NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
Č
 
ČAMOTINJA
ČISTOTA
ČITANJE
ČITANJE PSALTIRA
ČITANJE SVETIH OTACA
ČITANJE SVETOG PISMA
ČOVEK
Čovekovo naznačenje
ČOVEKOUGAĐANJE
ČUVANJE UMA
ČUVSTVA
ČUDESA
 


 
ČAMOTINJA
(v TUGA)
 
ČISTOTA
(v BLUDNA STRAST, DOBRODETELJI, MONAŠKI ZAVETI)
 
ČITANJE
 
• Duhovne knjige treba čitati pomalo, da se um ne bi prezasitio. Sa umom se događa isto što i sa želucem, koji, kada se prezasiti, odvraća se i od najbolje hrane. 6. 685
• Kao primer za to koliko pokvareno duševno oko štetno deluje na naše spasenje, navešćemo sledeće, što smo na opitu videli: neki su se načitali romana, po njima su udesili svoj um i srce; kasnije, poraženi bilo kakvim neugodnim preokretom u životu, ili po sopstvenom unutrašnjem probuđenom nagovoru, ili čak na pod sticaj milosti Božije, ti ljudi su poželeli da vode blagočestiv život. Tada se pokazala sva pogibeljnost raspoloženja koje su stekli prethodnim čitanjem. Naviknutost na naslađivanje sladostrašćem, stalno ih je odvlačila od pokajnih osećanja i vodila u nasladu sladostrašćem, toliko omraženu pred Bogom, koja čovekovu dušu čini nepristupačnom za Duha Svetog, a lako pristupačnim obitavalištem za satanu. Naročito jasno to se primećuje kod ženskog pola. One žene koje su čitale mnogo romana, a potom su se posvetile pobožnom životu, ili čak podvižništvu, uglavnom hoće da njihov novi život takođe bude roman; one hoće da po raspoloženju svoje duše budu – ljubavnice! Hoće, jer ih njihova volja, povređena nepravilnom upotrebom, nasilno vuče ka usvojenom sladostrašću, dok um, oslabljen, pomračen, razvraćen, porobljen mislima stečenim kroz čitanje, nema ni snage ni sposobnosti da rukovodi voljom i da je uzdržava od nepravilnog stremljenja. Oni koji su se nasitili čitanjem romana veoma su skloni samoobmani i demonskoj prelesti, jer su stekli ukus za naslađivanje sladostrašćem, koje može da deluje ne samo na grub način, nego i na najfiniji, neprimetan za čoveka koji još nije sa sebe zbacio jaram strasti. Jedan monah je tokom svog svetskog života, ne znajući koliko je zdravog rasuđivanja i opreznosti potrebno prilikom podvrgavanja duše utiscima koji ostaju da žive u njoj, iz puste radoznalosti pročitao neka dela sastavlje na protiv hrišćanske vere. Kada je stupio u manastir i kada je uzeo na sebe razumni monaški podvig, prihvaćeni utisci počeli su da pokazuju svoje prisustvo u duši kroz pomisli sumnje, nedoumice i hule, dokazujući time da je duševno oko zaprljano opštenjem sa mislima iz oblasti satanine. 5. 362-363 (v. KNJIGE)
 
ČITANJE PSALTIRA
 
• (Psaltir) Čitaj jednostavno, bez žurbe, ne tražeći tajanstveno značenje i ne povodeći se za njim ako se pojavi pred tobom. 6. 824 (v. PSALMOPOJANJE, PSALTIR)
 
ČITANJE SVETIH OTACA
 
• Hrišćanin koji živi u svetu ne treba da čita Svete Oce koji su pisali za monahe. Kakva je korist od čitanja o dobrodeteljima koje se ne mogu ispuniti na delu? He može biti nikakve koristi, nego samo šteta, koja se sastoji u tome što se u čoveku probudi maštanje o duhovnom stanju koje njemu nikako ne priliči. Ovo maštanje će ponekad da lažno naslađuje uobrazilju umišljenim dobrodeteljima, a ponekad će navoditi na dušu uninije i očajanje, kada vidimo da te dobrodetelji ne možemo da ispunimo, i svagda će nas odvlačiti od dobrih dela koja nam zapravo dolikuju, te će na taj način činiti naš život pustim i besplodnim. Hrišćanin, čiji je udeo da život provodi i okonča u svetu, treba da čita Svete Oce koji su pisali za sve hrišćane uopšte. 6. 375-376
• Ako knjiga daje savete o bezmolviju i pokazuje obilje duhovnih plodova, koji se sabiraju u dubokoj pustinji, kod početnika će se obavezno pojaviti najsilnija želja da se udalji u usamljenost pustinje. Ako knjiga govori o bezuslovnom poslušanju pod rukovodstvom duhonosnog oca, onda će se kod početnika neizostavno pojaviti želja za najstrožim životom u potpunoj pokornosti starcu. Bog našem vremenu nije dao ni jedan ni drugi način života. Ali knjige Svetih Otaca koje su o tome napisane, na početnika mogu da utiču tako silno, da se on, po svome neiskustvu i neznanju, lako odluči da ostavi mesto gde živi i na kome ima sve uslove da se spase i da duhovno napreduje kroz ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, radi neostvarivog sna o savršenom životu koji se živopisno i zavodljivo izobrazio u njegovoj mašti. 5. 53
• Beseda i društvo bližnjih snažno deluje na čoveka. Beseda i poznanstvo sa učenim čovekom donosi mnoga znanja, sa pesnikom mnogo uzvišenih misli i osećanja, sa putnikom mnoga svedočanstva o drugim zemljama i običajima njihovih naroda. Očigledno je da beseda i poznanstvo sa svetim donosi svetost. S prepodobnim (= svetim) bićeš prepodoban (=svet, i sa čovekom nevinim bićeš nevin, i sa izabranim bićeš izabran (Ps. 17,26-27).
Od sada, tokom kratkog zemaljskog života koji Sveto Pismo nije čak ni nazvalo životom nego stranstvovanjem, traži poznanstvo sa svetima. Želiš li da na Nebu pripadaš njihovom društvu, želiš li da učestvuješ u njihovom blaženstvu? Od sada stupi u opštenje sa njima. Kad izađeš iz doma tela oni će da te prime kod sebe, kao svog poznanika, kao svog prijatelja (Lk. 16,9).
Nema bližeg poznanstva i nema tešnje veze, od veze u jedinstvu misli i osećanja, od veze sa jedinstvenim ciljem (1. Kor. 1,10). Gde je jednomislije, tamo je svakako i jednodušnost, tamo je svakako i jedan cilj, i jednak uspeh u postizanju cilja.
Usvoji sebi misli i duh Svetih Otaca kroz čitanje njihovih dela. Sveti oci su dostigli cilj – spasenje. I ti ćeš, po prirodnom toku stvari, dostići taj cilj. Kao jednomišljenik i jednodušan sa Svetim Ocima, ti ćeš se spasiti.
Nebo je primilo Svete Oce u svoja blažena nedra. Time je ono posvedočilo da su mu ugodne misli, osećanja i dela Svetih Otaca. Sveti Oci su svoje misli, svoje srce i način svoga delovanja izložili u svojim delima. Dakle: dela Svetih Otaca predstavljaju tačno rukovodstvo ka Nebu, posvedočeno od strane samog Neba!
Sva dela Svetih Otaca sastavljena su na nagovor ili pod uticajem Duha Svetoga. Čudesna je njihova saglasnost, čudesno pomazanje! Onaj ko se njima rukovodi bez ikakve sumnje za rukovoditelja ima Duha Svetog.
Sve zemaljske vode stiču se u okean, i možda okean služi kao početak svih zemaljskih voda. Sva dela otaca sjedinjuju se u Jevanđelje; sva imaju za cilj da nas nauče tačnom ispunjavanju zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista; svima njima je početak i kraj sveto Jevanđelje.
Sveti Oci uče kako treba da se pristupa Jevanđelju, kako ga treba čitati, kako ga pravilno shvatati, šta pogoduje, a šta predstavlja prepreku njegovom ispravnom razumevanju. Zato se u početku više prihvati čitanja Svetih Otaca. A kada te oni nauče kako da čitaš Jevanđelje tada već pretežno čitaj Jevanđelje.
Nemoj da misliš da ti je dovoljno da čitaš samo Jevanđelje, bez čitanja Svetih Otaca! To je gorda i opasna misao. Bolje pusti da te Sveti Oci dovedu do Jevanđelja, kao svoje ljubljeno dete koje je posredstvom njihovih dela dobilo svoje osnovno vaspitanje i obrazovanje.
Mnogi su ipak bezumno i gordo odbacili Svete Oce, pristupivši neposredno Jevanđelju, sa slepom drskošću, sa nečistim umom i srcem, te su tako pali u pogubnu zabludu. Njih je Jevanđelje odbacilo: ono k sebi pušta samo smirene.
Čitanje otačkih dela je roditelj i car svih dobrodetelji. Čitajući otačka dela učimo se istinskom razumevanju Svetog Pisma, pravoj veri, životu po jevanđelskim zapovestima, jednom rečju spasenju i hrišćanskom savršenstvu.
Zbog smanjenja broja duhonosnih nastavnika, čitanje otačkih dela postalo je glavno rukovodstvo za one koji žele da se spasu i da čak dostignu hrišćansko savršenstvo.
Knjige Svetih Otaca, po rečima jednoga od njih, nalik su ogledalu: ogledajući se u njima pažljivo i često duša može da uvidi svoje nedostatke.
Opet te knjige su nalik bogatoj zbirci lekarstava: u njoj duša može da potraži spasonosni lek za svaku svoju bolest.
Sveti Epifanije Kiparski je govorio: „Samo pogled na sveštene knjige podstiče na blagočestiv život“.
Čitanje Svetih Otaca treba da bude brižljivo, pažljivo i postojano: naš nevidljivi neprijatelj, koji mrzi glas utvrđivanja (Priče. 11,15), posebno mrzi kada taj glas dolazi od Svetih Otaca. Taj glas razobličuje podvale našeg neprijatelja, njegovo lukavstvo, otkriva njegove zamke, način njegovog delovanja, stoga se neprijatelj protiv čitanja otačkih dela naoružava različitim gordim i hulnim pomislima, trudeći se da podvižnika gurne u sujetne brige; da bi ga odvojio od spasonosnog čitanja, on ga napada uninijem, čamotinjom i zaboravnošću. Na osnovu te borbe protiv čitanja Svetih
Otaca mi treba da zaključimo koliko je za nas spasonosno oružje koje đavo toliko mrzi. đavo se silno trudi da nam to oružje izbije iz ruku.
Neka svako sebi izabere otačku literaturu koja odgovara njegovom načinu života. Otšelnik neka čita oce koji su pisali o bezmolviju; monah koji živi u opštežiću oce koji su napisali pouke za monaška opštežića; hrišćanin koji živi u svetu Svete Oce koji su svoje pouke napisali za sve hrišćane uopšte. Neka svako, u kome god zvanju se nalazio, crpi obilje pouka iz dela Svetih Otaca.
Neophodno je svakako da literatura odgovara načinu života. Inače ćeš se ispuniti mislima, možda i svetim, ali na delu neostvarivim, koje podstiču besplodnu delatnost, samo u oblasti mašte i želja; dela pobožnosti koja odgovaraju tvome načinu života, iskliznuće ti iz ruku. He samo da ćeš postati besplodni maštalac – tvoje misli, koje će se nalaziti u neprestanoj protivrečnosti sa krugom tvojih dela, stalno će u tvome srcu rađati nemir, a u ponašanju nepostojanost, što će biti teško i štetno kako za tebe, tako i za tvoje bližnje. Kod nepravilnog čitanja Svetog Pisma i Svetih Otaca, lako se može skrenuti sa spasonosnog puta u neprohodne čestare i duboke provalije, što se dogodilo mnogima. 1. 410-412 (v. KNJIGE, MOLITVA ISUSOVA – Čitanje otačkih dela)
 
ČITANJE SVETOG PISMA
 
• Znaj: Božanstveno Pismo, kada se nepravilno shvata i tumači, može da pogubi dušu. To je rekao sveti apostol Petar o Poslanicama svetog apostola Pavla, proširujući tu konstataciju i na ostale knjige Svetog Pisma (2. Pet. 3,16), što naročito treba da se odnosi na Stari Zavet, koji je pun praslika, senki, a zatim i sveštenog primraka. Oprezno se treba ophoditi sa dvoseklim mačem Svetim Pismom. Sveti Oci monasima početnicima savetuju da se više bave čitanjem delatnih otačkih knjiga, u kojima su detaljno objašnjeni monaški podvizi i pokazan put ka pravilnom razumevanju Svetog Pisma, nego čitanjem samog Svetog Pisma. I ti sledi taj sveti i spasonosni savet otaca. 6. 299
• Prema Svetom Pismu se odnosi pobožno, kako dolikuje istinskom sinu istinske Crkve; imaj potrebno poverenje i poštovanje prema otačkim delima. Isti Onaj Duh Božiji, Koji je delovao u prorocima i apostolima delovao je i u svetim učiteljima i pastirima Crkve; svedok toga dogmata je sveti apostol: Postavi Bog veli on u Crkvi prvo apostole, gpygo proroke, treće učitelje (1. Kor. 12,28).
Shodno rečima apostola, rečima Svetog Pisma i uputstvu Crkve – prvo mesto u vašoj blagočestivoj literaturi treba da zauzimaju dela apostola. Među delima apostola prvo mesto zauzima Jevanđelje. Da biste Novi Zavet pravilno shvatili, čitajte svete učitelje Crkve, čitajte i Psaltir, i druge knjige Starog Zaveta. Očišćujte sebe jevanđelskim zapovestima i blagočestivim podvizima. Shodno čistoti duše, njoj se javlja Bog, otkriva joj se Reč Božija, za telesne oči prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reči. 6. 447
• Čitanje Otkrivenja privodi k strahu Božijem; uzdržite se od tumačenja te tajanstvene knjige… 6. 534
• Nikako sebi ne dozvoljavajte da Jevanđelje i druge sveštene knjige čitate površno i brzo: čitajte ih bez žurbe i sa pažnjom. Prilikom čitanja pazite na umerenost. Umerenost podstiče stalnu želju za čitanjem, dok prezasićenost čitanjem dovodi do odbojnosti prema njemu. 6. 526 (v ČITANJE SVETIH OTACA, PSALTIR)
 
ČOVEK
 
• Čoveče! Shvati svoje dostojanstvo.
Pogledaj šume i njive, široke reke, bezgranična mora, visoke gore, raskošno drveće, sve zveri i stoku po zemlji, ribe i druga bića koja lutaju morskim dubinama, pogledaj zvezde, mesec, sunce, nebo: sve je to za tebe, sve je to namenjeno da služi tebi.
Osim nama vidljivog sveta, postoji još i svet nevidljiv telesnim očima, koji neuporedivo prevazilazi vidljivi. I nevidljivi svet je za čoveka.
Kakvo poštovanje je Gospod ukazao (onome koga je stvorio) po obrazu Svome! Kakvo visoko naznačenje mu je unapred odredio! Vidljivi svet je samo – pripremno predvorje velelepnijeg i prostranijeg obitavališta. Tu, kao u predvorju, obraz Božiji treba da se ukrasi završnim linijama i bojama kako bi dobio najpotpuniju sličnost sa svojim najsvetijim i najsavršenijim Izvornikom, kako bi u lepoti i raskoši te sličnosti ušao u odaju u kojoj je na neshvatljiv način prisutan Izvornik, kao da je ograničio Svoju neograničenost kako bi se pokazao svojim ljubljenim, razumnim stvorenjima. 2. 129
• Nije čovek na zemlji radi igre! Ni radi zabave… Nije nevažno to što je Bog čoveka stvorio po Svome obrazu i podobiju! Nije nevažno to što je Sin Božiji iskupio palog čoveka Svojom Krvlju! Treba ceniti tu darežljivost Božiju! Treba ceniti svesvetu Krv Bogočovekovu! He cene je dovoljno oni koji svojoj veri posvećuju pažnju samo površno, u prolazu, dok dušu u potpunosti posvećuju sujetnim, prolaznim i propadljivim zabavama. He! Jer čak i oni koji su čitav svoj život posvetili Bogu – ništa nisu učinili, i nisu prineli ništa odgovarajuće u poređenju sa dobročinstvima Božijim! Jedan, samo jedan je dostojan da stane pred Boga: duh ispunjen skrušenošću i smirenjem. Jedino to ljudsko dostojanstvo Sam Bog je priznao kao takvo. U takvom raspoloženju naš duh može da stane onda kada se ukloni od svake zabave. 6. 381-382
• Sveti Oci stanje nakon stvaranja nazivaju prirodnim, a stanje posle pada – neprirodnim (potprirodnim), a stanje posle iskupljenja – natprirodnim. 2. 363
• Odvajanje pridodatog zla od prirodnog dobra sopstvenim silama postalo je nemoguće za čoveka. Zlo je proniklo u sam osnov čoveka; čovek se začinje u bezakonjima, rađa se u gresima. Od samog svog rođenja čovek nema ni jedno delo, ni jednu reč, ni jednu pomisao, ni jedno osećanje, čak ni na najkraći tren, u kome bi dobro bilo bez veće ili manje primese zla. Ovo je posvedočeno u Svetom Pismu, koje govori o palim ljudima, da među njima nema nijednog pravednog: svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše; nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga (Rim. 3,10-12). Ukazujući na svoje palo stanje sveti apostol Pavle govori: jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mojemu (Rim. 7,18). Ovde se po telom ne podrazumeva samo ljudsko telo kao takvo, nego telesno stanje čitavog čoveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom Zavetu telom je nazvan čitav čovek. Neće seDuh Moj rekao je Gospod go veka preti sa ljudima, jer su telo (Post. 6,3). U ovom telesnom (plotskom) stanju, kao u svom telu, žive greh i večna smrt. Apostol telesno stanje naziva telom smrti (Rim. 7,24) i telom grehovnim (Rim. 6,6). Ovo stanje se naziva telom, ploti, telom smrti i grehovnim telom, zato što su u njemu misao i srce, koji treba da teže duhovnom i svetom, ustremljeni i pribijeni samo uz materijalno i grehovno, žive u materiji i grehu. Ljudsko telo apostola, kao što je svima poznato, bilo je hram Duha Svetoga, bilo je prožeto Božanskom blagodaću i točilo je iz sebe dejstva Božanske blagodati. Na njega ne mogu da se odnose izrazi kojima se tako verno opisuje telesno stanje, u koje je ljudska priroda svrgnuta padom: A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim. 8,8), da bi se uništilo telo grehovno (Rim. 6,6), ko će me izbaviti od tela smrti ove? (Rim. 7,24).
Apostol odlično opisuje pomešanost dobra sa zlom u palom čoveku, koji je u činjenju dobra prepušten sopstvenim silama; pri tome zlo se nužno pojavljuje iz prirode, iskrivljuje njeno dobro i obara zamisli uma, koji uzalud pokušava da u hram duše uvede istinsko služenje Bogu. Jer znamo veli apostol da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo Gpexy. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću… tada to ne činim više ja, nego Gpex koji živi u meni… Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku; ali vidim gpygu zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me zakonom Gpexa koji je u udima mojim. Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom služim zakonu Božijem, a telom zakonu gpexa (Rim. 7,14 25). Pod rečju telo ovde opet treba podrazumevati telesno stanje, kojim se ruše svi pokušaji ljudskog uma da ispuni volju Božiju, sve dok čovek prebiva u palom stanju, sve dok nije obnovljen Duhom: Duh kada se useli u čoveka oslobađa ga ropstva grehu, razarajući telo greha, to jest telesno stanje u čoveku. Tako treba shvatiti i reči apostola: Telo i krv nemogu naslediti Carstva Božijega (1. Kor. 15,10). Ovde se pod rečima telo i krv podrazumevaju pomisli i osećanja koja se rađaju u paloj prirodi i koje čoveka drže u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu. Ovo stanje naziva se starim čovekom (Ef. 4,22), za koga apostol zapoveda hrišćaninu da treba da ga odbaci i da se obuče u novog čoveka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine (Ef. 4,23 24). To je isto ono što je rekao i u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista (Rim. 13,14), i Korinćanima: Tako ćemo nositi i sliku nebeskoga (čoveka) (1. Kor. 15,49). Poznato je da je apostol bio obnovljen Duhom i da je, pokretan ljubavlju prema bližnjima, u ime palog čoveka, koji se trudi da raskine grehovne okove, ispovedio o stanju proizvedenom padom stanju u kome čovek, mučen zlom koje u njemu živi, ne može da ne čini zlo, čak i kada bi želeo da čini dobro. Takvo viđenje ljudskog pada predstavlja dar blagodati Božije.
Sveštenomučenik Petar Damaskin, nabrajajući blagodatna duhovna viđenja koja se umu podvižnika postepeno javljaju prilikom njegovog očišćenja, među takva viđenja ubraja i sagledavanje pada kome je podvrgnut ljudski rod. 2. 364-366
• Greh je kroz pad postao nekako prirodan čoveku, postao mu je toliko svojstven, da je Sveto Pismo greh nazvalo životom čovekovim (Mt. 10,39) i da odricanje od greha postaje odricanje od sebe; pali čovek je u sebe primio satanu koji ga je obmanuo i postao je obitavalište satane. „Ispostavlja se, kaže prepodobni Makarije Veliki, da unutar nas prebiva i sam đavo, koji nas napada i porobljava.“ Ovo nikako nije proizvoljna osuda i maštanje, nego opitno poznanje, koje dobijaju oni što su se, kako veli ovaj ugodnik Božiji, iskreno posvetili Gospodu, tvrdo prebivajući u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljajući đavolu koji ih napada. 2. 367-368
• Duboko i tačno poznanje ljudskog pada veoma je važno za podvižnika Hristovog: samo iz tog poznanja, kao iz samog ada, on može molitveno, u istinskoj skrušenosti duha, da priziva Gospoda, kako uči sveti Simeon Novi Bogoslov: „Bože i Gospode svih! Koji imaš vlast nad svakim dahom i dušom, Koji Jedini možeš da me isceliš, usliši moljenje mene grešnog i silom Svesvetog i Životvornog Duha umrtvi i istrebi zmiju koja se gnezdi u meni“. 2. 375-376 (a DUHOVNOST, DEMONSKI NAPADI)
 
Čovekovo naznačenje
 
• Šta je to čovek? Na ovo pitanje apostol ljudima odgovara: Vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod (2. Kor. 6,16). Sveto Pismo svakoga čoveka uopšte naziva domom, obitelji, sasudom. Onaj čovek koji neće da bude dom Božiji, sasud Božanske blagodati, postaje sasud greha i satane… Čovek ne može da ne bude ono za šta je stvoren: on ne može da ne bude dom, da ne bude obitavalište, da ne bude sasud. Nije mu dato da prebiva sam sa sobom, izvan opštenja: za njega je to neprirodno. On može da bude sam sa sobom jedino posredstvom Božanske blagodati, u njenom prisustvu, uz njeno delovanje: bez nje on postaje stran samom sebi; zbog dobrovoljnog uklanjanja blagodati iz sebe, zbog prenebregavanja Tvorčevog cilja, on se i nehotice potčinjava vlasti palih duhova.
Čovek postaje sasud i obitavalište Božije posredstvom hrišćanstva; to obitavalište se uređuje i ukrašava dejstvom Duha Svetoga: Vi se zajedno ugrađujete u obitavalište Božije u Duhu (Ef. 2,22). Čovek žudi da udovolji Božanskom cilju! Žudi da postigne dostojanstvo koje mu je ponudio Bog! To dostojanstvo je prilikom stvaranja čoveka bilo dar Božiji; izgubljeno padom, ono po iskupljenju opet postaje dar Božiji. Preklanjam kolena ceoja piše apostol Pavle Efescima pred Ocem Gospoda našeg Isusa Hrista… da vam po bogatstvu slave Ceoje gage silu, da ojačate Duhom Njegovim u unutarnjem čoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef. 3,14,16-17). Dostojanstvo je darovao i ozakonio Bog, odbacivanje dostojanstva povlači za sobom večnu pogibao. Ostanite u Menu, iJa ću u vama rekao je Spasitelj Svojim učenicima hrišćanima. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja Sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Jau njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez Mene ne možete činiti ništa. Ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti (Jn. 15,4-6). Ako me neko ljubi, reč Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,23). Svi izabranici Božiji postali su hramovi Božanstva, kako o sebi govori sveti apostol Pavle: živi u meni Hristos (Gal. 2,20). Za ljude koji nisu udovoljili svome Božanskom naznačenju, on kaže da nisu ono što bi trebalo da budu. Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (u ruskom prevodu Novog Zaveta: „Sem ako niste ono, što bi trebalo da budete“; 2. Kor. 13,5). Za neudovoljavanje svome naznačenju, apostol čoveku najavljuje večnu nesreću. He znate li kaže on da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog tako što će odstupiti od njega i predati ga njegovom sopstvenom stanju pada, opštenja sa palim duhovima i posledici toga večnom pogrebenju u adskom ognjenom bezdanu. Jer je hram Božiji svet, a to ste vu (1. Kor. 3,16 -17). He samo duše vaše, nego je i telo vaše hram Duha Svetoga koji je u vama, kojega imate od Boga, budući da ste ga primili u sebe prilikom Svete Tajne Krštenja i niste svoji: Jer ste kupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga telom svojim i duhom svojim, jer su Božiji (1. Kor. 6,19 -20). Polazeći od ovih svedočanstava Duha Svetoga, čoveka određujemo ovako: „Čovek je po duši i telu Bogosazdani hram Božanstva“.
Ljubljenoj braći monasima i uopšte svim hrišćanskim podvižnicima, koji žele da se podvizavaju ispravno, zakonito, shodno volji Božijoj, skrećemo pažnju na odredbu čoveka koju smo dali! Objašnjenje ispravnog podviga predstavlja cilj naše uboge „Besede“. Plod pravilnog podviga, propisanog Duhom Svetim, jeste obnavljanje podvižnika Božanskom blagodaću i useljavanje Hrista sa Ocem Njegovim i Duhom u hram Njegov – čoveka. „One koji ne osećaju useljenje Hristovo – rekao je jedan otac Sveto Pismo naziva neiskusnima, to jest kaže da ne poznaju opitno hrišćanstvo“ (prepodobni Marko Podvižnik). Apostol poziva služitelja Hristovog na pravilan podvig kao na nešto suštinski neophodno: Ti se, dakle, zlopati kaže on kao dobar vojnik Isusa Hrista. Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2. Tim. 2,3,5).
Prirodno je da učenje Svetog Pisma o čoveku oci Pravoslavne Crkve objavljuju i propovedaju jednoglasno. „Mi smo dom Božiji po reči proročkoj, jevanđelskoj i apostolskoj“ rekao je prepodobni Marko Podvižnik. Sveti Jovan Zlatoust kaže: „Blagodat Duha Svetoga čini nas same, ako vodimo blagočestiv život, hramovima Božijim, i mi dobijamo sposobnost da se molimo na svakom mestu. Naše Bogosluženje nije onakvo kakvo je bilo nekada kod Jevreja, gde je u značajnoj meri bilo povezano sa spoljašnjim okolnostima i zahtevalo je mnoge obrede. Onaj ko je nameravao da prinese molitvu tamo je morao da ode u hram, da kupi grlicu, da ima drva i oganj, da pozove žreca, da pristupi oltaru te da povrh toga ispuni i mnoge druge propise: ovde nema ničeg sličnog; gde god da se nalaziš pripremljeni su ti i oltar, i žrec, i žrtva. Ti sam si oltar, i sveštenik, i prinos“.
…Učenje svetog Jovana Zlatoustog čitamo i u uzvišenim rečima svetog Isaka Sirijskog. Episkop Ninevije i otšelnik u mesopotamskim pustinjama, a potom u Egiptu, Isak pojašnjava to učenje iz opita svetog podvižništva
„Usuđujem se da tvrdim – kaže Isak sledujući za svetim Pavlom – da smo mi: hram Božiji. Očistimo hram Njegov, jer je On čist, kako bi poželeo da se useli u njega. Osvetimo ga zato što je i on svet. Ukrasimo ga svim dobrim i čudesnim delima. Okadimo ga kadionicom – umirenjem Boga ispunjavanjem Njegove volje, kao i čistom molitvom srca koju je nemoguće zadobiti uz često opštenje sa svetom i učešće u njegovim delima. Tada će našu dušu oseniti oblak slave Božije i svetlost Njegove uzvišenosti zasijaće unutar srca.“
„Nebo je unutar tebe, ako budeš čist: u samome sebi videćeš Anđele sa svetlošću njihovom, i Vladiku Njihovog sa njima i unutar njih. Blago smirenomudrenoga je u njemu samom. Ono je Gospod“…
Sveti Isak saglasno drugim ocima uči da se Hristos zasađuje u naša srca Tajnom Svetog Krštenja, kao seme u zemlju. Taj dar je sam po sebi savršen; ali mi ga ili razvijamo ili gušimo, sudeći po tome kako provodimo život. Iz tog razloga ovaj dar u svoj svojoj raskoši sija samo u onima koji su sebe obradili jevanđelskim zapovestima, i u meri u kojoj su to učinili.
Prepodobni Makarije Veliki se u svojim dubokim besedama veoma često obraća savršenim hrišćanima da bi im objasnio naznačenje koje je čoveku dao Tvorac. On stalno govori o čoveku kao o obitelji, hramu, sasudu i Prestolu Božanstva:
„Blagoizvoleo je Nebeski Otac da obitava u svakome ko veruje u Njega i moli My se (Jn. 14,21,23). Tako je izvolelo bezgranično milosrđe Očevo! Tako je ugodno nedokučivoj ljubavi Hristovoj! Takvo je blagovoljenje neizrecive blagosti Božije“.
„Unutrašnji čovek je jedno živo biće, koje ima svoj lik i oblik: unutrašnji čovek je priličje spoljašnjeg čoveka. To je najvažniji i najdragoceniji sasud, jer je za Njega Bog blagoizvoleo više nego za ma koje stvorenje.“
„Prestol Božanstva je naš um i, obrnuto, prestol uma je Božanstvo i Duh. Slično tome, nakon što je Adam prestupio zapovest, na njegovo srce, um i telo, zaseli su satana, vlasti i sile tame. Gospod je došao da bi razorio njihovo carstvo, primio je telo od Djeve i srušio duhove zlobe koji su sedeli u telu sa njihovih prestola: iz razuma i misli u kojima su obitavali. Gospod je očistio savest, On je od razuma, pomisli i tela načinio Svoj prestol.“
„Naša priroda može da bude u opštenju sa demonima i lukavim duhovima jednako kao i u opštenju sa Anđelima i Duhom Svetim; ona biva hram satane i hram Duha Svetoga. Dakle, braćo, preispitajte vašu savest: sa kim se nalazite u opštenju, sa Anđelima ili sa demonima? Čiji ste vi hram i obitavalište, Božije ili đavolje? Kakvim blagom je ispunjeno vaše srce, blagodatnim ili satanskim? Kao što dom, oskvrnjen smradom i nečistotom, treba najpre dobro očistiti pa tek potom ukrasiti i ispuniti svakojakim miomirisima i blagom, tako treba da očistimo i srce, kako bi umesto satane došao Duh Sveti u počinuo u dušama hrišćanskim.“ 11.10-16 (v. ŽIVOT ZEMALJSKI, OBRAZ I PODOBIJE, SVETOST, SJEDINJENJE, BOGOOPŠTENJE)
 
ČOVEKOUGAĐANJE
 
• Pravilna ljubav prema bližnjem sastoji se u ispunjavanju jevanđelskih zapovesti u odnosu na njega, a nikako u ispunjavanju prohteva bližnjeg, niti u delovanju prema nagonima palog srca, prema računu i shvatanjima lažno nazvanog razuma. Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti u odnosu na ljude njima je uglavnom neshvatljivo i ne prija im: oni traže i zahtevaju da se ispunjava njihova volja, da se udovoljava njihovim strastima. To oni nazivaju ljubavlju, i tu ljubav, ispunjenu licemerjem, lukavstvom i obmanom sinovi sveta prinose onima koji su im potrebni za njihovo zemaljsko, telesno napredovanje. Tu nepravilnu ljubav, to izopačenje ljubavi, tu mržnju prikrivenu maskom ljubavi, Sveto Pismo naziva čovekougađanjem. Čovekougađanjem se uništava ne samo ljubav prema Bogu, nego čak i sećanje na Boga. Bog razasu kosti čovekougodnika (Ps. 52,7) svu silu duše, bez čega ne može biti nepokolebiva ni jedna dobrodetelj. Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov veli apostol (Gal. 1,10). 4. 260
• Sinovi sveta, bolesni od samoljublja i potčinjeni toj strasti, ljubav prema bližnjem izražavaju tako što bez razmišljanja ispunjavaju svaku njegovu želju. Učenici Jevanđelja ljubav prema bližnjem izražavaju kroz ispunjavanje svesvetih zapovesti Gospoda svoga u odnosu na bližnjeg. Udovoljavanje ljudskim željama i prohtevima oni smatraju za dušepogubno čovekougađanje i plaše ga se jednako koliko se plaše i klone samoljublja. Samoljublje je izopačenje ljubavi prema samome sebi; čovekougađanje je izopačenje ljubavi u odnosu na bližnjeg. Samoljubiv čovek pogubljuje sebe, a čovekougodnik pogubljuje i sebe i bližnjeg. Samoljublje je žalosna samoobmana; čovekougađanje je još gore, jer i bližnjega čini učesnikom u toj samo obmani. 4. 264-265 (v. DUHOVNIŠTVO)
 
ČUVANJE UMA
 
• Ko ne obraća pažnju na čuvanje svoga uma, taj ne može da bude čist srcem, i neće se udostojiti da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne može da bude siromašan duhom, ne može da plače i rida, niti da bude krotak i smiren, niti gladan i žedan pravde, niti milostiv i mirotvorac, niti prognan pravde radi. Uopšte, reći ću: nemoguće je zadobiti ma koju dobrodetelj na bilo koji drugi način osim pažnjom. Stoga treba da se postaraš oko nje više no oko bilo čega drugog, kako bi na delu stekao ono o čemu ti govorim. 2.152 (v. TREZVENOST)
 
ČUVSTVA
(v. DUŠA, DEMONSKI NAPADI)
 
ČUDESA
 
• He bi trebalo tek tako preći preko težnje koja se sreće u savremenom hrišćanskom društvu – težnje da se vide i da se čak tvore čudesa. Nju je potrebno brižljivo razmotriti. Sveti Oci veoma osporavaju težnju da se čine čudesa: jer ona pokazuje samoobmanu koja živi u duši i vlada njome, zasnovanu na umišljenosti i sujeti.
…Oni koji žele da čine znamenja, žele to po telesnoj raspaljenosti, po nagovoru strasti koje razumeju, iako im se možda čini da se rukovode revnošću za delo Božije. U takvom stanju samoobmane i uzbuđenja nalaze se i oni koji žele da vide znamenja. 4. 316-318
• Strašna je nesreća odsustvo istinskog Bogopoznanja u čoveku: on dela đavolja prima kao dela Božija.
Uoči drugog dolaska Hristovog, kada hrišćanstvo, duhovno znanje i rasuđivanje do krajnosti presahnu među ljudima, pojaviće se lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaćv znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane (Mt. 24,24). Naročito će sam antihrist obilno da toči čudesa, da poražava i zadovoljava njima telesno mudrovanje i neukost. On će im dati znamenje sa nebesa koje traže i iščekuju. Njegov dolazak, veli sveti apostol Pavle, zbiće se po dejstvu sataninu sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasili (2. Sol. 2,6-10). Neznanje i telesno mudrovanje, kada vide ta čudesa, nikako se neće zaustaviti da bi porazmislili: odmah će ih prihvatiti zbog srodnosti svoga duha sa njihovim u svojoj zaslepljenosti dejstvo satane će priznati i ispovediti kao najveću projavu sile Božije. Antihrist će biti primljen vrlo žurno i nepromišljeno. Ljudi neće shvatiti da njegova čudesa nemaju nikakav dobar, razuman cilj i nikakvo određeno značenje, da su tuđa istini, preispunjena lažima, da predstavljaju čudovišnu, svezlobnu i besmislenu glumu, koja pokušava da zadivi, dovede u nedoumicu i samozaborav, da prevari, obmane, privuče prividom raskošnog ali ispraznog i glupog utiska koji ostavlja.
Nije čudno što će odstupnici od hrišćanstva antihristova čudesa da prime bez protivrečenja i sa oduševljenjem, jer oni su neprijatelji istine, neprijatelji Boga: na vreme stupivši u opštenje sa satanom po duhu, oni su sebe pripremili za otvoreno i delatno primanje poslanika i oruđa satane, njegovog učenja i svih njegovih dela. Duboku pažnju i suze zaslužuje to što će antihristova čudesa i dela dovesti u nedoumicu i same izabranike Božije. Uzrok silnog uticaja antihristovog na ljude sastojaće se u njegovoj adskoj pokvarenosti i licemerju, kojima će se vešto prikriti najužasnije zlo u njegovoj neobuzdanoj i bestidnoj drskosti, uz najobilnije sadejstvo palih duhova, i na kraju u sposobnosti činjenja čudesa, makar i lažnih, ali zadivljujućih. Ljudska uobrazilja nije u stanju da sebi predstavi takvog zločinca kakav će biti antihrist; ljudskom srcu, čak i izopačenom, nije svojstveno da poveruje da bi zlo moglo da dostigne takav stepen, kakav će dostići u antihristu. On će rastrubiti o sebi, kao što su to činile njegove preteče i praslike, nazvaće se propovednikom i obnovitaljem istinskog Bogopoznanja; oni koji ne shvataju hrišćanstvo, videće u njemu predstavnika i pobornika istinske religije i pridružiće mu se. On će zagrmeti, nazvaće sebe obećanim Mesijom: vaspitanici telesnog mudrovanja dočekivaće ga sa klicanjem; videvši njegovu slavu, moć, genijalne sposobnosti i najširi razvoj, proglasiće ga za boga, postaće njegovi sledbenici. Antihrist će se pokazati kao krotak, milostiv, ispunjen ljubavlju i svakom vrlinom; njega će priznati kao takvoga i pokoriće mu se zbog njegove uzvišene dobrodetelji oni koji palu ljudsku pravdu smatraju za pravdu, i nisu je se odrekli radi pravde Jevanđelja. Antihrist će ljudskom rodu da ponudi usposta vljanje najvećeg zemaljskog blagostanja, ponudiće počasti, bogatstvo, raskoš, telesne udobnosti i naslade; oni koji traže zemaljsko prihvatiće antihrista i nazvaće ga svojim vladikom. Antihrist će pred ljudskim rodom, poput zavodljivih pozorišnih predstava, otkriti prizore zadivljujućih čudesa, neobjašnjivih za savremenu nauku. Jezivošću i divotom svojih čudesa on će izazvati strah, zadovoljiće nerazumnu ljubopitljivost i grubo neznanje, zadovoljiće ljudsku sujetu i gordost, zadovoljiće telesno mudrovanje, sujeverje, dovešće u nedoumicu ljudsku učenost; svi ljudi koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode, koji su se otuđili od rukovođenja svetlošću Božijom, biće navedeni na pokornost lukavome (Otk. 13,8).
Znamenja antihrista javljaće se prvenstveno u vazdušnom prostoru: satana prvenstveno gospodari u toj oblasti (Ef. 2,2; 6,12). Znamenja će delovati ponajviše na čulo vida, očaravajući ga i obmanjujući. Sveti Jovan Bogoslov, sazercavajući u otkrivenju događaje u svetu, kaže da će antihrist činiti velika dela, da će učiniti da i oganj sa nebesa silazi na zemlju pred ljude. Na to znamenje Sveto Pismo ukazuje kao na najveće znamenje antihristovo, a mesto tog znamenja je vazduh: to će biti veličanstven i strašan prizor. Znamenja antihristova dopuniće dejstvo njegovog lukavog ponašanja: uloviće većinu ljudi da ga slede. Protivnici antihrista biće smatrani za buntovnike, neprijatelje društvenog dobra i poretka, biće podvrgnuti batinanju i kaznama. Lukavi duhovi, razaslani po vaseljeni, podsticaće u ljudima opšte, najviše mišljenje o antihristu, opšte ushićenje, neodoljivu privlačnost k njemu. Sveto Pismo je u mnogim crtama predskazalo svu težinu poslednjeg gonjenja hrišćanstva i surovost gonilaca. Kao odlučujuća i određujuća crta služi naziv koji Sveto Pismo daje tom užasnom čoveku: zver (Otk. 13,1), dok je pali anđeo nazvan aždajom (Post. 3,1; Otk. 12,3). Oba naziva tačno izražavaju karakter neprijatelja Božijih. Jedan deluje više tajno, a drugi više javno; ali zveri, koja je slična svim zverima i sjedinjuje u sebi njihovu raznoliku okrutnost, aždaja daje silu svoju i presto svoj i vlast veliku (Otk. 13,2). Nastaće strašno iskušenje za svete Božije: lukavstvo, licemerje i čudesa gonilaca pojačavaće se kako bi ih prevarili i obmanuli; fino smišljeni i lukavo prikriveni pritisci i progoni, kao i neograničena vlast mučitelja dovešće ih u veoma težak položaj; mali broj njih izgledaće ništavno u poređenju sa čitavim ljudskim rodom, što će njihovo mišljenje činiti sasvim nevažnim; njihova će sudbina biti opšti prezir, mržnja, klevete, progoni i nasilna smrt. Samo uz naročitu pomoć blagodati Božije i pod njenim rukovodstvom, izabrani Božiji moći će da se suprotstave neprijatelju Božijem, da pred njim i pred ljudima ispovede Gospoda Isusa.
…Uoči Drugog dolaska Hristovog biće znaci na suncu i mesecu i zvezdama, i užas od huke morske i valova (Lk. 21,25). Kako ta znamenja razlikovati od antihristovih, jer će i on dati znamenja na suncu, mesecu, zvezdama i u vazduhu? Prva znamenja biće istinska, čime se u potpunosti razlikuju od antihristovih, jer su njegova zapravo pojave koje obmanjuju čula. Znamenja antihrista činiće antihrist i njegovi apostoli. Znaci na suncu i mesecu i zvezdama vesnici dolaska Hristovog – pojavljuju se sami od sebe, bez ikakvog posredovanja Nebeska svetila ispunjavaju svoje naznačenje, sa kojim su, po zapovesti Tvorca, zablistala na nebu. Ona su to naznačenje već ispunjavala: preko čudesne zvezde prilikom rođenja Hristovog, ili prilikom raspeća Bogočoveka, kada se sunce u podne prekrilo tamnim pokrovom mraka. Sveti jevanđelist Matej kaže da će kad mine patnja koju je proizvela vladavina antihrista, odmah nastupiti dolazak Hristov, i da će početi odatle što će se sunce pomračiti, i mesec neće dati svetlosti svoje i zvezde će pasti sa neba. Ta svetila će ostati na svojim mestima, primećuje Teofilakt Ohridski, ali će se pomračiti i ljudskom pogledu činiće se da su iščezla sa nebeskog svoda zbog obilja nebeske svetlosti kojom će se ozariti svet, spreman da dočeka Gospoda u slavi Njegovoj.
Učenje o čudesima i znamenjima koje smo ovde izložili, usuđujemo se da nazovemo učenjem svete Pravoslavne Crkve, učenjem njenih Svetih Otaca. Suštinska potreba za tačnim i po mogućstvu detaljnim izlaganjem toga učenja je očigledna. Istinska znamenja potpomagala su istinsko Bogopoznanje i spasenje koje ono pruža; lažna znamenja potpomagala su zablude i pogibao koju one donose. Dejstvo znamenja koja će savršiti antihrist biće naročito široko i silno, i zavešće nesrećne ljude da poslanika satane prime kao Boga. S druge strane, blagočestivo sazercavanje čudesa koja je savršio Gospod naš Isus Hristos je poučno, utešno i spasonosno za dušu. Kakva sveta jednostavnost u njima! Kako je posredstvom njih Bogopoznanje postajalo lako za sve ljude! Kakva blagost u njima, kakvo smirenje! Kakva neoboriva sila ubeđenja! Sazercavanje čudesa Hristovih uzvodi nas ka Reči, Koja je – Bog… Znamenja koja su obavila svoju službu, ostavila su poprište služenja, prepustivši delovanje suštinskom Delatniku – Reči, Koja je delatna i ostaće delatna do kraja sveta, kao što je Sama i objavila za Sebe: Evo, Ja Sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28,20). Nakon što je posvuda pre stalo savršavanje znamenja, kojima je bila praćena setva hrišćanstva kroz propoved apostola i ravnoapostolnih muževa, znamenja su na pojedinim mestima savršavali izabrani sasudi Duha Svetoga. Vremenom, sa postepenim slabljenjem hrišćanstva i opadanjem uzvišenog hrišćanskog morala, bilo je sve manje znamenitih muževa. Na kraju, oni su potpuno iščezli, dok su ljudi izgubivši pobožnost i poštovanje prema svakoj svetinji, izgubivši smirenje, ali smatrajući sebe nedostojnima ne samo da savršavaju znamenja, nego i da ih vide žedni čudesa više nego ikada ranije. Mi se postepeno približavamo onom vremenu kada treba da se otkrije široka pozornica mnogobrojnih i zadivljujućih lažnih čudesa, koja će u propast da odvuku one nesrećne vaspitanike telesnog mudrovanja, koji će tim čudesima biti zavedeni i obmanuti.
Oživljavanje duše Rečju Božijom proizvodi živu veru u Hrista. Živa vera kao da vidi Hrista (Jevr. 11,27). Pred njenim pogledima hrišćanstvo, ostajući tajna, postaje otkriveno; ostajući nedokučivo, ono postaje jasno i shvatljivo, a ne više zakriveno onom gustom i neprozirnom zavesom kojom je zaklonjeno od mrtve vere. Njemu više nisu potrebna znamenja, jer je potpuno zadovoljno znamenjima Hristovim i najvećim od njih, krunom znamenja, Rečju Njegovom. Želja da se vide znamenja služi kao pokazatelj neverovanja, i znamenja su data neverovanju kako bi ga obratila u veru. Priljubimo se uz Reč Božiju čitavom svojom dušom, sjedinimo se sa njom u jedan duh, i znamenja antihrista neće više čak ni privlačiti našu pažnju. Sa prenebregavanjem i prezirom prema njima mi ćemo odvratiti od njih naše po glede, kao od demonske pozornice, kao od dela izbezumljenih neprijatelja Božijih, kao od narugivanja Bogu, od smrtonosnog otrova i zaraze. Zapamtimo sledeću naročito važnu konstataciju, izvučenu iz opita podvižnike delatnosti. Sve demonske pojave imaju tu osobinu, da je čak i najmanje obraćanje pažnje na njih opasno; sama takva pažnja, dopuštena bez ikakvog saosećanja sa pojavom, može da ostavi najštetniji utisak i da donese teško iskušenje.
…Bogopoznanje, živa vera, blagodatna smirenomudrenost, čista molitva – pripadaju duhovnom razumu; oni su njegovi sastavni delovi. Naprotiv, nepoznavanje Boga, neverovanje, zaslepljenost duha, gordost, samouverenost i umišljenost – svojstveni su telesnom mudrovanju. He poznajući Boga, ne prihvatajući i ne razumevajući sredstva koja Bog nudi za zadobijanje Bogopoznanja, to mudrovanje iznalazi sopstveni, pogrešni i za dušu pogubni put za dostizanje Bogopoznanja, shodno svom opštem raspoloženju: ono traži znamenje sa nebesa. 4. 296-331 (v. PUT PODVIŽNIŠTVA)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *