NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
V
 
VASKRSENJE DUHOVNO
VERA
VEČNE MUKE
VIĐENJA
VIĐENJE DUHOVNO
VOLJA
VOLJA BOŽIJA
VOLJA BOŽIJA – Pokornost volji Božijoj
VOLJA SOPSTVENA
VRADŽBINE
 


 
VASKRSENJE DUHOVNO
(v. SJEDINJENJE, POBOŽNOST, RAZUM -DUHOVNI)
 
VERA
 
“ Ko ne veruje u Sina Božijeg? He samo onaj ko Ga otvoreno i odlučno odbacuje, nego i onaj ko sebe naziva hrišćaninom, ali vodi grešan život i juri za telesnim nasladama; onaj kome je bog – stomak; onaj kome je bog – srebro i zlato; onaj kome je bog – zemaljska slava; onaj ko zemaljsku mudrost, neprijateljsku Bogu, smatra za boga. 1. 495
• Bez odbacivanja samog [starog] sebe čovek nije sposoban za veru; njegov pali razum suprotstavlja se veri i drsko traži od Boga objašnjenje za Njegova dela i dokaze za istine koje On otkriva čoveku. Palo srce hoće da živi palim životom, čijem umrtvljenju stremi vera; telo i krv, bez obzira na to što im možda već sledećeg časa predstoji odlazak u grob, takođe hoće da žive svojim životom, životom propadljivosti i greha. 1. 496
• Vera je prirodno svojstvo ljudske duše koje je u nju posadio milosrdni Bog prilikom njenog stvaranja. 1. 496
• Mrtva vera i priznavanje Hrista samo nevoljnim intelektualnim ubeđenjem može da pripada i demonima! Takva vera poslužiće vernom samo za još veću osudu na sudu Hristovom. Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse, Nazarećanine? vapio je nečisti duh Gospodu Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji (Mk. 1,24). Vera u Jevanđelje treba da bude živa: treba verovati umom i srcem, ispovedati veru ustima, izražavati je i dokazivati živo tom. 1. 497
• Pravoslavna vera u Hrista, zapečaćena Svetom Tajnom Krštenja, i sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada čovek nema vremena da ih savrši, jer Hristos zamenjuje čoveka, a zasluge Hristove – ljudska dobra dela.
No, ako zemaljski život potraje, dela su obavezno potrebna 1.499
• U dogmatima je – Bogoslovlje predato od strane Samog Boga. U odbacivanju dogmata je bogohuljenje, koje se naziva neverovanjem; u iskrivljavanju dogmata je – bogohuljenje, koje se zove jeres.
Kada se um koji još nije očišćen pokajanjem, koji još bludi u mračnoj oblasti pada, koji još nije prosvetljen i vođen Duhom Svetim, usudi da sam od sebe, sopstvenim slabim silama, iz mraka gordosti, rasuđuje o Bogu, onda on neizostavno pada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu možemo da znamo samo ono što nam je On po Svome velikom milosrđu otkrio.
Svetim Tajnama hrišćanske Crkve verni hrišćanin se dovodi do sjedinjenja sa Božanstvom, u čemu je stvarno spasenje, pečat vere delom vere, i odatle – primanje zaloga večnih blaga 1. 409
• Istinska živa vera, samo ako je čovek ispoveda ustima, pruža mu spasenje. Ona je donela spasenje razbojniku na krstu; putem pokajanja donela je spasenje mnogim grešnicima u poslednjim predsmrtnim trenucima njihovog života. 1. 501
• Shodno važnosti vere za delo spasenja, i gresi protiv nje imaju posebnu težinu na vagi pravednog suda Božijeg; svi su oni smrtni, to jest sa njima je povezana smrt duše i prati ih večna pogibija i večna muka u adskim bezdanima.
Smrtni greh je – neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo za spa senje veru u Hrista.
Smrtni greh je – odricanje od Hrista: onoga ko se odriče, on lišava žive vere u Hrista, koja se pokazuje i sadržana je u usmenom ispovedanju.
Smrtni greh je – jeres: on u sebi sadrži bogohuljenje, i onoga ko je njime zaražen čini tuđim istinskoj veri u Hrista.
Smrtni greh je – očajanje: on predstavlja odbacivanje delatne, žive vere u Hrista.
Iscelenje od svih ovih smrtnih grehova je – sveta, istinska, živa vera u Hrista. 1. 502
• Oni koji su se obogatili živom verom u Hrista, kao okriljeni preleću preko svih nevolja i svih teških okolnosti. Oduševljeni verom u svesilnog Boga, oni u naporu ne vide napor, u bolestima se ne osećaju bolesno. Za jedinog delatnika u vaseljeni oni smatraju Boga, Koga su učinili svojimkroz živu veru u Njega. 1. 503 504
• Onima koji Ga ljube On (Gospod) šalje nevolje, a odmah za njima – utehe. To što nevolje bivaju zamenjene utehama, a utehe nevoljama, rađa veru u Boga i smrt za svet. Vera uzima čoveka za ruku i postavlja ga pred Boga. Takav čovek se uzdiže iznad sveta: pod njegovim nogama je mračni haos sumnji, neverovanja, zabluda i izveštačenih i ujedno sujetnih umovanja, baš kao što su pod nogama onoga ko se popeo na vrh visoke gore oblaci, litice, provalije i vodopadi koji šume i skakuću po stenama 6. 343
• Neke jevanđelske zapovesti nas uče da postupamobogougodno; druge nas uče da se kod uticaja spolja držimobogougodno. Teže je izučiti ovo drugo nego prvo; ali i prvo će biti na zadovoljavajući način shvaćeno onda kada duša izuči i prihvati drugo. Neophodno je uveriti se da Bog upravlja sudbinom sveta i svakog čoveka. Iskustvo života brzo će potvrditi i utvrditi ovo učenje Jevanđelja. Rezultati prihvatanja ovog učenja verom jesu – smirena pokornost Bogu, udaljavanje uznemirenja, duševni mir i velika hrabrost. Ko na taj način prima učenje Jevanđelja, taj će dobiti štit vere o koji će moći da pogasi sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6,16). Ovu veru Sveti Oci nazivaju delatnom, za razliku od dogmatske. Ona se u čoveku pojavljuje usled ispunjavanja jevanđelskih zapovesti, raste u meri njihovog ispunjavanja, a vene i propada u meri u kojoj se one zanemaruju, i u svoje vreme se, osenjena blagodaću, preobražava u živu veru, ispunjavajući hrišćanina duhovnom snagom kojom sveti Božiji pobediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrice mača, od nemoćnih postadoše jaki, behu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske(Jevr. 11,33-34). 5. 83-84
• Smatra se da je jedan od glavnih kvaliteta vojskovođe u bitkama ovoga sveta to da ne pada duhom kod svakog preokretanja sreće, nego je nepokolebiv, kao kamenog srca, i u svojoj čvrstini donosi najrazumnije i najkorisnije odluke, dovodeći tom čvrstinom u nedoumicu svoje neprijatelje, slabeći njihovu drskost i nadahnjujući hrabrošću sopstvenu vojsku. Ovakav karakter vojskovođe biva razlog neobičnih uspeha, pa se iznenada čitav niz poraza i nesreća kruniše odlučujućim pobedama i slavljem. Takav treba da bude i um – taj vođa u nevidljivoj borbi protiv greha. Ništa, nikakvo iskušenje koje dođe od ljudi ili demona, koje se pojavi iz pale prirode, ne treba da ga uznemiri. Izvor nepokolebivosti i snage neka bude vera u Boga, Kome smo se posvetili na služenje i Koji je – svemoguć. Malodušnost i smušenost rađaju se od neverovanja; no, čim podvižnik pribegne veri – malodušnost i smušenost iščezavaju kao noćna tama uoči svitanja sunca. 5.148
A iznad cvega uzmite štit vere, o koji ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivog(Ef. 6,16). Ove strele, to su različita dejstva demona u nama, koja pokreću slabosti naše pale prirode: raspaljivanje srca gnevom, razgorevanje pomisli i maštanja, porivi za osvetom, mnogobrojna i opterećujuća a uglavnom neostvariva i besmislena razmišljanja o suprotstavljanju neprijatelju, o pobedi nad njim i njegovom uniženju, kao i o omogućavanju sebi pouzdanog i potpuno bezbednog položaja. Onaj ko je zadobio veru, zadobio je Boga da ga pokreće na delanje i stao je iznad svih podvala, ne samo ljudskih nego i demonskih. Onaj ko je zadobio veru, dobija mogućnost da dosegne istinsku, čistu molitvu, koja nije oštećena ni kakvim brigama o sebi, nikakvim strepnjama, nikakvim maštanjima i slikama koje uobrazilji podmeću lukavi duhovi zlobe. 5. 299-300 (v. UZNEMIRENOSĐ
 
VEČNE MUKE
 
• Pravoslavna Crkva uči da u večnosti postoje dvojake muke, kao i dvojako blaženstvo: 1) unutrašnje,proizvedene osećanjima i pomislima koje se rađaju usled sopstvenog položaja, i 2) spoljašnje, koje proizvode spoljašnje okolnosti. 3. 305
• Sveto Pismo adske muke svuda naziva večnim – to je učenje koje je sveta Crkva stalno propovedala i propoveda. Gospod naš Isus Hristos je tu strašnu istinu nekoliko puta potvrdio u Jevanđelju. Najavljujući odbačenim grešnicima zajednički udeo sa palim anđelima, On je objavio šta će im reći na Svome Strašnom Sudu: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25,41). Po izricanju konačne presude ljudskom rodu, izgubljeni će otići u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt. 225,46). U priči o okrutnom bogatašu i ubogom Lazaru, Gospod je posvedočio da obitelji večnog blaženstva i adske tamnice deli provalija velika,i da nema prelaska ni iz blaženstva u muke, niti iz muka u blaženstvo (Lk. 16,26). Crv adski ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9,48). Podzemne tamnice predstavljaju čudesno i strašno uništavanje života, uz njegovo istovremeno očuvanje. Ta mo dolazi do potpunog prekida svakog delanja i preostaje samo stradanje; tamo vlada najljući među bolovima srca – očajanje; tamo su plač i jauci što ne donose nikakvu utehu duši koju razdiru; tamo su lanci i okovi koji se ne mogu skinuti; tamo je neprozirna tama, bez obzira na silan plamen; tamo je carstvo večne smrti. 3. 124 125
 
VIĐENJA
 
• Poznato je da se istinskim svetima Božijim viđenja daruju isključivo po blagovoljenju Božijem i dejstvom Božijim, a ne čovekovom voljom i njegovim sopstvenim trudom – viđenja se daruju neočekivano, veoma retko, onda kada za tim postoji naročita potreba – po čudesnom promislu Božijem, a ne slučajno. 1. 242
• Kada se radi o glasovima i viđenjima potrebna je još veća opreznost, budući da je demonska prelest tu neposrednija i štetnija. Mnoge od svetih i opitnih otaca demoni su obmanuli lukavo skrivajući i oblačeći svoju laž i tamu u privide istine i svetlosti; danas, međutim, ljudi mogu da budu obmanuti još lakše i neprimetnije. Potrebno je da se dugim opitom um i srce nauče na razlikovanje dobra od zla, ma kakva bila maska ispod koje se zlo skrivalo. Stoga su sveti oci zapovedali početnicima da ne veruju nikakvim glasovima i viđenjima, da ih odbacuju i ne primaju, prepuštajući tu stvar sudu i volji Božijoj, a smirenje da smatraju potrebnijim za sebe od svakog glasa i viđenja. Jevanđelje je glas Hristov. Slušajmo ga i povinujmo mu se.
Istinska duhovna viđenja i osećanja pripadaju onom veku, potpuno su nematerijalna i ne mogu se objasniti u sferi čula, materijalnim rečima – to je pouzdano obeležje istinski Duhovnog. Glas Duha je nematerijalan. On je potpuno razgovetan, no nematerijalan; to je umni glas. Takođe, sva duhovna osećanja su – nematerijalna, nevidljiva, ne mogu biti rastumačena i jasno preneta ljudskim rečima, a ujedno mogu se osetiti, moćna su, nadvladavaju sva druga osećanja i čine ih pasivnim, kao da i ne postoje; ko ima duhovni osećaj, njemu taj osećaj objašnjava ono što je materijalnim rečima neobjašnjivo.
Niži stepen viđenja predstavljaju ona viđenja koja čovek ima usled nejedenja, nespavanja i drugih oblika iscrpljivanja tela; takva viđenja dostižu ne samo ljudi podvižničkog života, nego i mnogi poročni ljudi koji su na neki način iscrpili telo. Njihovi telesni osećaji postižu nekakvu posebnu izoštrenost te oni stoga počinju da vide duhove, čuju glasove, osećaju mirise i smradove. Ovo stanje je opasno, i mnogi, kada su došli dotle, pali su u prelest. 6. 230-231
• Sveti oci podvižniku savetuju, ukoliko mu se dogode spoljašnja ili unutrašnja viđenja, da se moli i da ostane ravnodušan, to jest da na njih ne obraća pažnju, smatrajući sebe nedostojnim svetog viđenja. Oni zaveštavaju, s jedne strane, da se viđenja ne odbacuju, kako se ne bi odbacivala svetinja, a sa druge – da se viđenju ne poveruje olako, pa da se ono odmah prizna za istinsko, kako se na taj način ne bi palo u mreže lukavog duha, koji se trudi da prevari i obmane podvižnika ne bi li ga povredio i pogubio. Ponekad se tek dosta vremena nakon što viđenje mine, kroz osećaj u srcu, javlja objašnjenje koje mu treba pripisati. Uopšte, svi sveti oci su primetili da one koje je Bog posetio istinskim viđenjem, satana počinje da iskušava lažnim viđenjima. 6. 547
• Ono što je nejasno… bolje je ostavljati bez tumačenja, pošto pokušaj tumačenja može da bude štetan za dušu i da posluži kao povod za neprimetno uvlačenje sebe u obmanu, jer se pojavljuje raspoloženje koje je u stanju da čoveka dovede do samoobmane. 6.718
• Treba primetiti da pali duh, želeći da ovlada Hrigstovim podvižnikom, ne deluje kao gospodar, nego pokušava da pridobije čovekovu saglasnost za prelest koju mu nudi, i tek po dobijanju saglasnosti ovladava onim ko je saglasnost izjavio. Opisujući napad palog anđela na čoveka, sveti David se vrlo tačno izrazio kada je rekao: U zasedi je da zgrabi siromaha da zgrabi siromaha, da ga uvuče u zamku svoju(Ps 9,30). Duh Sveti, kao Bog, deluje samovlasno: On dolazi u vreme kada smireni i samouniženi čovek nikako ne očekuje Njegov dolazak. Iznenada menja um i srce. Svojim delanjem On obuzima celokupnu volju i sve sposobnosti čovekove, i čovek više nije u stanju da razmišlja o onome što mu se dogodilo. Kada se u nekome pojavi blagodat, ona ne pokazuje ništa obično ili čulno, nego tajno uči onome što čovek nikada ranije nije video, niti mogao da zamisli. Tada se um tajno uči uzvišenim i skrivenim tajnama, koje, prema božanskom Pavlu, ljudsko oko ne može da vidi, niti um da dokuči sam po sebi… Kada nije sjedinjen sa Gospodom, ljudski um rasuđuje sam po sebi, sopstvenim silama A kada se sjedini sa Božanskim ognjem i Duhom Svetim, onda sav biva ispunjen Božanskom svetlošću, sav postaje svetlost, rasplamsava se ognjem Svesvetog Duha, ispunjava se Božanskim razumom, i nemoguće mu je da unutar toga ognja misli o bilo čemu svome, ili o onome o čemu bi hteo. Tako je govorio prepodobni Maksim Kavsokalivit prepodobnom Grigoriju Sinajskom. Naprotiv, kada je u pitanju demonsko javljanje, čoveku se uvek ostavlja sloboda da rasuđuje o tome javljanju da ga prihvati ili odbaci. To se vidi iz pokušaja demona da prevare svete Božije. Jednom, dok je prepodobni Pahomije Veliki prebivao u usamljenosti, izvan vreve manastira, pred njega je stao đavo u velikoj svetlosti, pa mu se obratio: „Raduj se Pahomije! Ja, Hristos, došao sam k tebi kao prijatelju svome!“ Sveti je razmišljao u sebi: „Hristov dolazak čoveku sjedinjen je sa radošću u kojoj nema straha. U tom trenutku iščezavaju sve ljudske pomisli. Um se tada sav usmerava na posmatranje. No, ja sam se, videći ovoga preda mnom, ispunio nemirom i strahom: to dakle nije Hristos, nego satana“. Nakon takvog razmišljanja, prepodobni se smelo obratio prikazi: „đavole! Idi od mene: proklet da si i ti, i tvoje viđenje, i podmuklost tvojih lukavih zamisli“. đavo odmah iščeze, ispunivši keliju smradom. 5. 65-66 (a DEMONI – Čulno viđenje, PRELEST, SNOVIĐENJA)
 
VIĐENJE DUHOVNO
(v. DEMONI Duhovno viđenje demona, ČOVEK, BOGOMISLIJE, SNOVIđENJA)
 
VOLJA
 
• Bog gleda na čovekovu volju. Od nas zavisi da li ćemo imati dobru volju. Bog će dati sredstva i silu da se dobre namere dovedu do ispunjenja, ako je to Njemu ugodno, kako bi čovekova dobra namera bila ostvarena na delu. 6. 657
• Nije dovoljno da hoćemo, potrebno je da naše htenje odgovara volji Božijoj. Mi sada hoćemo, a Bog nam to pripremi ponekad posle mnogo godina 6. 686
• …Ona moja sopstvena dejstva, kroz koja se projavljuje moja volja i rasuđivanje, ali tu volju i to rasuđivanje, ta dejstva, ja uručujem volji Božijoj, moleći je da rukovodi mnome i da me upravlja po Njegovim premudrim i sveblagim ciljevima. 6. 693
• …Mnogi su zvani, ali je malo izabranih (Lk. 14,24). Milosrdni Bog sve priziva ka spasenju, ali je malo onih koji My se pokoravaju. Svi mi spadamo među one koji su pozvani po neizrecivoj ljubavi Božijoj prema nama, ali sasvim malo nas spada među izabrane: jer uključivanje u izabrane prepušteno je našem sopstvenom izboru. 4. 287 (v SLABOSTI SVOJE, OKOLNOSTI, NAVIKA, SPASE NJE I SAVRŠENSTVO, MONAŠKI ZAVETI)
 
VOLJA BOŽIJA
 
• Naša volja, u svom palom stanju, neprijateljski je orijentisana prema volji Božijoj; u svome slepilu i neprijateljstvu prema Bogu, ona se stalno suprotstavlja volji Božijoj. Kada njeni napori ostanu bezuspešni, ona čoveka dovodi do razdraženosti, negodovanja, uznemirenosti, ogorčenosti, uninija, roptanja, hule i očajanja. U odricanju od sopstvene volje radi sledovanja volji Božijoj, sastoji se odricanje od sebe koje je zapovedio Spasitelj, a koje predstavlja neophodni uslov spasenja i hrišćanskog savršenstva, toliko neophodan da je bez njegovog ispunjenja nemoguće spasenje, a tim pre hrišćansko savršenstvo. Život je u volji Njegovoj rekao je prorok (Ps. 29,6).
Volja Božija otkrivena je ljudskom rodu u Zakonu Božijem, a objavila nam ju je, pre svega, i to sa naročitom tačnošću i podrobnošću, vaploćena Reč Božija. Kao nedokučiva za ljudski razum, ona se prima verom. Izučavanje volje Božije – to je napor ispunjen radošću i duhovnom utehom, no napor koji je ujedno povezan sa velikim nevoljama, patnjama i iskušenjima, kao i samoodbacivanjem, umrtvljavanjem pale prirode i spasonosnim umiranjem (za sveĐ. Taj napor je povezan sa raspinjanjem starog čoveka (Gal. 5,24; Kol. 3,9 10). On zahteva da telesno mudrovanje bude odbačeno, pogaženo, uništeno. Preobražavajte se obnovljenjem uma cvogakaže apostol da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija(Rim. 12,2). 5. 82-83
• Svoju volju ne treba pretpostavljati volji Božijoj, nego, učinivši sa svoje strane sve što je potrebno, ostalo prepustiti Bogu. 6. 721.
• Sve što ne zavisi od nas prepustimo volji Božijoj, a ono što zavisi od nas prilagodimo volji Božijoj, bilo ispunjavanjem, bilo pokajanjem zbog neispunjavanja. 6. 581
• Pravilno i tačno ispunjavanje volje Božije nemoguće je bez poznavanja sudova Božijih. Šta su – zapovesti Božije? To je volja Božija, objavljena ljudima da bi se njome rukovodili u delima koja zavise od njihove slobodne volje. Šta su – sudovi Božiji? To su dejstva ili dopuštenja volje Božije, na koje čovekova slobodna volja nema nikakvog uticaja. Očigledno da je za potpuno ispunjenje volje Božije od strane čoveka neophodno da čovek zauzme pravilan odnos i prema zapovestima i prema sudovima Božijim. 2. 78
• Sveti Jovan Zlatoust i drugi Sveti Oci, kada je trebalo da govore bilo o čemu, trudili su se da besedu uvek započnu sledećim rečima: „Neka volja Božija bude nad svim ljudima. Slava Bogu za sve što se događa, čak i ako je teško i gorko“. Bog je mnogomilostiv kako u dobročinstvima tako i u kaznama Svojim. Do svakog hrišćanina je da prizna tu istinu.
Neretko se događa da se po promislu Božijem oduzme nešto materijalno i prolazno, a u zamenu se daje duhovno i večno. Ljudi vezani za materijalno i za prolazni život tuguju ne shvatajući da se na taj način uzvode ka dragocenom, večnom blagu. Prepuštanje sebe volji Božijoj donosi umirenje i utehu srcu u svakoj nevolji. 6.797-798 (v. VOLJA SOPSTVENA)
 
VOLJA BOŽIJA – Pokornost volji Božijoj
 
• U odnosu prema svemogućoj i svesvetoj volji Božijoj u čoveku, ne može biti drugih odgovarajućih osećanja osim neograničene pobožnosti i isto toliko neograničene pokornosti. Iz tih osećanja, kada ih čovek usvoji, nastaje trpljenje. 1. 329
• Bog će, kad dođe vreme, sve da uredi; najbolje je – predavati se Njegovoj svetoj volji i ne razmišljati o sutrašnjem danu kada nema nekog posebnog razloga da se o njemu razmišlja. Mnogi međutim svojom maštom i brigama žive u budućnosti, ispuštajući sadašnjost iz ruku. 6. 136
• He uznemiravajte se, nego se u spokojstvu duha predajte volji Božijoj. Bog zna šta radi, i sve što čini, čini po velikoj blagosti Svojoj, po najpremudrijim i najneistraživijim putevima proviđenja Svoga. Češće sebi govorite: „Neka bude volja Božija“. Neka se vaš um i srce pogružavaju u ovu umirujuću i sveštenu misao. Neka budu zadovoljni njome. Bog neka vas blagoslovi i neka vam da poznanje istine i pokornost Njegovoj svetoj volji, usled čega se poja vljuje duševni mir. 6. 597
• Treba moliti Boga da On nad nama savrši Svoju svetu volju, a ne biti uporan u sopstvenoj volji, makar ona bila i dobronamerna. 6. 710
• Čitava zemlja jednako pripada Bogu i ja se u potpunosti pre dajem Njegovoj volji i vođstvu. Za one koji su sebe poverili Njemu, Bog dušekorisnu situaciju često uređuje kroz sasvim suprotne događaje. Svetitelja Tihona Voronješkog optužili su za preteranu revnost; zbog takvih optužbi bio je prinuđen da se udalji u manastir gde se udostojio naročite milosti Božije. U svome predsmrtnom zaveštanju svetitelj posebno prinosi blagodarnost Bogu za to što mu je bilo darovano da se brižljivim pokajanjem pripremi za prelazak u večnost. Eto šta je ovaj duhovni muž smatrao za dobročinstvo Božije: progonstvo sa katedre i smireno prebivanje u manastiru. Najispravniji mogući stav! 6. 797
• Sve prolazi, i dobro i loše, a ni čovek ni demoni ne mogu da učine ono što Bog ne dopusti. 6. 803
• Neophodno je smiriti se pred nama neshvatljivim putevima promisla Božijeg, u svemu što On dopusti na nas: kako u ličnim tako i u zajedničkim stvarima, kako u građanskim tako i u duhovnim. Smirite se dakle pod moćnu ruku Božiju– savetuje sveti apostol Petar sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas(1. Pet. 5,6 7). Smiravati se treba prema onom najboljem uzoru, što nam ga Sveto Pismo nudi kroz molitvu trojice svetih mladića, koji u Vavilonu behu podvrgnuti teškom mučenju radi svoje vernosti Bogu i koji su sve što je od Boga dopušteno, smatrali za posledicu pravednog Suda Božijeg (Dan. gl. 3). Jer je potrebno da do đu sablazni – ustanovio je Gospod (Mt. 18,7), najavivši strašne nesreće koje treba da zadese one što veruju u Njega i čitav ljudski rod. On je rekao: Gledajtv da se ne uplašitv; jer treba sve to da se zbude (Mt. 24,6). Ako je to tako, onda mi nemamo ni prava ni mogućnosti da kažemo ili pomislimo bilo šta protiv suda Sveblagog, Premudrog i Svemogućeg Boga. A predavaće vas rekao je Gospod i roditelji, i braća, i rođaci, i prijatelji, i pobiće neke od vas. I svi će vas omrznuti zbog imena moga(Lk. 21,16 17). Svaki ko vas ubije misliće da Bogu službu prinosi. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, Ja Sam pobedio svet(Jn. 16,2,33). Opisavši i najavivši položaj hrišćana za vreme njihovog zemaljskog života, položaj koji im je namenio Bog, Gospod je dodao: Ni dlaka s glave vaše neće propasti(Lk. 21,18). To znači: o vama će neumorno promišljati Bog, On će neumorno bdeti nad vama, držaće vas Svojom svemoćnom desnicom, i stoga kakva god nesreća da vam se dogodi, neće se dogoditi drugačije nego po Njegovom dopuštenju i po Njegovoj svesvetoj volji, radi našega spasenja. Pouku učenicima povodom iskušenja koja treba da ih zadese u zemaljskom životu Gospod je dao kroz odlučnu i sasvim određenu zapovest: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje(Lk. 21,19). Priznajte i ispovedajte Boga kao upravitelja sveta; pobožno, uz samoodbacivanje, pokorite se i predajte Njegovoj volji; iz te svesti, iz te pokornosti, pojaviće se u vašim dušama sveto trpljenje. Duša će ga prepoznati po miru koji će joj doneti. Zamreće u ustima svaka reč protivljenja putevima promisla Božijeg, pred veličanstvenošću volje Božije umiriće se svaka misao, kao što je za sebe i svoje prijatelje rekao sveti jevanđelist Luka: Umirismo se rekavši: volja Gospodnja neka bude (Dap. 21,14).
Treba znati da svaka pomisao koja predstavlja protivrečenje i suprotstavljanje promislu Božijem, potiče od satane i njegov je porod. Takvu pomisao, kao bogoprotivnu, treba odbaciti čim se pojavi. Primer za ovo dao nam je Gospod: kada je svojim učenicima pričao o stradanjima koja My predstoje i nasilnoj smrti, apostol Petar je, pokrenut saosećanjem svojstvenom starom čoveku, počeoda ga odvraća govopehu: Bože sačuvaj, Gospode! To neće biti od Tebe!A Gospod je, razobličavajući poreklo Petrove misli, odgovorio: Idi od mene satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije, nego ljudsko (Mt. 16,22 23). Zašto se naš duh uznemiruje zbog promisla i dopuštenja Božijeg? Zato što mi Boga ne poštujemo kao Boga; zato što My se nismo pokorili kao Bogu; zato što sebi nismo dali potrebno mesto pred Bogom; zbog naše gordosti, zbog našeg slepila; zato što nismo uništili i odbacili svoju palu, povređenu i izopačenu volju. 5. 84-86 (v. PROMISAO BOŽIJI, SAMOODBACIVANJE)
 
VOLJA SOPSTVENA
 
• Prepodobni Pimen Veliki je govorco: „Ljudska volja je gvozdeni zid između Boga i čoveka, kamen koji udara protiv volje Božije. Ako je čovek ostavi, onda može da kaže: Bogom mojim proći ću zid. Bog moj, pravedan je put Njegov. Ako se pak sa (ljudskom) voljom sjedini samoopravdanje, onda se čovek kvari i gine“. Pod rečju „samoopravdanje“ treba podrazumevati to, kada delovanje po sopstvenoj volji smatramo za pravično ili pravedno; ovo služi kao sigurno obeležje rastrojstva duše i skretanja sa spasonosnog puta. 2. 358
• Sopstvena volja čoveka vodi u iskušenja – mada njeni nagovori mogu da izgledaju dobri, mi ne možemo da vidimo do kakvih će posledica dovesti njeno sprovođenje.
Samo kada se odriče sopstvene volje, čovek može da učestvuje u istinskoj molitvi, koja predstavlja njegovo sjedinjenje sa Bogom. Ovo sjedinjenje ne može da se postigne bez odricanja od svoje volje, od svoje pravde i svoga razuma. 6. 841 (v. VOLJA BOŽIJA, POSLUŠANJE)
 
VRADŽBINE
(v. GRESI SMRTNI)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *