NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
U
 
UVREDE
UVREDLJIVOST
UZDRŽANJE
UZNEMIRENJE
UKRAŠAVANJE
UMIŠLJENOST
UMNO DELANJE
UNINIJE
UNUTRAŠNJE (DUŠEVNO) DELANJE
USAMLJENOST
USAMLJENOST DUHOVNA
UTEHA DUHOVNA
UTISCI
UČENOST SVETSKA
UČENJE ISTINSKO I LAŽNO
UČITELJ
 


 
UVREDE
(v. PONIŽENJA)
 
UVREDLJIVOST
 
• Braćo! Kod podnožja Krsta Hristovog sakupimo i sahranimo sva shvatanja sveta o časti, uvredama, žalostima, gubicima, nepravednosti, o ljudskim zakonima i ljudskoj pravdi. Postanimo jurodivi Hrista radi! Okrenimo naše obraze da ih pljuju i udaraju! Neka naša stara, zemaljska čast bude prekrivena prašinom uništenja! Nemojmo da sa žaljenjem i saučešćem gledamo na naše propadljivo imanje: neka ga razgrabe i raznesu vihori kad budu dopušteni! Nemojmo štedeti svoje telo u dobrovoljnim podvizima i nevoljnim stradanjima! Naučimo se od Gospoda Isusa Hrista Njegovom tajanstvenom ćutanju, koje predstavlja najuzvišenije Bogoslovlje i krasnorečivost, zadivljujući i same Anđele! Ni Njemu, vaploćenom Bogu, svet nije uzvratio pravično: pa zar mi da tražimo pravičnost od sveta? Odreknimo se traženja pravičnosti u podnožju krsta Hristovog! He budimo zveri, koje grizu i ranjavaju lovce i druge zveri kada ih napadaju! Ovde na zemlji, tokom našeg kratkotrajnog zemaljskog lutanja, postanimo nalik Jagnjetu Božijem, i On će nas učini sličnim Sebi u večnosti, gde našem blaženstvu neće biti kraja ni mere. I ovde, u zemaljskom izgnanstvu, vernom učeniku Isusovom dolazi Duh Sveti, Utešitelj, donoseći njegovoj duši neiskazano blaženstvo budućeg života, koji mu oduzima osećaj stradanja i uvodi ga u nevidljivu, svetu nasladu, koja ne zavisi od ljudi i okolnosti. Pred tom nasladom su sve zemaljske naslade čak i zakonite – ništa. 1. 420
 
UZDRŽANJE
 
• Za podvižnika Hristovog krajnje je neophodno raspinjanje tela! Neophodno je podvrgnuti se blagom jarmu podviga i to radi obuzdavanja skotopodobnih stremljenja tela, a ne zato da bi mu se oduzeli zdravlje i snaga neophodni za podvižništvo. „Mi smo naučili da budemo ubice strasti, a ne tela“ kaže Pimen Veliki. Čak i za slabe po telu i bolesne, narušavanje uzdržanja je veoma štetno, jer ono pojačava bolesti, a slabog i bolesnog ne snaži, nego ga raslabljuje. Blagorazumna umerenost posebno može da podrži i sačuva telesne snage i zdravlje – kako kod ljudi jake konstitucije, tako i kod onih slabih, bolešljivih. 2. 350 (v. DOBRODETELJI)
 
UZNEMIRENJE
 
• Razlog uznemirenja srca je neverovanje; razlog spokojstva srca, blagodatnog mira srca je vera. Pri obilnom dejstvu vere čitavo ljudsko biće se sa sveštenim mirom Hristovim pogružava u duhovno najutešniju nasladu, kao da se hrani i preispunjava tim osećajem. Opijeno njime ono postaje bezosećajno za strele uznemirenja. Pravo su rekli oci, da „vera jeste smirenje“, da „verovati znači prebivati u smirenju i blagosti“. 1. 315
• Čuvajte mir u sebi. Znajte, da ako ste uznemireni, to je znak da vam se potkrala neka lažna misao. 6. 596
• Delovanje mira Hristovog u čoveku jeste pokazatelj njegovog prebivanja u zapovestima Hristovim, izvan zabluda i samoobmana: naprotiv, uznemirenje, pa i najfinije, kakvim se god opravdanjima prikrivalo, služi kao pouzdani pokazatelj skretanja sa tesnog puta Hristovog na široki put, koji vodi u propast. 2. 223 (a DOBRO, PRAVILAN ODNOS PREMA STRASTIMA, VERA POMISLI, HULNE POMISLI, PRAVILO, SAMOUKOREVANJE)
 
UKRAŠAVANJE
(v. ODEĆA, JEDNOSTAVNOST, STRASTI, TELO I KRV)
 
UMIŠLJENOST
 
• Gordost i umišljenost, izdejstvovavši pad i pogibiju ljudskom rodu, ne vide pad u ljudskoj prirodi i nisu ga svesne: one u njoj vide samo vrline, savršenstva i lepote; i same bolesti duše, i same strasti, smatraju se za plemenite osobine. Takav pogled na ljudski rod čini ideju o Iskupitelju sasvim suvišnom i stranom. Vid gordih je užasno slepilo; a odsustvo gledanja kod smirenih je sposobnost za viđenje Istine. Na to se i odnose reči Gospodnje: Na sud u svet ovaj dođoh, da slepi irogledaju, a koji vide slepi da budu 4. 173 (v ZAPOVESTI)
 
UMNO DELANJE
(a TREZVENOST, MOLITVA ISUSOVA)
 
UNINIJE
 
• Šta umiruje čoveka u teška vremena duševne nevolje, kada je bilo kakva pomoć od ljudi ili slaba, ili nemoguća? Umiruje samo svest o sebi kao slugi i stvorenju Božijem – samo ta svest ima takvu snagu. Čim čovek iz sveg srca molitveno kaže Bogu: „Neka bude nada mnom, Gospode moj, volja Tvoja“ utihnuće nemir srca. Od tih reči, iskreno proiznesenih, i najteže patnje više neće pritiskati čoveka.
Šta to znači? Znači da čovek, ispovedajući sebe kao slugu i stvorenje Božije, predavši se u potpunosti volji Božijoj, odmah, svim svojim bićem, stupa u oblast svete Istine. Istina pruža pravilno raspoloženje duhu, životu. Uzašavši u oblast Istine, podučivši se Istini, potčinivši se Istini, čovek dobija moralnu i duhovnu slobodu, moralnu i duhovnu sreću. Ta sloboda i sreća ne zavise od ljudi i od okolnosti. 2. 96
• Šta može da bude teže od stanja duše koju muče iskušenja? Prebivanje u adu, u večnim mukama. Sećanje na njih olakšava ovdašnja iskušenja. „Moj neprijatelj, govori (u Lestvici) uninije – jeste sećanje na smrt.“ Setite se društva demona u adu i ljudi će vam izgledati dobri; setite se muka u adu i iskušenja će vam po stati laka. 6.157
• Čamotinja, koja se u monaškom životu naziva uninije, redovno s vremena na vreme napada one koji vode usamljenički život. Za vreme tog napada veoma je korisno baviti se rukodeljem i pri tome se sećati pokojnika – ko je kako umro, kao i neumitnosti naše sopstvene smrti. 6. 685 (a TUGA, POSLUŠANJE, STRASTI, PRA VILO, MOLITVA ISUSOVA Metod)
 
UNUTRAŠNJE (DUŠEVNO) DELANJE
(v. PODVIG DUŠEVNI I TELESNI, MOLITVA ISUSOVA)
 
USAMLJENOST
 
• Naša usamljenost je u Bogu. U Bogu našem um i srce mogu da nađu ono pouzdano i tiho pristanište, na koje ne deluju ni talasi, ni vetrovi mora života. Bez toga, Bogu neprijateljski svet će nas pratiti čak i u dubine šuma, u klisure i pećine, kako bi nas tamo učinio svojim služiteljima. 5. 366
• Obilni plod koji se sabira u usamljenosti, predstavlja posledicu napornog prebivanja među ljudima. Drugo je osnov prvog, i prvo ne može da se dogodi ako mu ne prethodi drugo. 6. 705
• Um podvižnika, koji se nije usamio i zaključao u sebi, nužno se nalazi okružen ispraznim pričama i metežom proizvedenim bezbrojnim pomislima koje uvek imaju slobodan pristup ka njemu, i sam bolesno, bez ikakve potrebe i koristi, štetno po sebe, tumara svetom. Čovekovo usamljivanje u samome sebi ne može da se ostvari na drugi način nego posredstvom pažljive molitve, prvenstveno posredstvom molitve Isusove. 1. 204
• Ako želite da se ne susrećete sa ljudima, znajte da je to nepravilna želja. Kada je prepodobni Dorotej pitao o tome svoga starca avvu Jovana Proroka, Jovan je odgovorio da je izbegavanje susreta sa ljudima veoma štetno za onoga ko nije dostigao savršenstvo, jer to skriva od njega njegove nemoći, koje ljudi otkrivaju, te ga stoga čini besplodnim. 6.161
• Usamljenost je uvek bila korisna, i onda kada je, po duhu vremena, u društvu bilo mnogo blagočestivih ljudi; a danas, uz opštu rasprostranjenost razvrata, usamljenost i udaljavanje od poznanika i poznanstava predstavlja neophodan uslov za spasenje. 6. 519
• He tugujte zbog nedostatka usamljenosti. Okolnosti, ili pravilnije Promisao Božiji, navode vas da služite vašim bližnjima i da im pružate utehu. Trudite se na toj njivi na koju ste postavljeni, ne predajući se, s jedne strane, rasejanosti, a sa druge, nerazumnoj usrdnosti, uz koju se neumitno prikrada pomisao da vi pružate utehu drugima a ne da Bog preko vas pruža utehu drugima. Sladost usamljenosti potiče od prethodnog ispunjavanja zapovesti Hristovih, u opštežiću. 6. 585 (v. BEZMOLVIJE, MIR)
 
USAMLJENOST DUHOVNA
 
• Tuguješ zbog svoje duhovne usamljenosti? To stanje je svojstveno gotovo svima. Trideset osam godina je raslabljeni ležao na ulazu u Solomonov hram, sred mnogoljudnog Jerusalima; i kada je njegovom odru prišao vaploćeni Gospod, požalio mu se: čoveka nemam. Raslabljeni nije mogao da pronađe čoveka 38 godina! U takvom slučaju treba se nadati na Boga: On čoveku dopušta da pati od gladi, kako bi ovaj umeo da ceni hranu kada mu bude ponuđena. 6. 696
 
UTEHA DUHOVNA
 
• Trpeza duhovne utehe je kao hrana i ujedno kao otrov! Ko nju okusi, gubi živi osećaj za sve ono za čime žudi svet. Sve što svet ceni, njemu počinje da deluje kao pusta i gnusna prašina, kao smradna strvina. 6. 317
• Kada se čovek udostoji da oseti bilo šta duhovno, to jest osećaj od Boga, on shvata da su sva njegova sopstvena osećanja ništavna, povezana sa samoobmanom. Na putu za obećanu zemlju treba da se prođe kroz pustinju. Kad čovek ide tom pustinjom, on treba da zna da je to pustinja, a ne obećana zemlja, da ne bi neku pustinjsku oazu sa raskošnom i bogatom prirodom prihvatio kao obećanu zemlju, pa da zbog toga bude lišen prave obećane zemlje. Te oaze predstavljaju utehe koje se povremeno daju početniku u podvigu molitve. Na njih nikako ne treba obraćati posebnu pažnju. Prvi duhovni dar je blagodatna pažnja na molitvi, kakva se ne može imati samo sopstvenom snagom. 6. 738
• Čuvaj utehu i ne dozvoljavaj tvome umu da se prepušta maštanjima. Uteha najpre deluje na um obnavljajući misli; a on, kada oseti da je oživeo, po svome neiskustvu lako se predaje maštanjima i u njima besplodno i nerazumno iscrpljuje sladost koja mu je darovana… Kada dobiješ utehu, posveti se više blagodarenju, molitvi i samoukorevanju; uteha će tako bivati sve veća… Ove utehe predstavljaju tajanstvenu mannu, koja je u Svetom Pismu nazvana hlebom nebeskim (Ps. 77,24), koji hrani nove Izrailjce – hrišćane – tokom njihovog putovanja kroz pustinju, to jest za vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja. Te utehe su manna sakrivena (Otk. 2,17) iz Otkrivenja, za koju je Sin Božiji rekao Jovanu Bogoslovu kada mu se javio:
Onome koji pobedi daću da jede od mane sakrivene. Ona je zaista sakrivena: nevidljiva za ljude, jer nju vidi samo Bog Koji je daje; a sluga Božiji koji je prima, osećajem vidi nevidljivo. Takav sluga Božiji i kada je okružen mnoštvom ljudi prebiva nasamo sa Bogom, vidljiv i nevidljiv, znan i nepoznat ma kome. 6. 316-317
• Kada se pojavi uteha, za nelažno i Božije primaj samo potpuno nematerijalno duhovno dejstvo, koje se projavljuje u spokojstvu srca, u njegovoj neobičnoj tišini, u nekakvoj hladnoj, ali ujedno vatrenoj ljubavi prema bližnjem i svakom stvorenju, ljubavi kojoj su strani raspaljenost i nagoni, ljubavi u Bogu i Bogom. Ova duhovna vatrena hladnoća, ovaj svagda jednoobrazni najfiniji plamen postojano je svojstvo Spasitelja, koje postojano i jednako sija iz svih Njegovih dela, iz svih Njegovih reči, koje nam čuva i predaje Jevanđelje. U to svojstvo se oblači Duh Sveti kada daje utehe služiteljima Hristovim, skidajući sa njegove duše odeću starog Adama, oblačeći ga u odeću Novog Adama i pružajući mu na taj način suštinsko poznanje Hrista, poznanje potpuno tajanstveno i potpuno očigledno. Odvraćaj se od svega materijalnog bilo da se javi telesnim očima ili uobrazilji 6. 321
• Ljudska povređenost sastoji se u mešanju dobra sa zlom; iscelenje se sastoji u postepenom udaljavanju od zla, kada u nama počinje više da deluje dobro. Potpuno odvajanje dobra od zla i čisto delovanje samo dobra biva samo kod savršenih, i to privremeno i povremeno. Mesto gde deluje samo čisto dobro je Nebo; na zemlji je pomešano. Kroz naše duhovne utehe i dalje deluje ta pomešanost, samo što količina dobra premašuje količinu zla odatle uteha. Shodno tome, prilikom uteha treba čuvati krajnju opreznost, znajući da su nam greh, pad i prelest blizu. Služite Gospodu sa strahom zaveštava prorok i radujte se Njemu sa trepetom. 6.323
• Kada Gospod hoće da nekoga prevede od krvnog ili duševnog osećaja ka duhovnom, s vremena na vreme On mu šalje, kako kaže sveti Maksim Ispovednik, da opitno okusi taj osećaj. Okusiti ga to predstavlja prvi dodir sa obećanom zemljom. 6. 836 (v. BOGOOP ŠTENJE, SUZE, MOLITVA ISUSOVA – Uteha)
 
UTISCI
(v DELATNOST, ČITANJE, ODEĆA, JEDNOSTAVNOST)
 
UČENOST SVETSKA
 
• Kako su dobro postupali naši drevni oci Pravoslavne Crkve! Obučivši se u ljudskim naukama, oni su na sebe uzimali jaram Hristov i na poprištu samoodricanja pod rukovodstvom Krsta Hristovog učili su se Božanskoj Premudrosti, jer je ljudska učenost za njih postajala skromna sluškinja, koju su upotrebljavali da posluže Božanskoj Premudrosti, kako bi tu Premudrost preneli svojim bližnjima.
Knjiški čovek koji se naučio Carstvu Nebeskom, može da iznosi i staro i novo, pokorivši staro novom i prilagodivši ga njemu; a onaj koji se nije naučio, očigledno može da iznosi samo staro, koje je smrt i neprijateljstvo prema Bogu. To neprijateljstvo i na bližnje ostavlja sebi svojstven utisak, čak i kada im govori o Bogu, i kada ugađa sluhu duše, budeći u njoj najfinije preljubne pokrete strasti, koje mnogi smatraju za dejstvo blagodati. Spasi nas, Gospode! Propadamo zbog sebe, jer smo zavoleli sopstvena učenja, a odbacili ili slabo cenimo ono koje nam je poslato od Boga. 6. 64-65
• Sveti Isak Sirijski je znanja prve vrste (teoretska) uporedio sa izvorima vode i plodovima naslikanim na zidu, koji se sa zadovoljstvom mogu pogledati ako su dobro nacrtani, ali ništa više od toga. Poznanja druge vrste (iz opita) ovaj sveti je uporedio sa samim izvorima vode, sa samim plodovima, koji čoveku mogu da služe za ishranu. 6. 570 (v. NAUKE, MUDROST, JERETICI, DUHOV NIŠTVO)
 
UČENJE ISTINSKO I LAŽNO
 
• Svet ljubi svoje rekao je Spasitelj. Kada svet čuje reč Božiju, koja se objavljuje po stihijama i u duhu ovoga sveta, to jest kada čuje svoje učenje, prikriveno maskom učenja Božijeg, on ga obasipa pohvalama. Kada pak u reči oseti prisustvo drugog Duha, koji deluje razorno na vladavinu sveta, tada se zaražava mržnjom prema reči i pokreće gonjenje na onoga ko je reč izgovorio. Veoma je opasno zadobijati poznanja ne u Hristu, nego razvijajući sopstvenu palu prirodu, prebivajući po duhu u opštenju sa svetom. Delujući na opisani način, ljudi se neprimetno zaraze neprijateljstvom prema Duhu Svetome, kao što su se tim smrtonosnim neprijataljstvom zarazili jevrejski sveštenici, zbog čega ih je razobličio prvomučenik Stefan (Dap. 7,51). Ovi knjiški učenjaci nisu našli reči kojima bi se suprotstavili Stefanovim rečima, pa su sa zavišću i mržnjom planuli protiv sasuda Duha Svetoga, odgovorivši na njegove reči kamenjem: na istinu koja im je predata odgovorili su ubistvom. Svet je oduvek gonio reč Božiju; gonjenje od strane sveta svagda je predstavljalo svedočanstvo učenja koje potiče od Boga. 6. 545-546
• Učenje Svetih Otaca Istočne Crkve je istinito: to je učenje Duha Svetoga. Molim vas, držite se toga učenja! Ono će nas rukovoditi ka blaženoj večnosti. U Svetoj Crkvi Hristovoj zapaljen je blistavi svetilnik – sijanje Duha Svetoga: ne okrećite svoje poglede ka drugim svetilnicima, koji svetle na različitim putevima. Samo put svete istine vodi u spasenje; drugi putevi vode u pogibao. Mnogi se trude, mnogi stradaju, mnogi se podvizavaju, no spaseni će biti samo oni koji se zakonito podvizavaju. Zaista zakoniti podvig je u Hristu Isusu i Duhu Svetome, unutar ograde Istočne Crkve. 6. 421
• U izučavanju svake nauke zahteva se da to izučavanje bude pravilno sprovedeno: bez toga dolazimo do pogrešnih i lažnih rezultata; baš tako je i u izučavanju hrišćanstva neophodna pravilnost bez nje će čovek svakako skrenuti u najrazličitije zablude. 6. 606 (v. MUDROST)
 
UČITELJ
 
• Kakva je korist ako nego sazida dom bližnjeg, a ujedno razori svoj? Početnici ne treba da se upuštaju u poučavanje bližnjeg, zbog vatrenosti svoga temperamenta, zbog neiskustva, zbog dejstva krvi u njima. Krv, koja je čas veoma uzburkana, čas od samog talasanja umorna i umara, naizmenično vodi dušu u dva suprotna stanja: u raspa ljenost i uninije. 6. 833
• I od staranja o bližnjima neretko se pojavljuje gordost, kao kukolj od pšeničnog zrna. Zato je sveti Marko Podvižnik rekao: „Kad čovek koristi reči i dela drugoga, obojica neka razumeju blagodat Božiju“. Jer ne propovedamo sebe kaže sveti apostol Pavle nego Hrista Isusa, Gospoda (2. Kor. 4,5). Ko bude negovao takva osećanja, u njemu će se istrebiti pristrasnost prema ljudima, a zacariće se ljubav u Hristu, koja u svima gleda obraz Božiji. Kada pak um bude ushićen utehom ove ljubavi, čovek će sebe videti kao neki sasud ispunjen smradom i gnusobom, i zadiviće se kako zraci Božanskog učenja prodiru kroz njega i isceljuju ljudske duše.
Ovde bi bilo prikladno da pomenem reči svetog Jovana Lestvičnika, koje je ponovio prepodobni Nil Sorski: „Neki su ogrezli u blato, ali su druge upozorili da tako ne padnu, i radi toga što su ove spasili, Gospod je i njima darovao spasenje“. 6. 227 (v. SAVETOVANJE)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *