ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
С
 
САБЛАЗАН БЛИЖЊЕМ
САБЛАЗАН ОД БЛИЖЊЕГ
САБЛАЗНИ
САВРШЕНСТВО
САВЕСТ
CABET
САВЕТОВАЊЕ
САМОЉУБЉЕ
САМООБМАНА
САМООПРАВДАЊЕ
САМООДРИЦАЊЕ
САМОПОУЗДАЊЕ
САМОПРИМОРАВАЊЕ
САМОУБИСТВО
САМОУКОРЕВАЊЕ
СВЕТ
СВЕТЕ ТАЈНЕ
СВЕТИ
СВЕТЛОСТ БОЖАНСКА И ЛАЖНА
СВЕТОСТ
СВЕШТЕНСТВО
СЕЋАЊЕ НА БОГА
СЕЋАЊЕ HA СМРТ
СИРОМАШТВО ДУХА
СЈЕДИЊЕЊЕ УМА, ДУШЕ И ТЕЛА
СЛАБОСТИ
СЛАВА
СЛАВОСЛОВЉЕ
СЛАДОСТ ДУХОВНА И ЛАЖНА
СЛОБОДА ДУХОВНА
СЛОБОДНО МИШЉЕЊЕ
СЛУЧАЈ
СМИРЕЊЕ
СМИРЕНОМУДРЕНОСТ
СМИРЕНОСЛОВЉЕ
СМРТ
СНОВИ
СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО
СПАСЕЊА ПУТЕВИ
СПОКОЈСТВО ИСТИНСКО И ЛАЖНО
СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ
СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ
СПОРЕЊЕ
СРЕБРОЉУБЉЕ
СРЕЋА
СРОДСТВО ПО ТЕЛУ
СТАРИ ЗАВЕТ
СТАРЧЕСТВО
СТОМАКОУГАЂАЊЕ
СТРАСТИ
Правилан однос према страстима
СТРАХ БОЖИЈИ
СТРАХОВИ
СУД БОЖИЈИ
СУЗЕ
СУЈЕТА
 


 
САБЛАЗАН БЛИЖЊЕМ
(ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ)
 
САБЛАЗАН ОД БЛИЖЊЕГ
(в. ОСУЂИВАЊЕ, ФАРИСЕЈСТВО, КЛЕВЕТА)
 
САБЛАЗНИ
 
• Све што се догађа, догађа се под будним погледима Свеблагог и Свемогућег Бога, једно по вољи Божијој, а друго по допуштењу Божијем. Тешко свету од саблазни рекао је Спаситељ; али потребно је да дођу саблазни прорекао је Он. Допуштање саблазни, као логичку последицу тога што људи самовољно употребљавају своју слободу и вољу, и као казну која само по себи проистиче из злоупотребе воље (јер је Богом дана и слобода воље и уједно закон како да се она употребљава), треба сазерцавати са побожношћу, покорношћу и исповедањем своје греховности и праведности суда Божијег. Веома је поучна молитва света три младића у пећи вавилонској. Нека се савршава воља Божија! Нека милосрдни Господ дарује спасење немоћнима, од којих сам први ја, који имају било какву вољу, макар и најслабију, да се спасу. 6. 112
Преподобни Пимен Велики је говорио: “Добро је избегавати разлог греха. Човек који се налази близу повода за грех, налик је ономе ко стоји на ивици дубоке провалије и ђаво га увек, кад год пожели, лако може гурнути у њу. Али ако смо телом удаљени од повода за грех, онда бивамо налик ономе ко стоји далеко од провалије. Ако би нас ђаво и повукао у провалију, док нас вуче ми можемо да пружимо отпор и Бог ће нам помоћи”. Разлози греха, поводи за њега саблазни – су следећи: вино, жене, богатство, здравље (претерано) тела, власт и почасти. “To нису греси сами по себи – каже свети Исак Сиријски – али наша природа због њих лако пада у грех, зато човек треба пажљиво да их се чува.” 5. 40
• Ми смо крајње слаби; саблазни које нас окружују су се умножиле и необично појачале: у варљивој разноликости и привлачности оне стоје пред болесним погледима ума и срца, и одвраћају их од Бога, прикивајући их за себе. Ми смо се толико потчинили утицају саблазни, да смо оставили чак и руковођење према Речи Божијој, једино средство спасења. Уз то, потребно је да се води веома пажљив живот, коме је страна свака расејаност, а наша повређена воља захтева управо супротно. Ми смо се устремили ка материјалном напредовању, ка светским успесима! Потребне су нам почасти, потребни су нам изобиље и раскош! Потребна нам је расејаност и учешће у насладама света! Да бисмо то постигли, ми се старамо искључиво о напретку пале природе. Изгубили смо сваку представу о обновљеној природи; јеванђелске заповести су занемарене и заборављене; душевно делање нам је потпуно непознато, а телесним се бавимо само толико и са тим циљем, да бисмо пред светом могли да изгледамо побожни и свети, и да од њега добијемо плату његову. Оставили смо тесни и мукотрпни пут спасења. Идемо путем широким и пространим. Спаси ме, Господе! Јер неста преподобних. Проредисмо се, ми монаси, мимо свих народа, и скрушени смо данас по свој земљи ради гpexoea наших. И нема у време ово кнеза, ни пророка, ни вожда (Дан. 3,27 38) који би нас водио у борби невидљивој чулним очима, која није против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме oeoгa света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12).
Тешко свету од саблазнц јер потребно је да дођу саблазни (Мт. 8,17) најавио је Господ. Допуштење Божије је како долазак саблазни, тако и духовна невоља коју оне доносе. На крају живота света, саблазни треба толико да се појачају и умноже, да ће због умножавања безакоња охладити љубав многих (Мт. 24,12) и Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем убиственим насиљем саблазни и пуста сасвим (Јез. 38,18). Живот по Богу постаће веома тежак. Такав ће постати зато што је ономе ко живи посред саблазни и пред њиховим лицем немогуће да се не подвргне утицају саблазни. Као што лед под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, тако и срце, преиспуњено добром вољом, када се подвргне утицају саблазни, нарочито постојаном, раслабљује се и мења. Због раширености и свеопштости одступништва живот по Богу постаће веома тежак. Одступници, који ће се умножити, називаће се и споља представљати као хришћани, те ће тако лакше да прогоне истинске хришћане; они ће истинске хришћане да окруже безбројним замкама и, како примећује свети Тихон Вороњешки и Задонски, поставиће безбројне препреке њиховој доброј намери да се спасу и да служе Богу. Против слугу Божијих деловаће и насиљем власти, и клеветом, и лукавим подвалама, и разноликим обманама, и љутим гоњењима. 5. 140-141
• Свети Исак Сиријски је рекао: “Онај ко себе добровољно не удаљава од узрока греха, бива и против своје воље привучен грехом”. …Човекова добра намера јача далеко од саблазни, добијајући необичну чврстину и силу; напротив, када је близу саблазни, она почиње мало помало да слаби и коначно се сасвим изопачује. Тако лед на хладноћи постаје све чвршћи; али када буде изложен утицају топлоте, он се топи и ишчезава. 1. 335 (в. ОСУђИВАЊЕ, ПРОМЕНЉИВОСТ, ЉУБАВ ДУХОВНА, ПУТ ПОДВИЖНИШТВА, МОЛИТВА ИСУСОВА – Утеха)
 
САВРШЕНСТВО
(в СВЕТОСТ)
 
САВЕСТ
 
• Савест је – осећај људског духа, фин и светао, који разликује добро од зла. Тај осећај јасније разликује добро и зло него ум. 1. 367
• Добровољна сагрешења помрачују, отупљују, заглушују и успављују савест. Сваки грех, који није очишћен покајањем, штетно утиче на савест. А стални и добровољни греховни живот као да је умрт вљује. 1. 367
• Као што се сечиво ножа оштри каменом, тако се и савест оштри Христом: она се просвећује изучавањем, а изоштрава испуњавањем јеванђелских заповести.
Просвећена и изоштрена Јеванђељем, савест детаљно и јасно показује човеку његова сагрешења чак и најмања. 1.368
• Буди савестан у односу на Бога: испуњавај све заповести Божије, како оне чије испуњавање сви виде, тако и оне чије испуњење нико не види и које је видљиво само Богу и твојој савести.
Буди савестан у односу на ближњег: не задовољавај се само спољашњом пристојношћу свога понашања према ближњима! Захтевај од себе да и сама твоја савест буде задовољна тим понашањем. A она ће бити задовољна онда када не само твоја дела, него и твоје срце буду постављени у онај однос према ближњем који је заповеђен Јеванђељем.
Буди савестан и када су ствари у питању, клонећи се претеривања, раскоши и небриге, сећајући се да су све ствари које користиш творевина Божија, Божији дарови човеку.
Буди савестан према самоме себи: не заборављај да си ти – образ и подобије Бога, и да си обавезан да тај образ у чистоти и светости представиш Самоме Богу. 1. 369 в. СТРАХ БОЖИЈИ)
 
САВЕТ
 
•”Јеси ли видео кога палог? Знај да је себе слушао” вели авва Доротеј. Овај свети је за себе говорио да више жели да погреши у било ком спољашњем делу, поступивши по савету ближњег, него да делује самовољно. A ја, у своме малом опиту, приликом било каквог неуспеха, имам утеху која проистиче из тога што дело није учињено или предузето самовољно. 6. 225 (в. ДУХОВНИШТВО)
 
САВЕТОВАЊЕ
 
• Оци забрањују да се ближњем дају савети по сопственом нахођењу, без његовог тражења; самовољно давање савета показује да себи приписујемо духовна знања и квалитете, што представља очигледну гордост и самообману. Ово се не односи на настојатеље и старешине, који су обавезни да поверено им братство поучавају у свако доба, кад год се укаже потреба, па и онда када нису питани (2. Тим. 4,2). Но, приликом посета другим манастирима, они треба да се руководе саветом преподобног Макарија Александријског преподобном Пахомију Великом. Пахомије је упитао Макарија о поучавању братије и суду над њима. Авва Макарије је одговорио: “Учи и суди својим потчињенима, а не суди никоме са стране”. Ово правило су чували и чувају сви настојатељи који желе да угоде Богу. 5. 80-81
• Оне који вам долазе ради савета примајте са страхом Божијим, и сваки пут када дођу молите Бога да вам да корисну реч за ближњег. Обраћајући се Богу молитвом уочи сваког разговора са ближњим, ви ћете своје беседе очистити од сујете. Говорите опрезно, не упуштајући се у многоглагољивост. Посетиоцима не постављајте испразна и радознала питања, и трудите се да се клоните разговора о манастирским стварима и о свим делима овога света. Ако се пак занесете и кажете нешто што није по савести, то јест што нарушава овде изложена правила, у мислима прекорите себе и покајте се пред Богом. На тај начин долазак ближњих донеће вам велику корист, откривајући вам вашу немоћ, која је без тога могла да остане скривена, што је врло штетно за душу. Чак и да још нисте дорасли давању савета, као што ни ја нисам дорастао, ипак, због оскудице својствене нашем времену, ми треба да делимо са ближњима наше оскудно знање. Уколико ово будете савршавали са смирењем, не допуштајући своме “ја” да делује, онда ће вас и због тог дела, ма како оно било мањкаво, осенити милост Божија. 6. 336
• У давању савета не треба да будете претерано издашни, него са смирењем избегавајте да их дајете. А када вас приморају, реците нешто једноставно, препуштајући ствар Богу. 6. 368
• Ако ме човек лично не упита, ја се никако нећу усудити да му дам било какав савет: Свети Оци то забрањују. 6. 823
• Велика је несрећа – то душевно устројство и стање, када хришћанин, који није позван или упитан, него зато што за себе мисли да је вредан, почне да учи, разобличује и прекорева ближње! А када те упитају, или одбиј да даш савет и изнесеш своје мишљење, као онај ко ништа не зна, или, у крајњој нужди, одговори са највећом опрезношћу и скромношћу, да себе не би ранио сујетом и гордошћу, a ближњег љутом и неразумном речју. 5. 278
 
САМОЉУБЉЕ
 
• Самољубље је изопачена љубав према себи. Та љубав је безумна и погубна. Онај ко је самољубив, ко је везан за сујетно и пролазно, за греховне насладе – непријатељ је самом себи. Он је – самоубица: мислећи да љуби себе и угађа себи, он себе мрзи и погубљује, убија се вечном смрћу. 1. 86
• Очигледно: да би заволео ближњег као самог себе, претходно је потребно правилно заволети себе.
• Љубимо ли себе? Без обзира на то колико је ово питање чудно, треба рећи да су људи који љубе себе веома ретки. Већина људи мрзи себе и труди се да нанесе себи што је могуће више зла. Ако бисмо измерили зло које је човеку учињено током живота, нашли бисмо да му најљући непријатељ није нанео толико зла, колико човек нанео сам себи. Свако од нас, када би се непристрасно загледао у своју савест, нашао би да је такав закључак оправдан. Који је разлог за то? Који је разлог за то што ми себи готово непрестано чинимо зло, а при томе постојано и незасито желимо добро? Разлог се састоји у томе што смо правилну љубав према себи заменили самољубљем које нас наговара да стремимо ка неразумном испуњавању наших жеља и наше пале воље, руковођене лажним разумом и лукавом савешћу. Нас воде и користољубље, славољубље, злопамћење, осветољубивост и сви греховни прохтеви! Ми лажемо себе и обмањујемо се, мислећи да удовољавамо љубави према себи, међутим удовољавамо само нашем незаситом самољубљу. Тежећи да удовољимо своме самољубљу, ми себи наносимо зло, погубљујемо себе.
Правилна љубав према себи састоји се у испуњавању животворних Христових заповести: А ово је љубав, да ходимо по заповестима Његовим рекао је свети Јован Богослов (2. Јн. 1,6). 4. 262-263
• Невидљиви подвиг против самољубља и човекоугађања првобитно је повезан са напором и усиљеном борбом: наша срца, попут срца наших отаца и праотаца, од времена пада нашег родоначелника под власт греха, свагда се противе Духу Светоме (Дап. 7,51). Она нису свесна свога пада, већ љуто бране своје бедно стање, као да је то потпуно задовољавајуће стање, као да је то стање потпуне победе. Али за сваку победу над самољубљем и човекоугађањем срце се награђује духовном утехом; окусивши ту утеху, оно већ храбрије ступа у борбу и лакше односи победу над собом, над оним што је усвојено падом. Учестале победе привлаче учестале посете и утехе благодати: тада човек ревносно почиње да гази самоугађање и својевољност, стремећи путем заповести ка јеванђелском савршенству, исповедајући се и тајанствено појући Господу: Путем заповести Твојих трчах, када си раширио срце моје (Пс. 118,32). 4. 265-266
 
САМООБМАНА
 
• Тешко је изаћи из самообмане. На дверима стоји стража; двери су затворене тешким и чврстим бравама и засунима, запечаћене печатом адског бездана. Браве и засуни су – гордост која се крије дубоко у срцу самообманутих и сујета која је главни покретач њиховог деловања, као и лицемерје и лукавство којима се гордост и сујета прикривају и које их облаче у маску добронамерности, смирења и светости. Несаломиви печат је – сматрати дела самообмане за благодатна дела. 1. 104
• Блажена је душа која себе сматра сасвим недостојном Бога, душа која је осудила себе као грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самообмане.
Осећање плача и покајања – једино је што треба души која прилази Господу са намером да од Њега добије опроштај својих грехова. To je добар део! Ако си га изабрао, неће се одузети од тебе! He мењај то благо за пусте, лажне, насилне и тобоже благодатне осећаје, и немој да погубиш себе лажима.
“Ако су неки од отаца – каже преподобни Исак Сиријски – писали о томе да постоји чистота душе, да постоји њено здравље, бестрашће, вид, нису то писали зато да бисмо их ми пре времена тражили и ишчекивали. У Светом Писму је речено: Царство Божије не долази на видљив начин (Лк. 17,20). Они у којима живи ишчекивање, стекли су гордост и пад… Црква Божија је одбацила тражење и ишчекивање узвишених Божанских дарова. To није обележје љубави према Богу, него – болест душе.”
Сви свети су себе сматрали недостојнима Бога: тиме су показа ли своје достојанство, које се састоји у смирењу.
Сви самообманути сматрали су се достојнима Бога: тиме су показали гордост и демонску прелест која је обузела њихове душе. Неки од њих примали су демоне који су им се јављали у виду анђела и следили их; другима су се демони јављали у свом сопственом виду и представљали се тобоже побеђени њиховом молитвом, чиме су их доводили до умишљености. Неки су подстицали своју уобразиљу и распаљивали крв, производећи у себи покрете нерава, па су то сматрали за благодатне насладе и пали су у самообману, у потпуну помраченост, придружујући се по своме духу одбаченим духовима.
Ако имаш потребу да беседиш са самим собом, немој да ласкаш себи, него се самоукоревај. Горки лекови су нам корисни у нашем палом стању. Они који ласкају себи већ су примили, овде на земљи, своју плату – своју самообману, похвале и љубав света који је непријатељски расположен према Богу: они немају шта друго да очекују у вечности, једино осуду. 2.123-126 (в. МОЛИТВА, СУЈЕТА)
 
САМООПРАВДАЊЕ
 
• Преподобни авва Доротеј за почетак своје поуке о смирењу, као крајеугаони камен који се полаже у темељ здања, узима следећу изреку једнога од светих стараца: “Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо “опрости” јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника”. У одбацивању оправдања, у окривља вању себе, и у мољењу за опроштај у свим оним ситуацијама када мирјани обично прибегавају оправдањима и умножавају их, састоји се велика и тајанствена купељ светог смирења. Ње су се држали и њу завештавају сви Свети Оци. To делање је чудно када се посматра површно, али опит ће брзо показати да доноси пуно душевне користи и да потиче из Само Истине, из Христа. Наш Господ је одбацио оправдања, није их употребио пред људима, мада је могао да им покаже своју велику Божанску правду у свој њеној величини. “Правдање речима не приличи хришћанском животу” рекао је свети Исак Сиријски. Преподобни Пимен Велики је говорио: “Ми падамо у многа искушења, јер не чувамо поредак који доликује нашем звању. Зар не видимо да је жена Хананејка прихватила (погрдан) назив који јој је дат и да ју је Спаситељ утешио. Такође, Авигеја је рекла Давиду: На мени, гocuogapy, нека буде та кривица (1. Цар. 25,24), и чувши то, Давид ју је заволео. Авигеја је слика душе, а Давид слика Бога: ако душа оптужи себе пред Господом, Господ ће је заволети”. Великог Пимена су питали: Шта значи (што je у људи) високо! (Лк. 16,15). Он је одговорио: “Правдања. He оправдавај себе и наћи ћеш мир”. Онај ко не оправдава себе руководи се смиреномудреношћу, а онај ко се оправдава умишљеношћу. 1. 310-311 (в. САМОУКОРЕВАЊЕ, ОПРАВДАЊЕ)
 
САМООДРИЦАЊЕ
 
• Нова заповест вели: Ко хоће да задобије душу своју, нека је погуби. Шта значи погубити душу? Значи одбацити делање према сопственим осећањима и приморати себе на делање према јеванђелским заповестима. Ономе ко тако поступа Јеванђеље преноси своја познања и своја осећања, која припадају природи новог човека, обновљеног према подобију Саздатеља и Искупитеља нашег. У томе се састоји приморавање и присиљавање себе које налаже Јеванђеље. To означава савет који Свети Оци тако често понављају: “Дај крв и прими Дух!” Одсеци од себе својства пале природе и привиј својства природе обновљене Христом. 6. 254
• Авај! Тражим у себи самоодрицање и не налазим га! Тражим човека који би се одлучио да одбаци своју вољу и, разодевен од било какве воље, пожелео да у потпуности следи Христа, да испуњава Његову вољу и не налазим таквог човека! Тугује мој поглед сред мноштва људи као у пустој пустињи не налази призор на коме би се зауставио и утешио! Сви смо ми заволели своје испразне и глупе жеље, заволели смо пропадљиво, пролазно, тело и крв, и вечну смрт која живи у њима! Уски пут то је пут самоодрицања; а самоугађању је тесно и на широком путу. Пробијамо се, журимо, гурамо један другога у већ препуну адску провалију! И данас постоје подвижници, али на њима нема победних венаца, венаца Христових. Венац Христов је Дух Свети. Духом Светим Христос овенчава Своје војнике победнике. Данас Дух не силази зато што се подвижници подвиза вају незаконито. Ако се ко и бори рекао је апостол не добија венац ако се не бори по правилу. Ниједан се војник објављује он не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2. Тим. 2,4). Све што је препрека самоодрицању и што у срце уводи испразне приче – трговина је овосветска. Бог са гневом гледа на њу и одвраћа се од војника који се бави таквом трговином! Зато свети апостол подстиче свога ученика на истински духовни подвиг: Ти се, дакле, злопати као добар војник Исуса Христа. 6. 291-292
• Одлучите пре свега, макар само умом, да се одрекнете себе ради Христа, да свој ум ослободите погубног и неразумног самовлашћа, да га потчините заповестима Христовим, да га потчините Јеванђељу. Почетак самоодрицања je у уму. Покоривши се Христу, он ће постепено у ту блажену покорност да доведе и срце и тело.
Самоодрицање је страшно на први и површан поглед. Међутим, чим се човек одлучи на самоодрицање, он одмах осети у души необичну лакоћу и слободу: лакоћа и слобода су сведоци истине. 6. 418 (в.ВЕРА, ПОДВИГ ДУШЕВНИ, ПОСЛУШАЊЕ)
 
САМОПОУЗДАЊЕ
(в.СМИРЕЊЕ, ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ)
 
САМОПРИМОРАВАЊЕ
(в. САМООДРИЦАЊЕ, ДЕМОНСКИ НАПАДИ, ЈЕВАНђЕ ЉЕ, МОНАШКИ ЗАВЕТИ)
 
САМОУБИСТВО
(в. ГРЕХ)
 
САМОУКОРЕВАЊЕ
 
• Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, Свети Оци су назвали самоукоревањем.
Самоукоревање је окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања, за које оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају у човеку греховни осећај и наслађивање њиме.
Самоукоревање, када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док je у њему присутно самооправдање. 1. 318-319
• Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена. Главни узрок сваког узнемирења – каже преподобни авва Доротеј ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистиче свако растројство; због тога никада не налазимо спокојство. И онда не изненађује што од свих светих чујемо: ‘Нема другог пута осим тог’. He видимо да је било ко од светих пронашао спокојство идући неким другим путем! А ми хоћемо да се држимо правог пута, а да при томе никада не укоревамо себе. Заиста, ако човек саврши мноштво добродетељи, а не буде се држао тог пута, он никада неће престати да се вређа и да вређа, уништавајући тиме све своје напоре. Напротив: онај ко прекорева себе увек je у радости, увек je у спокојству. Онај ко прекорава себе, куд год да пође, како је рекао и авва Пимен, шта год да му се догоди, штета, или срамота, или каква невоља, већ унапред сматра да је заслужио сваку неугодност и никада се не узнемирава. Може ли бити ишта спокојније од тог стања? Но, неко ће рећи: ако ме брат увреди, a ја нађем да му за то нисам дао никакав повод, како могу да прекоревам себе? Онај ко себе испитује са страхом Божијим, свакако ће наћи да је дао повод, или речју, или делом, или на било који начин. Ако пак и види, како каже, да у том тренутку није дао никакав повод, увредио га је некада раније, њега или другог брата, у тој ствари или у било којој другој и требало је да пострада због тога или због каквог другог греха, што често бива. Дакле! Ако неко погледа себе, како сам рекао, са страхом Божијим и истражи своју савест, тај ће свакако наћи да је крив.” Чудесна ствар! Започињући са прекоревањем себе нехотице и на силу, ми на крају постижемо да самоукоревање буде толико убедљиво и делотворно, да помоћу њега подносимо не само уобичајене невоље, него чак и највеће несреће. За онога ко је узнапредовао искушења више немају такву силину, него по мери њиховог напредовања постају лакша, чак и када су сама по себи тежа. У мери напредовања душа јача и добија снагу да трпељиво подноси све што се догађа. 1. 321-322
• Онај ко окривљује себе одолеће свим искушењима! Која патња може да савлада онога ко за себе сматра да заслужује сваку патњу? Која патња може да овлада онога ко сваку патњу која наилази дочекује са речима блаженог разбојника: Примам по својим делима како сам заслужио; сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме 6. 328
• Свети Јован Лествичник је рекао: “Ко је одбацио оптужбу, исправну или неисправну, тај је одбацио своје спасење”. Научи се да носиш слабости ближњих, да Бога ради угађаш њима, а не себи, научи се да полажеш душу своју за ближње своје! Научи се да трпиш приговоре и увреде! Држи се за оптужбе на свој рачун као што се онај ко падне у воду држи за уже које му је добачено, и избавићеш се од потапања у немиру и тузи! 6. 328
• Мени се веома допада изрека Великог Пимена: ‘Ако увек и у свему будемо окривљавали себе, рекао је, онда ћемо свуда пронаћи мир”. Други отац је рекао: “Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању себе, и узели смо тешко, које се састоји у оптуживању других”. Таква изрека вреди као целе књиге! 6. 422
• Корисно је осуђивати себе: то води ка смирењу. Строго пресуђивати себи је штетно: то човека гура у униније и раслабљеност. 6. 762 (в САМООПРАВДАЊЕ)
 
CBET
 
• Реч “свет” има два значења у Светом Писму. 1) У следећим изразима Светог Писма, као и њима сличним, речју “свет” означава се читав људски род: Јер Бог тако заволе свет да је Сина ceojeгa Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина Ceoгa на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3,16-17). Гле, Јагње Божије које узима на се гpexe света! (Јн. 1,29). 2) Речју “свет” означавају се они људи који воде грехован живот, противан вољи Божијој, и живе за време, а не за вечност. Тако треба схватити реч “свет” у следећим и њима сличним изразима: Ако вас мрзи свет, знајте да је Мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. (Јн. 15,18-19). He љубите света ни што je у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему;јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца него је од света. И свет пролази и похота њeгoea; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1. Јн. 2,15-17). Прељубници и прељубниие, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). Блажени Теофилакт Охридски овако одређује “свет”: “Свето писмо речју ‘свет’ обично назива живот грешних људи и оних који у њему пребивају мудрујући телесно: зато је Христос и рекао ученицима Својим: нисте од света. Они су били део људи који живе ‘у свету’, али пошто нису пребивали у греху, нису били од “света”. Већина људи водила је и води грехован живот, омрзнут од Бога, непријатељски Богу; због тога и зато што је број непријатеља Божијих много већи у поређењу са бројем верних служитеља Божијих, већина се у Светом Писму назива светом; оно што се односи на већину приписује се целом људском роду.
Свети Исак Сиријски “свет” одређује овако: “Свет је заједнички назив за све страсти. Ако човек најпре не сазна да постоји свет, он неће успети да сазна ни то којим се удовима удаљио од света, а којима је привезан за њега. Постоји много оних који су се са два или три уда одвојили од света и у њима се одрекли општења са њим, па су умислили како су својим животом постали страни свету. To им се догодило зато што нису схватили и мудро увидели да су за свет умрли само са два уда, а остали њихови удови живе у оквирима телесног мудровања, које припада свету. Уосталом, они нису били у стању чак ни своје страсти да осете; а пошто их нису осетили, нису могли да се постарају како би се од њих исцелили. Према истраживању (духовног) разума, као општи назив који обухвата све поједине страсти употребљава се реч свет; када пак намеравамо да их распоредимо према њиховим појединачним називима, онда их називамо страстима. Свака страст представља појединачно деловање према начелима света (Кол. 2,8). Где страсти престају да делују, тамо начела света остају неостварена. Страсти су следеће: жеља за богатством, за сабирањем различитих ствари; телесна наслада, од које долази блудна страст; жеља за почастима, од које потиче завист; жеља за влашћу; хвалисање сјајем власти, украшавање себе раскошном одећом и предметима које тражи сујета; људска слава која служи као узрок злопамћења; телесни страх. Где ове страсти престају да делују, тамо је свет умро. И у којој су мери неке од тих страсти остављене, у тој мери подвижник пребива изван света, који je у истој мери уништен, јер је лишен својих саставних делова. Неко је за свете рекао да су они живећи били мртви: јер, живећи у телу, нису живели за тело. Загледај се и ти у себе па реци за које си од горе поменутих страсти жив? Тада ћеш спознати колико си жив за свет, а колико си умро за њега. Кад схватиш шта значи свет, онда ћеш из горе наведених појединачних примера схватити у чему си се везао за свет, a у чему си се од њега одрешио. Краће речено: свет је телесни живот и телесно мудровање. Свет је блудница која привлачи својој љубави оне што погледе усмеравају ка њој жељни њене лепоте. Онај ко је макар мало заљубљен у свет и свезан њиме, не може да се избави из његових руку све док га свет не лиши (вечног) живота. Када свет потпуно обнажи човека и изнесе га из његовог дома на дан смрти, тад човек схвата да је свет улизица и преварант. Онај ко се подвизава да изађе таме света, све док се налази у њему не може да га види. Свет држи у оковима не само своје ученике, своју децу и заточенике, него је чак и подвижнике, који су се узвисили изнад њега, почео да на различите начине лови за своја дела, да их гази и баца под своје ноге”. 5. 301-306
• Ако је овај век тама, онда бежимо од њега, бежимо, имајући на уму то да ничег заједничког немамо са непријатељем Божијим. Онај ко жели да буде пријатељ свету, постаје непријатељ Богу (Јак. 4,4), a ономе ко постане непријатељ Богу, ко ће да помогне? Стога подражавајмо оце наше и попут њих позабавимо се проналажењем ризнице која се налази унутар наших срца, а када је нађемо чврсто је држимо и добро пазимо на њу: такво је наше назначење од самога почетка. 2. 154
• Шта то значи? У свету се осећа дах некакве пустиње, да ли зато што ја сам живим у пустињи, или зато што многољудно друштво када се отуђи од Речи Божије поприма својства пустиње. 6. 542
• Тачно: свет не весели људе који размишљају, него хранећи нас јадима, одбија нашу љубав према њему и усмерава је ка Богу. Свет рањава наше срце и тиме исцељује његове болести привезаности за земаљско. Неправовремено усамљивање уништава овај рад срца, које се, пронашавши спокојство, често изнова мири са светом и постаје хладније према Богу. Ово нису моје мисли, него сам их позајмио од отаца подвижника Цркве, а када се нађем у прилици да их на делу проверим, стално се утврђујем у уверењу да је то исправан начин размишљања. 6. 493
• Презримо свет и његово мишљење, јер Спаситељ каже: Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Ceojeгa са светим Анђелима. Услед угађања свету губи се смелост пред Богом, док од презира према свету хришћанин постаје свој Богу и са великом смелошћу окреће се ка дому Његовом, верујући речи Његовој као Речи Божијој, а не са дволичношћу, од које слаби дејство Речи Божије, због неверовања које је са дволичношћу повезано. 6. 594-595 (в. СРЕБРОЉУБЉЕ)
 
СВЕТЕ ТАЈНЕ
(в. ИСПОВЕСТ, КРШТЕЊЕ, МИРОПОМАЗАЊЕ, ПРИЧЕШЋЕ)
 
СВЕТИ
 
• Ми видимо да су многи грешници, када су принели покајање, достигли највишу меру хришћанског савршенства. Они су обновили у себи Дар Крштења не само у оној мери у којој се он даје, него и у оној у којој се он касније развија услед живота по јеванђелским заповестима. 2. 403
• Одлично je рекао преподобни Исаија Отшелник: “Слава светих налик је светлости звезда, од којих једна светли веома јарко, друга пригушеније, а трећа једва приметно; али те звезде су ипак на једном небу”. 6. 434 (в. МОЛИТВА ГОСПОДЊА, САМООБМАНА, ИСКУШЕЊА)
 
СВЕТЛОСТ БОЖАНСКА И ЛАЖНА
(а ВИЂЕЊА, ДЕМОНИ ЧУЛНО ВИђЕЊЕ, ДЕМОНИ ДУХОВНО ВИђЕЊЕ, ПРЕЛЕСТ)
 
СВЕТОСТ
 
• Данас, када су се умножили богати наукама, уметностима, свачим материјалним, данас неста преподобнога (Пс. 11,1). Дух Свети, гледајући на синове људске, тражећи достојан сасуд у мноштву оних који себе називају образованима, просвећенима и православнима, доноси о њима жалостан суд: Нема онога који разуме, који тражи Бoгa. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема гa који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Hoгe су им брзе да проливају крв. Пустош и беда је на путевима њиховим; и пута мирнога не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим (Рим. 3,11-18).
Ето разлога због кога нас се Дух Божији клони, иако је Он истински посед истинских хришћана, који је за све нове Израиљце задобио њихов свесвети Родоначелник. Дух Божији је свет и почива само на светима, онима који су се распели за свет, који распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Још у Старом Завету за њега је објављено: Неће се Дух Мој дoвека прети с људима, јер су тело (Пост. 6,3). И тај Свеблаги Дух, Који je у раној Цркви сишао на тек оглашеног Корнилија и испунио га различитим духовним даровима клони се нас који смо веђ умивени крштењем и мислимо да смо верни и православни; клони се мада код Њега, као код Бога, нема лицемерја; клони се да нас не би учинио још грешнијима када би осталим нашим гресима додао још један тежак – увреду, којом се Дух Свети вређа и приморава на удаљавање. 1. 404-406
• Научени Светим Писмом и делима Светих Отаца, ми верујемо и исповедамо да Божанска благодат и данас делује у Православној Цркви као и пре, без обзира на то што се може наћи мало сасуда који су је достојни. Благодат осењује оне подвижнике Божије за које јој је благоугодно да их осени. Они који тврде да је хришћанину данас немогуће да постане причасник Духа Светога, противрече Светом Писму и наносе својим душама највећу штету, како о томе прекрасно расуђује преподобни Макарије Велики. Они хришћанству не приписују никакав нарочито узвишени циљ, не знају за тај циљ, не труде се око њега, чак и не помишљају да га достигну: задовољавају се само спољашњим испуњавањем неких добродетељи и сами себе лишавају хришћанског савршенства. Што је најгоре задовољавајући се сопственим стањем и сматрајући за себе да су својим спољашњим понашањем узишли на сам врх духовног живота, они не само да не могу задобити смирење, духовно сиромаштво и скрушеност срца, него још падају у умишљеност, гордост, самообману и прелест, и вшпе ни мало не маре за истински духовни напредак. Насупрот томе, они који су поверовали у постојање хришћанског савршенства свим срцем стреме ка њему и ступају у непопустљиви подвиг како би га достигли. Знање о хришћанском савршенству чува их од гордости: у недоумици и плачу они стоје на молитви пред закључаним улазом у ту духовну одају. Уведени Јеванђељем у исправно самопосматрање, они о себи размишљају смирено и скромно: себе сматрају за непотребне слуге, које не испуњавају своје назначење, одређено од стране Искупитеља за људе које је искупио. 1. 278-279
• Шта значи хришћанско савршенство? To je осетно и очигледно обнављање хришћанина Духом Светим, које може да се саврши само на ономе ко је умро за грех и свет на Крсту Христовом. Човек који је обновљен Духом постаје богоносац, постаје храм Божији и свештеник који свештенодејствује у том храму, клањајући се Богу у Духу и Истини. Таквог савршенства удостојили су се у различитом степену апостоли и сви други свети Божији (Кол. 1,28; Фил. 3,15). 4. 337 (в. ЧОВЕКОВО НАЗНАЧЕЊЕ, БОГООПШТЕЊЕ, СЈЕДИЊЕЊЕ)
 
СВЕШТЕНСТВО
 
• Слабост свештеника као човека никако није препрека за савршавање Светих Тајни, јер се оне савршавају на основу благодати свештенства у коју је човек одевен, а не на основу његових личних врлина, мада је пријатно видети у једном лицу сједињене личне врлине и благодатне дарове. 6. 102
• Када се човек обнови покајањем, онда му греси младости не сметају да се стара о душама ближњих. To je схватање Цркве од старине, и свети Нифонт, епископ Кесарије Кипарске, по откривењу Божијем, примио је на себе обавезе пастира, мада се у младости тешко спотицао. Видети његово житије 23. децембра. 6. 339
• Равноапостолни Цар Константин је био толико дирнут благодатним јелејем милосрђа, којим се истински хришћани пре но свим другим добродетељима уподобљавају Богу, да је говорио: ‘Ако бих угледао грешног презвитера или монаха, скинуо бих са себе царски пурпурни плашт и њиме бих покрио грешника. Поштовање или не поштовање указано служитељу, усходи ка Ономе Коме овај служи”. 6. 610
• Епископ представља основ црквене јерархије. Он је прејемник апостола, представник Господа на земљи. Он рукополаже презвитере и ђаконе, он освећује храм или најбитнији део храма – антиминс, он освећује свето миро; то не могу да учине ни хиљаде презвитера сабраних на једно место. Он је почетак и извор свих хришћанских Светих Тајни и самог Богослужења; хришћанска Црква без њега не може да постоји. Апостоли, проповедајући Јеванђеље по васељени, по свим градовима и областима постављали су епископе, а епископи су рукополагали презвитере (свештенике) да би у потпуности удовољили потребама хришћана. У црквеном смислу свештеници су оруђа епископа: та оруђа делују све дотле док преко њих делује епископ; када он престаје да делује преко њих, они се лишавају све своје силе, јер те силе нису њихове сопствене, него позајмљене. 14. 45-46
• Хиротонија је велика тајна: посредством ње човек се одједном препорађа из словесне овце у пастира.
 
СЕЋАЊЕ НА БОГА
 
• Свети Исаак Сиријски: “Коме је поучавање непрестано у Богу, тај одагнава демоне од себе и искорењује семе њихове злобе. Весели се срце у откривењима код онога ко непрестано пази на своју душу. Онај ко поглед свога ума усмерава у себе, види у себи зору Духа. Онај ко се згнушао над сваким лутањем (расејаношћу) гледа Владику у унутрашњој одаји свога срца… Небо je у теби, ако будеш чист, и у самом себи видећеш Анђеле са њиховом светлошћу, и са њима њиховог Владику… Страсти се изгоне и искорењују непрестаним поучавањем у Богу: оно је мач који их убија. Онај ко жели да види Господа у себи, труди се да очисти своје срце непрестаним сећањем на Бога: на тај начин он ће светлим очима ума свакога часа гледати Господа. Оно што се догађа риби када буде извађена из воде, то се догађа уму када изађе из сећања на Бога и блуди по светским успоменама… Страшан је демонима, а драг Богу и Анђелима Његовим онај ко ноћу и дању са пламеном ревношћу тражи Бога у своме срцу и искорењује у њему проклијали коров ђавољи. Без непрестане молитве немогуће је приближити се Богу”. 2.196-197
• Неки монах је рекао преподобном Сисоју Великом: “Ја се налазим у непрестаном сећању на Бога”. Преподобни Сисоје му је одговорио: “To није ништа велико; велико ће бити када себе будеш сматрао горим од сваког створења”.
Непрестано сећање на Бога је узвишено занимање! Али та висина је веома опасна када лествица ка њој није постављена на ста билни камен смирења. 6. 422 (в. ПОУЧАВАЊЕ)
 
СЕЋАЊЕ HA СМРТ
 
• “Само онај ко се сродио са мишљу о своме крају рекао је неки преподобни отац може да стави тачку на своје грехе.” Сећај се краја твога каже Свето Писмо и довека нећеш сгрешити (Сир. 7,39).
Устај из постеље као да васкрсаваш из мртвих; лежи у постељу као у гроб: сан је представа смрти, а ноћна тама најава гробне, после које ће засијати за слуге Христове радосна, а за непријатеље Његове страшна светлост Васкрсења.
Густи облак заклања светлост сунца, иако се састоји само од финих гасова. Телесним насладама, расејаношћу и ситним земаљским бригама од погледа душе заклања се величанствена вечност.
Узалуд сија сунце са чистог неба за очи које болују од слепила. И вечност као да не постоји за срце које је обузето привезаношћу за земљу, за оно што је на њој велико, и славно, и слатко.
Хоћеш да се сећаш смрти? Чувај строгу умереност у храни, одећи и свим домаћим потрепштинама; пази да неопходни предмети не прелазе у раскош, учи се Закону Божијем дан и ноћ, што чешће можеш, и присетићеш се смрти. Сећање на њу сјединиће се са потоцима суза, са покајањем за грехе, са намером да се исправиш, са усрдним и многим молитвама. 1. 380-381
• “Сећање на смрт је дар Божији” рекли су оци: даје се ономе ко испуњава заповести Христове, да би га усавршио у светом подвигу покајања и спасења.
Благодатном сећању на смрт претходи сећање на смрт сопственим трудом. Често себе приморавај да се сећаш смрти, и уверавај се у несумњиву истину да ћеш свакако умрети, само се не зна када, па ће сећање на смрт, дубоко и силно, почети да се појављује само од себе: оно ће смртоносним ударцима побеђивати сваки твој греховни подухват. 1. 383
• Корисно је приморавати се на сећање на смрт, чак и онда када се срце одвраћа од тог сећања Оно је дар Божији, а приморавање на њега, само је сведочанство искрености наше жеље да имамо тај дар. Док се приморавамо треба да се молимо: Господе, дај ми сећање на смрт”. To je учење Макарија Великог, Исака Сиријског и других ве ликих отаца. 6.153-153
• Сећање на смрт, на суд Божији, на вечне муке је добро; али када се при томе појављују безнађе, униније и очајање, онда треба знати да ту постоји и демонски уплив, који се изгони вером. Свето Писмо Бога назива поузданим, а човека лажљивим. Бог је поуздан и никако неће лишити спасења оног човека који жели да се спасе; такође, неће таквом човеку послати превремену смрт, него ће му дати времена да се припреми. 6.524
• Преподобни Филотеј Синајски саветује подвижнику Христовом да читаво јутро посвети трезвеној и дуготрајној молитви, a после обеда да извесно време употреби за размишљање о смрти и сећање на њу. Наводећи сведочанство овог древног оца, наш преподобни Нил Сорски саветује такође да се размишљањима о смрти и суду посвети време обеда. Ову поуку Светих Отаца, извучену из блаженог опита, корисно је и треба да користе сви који желе да се науче сећању на смрт и ослободе се заводљивог и лажног духовног стања, у коме човек сам себи изгледа као да је вечан на земљи, док смрт сматра уделом других људи, а никако не својим. После принудног обучавања себе у сећању на смрт, милосрдни Господ шаље живи предосећај смрти, који подвижнику долази у помоћ на молитви. Тај предосећај смрти човека благовремено одводи на Страшни суд Христов; на том суду подвижник онда благовремено умољава човекољубивог Господа за опроштај својих грехова и добија га. Е, зато је свети Јован Лествичник молитву оних који се заиста моле назвао судилиштем, судом и престолом Господњим, који претходе будућем општем суду. 3. 177-178
• Стално сећање на смрт је чудесна благодат и удео светих Божијих, првенствено оних који су се предали брижљивом покајању и ненарушивом безмолвију. Само у безмолвију сазревају и цветају најузвишеније добродетељи, као најређе и најдрагоценије биљке у стакленицима! Али и ми, слаби и страсни, треба да се приморавамо на сећање на смрт, усвајајући навику да размшпљамо о њој, иако је такво размишљање потпуно страно срцу које љуби грех и свет. За такво обучавање корисно је одвојити одређени сат свакога дана, када нисмо оптерећени бригама, и да га посветимо спасоносном сећању на страшну и неминовну смрт. Ма како да је тај догађај за сваког човека известан, испрва је веома тешко принудити се чак и на површно сећање на смрт, што служи као један од безбројних доказа пада наше природе који се налазе у њој самој.
Стална расејаност мисли, која нам је свима постала својствена, и мрачни заборав непрестано одузимају мисао о смрти онима који почињу да се труде како би је се често сећали. Потом се јављају друге препреке: неочекивано искрсавају најважнији послови и бриге и то управо у часу који смо у току дана одвојили да га посветимо старању о своме вечном уделу не би ли нам украли најпре тај час, a затим и само делање, то јест размишљање о смрти, па чак и знање о постојању таквог најспасоноснијег духовног делања. Када пак, препознавши демонске замке, истрајемо у подвигу, видећемо у себи нов напад на то делање – помисли сумње у вези са његовом делотворношћу, помисли подсмеха и хуле, које то делање називају чудним, глупим и смешним, помисли лажног смирења које нас саветују да се својим понашањем не издвајамо од других људи. Ако, по великој милости Божијој, победимо и у тој борби сам мучни страх, произведен живим сећањем и представом смрти, као њеним предосећајем, испрва је необично тежак за нашег старог човека: он доводи до ужаса ум и уобразиљу; хладна језа прожима тело, потреса га и слаби; срце бива притиснуто неиздрживом тугом, повезаном са безнађем. He треба одбацивати то стање, не треба се плашити његових опасних последица.
“Свакоме ко почиње да живи по Богу , каже свети Симеон Нови Богослов, користан је страх од мука и бол који се од њега јавља. Онај ко мисли да ће без таквог бола и спутаности положити темељ (живота пo Богу) не само да темељ полаже на песку својих дела, него је налик оном ко би покушао да дом подигне у ваздуху, без икаквог темеља, што је немогуће. Од тог бола брзо се рађа свака радост; овим узама кидају се узе свих сагрешења и страсти; тај мучитељ бива узрок не смрти, него вечног живота. Ко неће да избегне болове што се рађају из страха од вечних мука, и не побегне од њих, него им се добровољно преда и стави на себе њихове узе, тај ће почети брже да напредује и биће изведен пред Цара над царевима. Када се пак то саврши и када подвижник донекле види славу Божију, узеће се одмах развезати, мучни страх ће нестати, бол срца ће се претворити у радост, појавиће се извор који чулно точи реку непрестаних суза, а духовно – тишину, кротост, неизрециву сладост, храброст, и који се спокојно и небрањено устремљује ка свакој послушности заповестима Божијим.” Очигледно: до такве промене стања долази услед благодатног јављања у срцу наде на спасење. Тада се приликом размишљања о смрти туга раствара радошћу и горке сузе се претварају у слатке. Човек који је почео да плаче присећајући се смрти као да се присећа казне, изненада уз то сећање почиње да плаче као да се присећа свога повратка у најдражу отаџбину. Такав је плод сећања на смрт. Сразмерно важности плода треба бити храбар у његовом одгајању и савладавати сваку препреку разумним трудом и постојаношћу; треба веровати да ћемо у своје време задобити плод, по милости и благодати Божијој. Сећање на смрт, на страхоте које је прате и следе за њом, сећање повезано са усрдном молитвом и плачем због себе, може да замени све подвиге, да прожме читав човеков живот, да му пружи чистоту срца, да привуче к њему благодат Духа Светога и тиме му дарује слободно узношење на небо кроз ваздушне власти.
Пре но што достигнемо то блажено молитвено стање у коме ум непосредно гледа предстојећи крај и ужасава се смрти, како створење и треба да се ужасава претње Творца саопштене заједно са заповешћу, корисно је да подстичемо у себи сећање на смрт посећујући гробља, посећујући болесне, присуствујући упокојењу и погребу ближњих, честим размишљањем и обнављањем у сећању разних смрти за које смо чули и које смо видели. 3.179-181
 
СИРОМАШТВО ДУХА
 
• Чим хришћанин пожели да у своме спољашњем и унутрашњем делању оствари јеванђелске Заповести, он ће видети своју повређену природу како устаје против Јеванђеља и упорно се супротставља Јеванђељу. У светлости Јеванђеља хришћанин у себи види пад људског рода. Од тог призора у њему се природно рађа смирено схватање о себи, које се у Јеванђељу назива сиромаштвом духа (Мт. 5,3). 1. 518
• Тражи духовно сиромаштво. Тражење тог блаженства је допустиво и похвално. Оно је темељ и давалац свих других блаженстава. Када се темељ поколеба, онда и онај ко је стајао на високом степену духовног напредовања, пада доле и често се разбија до смрти.
Сиромаштво духа се проналази изучавањем Јеванђеља, испуњавањем његових заповести, поређењем својих дела и особина са заповестима Јеванђеља, принуђавањем свога срца на великодушно подношење увреда, самоукоревањем, молитвом за добијање скрушеног и сми реног срца. 1. 521 (в. МОЛИТВА, МОЛИТВА ИСУСОВА – Корист)
 
СЈЕДИЊЕЊЕ УМА, ДУШЕ И ТЕЛА
 
• Умну, срдачну [молитву срца] и душевну молитву човеку је заповедио Бог у Старом и Новом Завету. Љуби Господа Бога cвoгa свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест (Мк. 12,30; Понз. 4,5). Очигледно је да се испуњење ове највеће и најузвишеније заповести не може постићи другачије него умном, срдачном и душевном молитвом, којом се онај ко се моли одваја од целокупне творевине и сав се, чита вим својим бићем, устремљује ка Богу. Налазећи се у стању устремљености ка Богу, он се изненада сједињује са самим собом и види себе исцељеним услед додира прста Божијег. Ум, срце, душа и тело, који су дотле били расечени грехом, изненада се спајају у једно у Господу. Будући да је до сједињења дошло у Господу, да га је произвео Господ, оно је уједно и сједињење човека са самим собом, и његово сједињење са Господом. Након сједињења, или заједно са сједињењем, долази до појаве духовних дарова. Тачније, сједињење је дар Духа. Први од духовних дарова, којим се чудесно сједињење и изводи, јесте мир Христов. За миром Христовим следи читав збор дарова Христових и плодова Духа Светога, које апостол набраја овако: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5,22-23). 2. 220
• О блаженом сједињењу човека са самим собом услед дејства мира Христовог сведоче највећи наставници монаштва. Свети Јован Лествичник каже: “Завапих свим срцем мојим, то јест телом, душом и духом: јер где су ова два последња сједињена, онде је и Бог међу њима (Пс. 118,145; Мт. 18,20)”. Преподобни Исаија Отшелник: “Ако попут мудрих девојака знаш да ти је сасуд пун јелеја, онда такође можеш да уђеш у одају и не треба да останеш напољу; ако си осетио да су се твоји дух, душа и тело непорочно сјединили и устали чисти у дан Господа Исуса Христа; ако те савест не разобличава и не осуђује; ако си постао дете, по речима Спаситељевим: Пустите деиу, и не браните им да долазе к Мени, јер је таквих Царство Небеско (Мт. 19,14) онда си заиста постао невеста (Христова) и Дух Свети починуо је на теби, иако се још налазиш у телу”. 2. 224
• Сједињење ума, душе и тела треба објаснити и учинити донекле схватљивијим за оне који га још нису осетили, како би га познали када, по милости Божијој, почне да се пројављује у њима. Ово сједињење је потпуно очигледно, потпуно опипљиво, не представља плод маште, или усвојене лажне представе. Оно донекле може да се објасни и на основу супротног стања, у коме се сви обично налазимо. Супротно стање, то јест подељеност ума, душе и тела, њихово несагласно деловање које се често претвара у супротстављеност једнога другоме, представља жалосну последицу нашег пада и пада наших праотаца. Ко у себи не види то несагласно деловање? Ко не осећа унутрашњу борбу и муке које она производи? Ко не сматра ту борбу и те муке, често и неиздржљиве, нашом болешћу, обележјем и убедљивим доказом нашег пада? Наш ум се моли или се налази у размишљањима о благочестивој намери, a у срцу и телу покрећу се различите порочне жеље, различита страсна стремљења, насилно одвлаче ум од његовог занимања, и углавном успевају да га одвуку! Уму се супротстављају и сама телесна чула, нарочито вид и слух: непрестано му пружајући утиске материјалног света, они га доводе у стање доконости и расејаности. Када пак, по неизрецивом милосрђу Божијем, ум на молитви почне да се сједињује са срцем и душом, онда душа, најпре мало помало, а потом сва, почне да се заједно са умом устремљује на молитву. Коначно, на молитву се устремљује и само наше трулежно тело, створено да жели Бога, а од пада заражено скотоподобним жељама. Тад телесна чула замиру: очи виде а не виде, уши чују а не чују. Сав човек бива обузет молитвом. И саме његове руке, ноге и прсти на неописив али очигледан и опипљив начин учествују у молитви и бивају испуњени силом која се не може објаснити речима. Човек који се налази у стању мира у Христу и молитви, недоступан је за било какве греховне помисли исти тај човек коме је раније свако сучељавање са грехом представљало сигуран пораз. Душа осећа да јој се противник приближава; али молитвена сила која је испуњава, не допушта противнику да се приближи и да упрља храм Божији. 2. 228-229
• Божанствено дејство је нематеријално: не види се, не чује се, не очекује се, не може се замислити, не може се објаснити никаквим поређењем позајмљеним из овог века; долази и дејствује тајанствено. Најпре показује човеку његов грех, повећава у човековим очима његов грех, непрестано држи страшни грех пред његовим очима, душу доводи до самоосуђивања, показује јој наш пад, тај ужасни, мрачни и дубоки понор погибли, у који је наш род пао прегрешењем нашег праоца; потом мало помало дарује појачану пажњу и скрушеност срца на молитви. Припремивши сасуд на такав начин, оно се изненада, неочекивано и нематеријално дотиче расечених делова и они се поново сједињују. 2. 319-320 (в. МИР БОЖИЈИ, БОГООПШТЕЊЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Сједињење)
 
СЛАБОСТИ
 
• Познати себе као грешнога неопходно је за спасење, али осуђивати себе и бацати се на све стране због грешности веома је штетно. “Све што је неумерено од демона је” рекао је преподобни Пимен Велики. 6. 519
• Будите снисходљиви према вашој души и њеним слабостима; претерана строгост одвлачи од покајања, доводи до унинија и очајања. 6.169
• Познање сопствених слабости је за хришћанина суштински неопходно. Оно води ка смиреномудрености, а смиреномудреност ка духовном знању. Кад Господ некоме хоће да подари Своје познање, Он му нарочито открива његове слабости. 6. 581
• Ви не треба да се узнемиравате када се покажу ваше душевне и телесне слабости; напротив, подносите их са трпљењем и великодушношћу. У вама постоји притајена гордост; ви не схватате сасвим јасно да сте грешни; када бисте тога били свесни на прави начин, онда се не бисте узнемиравали приликом сагледавања себе у слабостима, него бисте говорили: “Овако грешна као што сам ја мора да има такве недостатке!” Господ нека вас научи смирењу од кога потиче свако спокојство и од кога се у срце изливају мир и тишина 6. 586
• Старац Серафим Саровски, велики подвижник, рекао је: своје недостатке треба трпети управо онако како трпимо недостатке других и снисходити својој души у њеним слабостима и несавршенству. Уједно, не треба да се предајемо лењости: него се усрдно постарајмо око свога исправљања и усавршавања. 6. 823
• He клони услед сагледавања сопствених слабости, јер једино додир Божанске благодати може у трену да исцели све наше немоћи. Твоје стање је пролазно: претрпи га.
• Нека Господ утеши ваше напаћено срце! Док смо на путу, док не уђемо у пристаниште непроменљиве вечности, ми смо дужни да у себи и околностима свога живота очекујемо промене, преокрете, уобичајене и изненадне жалости. Један преподобни отац је рекао: “Слава Богу за све и за саме немоћи наше; јер боље је бити грешник и видети себе као таквога, него бити споља праведник и сматрати себе за таквога”. Ове речи светог оца крајње су утешне за нас слабе и грешне, за наше време и наш народ, који могу да се похвале само својим немоћима. Оне не дају повода да се добровољно греши, него теше оне који уз извесну пажњу према себи осећају да се њихова душа налази у невољном ропству греха. 6. 171
• Ви патите зато што сте у борби: у борби зато што Христов духовни закон захтева распеће. Утеху ћете наћи у томе што људи никада нису приступали распећу без борбе. Доказ за то је Сам Богочовек. Он се у Гетсиманском врту молио да гa мимоиђе чаша и Његов зној падао је на земљу као капи крви. Ако видите да вас немоћ побеђује, знајте да је Господ у стању да пода снагу људима Својим, како је говорио свети Давид. Богу су своји они људи, и тим Својим људима Он даје снагу, који чувају верност Њему у својој вољи онда када њихова слабост нарушава верност на делима. Присетите се да је Христос дошао да призове грешнике, а не праведнике на покајање. Станите у редове грешника, поклоните се у смирењу пред ногама Христовим, предајте се Његовој вољи препуштајући јој вашу садашњост и будућност. А Он ће у вашу душу излити мир и спокојство, и самим тим ће показати да је близу вас, да Његов промисао бди над вама. Један свети отац је рекао: “Блажен је човек који је спознао своју слабост, јер се праведник, који није спознао своју слабост, налази на веома опасном путу”. Други каже: “Ако Христос није дошао ради праведника, онда ја своју праведност одбацујем као грех који ме одваја од Христа и у томе што сам грешан проналазим другу праведност, небеску, која ми пружа средство да приступим Христу и будем са Њим”. Све ово пишем вам као утеху, да не бисте, видећи да сте дужни Христу, доспевали у безнађе и патњу, него у смирење, и да бисте услед наде на Христа, која неће постидети, били добре воље. Он је свемоћан. 6. 361-362
• У трпљењу вашем задобијајте душу вашу, гледајући са великодушним снисхођењем на њене слабости, на њене невољне склоности. Захтевати од себе непромењивост и непогрешивост захтев је неостварив у овом пролазном веку! Неизмењивост и непогрешивост својствене су човеку будућег века, а ми овде треба великодушно да подносимо слабости ближњих и сопствене слабости. Избегавајте по могућности свако сагрешење, а ваше неизбежне слабости, у које мисао и срце невољно пада, храбро претрпите. Због ваших слабости задобијајте дубоки и постојани осећај духовног сиромаштва, који је тако пријатан Богу – не униније и малодушност! и савршавајте пут земаљског живота ходећи пред Господом у скрушености духа. 6. 460
• Кажете да је хтење духовног добра код вас још несигурно? Код кога није несигурно? Са каквом лакоћом срце издаје добро? Каквим заборавом, заслепљеношћу, страстима и падовима су праћена та издајства! Какав је труд потребан, и каква борба са самим собом, да бисмо се вратили на добро! Древни и вешти кушач непрестано нам нуди да окусимо забрањени плод. За победу над злом неопходна нам је помоћ Божија. Када нам садејствује та свесилна помоћ ми побеђујемо; када се она удаљава од нас – бивамо побеђени. У обиљу моме рекао је свети Давид нећу се помакнути довека: одвратио си лице Твоје и узнемирих се. Приликом пораза ми толико осећамо своју слабост, да нам се стање победника чини несвојственим и немогућим; у победама, када нас претходно искуство не би уверавало у то, ми не бисмо могли да поверујемо колико нам је близу пораз од стране тако незнатног и одвратног непријатеља какав је грех. Премудри Промисао је уредио тако да се подвижници Божији не налазе увек у стању радости, славља и победе. Непрестано такво стање могло би да у њима породи љуту гордост: не видећи никада на опиту свој пopas у слабости, они би умислили да стање непрестаног побеђивања греха припада њима самима, а не да је дар Божији. Бог им је зато пружио, како каже преподобни Исак Сиријски, “утеху и нападе, светлост и таму, борбе и помоћ, краће речено притешњеност и пространство. И то je знак да човек напредује уз помоћ Божију”. Услед такве помешаности победа и пораза, услед прелазака од једних на друге, човек све више и више спознаје своју слабост Бог се постепено уздиже пред њим и коначно постаје за њега све – предмет све његове љубави, наде и вере. Овај пут, којим човека води Сам Бог, на коме човек остаје у непрестаној скрушености духа, у духовном сиромаштву, у сагледавању својих сагрешења, у плачу због њих, назива се путем покајања. Њиме су сви свети прошли од греха ка Богу. Овај пут је освећен учењем Духа Светога, који сија из Светог Писма и отачких дела. 6. 457-459 (в. ОДНОС ПРЕМА СТРАСТИМА)
 
СЛАВА
 
• Свети Исак Сиријски је рекао: “Тешко да ће се наћи човек, који би могао да поднесе почасти, а можда се такав уопште и неће наћи, a то потиче од подложности брзим променама”. Способност брзог мењања, доказана опитима, служи као разлог што Бог, који је својим слугама припремио вечну и непромењиву част и славу на небесима, није благоизволео да се они и у овом непостојаном и превртљивом свету стално поштују сујетним и пролазним поштовањем. 5. 290 (в. СУЈЕТА)
 
СЛАВОСЛОВЉЕ
 
• Слава Богу! Моћне речи! У тешким ситуацијама, када срце окруже помисли сумње, малодушности, незадовољства и роптања, потребно је приморати себе на често, полагано и пажљиво понављање речи: Слава Богу! Ко у простоти срца прихвати овде изложени савет и када се појави неопходност примени га на делу, тај ће увидети чудесну силу славословља Бога; тај ће се обрадовати због задобијања тако корисног, новог знања, обрадоваће се због задобијања тако силног и погодног оружја против духовних непријатеља. Само од звука тих речи, које се произносе када се накупе мрачне помисли туге и унинија, од звука тих речи које се произносе са приморавањем, као да се произносе само устима, као да су само ваздух – ваздушни кнезови се престраше и дају у бекство, а све мрачне помисли развеју се као прашина од силног ветра; од душе одступају патње и чамотиња, а приближавају се и настањују у њој лакоћа, спокојство, мир, утеха и радост. Слава Богу!
Слава Богу! Свечане речи! Речи које објављују победу! Речи које представљају весеље за све верне слуге Божије, а страх и пораз за све непријатеље Његове, ломљење њиховог оружја. To оружје је грех; то оружје је – телесни разум, пала људска мудрост. Та мудрост је поникла из пада и за свој првобитни узрок има грех; она је одбачена од Бога и у сталном је непријатељству са Њим. Око онога ко је рањен тугом узалуд ће се сабирати сви земаљски мудраци; узалуд ће га исцељивати лековима красноречивости и философије; узалуд ће се трудити и сам болесник, ако пожели да напорима сопственог разума размрси запетљану мрежу патњи. Веома често, готово увек, разум се потпуно изгуби у тој замршеној мрежи! Он себе често види спутаним и затвореним са свих страна! Избављење, па чак и сама утеха, често изгледају сасвим немогући! Многи тако гину под неиздржљивим теретом љуте туге, гину од смртоносне ране, рањени тугом и не нашавши на земљи ниједно средство довољно јако да би ту рану излечило. Земаљска мудрост је понудила сва своја средства: и сва су се показала као слаба и никаква. Остави, најљубљенији брате, оно што је Бог одбацио! Одложи у страну сва оружја твога разума! Прихвати се оружја које ти даје лудост проповеди Христове. Људска мудрост ће се презриво осмехнути кад види оружје које нуди вера; пали разум, по своме својству непријатељства према Богу, неће оклевати да ти понуди најумније приговоре, пуне образованог скептицизма и ироније. He обраћај никакву пажњу на њих – на одбачене Богом, на непријатеље Божије. У својој патњи почни да из дубине душе, без икаквог размишљања, произносиш речи: Слава Богу! Видећеш знамење, видећеш чудо: те речи ће прогнати тугу, призваће утеху у срце, постићи ће оно што нису били у стању да постигну разум земаљски разумних и мудрост земаљски мудрих. Посрамиће се тај разум, посрамиће се та мудрост, а ти ћеш, избављен и исцељен, верујући живом вером, која ти је доказана у теби самом, узносити славу Богу!
Слава Богу! Многи угодници Божији волели су да често пона вљају те речи: они су окусили силу скривену у њима. Свети Јован Златоуст, када је беседио са духовним друговима и браћом о било каквим околностима, а нарочито о непријатним, као камен темељац и основни догмат беседе увек је узимао речи: Слава Богу за све! По својој навици, коју је Црквена историја сачувала за касније потомство, он је, ударајући другим прстом десне руке по раширеном длану леве, увек своју беседу започињао речима: Слава Богу за све!
Браћо! Научимо се и ми честом славословљу Бога; прибегавајмо том оружју у невољама нашим. Непрестаним славословљем Бога одбијмо и згазимо наше невидљиве непријатеље, нарочито оне од њих, који се труде да нас оборе тугом, малодушношћу, роптањем и очајањем. Очистимо себе сузама, молитвом, читањем Светог Писма и отачких дела, како бисмо могли да сагледавамо Божији Промисао, који све види, који свима влада, који свима управља, који по својим неистраживим судовима све усмерава ка циљевима познатим једино Богу. Када почнемо да сагледавамо Божанско управљање, живимо у побожности, у ненарушивом миру срца, у пуној покорности Богу и тврдој вери у Њега, дивећи се величанству недокучивога и Њему узносећи славу, сада и у векове векова. 1. 385-389 (в. БЛАГОДАРЕЊЕ, БОЛЕСТИ, КРСТ СВОЈ)
 
СЛАДОСТ ДУХОВНА И ЛАЖНА
(а СУЈЕТА, ДЕВСТВЕНОСТ, МИР БОЖИЈИ, ПОКАЈАЊЕ, ПРЕЛЕСТ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Сладост)
 
СЛОБОДА ДУХОВНА
 
• Сву пажњу обрати на јеванђелске Заповести; принеси себе на жртву њима – на жртву живу и благоугодну Богу. A у спољашњим дејствима, која немају никаквог утицаја на душу, као на пример у промени одеће и сличним, буди одлучно слободан. 6.822 (в. СЛОВО И ДУХ)
 
СЛОБОДНО МИШЉЕЊЕ
(в. МИСАО)
 
СЛУЧАЈ
 
• Нема слепог случаја! Бог управља светом, и све што се догађа на небу и у поднебесју, савршава се по суду премудрог и свемогућег Бога, Који је несхватљив у Својој премудрости и свемоћи, и недокучив у Своме управљању.
Бог управља светом: Њему нека се покоре Његова разумна створења, а слуге Његове нека га побожно сазерцавају и славослове, дивећи се Његовом величанственом управљању, које превазилази њихов разум и оставља их у недоумици.
Бог управља светом. Заслепљени грешници не виде то управљање. Они нису свесни одсуства исправности у своме погледу, тупости свога погледа, његове помрачености и изопачености; они управљању Божијем приписују одсуство правилности и смисла; они хуле на управљање Божије и премудро дејство сматрају и називају безумним. 2. 77
 
СМИРЕЊЕ
 
• Смирење је – залог у срцу, свето и безимено својство срца, Божанска навика која се на неприметан начин рађа у срцу од испуњавања Јеванђелских Заповести. 1. 563
• Остављање смирења ради очувања свога угледа међу ближњима одузима срцу умилење, љути га, убија молитву, лишавајући је њених главних својстава – пажње и умилења. 1. 277-278
• Свети оци примећују да насупрот сујети, која расејава човекове помисли по васељени, смирење их усредсређује у души: од бесплодног и лакомисленог посматрања света, премешта их на изузетно плодно и дубоко самопосматрање, на духовно безмолвије, на стање које захтева истинску молитву и које се постиже пажљивом молитвом. Коначно, благодатно дејство смирења и благодатно дејство молитве јесте једно те исто дејство. 1. 347
• Смирење је узвело Господа на крст, смирење и ученике Христове узводи на крст, који је свето трпљење, недокучиво за телесне умове, као што је Исусово ћутање било несхватљиво за Ирода, Понтија Пилата и јудејске старешине. 1. 330
• Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив и Давалац његов – Бог. Оно је скривено ћутањем, простотом, искреношћу, непринуђеношћу и слободом.
Лажно смирење увек има намештено држање којим се приказује у јавности.
…Хоћеш да стекнеш смирење? Испуњавај јеванђелске Заповести: заједно са њима у твоје срце ће се усељавати и биће усвајано свето смирење, то јест особине Господа нашег Исуса Христа.
Почетак смирења je сиромаштво духа; средина напредовања у њему је мир Христов, који превазилази сваки ум и појам; крај и савршенство је љубав Христова.
Смирење се никада не гневи, не угађа људима, не предаје се туговању, не страхује.
Смирен човек је неспособан за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи вређа, он у томе човеку види оруђе праведног суда и Промисла Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој.
Смирени не живи сопственим животом, него Богом.
Смиреноме је страно самопоуздање, стога непрестано тражи помоћ Божију и непрестано пребива у молитви. 1. 536-538
• “Шта значи веровати?” упитали су једног великог угодника Божијег (преподобног Пимена Великог). Он је одговорио: “Веровати значи пребивати у смирењу и милости”.
Смирење се нада на Бога – не на себе и не на људе: зато je оно у своме понашању тако једноставно, директно, чврсто и величанствено. Заслепљени синови овога света то називају гордошћу. 1. 539
• Свети Исак Сиријски је на питање: “Која су главна обележја смирења?” одговарао: “Као што узношење душе представља њено расточење, јер је приморава да блуди (посредством маштања које производи) и не спречава је да се размахне на облацима својих помисли, на којима она обилази целокупну творевину, док (насупрот узношењу) смирење сабира душу у безмолвије; посредством смирења душа се усредсређује у саму себе”. 2. 227
• Смирење нема чак ни језик да за некога каже да је лењ или надмен; нема очи да види туђа прегрешења; нема уши да чује оно што не може да донесе корист души; коначно, оно нема никакве бриге, осим бриге о својим гресима. Њему је својствено да са свима чува мир, не због пријатељства, него ради заповести Божијих. 6. 490
• Света богољубазна простота захтева да не поредимо себе ни са ким од ближњих, него да живимо једноставно за Бога и за своје спасење у Њему. Уз такву једноставност, сви ближњи почеће да нам се чине бољима од нас; a то и јесте потребно – у томе је смирење, то води љубави према ближњима. Свети Оци су рекли да је смирење осећање срца, које се неприметно успоставља у души од извршавања заповести Христових. 6. 643-644
“…Преданост вољи Божијој и благодарење Богу за све што се догоди олакшавају сваку ситуацију и уче нас да из ње извлачимо душевну корист. Смирење иде одмах уз подвиг, то јест оно пружа готово исти успех као и подвиг. Смирење је корисно већ и само по себи; а подвиг без смирења не само да не доноси никакав плод, него напротив доноси штету, јер уводи у високо мишљење о себи и у осуђивање ближњих. Смирење се, између осталог, састоји у томе, да за себе сматрамо да заслужујемо положај у коме се налазимо, и да не заслужујемо ништа боље и више, ни у духовном погледу, и да се покорно предајемо вољи Божијој. Такво расположење мисли посведочено је у њему истинским миром који те мисли донесе, усмеравајући човека на пут вечног живота. У наше време Бог дарује спасење више посредством смирења, него посредством подвига: уз умножавање слабости подвиг је данас нарочито опасан јер силно прети осудом и при томе захтева опитног руководитеља; а смирење никада не пропада. И саме слабости и греси, када их постанемо свесни и када се покајемо, погодују смирењу. На тај начин у свемоћној десници Премудрог Бога и само зло, са лошом намером, погодује добру, како је рекао један од великих отаца. 6. 666-667
• Нека над свима нама буде воља Господа Бога нашег, Који много боље од нас зна шта нам је корисно. Са вером се предајмо Њему. Таква вера је – смирење, како је рекао један свети отац, јер смирење је потпуна преданост Богу, уз крајње неповерење према себи. 6. 697 в ДОБРОДЕТЕЉИ, БЛУДНА СТРАСТ, СТРАСТИ – Однос према страстима, САМООПРАВДАЊЕ, МИР БОЖИЈИ, ПРЕЈЕДАЊЕ, ПРЕМУДРОСТ, ИСКУШЕЊА, МОЛИТВА ИСУСОВА – Смирење и молитва)
 
СМИРЕНОМУДРЕНОСТ
 
• Смиреномудреност је начин размишљања у потпуности позајмљен из Јеванђеља, од Христа. Смирење је осећање срца, залог срца који одговара смиреномудрености. Најпре себе треба учити смиреномудрености; по мери вежбања у смиреномудрености, душа задобија смирење, јер стање срца увек зависи од мисли које је усвојио ум. Када пак људско делање буде осењено Божанском благодаћу, онда смиреномудреност и смирење почињу обилно да рађају и удвостру чују једно друго, уз помоћ плача, који је подршка молитви. 1. 314
• Као што je душа незнана и невидљива телесним очима, тако се ни смиреномудрени не познаје када се нађе међу људима. И као што је душа скривена унутар тела од људских погледа и од општења са њима, тако и заиста смиреномудрени не само да неће да људи виде и схвате да се он удаљио и одрекао свега, него би чак желео да се сакрије и од самога себе, да живи и пребива у безмолвију, потпуно заборавивши своје пређашње помисли и осећања, да буде као да га нема и да није ни почео да постоји, непознат чак и самој својој души. Такав човек колико је скривен и одвојен од света, толико сав бива у своме Владики. 2. 227-228 (в. МОЛИТВЕНА ТРАЖЕЊА).
 
СМИРЕНОСЛОВЉЕ
 
• “Смиреномудрени не треба да показује своје смирење смиренословљем (вербалним самоунижавањем): за њега је довољно да говори: “Опрости ми” или “Помоли се за мене”. He треба такође сам да се прихвата обављања најнижих послова: ово, баш као и прво (то јест као смиренословље), води ка сујети, омета духовно напредовање и доноси више штете него користи; али када ти нешто заповеде, немој да противречиш, него послушно изврши – то доноси напредак.” (преподобни Јован Пророк)
Смиренословљу служи на осуду већ и то што га свет хвали. Господ је заповедио да се све добродетељи савршавају у тајности, a смиренословље је показивање смирења пред људима. Оно је неискрено и представља обману првенствено себе, а потом и других: јер је скривање својих добродетељи једно од својстава смирења, а смиренословљем и наметљиво смиреним спољашњим држањем то скривање бива уништено.
“Када си међу браћом својом – каже свети Јован Лествичник, пази на себе да се никако не покажеш у нечему праведнији од њих. У противном, учинићеш двоструко зло: браћу ћеш ранити лицемерјем и неискреношћу, a у себи ћеш неизоставно произвести умишљеност. Буди пажљив у души, али никако то не показуј телесно ни изгледом, ни речју, ни наговештајем”. Колико је корисно прекоревати себе и оптуживати се за грешност пред Богом, у тајности своје душевне клети, толико је штетно чинити то пред људима. У противном, подстаћи ћемо у себи лажно мишљење да смо смирени и тако ћемо се лажно представљати заслепљеним људима у свету. 1. 311-313
 
CMPT
 
• Смрт је велика тајна. Она је рођење човека из пролазног земаљског живота за вечност. Када се догоди тајна смрти, ми скидамо са себе наш груби телесни омотач и душевним бићем, финим, етеричним, прелазимо у други свет, у заједницу сродних души. Тај свет је недоступан за грубе органе тела, преко којих током нашег пребивања на земљи делују осећања која заправо припадају души. Душа која је изашла из тела, нама је невидљива и недоступна баш као и све друго из невидљивог света. У тајни смрти ми видимо само престанак дисања и изненадну беживотност тела; потом оно почиње да се распада и ми журимо да га сакријемо у земљу; тамо оно постаје жртва труљења, црва и заборава. Тако су умрла и заборављена су безбројна људска поколења.
…Смрт је раздвајање душе и тела, који су сједињени вољом Божијом и вољом Божијом се опет раздвајају. Смрт је раздвајање душе и тела због нашег пада, услед кога је тело престало да буде непропадљиво, каквим га је првобитно начинио Творац. Смрт је казна за бесмртног човека, којом је кажњен због непослушности Богу. Смрћу се човек болно расеца и раздире на своја два саставна дела, и после смрти више нема целовитог човека, него одвојено постоје његова душа и његово тело.
И тело наставља да постоји, мада видимо како се разара и претвара у земљу из које је узето. Јер оно наставља да постоји и у своме труљењу, као семе у земљи, очекујући поновно сједињење са душом, након чега ће већ постати недодирљиво за ову видљиву смрт. Тела нарочитих изабраника Божијих супротстављају се труљењу, јер су обилно прожета благодаћу Божијом, стога и у самој сени смрти она показују зачетке свог славног васкрсења. Уместо смрада она испуштају миомирис; уместо да шире около смртоносну заразу, она изливају исцелење свих болести, изливају живот. Таква тела су уједно и мртва и жива: мртва су по људској природи, а жива по присуству Духа Светога у њима. Она сведоче у каквом је величанству и светости Бог створио човека и да су то величанство и та светост враћени кроз искупљење.
Шта се догађа са душом у време док је тело заспало сном смрти? Реч Божија нам открива да се наше душе након њиховог разлучења са телима, присаједињују – сходно добрим или злим особинама које су усвојиле током земаљског живота, Анђелима светлости или палим анђелима… Душе праведника по раздвајању од тела наслађују се блаженством на небесима, очекујући васкрсење тела, како прича тајновидац Јован Богослов (Отк. 6,10-11); грешници васкрсење тела очекују у аду, у ужасним мукама (Отк. 20,13). Када се зачује труба васкрсења, рај ће примити житеље неба ради славног сједињења са телима њиховим, која ће оживети од гласа Сина Божијег (Јн. 5,25), као што је тај глас чуо четвородневни Лазар, од кога је већ почело да заудара, пре него што је оживео. Ад ће да прими своје мртваце за Страшни суд и коначну пресуду. Након изрицања пресуде и њеног извршења, блаженство праведника ће се удвостручити, a грешници ће се вратити у свој ад, ради двоструко тежег мучења (Пс. 9,18). О стању праведника после васкрсења Господ је објавио да су они као Анђели Божији на небесима (Лк. 20,36). Најављујући Свој Други долазак и Страшни суд, Господ је саопштио да ће тада рећи праведницима који стоје са Његове десне стране: Ходите благословени Оца Mojeгa; примите Царство које вам је припремљено од постања света; а онима који му стоје са леве стране рећи ће: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,34-41). Сигурно је и то да ће плата, како праведника тако и грешника, бити веома различита. Праведни суд Божији даће сваком човеку по делима његовим (Отк. 22,12). Није само небеских обитељи безбројно мноштво, него, према Спаситељевом сведочанству, и ад има многе различите тамнице и муке разних врста: онај ко је сагрешио знајући биће много бијен, а ко је сагрешио у незнању биће мало бијен (Лк. 12,47-48).
Хришћани, само православни хришћани, и при томе они који су земаљски живот провели побожно, очистивши се од грехова искреним покајањем, исповешћу пред духовним оцем, и исправљањем себе, наследиће вечно блаженство заједно са светим Анђелима. Напротив, безбожни, то јест они који не верују у Христа, злочестиви, то јест јеретици, и они православни хришћани који су живот проводили у гресима или су пали у било који смртни грех, а да себе нису излечили покајањем, наследиће вечне муке, заједно са палим анђелима.
Патријарси Источно Католичанске Цркве у својој посланици кажу: “Душе људи који су пали у смртне грехе и у време смрти нису очајавали, него су се пре разлучења са овим животом покајали, само што нису успели да принесу никакве плодове покајања као што су: молитве, сузе, преклањање колена на молитвеним бдењима, скрушеност срца, тешење сиромаха и пројављивање на делу љубави према Богу и ближњима, што све Католичанска Црква од почетка сматра за богоугодно и потребно – душе таквих људи силазе у ад и трпе казне за грехе које су починиле, али се не лишавају наде на олакшање тих казни. Олакшање пак добијају по бесконачној благости (Божијој) преко молитава свештеника и доброчинстава која се савршавају за умрле, а нарочито силом Бескрвне Жртве коју посебно приноси свештенослужитељ за сваког хришћанина, док их за све заједно свакодневно приноси Католичанска и Апостолска Црква”.
Смрт је грешника зла (Пс. 33,22) каже Свето Писмо, а за побожне и свете она је прелазак од молитава сред животног метежа ка ненарушивом спокојству, од непрекидних страдања ка непрекидном и бесконачном блаженству, прелазак са земље на небо и сједињење са безбројним збором Анђела и светих људи. Највиша и суштинска наслада житеља небеса састоји се у незаситом сазерцавању Бога и непрестаном пламену љубави према Њему. Преподобни Макарије Велики о том предмету расуђује на следећи начин: “Када људска душа исходи из тела, савршава се велика тајна. Ако буде крива за грех, приступају јој чете демона и противничких анђела и мрачних сила, и одводе је у своју област. И не треба се томе чудити као нечем необичном. Ако им се човек покорио још док је живео у овом веку, повиновао им се и постао њихов слуга тим пре када исходи из света постаје њихов плен и заробљеник. Исто то, напротив, треба сматрати и у погледу бољег стања: пред светим слугама Божијим и данас стоје Анђели, и свети дуси их чувају и окружују. А када изиђу из тела, зборови анђела прихватају њихове душе и односе их у своју област, у свет светости, приводећи их ка Господу”. 3. 69-73
• Треба се сећати смрти, плашити се неизвесности тренутка њеног наступања и грозних мука, које одмах након ње очекују сваког човека. Али треба знати и то да се, по уверењу Светих Отаца, изненадна смрт не догађа људима који желе да се очисте покајањем, иако повремено бивају побеђени својим слабостима; него им Праведни и Милосрдни Бог даје крај који одговара њиховим намерама. 6. 698-699
• Ако за време земаљског странствовања човек не раскине општење са злим дусима, он ће и после смрти остати у општењу са њима, припадајући им у већој или мањој мери, у зависности од степена општења. Нераскинуто општење са палим духовима подвргава човека вечној погибли, а недовољно раскинуто – тешким мучењима на путу ка небу. 5. 329
• Стари људи су говорили: “Дај Боже, да се пред смрт добро по мучим”. Велики међу светима Нифонт, умирући у грозници, рекао је Великом Атанасију, који је присуствовао његовом упокојењу, да као што се злато чисти огњем, тако се самртник чисти болешћу. 6. 679
• Удео свих људи на земљи, удео који нико не може да избегне јесте – смрт. Ми је се плашимо као најљућег непријатеља, горко оплакујемо оне који су доспели под њену власт, а живот проводимо као да смрти уопште нема, као да смо вечни на земљи.
Грех ми је одузео и одузима ми познање и осећај сваке истине: он ми краде и брише из мојих мисли сећање на смрт, на тај за мене толико значајан и опипљиво стваран догађај.
Да бисмо се сећали смрти, треба да живимо у складу са заповестима Христовим. Заповести Христове очишћују ум и срце, умртвљују их за свет, оживљују за Христа: ум који је слободан од привезаности за земаљско, почиње често да усмерава погледе ка свом тајанственом преласку у вечност ка смрти; очишћено срце почиње да је предосећа.
Одрешени од света ум и срце почињу да стреме ка вечности. Заволевши Христа, они неутољиво жуде да стану пред Њега, мада се плаше смртног часа, сазерцавајући величанство Божије и своју грешност и ништавност.. Смрт им се чини уједно и као страшан подвиг и као жељно очекивано избављење из земаљског ропства. 1. 380
• Благодарење у невољама доноси утеху и снагу за трпљење и дуготрпљење. Смрт не треба желети. Бог је не шаље зато што се за њу још нисмо припремили како треба. Колико овде ггретрпиш са благодарношћу, толико ћеш се у будућем животу наслађивати духовним утехама. 6. 624
• Смрт грешника је зла не због тежине телесних болова који је прате, него због њене изненадности и неочекиваности, и због тог преласка од земаљског уживања у незамисливе вечне муке, које после смрти очекују непокајаног грешника. Изненађујуће је колико свет обмањује и заслепљује људе. Истина да ћемо сви умрети не захтева доказе. Али ретки су међу људима они који својим животом показују да су познали ту истину; већина људи понаша се као да никада неће умрети. Велика је ствар сећати се смрти и бити свестан њеног значаја. Од тог сећања и схватања човеков живот може потпуно да се промени и да постане богоугодан. 6. 674
• Изненадна смрт погађа само оне који не маре за своје спасење: то је објавио Сам Господ (Лк. 12,46). “Бог – рекао је преподобни Варсануфије Велики брату који се плашио неочекиване и превремене смрти – неће узети његову душу (душу подвижника који се бори против страсти) све док га не приведе у пуноту раста, у човека савршеног.” 3. 182 (В. ПРОМИСАО БОЖИЈИ)
 
CНОВИ
 
• Твоји снови су маштања која воде у прелест онога ко их се не чува. Треба пазити на ум и чувати га без слика и маштања. He веруј никаквим сновима, и нека те покрије милост Божија. 6. 840
• Демони снове употребљавају за узнемиравање и повређивање људских душа; такође и неопитни монаси, обраћајући пажњу на своје снове, наносе себи штету: зато је неопходно да овде одредимо значење снова у човеку чија природа још није обновљена Духом Светим.
За време човековог сна Бог је човеково стање уредио тако, да се сав човек у потпуности одмара. Тај одмор је толико потпун, да човек током њега губи свест о своме постојању и доспева у стање самозаборава. За време сна прекида се свака делатност која је повезана са на пором и која се обавља свесно, под управом разума и воље; продужава се она делатност која је неопходна за човеково постојање и не може да се одвоји од њега. У телу крв наставља да се креће, желудац вари храну, плућа обављају дисање, кожа пропушта испарења; у души на стављају да се умножавају мисли, маштања и осећања, али не у зависности од разума и воље, него по несвесном деловању природе. Таква маштања, праћена карактеристичним мислима и осећањима, чине сновиђење. Оно често бива чудно, јер не припада систему човекових добровољних и намерних маштања и размишљања, него се јааља спонтано и независно, по закону и захтеву природе Понекад сновиђење носи на себи несвесни одраз добровољних размишљања и маштања, a понекад представља последицу духовног расположења. На тај начин сновиђење само по себи не може и не треба да има никакво значење. Смешна је и сасвим нелогична жеља неких људи да у привиђењима својих снова виде предсказање сопствене будућности или будућности других, или да им припишу било какво друго значење.
Демони, који имају приступ нашим душама у будном стању, имају га и за време сна. И за време сна они нас искушавају грехом, придодајући нашем маштању своје маштање. Такође, када виде да обраћамо пажњу на снове, они се труде да их учине занимљивијима, a у нама да подстакну још већу пажњу према тим привиђењима, те да тако мало помало пробуде наше поверење у односу на њих. Такво поверење увек је повезано са умишљеношћу, а умшиљеност чини наш духовни поглед на себе лажним, услед чега се и наше делање лишава правилности: управо је то оно што демонима треба. Онима који су отишли далеко у умишљености, демони почињу да се јављају у виду Анђела светлости, у виду мученика и преподобних, чак и у виду Мајке Божије и Самог Христа, хвалећи њихов живот и обећавајући им венце небеске, чиме их узводе на висину умишљености и гордости. Таква висина је уједно и погибељна пропаст. Треба добро да знамо да у нашем стању, које још није обновљено благодаћу, ми нисмо способни да видимо друга сновиђења осим оних која стварају душевне утваре и демонске клевете. Као што се и у будном стању у нама постојано и без престанка појављују помисли и маштања од пале природе или од демона, тако и за време сна ми видимо само она маштања која настају под дејством пале природе и демона. И као што се наша утеха у будном стању састоји из умилења које се рађа од свести о својим гресима, од сећања на смрт и суд Божији, само што се те помисли јављају од благодати Божије која у нама живи, засађене светим Крштењем, и Анђели Божији их доносе сходно нашем стању покајања, тако нам и у сну, веома ретко, само у случају крајње потребе, Анђели Божији представљају или наш крај, или адске муке, или страшни посмртни и загробни суд. Од таквих сновиђења ми доспевамо до страха Божијег, до умилења и плача због себе. Но, таква се сновиђења дају веома ретко подвижнику или чак и јавном и тешком грешнику по нарочитом и несхватљивом промислу Божијем; дају се ретко не због шкртости Божанске благодати – не! него зато што нас све што нам се догађа изван уобичајеног поретка доводи до умишљености и поколебава у нама смирење, које је толико неопходно за наше спасење. Воља Божија, у чијем се испуњавању састоји човеково спасење, представљена je у Светом Писму тако јасно, тако снажно и тако детаљно, да се садејство људском спасењу кроз нарушавање општег поретка чини излишним и непотребним. Ономе који је молио да мртвац буде васкрснут и послат браћи његовој како би их посаветовао да пређу са широког на тесни пут речено је: Имају Mojcuja и пророке, нека њих слушају. Када је молитељ приговорио: He… neго ако им дође неко из мртвих покајаће се добио је следећи одговор: Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити (Лк. 16,27-31). Опит је показао да су многи који су се удостојили да у сну виде митарства, Страшни суд и друге загробне ужасе, кратко време били потресени виђењем, да би се потом расејали, заборавили на виђено и почели да воде немаран живот; напротив, они који нису имали никаква виђења, него су се пажљиво поучавали закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, постигли духовни напредак, и у радости коју рађа вест о спасењу, прешли су из земаљске долине туге у блажену вечност.
Свети Јован Лествичник о учешћу демона у монашким сновиђењима расуђује на следећи начин: “Када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из љубави према Богу, демони покушавају да нас узнемире сновиђењима, представљајући нам сроднике како тугују, или како умиру, или како су у заточењу, или због нас трпе искушења. Стога онај који верује сновима личи на човека који трчи за својом сенком, настојећи да је ухвати.
Демони сујете у сновима постају пророци. У својој препредености, по извесним знацима они закључују шта ће се десити, те нам јављају унапред, како бисмо се ми дивили када се виђења у сну испуне на јави, те почели да о себи високо мислимо, као да смо већ близу дара прозорљивости. Такав човек често постаје пророк у очима оних који верују демону. За оне, пак, који демона презиру, такав је увек лажљивац. Као дух, демон види шта се дешава у ваздушном простору. Приметивши да неко, на пример, умире, он о догађају лаковернима предсказује у сну. Демони, међутим, ништа не знају о будућности по предзнању. Уосталом, и лекари су у стању да нам предскажу смрт!
Често се демони преображавају у анђела светлости и узимају лик мученика, те нам у сну представљају како им (тј. анђелима и мученицима) прилазимо. Када се пробудимо, они нас испуњавају радошћу и поносом. To нека ти послужи као знак преваре. Јер, анђели, када се јаве, показују вечне муке, и Страшни суд, и прогнање из Царства Божијег. Оне који су се пробудили од таквог сна испуњавају дрхтањем и снужденошћу.
Ако почнемо да им се покоравамо у сну, демони ће нам се и у будном стању ругати. Човек који верује сновиђењима, потпуно је неискусан. Мудар је пак онај ко им уопште не верује. Веруј само оним сновиђењима која ти објављују муку и Суд. Али, ако те доводе до очајања, онда су и она од демона.
Преподобни Касијан Римљанин прича о неком монаху, пореклом из Месопотамије, да је проводио сасвим усамљени и испоснички живот, али је погинуо због обмане демонским сновиђењима. Видевши да је монах мало пажње обраћао на своје духовно усавршавање, а да се сав усредсређивао на телесни подвиг, те да је вредност приписивао том подвигу, односно самом себи, демони су почели да му показују снове који су се, по њиховом лукавству, остваривали на делу. Када се монах утврдио у поверењу према својим сновима и себи, ђаво му je у величанственом сновиђењу представио Јудеје како се наслађују небеским блаженством, а хришћане како пате у адским мукама. При томе, демон је – разуме се у лику анђела или неког старозаветног праведника – дао монаху савет да прими јудаизам како би добио могућност да учествује у блаженству Јудеја, што је монах без и најмањег премишљања испунио. Ово што смо рекли довољно је за објашњење нашој љубљеној браћи, колико је неразумно веровати сновима и како страшна штета може да настане од таквог веровања Услед обраћања пажње на снове, у душу се неприметно поткрада поверење у њих, зато је и само обраћање пажње на снове строго забрањено.
Природа обновљена Духом Светим управља се по сасвим другачијим законима него она које је пала и утврђена у своме паду. Обновљеним човеком управља Дух Свети. “Обасјала их је благодат Божанског Духа – рекао је преподобни Макарије Египатски – и настанила се у дубини њиховог ума: таквима је Господ као душа.” И у будном стању и у сну они пребивају у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштања. Њихове помисли и маштања, које се у време сна не налазе под управом људског разума и воље, и које у другим људима делују несвесно по захтеву природе, у њима делују под вођством Духа, те сновиђења таквих људи имају духовно значење. Тако је праведни Јосиф у сну био научен тајни Ваплоћења Бога Логоса; у сну му је било заповеђено да се склони у Египат и да се врати из њега (Мт. гл. 1 и 2). Сновиђења која шаље Бог поседују у себи неодољиву убедљивост. Та убедљивост схватљива је светима Божијим, а не достижна онима који се још налазе у борби са страстима. 5. 346-350
• Кад легнеш у постељу треба да се сећаш смрти, чија је слика привремени сан, и, одрекавши се свих помисли и маштања, да заспиш са молитвом Исусовом. 6. 516
 
СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО
 
• Верујем по Предању Цркве и са Црквом, да ће се спасити свако ко православно верује у Христа и испуњава Његове заповести, a нарушавање тих заповести очишћује покајањем. Тако је и Сам Господ рекао младићу, који га је упитао како да се спасе. Али постоји још и други циљ хришћанства, ка коме нарочито теже монаси циљ који је и достижан и недостижан: хришћанско савршенство. Пут ка томе савршенству је очишћење себе заповестима Новог Завета, Јеванђељем, јер руководећи се њима, син старог Адама може да буде усиновљен од стране Новог Адама. 6. 254
• У сваком делу основни услов успеха је правилан поглед на то дело; тако је и у делу спасења, за добијање жељеног спасења неопходан правилан поглед на себе и на спасење. Услед повређености наше природе грехом, у нама је добро помешано са злом, и земља нашег срца не престаје да рађа зло, а и добру не даје да израсте само, целовито, него увек са примесом зла. Тај процес је нама природан не зато што смо тако створени, него зато што смо добровољно у своју природу пустили отров греха, који од своје природе више не можемо да одвојимо сопственом снагом. To одвајање савршава Искупитељ, тражећи од нас и наше сопствене напоре за истребљење зла у нама, као делатне доказе истинског прихватања пута спасења који нам Бог дарује. Дакле, не треба да падамо у униније. Кад видимо разнолико зло како се појављује у нама, треба постојано да му се супротстављамо и да га избацујемо из себе. Напор и подвиг су доживотни! У своје време, када зло мало помало почне да посустаје, појавиће се душевни мир, обележје оздрављења душе. Али потпуног мира у земљи рата и борбе нема. Он се час појављује, час се опет скрива: a место постојаног мира је на Небу и у вечности. Све то треба да знамо да од себе не бисмо захтевали оно што нам није природно, и опет, зато да не бисмо клонули у свом подвигу, храбро се борећи са злом, које устаје против нас и изнутра и споља Када таквим подвигом докажемо своју верност Богу, дар благодати Божије – спасење, који је у нас тајанствено похрањен Крштењем и састоји се у сједињењу људске природе са Божијом, и у исцелењу прве додиром са другом, почеће јасније да показује своје присуство у нама, дајући нам одлучнију победу над злом, производећи у нама дубоки мир и тешећи нас надом на блажену вечност. 6. 600-601
• Веруј и никако не попуштај. Тако ћеш се поуздано спасити. Јер Бог никада не оставља оног човека који сам не оставља Бога, без обзира на спотицања до којих по слабости долази и повређеност природе грехом. Бог ће таквога неизоставно довести до спасења. А указивати Богу: спаси ме на тај и тај начин – није могуће. Зато што спасење, као дар Божији, превазилази људску моћ схватања Стога онај ко жели да се спасе треба да моли за себе спасење од Бога, као неизрециву милост Божију, предајући се у потпуности вољи Божијој. 6. 704
• Душа сваког човека који се предаје на служење Богу без икаквог лукавог земаљског циља, него са циљем Богоугађања и свога спасења налази се у руци Божијој. Такву душу нико и ништа неће истргнути из руке Божије. Таквој души Бог током земаљског странствовања дарује тесан пут, који се састоји из различитих невоља и лишавања, јер се широким путем не може прићи Богу. 6. 523
• Многи говоре о спасењу, многи желе да се спасу; но, ако их упиташ у чему се спасење састоји, њима је веома тешко да дају одговор. He би било страшно када би се ствар завршила само на томе што је тешко да се пружи одговор! He: штетна последица која одатле проистиче веома је значајна. To што не знамо у чему се састоји спасење даје нашим делима на попришту борбе за врлине неодређеност, неправилност. Наизглед, ми чинимо многа добра дела; али у суштини чинимо веома мало за спасење Како то? Одговор је сасвим једноставан: зато што не знамо у чему се састоји наше спасење Да бисмо знали у чему се састоји наше спасење, треба најпре да знамо у чему се састоји наша погибао: јер спасење је неопходно само онима који су погинули. Онај ко тражи спасење самим тим нужно признаје да је погинуо: јер зашто би иначе тражио спасење?
Наша погибао догодила се кроз уништење нашег општења са Богом и кроз ступање у општење са палим и одбаченим духовима. Наше спасење састоји се у раскидању општења са сатаном и обнављању општења са Богом.
Читав људски род налази се у погибли, у паду. Ми смо лишени општења са Богом у самом нашем корену и извору – у нашим праоцима, посредством њиховог добровољног сагрешења.
…Бог, по Својој неизрецивој милости, изнова је призвао људски род на општење са Собом. Он је то савршио на најчудеснији и најнесхватљивији начин. Једним од Своја Три Лица, Свесветим Логосом, Он je примио људску природу, зачевши се у утроби Пресвете Дјеве дејством Свесветог Духа… Примивши на Себе све људске грехе, Он је Себе принео на искупљујућу жртву праведном Суду Божијем за грешни људски род: Он је савршио искупљење, јер је могао то да учини. Неограничено и бесконачно Свети је Својим страдањима и смрћу искупио многобројна али ограничена људска сагрешења – и Свето Писмо сасвим оправдано о Њему сведочи: Гле, Јагње Божије које узима на се гpexe света (Јн. 1,29)… Добродетељи, и друштвене и појединачне, које проистичу из пале људске природе, по очовечењу Бога изгубиле су значај: оне су замењене великим делом Божијим: вером у Онога, Кога посла Бог (Јн. 4,29). У том великом делу Божијем састоји се и спасење, како је посведочио Сам Спаситељ: А ово је вечни живот (спасење), да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Koгa си послао, Исуса Христа (Јн. 17,3).
Хришћанинове добродетељи треба да проистичу из Христа, из људске природе коју је Он обновио, а не из пале природе. Као што се наш пад не састоји у истребљењу добра из наше природе – то је карактеристично обележје пада одбачених анђела – него у мешању нашег природног добра са злом које нам је неприродно, тако и наша пала природа има себи својствена добра дела и добродетељи. Њих савршавају и незнабошци, муслимани и други који су туђи Христу. Та добра дела и добродетељи, као упрљани примесом зла, нису достојни Бога и спречавају општење са њим, супротстављају се нашем спасењу. Одбацимо то умишљено добро, или, правилније речено, то највеће зло! Одбацимо деловање пале природе! Посветимо се деловању које нам је заповеђено вером у Христа! Престанимо да проводимо живот према наговорима нашег палог разума, према склоностима нашег палог срца! Почнимо да живимо према упутствима јеванђелских заповести, по захтевима воље Божије. Живећи тако спасићемо се.
Веома греше они који добрим делима пале природе приписују незаслужено високу вредност. И не схватајући то, они падају у понижавање и одбацивање Христа. Од њих се често чује питање: “Зашто се не би спасили и незнабошци, и муслимани, и лутерани и сви њима слични, отворени и прикривени непријатељи хришћанства? Јер међу њима има много веома добрих људи”. Очигледно је да ово питање и приговор потичу из потпуног несхватања тога у чему се састоје човекова погибао и његово спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос, јер се њима изражава идеја да људима нису били потребни Искупљење и Искупитељ, и да људи могу да удовоље своме спасењу и сопственим средствима. Краће речено: овим питањем и приговором одбацује се хришћанство. Добродетељи пале људске природе имале су своју вредност, баш као и старозаветне установе, пре доласка Христовог: оне су човека доводиле у стање способности за примање Спаситеља… To je тачна оцена добра пале природе! Ово добро је вредно онда када води ка Христу. Када нас пак, задовољавајући се самим собом, одваја од Христа, онда оно постаје највеће зло, јер нам одузима спасење које је даровао Христос – спасење које оно само по себи никако не може да нам да.
…Све што имамо, сво наше добро je у Искупитељу. Човек се оправдава само вером Исуса Христа (Гал. 2,16). Да би неко кроз живу веру био усвојен од стране Искупитеља, потребно је да у потпуности одбаци живот свој (Лк. 14,26). Тај захтев потврђују сви јеванђелисти, то јест, потребно је одбацити не само греховност, него и праведност пале природе. Тежња ка задржавању грехом упрљане праведности пале природе представља практично одбацивање Искупитеља. Одвојисте се од Христа, ви који себе законом Мојсијевим или природним оправдавате; и од благодати отпадосте вели апостол (Гал. 5,4). Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре (Гал. 2,21). To значи: у начину размишљања који након појаве хришћанства допушта вредност чисто људске праведности пред Богом, неизоставно је присутно богохулно схватање, својствено целокупном том начину размишљања, схватање о томе да Христос није неопходан за спасење, схватање које је равно одбацивању Христа…
Дела спасења су дела вере, дела Новог Завета. Тим делима се не испуњавају људска схватања и људска воља, него воља Свесветог Бога која нам је откривена у јеванђелским заповестима. Хришћанин који жели да наследи спасење, треба да савршава следећа дела:
1) Да поверује у Бога онако како Бог заповеда да се верује у Њега, то јест да прими учење о Богу које открива Бог, да прими хришћанство које се у свој чистоти и пуноти чува у недрима Православне Цркве коју је Богочовек посадио на Истоку, која се са Истока раширила по свој Васељени, која до данас у целини пребива само на Истоку и поседује Богопредано хришћанско учење без измена и при меса људских и демонских учења…
2) Онај ко је поверовао дужан је да принесе покајање за свој пређашњи самовољни греховни живот и да тврдо одлучи да убудуће живи Богоугодним животом. По Светоме који вас је позвао завештава свети апостол Петар хришћанима будите и сами свети у свему живљењу. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања (1. Пет. 1,15,14). Није могуће да човек буде усвојен од Бога, нити да пребива усвојен Богом, a да при томе добровољно остаје у греховном животу. Свима који приступају Богу Нови Завет објављује покајање као први услов да би приступили Богу.
3) Они који су поверовали у Бога и одбацили греховни живот како би ступили у општење са Богом, ступају у то општење посредством основне хришћанске Свете Тајне – светог Крштења: Крштење је рођење за Божански живот. He може природно да постоји онај ко се не роди по закону природе; не може се ступити у општење са Богом, у чему се састоји наш истински живот или наше спасење, ако не постанемо хришћани посредством светог Крштења. Такав је Божански закон. Крштењем се поново рађамо (Тит. 3,5), то јест ступамо у оно свето битије које је било даровано Адаму приликом његовог стварања, које је он приликом пада изгубио, а које нам је вратио Господ наш Исус Христос. Ако се ко нероди одозго, не може видети Царства Божијега. Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,3,5)…
Свето Крштење се запечаћује другом Светом Тајном која следи непосредно за њим, светим Миропомазањем. Ова тајна је оправдано названа печат, будући да свето Крштење оправдано може бити названо споразумом, заветом између Бога и човека Печат којим се тај споразум потврђује јесте свето Миропомазање.
4) Пребивање у усиновљењу Богу, које се пружа кроз свето Крштење, подржава се животом по јеванђелским заповестима; а губи се услед одступања од живота по тим заповестима. И једно и друго посведочио је Сам Господ: Ако заповести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој. А ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,10,6). За спасење је неопходно да крштени у Христа живи по закону Христовом.
5) Богочовек, Који нас је светим Крштењем родио за спасење, уводи нас у најтешње општење са Собом другом великом и недокучивом Светом Тајном, Евхаристијом, посредством које се сједињујемо и мешамо наше тело и крв са Телом и Крвљу Богочовека. Који jeдe Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни. Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи (Јн. 6,56,54,53).
6) За подршку нашој немоћи и лечење греховних рана које задобијамо после Крштења, за подршку светињи којом смо запечаћени у светом Крштењу, Бог нам је даровао Свету Тајну Исповести. Овом Светом Тајном се обнавља и поново успоставља стање које нам даје свето Крштење. 2. 328-339
• Шта значи наследити спасење, спасити се? Значи: бити усвојен од стране Искупитеља и пребивати у таквом стању током читавог свог земаљског живота, а после смрти, услед усвојености од стране Искупитеља, душом се пренети у обитавалишта блажених духова и наслађивати се са њима светом насладом, у ишчекивању свеопштег васкрсења мртвих; потом, приликом васкрсења мртвих, сјединити се са телом које ће Господ да оживи, које ће постати непропадљиво и са којим ће наследити вечно блаженство. 4. 335
• Лишени су наде на спасење и они православни хришћани који су стекли греховне страсти и преко њих ступили у општење са сатаном, растргнувши општење са Богом. Страсти су греховне навике душе које су се услед дуготрајног и честог чињења греха готово претвориле у природне особине. Такве су: преједање, пијанство, сладострашће, расејан живот повезан са заборављањем Бога, злопамћење, гнев, среброљубље, тврдичлук, униније, лењост, лицемерје, лажљивост, лоповлук, сујета, гордост и томе слично. Свака од тих страсти, када се претвори у карактерну црту човека и правило његовог живота, чини га неспособним за духовно наслађивање на земљи и на небу, чак и уколико човек није падао у смртни грех. He варајте се вели апостол Павле ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомиџ, ни лопови, ни пијаниие, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6,9-10). А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније гoвopuo, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,19-24).Страст захтева брижљиво лечење покајањем и благовремено искорењивање помоћу добродетељи која јој је супротстављена. Страст се не изражава увек на делу: она може и тајно да живи у човековом срцу, обузимајући његова осећања и помисли. Страст се познаје по томе што човек не престаје да замишља грех и да се наслађује маштањем о њему, по томе што, када је поробљен страстима, он више није у стању да се супротстави сили греховних помисли и слика које својом недоличном слашћу гутају сву његову мудрост и врлину. Страстан човек не престаје да савршава грех у маштањима и осећањима срца, чиме подржава своје општење са мрачним духовима и своју потчињеност њима, па стога и своју вечну погибао. 3.165-166
• Спаситељ света нам је указао на два пута, два начина живота за оне који верују у Њега: први је пут или живот који пружа спасење, а други пут или живот који пружа савршенство. Овај последњи пут и живот Господ је назвао следовањем за Њим, јер тај пут и живот служе као најтачнији израз учења које је предао Господ и представљају подражавање, сходно човековим силама, оног начина живота који је проводио Господ током Свог земаљског странствовања.
Услови спасења састоје се у вери у Христа (Јн. 3,36; 17,3), у животу према заповестима Божијим (Мт. 19,17; Мк. 10,19) и у лечењу покајањем недостатка испуњавања заповести (Лк. 13,3,5); сходно томе спасење је понуђено и могуће је свима, и поред обавеза и служби у свету, уколико ове нису противне Закону Божијем.
Да следе Господа неке је призвао Сам Господ, као апостоле, али уопште узев следовање за Господом препуштено је вољи сваког човека, што је јасно из свих места Јеванђеља где Господ говори о том предмету. Ако ко хоће за Мном ићи (Мт. 16,24), ако хоћеш савршен да будеш (Мт. 19,21), ако неко дође Meнu (Лк. 14,26) вели Господ на почетку учења о “следовању” и “хришћанском савршенству”. 1.464-466
• Спасење је могуће и кроз живот у свету; но, за задобијање савршенства тражи се претходно одрешење од света. Спасење је неопходно свима; а задобијање савршенства понуђено је онима који то желе. 2. 342
• Хришћанско савршенство је дар Божији, а не плод људског тру да и подвига; подвигом се доказује само истинитост и искреност жеље да се тај дар добије; подвигом који обуздава и кроти страсти, људска природа постаје способна и спремна за примање дара. Од човека зависи да, уз помоћ Божију, у себи очисти и украси обитавалиште за Бога; да ли ће Бог у то обитавалиште доћи, то зависи једино од Његове воље.
Нестицање и одрицање од света представља неопходан услов за постизање савршенства. Ум и срце треба да буду свецело устремљени ка Богу; све препреке, сви поводи за расејаност треба да буду уклоњени; сваки од вас рекао је Господ који се не одрече cвeгa што има, не може бити Мој ученик (Лк. 14,33). Нада на пропадљиво имање треба да буде замењена надом на Бога, а сама имовина обећањем Бога Који је рекао: He брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Heгo иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,31-33). 2. 344
• Достизање… бестрашћа, освећења, или, што је исто, хришћанског савршенства, није могуће без задобијања умне молитве: у томе се слажу сви оци. 1. 207-208 (в. СПАСЕЊЕ, СВЕТОСТ, ОБОЖЕЊЕ, ОДРИЦАЊЕ, ВЕРА)
 
СПАСЕЊА ПУТЕВИ
 
• Онај ко жели да се спасе треба да се преда вољи Божијој и да моли Бога да му Бог каже, то јест покаже, пут спасења. Човеку је непознато шта му је одредио Промисао Божији. Нарочито у наше време свеопштег колебања свака ситуација постаје непоуздана и крхка, ако је Бог Својом свемоћном десницом не утврди и не учини поузданом. 6. 708
• Угодник Божији може да иде посебним путем, по нарочитом изабрању и призвању Божијем, али то се догађа веома ретко. Најчешће посебним путем иду они који се налазе у стању самообмане, или који су се усмерили ка самообмани. Ми треба да се држимо подаље и опрезно у односу на све који иду посебним, загонетним путем. 6. 774 (в. ПОДВИГА МЕСТО)
 
СПОКОЈСТВО ИСТИНСКО И ЛАЖНО
(в. МИР-ДУШЕВНИ, ПОМИСЛИ ТУГЕ, САМОУКОРЕВАЊЕ, ОДНОС ПРЕМА СТРАСТИМА, БЕЗОСЕЋАЈНОСТ, БОРБА ДУХОВНА, ПРОМЕНА МЕСТА, НЕПОСТОЈАНОСT)
 
СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ
 
• Као што је убрзо после стварања тела у њега била удахнута и душа, тако је почетницима неопходно да, када добију правила спољашњег понашања, одмах усвоје богоугодно душевно делање. Као што се душом оживљава тело, тако се богоугодним душевним делањем оживљава спољашње благочестиво понашање. Без душе тело је мртво; када га она остави, оно почиње да пропада и да испушта смрад: тако и спољашње благочестиво понашање без побожног усмерења и делања душе најпре остане духовно бесплодно, а затим се зарази сујетом, умишљеношћу, лицемерјем, човекоугађањем и другим нај погубнијим и тешко приметним страстима. Душевне страсти веома брзо расту и јачају под покровом спољашње побожности, онда када она није прожета (одушевљена) истинском побожношћу. Заволевши своју спољашњу побожност, човек неприметно прелази из побожности у лицемерје… Даље напредовање у лицемерју ствара фарисеја, који се држи мртвог слова закона, одбацујући његов оживотворавајући дух 5. 29-30. (в. ПОДВИГ СПОЉАШЊИ И УНУТРАШЊИ)
 
СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ
 
• Онај ко доведе у ред своје спољашње понашање, налик је добро обрађеном сасуду на коме нема пукотина: у такав се сасуд може сипати драгоцено миро, уз увереност да ће оно у потпуности бити сачувано. И монах када добро уреди свој живот постаје способан за духовно делање, које се у потпуности чува кроз добро уређене телесне обичаје; оно се, напротив, никако не може одржати код монаха чије је спољашње понашање растројено. На почетку своје 56. беседе свети Исак Сиријски вели: “Телесно делање је увод у душевно, као што је стварање Адамовог тела претходило удахнућу душе у њега. Онај ко није стекао телесно, не може да има ни душевно: друго се рађа од првог, као клас од пшеничног зрна. Ономе ко нема душевно делање, страни су духовни дарови”. Исти преподобни у 46. беседи каже: “Видео сам многе велике и чудесне оце, који су се више од свега старали о пристојности чула и навикама тела: од таквог благочешћа јавља се и доличност помисли. Много шта се човеку догађа без његове воље, присиљавајући га да наруши границе које је себи поставио; зато, уколико не би непрестано чувао чула, он у таквим случајевима дуго не би могао да се поврати или пронађе своје пређашње спокојно расположење”. У 69. беседи: “У присуству својих пријатеља понашај се побожно: поступај тако да и себи и њима донесеш корист, јер душа често под изговором љубави збацује са себе узду чувања. Пази се разговора: они нису увек корисни. У друштву предност дај ћутању: оно спречава многе духовне губитке. Поглед чувај више него стомак, јер је борба у себи без сумње лакша од спољашње. He веруј, брате, да унутрашње помисли могу да буду заустављене без претходног довођења тела у добар и доличан поредак. Лоших навика треба да се бојиш више него демона”.
Када је Василије Велики стигао у Антиохију, философ Ливани је, наставник Антиохијске школе и Василијев пријатељ са Атинске академије, замолио га је да каже поуку његовим младим ученицима. Свети Василије је испунио молбу. Рекао им је како треба да чувају чистоту душе и тела, и детаљно изложио правила спољашњег понашања: заповедио им је да треба да имају скромно држање, да не говоре гласно, да у разговору чувају учтивост, да побожно употребљавају храну и пиће, да ћуте у присуству старијих, да слушају мудре, да буду послушни старешинама, да према себи равнима и млађима имају нелицемерну љубав, да се клоне оних који су зли и заражени страстима, као и оних који воле да угађају телу, те да треба да причају мало, да брижљиво сакупљају знања, да не говоре пре но што најпре промисле о ономе што треба да кажу, да не буду брзи када је смех у питању, да се украшавају скромношћу и тако даље. Мудри Василије је младићима изложио поуку која се тиче понајвише њиховог спољашњег понашања, знајући да ће уредно држање тела врло брзо донети ред и у души. 5. 24-25 (в. СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ)
 
СПОРЕЊЕ
(в. ДРСКОСТ, ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ)
 
СРЕБРОЉУБЉЕ
 
• Они који хоће да се обогате падају у искушења и замке које им припрема сама њихова тежња за богатством. Први плод ове тежње јесте мноштво брига, којима се ум и срце одвајају од Бога. Душа која се мало, хладно и немарно бави Богом, постаје груба и пада у безосећајност; из ње бива избрисан страх Божији; из ње ишчезава сећање на смрт; ум се помрачује и престаје да види Промисао Божији, услед чега се губи вера; уместо да се утврђује у Богу, нада се окреће ка идолу, полажући љубав пред његове ноге. Тада човек умире за добродетељи, предаје се лажи, лукавству, гневу краће речено свим пороцима и гине до краја, постајући сасуд ђаволов. Корен је свију зала среброљубље, јер у себи садржи узрок и повод за сваки грех (1. Тим. 6,9-10).
И они које среброљубље није сасвим погубило, јер му се нису у потпуности предали, него су тражили само умерено богаћење, претрпели су многе несреће. Спутали су себе тешким бригама, упали су у разнолике невоље, често су били принуђени да нарушавају непорочност савести, претрпели су велики губитак у духовном напредовању и видели су у себи значајно одступање од вере и духовног разума. За хришћанина јеванђелско сиромаштво је драгоценије од сваког светског блага, јер оно води ка вери и њеним плодовима. Подвижник Христов што је слободнији од света то је сигурнији, а колико се везао за свет, толико је већ претрпео пораз. 2.145-146 (в. БОГАТСТВО, ИМАЊЕ, СТРАСТИ)
 
СРЕЋА
 
• Ова тобожња срећа, ма како ниска (плотска) била, могла би да буде још заводљивија када би била стабилна и вечна. Но, она је променљива и само тренутна како се људи кидају када се она мења и када је изгубе, пошто их је претходно размазила. Она неизоставно треба да буде разорена, одузета неумољивом и неотклоњивом смрћу; ни са чим се не може упоредити разочарење са којим се на вратима вечности сусрећу васпитаници умишљене, земаљске среће! Право је рекао свети Исак Сиријски: “Свет је блудница: он својом лепотом привлачи оне који су склони да га љубе. Ко је уловљен љубављу света и спутан њоме, до краја живота не може да се истргне из његових руку. Када потпуно обнажи човека, свет га у дан његове смрти изводи из дома његовог (тј. из тела). Тад човек схвата да је свет лажов и преварант”. 6. 150
• Од времена када је Богочовек потчинио Себе страдањима и њима исцелио наша страдања, подножје Голготе постало је за ученика Исусовог место плачних, и уједно утешних и слатких размишљања. Ко седи у том подножју са равнодушном и спокојном философијом гледа на непостојане срећнике овога света. Он им не завиди на тој краткотрајној опијености у којој земаљска срећа држи своју жртву, да би је на послетку предала вечној несрећи, јер сматра да је вредније познање Крста Христовог, будући да он отвара врата у блажену вечност. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети. Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати! To су нелажне речи Сина Божијег. 6.494-495 (в. УНИНИЈЕ, ТУГА)
 
СРОДСТВО ПО ТЕЛУ
 
• Телесна осећања која потичу од телесног сродства, представљају препреку за усвајање духовних осећања и за само делање по духовном закону, који захтева распеће за телесно мудровање. 6. 734
• Када људи који су нам блиски по телу намеравају да нас одвуку од следовања вољи Божијој, покажимо свету мржњу према њима, сличну оној коју према вуковима показују јагањци, који се не претварају у вукове и од вукова се не штите зубима. Света мржња према ближњима састоји се у чувању верности Богу, у неслагању са порочном вољом других људи, чак и када су то наши најближи сродници, у великодушном трпљењу увреда које нам они наносе, у молитви за њихово спасење а никако у злословљу или сличном понашању, кроз које се изражава богопротивна мржња наше пале природе.
He мислите – вели Спаситељ – да Сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер Сам дошао да раставим човека од оца његовог, и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине (Мт. 10,34). “Дошао Сам, објашњава наведене речи Господње свети Јован Лествичник, да раставим богољубиве од оних који љубе свет, телесне од духовних, славољубиве од смиреномудрених: Богу се угађа раздвајањем и растављањем, када се оно саврша ва из љубави према Њему”. 1. 90 (в. ЉУБАВ ПРИРОДНА)
 
СТАРИ ЗАВЕТ
. ЧИТАЊЕ СТАРОГ ЗАВЕТА, ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА)
 
СТАРЧЕСТВО
(в. ДУХОВНИШТВО, НАСТАВНИК)
 
СТОМАКОУГАЂАЊЕ
. СТРАСТИ)
 
СТРАСТИ
 
• 1. Преједање. Преједање, пијанство, нарушавање постова, тајно једење, лакомост, нарушавање уздржања уопште. Неправилна и претерана љубав према телу, његовом животу и спокојству, из чега се састоји самољубље, од кога потиче нечување верности Богу, Цркви, добродетељи и људима.
2. Прељуба. Блудно распаљивање, блудни осећаји и жеље тела, блудни осећаји и жеље душе и срца, примање нечистих помисли, беседа са њима, наслађивање њима, пристајање на њих, дуготрајно пребивање у њима. Блудна маштања и робовање тим маштањима. Прљање истечењем. Нечување чула, нарочито додира, што је дрскост која погубљује све добродетељи. Ружне речи и читање сладострасних књига. Блудни греси природни: блуд и прељуба. Блудни греси неприродни: рукоблудије, мужелоштво, скотолоштво и њима слични.
3. Среброљубље. Љубав према новцу; уопште, љубав према имању, покретном и непокретном. Жеља за богаћењем. Размишљање о средствима за богаћење. Маштање о богатству. Страх од старости, изненадног сиромаштва, болести, изгнанства. Тврдичлук. Користољубивост. Неверовање Богу, неуздање у Његов промисао. Привезаност или болесно претерана везаност према различитим пропадљивим предметима који душу лишавају слободе. Окупираност сујетним бригама. Љубав према поклонима. Присвајање туђег. Лихварење. Тврдоћа срца у односу према сиромашној браћи и свима којима је потребна помоћ. Крађа. Разбојништво.
4. Гнев. Свадљивост, примање гневних помисли; маштање о освети, узнемирење срца и помрачење ума срџбом: непристојна вика, свађа, полемика, грубе речи и неучтиве речи, ударци, гурање, убиство. Злопамћење, мржња, непријатељство, освета, клевета, осуђивање, узнемиравање и вређање ближњег.
5. Туга. Огорченост, тескоба, одсецање наде на Бога, сумња у обећања Божија, неблагодарност Богу за све што се догоди, малодушност, нетрпељивост, недостатак самоукоревања, ожалошћеност због понашања ближњег, роптање, одрицање од крста, покушај да се сиђе са њега.
6. Униније. Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Остављање црквеног и келијског правила. Остављање непрестане молитве и душекорисног читања. Непажња и журба на молитви. Небрига. Непобожност. Беспосличење. Претерано опуштање сном, излежавањем и негом тела сваке врсте. Прелажење са места на место. Чести изласци из келије, шетње и посете пријатељима. Празнословље. Шале. Хуле. Остављање поклона и других телесних подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање заповести Христових. Нерад, Губљење страха Божијег. Озлојеђеност. Безосећајност. Очајање.
7. Сујета. Тражење људске славе. Хвалисавост. Тражење земаљских почасти. Склоност ка лепој одећи, колима, покућству и послузи. Вођење рачуна о лепоти свога лица, пријатности гласа и другим својствима тела. Љубав према пропадљивим наукама и уметностима овога века, тражење успеха у њима ради задобијања пролазне, земаљске славе. Стид када je у питању исповедање својих грехова. Скривање тих грехова пред људима и духовним оцем. Лукавство. Правдање речима. Спорење. Стварање сопствених схватања Лицемерје. Лаж. Ласкање. Човекоугађање. Завист. Понижавање ближњег. Променљивост расположења. Неискреност. Несавесност. Демонско понашање и живот.
8. Гордост. Презир према ближњем. Стављање себе на прво место. Дрскост. Помраченост, одебљалост ума и срца. Привезаност за земаљско. Хула. Неверовање. Прелест. Лажно названи разум. Непокорност закону Божијем и Цркви. Повођење за сопственом плотском вером. Читање књига јеретичких, развратних и сујетних. Непокорност властима. Хулни подсмех. Остављање христоподражавајућег смирења и ћутања. Губљење једноставности. Губљење љубави према Богу и ближњем. Лажна философија. Јерес. Безбожност. Непросвећеност. Смрт душе. 1. 166-169
• Све страсти и сви пали духови налазе се у најближем сродству и међусобном савезу. To сродство, тај савез је грех. Ако си се потчинио једној страсти, кроз потчињавање њој, потчинио си се и свим другим страстима. Ако си допустио да те зароби један дух злобе, кроз беседу са помислима које ти он предлаже и повођење за тим помислима или маштањима ступио си у ропски положај у односу на све друге духове. Након твога пораза, они ће те предавати један другом као заробљеника. Томе нас уче Свети Оци, томе нас учи сам опит. Пази на себе и приметићеш да, чим си себи добровољно допустио да будеш поражен у било чему, одмах потом ћеш и против своје воље бити поражен у нечем сасвим другом, где ниси хтео да испустиш победу, све дотле док брижљивим покајањем не обновиш своју слободу. 2. 212-213
• У светлости Речи Божије размотримо наш однос према страстима и немоћима нашим, како бисмо могли правилно да схватимо себе и да на основу правилног схватања себе правилно управљамо собом.
Човек се зачиње у безакоњима, рађа се у гресима (Пс. 50,7): сходно томе страсти или греховне болести душе и тела својствене су нашој палој природи.
Страсти су противприродне нашој непорочној природи, каква је била створена; страсти су противприродне и обновљеној природи; оне су природне палој природи. Тако су свакој телесној болести природна својства те болести; тако су болести и смрт природне нашем телу које је изгубило бесмртност и својства бесмртности. До пада бесмртност је била природна нашем телу, а болести и смрт неприродни.
Страсти се другачије могу назвати грехом, у ширем значењу те речи. Апостол, када говори о Гpexy који живи у човеку (Рим. 7,14; 7,20), под речју “грех” подразумева зараженост читаве људске природе злом, подразумева страсти. Ово стање се такође назива теле сним стањем (Рим. 7,14; 8,8) и смрћу (Рим. 7,24; 8,2).
До искупљења рода нашег од стране Спаситеља, човек није могао да се супротстави страстима, све и да је хтео: оне су насилно управљале њиме; владале су над њим и против његове воље. Посредством светог Крштења хришћанин збацује са себе јарам страсти; он добија снагу и могућност да се супротставља страстима и да их гази (преподобни авва Доротеј, поука 1, о одбацивању света). Али и искупљеном човеку, обновљеном, смештеном у духовни рај, у Цркву, остављена је слобода: по својој вољи он може или да се противи страстима и да их побеђује у Господу, или да им се покорава и потчиња ва. Тако је и у чулном рају првоствореном човеку било остављено на вољу или да се повинује заповести Божијој, или да је прекрши.
Свако противљење дејству страсти доводи до њеног слабљења; стално противљење је побеђује. Свако повођење за страшћу је појачава, а стално повођење за њом у потпуности поробљава онога ко се поводи.
Противљење хришћанина страстима треба да се простире све до распињања твла са страстима и жељама (Гал. 5,24); код изабраних духовних бораца оно треба да се простире све до проливања крви: “Дај крв и прими Дух” (авва Лонгин). Само ко пострада телом, престао је да греши (1. Пет. 6,1). To значи: само онај ко страда телом у вољним или невољним подвизима у стању је да се супротста ви греховним жељама тела, да их потисне и угуши у себи. Тело које се успокојава разноликом негом и угађањем – сместиште је страсти.
Богочовек који је пострадао и био распет за нас захтева од Својих ученика и следбеника да подражавају Његова страдања, како би жртвовали све пролазно ради вечног, пропадљиво ради непропадљивог, како би самим својим животом били следбеници Богочовека.
За хришћанина је неопходан подвиг; али хришћанина од деловања страсти не ослобађа подвиг: ослобађа га десница Вишњега, ослобађа га благодат Духа Светога.
…Деловање страсти, које наслађује телесног човека, тешко је и мучно за духовног човека: у њему подстиче најснажнију одвратност. Приликом најмање појаве или буђења страсти он од ње бежи као од љуте звери или од убице, бежи под заштиту молитве, под покров јеванђелског учења, под покров Божији.
…Страсти које се налазе у хришћанину, приморавајући га да стално буде на стражи, стално га позивајући на борбу, помажу његово духовно напредовање. По премудром Божанском Промислу, зло својом лошом намером помаже добру – то је рекао преподобни Макарије Велики.
Груби и тешки жрвањ меље пшенична зрна у брашно, чинећи пшеницу погодном да би се од ње пекли хлебови. Тешка борба са страстима меље човеково срце, дроби његов надмени дух, тера га да спозна своје пало стање, опитно му показује то стање, приморава га да постане свестан неопходности искупљења, уништава његово по верење у себе и сву наду преноси на Искупитеља.
Треба веровати да се семе свих страсти крије у првородном греху и да се ми рађамо са склоношћу ка свим облицима греха, те стога када се пројави и појави било која страст, то не треба да нас чуди.
Према својствима душе и тела, према утицају околности у једном човеку делује и нарочито снажно се развија једна страст, a у другом друга: код једнога је приметна нарочита наклоност ка среброљубљу, код другога преједање; једнога вуче телесна жеља, други жуди за сујетним почастима. Онај кога не узнемирава нека страст, не треба да мисли да у њему те страсти нема: само није било прилике да се покаже.
Стално треба бити спреман на супротстављање свим страстима. Нарочито треба бити будан против преовладавајуће страсти, оне која се појављује чешће од других и која понајвише узнемирава човека.
Страсти својствене палој природи веома се разликују од оних страсти које сваки човек добровољно усваја. Сила ових других неупоредиво је значајнија од силе првих. Но покајање као свемоћни лек Свемогућег Лекара, Бога лечи човека који је пожелео да тај лек правилно употреби од свих греховних болести.
Неке страсти служе као основ и извор другим страстима; такве су: преједање, нега тела, расејаност, раскош, среброљубље, славољубље, неверовање. Њихове последице су: сладострашће, туга, гнев, злопамћење, завист, гордост, заборављање Бога, остављање живота испуњеног добродетељима.
У духовном подвигу пре свега потребно је наоружати се против основних страсти, а њихове последице уништиће се саме од себе. Онај ко се одрекао телесних наслада, људске славе, грамзивости и расејаног живота, неће се предавати гневу и жалости, неће га обузимати ни гордост, без препрека ићи ће путем заповести Божијих ка спасењу, ка Богопознању које је доступно само онима који имају чисто срце.
Вожд свих страсти је неверовање. Оно отвара улаз у душу и среброљубљу, и славољубљу, и скверним жељама, и гневу, и тузи, и испуњењу зала – очајању.
Вожд и двери свих истински хришћанских добродетељи је – вера.
Страсти тајно живе у људима који проводе расејан, непажљив живот; ти људи их углавном задовољавају, не примећују и оправдавају – често их сматрају за најчистије и најузвишеније добродетељи.
Само истински хришћанин, који стално пази на себе, који се поучава Закону Господњем дан и ноћ, који се труди да брижљиво испуњава јеванђелске заповести, може да увиди своје страсти. Што се више очишћује и напредује, то се више страсти откривају пред њим. Коначно, пред очима ума испуњеног Јеванђељем, открива се страшни понор људског пада. Хришћанин у себи види пад људског рода, зато што види своје страсти. Страсти су знамење греховне смртоносне болести, којом је поражен читав људски род.
У какво стање хришћанина доводи сагледавање сопствених страсти, свога пада? Доводи га до плача због себе, до горког, неутешног плача. Никаква земаљска радост не може да заустави и прекине тај плач. Само га Божанска благодат повремено зауставља, пружајући уплаканом и растрзаном срцу наду на спасење, пружајући му духовно умирење и небеске насладе које проистичу из мира Христовог.
У какво стање хришћанина доводи дејство страсти које се у њему открило? Оно га подстиче на усиљену борбу против страсти. Подвижник Христов удвостручује своје молитве, свој пост, своје бдење, своје преклањање колена и, показујући духовно своје немоћи Богу, са неизрецивом скрушеношћу и болом срца моли за помиловање. A ја вели божанствени Давид када ми они досађиваху, одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју, и молитва моја у недра моја вратиће се. Плачући и сетујући, тако се смиравах (Пс. 34,13-14).
Чиме се разоткривају страсти? Помислима, маштањима и греховним осећањима. Помисли и маштања се понекад изненада јављају у уму а понекад му се прикрадају на лоповски начин; слично томе поничу и осећања у срцу и телу. Греховне помисли, маштања и осећања воде ка савршавању греха на самом делу или, у крајњој линији, ка наслађивању и потчињавању греховним помислима, маштањима и осећањима, ка чињењу греха у уобразиљи и осећањима.
Подвижник Христов дужан је да се одрекне не само чињења греха на делу, него и у уобразиљи и осећањима. Свака страст се појачава услед наслађивања њоме, услед испуњавања њених безаконих прохтева тајним покретима душе. Страст која је испуњена на делу или се укоренила у души тако што је дуго гајена наклоност ка њој, задобија власт над човеком. Потребно је много времена, потребан је крвав подвиг, потребно је нарочито милосрђе Божије, нарочита Божија помоћ да би био збачен добровољно прихваћени јарам страсти, који је добио власт над човеком или због његовог пада у смртни грех, или због безаконог и добровољног наслађивања грехом у скривеној одаји душе посвећеној Христу. 1. 522-527
• Када страсти овладају човеком, тада ум, лишен своје власти, служи као предусретљиви и домишљати слуга страстима, за удовољавање њиховим лукавим, избирљивим и зликовачким прохтевима. 2.19
• Свети Јован Лествичник је молитву назвао мајком добродетељи, а смирење уништитељем страсти. 2. 228
• “Брат је упитао авву Пимена: ‘Шта да радим са страстима које ме узнемиравају?’ Старац је одговорио: ‘Плачимо пред благошћу Божијом, док нам Бог не учини милост Своју.'” 6. 267
• Када нека убиствена страст овлада човеком, онда друге страсти утихну у њему: ђаво престаје да га напада и искушава, чувајући у њему, као своје благо и сигуран залог човекове погибије, смртоносну страст која га је заразила. Убијен грехом у тајности срца и привучен њиме до самих врата ада, такав човек другима често изгледа свет и мудар. 5. 286 (в. СПАСЕЊЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Дејство)
 
Правилан однос према страстима
 
• Веома погрешно поступају они који, налазећи се под влашћу страсти, захтевају од себе бестрашће. Уз такав неправилан захтев од себе, који потиче од неправилног схватања себе, они постају необично смушени када се на било који начин појави грех који у њима живи. Они падају у униније, у безнађе. Пројава греха им, због њиховог неправилног погледа на себе, изгледа као нешто необично, као не што што се догађа изван уобичајеног поретка ствари. Међутим, пројава греха у помислима, осећањима, речима и делима (овде није реч о смртним и добровољним гресима, него о страстима), јесте пројава логична, природна и неонходна.’Ако нас мучи страст каже преподобни авва Доротеј, то не треба да нас узнемирава; узнемиравати се због тога што нас мучи страст, ствар је неразумности и гордости и потиче одатле што не познајемо своје душевно стање и избегавамо напор, како су рекли оци. Зато и не напредујемо, јер не знамо своју меру и немамо стрпљења у подухватима којих се прихватамо, него хоћемо да без труда задобијемо добродетељ. Чему се чуди страсни, када га мучи страст? Зашто се узнемирава? Ти си је стекао, имаш је у себи, и узнемираваш се! Примио си у себе њене залоге и питаш се: зашто ме мучи? Боље трпи, подвизавај се и моли Бога.” 2. 371
• Пребивај у јеванђелским заповестима, са трпљењем и дуготрпљењем бори се против страсти, не падајући у униније и безнађе кад будеш поражен греховним помислима и осећањима; уосталом, немој себи допуштати да будеш добровољно побеђен. А када паднеш, устани; и када поново паднеш, поново устани све док не научиш да ходаш без спотицања. Чаша немоћи доноси корист: извесно време она се, по Промислу Божијем, допушта подвижнику ради очишћења од гордости, гнева, злопамћења, осуђивања, умишљености и сујете. 2. 230
• Наш руски подвижник, старац Серафим Саровски, вели: “Треба снисходити својој души у њеним слабостима и несавршенствима, и трпети своје недостатке, као што трпимо друге, али се не треба улењити, него се ваља подстицати на боље. Ако си употребио много хране, или си учинио нешто друго слично, својствено људској слабости не узнемируј се тиме и не додај штету на штету, него храбро покрени себе на исправљање и при томе се труди да сачуваш душевни мир, по речи апостола: Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро (Рим. 14,22)”. 2. 371
• Никоме од људи није својствено постојано пребивање у добру, без икаквих падова: тим пре то није својствено почетнику! “Плати дуг страстима!” рекао је један свети наставник монаха! Поразе лечи покајањем! Борба новог човека са старим чини те искусним у невидљи вим борбама, чврстим, храбрим. Стање спокојства немој да желиш пре времена! Време рата војнику доноси корист. Нека ти Господ да потпуну и славну победу над грехом, нека ти да стање ненарушивог мира у своје, законито време. Све има своје време! Плод који је убран пре времена, макар и са најбољег дрвета, кисео је, горак и ситан. Пре времено спокојство није добитак него губитак! Оно лишава драгоцених опита, духовног напредовања и просвећивања. 6. 331
• He клоните због спотицања: непогрешивост је неостварив сан! Људима је својствено спотицање, њима је, управо због те склоности ка падовима, заповеђено: У трпљењу вашем задобијајте душе ваше. Ко претрпи go краја спасиће се. 6. 349
• Земља сама од себе производи разне травуљине (коров). Нико их не сади: оне расту саме. Разлог за то је покварена природа земље. Неразумно је желети од земље оно што јој није својствено, то јест, да не производи коров. Знајући за такво својство земље, земљорадници пажљиво и стрпљиво чупају из земље коров у мери у којој се он појављује; иначе ће коров угушити и уништити корисно биље. Управо тако треба поступати и са појавом страсти, када поникну из срца. Нашем палом срцу својствено је да из себе рађа разне греховне жеље. Због тога не треба падати у униније: пројаве страсти треба лечити покајањем и исправљањем себе. 6.548
• Ономе ко je у извесној мери пустио својим страстима на вољу, немогуће је да не претрпи невоље како би их укротио: оне су, кроз попуштање које je у односу на њих дозвољено, добиле право на самовољу, и не кроте се лако, не растају се лако од слободе коју су добиле. Напротив, труде се да човека задрже у потчињеном стању, те га стога својски узнемиравају. Време узнемиравања треба претрпети у нади на милосрђе Божије и помоћ Његову, баш као што зе мљорадници ишчекују да прође непогода која онемогућава њихове радове, у нади да ће ружно време бити замењено ведрим. 6. 823
• “Немој да се узнемириш и нађеш у недоумици, рекао је један свети отац, кад видиш у себи дејство неке страсти. Када се страст подигне, подвизавај се против ње, труди се да је обуздаш и искорениш смирењем и молитвом” (преподобни авва Доротеј).
Узнемирење и недоумица приликом појављивања дејства страсти, служе као доказ да човек још није спознао самог себе.
…Немогуће је да се страсти које живе унутар човека не покажу у његовим помислима, речима и делима. Ово показивање страсти, када је праћено било каквом наклоношћу, на попришту истинског хришћанског подвижништва које стреми ка савршенству назива се и сматра падом. Лечи се брзим покајањем.
Такви падови су неодвојиво својствени старом Адаму: људској природи палој и зараженој грехом. Нарочито почетник у подвигу не може да одоли греховним помислима, маштањима и осећањима; он не може да не сагреши речју, па чак и делом. Та се сагрешења лече брзим покајањем.
Овде није реч о падовима у смртне грехе и о добровољном греховном животу, који је сав пад: овде се говори о лаким падовима, услед слабости, који се називају опростивим гресима и од којих нису били потпуно слободни чак ни праведници.
Свето Писмо сведочи: Ако и седам пута падне праведник, опет устане покајањем (Прич. 24,16). Сходно очишћењу покајањем, привлачност страсти се умањује, али оне уједно постају финије и неприметније, варајући и обмањујући понекад и мужеве испуњене Божанском благодаћу (1. Дн. 21,1). Таква повођења за страстима чувају од умишљености, служе као повод за смирење и задржавају човека на спасоносном пашњаку покајања.
Посматрајући себе из тог угла, када се појави дејство страсти треба чувати душевни мир, и никако се не узнемиравати, нити падати у недоумицу и униније. Понекад то дејство бива лако, а понекад веома јако. Храбро се успротивимо страстима.
Оне неће престати да се подижу против нас и да нас нападају све до гроба! Стога се припремимо да им се доживотно супротстављамо, у тврдом уверењу да не можемо стално да их побеђујемо и да по природној нужности треба да претрпимо невољне поразе, јер и сами ти порази погодују нашем напредовању, када подржавају и појачавају у нама покајање и смирење које се из њега рађа.
Немојмо веровати својим победама над страстима, немојмо се одушевљавати тим победама. Страсти су, попут демона који се њима служе, лукаве: оне се представљају као поражене, како бисмо се ми погордили и како би због тога њихова победа над нама била лакша и значајнија.
Припремимо се да на наше победе и поразе гледамо једнако: храбро, хладнокрвно, непристрасно.
Ако си се повео за греховним маштањима, ако си се насладио греховним помислима, ако си изговорио испразне и неразумне речи, ако си употребио много хране или учинио нешто друго слично томе не узнемируј се, не буди малодушан, немој да направиш још већу штету. Одмах се покај пред срцезналцем Богом труди се да се поправиш и усавршиш, увери се у неопходност још озбиљније пажње према себи и, чувајући спокојство душе, чврсто и непоколебиво продужи својим духовним путем.
Спасење наше је Бог наш, а не дела наша. Делима вере, то јест испуњавањем јеванђелских заповести, ми доказујемо истинитост своје вере и своју верност Богу.
He обраћај пажњу на помисли лажног смирења, које ти, по твојој склоности и твоме палом стању, говоре да си неповратно разгневио Бога твога и да је Бог одвратио Своје лице од тебе, да те је оставио и заборавио. Извор тих помисли препознаћеш по плодовима њиховим. Њихови су плодови: униније, попуштање у духовном подвигу, а често и остављање тога подвига, заувек или на дуже време.
Ако је људима доступно знање да сваког подвижника на дугом и веома тешком попришту духовног подвига неизоставно очекују и победе и порази, и да је немогуће да се наша ограниченост, слабост и огреховљеност не пројављују на делу, тим пре је то познато нашем Саздатељу и Установитељу подвига – Богу. Он са милосрђем гледа на спотицања свога подвижника, и због његове племените постојаности и верности припрема му венац правде, победе и славе.
…Велика је разлика грешити намерно, због склоности ка греху, и грешити због повођења и слабости, уз хтење да се угађа Богу. Велика је разлика водити грехован живот, водити живот уз удоваљавање свим својим прохтевима, свим својим страстима, и спотицати се по слабости, услед ограничености, услед греховне заразе, ходећи путем Божијим.
Бестрашће пре времена је опасно! Опасно је пре времена добити наслађивање Божанском благодаћу. Натприродни дарови могу да погубе подвижника који се кроз падове није научио својој слабости, онога ко је неопитан у животу, невешт у борби са греховним помислима, онога ко није детаљно упознао лукавство и злобу демона, као и непостојаност људске природе. Човек је слободан у избору добра и зла; чак и када би тај човек био сасуд Божанске благодати, он и саму благодат Божију може да злоупотреби. Због ње он може да се погорди пред ближњима; због ње он може да подлегне самоуверености. Последица самоуверености обично бива лењост, попуштање у подвигу и остављање подвига. Одмах за лењошћу, у души и телу освећених, изненада и бесно буде се телесне жеље, које попут бујице повлаче за собом и обарају у понор блудних жеља, а често и саму душевну смрт.
Човекољубац Бог, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4), допустио је Својим служитељима, љубљенима Својим, за све време њиховог земаљског странствовања, борбу са спољашњим и унутрашњим невољама. Борба са страстима и страдања која из те борбе поничу, неупоредиво су тежа од свих спољашњих искушења. Мука и подвиг, у које се хришћанин узводи невидљивом, унутрашњом борбом, својим значајем приближава се подвигу мученика. “Дај крв и прими дух”, понављамо изреку отаца, који су се опитно упознали са том борбом. Јарам таквог подвига носе само они који брижљиво испуњавају заповести Јеванђеља, само истински служитељи Христови. “Испуњавање заповести учи човека његовој слабости” рекао је преподобни Симеон. На спознаји и свести о слабости, зида се читаво здање спасења.
Чудан ток за површан поглед: “Испуњавање заповести учи човека његовој слабости”! Но, то су речи опита. Само уз брижљиво испуњавање заповести Христових човек може да увиди сво мноштво својих страсти; само уз брижљиво испуњавање заповести Христових човек може да се увери у савршену немоћ старог Адама за делатно ново, и у праведност одлуке дате духовним законом – одлуке да тај закон може да буде испуњен једино дарежљивошћу Христовом.
У свемогућој десници Промисла је и сам грех, који живи унутар човека, који је обузео читаво његово биће, све делове његове душе и све удове његовог тела, и помаже његовом напредовању, ако је тај човек истински хришћанин.
Духовно сиромаштво, свест о своме паду, свест о неопходности Искупитеља, стремљење читавим бићем ка исповедању Онога Који нас је искупио, Сина Божијег и Бога, Господа нашег Исуса Христа плодови су борбе са страстима. Ти плодови су залог вечног блаженства.
Духовно сиромаштво, људски пад и живо исповедање Искупитеља, непознати су сину овога века. Он служи страстима, у себи види обиље заслуга и добродетељи; он на небу или не очекује ништа, и никада не помишља на небо, или очекује небеске награде, као нешто што је заслужио – он то очекује услед дубоког непознавања једине добродетељи која се на небу награђује. Та добродетељ је хришћанство.
Слуга Божији, испуњавајући Јеванђелске заповести, све више и више у себи открива страсти, и док благодат Духа Светога образује у њему блажена духовна стања, сиромаштво духа, плач, кротост, милост, целомудреност и духовни разум, он себе истовремено сматра за грешника над грешницима, који није учинио никакво добро, и који је крив за безбројна сагрешења и заслужује вечне муке у огњу пакла због непрестаног нарушавања заповести Божијих.
Свети Оци, видећи у себи духовни плод како се појављује услед борбе са страстима, нису желели да прекидају ту борбу; они су желели да у њој храбро и великодушно истрпе. Блажени! Нису тражили друго савршенство осим савршенства у смирењу; нису тражили наду на спасење у било чему своме, него само у Христу. Где нема смирења, тамо нема ни хришћанске добродетељи, а где је истинско смирење, тамо су све добродетељи у њиховој пуноти. Где је истинско смирење тамо је Христос; а где нема смирења, тамо су страсти и ђаво, непријатељ који управља страстима, но који ништа неће успети над служитељем Христовим, и син безакоња, грех, који неће успети да гa злоставља (Пс. 88,23)
Кренимо за оцима, да бисмо стигли у пристаниште вечног блаженства. 1. 521-532 (в. СЛАБОСТИ СВОЈЕ, ПРОМЕНЉИВОСТ, ГРЕХ)
 
СТРАХ БОЖИЈИ
 
• Онај ко жели да приступи Богу како би му служио, треба да се препусти руководству страха Божијег. Осећај свештеног страха, осећај најдубље побожности, улива нам, с једне стране, неизмерно величанство Бића Божијег, a са друге – нашу крајњу ограниченост и слабост, наше стање грешности и пада. Страх налаже и Свето Писмо које је почело да нам замењује глас савести и природног закона када су се ови помрачили и почели да испуштају нејасне и углавном лажне звуке, да би их Јеванђеље у потпуности заменило када се појавило. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2,11) учи нас Дух Свети; покорнима Његовој заповести Он вели: Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научи ћу вас (Пс. 33,11); објављује обећање да ће даровати страх Божији онима који истински намере да постану своји Богу: Даћу им страх Свој у срце да не одступе од Мене (Јер. 32,40). Почетак велике науке делатног Богопознања – јесте страх Божији. Ова наука се у Светом Писму назива премудрошћу. Почетак мудрости је страх Господњи, а добро разумевање свима који гa творе. Похвала Његова остаје у век века (Пс. 110,10; Прич. 1,7).
Узалуд се занесењаци испуњени умишљеношћу и самообманом гнушају страха Божијег као нечега што је својствено презреним слугама, када нас на тај страх позива Бог, објављујући да ће Он Сам бити наш учитељ страха и да ће нам дати духовни дар страха Божијег. Није понижење за човека – ништавно створење, пало и одбачено, погинуло, које је усвојило непријатељство према Богу – да пређе из стања непријатељства и погибли у стање служења и спасења. Већ је и само то служење велики добитак! Већ је и само то служење велика слобода! Страх нам се налаже као средство које нам је суштински неопходно. Страх очишћује човека, припрема га за љубав: ми постајемо слуге, да бисмо законито постали деца. У мери очишћења покајањем почиње да се осећа присуство Божије; од осећаја присуства Божијег појављује се свети осећај страха. 2. 60-61
• Страх Божији је дар од Бога. Као дар, он се задобија молитвом. Свети пророк Давид је желео да се удостоји тога дара, па је зато молио Бога: Постави слуги Твоме реч Твоју, ради страха Твојега. Прикуј страху Твоме тело моје (Пс. 118,38,120), то јест моје телесне жеље. Страх Божији је један од седам дарова Духа Светога које свети пророк Исаија набраја овако: Дух мудрости и разума, Дух знања и благочешћа, Дух савета и силе, Дух страха Господњег (Ис. 11,2). 2. 62
Објашњавајући заповест Господњу: Који не узме крст свој и не пође за Мном није Мене достојан (Мт. 10,38), преподобни Касијан расуђује овако: “Крст наш је страх Господњи. Као што распети не може више да окреће или покреће удове по жељи своје душе, тако и ми нашу вољу и жеље не треба да усмеравамо према ономе што нам је тренутно угодно и што нас весели, него према Закону Господњем, шта он заповеда. Као што онај ко је прибијен на крсно дрво више не брине о садашњем, о својим наклоностима, не брине и не размишља о сутрашњем дану, у њему више не делује никаква жеља за стицањем имовине, не распаљује се никаквом гордошћу, не тугује због тренутних понижења док се прошлих више и не сећа и мада још дише у телу, себе у сваком погледу већ сматра за мртвог, усмеравајући погледе срца онамо где ће се без сумње преселити – тако и ми треба да будемо распети страхом Господњим за све; то јест, треба да будемо мртви не само за телесне страсти, него и за саме зачетке њихове, и да очи душе имамо устремљене онамо где очекујемо да ћемо се сваки час преселити. На тај начин можемо да стекнемо умртвљење свих наших похота и телесних страсти”.
Лако се може видети да распињање на крсту страха Божијег, које овде описује преподобни Касијан, представља делање које помиње Исак Сиријски, a оно се, по речима апостола, састоји у распињању тела са страстима и жвљама (Гал. 5,24), што представља прву половину духовног пута истинског хришћанина ка савршенству које му је намењено. 2. 65-66
• Свето Писмо, које нас учи да је страх Господњи чист и остаје у век века (Пс. 18,10), каже такође да у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер je у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јн. 4,18). Ево како Свети Оци објашњавају ову, на први поглед, противречност: “Два су страха: један уводни, а други савршени; један је својствен, да тако кажемо, почетницима у побожности, а други савршеним светима, онима који су достигли меру љубави. На пример: ко испуњава вољу Божију због страха од мука, тај је, као што смо рекли, joш почетник – он још не чини добро ради самог добра, него из страха од казне. Други пак испуњава вољу Божију из љубави према Богу, љубећи и саму вољу Божију и испуњавајући је да би угодио Богу. Такав зна шта је – суштинско добро! Такав је спознао шта значи бити са Богом! Такав има истинску љубав, коју свети назива савршеном (1. Јн. 4,18). Ова љубав доводи га до савршеног страха: јер такав има страх и чува верност вољи Божијој не зато што се плаши казне, не зато да би избегао (вечне) муке, него зато што је, како смо рекли, окусио саму сладост пребивања са Богом, па се боји да не отпадне од ње, да је не изгуби. Овим савршеним страхом, који делује услед љубави, изгони се уводни страх. Зато је и речено: савршена љубав изгони страх напоље. Ипак, до савршеног страха се не може стићи другачије, него кроз уводни страх” (преподобни авва Доротеј). Сама величанственост Божија наводи свети и побожни страх на она разумна створења Божија која су се, услед своје чистоте и светости, удостојила да стану ближе Богу. Бог прослављан у збору светих, велик је и страшан над свима око Њега.
 
СТРАХОВИ
 
• He чудите се што сте чули куцање: то је ђавољи страх, а страховима се не треба предавати, знајући да је ђаво сав у власти Божијој и да може чинити и чини једино оно што му Бог допусти, ради наше користи. Ко је био у борби, а да при томе није чуо бојне трубе и звеку непријатељског оружја? Када их чује, храбри војник се весели, јер увиђа и закључује да је близу час битке и њен крај. Једна девојка коју познајем ишла је пустим путем недалеко од нашег манастира; када је прелазила преко моста, испод њега одједном искочи разбојник са огромним брковима и, прислонивши пиштољ на њене груди, повика: “Убићу те!” Девојка обнажи груди, осени се крсним знамењем и рече: ‘Ако је воља Божија убиј!” Тек што је изговорила те речи, чудовиште ишчезе. Ово вам пишем да бисте били храбри и да страхом Божијим побеђујете страх демонски. Код нас када неко има страхове, он дође и каже, те страх бива уништен благодаћу Божијом која заклања смирене, то јест оне који се откривају, јер се смирење почетника састоји у томе да радо и слободно открива своје помисли. 6. 207
• Страху не треба допуштати да овладава тобом. Ко подлегне тој страсти, она га обузима и такав ће се плашити свакојаких бесмислица. Прочитај у светој Лествици главу о страховима. Никакве заклињуће молитве нису потребне: оне су над сваким од нас прочитане приликом светог Крштења. Потребно је предати се вољи Божијој и сматрати себе достојним сваког људског и демонског насртаја: та да ће страх проћи сам од себе. Њега ништа тако не уништава као дубока скрушеност срца. 6.838
• Страх који се увече појављује треба да одбијате вером. Подсећајте себе да сте у десници Божијој и пред Његовим очима, и прогоните тај потпуно бесмислени страх. 6.532
• Велика je ствар: сматрати себе достојним сваког искушења и предавати се вољи Божијој када се искушење појави. To веома помаже и код страхова. Када човек сматра да заслужује сваку казну, чак и очигледно демонску, то га доводи до самоодрицања и преданости вољи Божијој. Самоодрицањем и преданошћу вољи Божијој уништава се страх који доноси демонско искушење. Ђаво ништа не може да учини без допуштења Божијег; он се стално налази у свемоћној руци Божијој, у којој не представља ништа друго до бич, који је сам по себи лишен сваке могућности да делује. 6. 538-539
 
СУД БОЖИЈИ
 
• Браћо! Нама, слабима и грешнима, потребно је и неопходно да се често сећамо Другог доласка и Страшног суда Христовог: управо то сећање представља најбољу припрему. Страшан је тај Суд, који после општег васкрсења очекује сваког човека. Страшан је и онај суд који очекује сваког човека после његове смрти. Последице и једног и другог су да су или жељно ишчекиване или страшне. Ако земаљски судови, на којима се ради само о пропадљивом и пролазном, изазивају наше бриге, онда би тим пре требало да се забринемо због Суда Божијег. Са којим нам је другим циљем Господ тако јасно најавио тај Суд, ако не са циљем да подстакне у нама страх спасоносан за душу, који je у стању да нас сачува од греховног, немарног живота, који представља узрок наше погибије. Преподобни Илија, египатски монах који је молитвено тиховао у Тиваидској пустињи, говорио је: “Мене плаше три времена: време исхода душе из тела, време суда Божијег и време изрицања (пресуде), које ће ми уследити од Бога”. 2.64 (а ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, ЈЕВАНЂЕЉЕ, МИТАРСТВА)
 
СУЗЕ
 
• Сузе, као својство пале природе, заражене су болешћу пада попут свих других својстава. Неко по природи бива посебно склон сузама и пролива их у свакој згодној прилици: такве се сузе називају природним. Постоје и греховне сузе. Греховним сузама називају се сузе које се проливају из греховних убеђења. Такве сузе много и нарочито лако проливају људи предани сладострашћу; сузе сличне сладостраснима проливају они који се налазе у самообмани и прелести; сузе се обилно лију и из сујете, лицемерја, притворности и човекоугађања. Коначно, њих пролива и злоба: када је лишена могућности да почини злочин, да пролије људску крв, она пролива сузе. Ове сузе је имао Нерон, у коме су савремени хришћани због његове суровости и мржње према хришћанству мислили да виде антихриста. У природне сузе спадају и сузе због огорчености; када пак огорченост има греховни карактер, онда сузе огорчености постају греховне сузе. И за природне и за греховне сузе, Свети Оци нам заповедају да их одмах чим се појаве претварамо у богоугодне, то јест да мењамо повод за сузе: да се присећамо својих сагрешења, неизбежне и неизвесне смрти, суда Божијег и да плачемо из тих разлога. 1.192
• Сузе, као дар Божији, служе као обележје милости Божије: “Сузе у молитви – каже свети Исак Сиријски – јесу знамење милости Божије које се душа удостојила својим покајањем, и тога да је она примљена и да је сузама почела да улази у поље чистоте”. 1.193
• Сузе које се проливају због грехова најпре бивају горке, оне теку у болу и муци духа, а тај бол и муку дух преноси на тело. Мало помало са сузама почиње да се сједињује утеха која се састоји у нарочитом спокојству, у осећају кротости и смирења; заједно са тим мењају се и саме сузе, сразмерно утехи коју пружају, губећи у значајној мери горчину, те сада теку без бола или са мање бола. Испрва сузе бивају оскудне и појављују се ретко; потом мало по мало почињу да се појављују чешће и постају обилније. Када се пак милошћу Божијом дар суза појача у нама, тада престаје унутрашња борба, помисли утихну, те почиње да делује нарочито развијена умна молитва или молитва духа, која засићује и увесељава унутрашњег човека. Тада се са ума скида покривало страсти и њему се открива тајанствено учење Христово, док се сузе претварају из горких у слатке. У срцу поникне духовна утеха којој нема ничег сличног међу земаљским радостима и која је позната једино онима који се баве молитвеним плачем и имају дар суза. Тада се обистињује Господње обеђање: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5,4). 1. 196-197
• Суштина покајања састоји се у смирењу и скрушености нашег духа, када дух заплаче због смирења. Када недостаје телесна снага којом би се кроз телесне подвиге и дејства изразило покајање присутно у души, онда плач духа замењује све телесне подвиге и дејства, међу њима и сузе. 1. 202
• Плач je побожна туга верне душе која посматра себе у огледалу Јеванђеља, видећи у њему своје безбројне греховне мрље.
Таква душа своје мрље умива светом водом – сузама, а брише их светом тугом.
Неисказана утеха, неисказана лакоћа разлива се по срцу након што се пролију спасоносне сузе због грехова, због пада, сузе које се јављају услед осећаја духовног сиромаштва. 1. 519
• Кад ваша мисао постане тиха, и некаква спокојна туга попут пљуска наиђе на вашу душу, па после све у вама постане јасно и радосно знајте да је то дејство душевног плача, који се у вама појавио због ваших страдања и зато што се трудите да у њима прибегавате Богу. Будите пажљиви и побожни, јер су духовна осећања веома фина и удаљују се од непажљивих и непобожних. Ако будете пажљиви, облаци ће временом постајати све гушћи, да би коначно си ловито провалили и произвели сузе, каквима дотле нисте плакали. Наслађивање тим сузама представљаће највећу утеху… У вама ће завладати чудесна тишина и спокојство! 6. 592-593
• He ударај се ни у груди ни у главу да би покренуо сузе: јер такве сузе су од потресања нерава, крвне, које не просвећују ум, које не смекшавају срце. Сузе са покорношћу очекуј од Бога. Некакав свети невидљиви прст, некаква најпрефињенија помисао смирења дотаћи ће се срца и појавиће се тиха, чиста суза која ће изменити душу, али неће изменити лице; од ње неће поцрвенети очи – кротко спокојство прелиће се у израз лица и учинити га налик анђеоском. 6. 286
• Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења његов глас. Одсуство плача, задовољство самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем показују гордост срца. 1. 535 (в. ПЛАЧ)
 
СУЈЕТА
 
• Сујета је хтење и тражење пролазне људске похвале. Сујета се јавља од дубоког непознавања Бога или од дубоког заборава Бога, од заборава вечности и небеске славе, те стога она, у својој помрачености, незасито стреми задобијању пролазне земаљске славе. Њој се ова слава чини као нешто вечно, нешто што се не може одузети, управо попут земаљског живота. Сујета, која не тражи саму добродетељ, него похвале за добродетељ, брине се и труди једино да добије похвале за добродетељ, да људима покаже маску добродетељи. И лицемер стоји пред људима одевен у хаљину двоструке обмане: споља се види добродетељ, које у суштини уопште нема, a у његовој души влада самозадовољство и понос, јер је обманут и преварен пре свега у самоме себи. Он се силно наслађује сујетом која га убија, наслађује се обмањујући ближње и ужива у свом лицемерју. Уз то он постаје туђ Богу: јер мрзак је Господу ко год је поносита срца (Прич. 16,5). 4. 68-69
• Нарочиту пажњу треба обратити на деловање сујете у нама, чије је деловање на крв веома тешко увидети и разумети. Сујета готово увек делује заједно са префињеним сладострашћем и пружа човеку веома фину греховну насладу. Отров те насладе је тако фин, да насладу сујетом и сладострашћем многи сматрају за утеху савести, чак и за дејство благодати Божије. Подвижник који је преварен том насладом, мало помало долази у стање самообмане; сматрајући самообману за благодатно стање, он се постепено потчињава апсолутној власти палог анђела – који редовно добија изглед Анђела светлости и постаје оруђе, апостол одбачених духова. Из таквог стања написане су читаве књиге, које заслепљени свет хвали и које људи неочишћени од страсти читају са насладом и одушевљењем. Ова тобоже духовна наслада није ништа друго до наслађивање најфинијом сујетом, умишљеношћу и сладострашћем. Јер није наслада удео грешника; његов је удео плач и покајање.
Сујета развраћује душу исто онако како блудна страст развра ћује душу и тело. Сујета душу чини неспособном за духовне покрете, који почињу онда када утихну покрети душевних страсти, заустављени смирењем. Зато Свети Оци као опште делање одређују… све то покајање, које делује управо против сујете, доносећи души духовну скрушеност.
Приликом значајнијег напредовања у покајању може се већ приметити дејство сујете на душу, веома слично дејству блудне страсти. Блудна страст учи да се стреми ка недопустивом спајању са страним телом и у онима који јој се повинују, чак и само наслађујући се нечистим помислима, мења сва осећања срца, мења устројство душе и тела; сујета води ка противзаконитом присаједињењу људској слави и, дотичући се срца, доводи до неуредног и сладосног кретања крви мењајући тим кретањем целокупно човеково понашање, уводећи у њега сједињење са тешким и мрачним духом света, отуђујући га на тај начин од Духа Божијег. Сујета je у односу на истинску славу блуд. “Она на природу ствари – вели свети Исак Сиријски – гледа блудним оком.” Колико сујета помрачује човека и како његово приближавање и усвајање Богу чини компликованим то је посведочио Спаситељ: Како ви можете веровати рекао је Он фарисејима, који су тражили похвале један од другог и одобравање заслепљеног људског друштва када примате славу један од дpyгoгa, а славу која je од jeдинoгa Бога не тражите? (Јн. 5,44). 2. 215-216
• “Ако немаш плач срца – рекао је један велики отац (преподобни Варсануфије Велики) онда имаш сујету” 4. 70-71 (в. СЛАВА, СТРАСТИ, ФАРИСЕЈСТВО, ПОМИСЛИ, ПРЕЛЕСТ)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.