NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
B
 
BDENJE
BEZBRAČNOST
BEZMOLVIJE
BEZOSEĆAJNOST DUŠE
BESEDE
BESTRAŠĆE
BESOVI
BLAGODARENJE
BLAGODAT
BLAGOSLOV BOŽIJI
BLAGOSTANJE
BLAŽENSTVA JEVANđELSKA
BLIŽNJI
BLIŽNJI – njegove slabosti
BLIŽNJI – duhovna pomoć bližnjem
BLUDNA STRAST
BOGATSTVO
BOGOMISLIJE
BOGOOPŠTENJE
BOGOOSTAVLJENOST BOGOPOZNANJE
BOGOSLUŽENJE
BOGOHULJENJE
BOLESTI
BOLESTI – Iscelenje
BORBA DUHOVNA
BRIGE
 


 
BDENJE
 
• U meri u kojoj se pojačava duhovni osećaj straha Božijeg, pojačava se i podvig bdenja. Ali u početku potrebno je prinuditi sebe na taj podvig, bez koga je nemoguće postići konačnu i potpunu pobedu nad strastima. Čovek treba da dođe u stanje koje mu je od Gospoda zapoveđeno: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodapa cvojega kada će se vratiti sa svadbe, da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje Gospodar došavši nađe budne. Zaista vam kažem da će se opasati i posadiće ih i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugy stražu, u u treću stražu dođe, u nađe ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lopov, bdio bi i ne bi pustio da mu potkopaju kuću. I vi dakle budite spremni: jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji(Lk. 12,35 40). Ovakvo stanje donosi osećaj straha Božijeg. Ljudi koji u takvo stanje dođu, počinju da na zemlji žive kao putnici u hotelu, spremni da u svakom trenu odatle odu. Vreme zemaljskog života skraćuje se pred njihovim pogledima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, veličanstvena večnost. Ideja da u svakom trenu mogu da budu pozvani od Gospoda neprestano ih drži budnima, na neprestanoj straži protiv greha koji stalno nasrće Oni noći provode kao i dane, prihvatajući san samo kada je to krajnje neophodno i nikako sebi ne dopuštaju da se duboko pogruze u njega i da ih on raslabi. Na svoje tvrde ležaje oni ležu odeveni i obuveni, kako bi u slučaju nužde istoga časa skočili na noge. Podvig bdenja treba da odgovara čovekovim telesnim silama. Kao i usamljenost i post, on se pojačava prilikom postepenog prelaska podvižnika iz telesnog i duševnog stanja u duhovno ili blagodatno. Duhovan čovek, čak i kada je slab po telu, podnosi neuporedivo teži podvig od onoga za koji je sposoban telesni i duševni čovek. Prvoga na podvig podstiče Božanska blagodat i on nailazi na manje prepreka od strane svoga tela, koje prilikom stupanja u takvo stanje obično odbacuje značajan deo svoje debljine. 2. 352 -353
 
BEZBRAČNOST
 
• Učenici Gospodnji pokrenuli su pitanje bezbračnog života. Gospod je na to rekao: He mogu svi primiti tu reč do oni kojima je dano… Ko može primiti, neka primi! (Mt. 19,11-12). Ko je taj ko „može da primi“? Na osnovu čega svako od nas treba da sudi i zaključuje o svojoj sposobnosti ili nesposobnosti za bezbračni život? Odgovor uzimamo iz dela Svetih Otaca: na osnovu naše slobodne volje. „Sposobnost se daje onima koji je iskrena srca mole od Boga kaže blaženi Teofilakt Ohridski jer Gospod je rekao: Ištite i daće vam se… jer svaki koji ište, prima (Mt. 7,7)“. Iskrenost traženja se dokazuje životom u skladu sa onim što se traži i postojanošću u traženju, makar se ispunjavanje toga traženja odlagalo za duže ili kraće vreme, makar naša želja bila napadana različitim iskušenjima. Sopstveni podvizi kojima se monah trudi da pobedi i izmeni svoju palu prirodu, samo su svedočanstva njegovog uistinu slobodnog izbora. A pobeda i izmena prirode pripada Samom Bogu. Gde je pobeđena priroda kaže sveti Jovan Lestvičnik tamo se priznaje dolazak Onoga Koji je iznad prirode“. Prirodnu težnju Bog menja u onome ko svim sredstvima koja od njega zavise dokaže svoju iskrenu želju da se ta težnja izmeni: tada se Duh Božiji dotiče ljudskog duha, i on se, osetivši dodir Duha Božijeg, svim svojim pomislima i osećanjima sav ustremljuje ka Bogu, izgubivši sklonost za predmete telesne žudnje. Tako se ostvaruju apostolske reči: a ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s njime (1. Kor. 6,17). Tada i samo telo teži onamo gde stremi duh. 1.333 (a DEVSTVENOST, ČISTOTA, MONAŠTVO, MONAŠKI ZAVETI)
 
BEZMOLVIJE
 
• Istinsko bezmolvije se sastoji u tome da se molitva Isusova usvoji u srcu – i neki sveti oci savršavali su veliki podvig bezmolvija srca i zatvorništva okruženi bukom sveta. 1.224
Bezmolvije je korisno za one koji su uznapredovali i razumeju duhovnu borbu, za one koji su kroz pouzdanu naviku ojačali u jevanđelskoj duhovnosti i odbacili privezanosti (za sve): sve to prethodno treba da se stekne u opštežiću. Onima pak koji su u podvig bezmolvija stupili bez prethodne zadovoljavajuće obuke u manastiru, bezmolvije donosi najveću štetu: lišava ih uspeha, pojačava strasti, biva uzrok umišljenosti, samoobmane i demonske prelesti. „Bezmolvije pogubljuje neopitne (one koji nisu opitno obučeni kada su tajne monaškog života u pitanju)“ rekao je sveti Jovan Lestvičnik. „Za istinsko bezmolvije sposobni su retki, primećuje isti svetitelj oni koji su zadobili Božansku utehu kao podstrek za napore i Božansku pomoć u borbama“. 1.278
• Potpuno bezmolvije je u naše vreme vrlo teško moguće, gotovo nikako: Serafim Sarovski, Ignjatije Nikiforovski i Nikandar Babajevski monasi koji su veoma uznapredovali u umnoj molitvi prebivali su čas u bezmolviju, čas u monaškoj zajednici; naročito se ovaj poslednji nikada nije udaljavao u ljudima primetno bezmolvije, dok je u duši bio veliki bezmolvnik. Najprikladniji je uvek bio onaj način bezmolvnog života koji je vodio Arsenije Veliki – on i danas treba da bude prihvaćen kao najbolji: ovaj otac je neprestano čuvao ćutanje, nije odlazio po kelijama bratije, u svoju keliju je primao samo u slučaju krajnje potrebe, a u crkvi je stajao negde iza stuba; nije pisao niti je primao pisma i uopšte, klonio se svakog odnosa koji bi mogao da naruši njegovu pažnju. Cilj njegovog života i svakog njegovog dela bilo je upravo očuvanje pažnje. Sveti Isak Sirijski veoma hvali taj način života kojim je prepodobni Arsenije postigao velik uspeh i predlaže ga kao veoma pogodan, mudar i mnogo plodan uzor za podražavanje. 2. 289- 290
• Neki smatraju da je usamljenost najefikasnije sredstvo za duhovni uspeh; drugi pak govore da do duhovnog uspeha dovodi ljubav prema bližnjem. Mome srcu više se dopada ovo poslednje; jer ljubav prema bližnjem je neizostavna dužnost svakog čoveka, dok su za bezmolvije sposobni samo malobrojni. 6.151 -152
• Nemoj da misliš da je za učenje bezmolvija neophodno zatvorništvo ili najdublja pustinja. He! Mnogo je lakše naučiti se bezmolviju među ljudima, pomoću duhovnog podviga. I sami padovi, bližnjima nevidljivi, ali vidljivi Bogu i savesti, padovi uma i srca, korisno će poslužiti čineći te iskusnim u borbi protiv greha i otkrivajući ti svu ljudsku slabost. Podvižnik vaspitan među ljudima silom nevidljivog unutrašnjeg podviga biva pouzdan, bogat znanjem i duhovnim iskustvom, ispunjen smirenomudrenošću pristanište i utočište za svoga bližnjeg. On je nalik drvetu koje je izraslo na nezaklonjenom bregu, izloženom silovitim vetrovima i svim drugim nepogodama; takva drveta korenje puštaju duboko u zemlju i bivaju naročito sočna, puna života i snage. Naprotiv, vaspitanik zatvorništva i pustinjske usamljenosti nalik je cvetku i drvetu odgajenom i poraslom u stakleniku. Njemu je svojstvena pogubna neotpornost: pri najmanjoj nepogodi on već strada; ako nepogoda bude malo jača umire. Potpuna usamljenost, prema pravilima duhovnog zakona, dozvoljava se samo onima na čiji je podvig, kako se izražava sveti Jovan Lestvičnik, sišla blagodatna rosa Duha Svetoga. Upravo za takve je korisna i potrebna stroga usamljenost, kako bi se pomoću nje slobodno predali poučavanju i rukovođenju Duha Svetoga. 6. 270 -271
• U današnje vreme u našoj otadžbini otšelništvo u pustinji bez ljudi može se smatrati potpuno nemogućim, a zatvorništvo veoma teško ostvarivim i opasnijim nego ikada pre. U tome treba videti volju Božiju i pokoriti joj se. Ako hoćeš da budeš Bogu ugodan bezmolvnik, zavoli ćutanje i iz sve snage se potrudi da se navikneš na njega. He dopuštaj sebi praznoslovlje ni u crkvi, ni za trpezom, ni u keliji; ne dopuštaj sebi izlaske iz manastira, osim u slučaju krajnje neophodnosti i to na najkraće vreme; ne dopuštaj sebi poznanstvo, posebno blisko, ni izvan, ni unutar manastira; ne dopuštaj sebi slobodno obraćanje ljudima i pogubnu razonodu; ponašaj se kao putnik i stranac, kako u manastiru tako i u zemaljskom životu uopšte. Na taj ćeš način postati bogoljubljeni bezmolvnik, pustinjak i otšelnik. A ako Bog vidi da si sposoban za pustinju ili zatvorništvo, onda će ti Sam, nedokučivim putevima Svojim, dati pustinjski i bezmolvni život. 5. 70 (v.USAMLJENOST, MONAŠTVO – Razgovor između laika i monaha)
 
BEZOSEĆAJNOST DUŠE
 
• „Šta je to greh? Mi za tako nešto nismo ni čuli?“ reći će mnogi. Prema mišljenju Svetih Otaca, bezosećajnost je umrtvljivanje duhovnih osećaja, nevidljiva smrt ljudskog duha za duhovne predmete, uz krajnje razvijanje živosti u odnosu na materijalne predmete. Događa se da se usled telesne bolesti iscrpe sve sile i uvenu sve sposobnosti tela: tada bolest, koja sebi ne nalazi hranu, prestaje da muči telo; ona napušta bolesnika i ostavlja ga iznurenog, obamrlog, nesposobnog za delanje usled iscrpljenosti stradanjima, usled strašne slabosti koja se ne izražava ni kroz kakvo posebno stradanje. Isto to se događa i sa ljudskim duhom. Dugotrajan nemaran život uz stalnu rasejanost, uz stalna dobrovoljna sagrešenja, uz zaborav na Boga, na večnost, uz nepažnju ili samo površnu pažnju u odnosu na jevanđelske zapovesti i učenje Jevanđelja, oduzima našem duhu osećaj za duhovne predmete i umrtvljuje ga u odnosu na njih. Oni za njega kao da prestaju da postoje, jer je prestao da živi za njih: sve njegove sile usmerene su samo na materijalno, prolazno, sujetno, grehovno.
Svako ko hoće nepristrasno i temeljno da istraži stanje svoje duše, videće u njoj bolest bezosećajnosti, videće koliko je ta bezosećajnost važna i teška, i shvatiće da je ona projava i svedočanstvo mrtvila duha. Kakva nas samo čamotinja obuzme kada hoćemo da se bavimo čitanjem Reči Božije! Kako nam se samo sve to što čitamo čini nejasnim, nevažnim i čudnim! Kako bismo želeli da se što pre oslobodimo čitanja! Zašto? Zato što ne osećamo Reč Božiju. Kada stanemo na molitvu, kakvu ravnodušnost i hladnoću osećamo! Kako samo žurimo da okončamo naše površno moljenje, ispunjeno rasejanošću! Zašto? Zato što smo se otuđili od Boga: mi u postojanje Božije verujemo mrtvom verom, za naša osećanja On ne postoji. Zašto smo zaboravili na večnost? Zar smo isključeni iz broja onih koji treba da stupe u njenu beskrajnu oblast? Zar nam ne predstoji smrt, kao i drugim ljudima? Zašto? Zato što smo se čitavim svojim bićem prilepili za materijalno, nikada ne razmišljamo i nećemo da razmišljamo o večnosti, izgubili smo njen dragoceni predosećaj, i stekli lažni osećaj u vezi sa našim zemaljskim stranstvovanjem, koji nam zemaljski život predstavlja kao beskonačan. Mi smo toliko obmanuti i zavedeni tim lažnim osećajem, da u skladu sa njim uređujemo svo naše delanje, prinoseći sposobnosti duše i tela na žrtvu propadljivosti i ne mareći za drugi svet koji nas očekuje, mada svakako treba da postanemo večni žitelji tog sveta. Zašto iz nas kao iz izvora liju praznoslovlje, smeh, osuđivanje bližnjih i podsmesi? Zašto, ne opterećujući se, mnoge sate provodimo u najispraznijem uveseljavanju, i ne možemo da se zasitimo pa se trudimo da jedno sujetno zanimanje zamenimo drugim, ni najkraće vreme nećemo da posvetimo razmatranju svojih sagrešenja i plakanje zbog njih? Zato što smo stekli sklonost za greh, za sve sujetno, za sve što uvodi greh u čoveka i čime se hrani greh u čoveku; zato što smo izgubili sklonost za sva zanimanja koja u čoveka uvode i u njemu umnožavaju i čuvaju bogoljubljene dobrodetelji. Bogu neprijateljski svet i pali anđeli zasađuju u dušu bezosećajnost, uz sadejstvo naše slobodne volje. Ona raste i jača životom prema načelima sveta; ona raste i jača od sledovanja svome palom razumu i volji, od ostavljanja služenja Bogu i od nemarnog služenja Bogu. Kada se bezosećajnost okameni u duši i postane njena osobina, onda svet i njegovi gospodari udaraju na kamen svoj pečat. Ovaj pečat sastoji se u opštenju ljudskog duha sa palim duhovima, u tome što ljudski duh usvaja utiske koji su na njega proizveli pali duhovi, u potčinjavanju nasilnom uticaju i vlasti odbačenih duhova. 4.152 -154
• Neki, koji se ne bave duševnim delanjem, ili se bave sasvim malo -nego se zanimaju samo telesnim, i to ne bez primese farisejstva (jer delanje koje je samo telesno, ne može da prođe bez farisejstva) uopšte ne osećaju žal savesti i njene prekore zbog grešnosti, te stoga takvo stanje svoga spokojstva smatraju dostojnim pohvale. U svome mišljenju oni se oslanjaju i utvrđuju na mnoga svoja javna dobra dela i ljudske pohvale. Na osnovu toga oni ovakvo svoje stanje spokojstva smatraju direktnom posledicom bogougodnog delanja i besprekornog života ispunjenog dobrodeteljima (vrlinama). Njihovo spokojstvo se povremeno pretvara u nagonsku radost: oni se ne ustručavaju da tu radost smatraju blagodatnom. Žalosna samoobmana! Dušepogubna zaslepljenost! Samoobmana je ovde zasnovana na umišljenosti, a umišljenost je povređenost duhovnog oka, koja je nastala usled nepravilnog delanja, a rađa još nepravilnije delanje. Ljubljeni brate, spokojstvo kojim se uveravaš u ispravnost svoga puta nije ništa drugo do nedostatak svesti o svojoj grešnosti i osećaja grešnosti, koji potiču i proizilaze od nemarnog života, a radost koja se u tebi povremeno javlja usled spoljašnjeg uspeha i ljudskih pohvala nikako nije radost duhovna i sveta: ona je plod umišljenosti, samozadovoljstva i sujete. Takvo stanje umišljenog spokojstva Sveti Oci nazivaju bezosećajnošću, umrtvljivanjem duše, smrću uma pre smrti tela. Bezosećajnost ili umrtvljenost duše sastoji se u oduzimanju i odstupanju čula pokajanja i plača od našeg duha, kao i u odstupanju spasonosne nemoći, koja se naziva skrušenošću, od našeg srca. Kad nema te nemoći srca i čovek živi u umišljenom spokojstvu, onda je to sigurno obeležje nepravilnog načina razmišljanja, nepravilnog podviga, samoobmane. „Kako god uzvišeno da živimo,- rekao je sveti Jovan Lestvičnik- ako nismo zadobili skrušenost srca, onda je taj život lažan (pritvoran) i sujetan“. Nedostatak skrušenosti potiče od nepažljivog života, od izlazaka iz kelije kada za to nije vreme, od nepravovremenih razgovora, šala, smeha, praznoslovlja i raspričanosti, od jela i prejedanja, od pristrasnosti, primanja i usvajanja sujetnih pomisli, umišljenosti i gordosti. 5. 373-374
• Stanje bezosećajnosti je toliko važno za našeg nevidljivog neprijatelja, da se on na svaki način trudi kako bi nas u njemu zadržao i utvrdio, ne uznemirujući nas ni drugim strastima, ni spoljašnjim iskušenjima, jer umišljenost i samozadovoljstvo koje obično bivaju posledice ukorenjene bezosećajnosti dovoljne su da oduzmu sve duhovne plodove i odvedu u propast. Bezosećajnost je još strašnija zato što onaj koga je obuzela ne shvata u kako jadnom stanju se nalazi: on je obmanut i zaslepljen umišljenošću i samozadovaljstvom. 5. 377 (v. GREH)
 
BESEDE
(v. SAVETOVANJE, JERETIČKA DELA, LICEMERJE)
 
BESTRAŠĆE
(v. SVETOST, ODNOS PREMA STRASTIMA, DUHOVNOST, SPASENJE, SAVRŠENSTVO)
 
BESOVI
(v. DEMONI)
 
BLAGODARENJE
 
• Postavite sebi za pravilo da svakodnevno blagodarite Gospodu za Vašu čašu, tj. za bolesti i za sve vaše patnje, za sudbinu vaših ćerki; blagodarenjem Bogu posebno se odagnavaju sumorne pomisli: kad naiđu takve pomisli, „blagodarenje“ se izražava jednostavnim rečima, pažljivo i često – sve dok ne donese umirenje srcu. Od sumornih pomisli nema nikakve koristi: one ne izbavljaju od tuge, ne pružaju nikakvu pomoć, donose samo rastrojenost duši i telu. Dakle, one dolaze od demona i treba ih odagnati od sebe. Sumorne pomisli se odagnavaju „blagodarenjem“ Bogu. Blagodarenje najpre umiruje srce, potom mu donosi utehu, a na posletku će doneti i nebesku radost – zalog i predukus večne radosti. 6.193
• Sveti apostol Pavle u Poslanici Solunjanima kaže da je neprestano molitveno blagodarenje za sve što se dogodi, predanje koje potiče od Samog Boga. Na svemu blagodaritekaže on jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu(1. Sol. 5,18). Ako nema ničega što bi se moglo utajiti od Boga, onda za sve što se dogodi treba uznositi slavoslovlje Bogu. Blagosloven Bog naš Koji sve promišlja! Blagosloven Bog Koji dopušta (iskušenja)! Ništa se ne može dogoditi bez Njegove volje! 6. 841 (v. SLAVOSLOVLJE, ROPTANJE, ISKUŠENJA, BOLESTI)
 
BLAGODAT
 
• Ko sebe posebno i svim silama primorava na molitvu, ali se ne trudi oko zadobijanja smirenja, ljubavi, krotosti i svih ostalih dobrodetelji i ne muči sebe kako bi ih usvojio, taj može da postigne samo to, da ga se ponekadpo njegovom moljenju dotakne Božanska blagodat, jer Bog po Svojoj prirodnoj blagosti čovekoljubivo daruje onima koji mole to što oni hoće. Ako pak onaj ko ovo dobije ne nauči sebe i na druge pomenute dobrodetelji i ne navikne se na njih, onda se ili lišava dobijene blagodati, ili se uznese i pada u gordost, ili ostaje na nižem stepenu na kome je, i više ne napreduje i ne uzrasta. Duhu Svetom kao prestol i odaja, da tako kažemo, služe smirenje, ljubav, krotost i dalje sve svete zapovesti Hristove. 1.287
•… Ako potajno očekuješ blagodat pazi se: nalaziš se u opasnom položaju! Takvo očekivanje svedoči kako za sebe skriveno smatraš da zaslužuješ počasti, a to opet pokazuje da u tebi tinja umišljenost u kojoj je – gordost. Za gordošću lako sledi i za nju se lako hvata prelest. Prelest je udaljavanje od Istine i Duha Svetoga Koji Istini sadejstvuje, i to udaljavanje prema laži i odbačenim Duhovima koji laž podržavaju. Prelest postoji već i u umišljenosti, u ukazivanju počasti samome sebi i u očekivanju blagodati. To su njeni početni oblici, kao što su pupoljak, cvet i klica početni oblici zrelog ploda. 2. 321 (v. KRŠTENJE, POUČAVANJE, ZA POVESTI, ISKUŠENJA, SVETOST, STRASTI, ČOVEK – NAZNAČENJE)
 
BLAGOSLOV BOŽIJI
(v.MOLITVA, MOLITVENA TRAŽENJA)
 
BLAGOSTANJE
 
• Gospod ne pokazuje milost prema Svojim slugama kroz zemaljsko blagostanje, nego kroz zemaljske patnje. Ova misao je veoma ohrabrujuće izložena u žitiju velikomučenika Evstatija Plakide: tamo je rečeno da ako Gospod i poda zemaljsko blagostanje Svojim slugama, to je za kratko vreme kako se ne bi pokvarili. Postojano blagostanje veoma kvari srce. 6. 793
• Sin ovoga sveta i veka, koji živi u takozvanom postojanom blagostanju, davi se u neprestanim nasladama, neprekidno se predaje zabavama avaj! zaboravljen je i odbačen od Boga. Njegovo stalno blagostanje i izobilje pokazuje najveću i večnu nesreću – otuđenost od Boga. 4. 371
 
BLAŽENSTVA JEVANĐELSKA
 
• Poznato je da jevanđelska blaženstva predstavljaju duhovna stanja koja se u hrišćaninu otkrivaju u zavisnosti od toga kako on ispunjava jevanđelske zapovesti; (poznato je takođe) da se blaženstva otkrivaju jedno za drugim, rađaju jedno od drugog.
• „Brižljivo čuvanje jevanđelskih zapovesti uči čoveka koliko je slab“ (sveti Simeon Novi Bogoslov). To znači: ono što se naziva duhovnim siromaštvom, od koga se rađa duhovni plač, porađa iz sebe krotost. 2.407 408
 
BLIŽNJI
 
• Tvoj um će se, poučen Jevanđeljem, smiriti pred svakim bližnjim kada u njemu bude video Hrista. Svi koji su se krstili u Hrista, u Hrista su se obukli. Čime god i kako god da su oskvrnuli sebe- riza Hristova je, do suda Njegovog, na njima. Neophodno je sebe smatrati gorim od svih drugih ljudi: to zahteva sveto smirenje. Apostol nije tek tako za sebe rekao da je prvi među grešnicima – on je bio ubeđen u to. I mi treba da ubedimo sebe: tu nam predstoji rad i trud. 6. 284 285
• Prekrasno je rekao Georgije Zatvornik: „He tražim ljube li mene; tražim, ljubim li ja druge?“ I Sveti Oci ne zapovedaju da ispunjavanje zapovesti tražimo od bližnjeg, budući da to samo narušava mir. 6. 830
• He tuguj što su neki od tvojih saradnika hladni prema tebi. Svetitelj Tihon je iz sopstvenog iskustva napisao da se poznanici i bližnji udaljavaju od čoveka kada on sebe posveti Bogu, i što se više on bude približavao Bogu, to će oni više da se udaljavaju. 6. 748-749
• Ljubavi prema bližnjem prethodi i prati je smirenje pred njim. Mržnji prema bližnjem prethodi njegovo osuđivanje, omalovažavanje, klevetanje, prezir prema njemu, drugim rečima gordost. Sveti monasi su se stalno sećali reči Hristovih: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25,40). Oni se nisu upuštali u razmatranje zaslužuje li bližnji poštovanje ili ne; nisu obraćali pažnju na mnoštvo i očiglednost njegovih nedostataka; njihova pažnja bila je usmerena na to da im slučajno ne izmakne svest o tome da je bližnji obraz Božiji i da naše postupke prema bližnjem Hristos prima kao da su učinjeni prema Njemu. Gordi pali anđeo mrzi ovakvo shvatanje i upotrebljava sva sredstva kako bi ga tajno ugrabio hrišćaninu. Ovo shvatanje je tuđe telesnom i duševnom mudrovanju pale ljudske prirode, i potrebna je naročita pažnja kako bi se zadržalo u sećanju. Potreban je značajan duševni podvig, potrebna je pomoć Božanske blagodati kako bi to shvatanje bilo usvojeno u srcu povređenom grehom i kako bi ga čovek stalno imao na umu kada je u kontaktu sa braćom. Kada po milosti Božijoj usvojimo to shvatanje, ono postaje izvor najčistije ljubavi prema bližnjem, ljubavi jednake prema svima. Uzrok takve ljubavi je jedan Hristos, Koji se poštuje i ljubi u svakom bližnjem. Ovo shvatanje postaje istočnik najslađeg umilenja i najtoplije, sabrane i usredsređene molitve. Prepodobni avva Dorotej je govorio svome učeniku, prepodobnom Dositeju, koga je s vremena na vreme savladavao gnev: „Dositeju! Ti se gneviš, i ne stidiš se što se gneviš i vređaš svoga brata? Zar ne znaš da je on – Hristos, i da ti Hrista vređaš?“ Prepodobni veliki Apolos je svojim učenicima često govorio o primanju strane braće koja su mu dolazila – da im treba ukazivati poštovanje zemnim poklonom: klanjajući im se, mi se ne klanjamo njima nego Bogu. „Jesi li video brata tvoga? Video si Gospoda tvoga. To smo – govorio je on – primili od Avraama.(Post.18), a to da braću treba uspokojiti (prihvatiti, ukazati im gostoprimstvo), naučili smo od Lota, koji je prinudio (nagovorio)Anđele da prenoće u njegovom domu“ (Post.19), 5.90-91.
 
BLIŽNJInjegove slabosti
 
• Neki poste, žive usamljeno i u nesticanju, mole Boga za obuzdavanje pohota svoje prirode, ali pri tome dozvoljavaju sebi da govore loše o bližnjima, da ih prekorevaju i osuđuju, da im se podsmevaju – i pomoć Božija odstupa od njih; oni bivaju prepušteni sami sebi i ne nalaze snage da se suprotstave grehovnim podsticajima pale prirode. U nekom manastiru živeo je zatvornik po imenu Timotej. Jedan brat iz manastira bio je podvrgnut iskušenju. Kada je nastojatelj za to saznao, upitao je Timoteja kako da postupi sa palim bratom? Zatvornik je dao savet da se zavedeni monah istera iz manastira. Kada su ga isterali, iskušenje palog brata prešlo je na Timoteja i dovelo ga je u opasnost. Timotej je počeo da sa suzama vapije Bogu za pomoć i pomilovanje. I čuo je glas: „Timoteju! Znaj da Sam ti poslao iskušenje upravo zato što si prezreo svoga brata u vreme njegovog iskušenja“. Sa udovima Hristovim – hrišćanima -treba se ophoditi veoma oprezno i uviđavno: treba imati razumevanja za njihove slabosti i odsecati jedino one koji ne pružajući nadu za ozdravljenje, samo druge zaražavaju svojom bolešću. 1. 336-337
• Pomoću blagodatnog milosrđa sa kojim se istinski hrišćani odnose prema bližnjima, njima ostaje strana grešnost bližnjih, koja se inače kroz osuđivanje predaje onome ko osuđuje, narušavajući njegovo sopstveno mirno, radosno i sveto stanje. 2. 409
• Po mišljenju otaca, oni ljudi koji od bližnjih zahtevaju potpuno uklanjanje nedostataka, imaju lažno shvatanje o tom predmetu. Ovo otačko mišljenje nalazimo i kod apostola. Jedan od njih (Jovan Bogoslov) kaže: Ako rečemo da gpexa nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama (1. Jn. 1,8). Drugi pak (apostol Pavle) veli: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal. 6,2). Dokle može da dovede prezir prema slabostima bližnjeg, pokazalo je Sveto Pismo na primeru muževa najuzvišenijih u dobrodeteljima. Ko je svetiji od apostola? No, mi u Delima apostolskim čitamo da je između apostola Varnave i Pavla došlo do rasprave, a potom i do – razdvajanja. Bez ikakve sumnje, Sveto Pismo nam je na ovu okolnost ukazalo sa ciljem da bismo kao slabi bili na oprezu i da se ne bismo zanosili umišljenom revnošću, nego da bismo nosili bremena jedan drugome. Tako ispunite zakon Hristov! 6. 223
• Kao najveću opasnost treba da izbegavamo druženje sa bratom koji živi u lenjosti, ali ne zato što ga osuđujemo, nikako! Drugi je razlog za to: ništa nije toliko zarazno i nasrtljivo kao bratovljeva slabost. Apostol Pavle je savetovao: Zapovedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, da se klonite od svakog brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2. Sol. 3,6). S nekim koji se brat zove, ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač, s takvim zajedno i da ne jedete (1. Kor. 5,11). Zašto? Zato što, kako kaže isti apostol, zli razgovori kvare dobre običaje (1. Kor. 15,33). Ako si se sprijateljio sa pijanicom, znaj: u njegovom društvu i sam ćeš se naučiti na pijanstvo. Ako često razgovaraš sa bludnikom, znaj: on će preneti na tebe svoja sladostrasna osećanja. Dobri prijatelji treba da ti budu oni kojima je jedina namera blagougađanje Bogu. Tako je postupao sveti prorok David. On za sebe kaže: Prohođah u nezlobivosti srca moga, posred doma moga; ali, bez obzira na takvu nezlobivost, činitelje prestupa omrzoh bogougodnom mržnjom koja se sastoji iz udaljavanja od njih: onoga koji tajno kleveta bližnješ ceojega, toga izgonih; one s gordim okom i nesitim srcem, sa njima ne jedoh. Oči su moje na vernima zemlje, da ih posadim zajedno sa mnom; koji hodi putem neporočnim, taj mi služaše. Ne življaše usred doma moga koji čini oholost; koji govopu nepravdu, taj ne beše prav pred očima mojim (Ps. 100,2-7). A meni su veoma cenjeni prijatelji Tvoji, Bože (Ps. 138,17). Prepodobni Pimen Veliki je govorio: „Zaključak (kraj i venac) celokupnog poučavanja monaha početnika je: kloni se lošeg društva (poznanstva, prijateljstva) i drži se dobrog društva“. 5. 20-21
 
BLIŽNJI – duhovna pomoć bližnjem
 
•He treba mnogo tugovati zbog onih koji se ne pokoravaju reči spasenja i ne paze na nju. Njima treba reći ono što je potrebno, pa ih prepustiti volji Božijoj, a ona može da ih obrati na pravi put pomoću drugih oruđa i sredstava, kojih je u desnici Njegovoj bezbrojno mnoštvo.
• Na bližnje jače deluje molitva za njih, nego reči koje im se upućuju: jer molitva uključuje u delo Samog svemoćnog Boga i Bog sa Svojom tvorevinom čini sve što My je ugodno. 6. 335
• Sveti Oci su rekli: „Kad vidiš davljenika pruži mu kraj svoga štapa i učini sve što možeš da bi ga spasao; ali ruku svoju mu ne pružaj, da te ne povuče za sobom u propast“. 6. 824
• Seti se da je Spasitelj zapovedio Petru da ide za Njim, a kada je Petar počeo da se raspituje i da se stara o drugom, čuo je: Šta je tebi do toga? Ti hajde za Mnom.Brinući se pre vremena i nepravilno o drugima, mi često zaboravljamo ili umanjujemo brigu o sebi. 6. 835
 
BLUDNA STRAST
 
• U ljudskom srcu postoji životinjska želja, uneta u njega padom, koja stoji u vezi sa željom palih duhova. Mi verujemo da u srcu postoji i duhovna želja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i pravilno ljube Bog i bližnji, i koja se nalazi u harmoniji sa željom svetih anđela. Da bismo zavoleli Boga i u Bogu bližnjega, neophodno je da se očistimo od skotopodobne želje. Očišćenje savršava Duh Sveti, u čoveku koji svojim životom izražava želju za očišćenjem. 1. 254
• Greh bluda ima tu osobinu da sjedinjuje dva tela, mada na nezakonit način, u jedno (1. Kor. 6,16); zbog toga – iako se ovaj greh prašta odmah nakon pokajanja i ispovesti, uz neizostavni uslov da ga pokajnik ostavi – očišćenje i otrežnjenje tela od bludnog greha zahtevaju dug vremenski period, kako bi veza i jedinstvo koje je uspostavljeno među telima, a koje se ukorenilo u srcu i zarazilo dušu, propalo i bilo uništeno. Radi uništenja bezbožne navike, Crkva onima koji su pali u blud i preljubu određuje veoma duge rokove za pokajanje, nakon čega im dopušta da se pričeste svesvetim Telom i Krvlju Hristovom. 1. 286
• Preljuba je bila greh za vladavine Staroga Zaveta; bila je greh kao obeščašćenje prirode, kao zloupotreba važne prirodne osobine, kao narušavanje prirodnih zakona. Ona je smatrana za toliko težak prestup, da su krivci kažnjavani smrtnom kaznom. U Novom Zavetu ovaj greh je dobio novu težinu, jer su i ljudska tela dobila novo dostojanstvo. Ona su postala udovi tela Hristovog, a narušitelj njihove čistote sada nanosi sramotu Hristu i raskida jedinstvo sa Njim, pretvarajući udove Hristove u udove bludnice(1. Kor. 6,15). Preljubnik se kažnjava duhovnom smrću. Od onoga ko padne u greh bluda odstupa Duh Sveti; za takvog se smatra da je pao u smrtni greh, u greh koji oduzima spasenje, u greh koji predstavlja zalog neminovne pogibije i večnog mučenja u adu, ako se ne izleči blagovremenim pokajanjem.
Šta je to čistota? To je – dobrodetelj, koja stoji nasuprot bludnoj strasti; to je – udaljavanje tela od pada u greh i od svih dela koja vode grehu, udaljavanje uma od bludnih pomisli i maštanja, a srca od bludnih osećaja i sklonosti, za čime sledi i udaljavanje tela od požude.
Neki tvrde da je pad u bludni greh telom i pad u njega umom i srcem prestup jednake težine i značaja. Takvo mišljenje oni zasnivaju na Spasiteljevim rečima: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5,28). Netačno mišljenje! Naslađivanje bludnim pomislima i osećajima jeste blud srca i prlja čoveka čineći ga nesposobnim za opštenje sa Bogom, dok je blud tela izmena celokupnog ljudskog bića usled mešanja sa drugim telom, to jest potpuno odvajanje od Boga, smrt i propast. Da bi čovek izašao iz prvog stanja treba da se otrezni; da bi pak izašao iz drugog treba da vaskrsne, treba da se ponovo rodi pokajanjem.
Neki tvrde da čovek ne može da bude slobodan od robovanja telu, a tim pre od bludnih pomisli i osećaja, i da je takvo stanje neprirodno. Zakone postavlja Bog Koji bolje od nas zna šta možemo, a šta ne možemo; stoga je dostizanje čistote i tela i srca moguće za čoveka. Zakone postavlja Bog, Tvorac prirode; stoga čistota srca nije protivna ljudskoj prirodi. Ona je neprirodna paloj prirodi; ona je bila prirodna prirodi nakon njenog stvaranja i može da joj postane prirodna nakon njenog obnavljanja. Ona može da se odneguje i zadobije. Pšenica, povrće i plodonosno drveće ne rastu na zemlji sami od sebe. Ali kada se zemlja na odgovarajući način pripremi i kada se poseju i posade korisne biljke, one daju veoma obilan prinos za ljudsku ishranu i uživanje. Neobrađena zemlja daje samo korov, samo travu, hranu za životinje, a ne za ljude. Neophodan je podvig. 1. 331-332
• „Kao što se telo – kaže prepodobni Makarije Veliki – kroz spajanje sa drugim telom zarazi nečistoćom, tako se i duša prlja kroz sjedinjenje sa zlim i skvernim pomislima. Ako neko razvrati dušu i um pristajući na zlo, zaslužuje kaznu. Kao što telo treba čuvati od vidljivog greha, tako i dušu treba čuvati od nepristojnih pomisli, jer ona je – nevesta Hristova“. Udaljivši od sebe uzroke greha kao što su: slobodni razgovori i rasejan život, prejedanje i naslađivanje hranom i pićima, raskoš i preterivanje kada su u pitanju odeća i druge kelejne potrebe, osuđivanje bližnih, klevete, podsmeh, praznoslovlje i brbljivost – donesimo odluku da se odreknemo naslađivanja sladostrasnim pomislima, maštanjima i osećanjima. Nemojmo ih podsticati u sebi i hrabro ih odbacujmo kada se pojave iz naše pale prirode ili kada ih predlože neprijatelji našeg spasenja – demoni. 1. 337
• Naše telo je – neveran drug: ono želi drugo telo ne samo na sopstvenu inicijativu, nego i na tuđi podsticaj – na podsticaj palog duha, koji sebi nalazi nasladu u prljanju tela koje mu ne pripada. 1. 339
• Najmudriji oci su smatrali da u borbi sa željama prirode uzdržavanje od hrane i drugi telesni podvizi treba da budu blagorazumni i umereni, da se telesna želja samo obuzdava tim podvizima, a da se pobeđuje smirenjem i molitvenim plačem, koji na podvižnika privlače Božansku blagodat, dok su preterani telesni podvizi više štetni nego korisni, kada nepotrebno slabeći telesnu snagu sprečavaju bavljenje molitvom, plačem i delima smirenja. U Velikom Starečniku čitamo sledeću povest: „Neki blagočestivi muž u Egiptu ostavio je ženu i decu, odrekao se sveta i udaljio u pustinju. Silno ga je napao bludni demon koji mu je donosio sećanja na njegovu ženu. Ispovedao je to ocima. Videći da je podvižnik i da ispunjava sve što mu se zapovedi, oni su mu dali dvostruki podvig, pozajmljujući ga iz različitih životopisa svetih otaca. Od ovog podviga on je tako oslabio da je pao u postelju. Po promislu Božijem tamo je došao jedan starac iz Skita. U Egipatskom Skitu -tako se zvala besplodna i divlja pustinja koja se nalazila nedaleko od Aleksandrije – živeli su prepodobni monasi koji su posedovali blagodatne darove i naročito dar duhovnog rasuđivanja. Skićanin je posetio bolesnika i upitao ga: Avvo, od čega si bolestan?’ On je odgovorio: „Bio sam oženjen, nedavno sam došao u ovu pustinju i đavo me je napao povodom moje žene. Ispovedio sam to ocima. Oni su mi dali različite podvige, pozajmljujući ih iz žitija svetih otaca. Kada sam počeo da ih ispunjavam iznemogao sam, a borba u mome telu se udvostručila“. Čuvši to skitski starac se rastuži i reče mu: ‘Oci su ti kao jaki ispravno zapovedili da tako postupiš. Ali, ako hoćeš, poslušaj moje smirenje i ostavi ispunjavanje takvih podviga, pa uzimaj umerenu količinu hrane u za to određeno vreme i savršavaj umereno pravilo, polažući svu svoju tugu na Gospoda. On će pobediti neprijatelja koji te napada. Sopstvenim podvigom nećeš moći da dobiješ pobedu u toj borbi. Napadnuti brat je počeo da se vlada po savetu skitskog starca; po isteku nekoliko dana osetio je kako bolest prolazi i borba je odstupila od njega“. Prepodobni Aga-ton, monah iz Skita poznat po svom duhovnom rasuđivanju, bio je upitan o bludnoj strasti. Odgovorio je: „Idi i baci svoju snagu u prašinu pred Bogom, pa ćeš pronaći mir“. Sličan odgovor o tom predmetu davali su i drugi veliki oci. Potpuno ispravno i tačno! Ako samo Bog može da izmeri [= oceni, proceni] prirodu, onda svest o povređenosti koju je u prirodi proizveo prvorodni greh i smireno moljenje za iscelenje i obnovljenje prirode od strane njenog Tvorca jesu najsilnije i najdelotvornije oružje u borbi sa prirodom. To oružje slabi usled čovekovog samopouzdanja, čemu vodi preterani i snagama nesrazmerni telesni podvig. Prepodobni Kasijan Rimljanin primećuje da „strast pohote nužno napada dušu sve dok čovek ne shvati kako je nemoguće da je pobedi sopstvenim trudom i naporom, ako ne bude pomoći i pokroviteljstva od Gospoda“.
Vrlo je mnogo onih koji žele da vode blagočestiv život, pa se nađu u potpunoj nedoumici kada se u njima probude pomisli i osećanja telesne pohote. Oni na to gledaju kao na nešto strano, kao na nešto čega ne bi trebalo da bude, pa se usled toga raslabe i rastroje u duši, i često odluče da ostave Bogougodni život smatrajući sebe nesposobnim za tako nešto. To je najpogrešniji pogled na sebe! Naša priroda je – u stanju pada. U stanju pada telesne pohote su prirodne čoveku i ne mogu da se ne pojave. Dakle, ne treba se čuditi i biti u nedoumici kada se pojave pomisli, maštanja, strasne želje:to je – prirodna nužnost. Njoj je potčinjen svaki čovek; potčinjeni su joj bili i svi sveti ljudi.
Ni to nije sve. Za napredak u duhovnom životu neizostavno je potrebno da se naše strasti pojave. Kada se kod podvižnika pojave strasti, onda on stupa u borbu sa njima. Onaj ko stupi u borbu i hrabro se bori može da odnese pobedu i da bude ovenčan vencem pobede, Duhom Svetim. 1. 341-343
• Do smirenja duha možemo da dospemo samo onda kada u sebi budemo uvideli pad ljudskog roda, njegovu porobljenost i surovo gospodarenje demona i večne smrti nad nama; tek tada možemo da zavapimo Bogu molitvom i plačem iz dubine duše, iz sveg srca; takvim vapajem, takvom svešću o sopstvenom propadanju i bespomoćnoj slabosti privući ćemo sebi u pomoć Božansku blagodat. Iz tog razloga borbe do kojih dolazi u nama samima pogoduju našem duhovnom napretku, ako se borimo hrabro, umesto da malodušno prihvatamo poraz. Prepodobni avva Dorotej priča kako je učenik nekog velikog starca bio izložen telesnoj borbi. Videći njegov trud starac mu je rekao: „Ako hoćeš, pomoliću se Bogu da ti olakša borbu?“ Učenik je odgovorio: „Oče moj! Mada se mučim, vidim u sebi plod napora; bolje se pomoli Bogu da mi da trpljenje u borbi“. „Takav je onaj ko zaista hoće da se spase!“ – kliče avva Dorotej okončavajući povest. Prepodobni Pimen Veliki je pričao o velikom ugodniku Božijem Jovanu Kolovu, za pouku i utehu bratiji, da je on umolio Boga i da je bio izbavljen od delovanja pohote, usled čega je prebivao u nenarušivom spokojstvu. Tada je otišao nekom starcu, veoma opitnom u duhovnom životu, i ispričao mu je šta se sa njim dogodilo. Starac je odgovorio: „Idi pomoli se Bogu da ti vrati borbu i onu skrušenost i smirenje koje si ranije imao zbog svoje borbe; jer pomoću toga duša napreduje“. Nemojmo se predavati smušenosti, uniniju, malodušnosti i raslabljenosti kada se u nama podignu svirepi talasi želja i pomisli, kada udare na nas kao silni vetrovi! Suprotstavimo se grehu jer tom ćemo borbom izgraditi živu veru u Boga i živo Bogopoznanje.
Mnogo i često nanosimo sebi štetu, onda kada od sebe tražimo nešto što nam nije svojstveno. Tako oni koji su tek stupili u podvig, i još su, da tako kažemo, prožeti i ispunjeni pohotom, hoće da nemaju sklonosti ka telesnim pomislima, maštanjima i osećanjima. No, ova sklonost postoji; ona je prirodna, ne može da ne bude. Nerazumno je tražiti nemoguće. Pohota nužno mora da se pojavi iz prirode koja je njome zaražena; ali čim se pojavi, u bilo kom obliku, mi treba da prisilimo sebe da joj se suprotstavimo na gore navedene načine. Nasuprot moćnoj volji čitave (pale) prirode, mi treba delovanjem slabašne volje samog uma, rukovođenog Rečju Božijom, da se otrgnemo iz našeg ropstva, iz naše iznemoglosti, iz našeg palog stanja. Carstvo Nebesko s naporom se osvaja– rekao im je Gospod – i zadobijaju gasamo oni koji prisiljavaju sebe, savladavajući svoju grehovnu volju (Mt. 11,12). A kada blagodat Božija već počne očigledno da nam pomaže, onda prvo obeležje njene pomoći biva pomisao nepristajanja, kako kaže sveti Jovan Lestvičnik, to jest, malo-pomalo u umu se pojavljuje neslaganje, umesto pređašnjeg slaganja, od koga su poticali strast i poraz u svakoj prilici kada za suprotstavljanje nije bio upotrebljen naročit napor. 1. 344-345
• Blažen je onaj mladić koji prilikom prve pojave dejstva pohote u sebi shvati da ne treba da joj se predaje, već treba da je obuzdava zakonom Božijim i opreznošću. Kada je obuzdana već pri prvim svojim zahtevima, pohota se lako pokorava umu, postavlja slabije zahteve i deluje kao zatočenik okovan u lance. Zadovoljena pohota pojačava svoje zahteve. Pohota kojoj razum dugotrajnim i postojanim udovoljavanjem preda vlast nad čovekom, kao tiranin gospodari telom i dušom, pogubljujući i telo i dušu. 1. 377
• Telesna pohota kopni više od ispovesti, nego od posta i bdenja. 1. 488
• Onaj ko se predaje prekomernom snu i stomakougađanju ne može a da se ne uprlja sladostrasnim pokretima. Dok god se duša i telo uznemiruju tim pokretima, dok god se um naslađuje telesnim pomislima – dotle je čovek nesposoban za nove i nepoznate pokrete koje u njemu podstiče osenjenost Duhom Svetim. 2. 205-206
• Onaj koga napada bludna strast u vezi sa bilo kojim licem, treba na svaki način da se kloni razgovora sa tim licem, boravka na istom mestu, čak i dodira njegove odeće ili njegovog mirisa. Oci su rekli da onaj ko se u svemu tome ne čuva, ostvaruje strast i čini preljubu pomislima u svome srcu. Takav sam raspaljuje u sebi peć strasti i uvodi u sebe, kao zveri, zle pomisli. 3. 171
• Sveti Jovan Lestvičnik, jednako kao i Varsanufije Veliki, zapoveda onima koje napada bludna strast naročito intenzivno moljenje Imenom Gospod Isusa. Blaženi starac Serafim Sarovski je poučen ličnim opitom svedočio da molitva Isusova predstavlja bič protiv tela i telesnih pohota. Delanjem te molitve plamen ovih pohota se gasi. Kad ona počne da deluje u čoveku, onda pod njenim uticajem telesne pohote gube slobodu svoga delanja, baš kao što ulovljena zver vezana lancem i dalje poseduje sposobnost ubijanja i proždiranja ljudi i životinja, ali gubi mogućnost da tu svoju sposobnost ostvari. 1. 275 (v. STRASTI, DRSKOST)
 
BOGATSTVO
 
• Sveto Pismo… imućne ljude naziva samo upraviteljima imanja koje pripada Bogu, a upravitelji imanje dobijaju privremeno, kako bi njime upravljali po volji Božijoj. „Svi bogataši su nadzornici i pomoćnici Božiji, a ne gospodari. Bog je jedini Gospodar i Domaćin svakog dobra i bogatstva; i daje ga kome hoće, na opštu korist. Ti ispituješ upravitelja svoga imanja o novcu koji mu je poveren – gde ga je i na šta potrošio. I tebe će Gospod pitati za bogatstvo koje si od Njega dobio: u dan Suda Njemu ćeš položiti račun za svaku rublju na šta si je potrošio“ (sveti Tihon Voronješki). 4. 233
• Jevanđelje zemaljsku svojinu naziva nepravednomi tuđom,a nebesku – istinskomi svojom. Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam poveriti istinsko? I ako u tuđem ne biste vvrni, ko će vam dati vaše?(Lk. 16,11 12). Prolazno bogatstvo nazvano je nepravednimzato što je posledica pada. Nama ne bi bio potreban ni novac, ni sklonište od stihija za koje se trudimo da ga izgradimo što raskošnije, ni druga pomoćna sredstva koja prerastaju u predmete raskoši, da iz raja nismo bili izbačeni na zemlju na kojoj boravimo vrlo kratko vreme, što nam je milosrđem Božijim dato kako bismo povratili izgubljeni raj. Prolazno bogatstvo nazvano je tuđim.Ono se i samo po sebi postepeno uništava i stalno prelazi iz ruke u ruku; to bogatstvo nije nešto čoveku svojstveno, nego samo pokazuje koliko je njemu neophodna podrška – pokazuje njegov pad. Ono se ne može zadržati! Ni u čijim se rukama nije zaustavilo. Uvek se daje na više ili manje kratak rok, ali svakako vrlo kratak u poređenju sa beskrajnom večnošću. Večno bogatstvo nazvano je istinskimkao nepropadljivo i nepromenjivo, jer ono zauvek ostaje svojinaonoga ko ga je jednom zadobio. Za njega je rečeno da je čovekovo lično (vaše):čovek je stvoren da bi ga posedovao i da bi se naslađivao njime. Da biste dobili istinskoimanje koje je vašei koje vam se ne može oduzeti, sačuvajte vernost Bogu kroz upravljanje imanjem koje vam je privremeno povereno. He varajte se: nemojte misliti da je zemaljsko imanje vaše sopstveno i da tim imanjem možete da raspolažete kako vam je volja! He varajte se: nemojte misliti da upotreba tog imanja za raskoš i uveseljavanje ne predstavlja greh! Vi ste obavezni da tim imanjem upravljate onako kako zahteva Bog Koji vam ga je poverio. Upotrebljavajući svoje imanje na raskoš i uveseljavanje, vi gazite zakon Božiji i oduzimate bližnjima ono što vam je Bog dao da biste im podelili. Predajući se gozbama i veseljima, vi uništavate sami sebe: duh potčinjavate telu, gušite i umrtvljujete dušu, zaboravljate na Boga i večnost, gubite i samu veru. Razvijajući u sebi samo plotska osećanja, pojačavajući ih biranom, prekomernom hranom i stalnim telesnim uveseljavanjem, vi već ne možete da se uzdržite od preljubočinstva i nezasito mu se predajete. U tom smrtnog grehu konačno sahranjujete svoje spasenje. Teško vama bogatima objavio je Spasitelj jer ste već primili utehu svoju. Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladneti. Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati i zaplakati(Lk. 6,24 26). Dajte milostinju, načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti(Lk. 12,33). Nađite zadovoljstvo u činjenju dobrih dela! Samo počnite da ih savršavate i odmah ćete dobiti tu duhovnu svetu nasladu, dok će vam se telesne naslade učiniti gnusnim. Od milostinje koju dajete počeće u vama da se javlja živa vera, kojom ćete opitno opaziti i poznati Boga. Osobina milosrđa je da rađa veru, a vera rađa – milosrđe. 4.237-239 (v. SREBROLJUBLJE, IMANJE, DEMONSKI NAPADI, SABLAZNI)
 
BOGOMISLIJE
 
• Sveti Dimitrije Rostovski i Tihon Voronješki su se bavili bogomislijem, tj. svetim razmišljanjem o očovečenju Boga Logosa, o Njegovom čudesnom prebivanju na zemlji, o Njegovim strašnim i spasonosnim stradanjima i drugim sličnim dubokim tajnama hrišćanstva. Sveta razmišljanja pomenutih svetitelja izložena su u njihovim delima. Takva razmišljanja sveti Petar Damaskin, kao i drugi asketski pisci, svrstava u duhovna viđenja, i među duhovnim viđenjima određuje im četvrti stepen. Svako duhovno viđenje predstavlja posmatranje tajni određene vrste, koje se kod podvižnika pojavljuje u skladu sa njegovim očišćenjem kroz pokajanje… Pokajanje ima svoju postepenost, pa tako postepenosti imaju i duhovna viđenja. Tajne hrišćanstva podvižniku se otkrivaju postepeno, u skladu sa njegovim duhovnim napredovanjem. Onaj ko želi da se bavi bogomislijem, neka čita dela svetih. Takvo bogomislije biće sasvim nepogrešivo i veoma dušekorisno. Nasuprot tome, bogomislije će biti nepravilno i štetno za dušu ako podvižnik, pre no što se očisti pokajanjem, bez jasnog poznavanja hrišćanskog učenja, dopusti sebi samovoljno razmišljanje koje ne može da ne bude pogrešno i stoga ne može da ne donese samoobmanu i posledice štetne za dušu, ne može da ne povuče u propast pogibeljne zablude. Svetitelji su sasvim tačno i detaljno poznavali pravoslavno bogoslovlje, pa su se zato svetim životom uzdigli na visinu hrišćanskog savršenstva; za njih je bogomislije bilo prirodno, a neprirodno je za podvižnika koji nema postojana i tačna poznanja u bogoslovlju, i koji nije očišćen pokajanjem. Zato su Sveti Oci branili bogomislije monasima početnicima, pa i uopšte, svim monasima koji za to nisu bili pripremljeni naukom i koji ga svojim životom još nisu dostigli. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Neizmerna je dubina dogmata i umu bezmolvnika nije lako da se pogruzi u nju. Veoma je opasno plivati u odeći: isto je toliko opasno onome ko se nalazi u ropstvu strasti da se dotiče bogoslovlja“. Ovo upozorenje upućeno je bezmolvnicima; poznato je da se bezmolvije dopušta samo monasima koji su već uznapredovali. U starini su mnogi monasi padali u pogibeljni bezdan jeresi samo zato što su dopuštali sebi da razmatraju dogmate koji su nadilazili njihovu sposobnost razumevanja. „Smirenomudreni monah – nastavlja Lestvičnik ne dozvoljava sebi ljubopitljivo istraživanje tajni; gordi, naprotiv, stremi ka tome da istraži i sudove Božije“. Upravo tako! Želja za upuštanjem u bogomislije kod onoga ko za to još nije sposoban i sazreo predstavlja nagovor umišljenosti – to je nerazumna i gorda želja. Vežbaj se u molitvi i čitanju dušekorisnih knjiga, to će ti biti vežbanje u Bogougodnom i ispravnom bogomisliju. Kao što čulne oči, kada se iscele od slepila, vide po svome prirodnom svojstvu, tako i um, očišćen od grehovne bolesti, prirodno počinje da sagledava tajne hrišćanske vere. U svome podvigu osloni se na Boga. Ako je za tebe i za opštu korist hrišćanstva potrebno da sagledavaš duboke tajne i da ih propovedaš svojoj braći, onda će ti Bog svakako dati taj dar. Ako pak to nije blagougodno Bogu, onda treba da stremiš ka onome što je suštinski nužno za tvoje spasenje i što će u potpunosti da zadovolji tu tvoju potrebu: treba da stremiš ka zadobijanju čiste molitve, sjedinjene sa pokajnim osećanjem i plačem, uz sećanje na smrt, na sud Božiji i na strašne adske tamnice u kojima gori večni oganj i vlada večna tama. Ova molitva, sjedinjena sa takvim sećanjima, predstavlja nepogrešivo, sjajno i dušekorisno Bogomislije. 5. 118-119
 
BOGOOPŠTENJE
 
• …Ti dolaziš! ja ne vidim način na koji ideš, vidim samo Tvoj dolazak, i to ne telesnim očima. Osećam. He ostavljaš vremena niti daješ načina da se razmisli o tome ko si Ti? Neočekivano se javljaš u duši, Nevidljivi i Nepojmljivi! Javljaš se neopisivo tiho i fino, zajedno sa vlašću i silom Tvorca, zato menjaš čitavog čoveka: menjaš, pretvaraš, presazdavaš, obnavljaš i um i srce i telo!
Ti Silni ulaziš u kuću, svezuješ jakoga i otimaš pokućstvo njegovo, ali ne na pogibiju, nego na spasenje! I kuća i pokućstvo ranije su pripadali Tebi; Ti si ih napravio napravio za Sebe; a oni su se sami predali u žalosno ropstvo otimaču. I sve do sada bili su moji um, duša i telo pod vlašću ljutog vlastelina, delujući pod njegovim uticajem. Ti dolaziš i oni se sada potčinjavaju Tvojoj vlasti, počinjući da deluju pod Tvojim svetim i blaženim uticajem.
Kako da Te predstavim? Šta da kažem braći svojoj o Tebi? Kako da im prenesem ime Stranika koji se sklonio pod krov moje duše, pod krov trošan i razrušen, otvoren pred silovitim vetrovima, kišom i snegom – pogodan samo za neko privremeno sklonište za stoku? Šta si našao u mome srcu, u koje su jedna za drugom dolazile različite grehovne pomisli, ulazeći u njega bez prepreke i nalazeći tu kao u jaslama, ili kao što svinje nalaze u koritu, ukusnu hranu svakojakih strasnih osećanja?
Čini mi se da znam ime svoga Gosta! Ali, s obzirom na moju nečistotu, plašim se da izgovorim to ime. I samo nepobožno izgovaranje tog velikog i svesvetog imena može da donese osudu! Koliko je tek onda strašnije prisustvo Imenovanoga! No, Ti si tu! Tvoja beskrajna dobrota dovela Te je kod prljavog grešnika, kako bi on, poznavši dostojanstvo i naznačenje čoveka, opitno okusio i čulno video da je dobar Gospod(Ps. 33,8), kako bi ostavio puteve bezakonja, ostavio svoje omiljeno blato smradnih strasti i postarao se da pokajanjem stekne čistotu i postane Tvoj hram i obitavalište.
Kako da nazovem Stranika Koji stanuje kod mene, koji obitava u meni? Kako da nazovem čudesnog Gosta koji je došao da me uteši u mome izgnanstvu, da me isceli od neisceljive bolesti, da me izvuče iz mračnog bezdana, da me izvede na travnato polje Gospodnje, da me postavi na staze prave i svete? Onoga Koji je došao da ukloni neprozirnu zavesu što je do sada bila raširena pred mojim očima, skrivajući od mene veličanstvenu večnost i mog Boga? Kako da nazovem Nastavnika koji mi objavljuje učenje o Bogu, učenje novo i ujedno vrlo drevno, učenje Božansko, a ne ljudsko?
Hoću li tog Nastavnika da nazovem svetlošću? Ja svetlost ne vidim, ali On prosvećuje moj um i srce više od svake reči, više od svakog zemaljskog učenja: bez reči, neopisivo brzo, kao kakvim čudesnim dodirom – da tako pokušam da opišem neopisivo – ili delanjem unutar samog uma.
Da ga nazovem ognjem? Ali On ne spaljuje; naprotiv – orošava i prijatno hladi. On je nekakav glas tih i tanak(1. Car. 19,12), ali od Njega kao od ognja beži svaka strast i svaka grehovna pomisao.
On ne izgovara nikakve reči – ne izgovara, ali ipak govori, uči i peva: čudesno, tajanstveno, neopisivo tiho i prefinjeno, menjajući i obnavljajući um i srce koji u bezmolviju u tajnoj odaji srca osluškuju Njega. On nema nikakav lik niti oblik. U Njemu nema ničeg čulnog. On je potpuno nematerijalan, nevidljiv i krajnje prefinjen; iznenada, neočekivano i neopisivo tiho, javlja se u umu i srcu, i postepeno razliva po celoj duši, po čitavom telu, ovladava njima i udaljava iz njih sve grehovno; zaustavlja delovanje ploti i krvi; sjedinjuje razdvojene delove čoveka u jedno; našu prirodu, koja se usled strašnog pada raspala kao krhka posuda, pokazuje kao celu. Ko videći presazdavanje neće prepoznati ruku Sazdatelja, Koji jedini ima vlast da sazdava i presazdava?
Do sada sam govorio samo o delanju, ne imenujući Delatnika. Strašno mi je da ga imenujem. Pogledajte me braćo! Vidite šta se u meni događa! Recite mi vi – šta se to u meni događa? Vi kažite ko to čini?
Osećam prisustvo Stranika u sebi. Odakle je došao i kako se pojavio u meni – ne znam. Pojavivši se, On ostaje nevidljiv i potpuno nedokučiv. Ali prisutan je, jer deluje u meni, jer vlada mnome, ne uništavajući moju slobodnu volju, nego je uvlačeći u Svoju volju neopisivom svetošću te volje.
Nevidljivom rukom On je uzeo moj um, srce, dušu, moje telo. Tek što su osetili tu ruku, oni su oživeli! U njima se pojavio nov osećaj, nov pokret – duhovni osećaj i pokret! Ja do sada nisam poznavao te osećaje i pokrete, nisam čak ni slutio, ni pretpostavljao da postoje. Oni su se pojavili, a pred njihovom pojavom telesni i duševni pokreti i osećaji su se sakrili ili su ostali okovani. Oni su se pojavili kao život, a pređašnje stanje iščezlo je kao smrt.
Od dodira ruke svi delovi moga bića – um, srce i telo – sjedinili su se među sobom, sačinivši nešto celovito i jedinstveno, da bi se potom pogruzili u Boga, prebivajući u Njemu dok god ih ta nevidljiva, nedokučiva i svemoćna ruka drži.
Kakav me tamo osećaj obuzima? Čitavo moje biće biva prožeto dubokim i tajanstvenim ćutanjem, izvan svake misli, izvan svakog maštanja, izvan svake duševne kretnje koju proizvodi krv. Celokupno moje biće praznuje i ujedno dela upravljano Duhom Svetim. To upravljanje ne može se opisati rečima. Živim kao opijen, zaboravljam na sve, hranim se nepoznatom i nepropadljivom hranom; nalazim se izvan svega čulnog, u oblasti nematerijalnog, u oblasti koja je ne samo iznad materije, nego i iznad svake misli, svakog poimanja; ne osećam ni samo svoje telo.
Moje oči gledaju – i ne gledaju, vide – i ne vide; uši slušaju – i ne čuju; svi moji udovi su opijeni i ja se klatim na nogama, pridržavam se da ne bih pao, ili ležim na odru kao bolestan bez bolesti i raslabljen od preizobilja snage. ČašaGospodnja, čaša Duha, napajajuća je kao najjača (Ps. 22,5). Tako provodim dane i nedelje!… A vreme se skraćuje!…
Divno ćutanje obuzima um, srce i dušu, koji su se svom silinom ustremili ka Bogu i, da tako kažem, izgubili se u beskonačnom kretanju ka bezgraničnom. To ćutanje ujedno je i beseda, ali bez reči, bez ikakvog širenja, bez misli i iznad misli. Stranik, Koji sve to čini, ima neobičan glas i reči – izgovaraju se nemo i bez zvuka i čuju na tajanstven način. Da bih prepoznao čudesnog Stranika tražim u Svetom Pismu mesto gde bi se govorilo o takvim delima i nehotice se zaustavljam pred Spasiteljevim rečima: Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkud dolazi i kuda ide: takav je svako ko je rođen od Duha(Jn. 3,8).
Ho, kako nazvati samo to delovanje? Ono umiruje čoveka i sjedinjuje ga sa samim sobom, a potom i sa Bogom; nemoguće je ne prepoznati u tom delovanju uticaj blagodatnog Božijeg mira, koji prevazilazi svaki umi koji će sačuvati srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu(Fil. 4,7) mira koji daje Duh Sveti kada pristupa čoveku i obnavlja ga. Tačno! Od toga um i srce postaju jevanđelski, postaju Hristovi: čovek gleda Jevanđelje napisano u sebi – na tablicama duše, prstom Duha.
.. .Božanski Stranik odlazi i skriva se jednako neprimetno kao što dolazi i što se javlja. Ali On u čitavom mom biću ostavlja miomiris besmrtnosti – nematerijalan, kao i On Sam što je nematerijalan – miomiris duhovni, životni, koji se može osetiti novim čulom koje je On zasadio ili vaskrsao u meni. Oživljavan i hranjen tim miomirisom ja pišem i saopštavam reč života mojoj braći… 2.314-318 (v MOLITVA ISUSOVA BOGOOPŠTENJE)
 
BOGOOSTAVLJENOST
 
• Povremeno, Bog nas prepušta same sebi, kako bismo opitno poznali koliko smo slabi u našoj usamljenosti, i kako bismo se stoga neodstupno držali Boga, Koji Jedini može da bude pobeditelj greha u onima što istinski žele da greh u sebi vide pobeđenim. 1. 379
• Da bi čovek zadobio smirenje, nije mu dovoljno samoukorevanje – kaže Varsanufije Veliki – potrebna su i ljudska poniženja. Protiv smirenja i trpljenja đavo donosi hulu na Samog Boga, Koji je tobože ostavio svoje sluge; ali hula njegova neka siđe na glavu njegovu, posredstvom slavoslovlja, blagodarenja i ispovedanja koje Bogu prinose Njegove sluge, po primeru tri sveta mladića. 6. 834
• Mišljenje da te je čovek ostavio još i može biti na mestu, jer svaki je čovek laža; ali mišljenje da te je ostavio Bog ne samo da je nepravilno, nego je povezano i sa hulom. Zar ne vidimo da se time ne pokazuje nepostojanje Promisla Božijeg, nego samo ograničenost naših pogleda. Usled te ograničenosti pogleda, mi ostavljenošću nazivamo ovo spasonosno obučavanje kroz nevolje koje na nas pušta Božanski Promisao. Trebalo bi da se raduješ zbog nevolja i različitih teškoća koje se puštaju na tebe, jer one su svedočanstvo ne samo priziva nego i tvoje izabranosti od Boga. 6. 380
 
BOGOPOZNANJE
 
• Ko je spoznao da se ljudski rod nalazi u palom stanju, da je zemlja mesto našeg izgnanstva, naša tamnica, gde provedemo kratko vreme pa izlazimo da bismo dobili ili večno blaženstvo ili večnu kaznu, taj je svakako spoznao i to da je jedino utočište čovekovo na zemlji Hristos, Spasitelj izgubljenih. Shodno tome, jedino neprocenjivo blago čovekovo na zemlji je – poznanje Hrista i usvajanje od strane Hrista. Hoće li onaj ko želi da stekne to blago hteti da zadobije i privremene naslade? Naprotiv – izbegavaće ih, čuvajući se da ga ne odvuku. Biće zadovaljan ne samo onim što je neophodno, nego i siromaštvom. A zadovoljan čovek je bogatiji od bogatih!
Braćo, mi smo u ovaj svet stupili nagi; odlazeći iz njega, ostavićemo i naša tela. Zašto da tražimo propadljivo imanje? Zašto da tražimo ono što ćemo svakako morati da ostavimo? Nemojmo gubiti dragoceno vreme na propadljive stvari, kako ne bismo izgubili naše jedino blago – Hrista. Ka Njemu ustremimo i um i srce; budimo zadovoljni svojom hranom i odećom; ne dopustimo sebi neumerene prohteve, da oni malo pomalo ne bi privukli našu ljubav i lišili nas Hrista. 2. 144-145 (e. STRAH BOŽIJI)
 
BOGOSLUŽENJE
(v. MOLITVA CRKVENA)
 
BOGOHULJENJE
(v VERA, GREH, DOGMATI, JERES, JERETICI, JERETIČKA DELA)
 
BOLESTI
 
• Sveta Istina, Reč Božija govori: kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije.Nevolje su posebno udeo našeg vremena, kome nisu dati ni podvig mučeništva, ni podvig monaštva. Naše poprište, poprište hrišćana poslednjih vremena, jesu nevolje, naoko sitne i ništavne. Vaga je kod Boga! Pred Njim, na Njegovoj vagi, svaka nevolja je ništavna, svaka nevolja je laka, koliko god velika bila, jer osenjivanje Njegovom silom i blagodaću može i najveću nevolju da pretvori u najveću nasladu. Tako i mala nevolja pred Njim ima vrednost koja nikako nije manja od velike nevolje. Sve zavisi od Njegove blagodati – a On od čoveka milostivo prima svaku nevolju koja se prihvata sa blagodarnošću, pokorno i uz slavoslovlje.
Tu bolest, koja vas je neočekivano zadesila, putem blagodarenja učinite dobrovoljnom žrtvom i neka je primi Bog kao kadionicu ispunjenu miomirisnim duhovnim tamjanom. Tamjan to je blagodarenje. 6. 379
• Čovek je kao trava – zar mnogo treba da bi bila pokošena? Njegovo zdravlje u trenutku može biti ozbiljno narušeno, pa da mu telo završi ili u grobu, ili u postelji sa mučnom i dugotrajnom bolešću. Jevanđelje nas uči da nikakva nevolja ne može da nas zadesi bez volje Božije – uči nas da blagodarimo Bogu za sve nevolje koje nas neočekivano zadese. Iz bolesničke postelje uznosite blagodarenje Bogu, kao što ga je sa đubrišta uznosio smradnim krastama prekriveni Jov. Blagodarenjem se ublažava okrutnost bolesti. Blagodarenje bolesniku donosi duhovnu utehu. Poučeno i naslađeno blagodarenjem, srce se obnavlja silom žive vere. Iznenada ozaren svetlošću vere, um počinje da sazercava čudesni Promisao Božiji koji neprestano bdi nad čitavom tvorevinom. Takvo sazercanje dovodi čoveka u stanje duhovnog zanosa: duša počinje obilno da blagodari i slavoslovi Boga, počinje da hvali Njegov sveti promisao i da se predaje Njegovoj volji. Bolesnički odar, koji se orošava suzama pokajanja i radosti u Bogu, često biva mesto Bogopoznanja i samopoznanja. Stradanja tela često bivaju uzrok duhovnih naslada. Za vreme bolesti sebe najpre treba prinuditi na blagodarenje Bogu, a kada duša oseti sladost i mir koje donosi blagodarenje, ona će i sama da požuri u blagodarenje kao u kakvo pristanište. Duša tamo hita da bi se sklonila od teških talasa roptanja, malodušnosti i tuge.
Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije.Onome koga zavoli, Gospod šalje nevolje; one umrtvljuju srce izabranika Božijeg za svet i uče ga da živi u blizini Boga. U svim nevoljama, pa i u bolestima, sledeći lekovi donose korist i utehu za dušu: predanost volji Božijoj, blagodarenje Bogu, prekorevanje sebe i svest o tome da se zaslužuje Božija kazna, sećanje na svete koji su put zemaljskog života prošli kroz neprestana i ljuta stradanja, i na to da su nevolje – čaša koju pruža Hristos. Ko se ne pričesti iz te čaše, taj nije dostojan da nasledi večno blaženstvo. 6. 432 433
• Gospod Bog neka te pomene milošću Svojom. Bolešljivošću se nadoknađuju podvizi. Bolest je gotovo spasenje, onda kada se bolesnik čuva rđavih reči, pomisli i maštanja, kada se predaje volji Božijoj i kada blagodari za bolest koja ga udaljava od sveta, što on po sopstvenoj volji ne bi učinio. 6.521
• Sasvim opravdano i bogougodno razmišljaš kad kažeš da su ti bolest i teskobe koje su sa njom povezane poslate od Boga radi čuvanja od grehova i grehovnih sablazni, kojih je svet danas pun. No, izabrani se i danas spasavaju. Pečat izabranosti su patnje. Onome koga prima i blisko usvaja Sebi, Gospod šalje patnje, a onoga koga hoće da proslavi, podvrgava mnogim i različitim nevoljama, kako bi duša, potrešena nevoljama, opazila i ugledala Boga i Njegov Promisao. Veoma je korisno predavati se u patnjama volji Božijoj i blagodariti Bogu za poslanu nevolju. Za ljude koji pate korisno je da čitaju žitije velikomučenika Jevstatija Plakide (Žitija svetih za 20. septembar). 6. 521-522
• Onaj ko se nalazi u stanju bolesti, nalik je na okovanoga u teške okove i spolja i iznutra. Ali to stanje šalje se ili dopušta od Boga, Koji bije svakoga koga prima.Iz tog razloga bolest se ubraja u one podvige kojima zadobijamo spasenje. Potrebno je da svaki podvig bude pravilno obavljen. Čovek se podvizava pravilno u svojoj bolesti onda kada blagodari Bogu za nju. Bolest praćenu blagodarenjem i slavoslovljem Bogu, zbog Njegovog očinskog kažnjavanja koje usmerava ka večnom blaženstvu, Sveti Oci stavljaju odmah uz dva najveća monaška podviga bezmolvije i poslušanje. 6. 527-528
• Bolesni ste. Iz iskustva znam kako je to teško stanje. Telo gubi snagu i svoje uobičajene sposobnosti, a ujedno oduzimaju se sile i sposobnosti duše. Nervno rastrojstvo prenosi se na dušu, jer duša je povezana sa telom u najtešnjem i nedokučivom savezu, usled koga duša i telo ne mogu da ne utiču jedno na drugo. Šaljem vam duhovni recept i savetujem da predloženi lek upotrebljavate nekoliko puta dnevno, naročito u trenucima pojačanih stradanja – i duševnih i telesnih. He oklevajte da upotrebite silu i isceljujuću moć koji su skriveni u ovom naizgled sasvim skromnom leku.
Usamite se, i polako, tako da samo vi čujete, zaključavajući um u reči (savet svetog Jovana Lestvičnika), proiznosite sledeće: „Slava Tebi, Bože naš, za patnju koju si mi poslao; primam ono što sam svojim delima zaslužio; pomeni me u Carstvu Tvome“. Pošto se suština ovog vežbanja sastoji u usredsređenoj pažnji, telu treba omogućiti spokojan položaj, kako njegovi pokreti, i kretanje krvi do koga usled njih dolazi, ne bi smetali umu da se usredsredi. Najbolji položaj je ležati na krevetu. I u Jevanđelju je rečeno da je bolesnik u tom položaju bio pokazan Gospodu i da je dobio milost od Njega. Sa istim ciljem – radi što lakšeg postizanja pažnje – zapoveđeno je da se um zaključa u reči molitve i da molitvu treba izgovarati sasvim polako. Kad molitvu izgovorite jednom, napravite mali predah. Po tom je opet izgovorite i opet predahnite. Nastavite da se tako moli te 5 ili 10 minuta, dok ne osetite da je vaša duša umirena i utešena. Videćete: posle tri molitve izgovorene na taj način počećete da osećate kako mir ulazi u vašu dušu i uništava uznemirenost i nedoumice koje je rastrzavaju. Razlog za ovo je jasan: blagodat i sila Božija kriju se u slavoslovlju Boga, a ne u krasnorečivosti i mnogo-rečitosti. Slavoslovlje i blagodarenje su dela koja su nam predata od samog Gospoda, a nikako – ljudski izum. Apostol u ime Božije zapoveda to delanje (1.Sol. 5,18).
Dobrovoljno se predajmo volji Božijoj, jer hteli ne hteli nalazimo se i nalazićemo se u rukama Božijim, mada nam je za neko vreme data sloboda u delanju, kako bi se pokazala naša dobra volja i svedočanstvo srca. 6. 528 529
• Demoni su takođe u stanju da ljudima donesu bolest i smrt. I satana udari Jova zlim prištem od pete go temena. On bi pravednika koga je toliko mrzeo i ubio, da mu Bog to nije zabranio (Jov. 2,7,6). Sam Spasitelj je za zgrčenu ženu posvedočio da ju je svezao satana(Lk.13,16). Demon Asmodej je ubio sedmoricu muževa za koje je redom bila udavana Sara, kći Raguilova (Tov. 3,8). 3. 226
Kroz mnoge nevolje ne malobrojne, obratite pažnju, nego mnoge i različite – valja nam ući u Carstvo Božije. Tako je odredila Reč Božija. Ta svesveta reč nam je zapovedila da se ne bojimo nevolja, jer se one na nas puštaju po Promislu Božijem, a Promisao Božiji, koji ih pušta na nas jer je to nama suštinski neophodno i korisno, neumorno bdi nad nama i čuva nas. Tako lekar bolesniku za iscelenje daje gorke, odvratne i mučne lekove i istovremeno ga brižno pazi. Verujte u to i spokojno podnosite svoju bolest blagodareći Bogu za nju. 6. 531 (v.NEVOLJE)
 
BOLESTI – Iscelenje
 
• Način na koji duhovni razum gleda na telesne bolesti i na njihova čudesna iscelenja, potpuno je drugačiji od načina na koji ih po smatra telesno mudrovanje. Telesno mudrovanje bolesti smatra za nesreću, a njihovo iscelenje, posebno čudesno, za najveću sreću, ne mareći mnogo za to da li je iscelenje praćeno korišću za dušu ili štetom po nju. Duhovni pak razum i u bolestima koje se šalju Promislom Božijim i u njihovim iscelenjima, koja daruje Božanska blagodat, vidi milost Božiju prema čoveku. Ozaren svetlošću Reči Božije duhovni razum uči Bogougodnom i spasonosnom ponašanju u oba slučaja. On uči da je dopušteno tražiti i moliti od Boga iscelenje bolesti, uz tvrdu nameru da se povraćeno zdravlje i snaga upotrebe za služenje Bogu, a nikako ne za služenje sujeti i grehu. U suprotnom, čudesno iscelenje će bolesniku poslužiti samo na osudu i navući će na njega još veću kaznu u vremenu i u večnosti. Ovo svedoči Gospod, Koji je iscelio raslabljenog i rekao mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gope ne dogodu (Jn. 5,14). Čovek je slab i lako se okreće ka grehu. Ako su i neki sveti, koji su imali blagodatni dar iscelenja i obilovali duhovnim rasuđivanjem, bili podvrgnuti iskušenju greha i pali, onda tim pre dar Božiji mogu da zloupotrebe telesni ljudi, koji nemaju jasna shvatanja o duhovnim predmetima. I mnogi su ga zloupotrebili! Dobivši na čudesan način iscelenje od bolesti, oni nisu obratili pažnju na dobročinstvo Božije i na svoju obavezu da budu blagodarni za to dobročinstvo, nego su počeli da vode grešan život i okrenuli dar Božiji sebi na štetu, otuđili se od Boga i izgubili spasenje. Iz tog razloga čudesna iscelenja događaju se retko, mada ih telesno mudrovanje veoma ceni i veoma bi ih želelo. Ištete u ne primate– kaže apostol – jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jak. 4,3).
Duhovni razum uči da se bolesti i druge nevolje koje Bog šalje ljudima daju po naročitom milosrđu Božijem, kao gorki isceljujući lekovi bolesnicima i da pomažu našem spasenju i našoj večnoj koristi mnogo sigurnije nego čudesna iscelenja. Često, veoma često, bolest biva veće dobročinstvo nego iscelenje, da je do njega došlo. Bolest biva tako važno dobročinstvo, da bi njeno oduzimanje kroz iscelenje bilo oduzimanje najvećeg dobra, neuporedivog sa onim prolaznim dobrom koje pruža iscelenje telesne bolesti. Siromašni i bolesni Lazar koji se spominje u Jevanđelju, nije bio isceljen od svoje teške bolesti niti izbavljen od siromaštva, i skončao je u tom položaju u kome se tako dugo mučio, ali su ga zbog njegovog trpljenja Anđeli uzneli u naručje Avraamovo (Lk. 16,22). Čitavo Sveto Pismo svedoči da Bog šalje različite nevolje, među njima i telesne bolesti, onim ljudima koje je zavoleo (Jevr. 12,6). Sveto Pismo tvrdi da su svi sveti Božiji bez izuzetka lutajući zemljom prešli uzak i trnovit put, ispunjen svakojakim nevoljama i oskudicom. Polazeći od takvog shvatanja nevolja, istinski služitelji Božiji su se prema nevoljama koje bi ih zadesile odnosili sa najuzvišenijom razboritošću i smirenošću. Kakva god nevolja bila u pitanju, oni su je dočekivali kao nešto što im pripada, verujući iz sve duše da nevolja ne bi došla da je nije dopustio pravedni i sveblagi Bog shodno čovekovim potrebama. Prvo njihovo delo po dolasku nevolje bila je spoznaja da je zaslužuju. Uzrok nevolje uvek su tražili i nalazili u sebi. Potom, ako bi videli da im je nevolja smetnja za Bogougađanje, obraćali bi se molitvom Bogu da ih od nevolje izbavi, ostavljajući ispunjenje ili neispunjenje moljenja volji Božijoj i nikako ne smatrajući za ispravan svoj doživljaj nevolje. On i ne može da bude potpuno ispravan: sud ograničenog, makar i svetog čoveka, ne obuhvata i ne uzima u obzir sve uzroke nevolje, onako kako ih obuhvata i uzima u obzir svevideće oko Božije, koje dopušta nevolje na sluge i ljubljene svoje. Sveti apostol Pavle se tri puta obraćao Bogu sa molitvom da anđeo satanin, koji je ometao apostola u propovedanju hrišćanstva, bude uklonjen. Pavlova molitva nije bila uslišena: sud Božiji o tom predmetu bio je drugačiji nego sud bogonadahnutog Apostola (2. Kor. 12,7 10).
Predavanje sebe volji Božijoj, i iskrena i pobožna želja da se ta volja ispuni na nama, predstavlja neophodnu i prirodnu posledicu istinskog duhovnog rasuđivanja. Sveti monasi kada bi bili podvrgnuti bolestima, primali su ih kao najveće dobročinstvo Božije, trudeći se da prebivaju u slavoslovlju i blagodarenju Bogu, i nisu tražili iscelenje, mada se čudesna iscelenja ponajviše i savršavaju među svetim inockma. Oni su želeli da strpljivo i smireno podnose ono što je po dopuštenju Božijem, verujući i ispovedajući da je to za dušu korisnije od svakog dobrovoljno izabranog podviga. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: „Tri monaška delanja ravna su po svome dostojanstvu: kad neko pravilno bezmolvstvuje, kad je neko bolestan i blagodari Bogu, kad neko obavlja poslušanje sa čistom mišlju“. U egipatskom Skitu gde su se podvizavali najveći sveti monasi živeo je prepodobni Venijamin. Zbog njegovog vrlinskog života Bog mu je darovao obilan dar iscelenja bolesti. Imajući taj dar, on se i sam razboleo od teške i dugotrajne vodene bolesti. Veoma je otekao. Bili su prinuđeni da ga premeste iz njegove kelije u drugu, prostraniju, i da zbog toga skinu vrata njegove kelije zajedno sa dovratkom. U drugoj prostoriji napravili su mu posebno sedište, pošto nije mogao da leži. Iako se sam nalazio u takvom položaju, prepodobni je nastavio da isceljuje druge, a onima koji bi vi deli njegova stradanja, pa bi saosećali sa njim savetovao je da se mole za njegovu dušu, a za telo da ne brinu. „Kad mi je telo zdravo – govorio je – onda nemam neke naročite koristi od njega. Sada pak kada sam bolestan ono mi ne nanosi nikakvu štetu“.
Avva Petar je pričao da je jednom posetio prepodobnog Isaiju Otšelnika i zatekao ga kako strada od teške bolesti, pa mu je izrazio svoje saosećanje, na šta mu je prepodobni odgovorio: „Toliko izmučen bolešću, ja jedva uspevam da zadržim u sećanju grozno vreme (smrti i suda Božijeg). Kad bi moje telo bilo zdravo, sećanje na to vreme bilo bi mi potpuno strano. Kad je telo zdravo, tada se u njemu lakše podstiču dela neprijateljska prema Bogu. Patnje nam pomažu da čuvamo zapovesti Božije“. U bolestima i drugim nevoljama koje bi ih zadesile, sveti oci su se trudili, kao prvo, da pokažu trpljenje koliko je to bilo do njih: pribegavali su samoukorevanju i samoosuđivanju, pritiskajući njima svoje srce i primoravajući ga na trpljenje; sećali su se smrti, suda Božijeg i večnih muka pred kojima blede zemaljske patnje; misao su uznosili ka Promislu Božijem podsećajući se na obećanje Sina Božijeg da će neodstupno prebivati sa vernima i čuvati ih, čime su svoje srce podsticali na spokojstvo i hrabrost; oni su primoravali sebe da slavoslove Boga i blagodare My za nevolje, primoravali su sebe na zadobijanje svesti o sopstvenoj grešnosti koja, po pravednosti suda Božijeg, upravo zbog dobrote Božije, zahteva kaznu i urazumljenje. Uz sopstveni što je moguće veći trud oko zadobijanja trpljenja, oni su češće uznosili plamene molitve Bogu da im daruje i duhovni dar – blagodatno trpljenje, koje je neodvojivo od drugog duhovnog dara blagodatnog smirenja, a oba zajedno služe kao siguran zalog spasenja i večnog blaženstva. Veliki oci shimnici nisu davali iscelenje svojim učenicima koji bi se po dopuštenju ili po Promislu Božijem razboleli, mada su to lako mogli da učine, jer nisu želeli da ih liše duhovnog napredovanja koje bolest svakako mora da donese, ukoliko se podnosi u skladu sa duhovnim predanjem Crkve.
Iguman Naskog manastira, prepodobni Serid, učenik Velikog Varsanufija koji je i sam molitveno tihovao u tom manastiru, dugo je bio bolestan. Neki od starije bratije zamolili su Varsanufija da isceli igumana. Sveti Varsanufije je odgovorio: „Za zdravlje moga sina mogli bi da se pomole Bogu neki ovde prisutni sveti, kako ne bi bio bolestan ni dana – i to bi se ispunilo; ali on tada ne bi dobio plodove trpljenja. Ova bolest je njemu veoma korisna zbog trpljenja i blagodarenja“. Objašnjavajući neophodnost patnji za podvižnika Hristovog, sveti Isak Sirijski kaže: „Iskušenje je od koristi svakom čoveku. Ako je ono čak i Pavlu od koristi, onda – neka se svaka usta zatvore, i sav svet neka bude kriv Bogu(Rim. 3,19)“. Podvižnici se podvrgavaju iskušenju zato da bi umnožili svoje bogatstvo: uspavani da bi se probudili, svoji – da bi bili još bolje usvojeni. Neukom sinu ne daje se da upravlja očevim bogatstvom, jer on tim bogatstvom ne bi umeo korisno da raspolaže. Zbog toga Bog najpre iskušava i iscrpljuje, a potom daje dar. Slava Vladiki, Koji nam preko gorkih lekova pruža naslađivanje zdravljem. Nema čoveka koji se nije namučio tokom školovanja. Nema čoveka kome se nije učinilo gorkim to vreme kada se napajao da bi stekao duhovno snagu. I to da pretrpimo nije naše. Kako bi sasud od blata mogao da drži bistru vodu da prethodno nije bio ojačan Božanskim ognjem? Ako u pobožnosti neprestano budemo želeli trpljenje i sa smirenjem ga budemo tražili od Boga, dobićemo sve u Hristu Isusu, Gospodu našem. 4. 321-325
 
BORBA DUHOVNA
 
• U naše vreme borbe nisu toliko žestoke, koliko su delikatne. Napadač je postao neobično vešt, kao kakav homeopata, i pošto vidi da su čiode i igle takođe smrtonosne kada se umešno koriste, a pri tome ne prave buku jer su neprimetne, on je ostavio po strani mačeve i koplja koji su proizveli mučenike. I mada težina današnje borbe za većinu ljudi ostaje nevidljiva, ona je ipak jasna Premudrom Bogu, Koji je po Svojoj velikoj blagosti i današnjim pobednicima pripremio vence. 6. 830
• U borbama treba pobeđivati tamo gde do njih dođe, a ne napuštati mesto borbe, jer se usled toga napadi samo pojačavaju. 6. 217
• Na borbe treba gledati što hladnokrvnije, kao da se događaju nekom drugom, a ne tebi. Pogled na svoje borbe postaje takav onda kada čovek brigu o sebi poveri Bogu. Hladnokrvnost je pohvalna i kod vojskovođa: ona im omogućava da za vreme bitke postupaju na potreban način; upravo zato hladnokrvnost je neophodna i umu koji se bavi nevidljivom borbom.
Stanje borbe je neophodno: ono umu pruža dragoceno iskustvo i dovodi ga do istinskog i dubokog pokajanja. 6. 828
• Bolje je ne videti borbu, usled nepažnje prema njoj i pažnje prema molitvi, nego, ostavljajući pažnju prema molitvi i molitvu, upuštati se u rasuđivanje o borbi koje prevazilazi naše mogućnosti, jer od tog umišljenog rasuđivanja dospevamo do gordosti koja nerazdvojno prati lično mišljenje. Dovoljno ti je da budeš ubeđen da je pali čovek skrovište svih grehova; jedni se grehovi pokazuju na delu, drugi žive nekako pritajeno i na taj način dovode podvižnika u zabludu da ne postoje. Budi pred Bogom kao da si ceo jedna rana i moli za iscelenje i spasenje, ne obraćajući mnogo pažnje na napade i ne čudeći se njihovoj pojavi, kao da je to nešto neobično. 6. 832
• Prepodobni Pimen Veliki je pričao o prepodobnom Jovanu Kolovu, ocu ispunjenom blagodaću Duha Svetoga, da je umolio Boga i da je u njemu prestala borba koju proizvode slabosti pale prirode ili strasti. On je pošao nekom starcu uznapredovalom u duhovnom rasuđivanju i saopštio mu to govoreći: „Vidim sebe u nenarušivom spokojstvu, bez ikakve borbe“. Mudri starac je Jovanu odgovorio: „Pođi i umoli Boga da ti se vrate borbe, jer usled borbe duša napreduje, a kada borba dođe, nemoj da se moliš da bude oduzeta, nego da ti Gospod da trpljenje u njoj“. 5. 359-360
 
BRIGE
 
• Kako je čudna i čudovišna težnja za zemaljskim uspehom! Za tim uspehom se izbezumljeno juri. Čim se nađe, on odmah izgubi vrednost i traganje započinje sa novom snagom. Ta se težnja ni sa čim sadašnjim ne zadovoljava: ona živi samo u budućnosti, žudi samo za onim što nema. Predmeti želje mame srce tražitelja maštom i nadom da će biti zadovoljeno: obmanut i stalno obmanjivan, on sve vreme zemaljskog života juri za tim predmetima, dok ga ne zadesi iznenadna smrt. Kako i čime objasniti to traganje koje je nalik kakvom nečovečnom izdajniku i vlada svima, zavodi sve? U naše duše zasađena je težnja ka beskonačnim dobrima. Ali mi smo pali, i srce oslabljeno padom u vremenu i na zemlji traži ono što postoji u večnosti i na nebu. 1. 86-87
• Rasejani život, ispunjen svakodnevnim brigama, jednako kao i prejedanje i pijančenje, čini da čovek oteža (Lk. 21,34). Takav čovek prilepljen je za zemlju i zauzet samo prolaznim i sujetnim; služenje Bogu za rasejanog čoveka postaje sporedna stvar; i sama pomisao na to njemu je surova, mračna i neizdržljivo teška. 1. 373
• Kućni i domaći poslovi veoma su korisni: udaljavaju od dokonosti i olakšavaju umu njegovu nevidljivu borbu. Borba bez takvih poslova uzvodi u silni podvig, koji je dozvoljen samo onome ko je na taj podvig prinuđen okolnostima, ili ga je Bog tu doveo. Razboritost zahteva da se ne stupa u borbu koja prevazilazi snage, naprotiv, treba je olakšati. 6. 353-354
• Sa verom se predaj volji Božijoj, ne odbacujući delatnu brigu o sebi, nego umišljenu. Kada dođu takve brige, mnogo je bolje obraćati se Bogu molitvom za sebe, nego se pouzdati u pravljenje različitih planova koji su uvek neostvarivi. 6. 523 (v. DELA, DELANJE)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *