18,9); naprotiv, ona pojačavaju slepilo duše, čineći ga neizlečivim. Oni koji tvore takva dela poći će u večne muke, jer čine dobro pale prirode dobro koje je uvek pomešano sa zlom i uprljano, od koga Gospod odvraća Soje svesvete poglede kao od satanske gadosti. Za savršavanje dobrih dela pale prirode nije potrebno biti hrišćanin: ona pripadaju celokupnom palom ljudskom rodu. Tamo gde se savršavaju dobra dela pale prirode, uz grmljavinu svetskih pohvala, isključen je i odbačen Spasitelj sveta. A dela vere, dela spasenja – ili, što je isto, ispunjavanje jevanđelskih zapovesti – pripadaju isključivo hrišćanima. „He može da se veruje, niti da se dela dobro – rekao je o istinskom dobru prepodobni Marko Podvižnik – osim u Hristu Isusu i u Duhu Svetome“. Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti uvodi čoveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje istinsku ljubav prema sebi, prema bližnjem, prema Bogu, u opštenje sa Bogom, koje se sve obilnije razvija, što se usrdnije i tačnije ispunjavaju jevanđelske zapovesti. Opštenje sa Bogom koje se hrišćaninu daruje već za vreme njegovog zemaljskog stranstvovanja, predstavlja zalog nebeskog i večnog blaženstva. Taj zalog sam svedoči o svojoj istinitosti – svedoči tako jasno i silno, da su mnogi rešili da podvrgnu sebe najtežim patnjama kako bi ga sačuvali, pretpostavivši ga ovom prolaznom životu. Žalosna i jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hrišćanske vere, sa kojom im sudi i presuđuje, ubistvena je za njega. Kako nevažna svetu izgledaju dela vere u poređenju sa bučnim i živopisnim svetskim delima! Spolja gledano, kakvo je to dobro delo – svest o svojoj grešnosti, zbog koga se na carinika izlila milost Božija? (Lk. 18,10 14) Sa stanovišta sveta, kakvo je to dobro delo – pokajanje, pomoću koga su se najveći grešnici izmirili sa Bogom i nasledili večno blaženstvo? Kakvo je dobro delo – ispovedanje Hrista, izraženo malobrojnim i najjednostavnijim rečima? I ko ga je izrazio? Kažnjeni razbojnik. Te malobrojne i najjednostavnije reči učinile su ono što nisu mogle i ne mogu sve najblistavije dobrodetelji celokupnog čovečanstva. Reč o krstu je ludost onima koji ginu toliko besmisleno se njima čini delovanje prema Jevanđelju. A nama koji se spasavamo sila Božija su i reč o krstu i delovanje prema Jevanđelju (1. Kor. 1,18), delovanje koje isceljuje i spasava duše naše (Lk. 6,19).
Svoj odnos prema otkrivenoj reči Božijoj, sveti oci svnh epoha uvek su izražavali rečju „verujem“. U savremenom društvu, koje se hvali pre svega da je obrazovano i hrišćansko, odnos prema Otkrivenju Božijem neprestano se izražava rečima „ja mislim“. Odakle se pojavio takav stav i te reči? Iz nepoznavanja hrišćanstva. Tužan je prizor kad sin Istočne Crkve rasuđuje o hrišćanskoj veri izvan učenja svoje Crkve, protivno njenom Božanskom učenju, kada rasuđuje svojevoljno, neuko i bogohulno. Nije li takvo rasuđivanje odricanje od Crkve, od hrišćanstva? Treba da se zgrozimo nad svojim neznanjem, koje nas vodi u večnu propast; treba da izučimo hrišćansko učenje i zavolimo poslušnost svetoj Crkvi – omiljeno delo svih koji poznaju hrišćansku veru. Postanimo brižni izvršioci jevanđelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao nepotrebne sluge(Lk. 17,10), koje moraju da učine ono što im je dužnost, ali ispunjavajući neprestano greše, to jest ispunjavaju sasvim slabo. Neka nas ka dobrim delima rukovodi Jevanđelje, a ne pokreti krvi i nerava. Naučimo se da dobrodetelji savršavamo sa smirenjem, a ne sa vatrenošću koju obavezno prate i sadejstvuju joj sujeta i umišljenost, ili gordost. Kad Gospod izlije u nas svetu svežinu, i kad se pod njenim uticajem zaustave talasi osećanja srca, onda ćemo poznati da vatrenost sa kojom se savršavaju dobrodetelji, cenjene i izvikane među ljudima, predstavlja zapravo telo i krv, a oni ne mogu da naslede Carstvo Nebesko (1. Kor. 15,50). 2. 359-361
• Dođe li ti kakva dobra misao – zaustavi se; nikako nemoj težiti ka tome da je ispuniš brzopleto, nepromišljeno. Osetiš li u srcu kakvu dobru sklonost – zaustavi se; ne usuđuj se da pođeš za njom. Uporedi ih sa Jevanđeljem. Razmotri da li je tvoja dobra misao i dobra sklonost tvoga srca saglasna sa svesvetim učenjem Gospodnjim. Brzo ćeš uvideti da nema nikakve saglasnosti između jevanđelskog dobra i dobra pale ljudske prirode! Čineći takvo dobro produbićeš svoj pad, razvićeš u sebi umišljenost i gordost, i postaćeš vrlo sličan demonima. Naprotiv, čineći jevanđelsko dobro, kao istinski i verni učenik Bogočoveka, postaćeš sličan Bogočoveku.
U našem veku, gordom zbog svoga napretka, većina ljudi koji sebe proglašavaju hrišćanima i velikim dobrotvorima streme ka savršavanju pravde pale prirode, s prezirom odbacujući jevanđelsku pravdu. Neka ta većina čuje sud Gospodnji: Približava mi se narod ovaj ustima svojim i usnama me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim(Mt. 15,8 9). Onaj ko čini ljudsku pravdu, ispunjen je umišljenošću, gordošću, samoobmanom; on propoveda i trubi o sebi, o svojim delima, ne obraćajući nikakvu pažnju na zabranu Gospodnju (Mt. 6,1 18); mržnjom i osvetom plaća onima koji bi se osmelili da otvore usta radi sasvim opravdanog i dobronamernog protivljenja toj njegovoj pravdi; sebe smatra i više nego dostojnim zemaljskih i nebeskih nagrada. Naprotiv, onaj ko ispunjava jevanđelske zapovesti, uvek je pogružen u smirenje: poredeći svoje ispunjavanje svesvetih zapovesti sa njihovom uzvišenošću i čistotom, on to ispunjavanje stalno smatra za krajnje nedovoljno i nedostojno Boga; on sebe vidi kao onoga ko zaslužuje privremene i večne kazne zbog svojih sagrešenja, zbog neraskinutog opštenja sa satanom, zbog pada koji je zajednički svim ljudima, zbog sopstvenog prebivanja u palom stanju, i konačno, zbog nedovoljnog i često prevrtljivog ispunjavanja zapovesti. Pred svakom nevoljom koju šalje Promisao Božiji on pokorno saginje glavu, znajući da Bog nevoljama obučava i obrazuje svoje služitelje za vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja. On je milosrdan prema svojim neprijateljima i moli se za njih kao za braću koju su obmanuli demoni, kao za udove jednoga tela koji su u svome duhu poraženi bolešću, kao za svoje dobrotvore, kao za oruđa Promisla Božijeg. 5. 45-47.
 
Sablazan dobrim
 
• Nije samo „Dobrotoljublje“ zloupotrebljeno! Zloupotrebljene su i poslanice apostola Pavla, kako je o tome posvedočio sam vrhovni (apostol) Petar. Jeretici su zloupotrebili čitavo Sveto Pismo. Samo Božanstveno Jevanđelje zloupotrebili su i do danas ga na svoju propast zloupotrebljavaju mnogi milioni protestanata, tumačeći ga nepravilno i nepobožno; tobože zbog njega oni su se uda ljili od jedinstva sa Vaseljenskom Crkvom i stvorili odvojeno i dušepogubno jeretičko zborište, koje se usuđuju da nazovu Jevanđelskom Crkvom. Apostol Pavle svedoči da su oni – apostoli, Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju: jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život. Sveti Simeon Bogoprimac je čak za Gospoda Isusa Hrista rekao: Gle, Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti.Sveti Isak Sirijski u 54 oj besedi kaže: „Reč o Krstu je ludost onima koji ginu.Šta iz toga sledi? Da li je Pavle trebalo da ućuti i prestane da propoveda zato što je reč o Krstu izgledala kao ludost onima koji nisu osećali silu te reči? Ali Krst sve do danas služi kao povod za spotica nje i sablazan Judejima i Jelinima. Dakle, treba li da ućutimo kako se oni ne bi sablažnjavali? Pavle ne samo da nije ućutao, nego je ovako klicao: A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista. Sveti apostol je ovde rekao da se hvali Krstom ne s tim da bi sablaznio druge, nego da bi objavio kako je velika sila Krsta!“
Božansko dobro ne treba da se odbacuje zato što su ga neki ili mnogi zloupotrebili. 6.251-252
 
DOBRODETELJI (VRLINE)
 
• 1. Uzdržanje. Uzdržanje od preterane upotrebe hrane i pića i naročito od suvišne upotrebe vina. Tačno držanje postova koje je Crkva ustanovila. Obuzdavanje tela umerenom i stalno jednakom upotrebom hrane, od čega počinju da slabe sve strasti uopšte, a naročito samoljublje, koje se sastoji u beslovesnoj ljubavi prema telu, prema njegovom životu i spokojstvu.
2. Celomudrenost. Kloniti se svake vrste bludnih dela, Kloniti se sladostrasnih razgovora i čitanja, izgovaranja prljavih, sladostrasnih i dvosmislenih reči. Čuvanje čula, naročito vida i sluha, a još više dodira. Odbacivanje bludnih pomisli i maštanja. Ćutanje. Molitveno tihovanje. Služenje starima i bolesnima. Sećanje na smrt i ad. Početak celomudrenosti je – um koga ne mogu pokolebati bludne pomisli i maštanja; savršenstvo celomudrenosti je – čistota koja vidi Boga.
3. Nesticanje. Biti zadovoljan samo onim što je neophodno. Mrzeti raskoš i blagostanje. Biti milosrdan prema siromasima. Voleti jevanđelsko siromaštvo. Uzdati se u promisao Božiji. Slediti Hristove zapovesti. Imati spokojstvo i slobodu duha. Nemati brige. Imati meko srce.
4. Krotost. Izbegavanje gnevnih pomisli i pomućenja srca jarošću. Trpljenje. Sledovanje za Hristom Koji svoga učenika poziva na nošenje krsta Mir srca. Tišina uma. Hrišćanska čvrstina i hrabrost. Neosetljivost na uvrede. Nezlobivost.
5. Blaženi plač. Osećaj pada, zajedničkog svim ljudima, i sopstvenog duhovnog siromaštva. Tugovanje zbog njih. Plač uma. Bolna skrušenost srca. Kao posledica toga pojavljuje se spokojstvo savesti, blagodatna uteha i radost. Nada na milosrđe Božije, blagodarenje Bogu u nevoljama, njihovo pokorno podnošenje usled sagledavanja mnoštva svojih grehova. Spremnost na trpljenje. Očišćenje uma. Olakšanje od strasti. Umiranje za svet. Želja za molitvom, usamljenošću, poslušanjem, smirenjem i ispovedanjem svojih grehova.
6. Trezvenost. Usrdnost za svako dobro delo. Savršavanje crkvenog i kelijskog pravila bez lenjosti. Pažnja prilikom molitve. Brižljivo paženje na sva svoja dela i pomisli. Krajnje nepoverenje prema sebi. Neprestano prebivanje u molitvi i Reči Božijoj. Pobožnost. Stalno bdenje nad sobom. Uzdržavanje od dugog sna, samosažaljenja, praznoslovlja, šala i grubih reči. Ljubav prema noćnim bdenjima, činjenju poklona i drugim podvizima koji pružaju bodrost duši. Po mogućstvo retko izlaženje iz kelije. Sećanje na večna dobra, želja i očekivanje tih dobara.
7. Smirenje. Strah Božiji. Osećaj tog straha prilikom molitve. Ovaj strah se rađa kod posebno čiste molitve, kada se naročito jasno oseća prisustvo i uzvišenost Božija. Duboka svest o sopstvenoj ništavnosti. Izmena pogleda na bližnje, pri čemu onome ko se smirio oni deluju bolji od njega u svakom pogledu. Pojava prostodušnosti usled žive vere. Mržnja prema pohvalama od ljudi. Stalno samookrivljavanje i samoprekorevanje. Pravičnost i iskrenost. Ne pristrasnost. Umiranje za sve (svetsko). Umilenje. Poznanje tajne skrivene u Krstu Hristovom. Želja za raspinjanjem sebe svetu i strastima i stremljenje tome raspinjanju. Odbacivanje i zaboravljanje ulagivačkih običaja i reči, skromnih po prinudi, ili sa predumišljajem, ili po navici dodvoravanja. Prihvatanje jevanđelske smelosti. Odbacivanje zemaljske mudrosti kao nepotrebne za nebo. Prezir prema svemu što je kod ljudi visoko, a gadost pred Bogom (Lk. 16,15). Napuštanje samoopravdavanja. Ćutanje pred onima koji vređaju, izučeno u Jevanđelju. Odbacivanje svakog sopstvenog umovanja i prihvatanje jevanđelskog načina razmišljanja. Obaranje svake pomisli koja je protivna Hristovom rasuđivanju. Smirenomudrenost ili duhovno rasuđivanje. Svesna poslušnost Crkvi u svemu.
8. Ljubav. Promena straha Božijeg za vreme molitve u ljubav Božiju. Vernost Gospodu koja se dokazuje postojanim odbacivanjem svake grehovne pomisli i osećaja. Neiskaziva i sladosna zanesenost čitavog čoveka ljubavlju prema Gospodu Isusu Hristu i Svetoj Trojici Kojoj se klanja Gledanje obraza Božijeg i Hristovog u bližnjima. Stavljanje svih bližnjih iznad sebe i njihovo poštovanje u Gospodu koje odatle potiče. Ljubav prema bližnjima bratska, čista, ista prema svima, nepristrasna, radosna, jednako plamteća i prema prijateljima i prema neprijateljima. Oduševljenje molitvom i ljubav uma, srca i čitavog tela prema njoj. Neopisiva naslada tela duhovnom radošću. Duhovna opijenost. Opuštanje tela prilikom duhovne utehe. Mirovanje telesnih osećaja tokom molitve. Oslobađanje jezika srca od zanemelosti. Prekid molitve usled duhovne sladosti. Ćutanje uma. Prosvećivanje uma i srca. Molitvena sila koja pobeđuje greh. Mir Hristov. Odstupanje svih strasti. Kad poznanje Boga upije u sebe svako drugo poznanje. Bogoslovlje. Poznanje bestelesnih bića. Slabost grehovnih pomisli koje ne mogu da se predstave u umu. Sladost i obilje uteha u nevoljama. Sagledavanje ljudskih poredaka. Dubina smirenja i najskromnije mišljenje o sebi. 1.171-173
• Sveti Oci su rekli da dobrodetelj bez nevolje nije dobrodetelj. Objašnjavajući priču o semenu koje prilikom setve padne na različito tlo, Gospod u Jevanđelju kaže (Lk. 8,15): A koje je na dobroj zemlji, to su oni koji čuvši reč u dobrome i čistome sriu drže je, i rod donose u trpljenju. 6.169
• Vaše dobrodetelji neizostavno moraju da imaju primesu nečistote, koja potiče od slabosti svojstvenih našoj prirodi. He treba od svoje duše i svoga srca da tražite više nego što mogu da vam daju. Ako tražite ono što prevaznlazi njihove snage, oni će bankrotirati, dok umereni danak mogu da daju do vašeg kraja; ako budete zadovoljni time, do smrti ćete napredovati i nećete umreti od gladi. 6. 174
• Saslušajte sledeću sveštenu povest: „Svetom velikom Pimenu došao je neki brat i požalio se da u svojim dobrim delima vidi primesu greha. Starac mu je ispričao sledeću priču: ‘U nekom mestu živela su dva zemljoradnika. Jedan od njih posejao je malo pšenice, i to ne sasvim čiste, a drugi se predao lenjosti i nije posejao ništa. Kada je nastupila žetva prvi je sabrao dosta pšenice, mada nečiste, a drugi ništa. Koji će od dvojice zemljoradnika imati čime da se prehrani?’ ‘Onaj koji je posejao i sabrao malo pšenice, iako nečiste’ odgovorio je brat. A starac reče: ‘Sejmo i mi pomalo, čak i ne sasvim čisto, kako ne bismo umrli od gladi'“.
Bog vam je darovao da se dobro zagledate u svoje srce čim ste u njemu videli pomešanost duhovnog sa duševnim. Gore navedena povest može prilično da vas uteši, i sami vidite zbog čega je navedena. Radi veće utehe čujte i sledeće: samo Bog može da podari svetu čistotu srca onome ko veruje u Njega i pribegava My u pokajanju. On ne zahteva od nas, koji smo tek počeli da My se približavamo, onu uzvišenu čistotu kojoj je strana svaka mrlja. Čistoti prethodi sagledavanje svoje nečistote i svest o njoj. I to je već dar Božiji, za čije se dobijanje molimo preklonjenih kolena: Gospode, daruj mi da uočim svoja pregrešenja!“ Onaj ko vidi svoju nečistotu treba da je oplakuje i da od svemoćnog i sveblagog Lekara moli njeno iscelenje. 6. 408-409
• Težlja za dobrodeteljima koje ne odgovaraju načinu života, čini život besplodnim. Vreme se troši uzalud, a dobrodetelji propadaju: duša ne može dugo da ih zadrži pokraj sebe, nego mora brzo da ih ostavi jer prevazilaze njenu snagu. Takvo bavljenje uzvišenim dobrodeteljima, koje prevazilazi snagu i sposobnosti, često neizlečivo povredi dušu i za dugo vreme je pokoleba, ponekad za čitav život, čineći je nesposobnom za podvige pobožnosti. Gospod je za povedio da se vino novo,to jest uzvišene dobrodetelji i podvizi, uliva u mehove nove, to jest da se prepusti podvižnicima koji su već sazreli u podvigu pobožnosti, obnovljeni i prosvećeni blagodaću. On je zabranio da se novo vino uliva u stare mehove i da se na staru odeću stavlja nova zakrpa. Nemojte da mislite da će vam pomoći uzvišeni podvig za koji vaša duša još nije sazrela! He! On će vas samo još više pokolebati: moraćete da ga ostavite, a u vašoj duši pojaviće se uninije, beznađe, pomračenost, ljutnja. U takvom raspoloženju dopustićete sebi velika narušavanja zakona Božijeg. I sam Avraam, ponajviše ispunjen dobrodeteljima, za svoje dobrodetelji (vrline) imao je pohvalu od ljudi, ali ne i od Boga. Pred Bogom mu je kao dobrodetelj uzeta vera u Boga, Koji nadoknađuje ljudske nedostatke. Bog prima naše dobrodetelji tek onda kada su – svedoci vere; same po sebi one nisu dostojne Boga. Sva naša pravda je kao haljina žene bludnice – rekao je sveti prorok Isaija. Zato su Bogu kad gleda na naša srca ona draga samo ako su smirena, ako su ispunjena svešću o svojoj grešnosti i pokajanjem, ako ispovedaju ništavnost svog prirodnog dobra i njegovu povređenost padom, ako pred Njega iznose želju za duhovnim dobrom. Prirodno dobro čovek može da savršava sopstvenim snagama; a duhovne dobrodetelji u čoveku dar su milosrdnog Boga, Koji taj dar daje siromašnima duhom, gladnima i žednima pravde Hristove.
Blaženi ste vi koji ste spoznali razliku između duhovnih i Duševnih dobrodetelji [vrlina, dobrih dela], između dobrodetelji svojstvenih samo Novom Adamu i dobrodetelji za koje je sposoban i Stari Adam, između jevanđelskih dobrodetelji i dobrodetelji naše pale prirode – onih što nisu strane ni idolopoklonicima, muslimanima i svim drugim ljudima koji su se udaljili od sledovanja svetoj Istini. 6.457 (v. DOBRA DELA, PATNJE, PODVIG, ČUVANJE UMA)
 
DOGMATI
 
• Ko iz učenja Hristovog odbacuje makar jedan dogmat, taj se odriče Hrista…
Ako dozvoliš svome razumu prigovore protiv Hristovog učenja, on će ih naći hiljade hiljada: on je nepresušan kada mu dopustimo da se zarazi neprijateljstvom prema Hristu. Malo pomalo odbaciće sve hrišćanske dogmate! Taj plod neobuzdanog i samovoljnog prosuđivanja ne predstavlja novost – koliko se samo bezbožnika i bogohulnika pojavilo u svetu od njega! Spolja, za neiskusne oči, oni su izgledali kao blistavi umovi koji su raskinuli lance i izašli na slobodu, otkrili istinu i pokazali je drugim ljudima. Ali posledice su pokazale da je njihova tobožnja istina zapravo najužasnija i najpogubnija zabluda. Lažne ideje su oprane potocima krvi – i to pranje ih nije očistilo! Strašno je – uprljati misao lažju: ljudska krv nije u stanju da opere tu prljavštinu. Da bi bila oprana, ljudskom rodu bila je potrebna krv Bogočoveka. On je tu krv dobio – opran je u njoj i očistio se! Pridržavan rukom vere izašao je na svetlost Bogopoznanja i samopoznanja. Izašao je iz dubokog i mračnog ponora telesnog, lažno nazvanog razuma. Taj razum opet poziva čoveka u ponor – i čovek se odaziva na ubistveni poziv! Šta je tu najinteresantnije? Čovek je sačuvao svoj karakter: jer se još u raju, ispunjenom miomirisima i Božanskom nasladom, nije ustezao da pokloni pažnju lažljivim rečima đavolovim.
Prijatelju moj! Ti si hrišćanin, član Pravoslavne Istočne Crkve; sačuvaj vernost duhovnom telu kome si ud, sačuvaj jedinstvo sa Crkvom kojoj pripadaš, sačuvaj duhovno dostojanstvo koje imaš kao neprocenjivo blago. Zbog svoje slabosti ne upuštaj se u rasuđivanje o dogmatima: to je duboka pučina, opasno more na kome su potonuli mnogi neiskusni i samouvereni moreplovci. Njime bezbedno i sa nadom na obilnu duhovnu korist mogu da plove, noseći se sa čudesnim talasima Bogoslovlja, samo oni čije je kormilo – um u desnici Duha. Po savetu svetog apostola Pavla, odbacuj svaku pomisao koja je protivna razumu Hristovom. He upuštaj se u spor i rasuđivanje o sumnjama i prigovorima koje porađa lažno nazvani razum. Mačem vere posecaj glave tih zmija čim provire iz svojih brloga! To je pravo i istinito delo delo onoga ko se jednom za svagda prisajedinio Hristu. Za rasuđivanje ima mesta pre sjedinjenja; posle sjedinjenja ono već predstavlja prestup. Ništa, ništa neka ne na ruši i ne pokoleba tvoju vernost! Prihvatljiviji je onaj ko ne stupi u savez, nego onaj ko izda. Sa smirenjem sagni vrat pred blagim jarmom, vodi pobožan život, češće idi u crkvu, čitaj Novi Zavet i dela Svetih Otaca, čini dobro bližnjima; kad dođe vreme tvoja će duša usvojiti Božansko Hristovo učenje iz koga dišu svetost i istina. Tada joj se nikakve sumnje neće približavati. Hristovo učenje je, kao Božansko, natprirodno, te ljudski um može da mu se pri bliži samo pomoću vere. Bezuman je poduhvat – objašnjavati natprirodno ljudskim rasuđivanjem, koje očigledno ne može da izađe iz opšteg i uobičajenog prirodnog kruga. Posledice tog bezumnog po duhvata su sledeće: neslaganje, bezbrojni prigovori i odbacivanje natprirodnog, makar ono bilo i Božansko.
Ljudi u svojim delima uglavnom protivreče sami sebi! Oči ču vaju da ih ne uprljaju, a na um to oko duše nikako ne misle, nego ga zagađuju svakojakim đubretom. Gospod je zapovedio da čuvamo um, jer je on vođa čoveku. Ako um skrene sa istinskog puta, čitav čove kov život postaje zabluda. Malo je potrebno da um skrene sa istin skog puta: bilo kakva lažna misao. Ako, dakle, oko tvoje bude zdra vo veli Spasitelj i sve telo tvoje biće svetlo; ako li oko tvo je bude kvarno, i telo će tvoje biti tamno. Pazi, dakle, da sve tlost koja je u tebi ne bude tama (Lk. 11,34 35). Mi uopšte ne čuvamo ovo sveto zaveštanje. He pazimo da naša svetlost, to jest um, ne postane tama, pa ga zatrpavamo čime stignemo; tako on zai sta postaje tama i razliva mrak na svo naše držanje, na sav naš život. Kako bi u tvojoj duši mogle da se pojave pomisli neprija teljske Bogu, pomisli pogubnog neverovanja i besplodnog mudrova nja? Svakako si se načitao razne isprazne strane literature i na slušao različitih neosnovanih sudova o religiji, kojih je tako mno go danas, u vreme kada ponestaje istinskog poznanja vere. „Ništa čoveka tako ne usmerava ka bogohuljenju kao čitanje jeretičkih knjitvoga? Video si Gospoda Boga tvoga. To smo govorio je on primi li od Avraama (Post. 18), a to da braću treba uspokojiti (prihvati ti, ukazati im gostoprimstvo), naučili smo od Lota, koji jge prinu dio (nagovorio) Anđele da prenoće u njegovom domu“ (Post. 19). 5. 90 91
 
DRSKOST
 
• Naročitu pažnju treba obratimo na to da se odučimo od slobode u obraćanju sa ljudima, slobode koja je tako hvaljena i omiljena u svetskim krugovima… Drskost se projavljuje na različite načine: može biti izražena rečima, pokretima tela, pa i samo pogledom. Od drskosti se prelazi na praznoslovlje, na razgovore o sujetnim i šaljivim predmetima, koji podstiču na nepristojni smeh. Za drskost se smatra i to kada se neko dotiče bližnjega bez potrebe, ili pruža ruku k njegovim ustima da bi zaustavio njegove reči ili smeh, kada dozvoljava sebi da otme nešto iz ruku bližnjega, ili da ga gurne, ili kada dozvoljava sebi da bestidno pogleda bližnjeg. Sve se to smatra za drskost i potiče odatle što čovek u duši nema straha Božijeg. Iz takvog stanja, malo pomalo može se preći u stanje potpunog nemara za sebe. Bog je zato, predajući zapovesti iz kojih se sastoji zakon dat Mojsiju, rekao: Pobožnima učinite sinove Izrailjeve (Lev. 15,31) Bez pobožnosti nisu mogući ni istinsko Bogopoštovanje ni čuvanje zapovesti.
Drskim postupcima ponekad su se manifestovale najgore zamisli i zalozi srca. Kada se Juda Iskariotski već dogovorio sa Sinedrionom o izdaji Gospoda, a potom bestidno došao na Tajnu Večeru sa ostalim apostolima, on se nije ustezao da pruži ruku ka posudi sa solju i uzme so zajedno sa svojim Učiteljem i Gospodom. Na taj naoko nevažan postupak Gospod je ukazao kao na znak izdajnika (Mt. 26,23). Slobodno obraćanje često je podstaknuto čovekougađanjem, licemerjem, krhkošću moralnih pravila i slabošću volje. Upozoravajući na takvo poreklo slobodnog obraćanja, prepodobni Varsanufije Veliki i njegov učenik Jovan Prorok kažu: „Zadobij čvrstinu i ona će od tebe odvratiti slobodu u obraćanju sa bližnjim, koja je uzrok svih zala u čoveku. Ako hoćeš da se izbaviš od sramnih strasti, nikome se ne obraćaj slobodno, naročito ne onima u odnosu na koje je tvoje srce sklono pohoti. Tako ćeš se osloboditi sujete, jer uz sujetu ide čovekougađanje, a uz čovekougađanje – slobodno obraćanje, koje je majka svih strasti“. „Kloni se drskosti kao smrti“ (prepodobni Isak Sirijski). 5. 25-27
• U odnosu prema bližnjima rukovodi se sledećom poukom prepodobnog Isaka Sirijskog: „Bolje neka te smatraju za neznalicu zbog nesposobnosti tvoga uma za sporenje, nego mudrim zbog tvoje bestidnosti i drskosti. Osiromaši radi smirenja – ne budi bogat zbog drskosti“. „Silom svojih dobrodetelji, a ne prepiranjem, razobliči one koji ti protivreče. Svojom krotošću i tihim rečima ućutkaj i prinudi da umukne bestidnost nepokornih. Razobliči neuzdržane blagorodstvom svoga života i one čija su čula raspuštena – stidljivošću tvojih očiju“ – uči i Božansku reč i Božansko ćutanje 6. 230
• Svima je jasno i očigledno da slobodno obraćanje, koje se lako i često pretvara u veliku drskost i bezobzirnost, biva uzrok svađa, gneva i zlopamćenja; ali nije svima poznato i razumljivo da se od slobodnog obraćanja raspaljuje najsilnija bludna strast. 5. 27
 
DRUŠTVO, DRUŠTVENI KONTAKTI
 
• Kad ne možete da se sačuvate od bučnog društva, trudite se da se sačuvate od mnogo priče i nepotrebnih šala, a kada se ni od toga ne sačuvate, umijte se pokajanjem. 6. 596
• Svako treba strpljivo i postojano da ide putem koji je sudbina postavila – tim pre što nije u našoj vlasti da taj put izmenimo. Savetujem ti da ne obraćaš mnogo pažnje na ljudska mišljenja i reči, i da svoje ponašanje ne podređuješ tim mišljenjima, naročito ne svoje bogoljubive utiske i pokrete srca Drži se jednostavno, spontano i bez preteranog uzbuđivanja; kloni se postupaka koji oštro padaju u oči i izlaze iz okvira uobičajenog ponašanja – to je sasvim do voljna žrtva za bližnje. 6. 626 (v. BLIŽNJI, PRIJATELJSTVO)
 
DUH ČOVEKOV
(v. OBRAZ I PODOBIJE, MOLITVA ISUSOVA-Mesto srca)
 
DUHOVNIŠTVO I POSLUŠANJE
 
• Blažen je početnik koji je u današnje vreme pronašao pouzdanog savetnika! „Znaj – kliče prepodobni Simeon Novi Bogoslov – da se u naše vreme pojavilo mnogo lažnih učitelja i prevaranata! “ Takvo je dakle bilo stanje u hrišćanstvu i monaštvu pre osam vekova. Šta onda da se kaže za savremeno stanje? Gotovo da se mogu ponoviti reči prepodobnog Jefrema Sirijskog o situaciji u kojoj će se naći oni koji budu tragali za živom rečju Božijom u poslednja vremena. Oni će, prorokuje prepodobni, prolaziti zemljom od istoka do zapada i od severa do juga tragajući za takvom rečju – i neće je naći. Kao što umornim pogledima zalutalih putnika stene (u pustinji) izgledaju kao visoke kuće i duge ulice, pa se još više gube, tako se i pred onima koji traže živu reč Božiju u današnjoj duhovnoj pustinji pojavljuje mnoštvo prelepih privida reči i učenja Božijeg, koji se podižu na duševnoj spoznaji, na nedovoljnom i lažnom poznavanju reči, na raspoloženju odbačenih duhova koji gospodare svetom. Ti prividi, koji varljivo predstavljaju duhovni raj prepun hrane, svetlosti i života, svojom zavodljivom pojavom odvlače nesrećnu dušu od istinske hrane, od istinske svetlosti, od istinskog života, uvode je u neprozirni mrak, iznuruju je glađu, truju lažima i ubijaju večnom smrću. 1. 283
• Reči duhonosnih muževa, primećuje jedan veliki nastavnik podvižnika, nalik su rečima prestarelog Jakova: svojim slušaocima oni prenose duhovnu snagu koja u njima živi i koju su zadobili u borbi protiv greha, kroz pobede nad nevidljivim Amorejcima poročnim pomislima i osećanjima. 2. 44
• U vreme prepodobnog Nila Sorskog, tri veka pre nas, živi sasudi Božanske blagodati bili su krajnje retki, sasvim ponestadoše;ili, kako je on govorio: danas su tako retki, da se bez ustezanja i pogreške može reći – nema ih. Za najveći izraz milosti Božije smatra se kada neko, iscrpivši se i dušom i telom u monaškom životu, na kraju tog života neočekivano pronađe, negde u nedođiji, sasud izabran od nelicemernog Boga, unižen pred ljudskim očima, a velik i uzvišen pred Bogom. Kao što je Zosima u nenastanjenoj zajordanskoj pustinji, uprkos svakom očekivanju, pronašao veliku Mariju Zbog ovakve krajnje oskudice duhovnih nastavnika, otačke knjige predstavljaju jedini izvor kome se može obratiti svaka duša mučena glađu i žeđu, da bi dobila znanja koja su u duhovnom podvigu suštinski neophodna. Te knjige predstavljaju najvrednije nasleđe koje su Sveti Oci ostavili svome monaškom potomstvu nama ubogima. Te knjige su – mrvice sa duhovne trpeze otaca, bogatih duhovnim darovima, koje su dopale nama i čine naš udeo. 2. 255
• Kod duhovnika je po mome mišljenju naročito vredno – prosto i neodstupno sledovanje učenju Crkve, kome je strano svako sopstveno mudrovanje. Postoje strogi, a postoje i mudri; ali ni strogi ni mudri po svome, ne pomažu duhovno napredovanje. I strog, i mudar, i milostiv, i snishodljiv, i prostosrdačan – ako je verni sin Crkve, može da bude koristan. 6. 686-687
• Istinsko poslušanje je – poslušanje Bogu, Jedinom Bogu. Onaj ko ne može sam od sebe da prihvati to poslušanje, uzima za pomoćnika čoveka kome je poslušanje Bogu bolje poznato. Poslušanje ne mogu da prihvate ljudi sa snažnim nagonima, budući da ih ti nagoni nose. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: „Oci su odredili da je psalmopojanje – oružje, molitva – zid, neporočna suza – kupka, a blaženo poslušanje – ispovedništvo, bez koga niko od strastvenih neće videti Gospoda“. Ako pak rukovoditelj počne da traži poslušanje sebi, a ne Bogu – onda on nije dostojan da rukovodi bližnjim! On nije sluga Božiji, nego sluga đavola – njegovo oruđe, njegova mreža! He budite robovi ljudima(1. Kor. 7,23) zaveštava apostol. 6. 303-304
• He umaraj ce uzalud traženjem nastavnika: naše vreme, bogato lažnim učiteljima, krajnje oskudeva duhovnim nastavnicima. Njih podvižnicima zamenjuju otačke knjige. Obrazuj se njihovim čitanjem i molitvom u skrušenosti duha. Potrudi sa da nađeš dobrog i savesnog duhovnika. Ako ga nađeš – budi zadovoljan i time: savesni duhovnici su danas velika retkost. Mnogi polažu teška bremena na pleća bližnjih, no malo je onih koji bi naučili i pomogli u nošenju bremena. 6. 334
• Društvo blagočestivih ljudi i beseda sa njima donosi stvarnu korist. Ali za savetovanje i rukovođenje nije dovoljno biti blagočestiv; treba imati duhovni opit i pre svega – duhovno pomazanje. Takvo je mišljenje Svetog Pisma i otaca o ovom predmetu. Blagočestivi ali neopitni savetnik pre može da smuti nego da donese korist. He samo među mirjanima, nego i među monasima krajnje je teško naći savetnika koji bi, da tako kažemo, izmerio i izvagao dušu koja se sa njim savetuje i dao joj savet iz nje, od njenog imanja. Danas savetnici i rukovoditelji daju savete pre svega od sebe ili iz knjiga. A upravo je savet onog prvog (koji duši daje savet iz nje same) posebno koristan i delotvoran: blizak je duši, jer ona traži utočište u senci saveta koji doživljava i oseća kao svoj. Sveti Isak je rekao: „Niko nema ničeg korisnijeg, od odgovarajućeg saveta“. A savet (koji se doživljava kao) tuđi, makar naoko sastavljen od blagih i razumnih reči, donosi duši samo muke i rastrojstvo. Ona oseća da je neumestan, oseća da joj je stran. Ima ko govopu kao da mač probada, a jezik je mudrih lek(Prič. 12,18).
Češće pribegavajte čitanju Svetih Otaca: neka Vas oni rukovode, podsećaju na dobrodetelji, poučavaju za put Božiji. To je način života koji pripada našem vremenu: on nam je zapoveđen i predat od strane Svetih Otaca kasnijih vekova. Žaleći se na krajnju oskudicu bogoprosvećenih nastavnika i savetnika, oni revnitelju pobožnosti zapovedaju da ce u svome životu rukovodi otačkim deli ma. Savet je svetih – mudrost(Prič. 9,10). 6. 368-369
• Šta znači monaška vrlina – poslušanje? Ona je priznavanje ljudskog razuma za pali i stoga – njegovo odbacivanje snagom vere. Od vere dolazi poslušanje, od poslušanja smirenje, a od smirenja – duhovni razum, koji je oplemenjena vera. Monaško poslušanje procvetalo je uz mnoštvo duhovnih nastavnika. Sa ponestajanjem nastavnika, počelo je i opadanje velikog podviga poslušanja, koji je podvižnike brzo dovodio do svetosti; vera, koja je činila suštinu tog podviga, zahteva da njen predmet bude istinski i duhovan – tada ona vodi ka Bogu. Vera pak u čoveka, dovodi do izbezumljenog fanatizma. Rukovođenje delima Svetih Otaca vodi (ka svetosti i Bogu) mnogo sporije i slabije; na tom putu ima mnogo više spoticanja: knjiga ispisana na papiru ne može da zameni živu knjigu – čoveka. Čudesna su knjiga – um i srce, ispisani Duhom Svetim! Jer iz nje govori život! Tako se onima što s verom slušaju i predaje upravo taj život. No, zbog oskudice nastavnika, rukovođenje otačkim delima postalo je jedino rukovodstvo ka spasenju. Ko se potčini tome rukovodstvu, može se već smatrati spasenim; ko se pak rukovodi sopstvenim shvatanjima ili učenjem lažnih učitelja, treba ga smatra ti za izgubljenog. 6. 439-440
• Vaše srce neka pripada Jedinom Gospodu, a u Gospodu i bližnjem. Pripadati čoveku bez tog uslova je strašno. He budite robovi ljudima– rekao je apostol.
Mene su uvek u dubini srca uznemiravale reči svetog Jovana Preteče, koje je izrekao povodom svoga odnosa prema Gospodu, a koje su nam sačuvane u Jevanđelju po Jovanu: Ko ima nevestu ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu ženikovu. Ova, dakle, radost moja ispunjena je. On treba da raste, a ja da se umanjujem (Jn. 3,29 30).
Svaki duhovni nastavnik treba da bude samo sluga Nebeskog Ženika, treba da duše privodi Njemu, a ne sebi, treba da im objavljuje o beskonačnoj i neizrecivoj lepoti Hristovoj, o njegovoj bezmernoj dobroti i sili. Neka zavole Hrista, Koji zaista zaslužuje ljubav. A nastavnik [= rukovoditelj] neka poput velikog i smirenog Krstitelja stoji po strani, smatrajući sebe ni za šta i radujući se svome umanjenju, koje služi kao obeležje duhovnog napredovanja. Dokle god u učenicima preovladava telesno osećanje – njihov nastavnik je velik pred njima; ali kada ce u njima pojavi duhovni osećaj i kada se Hristos uzveliča u njima – oni u svome nastavniku počinju da vide samo blagotvorno oruđe Božije.
Čuvajte se pristrasnosti prema nastavniku. Mnogi se nisu čuvali, pa su zajedno sa svojim nastavnicima pali u đavolje mreže. Savet i poslušanje su čisti i ugodni Bogu samo dotle dok nisu uprljani pristrasnošću. Pristrasnost čini voljenog čoveka idolom, a Bog se sa gnevom odvraća od žrtava koje se tom idolu prinose. Tako ce uzalud gubi život, dobra dela propadaju kao mirisni dim koji razvejava silan vetar ili ga zaglušuje smrad. He dajte u vašem srcu mesta nikakvom idolu.
I ti, nastavniče, čuvaj se grešnog poduhvata! Nemoj da zameniš Boga duši koja ti prilazi. Sledi primer svetog Preteče: traži jedino to, da u tvojim učenicima raste Hristos. Kada On poraste, ti ćeš se umanjiti; i tek kad vidiš sebe da si se umanjio radi Hrista Koji je porastao, onda se ispuni radošću. Usled takvog ponašanja čudesni mir ispuniće tvoje srce i ti ćeš u sebi videti ispunjenje reči Hristovih: koji se ponizi uzvisiće se.6. 448-449
• Nedostatak duhovnog poučavanja treba smatrati za najveću nesreću. Ta nesreća se ne uočava lako. Monah je ne shvata brzo. Početnik, obuzet revnošću u kojoj velik značaj ima krv, a duhovni razum veoma mali, obično se zadovoljava onim poučavanjem na koje nailazi u manastiru ili koje hoće da pruži sam sebi. No kasnije, posle najbrižljivijeg izučavanja Svetog Pisma i otačkih dela, podvižnicima, i to malobrojnim, malo pomalo postaje jasno da je za monaško napredovanje neophodno duhovnopoučavanje i da duševnopoučavanje, ma koliko spolja bilo raskošno i sjajno, ma koliko ga slepi svet proslavljao – ostaje u mraku i svoje sledbenike drži u mraku, u oblasti palih duhova (Jak. 3,15). Sveti Isak Sirijski kaže: „Jedno je dostojanstvo reči iz duhovne opitnosti, a drugo dostojanstvo reči krasnorečive. Učenost ume da ukrašava svoje reči i kada delo ne izuči opitno; ona ume sjajno da besedi o istini, a da je ne poznaje; ona ume opširno da izlaže o dobrodetelji, a da nikada nije okusila poznanje vrline koja potiče od tvorenja iste. Reči koje potiču iz duhovnog opita riznica su nade, a učenost bez opitnog znanja je zalog stida. Ko besedi o onome što nije utemeljeno na opitnom znanju, nalik je umetniku koji na zidu slika izvore voda, ali ta voda ne može da utoli njegovu žeđ, ili pak nalik čoveku koji ima čudesna snoviđenja. A onaj ko o dobrodetelji govori na osnovu sopstvenog opita, daje slušaocima reči kao neko ko daje darove od svoga imanja, stečenog sopstvenim novcem: u srca onih što ga slušaju on seje reči koje je sam stekao; on smelo otvara usta pred duhovnim čedima, kao u starini Jakov, koji je celomudrenom Josifu rekao: Evo dajem ti jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku amorejskih mačem svojim i lukom svojim (Post. 48,22)“. „He traži savet od bilo koga kome je stran tvoj život (monaški), makar bio i veoma učen.
Ispovedaj svoju pomisao onome ko ne zna nauke ali opitno poznaje monaštvo, a ne slatkorečivom filosofu koji u svojoj učenosti besedi po knjigama i nije opitno upoznat sa delom“. 5. 138 139
• Našem vremenu nije dato poslušanje starcima u onom obliku u kome je postojalo kod drevnog monaštva. Prepodobni Kasijan Rimljanin kaže kako egipatski oci, među kojima je monaštvo naročito procvetalo i donosilo zadivljujuće duhovne plodove, „tvrde da je mudrima svojstveno da dobro upravljaju i budu upravljani, i vele da je to – najveći dar i blagodat Duha Svetoga“. Neophodan uslov takvog povinovanja je – duhonosni nastavnik, koji bi po volji Duha umrtvljivao palu volju onoga ko mu se potčinio u Gospodu, umrtvljujući u toj paloj volji i sve strasti.
Pala i oskvrnuta volja čovekova krije u sebi stremljenje ka svim strastima. Očigledno je da umrtvljivanje pale volje, koje se tako veličanstveno i pobedonosno savršava voljom Duha Božijeg, ne može da se savršava palom voljom nastavnika, kada je on i sam još potčinjen strastima.
‘Ako hoćeš da se odrekneš sveta – govorio je sveti Simeon Novi Bogoslov njemu savremenim monasima – i da se naučiš jevanđelskom životu, onda se ne prepuštaj neiskusnom ili strasnom učitelju, kako se umesto jevanđelskom ne bi naučio đavolskom životu, jer dobri učitelji imaju i učenje dobro, a zli – zlo: iz zlog semena neminovno će izrasti i zli plodovi. Svako ko ne vidi, a obećava da će poučavati druge, prevarant je i svoje će sledbenike gurnuti u propast, po reči Gospodnjoj: Slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti(Mt. 15,14)“.
Drugom prilikom ovaj veliki ugodnik Božiji, savetujući monahu da postupi po uputstvu duhovnog oca, dodaje: „Ipak, tako da postupa samo u slučaju kada zna da je njegov duhovni otac pričasnik Duha i da mu neće govoriti ono što je protivno volji Božijoj, nego će po svome daru i po meri potčinjenoga reći ono što je ugodno Bogu i korisno za dušu, kako ne bi postao onaj ko se pokorava čoveku, a ne Bogu“.
U tom smislu i apostol zaveštava: He budite robovi ljudima(1. Kor. 7,23). On zapoveda da se i samo služenje gospodarima obavlja duhovno: ne kao ugađanje ljudima, nego kao sluge Hristove, koje tvore volju Božiju kroz spoljašnje služenje ljudima (Ef. 6,6). Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? veli apostol Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1,10). He znate li kome dajete sebe za sluge i poslušnost– čoveku telesnog mudrovanja ili Bogu – sluge ste onoga koga slušate: ili gpexa za smrt, ili poslušnosti za pravednost (Rim. 6,16). Poslušanje obrazuje poslušnika po obrazu onoga koga sluša: I začinjahu se ovie pred žezlom– kaže Sveto Pismo (Post. 30,39).
Oni starci koji na sebe uzimaju ulogu– da upotrebim tu nepri jatnu reč koja pripada svetu neznabožaca kako bih tačnije objasnio stvar koja u suštini i nije ništa drugo nego dušepogubna gluma i žalosna komedija – dakle starci koji uzimaju na sebe ulogu drevnih svetih staraca, nemajući njihove duhovne darove, neka znaju da su i sama njihova namera, kao i njihove predstave i pojmovi o velikom monaškom delanju – poslušanju – lažni, te da i sam njihov način razmišljanja, njihov razum i njihovo znanje predstavljaju samoobmanu i demonsku prelest koja ne može da ne donese odgovarajući plod u onome koga poučavaju. Njihovo nepravilno i manjkavo duševno stanje samo za neko vreme može da ostane neprimetno neiskusnom početniku koga rukovode, ukoliko je taj početnik koliko toliko razborit i bavi se svetim čitanjem, uz iskrenu nameru da se spase. U svoje vreme ono neizostavno mora da se razotkrije i posluži kao povod za najneprijatniji razilazak i najneprijatnije odnose starca sa učenikom, za duševno rastrojstvo i jednog i drugog. Strašna je stvar umišljeno i samovoljno primiti na sebe obaveze koje mogu da se ispune samo po zapovesti Duha Svetoga i Njegovim delovanjem. Strašna je stvar – predstavljati sebe kao sasud Duha Svetoga, dok opštenje sa satanom još nije raskinuto i sasud ne prestaje da se prlja sataninim delovanjem! To je pogibeljno i za sebe i za bližnjeg, zločin je pred Bogom i bogohulno je.
Uzalud će nam ukazivati na prepodobnog Zahariju, koji je dostigao monaško savršenstvo u poslušanju neiskusnom starcu, svome ocu po telu Karionu, ili na prepodobnog Akakija, koji se spasao životom kod surovog starca koji je svoga učenika nečovečnim batinama pre vremena oterao u grob (Lestvica, Slovo 4). I jedan i drugi su se nalazili u poslušanju kod staraca punih mana, ali rukovodili su se savetima duhonosnih otaca, kao i najpoučnijim primerima kojih je bilo mnoštvo pred njihovim očima: jedino iz tog razloga oni su mogli da žive u spoljašnjem poslušanju svojim starcima. Ipak, ovi slučajevi stoje izvan opšteg poretka i pravila. „Način delovanja Promisla Božijeg – rekao je sveti Isak Sirijski – u potpunosti se raz likuje od ljudskog poretka. Ti se drži opšteg poretka“.
Neko će da prigovori: poslušnikova vera može da zameni mane starca. Nije istina! Vera u istinu spasava, a vera u laž i demonsku prelest ubija, po učenju apostola: He primiše ljubav istine da bi se spasli reč je o onima koji samovoljno propadaju – i zato će im Bog poslati (dopustiti) silu obmane, da veruju laži; da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego zavoleše nepravdu(2. Sol. 2,10 12). Po veri vašoj neka vam bude(Mt. 9,29) – kazao je Gospod dvojici slepih i iscelio ih od slepila; laž i licemerje nemaju prava da ponavljaju reči Samo Istine radi opravdanja svoga zločinačkog držanja, kojim pogubljuju bližnje.
Bilo je slučajeva – veoma, veoma retkih – da je vera, po naročitom promislu Božijem, delovala i kroz grešnike, savršavajući njihovo spasenje. U Egiptu je vođa razbojnika Flavijan, nameravajući da opljačka jedan ženski manastir, obukao monaško odelo i došao u taj manastir. Monahinje su ga primile kao jednoga od svetih otaca, uvele su ga u crkvu i zamolile da uznese za njih molitvu Bogu, što je Flavijan ispunio protiv svoje volje i na sopstveno iznenađenje. Potom mu je bila postavljena trpeza. A posle obeda monahinje su mu oprale noge. Jedna od sestara u manastiru bila je slepa i gluva. Monahinje su je dovele i napojile vodom kojom su bile oprane putnikove noge. Bolesnica se odmah iscelila. Objavljujući čudo koje se dogodilo, monahinje su proslavile Boga i sveti život toga monaha. Blagodat Božija sišla je na razbojničkog starešinu: prineo je pokajanje i od razbojnika se pretvorio u znamenitog oca.
U žitiju svetog Teodora, episkopa Edeskog, čitamo da je bludnica, prinuđena od strane jedne očajne žene kojoj je umro sin, prinela Bogu molitvu za mladenca, i da je mladenac po molitvi bludnice vaskrsao. Užasnuta čudom koje se preko nje zbilo, bludnica je istoga časa ostavila svoj grehovni život, stupila u manastir i podvižničkim životom dostigla svetost.
Takvi događaji su – izuzeci. Sozercavajući ih, ispravno ćemo postupiti ako se budemo divili promislu i nedokučivim sudovima Božijim, jačajući u veri i nadi; postupićemo međutim veoma loše, ako takve događaje budemo uzimali kao uzor za podražavanje.
Za rukovoditelja u našem ponašanju Sam Bog dao nam je Zakon Božiji, to jest Sveto Pismo i otačka dela. Apostol Pavle odlučno kaže: Zapovedamo vam pak braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2. Sol. 3,6). Predanjem je ovde nazvano duhovno predanje Crkve. Ono je izloženo u Svetom Pismu i delima Svetih Otaca. Prepodobni Pimen Veliki je zapovedao hitno razdvajanje od starca, kada se pokaže da je život sa njim štetan po dušu – očigledno zbog narušavanja duhovnog predanja Crkve od strane toga starca. Druga je stvar kada nema štete po dušu, nego samo uznemiravaju pomisli: uznemiravajuće pomisli su očigledno demonske; ne treba im se pokoravati, jer one deluju upravo tamo gde dobijamo korist za dušu, koju hoće da nam oduzmu.
Monaško poslušanje, u onom obliku i sa onim svojstvima koje je imalo kod drevnog monaštva, predstavlja uzvišenu duhovnu tajnu. Postizanje takvog poslušanja i potpuno ugledanje na njega za nas je postalo nemoguće; moguće je samo pobožno i trezveno ga proučavati i usvajati njegov duh. Na put ispravnog rasuđivanja i za dušu spasonosne razboritosti stupićemo tek onda kada – čitajući o opitima i pravilima delovanja drevnih otaca, o njihovom poslušanju, jednako čudesnom kod rukovoditelja i kod rukovođenih – uvidimo opšte opadanje hrišćanstva u savremenom svetu i shvatimo da mi nismo u stanju da nasledimo delanje otaca u njegovoj punoti i u svom njegovom obilju. No i to je već velika milost Božija prema nama i velika sreća za nas – što nam je ostavljeno da se hranimo mrvicama koje padaju sa duhovne trpeze otaca. Iako te mrvice same po sebi nisu dovoljna hrana, one mogu, mada ne bez osećaja oskudice i gladi, da sačuvaju našu dušu od smrti.
• Mrvicama je nazvan… duhovni život koji je Promislom Božijim dodeljen našem vremenu. On se zasniva na tome da ce u delu spasenja rukovodimo Svetim Pismom i delima Svetih Otaca, uz savete i pouke pozajmljene od savremenih otaca i braće. Zapravo, to je poslušanje drevnih monaha, ali u drugom obliku – prilagođeno našoj slabosti, prvenstveno duševnoj.
Drevnim poslušnicima njihovi duhonosni nastavnici odmah i direktno objavljivali su volju Božiju: danas monasi treba sami da pronalaze volju Božiju u Svetom Pismu i stoga se izlažu čestim i dugotrajnim nedoumicama i zabludama. Nekada je napredovanje bilo brzo, shodno kvalitetu delanja; danas je sporo, opet shodno kva litetu delanja. Tako je Bog blagovoleo za nas. Mi smo obavezni da My ce pokoravamo i da se sa blagodarnošću klanjamo pred Njim.
Naš savremeni monaški život prema Svetom Pismu i savetima otaca i bratije, osvećen je primerom glave monaštva, prepodobnog Antonija Velikog. On nije bio u poslušanju kod starca, nego je kao početnik živeo odvojeno, uzimajući pouke iz Svetog Pisma i od raznih otaca i braće: od jednoga se učio uzdržanju, od drugoga krotosti, trpljenju i smirenju, od nekoga – strogom bdenju nad sobom i bezmolviju, trudeći se da usvoji dobrodetelj svakog dobrodeteljnog monaha, ukazujući poslušnost svima koliko je moguće, smiravajući se pred svima i neprestano se moleći Bogu. I ti početniče tako postupaj! Nastojatelju i ostaloj manastirskoj upravi ukazuj nelicemernu poslušnost, bez čovekougađanja, poslušnost kojoj su strani svako ulagivanje i dodvoravanje – poslušnost Boga radi. Ukazuj poslušnost svim ocima i braći u njihovim zapovestima koje nisu protivne Zakonu Božijem, ustavu i poretku manastira, ili odlukama manastirske uprave. Ali nikako nemoj da budeš poslušan za zlo, čak i ako bi zbog svoga nečovekougađanja i čvrstine morao da pretrpiš neku nevolju. Savetuj se sa dobrodeteljnim i razumnim ocima i braćom, ali njihove savete prihvataj sa krajnjim oprezom i rasuđivanjem. He povodi se za savetom na osnovu prvog utiska koji je na tebe ostavio! Zbog tvoje strastvenosti i zaslepljenosti, neki strasni i zloštetni starac može da ti se dopadne samo po tvome neznanju i neiskustvu, ili zato što ugađa kakvoj skrivenoj i tebi nepoznatoj strasti koja ti je svojstvena. Sa plačem i uzdasima srca moli Boga da ti ne dopusti udaljavanje od Njegove svesvete volje da bi sledio palu ljudsku volju – tvoju ili tvoga bližnjeg, tvoga savet nika. Kako o svojim pomislima, tako i o pomislima bližnjeg, o njegovim savetima, posavetuj se sa Jevanđeljem.
Sujeta i umišljenost vole da uče i savetuju. One ne mare za stvarnu vrednost svoga saveta! One i ne pomišljaju da bližnjem mogu da nanesu nepopravljivu štetu lošim savetom, koji neiskusni početnik prihvata sa nagonskim poverenjem, sa raspaljenošću tela i krvi! Njima je potreban uspeh – kakav god bio, kakvo god da je njegovo poreklo! Njima je potrebno da ostave utisak na početnika i da ga duhovno potčine sebi! Njima je potrebna ljudska pohvala! Njima je stalo da se pročuju kao sveti, umni i prozorljivi starci i učitelji! Njima je neophodno da nahrane svoju nezasitu sujetu, svoju gordost. Oduvek je bila opravdana prorokova molitva, a naročito je opravdana danas: Spasime, Gospode, jer nesta prepodobnih; jer se umanjiše istine od sinova ljudskih. Laži govoraše svaki susedu svome; usta dvolična u sriu, a u srcu tvorašv zlo(Ps. 11,2 3). Reči lažne i licemerne ne mogu da ne budu reči zle i ubitačne. Neophodno je preduzeti mere predostrožnosti protiv takvog načina razmišljanja.
„Izučavaj Božansko Pismo – veli Simeon Novi Bogoslov – i dela Svetih Otaca, naročito podvižnička, kako bi, uporedivši učenje tvoga učitelja i starca sa njihovim učenjem, mogao da vidiš (to učenje i držanje) kao u ogledalu i da razumeš: što je saglasno sa Svetim Pismom, to treba da usvojiš i držiš u svojim mislima; a lažno i loše da prepoznaš i odbaciš, kako ne bi bio prevaren. Znaj da su ce u naše dane pojavili mnogi prevaranti i lažni učitelji“. Prepodobni Simeon je živeo u desetom veku po Rođenju Hristovom, devet vekova pre našeg vremena – eto kako se davno razlegao glas pravednika svete Crkve Hristove o nedostatku istinskih duhonosnih rukovoditelja i mnoštvu lažnih učitelja. Vremenom, bivalo je sve manje i manje dobrih nastavnika monaštva, pa su tada sveti oci počeli sve više da predlažu rukovsđenje prema Svetom Pismu i delima otaca.
Prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na oce koji su pisali pre njega, kaže: „Nije mali podvig, rekli su, naći neprelesnog (nesablažnjivog, nezavodljivog) učitelja ovom čudesnom delanju (istinskoj monaškoj srdačnoj i umnoj molitvi). Oni (oci) su ne prelesnim nazivali onoga ko ima delanje i mudrost posvedočenu Svetim Pismom, i ko je stekao duhovno rasuđivanje. Sveti Oci su rekli još i to, da ce i u ono vreme teško mogao naći neprelesni učitelj takvim predmetima. Danas pak, kada ih je sasvim ponestalo, treba tražiti veoma brižljivo. Ako se ne nađe, Sveti Oci su zapovedili da se učimo iz Božanskog Pisma, slušajući Samog Gospoda Koji kaže: Istražujte Pismai u njima ćete naći život večni(Jn. 5,39). Jer što se ranije napisau Svetim Pismima, za našu se pouku napisa (Rim. 15,4)“. Prepodobni Nil je živeo u petnaestom veku. Osnovao je skit nedaleko od Belojezera, gde se i bavio molitvom u dubokoj usamljenosti.
Za savremene starce korisno je da saslušaju sa kakvim smirenjem i samoodbacivanjem prepodobni Nil govori o poukama koje je davao bratiji. „Niko ne treba da skriva Reč Božiju zbog svoje lenjosti, nego da ispoveda svoju slabost i ujedno ne skriva istinu Božiju, kako ne bismo postali krivi za prestupanje zapovesti Božijih. Nećemo skrivati Reč Božiju nego ćemo je objavljivati. Reči Božanskog Pisma i Svetih Otaca mnogobrojne su kao pesak morski. Istražujući ih bez lenjosti, predajmo ih onima koji kod nas dolaze i kojima su potrebne (koji nas pitaju). Ili pravilnije: ne predajemo ih mi, jer smo toga nedostojni, nego ih predaju blaženi Sveti Oci iz Božanskog Pisma“.
Evo najboljeg uzora za savremene pouke! On je veoma koristan i za nastavnika i za učenika, predstavlja pravilan izraz umerenog napredovanja i sjedinjen je sa odbacivanjem umišljenosti, bezumne grubosti i drskosti u koje padaju oni koji na spoljašnji način podražavaju Velikog Varsanufija i druge znamenite oce, nemajući njihovu blagodat. Ono što je kod otaca bilo izraz obilnog prisustva Duha Svetoga u njima, to kod njihovih nerazumnih i licemernih po dražavalaca služi kao izraz velikog neznanja, samoobmane, gordosti i drskosti.
Ljubljeni oci! Proiznosimo Reč Božiju našoj braći sa svakim smirenjem i pobožnošću, smatrajući sebe nedostojnima za to služenje i čuvajući se od sujete, koja strašno napada strasne ljude kada poučavaju bratiju. Samo pomislite kako treba da damo odgovor za svaku praznu reč (Mt. 12,36), a to će teži biti odgovor za Reč Boži ju, proiznesenu sa sujetom i zbog sujete. Uništiće Gospod sva usta lukava i jezik velerečivi, one koji rekoše: Jezik naš veličaćemo, usta su naša u nas; ko nam je Gospodar(Ps. 11,4 5). Istrebiće Gospod one koji traže slavu svoju, a ne Božiju! Uplašimo se pretnje Gospodnje! Reč pouke proiznosimo samo onda kada je to zaista neophodno, ne kao nastavnici, nego kao oni koji i sami imaju potrebu za poukom i trude se da postanu pričasnici pouke koju predaje Bog kroz Svoju svesvetu Reč. Sveti apostol Petar veli: Svaki kao što je primio blagodatni gap, njime služite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije. Ako neko govopu, neka govopu kao reči Božije– sa strahom Božijim i pobožnošću prema rečima Božijim, a ne kao svoje sopstvene reči – ako neko služi, neka služi kao po moći koju daje Bog; da ce u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista(1. Pet. 4,10 11). Onaj ko deluje iz sebe, deluje radi sujete, prinoseći i sebe i one koji ga slušaju na žrtvu satani; onaj ko deluje iz Gospoda, deluje u slavu Gospodnju, savršavajući svoje spasenje i spasenje bližnjih Gospodom, Jedinim Spasiteljem ljudi.
Čuvajmo ce da ne predamo početniku neku nepromišljenu pouku, koja nije zasnovana na Reči Božijoj i na njenom duhovnom razumevanju. Treba da budemo svesni svoga neznanja, a ne da iznosimo znanje štetno po dušu. Čuvajmo se velike nesreće da lakovernog početnika, od sluge Božijeg pretvorimo u roba ljudima (1. Kor. 7,23), privukavši ga na izvršavanje pale ljudske volje, umesto svesvete volje Božije (ovde nije reč o spoljašnjem manastirskom poslušanju, o manastirskim poslovima koje odredi uprava manastira, nego o duhovnom poslušanju, unutrašnjem, koje se savršava u duši). Uzdržani odnos savetnika prema onome ko prima pouku, predstavlja nešto sasvim drugo nego odnos starca prema bezuslovnom poslušniku, koji je sluga u Gospodu. Savet ne sadrži u sebi uslov da nužno mora biti ispunjen; njega je moguće ispuniti ili ne ispuniti. Na savetniku ne leži nikakva odgovornost za njegov savet, ako ga je dao sa strahom Božijim i smirenomudrenošću – ne samovoljno, nego upitan i primoran. Isto tako, ni onaj ko je dobio savet nije vezan njime; njegovoj volji i rasuđivanju prepušteno je hoće li ili neće ispunjavati dobijeni savet. Očigledno je da našem vremenu odgovara put saveta i sledovanja Svetom Pismu. 5. 76-81 (v. POSLUŠANJE, DUHOVNOST, ISPOVEDANJE POMISLI, NASTAVNIK)
 
DUHOVNI DAROVI
 
• Mnogi Sveti Oci koji su obilovali smirenomudrenošću i duhovnim rasuđivanjem, kad bi ce u njima neočekivano projavio kakav naročit duhovni dar, molili bi Boga da im taj dar oduzme, jer prevazilazi njihove snage. „Ako su tvoja dela – rekao je prepodobni Isak Sirijski blagougodna Bogu i od Njega dobiješ dar, umoli Ga da ti da i razum, kako bi te smirio, ili da pokraj dara postavi i stražara, kako ti (dar) ne bi bio uzrok propasti, jer ne mogu svi bez štete da poseduju to bogatstvo“. 6. 767 (v. PRELEST, MOLITVA ISUSOVA Duhovni darovi)
 
DUHOVNOST
 
• Mi se ne slažemo u pogledu razumevanja nekih izraza koje upotrebljavamo. Pod istom rečju ti podrazumevaš jedno, a ja drugo. Na primer, pod rečju „duhovni, duhovnost“ ti podrazumevaš ono što i svi drugi danas, i takvim shvatanjem udaljavaš se od smisla koji toj reči pripisuju Sveto Pismo i dela Svetih Otaca. Danas, čim je knjiga o religioznom predmetu, odmah nosi naziv „duhovna“. Danas, ko obuče rasu, taj je nesporno „duhovan“; ko se ponaša uzdržano i pobožno – taj je u najvećoj mogućoj meri „duhovan“. Sveto Pismo nas ne uči tako, Sveti Oci nas ne uče tako. Oni kažu kako čovek može da živi u tri stanja: prirodnom, neprirodnom (potprirodnom) i natprirodnom. Ta stanja se drugačije nazivaju: duševno, telesno i duhovno. Još drugačije: pristrasno, strasno, bestrasno. Neprirodan, telesan i strastan je onaj ko u potpunosti služi prolaznom svetu, makar se i ne predavao grubim porocima Prirodan, duševan i pristrasan je onaj ko živi radi večnosti, tvori dobrodetelji i bori se protiv strasti, ali još nije dobio slobodu i ne vidi jasno ni sebe, ni bližnje, nego samo nagađa i napipava kao slep. Natprirodan, duhovan i bestrasan je onaj koga je osenio Duh Sveti, ko, budući ispunjen Njime, deluje i govori pod Njegovim uticajem, uzdiže se iznad strasti, iznad svoje prirode. Takvi su zaista – svetlost svetu i so zemlji. Oni vide sebe, vide i bližnje, a njih može da vidi samo onaj ko je duhovan kao i oni. Duhoan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje(1. Kor. 2,15)
– kaže Sveto Pismo. Danas se duhovni sreću veoma retko. U svome životu ja sam imao sreću da naiđem na jednog takvog – koji sve do danas stranstvuje zemljom starca od oko 70 godina, seljaka, polupismenog; živeo je na mnogim mestima po Rusiji i na Svetoj Gori; govorio mi je da je i on sreo samo jednoga.
Kako u ovom slučaju tako i u drugim, drži se terminologije [= odrednica] Svetih Otaca, koja će odgovarati tvome praktičnom životu i koja često nije u skladu sa terminologijom novijih teoretičara. Oprosti što ću te teoretičare nazvati – mrtvacima! Neka ti mrtvaci sahranjuju svoje mrtve, to jest one koji hoće da slušaju Reč Božiju kako bi se naslađivali krasnorečivošću, uzburkavanjem krvi, igrom uma, a ne da bi „tvorili Reč“. Poslednjima je potrebno da kažu: „Bilo nam je zadovoljstvo da vas slušamo i provedemo vreme sa vama“, a prvima je potrebno da svet o njima priča: „Ah! Kako umno i divno govore!“.
Neka te ne zavedu ni prirodni um, ni krasnorečivost! Sve je to prašina. Toj krasnorečivosti i tome umu rečeno je: Zemlja si!Uostalom, ja znam da ti, pošto si okusio život, ne možeš da se zadovoljiš mrtvim! Lepo je rekao sveti Simeon Novi Bogoslov: „One koji se pretvaraju da su puni vrlina, i u koži ovčijoj spolja predstavljaju jedno, a drugo su po unutrašnjem čoveku, ispunjeni svakom nepravdom, ispunjeni zavišću, gordeljivošću i zlosmradijem strasti – njih veoma mnogi kao bestrasne i svete poštuju, pošto imaju neočišćeno duhovno oko i ne mogu da ih poznaju po plodovima njihovim; one pak koji žive u pobožnosti, dobrodetelji, prostoti srca i zaista su sveti, kao sasvim obične ljude ne primećuju, preziru i smatraju ni za šta. Takvi pričljivog i sujetnog uzimaju kao mudrog i čak duhovnog, dok onoga ko objavljuje Duhom Svetim, ti ljudi, bolesni od đavolje gordosti, odbacuju kao nadobudnog i gordog, a njegove reči ih više užasavaju nego što im prijaju“.
Isto tako, „duhovnim“ u pravom smislu te reči mogu da budu nazvane samo one knjige koje su napisane pod uticajem Duha Svetoga. He povodi se za opštim tokom, nego idi uskom stazom za Svetim Ocima. 6. 288-290 (v. PRELEST)
 
DUŠA
 
• Sveti Makarije Veliki kaže da Anđeli imaju lik i izgled, kao što i duša ima svoj lik i izgled, i da taj lik – spoljašnji izgled kako Anđela, tako i duše – jeste lik i izgled spoljašnjeg čoveka u njegovom telu. Isti ugodnik Božiji uči da Anđeli i duše, iako su po svome biću veoma fini, ipak, uz svu svoju delikatnost, jesu tela. To su fina, eterična tela, dok su naprotiv naša zemaljska tela veoma materijalna i gruba. Grubo ljudsko telo služi kao odeća za fino telo duše. Na oči, uši, ruke i noge duše odeveni su odgovarajući udovi tela. Kada se duša putem smrti odvaja od tela, ona ga svlači kao odeću. Sveti Makarije veli da najsavršeniji hrišćani, očišćeni i prosvećeni Duhom Svetim, vide lik duše, ali takvo savršenstvo i viđenje dostižu samo retki među svetima. Isti veliki otac tvrdi da kod onih koji se mole molitvom Duha, duša tokom molitve ponekad naročitim i nedokučivim delovanjem Duha Svetoga izlazi iz tela (opisujući natprirodno delovanje blagodati Božije za vreme molitve, Makarije Veliki kaže: „U tom času čoveku se događa da zajedno sa ishođenjem molitve iz usta, iz njega ishodi i duša“; očigledno, ovo se događalo samom svetom Makariju). Ako su se i čak u ono doba kada je u pustinji egipatskog skita procvetao Veliki Makarije, u doba uzvi šenog monaškog podviga, samo vrlo retki među svetim monasima udostojavali se da vide lik duše, koliko su tek retki danas! No, i danas ce mogu sresti, po velikoj milosti Božijoj i po nelažnom obećanju Gospoda Isusa da će prebivati sa Svojim vernim učenicima do kraja sveta Prema ličnom svedočanstvu izabranika Božijeg koji je prilikom najobilnijeg blagodatnog delovanja molitve iznenada video svoju dušu kako je izašla iz tela i stoji u vazduhu, ona je – eterično, veoma fino, lebdeće telo, koje ima izgled našeg grubog tela, sve njegove udove, čak i kosu, i njegove crte lica, jednom rečju: potpunu sličnost sa njim. He samo da su uz dušu bile sile uma i srca, nego i svi organi čula – vida, sluha, dodira, u njoj je bio čitav život, a telo je ostalo na stolici kao mrtvo, kao skinuta odeća, sve dok se pokretom ruke Božije u njega nije vratila duša, na jednako neshvatljiv način kao što je i izašla.
Anđeli su nalik duši: imaju udove, glavu, oči, usta, prsa, ruke, noge, kosu – jednom rečju potpuno su nalik na vidljivog čoveka u njegovom telu. Na licima svetih anđela sijaju lepota dobrodetelji i blagodat Božija; ovo je svojstveno i licima najsvetijih hrišćana. A očajna zloba svojstvena je palim anđelima; njihova lica nalik su okorelim licima zločinaca i prestupnika među ljudima. Tako kažu oni koji su videli Anđele svetlosti i anđele tame. Anđeo i duša se nazivaju besplotnima jer nemaju telo; nazivaju se duhom jer su fini i u potpunosti se razlikuju od predmeta koji čine materijalni svet. Tako se nazivaju i u običnom ljudskom jeziku, i u Svetom Pismu, i u delima Svetih Otaca; njihova materija je neuporedivo finija od materije zemaljskih predmeta koje mi možemo da vidimo. U našem običnom palom stanju mi duhove ne vidimo, ali ako vodimo pažljiv, blagočestiv život, osećamo njihov uticaj na nas. Blagodatno, živo, duhovno osećanje duhova jeste njihovo duhovno viđenje. Vetar, vazduh, razni gasovi i isparenja obično se, čak i u Svetom Pismu i otačkim delima, nazivaju duhom (dahom). Tako je Gospod uporedio delovanje Duha Svetoga sa delovanjem vetra. Vetar je na tom mestu Jevanđelja nazvan duhom. Ali u pravom smislu te reči, samo Bog je – Duh. On se, kao svesavršeno Biće, svojom prirodom u potpunosti razlikuje od prirode stvorenja, ma kako ta stvorenja u poređenju sa drugim stvorenjima bila fina i savršena. Nema bića koje ima istu prirodu kao Bog! Stoga osim Boga nema drugog bića koje je duhovno po prirodi. „Bestelesnim i nematerijalnim Anđeo se naziva u poređenju sa nama – kaže sveti Jovan Damaskin – jer u poređenju sa Bogom, jedinim neuporedivim, sve je grubo i materijalno. Samo Božanstvo je u strogom smislu reči nematerijalno i bestelesno“. 3. 74-77
• Duhovima je sasvim prirodno da imaju čula; ima ih i ljudska duša, koja po svojoj prirodi pripada stvorenim duhovima. Čovekova čula pripadaju njegovoj duši, a ne telu, mada u vreme čovekovog zemaljskog života deluju kroz telesne udove. Kroz telesne udove deluje čitava duša, čak i njena slovesna sila. Čula napuštaju telo zajedno sa dušom; tačnije, duša kada izlazi iz tela nosi sa sobom i čula koja joj pripadaju. Kada bi čula pripadala telu, ostajala bi u njemu i po izlasku duše, ili bi napuštala telo u drugo vreme, a ne upravo u času kada ga ostavlja duša. 3. 230 (v. MOLITVA, PRIČEŠĆE)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *