NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
H
 
HLAĐENJE
HRABROST
HRAM BOŽIJI
HRIŠĆANSTVO
Stanje hrišćanstva
HULA
 


 
HLAĐENJE
 
• Iskušenja, promene i hlađenje, prema učenju Svetih Otaca, bili su svojstveni svim podvižnicima; ne treba se tome čuditi, no se valja potruditi da se iz njih izađe pokajanjem i molitvom: molitva je oganj, i onaj ko je moli ne može da se ne zagreje; a hlađenje je svedočanstvo povlačenja ili slabljenja tog ognja, koji se usled dejstva pokajanja lako ponovo pali. 6. 825 (v. PROMENLJIVOST, NE POSTOJANOST)
 
HRABROST
(v PROMISAO, PATNJE, SAMOLJUBLJE, VERA)
 
HRAM BOŽIJI
(v. MOLITVA CRKVENA)
 
HRIŠĆANSTVO
 
• Večno, suštinsko i duhovno dostojanstvo naše sastoji se u tome što smo hrišćani. Cena za koju smo to dostojanstvo dobili je neprocenjiva. Apostol nam kaže: Jer ste kupljeni skupo, po ceni koja prevazilazi svaku drugu: najdragocenijom Krvlju Hristovom. Proslavite, dakle, Boga telom svojim i duhom svojim, jer su Božiji (1. Kor. 6,19-20). Kao što je za svakoga od nas data ista cena, tako je i naše duhovno dostojanstvo jednako. Nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos (Kol. 3,11). „Veliko je to, rekao je sveštenomučenik Petar Damaskin, što se nazivam hrišćaninom i monahom, kao što si rekao, Gospode, jednome od slugu Tvojih, da je veliko ako se nazove imenom Tvojim. Meni je to veće od svih carsta va zemaljskih i nebeskih, da ne budem odvojen od nazivanja najslađim Imenom Tvojim.“ Ovo dostojanstvo zahteva od nas da se sa poštovanjem odnosimo prema njemu, kako bismo se usled toga sa poštovanjem odnosili i prema sebi, kao prema sasudima u kojima se čuva neprocenjivo dragoceno blago, kao prema hramovima Božijim. Mi smo dužni da brižljivo čuvamo sebe od svakog zla, kao od za nas ponižavajuće prljavštine, i da preziremo sve telesne vrednosti, kao ništavne pred našim duhovnim dostojanstvom i njemu nesvojstvene. Takva treba da bude sveta gordost obnovljene prirode, kako je rekao prepodobni Isaija Otšelnik: ona neka ograđuje prirodu od moralnog uniženja! Prekrasno, uzvišeno prirodno svojstvo prezira prema grehu u paloj prirodi se pretvorilo u prezir prema bližnjima, u poročnu umišljenost, samoljublje i gordost. 4. 396-397
 
Stanje hrišćanstva
 
• Očigledno je da se hrišćanstvo – taj tajanstveni duhovni dar ljudima – udaljava iz nezainteresovanog ljudskog društva, na način neprimetan za one koji ne mare za svoje spasenje. To čovek treba da uvidi kako ga oni koji glume pobožnost ne bi obmanuli svojom glumom. A kada se to uvidi, treba da odvratimo pogled od žalosnog prizora, da ne bismo podlegli poroku osuđivanja bližnjih, nego pogled treba da usmerimo na sebe, potrudivši se oko sopstvenog spasenja, jer milost Božija još daruje mogućnost spasenja onima koji žele da se spasu. 6. 761
• Sveto Pismo svedoči da će hrišćani, poput Judeja, početi postepeno da se hlade prema otkrivenom učenju Božijem; oni će početi da prenebregavaju obnavljanje ljudske prirode od strane Bogočoveka, zaboraviće na večnost, svu pažnju će da usmere na svoj zemaljski život; u tom raspoloženju, oni će se baviti poboljšavanjem svoga položaja na zemlji, kao da je taj položaj večan, i razvijanjem svoje pale prirode radi udovoljavanja svim povređenim i izopačenim zahtevima i željama svoje duše i tela. Razume se, takvom ljudskom usmerenju stran je Iskupitelj, koji je čoveka iskupio za blaženu večnost. Takvom usmerenju svojstveno je odstupanje od hrišćanstva. Odstupanje će nastati, po proroštvu Svetog Pisma (2. Sol. 2,3). U raslabljivanju hrišćanstva učestvovaće i monaštvo: ud tela ne može da ne prihvati učešće u nemoći koja je pogodila čitavo telo. Ovo su predskazali sveti monasi drevnih vremena, po nadahnuću Duha Svetoga Koji je u njima obitavao. Kada se hrišćanstvo do krajnosti umanji na zemlji, tada će se okončati život sveta. 1. 455-456
• Pravo veliš, da je milost Božija to što su neki Promislom Božijim izdvojeni iz opšteg stremljenja mase na posebna mesta, kao na ostrva, sa kojih se morska bura vidi i čuje samo onda kada žitelji ostrva ostave njegovu dubinu, dubina je: paziti na sebe, i približe se obali kako bi saznali šta se događa na moru svetskog života. Ta milost (dobrota) Božija objavljena je i u Svetom Pismu (Ps. 30,20-22). Sveti Oci su najavili da će se u poslednja vremena oni koji se spasavaju sakriti od ljudskih pogleda i da će poći putem smirenog delanja, kloneći se osuđivanja odstupnika, predajući se volji Božijoj i sudu Božijem, pobožno se klanjajući pred dopušte njima Božijim.
Nema od koga da se očekuje obnova hrišćanstva! Sasudi Duha Svetoga konačno su se posvuda isušili, čak i u manastirima, tim riznicama pobožnosti i blagodati, a delo Duha Božijeg može se podržati i obnoviti samo Njegovim oruđima. Milosrdno dugotrpljenje Božije oteže vreme i odlaže konačni rasplet za neveliki ostatak onih koji se spasavaju, dok oni koji trule i koji su gotovo satrulili, dostižu punoću raspadanja. Oni koji se spasavaju treba to da shvate i da koriste vreme koje im je dato na spasenje, jer je vreme skraćeno i ni za koga od nas prelazak u večnost nije daleko. 6. 550
• Video sam ljude pobožne i u svetu i u manastirima. Ti ljudi su krajnje retki i to sa veoma oskudnim znanjem, a drugi imaju pomešane pojmove jer u med dolivaju katran, to jest čitaju oce Pravoslavne Crkve, a ne ostavljaju ni lažne svetitelje mračnog Zapada. I ostvaruje se ruska poslovica: „Kap žuči u čaši meda“. Napolje s tim! 6. 593
• Što vreme više odmiče, to je teže. Hrišćanstvo se, kao duh, na način neprimetan za sujetnu gomilu koja služi svetu, ali veoma primetan za one koji paze na sebe, udaljava iz ljudskog roda, prepuštajući ga njegovom padu. Koji budu u Judeji, neka beže u gope. 6. 556
U svetu ćete patiti najavio je Spasitelj Svojim učenici ma ali ne bojte se, jer Ja sam pobedio svet. I evo! To predskazanje Spasiteljevo zbiva se nad Njegovim sledbenicima tokom hiljadu osamsto pedeset dve i po godine. Ali patnje koje su zadesile malo stado Hristovo tokom celog tog vremenskog perioda veoma su različite. Najpre je bilo javno gonjenje protiv hrišćana: zemaljsko stranstvovanje svih dvanaest glavnih apostola Hristovih, izuzev Jovana Bogoslova, okončano je nasilnom smrću. Kasnije se to javno gonjenje pretvorilo u nešto delikatnije, koje nije bilo toliko upadljivo za svakoga, ali je bilo potpuno jasno za umove očišćenih: gonitelji od hrišćana više nisu zahtevali odricanje od Hrista, nego primanje jeresi, koja je za dušu jednako pogubna kao i odricanje, to jest nisu tražili otvorenu bezbožnost (nečestije), nego nepravoslavnost (zločestije). Dalje gonjenje postalo je još prefinjenije: vera u Hrista ostavljena je na volju, ali je odbačen život po zapovestima Hristovim, a prihvaćen je život koji im je protivan, usled čeka vera nikako ne može da pređe od uvodne u delatnu, a tim pre ne može da pređe u živu, to jest duhovnu. Vera bez dela vere, to jest bez ispunjavanja zapovesti Hristovih, mrtva je. I sami uvodni pojmovi o njoj ostaju za čoveka krajnje mračni i zamršeni, jer nisu objašnjeni njemu i u njemu delanjem, tačnije Duhom Svetim. U današnje vreme mi u tom stanju zamršenosti i pomračenosti vidimo mnoge koji sebe smatraju hrišćanima, pa čak i učiteljima Crkve Hristove: od njih jedan ne veruje u čudesa Hristova, nabrojana u Jevanđelju, drugi pak veruje u samo jedan deo učenja Hristovog, dok drugi odbacuje; neko ne veruje da postoje demoni, drugi opet misli, ne umejući da razlikuje dela vere od dela prirode, da će se svi spasiti zbog svojih dobrih dela i tako dalje, i tako dalje Iz tog razloga se veoma retko od ljudi može čuti istinska reč Božija, dok se lažna čuje vrlo često. Glad da se čuje reč Božija neuporedivo je teža od svih drugih iskušenja koja su ikada bila dopuštena na hrišćane. Ali i to je po dopuštenju Božijem, i treba da se podnosi sa predanošću volji Božijoj. 6. 517-518
• Prema stanju u kome se nalazi Crkva treba se odnositi mirno, ali se ono ujedno mora i razumeti. To je dopuštenje Sviše, koje mi ne možemo da shvatimo. Starac Isaija mi je govorio: „Razumi vreme. He očekuj dobar poredak u opštem sastavu Crkve, nego se zadovolji time što je ljudima koji žele da se spasu to posebno omogućeno“. 6. 769-770 (v. GREH, POKAJANJE, PATNJE)
 
HULA
(v. HULNE POMISLI, BOGOHULJENJE, JERETICI)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *