NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
G
 
GNEV
GORDOST
GREH
Uočavanje greha
Gresi smrtni
GREH PRVORODNI
 


 
GNEV
(v. STRASTI, BLIŽNJI, POMISLI, MOLITVA ISUSOVA – Način)
 
GORDOST
 
• Knez ovoga sveta se na svaki način trudi da čoveka zadrži unutar njegove pale prirode što je dovoljno, i bez teških padova u greh, da se čovek otuđi od Boga. Prema tačnom proračunu lovca, teški padovi u greh u potpunosti bivaju zamenjeni gordim mišljenjem hrišćanina o sebi, jer on se zadovoljava dobrodeteljima (vrlinama) svoje pale prirode i predaje samoobmani, otuđujući se time od Hrista. 1.394
• Strast gordosti deluje drugačije nego bludna ili gnevna strast. Ove dve strasti deluju očigledno, a jasnija su i sama njihova oprav danja i lukavstvo u opravdanjima. Gordost se pak prikrada neprimetno. Nju poseju darovitost, raskoš i pre svega ljudske pohvale. Mada mi te pohvale naoko ne primamo i u sebi se ne saglašavamo sa onima koji nas hvale, tajni pečat pohvala ipak ostaje u umu i srcu, i kada dođe do nekog poniženja, ono se teško podnosi – tim teže, što smo više bili zasićeni pohvalama. Na taj način se dokazuje postojanje pečata gordosti i to da se ona tajno uselila u nas. Teško nama! Sami blagodatni darovi bili su ljudima povod za gordost i njene plodove – padove! Glavna obeležja gordosti su zahlađenje u odnosu prema bližnjima i ostavljanje ispovesti. 6. 225-226
• Obeležja gordosti su nadmenost i prezir prema bližnjima, kao i nemar za ispovest, dok je gordost sama po sebi čoveku neprimetna, budući da je to najfinija strast, koja je obmanula čak i svetlonosnog anđela i dovela do pada na Nebesima. Na ovoj strasti počivaju i druge, kao zdanja na temelju koji je skriven pod zemljm. 6. 227-228 (v. STRASTI, LAŽNO SMIRENJE, MOLITVA GOSPODNJA)
 
GREH
 
• Greh nam je posredstvom pada postao toliko svojstven, da su njime prožete sve naše osobine i svi pokreti duše. Odbacivanje greha koji se srodio sa dušom, izjednačilo se sa odbacivanjem duše. Takvo odbacivanje duše neophodno je za njeno spasenje. Odbacivanje prirode uprljane grehom neophodno je radi usvajanja prirode obnovljene Hristom. Iz tanjira se baca sva hrana kada je jedan njen deo zatrovan; tanjir se pažljivo pere, pa se tek onda ponovo u njega stavlja hrana koja treba da se iskoristi. A zatrovana hrana se sasvim opravdano i sama naziva otrovom. 1. 85
• Ni za jedan greh nemoj da misliš da je nevažan. Svaki greh predstavlja narušavanje zakona Božijeg i protivljenje volji Božijoj, gaženje savesti. Od besposličenja i naoko sitnih sagrešenja, postepeno prelazimo na velike grehe. 1. 368
• Bezosećajnost postaje… uobičajeno stanje duše. Ona često biva zadovoljna njome; često je smatra za stanje ugodno Bogu i za spokojstvo savesti, dok ona zapravo predstavlja – gubitak osećaja sopstvene grešnosti, gubitak osećaja blagodatnog, duhovnog života, uspavljivanje i slepilo savesti.
U takvom stanju – stanju strašne pomračenosti i bezosećajnosti – različiti gresi slobodno ulaze u dušu, praveći od nje svoju jazbinu. Gresi koji se ukorene u duši, pretvaraju se u tako silne navike, kao sama priroda, ponekad i jače. Grehovne navike se nazivaju strastima Čovek to i ne primećuje – ali neprimetno sa svih strana biva okovan grehom, potčinjen njegovoj vlasti i porobljen.
Onaj ko postojano prenebregava opomene savesti i ko je sebi dopustio da padne u ropstvo grehu, taj samo uz najveći trud i naročitu pomoć Božiju može da pokida okove pomenutog ropstva i pobedi strasti, koje kao da su se pretvorile u prirodne osobine. 1. 369
• Poraz jednog vojnika još uvek ne predstavlja poraz čitave vojske. Tako i vaše sagrešenje rečju još uvek ne predstavša pad duše. Zbog takvih svakodnevnih i čestih padova ne treba prekomerno da tugujemo, jer je to lukavstvo đavola koji preteranom tugom hoće da unese raslabljenost u dušu. Upravo za takva pregrešenja Serafim Sarovski kaže kako ne treba da osuđujemo sebe kada dođe do spoticanja, nego da se smatramo sposobnim za svaki greh i da znamo kako naše spoticanje nije novost i nešto neuobičajeno, te da stoga hodimo pred Bogom u skrušenosti duha, ispunjeni pokajnim mislima. To je ono što Bog nvće prezreti,tj. kada se srce skrušeno i smireno postavi iznad spoticanja, onoliko koliko čovek može da bude iznad njih. 6. 212
• He treba sebe da osuđujemo zbog spoticanja, ali ne zato što je neki greh nevažan – ne, jer svaki greh je rana – nego zato što smo otkupljeni za neizmernu cenu: Krvlju Bogočoveka. Onaj ko osuđuje sebe pada u očajanje, a ko se uzda u Hrista prinosi pokajanje i isceljuje se njime. 6. 237-238
• Najteži greh je – očajanje. Taj greh vređa svesvetu Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, odbacuje Njegovu svemoć, odbacuje spasenje koje je On darovao, pokazuje da su u duši prethodno vladali samopouzdanje i gordost, da su joj vera i smirenje bili strani. Očajanja se treba čuvati više no svih drugih grehova – kao smrtonosnog otrova, kao ljute zveri. Ponavljam – očajanje je najgori od svih grehova. Sazrelo očajanje obično se izražava samoubistvom ili delima koja su istovetna samoubistvu. Samoubistvo je – najteži greh! Onaj ko ga počini lišio je sebe pokajanja i svake nade na spasenje. Sveta Crkva ne savršava nikakav pomen za njega, ne udostojava ga opela i pogreba na hrišćanskom groblju. Za samoubistvom po svojoj težini slede smrtni gresi kakvi su: ubistvo, preljubočinstvo, jeres i drugi njima slični. Ovi gresi, iako manje pogubni nego samoubistvo i očajanje koje vodi do samoubistva jer onome ko ih je počinio ipak ostavljaju mogućnost pokajanja i spasenja nazivaju se smrtnim. Onome ko prebiva u njima, prema pravilima svete Crkve, ne dopušta se pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama i učešće na Bogosluženjima. Ako ga smrt zadesi nepokajanog zbog tih grehova, njegova večna propast je nesumnjiva. Pokajanje čoveka koji prebiva u smrtnom grehu može da bude prihvaćeno kao istinsko samo onda kada on ostavi taj smrtni greh. Tek tada njemu može biti dopušteno da se sjedini sa Hristom kroz pričešćivanje Svetim Tajnama! Zato se, osim očajanja i samoubistva, posebno pažljivo treba čuvati smrtnih grehova, uz tvrdu i odlučnu nameru u duši da se ne pada u njih. Ako se pak dogodi nesreća da se padne u neki smrtni greh, odmah ga treba ostaviti, isceliti se pokajanjem i na svaki način se čuvati da se ponovo ne padne u njega. Ako se pak kakvim nesrećnim sticajem okolnosti dogodi da se ponovo padne u smrtni greh, ne treba se prepuštati očajanju – ponovo treba pribeći Bogom darovanom duhovnom leku, pokajanju, koje čuva svu svoju snagu i delotvornost sve do samog kraja našeg života.
Postoje i gresi koji nisu smrtni: jedan od njih je teži, drugi lakši. Prvo se treba odučiti od težih grehova, a potom od lakših. Na primer, greh koji nije smrtan je – prejedanje; takođe, nije smrtni greh – stomakougađanje. Prejedanje je grublje i praćeno je težim po sledicama nego stomakougađanje. Zato se prvo treba odučiti od prejedanja, a potom od stomakougađanja. Uostalom i gresi koji nisu smrtni, kao što su prejedanje, stomakougađanje, rasipništvo, praznoslovlje, podsmevanje i slični, kada se rašire i obuzmu čoveka, mogu veoma da se približe smrtnim gresima. Greh koji ovlada čovekom naziva se strašću. Strast podleže večnim mukama, rekli su oci. Stoga nikako ne treba umanjivati značaj grehova koji nisu smrtni, već treba paziti da neki greh ne naraste i da se od njega, kroz naviku, ne formira strast. Radi očišćenja od takvih grehova i radi boljeg čuvanja sebe, sveta Crkva je za svakog pravoslavnog hrišćanina odredila da najmanje četiri puta godišnje (u izuzetnoj situaciji obavezno jednom) pristupa Svetoj Tajni Ispovesti. Sveta Ispovest donosi dvojaku korist: daje oproštaj od Boga za učinjene grehe i čuva od ponovnog pada u njih. „Duša – kaže sveti Jovan Lestvičnik – koja ima običaj da svakodnevno ispoveda svoje grehe, uzdržava se od novog pada sećanjem na ispovest kao uzdom. Neispoveđeni gresi lako se ponavljaju, kao da su počinjeni u mraku“.
Postoje gresi koji se čine rečju. Njih nikako ne treba smatrati za nevažne! Od šaljive do zle reči veoma je kratko rastojanje! Zbog svojih ćeš reči biti opravdan i zbog svojih ćeš reči biti osuđen (Mt. 12,37) rekao je Spasitelj. Jezik je počinio velika zla: izgovorio je odricanja od Boga, hule, lažne zakletve, klevete na bližnjeg. Odricanje od Hrista i bogohuljenje ubrajaju se u najteže smrt ne grehe.
Postoje gresi koji se savršavaju mislima, osećanjima srca, pokretima tela. Ni jedan od njih nije mali, svaki je – neprijateljstvo prema Bogu! Ali kada se misao i srce naslađuju grehom, kada vole da ga prividno ostvaruju kroz duga i bujna maštanja – takav tajni duševni greh blizak je grehu počinjenom na delu.
Čovek vrlo brižljivo treba da izbegava svaki greh uopšte. Dužan je da svakodnevno prinosi Bogu pokajanje za one grehe u koje pada po nemoći – delom, rečju, pomišlju i svim čulima – a najbolje je da TO pokajanje prinosi no svršetku molitvenog pravila, pred odlazak na počinak.
Osim toga, dužan je da svake godine barem četiri puta očišćuje svoju savest Svetom Tajnom Ispovesti. Ako se pak dogodi da padne u smrtni greh, bez odlaganja treba da ga ispovedi svome duhovnom ocu. 6. 385-387
• He vezujte se za sitnice i ne sudite sebi zbog sitnih pogrešaka i nepromišljenih koraka. I jedno i drugo služi kao izvor uznemirenja i uninija. Sitne pogreške, u koje neprestano pada svaki čovek, leče se stalnim pokajanjem pred Bogom, pokajanjem koje se sa stoji od malobrojnih reči izgovorenih od srca. Često se pokazuje da je reč pokajanja moguće izgovoriti samo umom i to je dovoljno, ukoliko se izgovori sa pažnjom. 6. 533
• Pazi: nema ničeg čudnog i neobičnog u tome što padamo u grehe, što greh deluje u nama! Tome se čude samo neiskusni – samo njih to uznemirava. Svi smo mi u stanju pada. Začinjemo se u beza konjima, rađamo se u gresima. Sa trpljenjem treba da nosimo „jaram Navuhodonosorov“, tj. delovanje greha u sebi, i iz milosti prema sebi da se očišćujemo pokajanjem, bacajući svoju slabost pred Boga i neprestano My je pokazujući. Svako narušavanje zakona očišćuje se pokajanjem; neispravno delo postaje ispravno kada se ispravi po jevanđelskim zapovestima. 6.311
• Braćo, čuvajmo se naše slabosti! Čuvajmo se greha koji nas lako prevari, koji se lako uvuče u nas, porobi nas i okuje! Čuvajmo se naše pale prirode, koja ne prestaje da rađa korov greha! Stalno treba da pazimo na sebe, da proveravamo svoje duševno stanje prema Jevanđelju i da nikako ne dopustimo ni jednom grehovnom nagovoru da ojača i da se razmnoži u duši, smatrajući ga nevažnim. „Kad budeš uveden u začetak zla, nemoj sebi da kažeš: neće me pobediti. Jer koliko si uveden, toliko si već pobeđen“ kaže prepodobni Marko Podvižnik. Treba znati i to, da „đavo mala sagrešenja predstavlja kao još manja, budući da drugačije ne može da dovede do većih sagrešenja“, kako je rekao isti prepodobni. Nikada ne treba zanemariti korov koji niče u srcu, ili grehovne pomisli koje se javljaju u umu. Pomisli treba odmah odbacivati i odagnavati, a grehovna osećanja iskorenjivati i uništavati, suprotstavljajući im jevanđelske zapovesti i pribegavajući molitvi. Korov se lako počupa kad je slab i mlad. Kada se pak vremenom i usled navike ukoreni, tada njegovo uklanjanje iziskuje velike napore. Grehovna pomisao, kada je primljena i usvojena umom, postaje deo načina razmišljanja, lišavajući ga ispravnosti; a grehovno osećanje, kad se ukoreni u srcu, kao da postaje njegovo prirodno svojstvo, lišavajući srce duhovne slobode. 5. 297 298
• Da bi čovek poverovao u Hrista i da bi primio hrišćanstvo, potrebni su svest o sopstvenoj grešnosti i pokajanje; da bi čovek bio hrišćanin potrebno je da vidi svoje grehove, da ih bude svestan, da ih ispoveda i da se kaje. Nemoguće je da neko ko prebiva u grehu i ljubi greh bude prihvaćen od strane Hrista: Jer svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla(Jn. 3,20). Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajedniiu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? (2. Kor. 6,14 15). Da bi čovek prišao Hristu i stupio u jedinstvo sa Njim posredstvom svetog krštenja, neophodno je da se najpre pokaje. Posle svetog krštenja nama je takođe ostavljena sloboda ili da prebivamo u jedinstvu sa Gospodom, ili da narušimo to jedinstvo kroz greh. I ne samo to! Svetim krštenjem nije uništena osobina naše pale prirode da rađa pomešano zlo i dobro, kako bi naša volja stalno bila iskušavana i kako bi naš izbor Božanskog dobra, koje smo zavoleli više nego zlo, bio slobodan i dokazan prihvatanjem svih tegoba krsnog puta. Svetim krštenjem se briše prvorodni greh i gresi počinjeni pre krštenja, grehu se oduzima nasilna vlast nad nama koju je imao pre no što smo se ponovo rodili, daruje nam se blagodat Duha Svetoga Kojim se sjedinjujemo sa Bogom u Hristu i dobijamo snagu da obaramo i pobeđujemo greh. Budući da nismo izbavljeni od borbe protiv greha, u našem zemaljskom životu ne možemo da budemo u potpunosti slobodni ni od sagrešenja, jer i pravednik sedam puta(tj. često) padnei opet ustanekroz pokajanje (Prič. 24,16), kako kaže Sveto Pismo. On pada zbog svoje slabosti i ograničenosti, jer ne može uvek da primeti greh koji niče iz pale prirode, nakon što je prethodno fino i neprimetno donesen i ubačen od strane palih duhova; pokajanje stoga postaje njegovo neotuđivo nasleđe, njegovo postojano oružje, njegova neprocenjiva riznica. Pravednik pokajanjem podržava svoje opštenje sa Hristom; on se pokajanjem leči od rana koje mu nanosi greh. Ako rečemoveli sveti Jovan Bogoslov da gpexa nemamo, sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo gpexe svoje, veran je u pravedan ga nam oprosti gpexe, u očisti nas od svake nepravdv. Ako rečemo da nismo sagrešili, pravimo ga lažom i reč Njegova nije u nama(1. Jn. 1,8 10). On ovo govori o nevoljnim gresima – gresima usled slabosti i ograničenosti, onima koji su manje važni, koje ni sveti ne mogu da izbegnu; ali o dobrovoljnom grehovnom životu govori sledeće: Svaki koji u Njemu (u Gospodu Isusu Hristu) prebiva ne gpešu; svaki koji greši nije ga video niti ga je poznao. Dečiie, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan; onaj koji tvori gpex od đavola je, jer đavo grešu od početka. Radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolja. Svaki koji je rođen od Boga ne čini gpex(tj. ne vodi grešan život, ne pada u smrtne niti u dobrovoljne grehe), jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju deca Božija i deia đavolja(1. Jn. 3,6 10). Deca Božija žive po jevanđelskim zapovestima i prinose pokajanje zbog svojih slabosti. Ako se služitelju Božijem nekim nesrećnim slučajem dogodi da padne u smrtni greh, on se od grehovne rane isceljuje pokajanjem i ispovešću, te stoga ne prestaje da bude dete Božije. Oni koji dobrovoljno vode grešan život, iz ljubavi prema takvom životu, i koji rado padaju u svaki greh kada im se ponudi – smatrajući blud u raznim oblicima u kojima se javlja i svako drugo prestupanje jevanđelskih zapovesti za sladosti života – to su deca đavola, čak i ako sebe nazivaju hrišćanima, čak i ako učestvuju u nekim crkvenim molitvoslovljima i obredima, čak i ako pristupaju Svetim Tajnama, koje su im na sramotu i na osudu. 5. 368-370
• Oci koji su bili silni duhom i telom, bojali su se i najmanjeg greha, i najmanjeg odstupanja od jevanđelskog učenja: tim pre mi, slabi po duhu i telu, treba da se plašimo greha koji nalazi sigurno utočište i potporu u našoj slabosti, i koji ulazeći u nas uzima oblik nevažne sitnice, a kada uđe pretvara se u strašno čudovište. 5. 291-292
• Bežimo, bežimo od našeg ubice greha! Bežimo ne samo od smrtnog greha, nego i od oprostivog, kako se usled naše nebrige ne bi pretvorio u strast, koja obara u ad jednako kao i smrtni greh. Postoje oprostivi gresi. Tako, ako se nekome dogodi da ga ponese prejedanje, bludni pogled ili pomisao, da slaže, da nešto sitno ukrade, da se preda sujeti, da se pogordi ili razgnevi, da se za kratko vreme ogorči na bližnjega ili da zlopamti – u svim takvim slučajevima, kada no ljudskoj slabosti dođe do pada, ukoliko za njim uslede svest o grehu i pokajanje, mi lako dobijamo oproštaj od milosrdnog Boga. Oprostivi greh ne odvaja hrišćanina od Božanske blagodati i ne umrtvljuje njegovu dušu onako kako to čini smrtni greh; ali i oprostivi gresi su štetni kada se zbog njih ne kajemo, nego samo uvećavamo njihovo breme. Prema poređenju koje daju sveti oci, čoveka jednako može da potopi težak kamen vezan oko vrata, ili vreća puna sitnih zrna peska; tako jednako vuku u adsku propast i smrtni greh i mnoštvo nakupljenih malih, oprostivih grehova. 3. 168 (v. KRŠTENJE, STRASTI – Pravilan odnos prema strastima, SABLAZNI)
 
Uočavanje gpexa
 
• He može da vidi svoj greh onaj ko se njime naslađuje, ko sebi dozvoljava da ga okusi makar i samo pomislima i pristajanjem srca.
Svoj greh može da uvidi samo onaj ko se odlučno odrekao svakog druženja sa njim, ko je stao na stražu pred vratima svoga doma sa isukanim mačem – rečju Božijom, ko tim mačem odbija i seče greh, ma u kome vidu da se približio.
Onome ko savrši veliko delo – ko uspostavi neprijateljstvo sa grehom nasilno otrgnuvši od njega um, srce i telo – Bog daruje veliki dar: viđenje sopstvenog gpexa.
Blažena je duša koja uoči greh kako se gnezdi u njoj! Blažena je duša koja u sebi vidi pad praroditelja, oronulost staroga Adama! Takvo viđenje svoga greha jeste duhovno viđenje, viđenje uma koji je Božanskom blagodaću isceljen od slepila. Sveta Istočna Crkva nas uči da postom i preklanjanjem kolena molimo od Boga uviđanje svoga greha.
Blažena je duša koja se neprestano poučava Zakonu Božijem. U njemu ona može da vidi lik i lepotu Novog Čoveka i da prema Njemu ispravi sopstvene nedostatke. Blažena je duša koja je samoumrtvljivanjem u odnosu na grehovne poduhvate kupila sebi selo [imanje] pokajanja! U tom selu [imanju] ona će pronaći neprocenjivu riznicu spasenja. 2. 122-123
• Početak prosvećenja duše i obeležje njenog ozdravljenja sastoji se u tome da um počne da sagledava sopstvena sagrešenja, koja su svojim mnoštvom nalik pesku, rekao je sveti Petar Damaskin. Ovaj otac uočavanje svoga pada i sagledavanje sopstvenih grehova naziva duhovnim vidom koji se, pod dejstvom blagodati, otvara u onome ko izvršava zapovesti Hristove. Sveta Crkva je svojim čedima odredila da najtoplijom molitvom traže od Boga veliki dar – uviđanje svojih grehova. Pala priroda poražena je slepilom uma. Ona ne vidi svoj pad, ne vidi svoje grehe, ne vidi svoje lutanje na zemlji, nego se na njoj vlada kao da je besmrtna, kao da postoji jedino radi zemlje. Ona ne samo da okrutno sudi i presuđuje bližnjima za grehe, nego, polazeći od svoga jadnog stanja, bližnjem pripisuje i one grehe kojih kod njega nema. Ona se sablažnjava čak i uzvišenim hrišćanskim dobrodeteljima (vrlinama), iskrivljujući njihovo značenje shodno svome lažnom razumu i po zlobi svoga srca. 2. 410
• Nudim vam sveštenu priču iz duboke starine: „Tri monaha usrdna prema dobrodeteljnom životu uzeše sebi sledeća blagoče stiva zanimanja: prvi da miri zavađene. Na to zanimanje navele su ga sledeće reči Jevanđelja: ...blaženi mirotvorci.Drugi je odlu čio da čitav život posveti služenju bolesnima; njega su takvom zanimanju privukle reči Gospodnje:...bolestan bejah i posetiste Me.Treći se udaljio na bezmolvije u pustinju. Onaj koji je mirio zavađene imao je veoma skroman uspeh. Umorivši se, došao je kod brata koji se posvetio služenju bolesnima, ali i njega je zatekao klonulog, bez snage da produži svoje služenje. Tad se njih dvojica složiše da treba da posete pustinjaka. Došavši kod njega saopštili su mu svoju tugu i zamolili ga da im kaže šta je stekao bezmolvijem? Poćutavši malo, pustinjak je uzeo vodu, nalio je u posudu i rekao: ‘Pogledajte vodu’. Oni su je pogledali, ali ništa nisu videli pošto je bila mutna. Posle nekog vremena pustinjak im je opet rekao: ‘Voda se izbistrila pogledajte sad’. Kad su je pogledali videli su u njoj svoja lica kao u ogledalu. Pustinjak im reče: ‘Čovek koji živi među ljudima ne vidi svoja sagrešenja, jer ga uznemirava svetska vreva. Kada pak dođe na bezmolvije, naročito u pustinju, onda počinje da vidi greh koji živi u njemu’. Treba najpre uvideti svoj greh, oprati ga pokajanjem i steći čistotu srca, bez koje nijedna dobrodetelj ne može da se savrši čisto i u potpunosti, mirne savesti“.
Sagledavanje sopstvenih sagrešenja nije tako lako kako se na prvi i površan pogled može učiniti. Da bi čovek zadobio to sagledavanje, potrebna su mnoga prethodna znanja. Potrebno je detaljno poznavanje zakona Božijeg, bez čega se ne može tačno znati koja dela, reči, pomisli i osećanja pripadaju pravednosti, a koja grehu.
Greh često uzima izgled pravednosti! Treba dobro poznavati čovekove osobine kako bismo znali u čemu se sastoje grehovne rane uma, u čemu – rane srca, a u čemu – rane tela. Treba znati šta je čovekov pad. Treba znati koje su osobine svojstvene potomcima Novog Adama, kako bismo videli koji su i u čemu se sastoje naši nedostaci. Ova prethodna znanja su veoma važna da bismo jasno mogli da vidimo svoja sagrešenja! Do sagledavanja sopstvenih sagrešenja dovodi istinsko bezmolvije. Ono duši pruža raspoloženje slično vodi bistroj kao ogledalo, te čovek može da vidi i svoje stanje i, u meri svoga napretka, stanje bližnjih. 6. 411-413
• Veoma je dobro kada čovek sebe stalno posmatra i ispoveda kao grešnog. Od takvog samoposmatranja njegov duh stalno prebiva u smirenju i Bogoljubljenoj žalosti. Ali bitno je da takvo samoposmatranje bude prožeto razboritošću i da ne prelazi potrebnu meru. Jer u poslednjem slučaju ono može da bude štetno za čoveka, može da ga dovede do potpune nedoumice u vezi sa njegovim životom.
Naša priroda je povređena grehom. Iz tog razloga srce svakog čoveka samo od sebe proizvodi veliku količinu korova. Zato kad neko u sebi vidi korov kako niče, nikako ne treba da se čudi – kao da je to nešto neobično – i da pada u malodušnost i nedoumicu. Tako mora da bude! Korov srca čini svoje: raste i raste; počupan, opet se pojavljuje. I mi treba da činimo svoje: da korov plevimo i plevimo. Na taj način u čoveku se ukorenjuje smirenje. Na smirenje silazi milost Božija. Svemoćni i Sveblagi Bog neprestano gleda na nas. On i dopušta situaciju koja nas vodi ka smirenju, kako bi mogao da nam daruje Svoju milost. Sve ima svoje vreme: postoji vre me za obradu zemlje pred setvu pšenice, postoji drugo vreme za setvu, opet drugo za žetvu, za vršidbu, za pretvaranje u brašno, za pečenje i na kraju za jedenje hleba. 6. 522
 
Gresi smrtni
 
• Kad neki smrtni greh porazi dušu čovekovu, tad svo mnoštvo grehova pristupa čoveku oni objavljuju da polažu pravo na njega, pozivajući se i oslanjajući na duhovni zakon (Jak. 2,10), po kome onaj ko se dobrovoljno potčini jednom obliku greha, istovremeno se nehotice potčinjava grehu uopšte, te stoga i svim njegovim oblicima. Među gresima, kao i među dobrodeteljima (vrlinama), postoji prirodna povezanost. Jedna dobrodetelj, kada se iskreno savršava, privlači za sobom u dušu i sve druge dobrodetelji; i smrtni greh, kada se se ostvari na delu, dovodi za sobom u dušu sve grehovne slabosti. To se dogodilo našem praocu Adamu; prestupivši jednu zapovest Božiju, on je iznenada u sebi osetio dejstvo svih strasti: i stida, i lukavstva, i gordosti, i straha, i telesne pohote (Post. 3). Adamov greh bio je smrtan po odluci Samog Boga (Post. 2,17). Isto se događa i svoj deci Adamovoj, kada padnu u greh. 5. 414 -415
• Svi smrtni gresi, osim samoubistva, leče se pokajanjem. Pokajanje se za istinsko i delotvorno smatra samo onda kada je njegova posledica – ostavljanje smrtnog greha. Bez te posledice, pokajanje je – besplodno. Ako se pak i pored kajanja smrtni greh ne ostavlja i dobrovoljno ne odbacuje, zbog snažne privezanosti za njega, i ako pokajnik ne udaljava od sebe uzroke greha ili ih sam dobrovoljno ne izbegava, onda je takvo pokajanje slabo, dvolično, površno, i ubraja se u dela licemerja. Ono predstavlja pogibeljni pokušaj čoveka da prevari i Boga i samoga sebe. 5. 460
• Šta je smrtni greh? Smrtni je onaj greh koji večnom smrću ubija dušu svoga počinioca. Ako čovek umre u smrtnom grehu i ne prinese za njega potrebno pokajanje, onda demoni grabe njegovu dušu i odvlače je u podzemne, mračne i zagušljive ponore, u ad, na večno mučenje. Smrtni gresi su sledeći: jeres, raskol, odstupništvo od hrišćanske vere, bogohuljenje, vračanje i magija, ubistvo i samoubistvo, blud, pijanstvo, svetogrđe, pljačka, krađa i svaka ljuta nečovečna uvreda. Od smrtnih grehova jedino za samoubistvo nema pokajanja; ostali smrtni gresi, po velikoj i neizrecivoj milosti Božijoj prema palom ljudskom rodu, leče se pokajanjem. Pokajanje za smrtni greh sastoji se u tome da se greh ispovedi duhovnom ocu, da se od njega dobije epitimija i da se ubuduće u taj greh ne pada. No, koliko je samo onih koji su pali u smrtni greh i nisu imali priliku da prinesu pokajanje! Neko se opio vinom i u takvom stanju njegova duša se odvojila od tela! Neko je pošao u krađu ili pljačku, i gnev Božiji sustigao ga je tokom izvršenja samog zločina! Čuvajte se braćo smrtnih grehova! Ponavljam: smrtni greh ubija dušu! Ako neko umre u smrtnom grehu i ne stigne da se za njega pokaje, njegova duša ide u ad! Ona nema nikakve nade za spasenje!
Šta znači greh koji nije smrtan? To je greh pomišlju, rečju i delom, u znanju i neznanju, koji ne ubija dušu, nego je samo više ili manje ranjava. Ovi gresi nisu strani ni svetima; ali sveti paze na sebe i kada primete greh u koji ih je uvukla njihova ljudska slabost, istoga časa leče ga pokajanjem. Ako dođe do odvajanja duše od tela u vreme kada čovek još nnje stigao da svoje grehe opere pokajanjem, duša se zbog tih grehova odvlači u ad; na putu ka nebu, u vazduhu, ona biva mučena od strane lukavih duhova koji su saučesnici u činjenju ljudskih grehova, i pruža joj se prilika da svoja sagrešenja iskupi dobrim delima. Ako duša ima dovoljno dobrih dela, naročito ako je za života davala mnogo milostinje, ona tom milostinjom i drugim dobrim delima iskupljuje svoja sagrešenja – otvaraju joj se nebeske dveri i ona ulazi na nebesa radi večnog pokoja i radosti. No, događa se da u duši ima tako mnogo grehova, iako ne smrtnih, a tako malo dobrodetelji, da se ona zbog mnoštva tih grehova odvodi u ad. Sveti oci smrtni greh porede sa teškim kamenom, a grehe koji nisu smrtni sa zrnom peska. Ako se čoveku za vrat veže velik kamen on će potonuti u dubinu; tako je i jedan smrtni greh dovoljan da dušu potopi u adske ponore. Nekoliko zrna peska nemaju gotovo nikakvu težinu; tako i kod svetih Božijih, greh koji nije smrtan i koji je sasvim umanjen stalnom samokontrolom i postojanim pokajanjem, nema gotovo nikakvog uticaja na njihovu večnu sudbinu. Ho, u dušama koje su se predale zemaljskim brigama i naročito zabavama, taj isti nesmrtni greh dobija veliku težinu, i jednako kao i smrtni vuče grešnu dušu u ad. Na primer: ako je neko izrekao podsmešljive ili čak nepristojne reči, a potom se zbog njih pokajao, to je greh koji je lako oprostiv; ako pak neko stalno izgovara podsmešljive, uvredljive, pa čak i sramne reči, taj zbog svoga postojanog praznoslovlja i skvernoslovlja lako može da bude podvrgnut večnim mukama u adu. Gresi koji nisu smrtni, svojom mnogobrojnošću mogu da donesu istu propast duši, kakvu može da joj donese i smrtni greh, baš kao što vreća nabijena sitnim peskom i vezana čoveku o vrat može da ga potopi jednako lako kao i najteži kamen. 4. 380-382
• Smrtni greh pravoslavnog hrišćanina, koji se ne izleči potrebnim pokajanjem, podvrgava onoga ko je sagrešio večnim mukama; takođe, rečeno je da neznabošci, muslimani i druga lica koja pripadaju lažnim religijama od sada pripadaju adu i lišeni su svake nade na spasenje, budući da su lišeni Hrista, jedinog sredstva za spasenje. Smrtni gresi za hrišćanina su sledeći: jeres, raskol, bogohuljenje, odstupništvo, vračanje, očajanje, samoubistvo, blud, preljuba, protivprirodni bludni gresi, rodoskvrnuće, pijanstvo, svetogrđe, ubistvo, pljačka, krađa i svaka ljuta, nečovečna uvreda. Samo jedan od tih grehova samoubistvo – ne podleže lečenju pokajanjem, ali svaki od njih umrtvljuje dušu i čini je nesposobnom za večno blaženstvo, sve dok se ne očisti zadovoljavajućim pokajanjem. Ako čovek makar jednom padne u neki od tih grehova, on umire dušom. 3. 163-164 (v. GREH, VERA)
 
GREH PRVORODNI
(v KRŠTENJE, STRASTI)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *