NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
R
 
RADOST DUHOVNA
RAZUM DUHOVNI
RAZUM PALI
RAJ
RASEJANOST
RASKOL
RASKOŠ
RASPALJENOST
RASPUŠTENOST
RASUĐIVANJE DUHOVNO
REVNOST TELESNA I DUHOVNA
ROPTANJE
 


 
RADOST DUHOVNA
(v. DOBRODETELJI, KRST, MOLITVA)
 
RAZUM DUHOVNI
 
Zato neće ustati (vaskrsnuti) bezbožnici na sudu, niti grešnici u savetu pravednih (Ps. 1,5). Bezbožnici ne učestvuju u prvom vaskrsenju (Otk. 20), koje je sveti Jovan opisao u Otkrivenju, u duhovnom vaskrsenju koje se savršava tokom zemaljskog života, kada se svedelatni Duh dotakne duše i obnovi je za novi život. Duša vaskrsava i oživljava za Božanski život! Njen um i srce se prosvećuju, postajući pričasnici duhovnog razuma. Duhovni razum kako ga određuju duhonosci – jeste osećaj besmrtnog života. Sam taj razum je – obeležje vaskrsenja. Naprotiv, telesno mudrovanje je nevidljiva smrt duše. Duhovni razum je dejstvo Duha Svetoga. On vidi greh, vidi strasti u sebi i drugima, vidi svoju dušu i duše drugih, vidi mreže kneza ovoga sveta, obara svaku pomisao koja nasrće na razum Hristov, odbacuje greh od sebe, u kome god obliku da se približi: jer duhovni razum je Carstvo, svetlost Duha Svetoga u umu i srcu. Neće vaskrsnuti bezbožnici za duhovno rasuđivanje! To rasuđivanje je savet samo pravednih, ono što pripada samo njima. 2.11
• „Postoji razum koji prethodi veri – rekao je sveti Isak Sirijski – i razum koji se rađa od vere. Razum koji prethodi veri je prirodni razum; razum koji se rađa od vere je – duhovni razum.“ Sve dok dejstvuje vera, dotle u čoveku sija duhovni razum. Kada vera prestane da dejstvuje, napušta se delovanje prema učenju Jevanđelja, a počinje delovanje prema sopstvenim shvatanjima i nagovoru srca. Razum silazi sa visine duhovnog stanja u telesno stanje, a osećaj blagosti napušta srce, da bi u njega ušle strasti razdražene svojim prethodnim izgnanstvom, dok mir biva zamenjen raznolikim uznemirenjima. Onaj ko je u svojoj duši ispitao ovde izložena suprotstavljena stanja, opitno će poznati suštinsku važnost Gospodnje pouke, opitno će poznati povezanost vere sa duhovnim razumom i milošću. U savezu tih dobrodetelji sastoji se obnova i spasenje čoveka. 4.194 (v. RASUđIVANJE, MISAO, MUDROST)
 
RAZUM PALI
 
• Lažno nazvani razum, to je način razmišljanja i prosuđivanja koje je um usvojio nakon čovekovog pada. Kao posledica pada, on ima karakter samoobmane, a kao posledica laži i obmane on ne prima Istinu – Hrista; pošto visoko ceni sve zemaljsko, a zemlja je mesto izgnanstva palih, on je protivan veri i duhovnom razumu koji se od nje rađa, razumu koji na sve zemaljsko gleda očima putnika u prolazu. Predmet lažno nazvanog razuma je samo prolazno i propadljivo. Kada njegov predmet postane večno i duhovno, onda su njegovi sudovi sasvim neosnovani i pogrešni. On je lišen prosvećenosti sviše, koja objašnjava duhovne predmete; za njegove sopstvene snage, bez otkrivenja, ti predmeti su potpuno nedostupni; tuđa svetlost u njemu, svetlost je mračnih duhova laži. Sva njegova svedočanstva pružaju mu telesna čula koja su povređena padom. Čak i kada mu ono što je čulnim očima nevidljivo postane na neki način dostupno, npr.pomoću magnetizma, on time samo umnožava svoje zablude, pojačava svoju pomračenost i samoobmanu, jer prebiva u laži, kao onaj ko je stekao lažna shvatanja. Njegovi sledbenici nalaze se u neprestanoj međusobnoj nesaglasnosti, protivrečeći jedni drugima i sami sebi. On od čoveka ne zahteva dobro vladanje, naprotiv – ostavlja mu slobodu da greši. On sebe smatra gospodarem sveta, zbog čega odbacuje Promisao Božiji, ako ne uvek na rečima, onda na delu uvek. On u sebi sadrži načelo bezbožnosti, koje predstavlja suštinu svake zablude, otkrivajući se u njoj više ili manje. Konačno, on predstavlja negativno bogatstvo palih duhova i onih ljudi koji se nalaze u opštenju sa palim duhovima. 2. 146 (v. MUDROST, UČENOST SVETSKA)
 
RAJ
 
• Bogonadahnuti pisac Knjige Postanja (prorok Mojsije) kaže: I nasadi Gospod Bog vrt (gradinu) u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka kojega stvori (Post. 2,8). Saglasno ovoj povesti pisca Knjige Postanja i Sam Gospod je objavio da je Carstvo, ili zemlja večnog blaženstva, pripremljeno za ljude od postanja sveta (Mt. 25,34).
Paj ce nalazi na istoku; takav je njegov položaj u odnosu na zemlju. Ovo saopštenje je očigledno prilično neodređeno i nepotpuno; ali nedovoljno je samo onima koji sve žele da izmere i objasne jedino u odnosu na sebe, u odnosu na krug dejstva svojih čula, i u odnosu na vidljivi svet… Raj se nalazi na istoku i prema svedočanstvu Svetog Pisma i prema svedočanstvu svetog Predanja Crkve. Sveti Jovan Damaskin kaže: „Carstva zemaljska, pojte Bogu, popevajte Gospodu, Koji sedi na nebesima nebesa na istoku (Ps. 67,33-34); još je u Pismo rečeno: I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku, i onde namesti čoveka kojega stvori (Post. 2,8), a kada je čovek prestupio Njegovu zapovest, izgnao ga je i nastanio naspram rajskog vrta izobilja (Post. 3,23-24), odnosno na zapadu. Zato se dakle, želeći povratak u drevnu otadžbinu i usmeravajući poglede ka njoj, Bogu klanjamo na istok… Kada se vaznosio na nebo, Gospod je uzlazio prema istoku i apostoli su mu se klanjali na istok; tako će On opet doći, na isti način na koji su ga videli da ushodi na nebo (Dap. 1,11), baš kao što je Sam i rekao: Kao što munja izlazi od istoka i sine go zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečijega (Mt. 24,27). Njega, dakle, očekujući da dođe, mi se klanjamo prema istoku. To je pak nezapisano predanje apostola, jer oni su nam predali i mnogo toga nezapisanoga“ (Tačno izloženje vere pravoslavne). Sveti Jovan Damaskin veli da je iz istog razloga, to jest zato što se raj nalazi na istoku, skinija Mojsijeva imala zavesu i očistilište na istoku; i da je pleme Judino, kao najdostojnije časti, jer je iz njega trebalo po telu da dođe Gospod naš, bilo postavljeno sa istočne strane tokom puta Izrailjaca kroz pustinju u obećanu zemlju; u znamenitom hramu Solomonovom dveri Gospodnje nalazile su se sa istočne strane; Gospod, kada je bio raspet gledao je prema zapadu, stoga se mi, okrećući poglede ka Njemu, klanjamo na istok. Novozavetni pravoslavni hramovi podižu se sa oltarom na istoku; prilikom savršavanja molitvoslovlja izvan hrama uvek se okrećemo ka istoku; sahranjujući naše pokojnike, okrećemo ih licem ka istoku, naspram rajskog vrta izobilja, u nadi na vaskrsenje, u nadi na povratak u raj. Prepodobni Simeon Divnogorac i neki drugi ugodnici Božiji koji su se udostojili uznošenja u raj, pronašli su ga na istoku.
…Naučeni od Svetog Pisma i Svetih Otaca, mi raj smatramo za mesto neporočne naslade, u koje je bio smešten Adam, u koje se i danas smeštaju duše mnogih pravednih ljudi, gde će po vaskrsenju biti smešteni mnogi ugodnici Božiji sa svojim telima – koja će po prirodi odgovarati onima koji su njima. Raj je materijalan, ali je njegova materija fina, kao što su fine duše, kao što je fina bila materija tela Adamovog pre no što se odenuo u kožne haljine, kao što će fina biti i vaskrsla tela pravednika, po uzoru na proslavljeno telo Gospoda našeg Isusa Hrista. „Raj – veli blaženi Teofilakt Ohridski – jeste naselje duhovnog pokoja.“ Po rečima ovog učitelja Crkve raj je bio materijalan; Adam ga je video, plodove rajskog drveća upotrebljavao je kao hranu, veseleći se u njemu duhovno. U taj raj, u drevno nasleđe i otadžbinu čovekovu, uzveden je razbojnik koji je na krstu ispovedio Gospoda. Sveti Makarije Veliki kaže: „Nadzemaljski i gornji Jerusalim, gde je Raj“.
Zemlja služi kao neka slika raja. Sveto Pismo je jordanskim vodama orošenu najplodonosniju sodomsku dolinu, pre no što je opustela, poredilo sa rajem Božijim (Post. 13,10). Ako je i zemlja pre svoga prokletstva bila sasvim drugačija no što je vidimo danas, kada je u stanju haosa i osuđena da bude spržena, kakav je tek onda bio raj, koji obiljem svojih krasota i blagodati neuporedivo prevazilazi zemlju. Tako je raj video sveti Andrej Jurodivi! On je pripovedao o rajskoj reci, o plodovima i cveću, o rajskim pticama i njihovom čudesnom pojanju, o rajskoj vinovoj lozi i o drveću za koje je govorio da se ne može uporediti ni sa kakvim zemaljskim drvećem, jer ga je zasadila Božija, a ne ljudska ruka. Ovo se odnosi i na sve druge predmete koji čine prefinjenu i raskošnu rajsku prirodu. Ugodnik Božiji je za sebe pričao da je hodio po raju zadivljeno sazercavajući njegove krasote, i da je od sazercavanja njegovih krasota i najobilnijeg uticaja blagodati kojima je raj preispunjen doživljavao neopisivo oduševljenje i padao u najsladosniji zanos. Sasvim shvatljivo stanje! Zemaljske lepote oduševljavaju onoga ko ih posmatra čistim okom uma, onoga ko u njima počinje da sagledava nesagledivu silu i premudrost Tvorca tim pre čudesne rajske krasote u potpunosti treba da privuku čoveka na sazercanje, na viđenje Boga u delima Njegovim i da se posmatrač od takvog viđenja ispunjava nepropadljivom duhovnom nasladom. Svi opisi raja kod svetih saglasni su među sobom. 11. 36-40
• Za ljude koji su zadobili nebesko bogatstvo sveti Makarije Veliki kaže: „Njihovi sugrađani, to jest duše svetih i Anđeli sa divljenjem govore: ‘Veliko su bogatstvo stekla naša braća koja žive na zemlji’. Oni (ta zemaljska braća nebožitelja), odlazeći iz ovog sveta, imajući Gospoda sa sobom, sa velikom radošću idu ka žiteljima neba; ovi pak, koji obitavaju sa Gospodom, primaju ih i odvode u blagovremeno pripremljene obitelji, polažući na njih dragocene i slavne odežde“.
Prepodobni Grigorije Sinait, pozivajući se na one koji su videli raj i pričali o njemu, kaže da je raj niže nebo i da je preispunjen miomirisnim vrtovima koje je zasadio Bog; da je drveće tih vrtova stalno pokriveno cvetovima i plodovima; da posred raja teče reka koja ga natapa i deli se na četiri reke. Tu reku spominje i Sveto Pismo: A voda veli ono tecaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deljaše u četiri reke (Post. 2,10). Sveti prorok David takođe spominje vodu koja se nalazi iznad nebesa (Ps. 148,4).
…Apostol Pavle je bio uznesen u raj, i potom do trećeg neba da li u telu, da li izvan tela, ne znam veli on – i tamo ču neiska zane reči, koje čoveku nije dopušteno govoriti (2. Kor. 12,3-4). Rajska priroda, nebeska lepota, i izobilje blagodatnog blaženstva toliko prevazilaze svu zemaljsku raskoš i lepotu, da je sveti apostol, za opisivanje onoga što je video u sveštenoj ekstazi, upotrebio sledeće izraze: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. A nama Bog otkri Duhom Svojim (1. Kor. 2,9 -10). 3. 81-82
 
RASEJANOST
 
• Veliki Pimen je govorio: „Početak zala je rasejanost“. 6.268
• Um koji je podlegao uticaju zabave, nastavlja da oseća taj uticaj i duže vreme nakon što se udaljio od zabave. Potrebno je mirno podnositi takvo stanje i truditi se da se um odvuče od zabave u sećanje na smrt i sud Božiji. 6.177 (v. ZABAVE, NASLADE, BEZOSEĆAJNOST)
 
RASKOL
 
• Raskolom se naziva narušavanje punog jedinstva sa svetom Crkvom, ali uz tačno očuvanje istinskog učenja o dogmatima i Svetim Tajnama. Narušavanje jedinstva u dogmatima i Svetim Tajnama je već jeres.
 
RASKOŠ
 
• Početnici ne treba raskošno da uređuju keliju, to jest da u keliju unose raskošne predmete i predmete kojima se udovoljava različitim prohtevima. Raskošno uređena kelija privlači um i srce početnika, odvajajući ih od Boga. Osim toga, ovim se podstiču maštanja, koja predstavljaju prepreku za duhovno napredovanje 5.18
 
RASPALJENOST
 
• He zavaravajte se! Ljudsku raspaljenost ne smatrajte za dejstvo Božanskog ognja. Mnogi su pogrešili i pali u pogubnu samoobmanu. Iz stanja raspaljenosti ponikle su bezbrojne zablude koje su zemlju ispunile lažnim učenjima. Iza tih mračnih oblaka skriveno je od sveta sunce pravde. Po plodovima njihovim poznaćete ih rekao je Spasitelj za lažna učenja i lažne učitelje Gde je raspaljenost tamo nema istine, iz toga ne može proizići ništa dobro, ništa korisno: tu ključa krv, tu se dimi, i lažno nazvani razum podiže svoje vazdušne zamke. Krotost i smirenje čije je delovanje praćeno nekakvom finom hladnoćom, ali potom se javlja kroz bezbrojne dobre plodove svedoci su nepatvorenog, istinskog i Božanskog dobra. 6. 420-421
• He žuri u životu i ne raspaljuj se prolaznim porivima, nego živi umereno i postojano, delajući plačem, „koji – kako je rekao veliki Pimen – dela i čuva“, a može se dodati i leči spoticanja do kojih dođe na putu života. 6. 822 (e. REVNOST, DELA, MOLITVA ISUSOVA Raspaljenost)
 
RASPUŠTENOST
(v. DRSKOST)
 
RASUĐIVANJE DUHOVNO
 
• Sveti Vasilije Veliki kaže: „Svakom delu treba da prethodi rasuđivanje – bez rasuđivanja i dobro delo pretvara se u zlo, zbog prevremenosti i neumerenosti. Kada se pak rasuđivanjem odredi vreme i mera dobru, onda se pojavljuje čudesni dobitak“. 2. 259
Mir Hristov, koji prevazilazi svaki um i koji obitava u svetima Božijim, odmah će razobličiti svaku protivničku pomisao koja se pojavi, kakvom god maskom pravednosti da se ta pomisao prikriva (Fil. 4,7). Sveti Jovan Lestvičnik u Slovu o duhovnom rasuđivanju o pomislima, strastima i dobrodeteljima, kaže da se duhovno rasuđivanje javlja od neuprljane savesti i čistote srca (osećanja); kod početnika pri napredovanju ono predstavlja poznanje svoga pada i svoje grehovnosti; kod srednjih (po napredovanju) ono odvaja istinsko dobro od prirodnog i od zla, kako otvorenog, tako i onoga koje je prikriveno maskom dobra; konačno, kod savršenih duhovno rasuđivanje isijava od Duha Svetoga i osvetljava način na koji zlo deluje u drugim ljudima 2. 409
• Ako u naše vreme – vreme siromaštva, gladi i mraka u duhov nom pogledu – još postoje monasi koji imaju donekle istinsko duhovno rasuđivanje, to su oni sasvim malobrojni koji su, budući prosvećeni umnom molitvom Isusovom, detaljno spoznali svoje strasti, dejstva lukavih duhova i, konačno, dejstvo Duha Božijeg, koje otpočinje izlivanjem u dušu sveštenog mira u Hristu. Ko pak uz svetlost umne molitve nije uvideo svoje strasti, prepoznao delovanje lukavih duhova i okusio šta je to mir Hristov, koji um, dušu i telo sjedinjuje u jedno, taj nezna ništa o duhovnom rasuđivanju, mada misli da ga ima, jer je obuzet sujetom… Uz pristojno ponašanje može se imati i prirodno i delatno rasuđivanje ili razum, obrazovan naukama i čitanjem, kako o tome veoma osnovano rasuđuje prepodobni Grigorije Sinajski; ali to još nije duhovno rasuđivanje! Od takvog razuma duhovno rasuđivanje je daleko kao nebo od zemlje, i prevazilazi ga kao što svetlost sunca prevazilazi treperavu svetlost noćnih nebeskih svetila. 6. 252-253
• Sveti Jovan Lestvičnik na sledeći način opisuje dar duhovnog rasuđivanja, koji se od Boga šalje isključivo monasima koji idu putem smirenja i smirenomudrenosti: „Uopšte, smatra se da je rasuđivanje tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca, čista tela i čistih usana“. 5. 86
• Prepodobni Kasijan Rimljanin nam saopštava sledeće sjajno učenje svetog Antonija Velikog o duhovnom rasuđivanju. Jednom su se kod tog ugodnika Božijeg sabrali starci iz okolnih pustinja i manastira i tokom dugog noćnog razgovora razmatrali su koja dobrodetelj čuva monaha od samoobmane i đavoljih mreža. Jedni starci ukazivali su na post i bdenje, jer se njima misao očišćuje i zadobivši čistotu, lakše može da se približi Bogu. Drugi su isticali nesticanje i prezir prema imanju, jer se pomoću te misli, rastrgnuvši uze najrazličitijih zemaljskih briga, podvižnik lako usvaja od strane Boga. Neki su prednost dali milostinji, oslanjajući se na reči Gospodnje: Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25,34). Saslušavši sva njihova mišljenja Veliki Antonije je odgovorio: „Sve što ste rekli i potrebno je i korisno za one koji traže Boga; ali tim dobrodeteljima ne može se dati odlučujuća prednost stoga što vidimo mnoge koji provode život u postu i bdenju, koji su se udaljili u pustinju i čuvaju najstrože nesticanje, koji su razdelili sve svoje imanje na milostinju i zbog toga dospeli u krajnje siromaštvo, da bi potom nesrećno otpali od dobrodetelji, skliznuli u grehovni život, pa i u samo odstupanje od vere. Šta je bilo razlog njihovog duševnog rastrojstva? Po mome mišljenju ništa drugo do to što nisu imali dar rasuđivanja. Rasuđivanje uči čoveka da se u svemu kloni prekomernosti i da ide carskim putem. Ono ne dopušta ni da čovek bude potkraden sa desne strane prekomernim uzdržanjem, niti da da bude oboren sa leve preteranim popuštanjem telu. Ono je za dušu kao oko i svetiljka, po učenju Jevanđelja koje kaže: Svetiljka je telu oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti (Mt. 6,22-23). Tako i jeste! Rasuđivanje, razmatrajući sve pomisli i dela čovekova, udaljiće svaku lukavu misao i nameru koja nije ugodna Bogu i udaljiće od nas prelest… Mati i čuvarka svih dobrodetelji je – rasuđivanje“. Sa ovim rečima i mišljenjem Velikog Antonija saglasili su se i drugi oci.
Duhovno rasuđivanje se zadobija čitanjem Svetog Pisma, prvenstveno Novog Zaveta, i čitanjem Svetih Otaca čija dela odgovaraju načinu života koji vodi hrišćanin… Neophodno je da čitanje bude praćeno životom: Budite pak tvorci reči, a ne samo slušaoci, varajući sami sebe (Jak. 1,22). Neophodno je da život odgovara onome što se čita, kako se to moglo ostvarivati na delu, umesto da samo budi besplodnu maštu koja dovodi u stanje raspaljenosti i samoobmane. Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja, i svetlost stazama mojim (Ps. 118,105) kaže Sveto Pismo, nazivajući nogama delovanje uopšte, stazama – pojedinačne postupke hrišćanina, a svetlošću – duhovno rasuđivanje. Prilikom izučavanja zakona Božijeg, uz sopstveni trud oko ispunjavanja toga zakona potrebno je da se usrdnom i smirenom molitvom izmoli blagodatno ozarenje sviše. 4. 205-207 (v. DEMONA ČULNO VIĐENJE, DEMONA DUHOVNO VIĐENJE, DOBRO, RAZUM DUHOVNI)
 
REVNOST TELESNA I DUHOVNA
 
• Treba se dobro paziti telesne revnosti, koja spolja deluje blagočestiva, a u stvari je nerazumna i štetna za dušu. Svetski ljudi i mnogi monasi, po svome neznanju, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njeni istočnici umišljenost i gordost. Ovu revnost oni veličaju kao revnost po veri, po pobožnosti, po crkvi, po Bogu. Ona se sastoji u više ili manje oštrom osuđivanju i razobličavanju zbog njihovih moralnih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog reda i poretka. Obmanuti lažnim shvatanjem revnosti, ne blagorazumni revnitelji, predajući joj se, misle da podražavaju Svete Oce i svete mučenike, zaboravljajući za sebe da nisu sveti nego grešni. Ako su sveti razobličavali grešnike i bezbožnike, razobličavali su ih po zapovesti Božijoj i po svojoj obavezi, na podsticaj Duha Svetoga, a ne na podsticaj svojih strasti i demona. Ko se pak odluči da samovoljno razobličuje brata ili da mu prigovori, taj jasno pokazuje i dokazuje da sebe smatra blagorazumnijim i boljim od onoga koga razobličava, da deluje pokretan strašću i obmanut demonskim pomislima. Treba imati na umu Spasiteljevu zapovest: A zašto vidiš trun u oku brata cvoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome? Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka cvoga, pa ćeš onda videti da izvadiš trun iz oka brata cvoga (Mt. 7,3-5). Šta je to brvno? To je telesno mudrovanje, debelo kao brvno, koje u potpunosti oduzima sposobnost i ispravnost moći vida koju je Sazdatelj darovao umu i srcu. Čovek, vođen plotskim mudrovanjem, nikako ne može pravilno da sudi ni o svome unutrašnjem stanju, ni o stanju bližnjih. On o sebi i drugima sudi onako kako sam sebi deluje i kako mu se bližnji čine spolja, po njegovom telesnom mudrovanju – pogrešno, zato ga je Reč Božija sasvim tačno nazvala licemerom.
Po iscelenju sebe Rečju Božijom i Duhom Božijim, hrišćanin dobija pravilan pogled na svoje duševno stanje i duševno stanje bližnjih. Telesno mudrovanje, poražavajući veličinom greha bližnjega, uvek donosi nemir, a neretko i pogubljuje, i nikada ne donosi i ne može da donese korist, jer nema nikakvo dejstvo na greh. Naprotiv, duhovno mudrovanje deluje isključivo na duševnu povredu bližnjeg, milujući ga, isceljujući i spasavajući. Treba primetiti da po zadobijanju duhovnog razuma nedostaci i pogreške bližnjeg počinju da se čine sasvim nevažnim, jer su iskupljene od strane Spasitelja i lako izlečive pokajanjem a to su iste one pogreške i nedostaci koji su se telesnom razumu činili beskrajno velikim i značajnim. Očigledno, njima je upravo telesno mudrovanje, budući samo kao brvno, pridavalo tako ogroman značaj.
Telesno mudrovanje u bližnjem vidi takve grehe kojih u njemu uopšte nema: iz tog razloga su oni koji bi se poveli tom nerazumnom revnošću često padali u klevetu bližnjeg i postajali oruđe i igralište palih duhova. Prepodobni Pimen Veliki je pričao da je neki monah, zaveden revnošću, bio podvrgnut sledećem iskušenju: video je drugog monaha kako leži na ženi. Dugo se borio protiv pomisli koja ga je terala da zaustavi grešnike, da bi ih konačno, pobeđen, gurnuo nogom i rekao: „Prestanite!“ Tada se ispostavilo da su u pitanju dva snopa.
Ako hoćeš da budeš verni i revnosni sin Pravoslavne Crkve, onda to treba da postigneš ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti u odnosu na bližnjeg. He usuđuj se da ga javno razobličavaš! He usuđuj se da ga učiš! He usuđuj se da ga osuđuješ i prekorevaš! Jer to je delo ne vere, nego nerazumne revnosti, umišljenosti i gordosti. Pimena Velikog su upitali „Šta je to vera?“ Veliki je odgovorio: „Vera se sastoji u tome da se prebiva u smirenju i čini milost“, to jest smiravati se pred bližnjima i praštati im sve uvrede, sva njihova sagrešenja. Pošto nerazumni revnitelji kao osnovni razlog svoje revnosti ističu veru, neka znaju da istinska vera, a shodno tome i istinska revnost, treba da se izražavaju u smirenju pred bližnjima i u milosti prema njima. Ostavimo sud nad ljudima i razobličavanje ljudi onima koji imaju obavezu da sude svojoj braći i upravljaju njima.
„Onaj ko ima lažnu revnost – rekao je sveti Isak Sirijski – pati od teške bolesti. O čoveče, koji misliš da pokazuješ revnost protiv tuđih nedostataka, znaj da si se odrekao zdravlja sopstvene duše. Ako pak želiš da lečiš nemoćne, znaj da je bolesnicima potrebnije da ih obilaze nego da ih žestoko razobličuju. Tako drugima nećeš pomoći, a sam ćeš sebe podvrgnuti teškoj i mučnoj bolesti. Ova revnost kod ljudi ne smatra se za jedno od obeležja premudrosti, nego se ubraja u bolesti duše, kao pokazatelj nedostatka duhovnog razuma, kao pokazatelj krajnjeg neznanja. Početak premudrosti Božije su – smirenost i krotost, svojstveni velikoj i jakoj duši, i ozbiljnom načinu razmišljanja, koji nose ljudske slabosti. Dužni smo pak mi jaki kaže Sveto Pismo slabosti slabih nositi, i ne sebi ugađati (Rim. 15,1), i: ako i upadne čovek u kakvo sagrešenjg, ispravljajte takvoga duhom krotosti (Gal. 6,1). Mir i trpljenje apostol ubraja među plodove Duha Svetoga.“
U drugoj besedi prepodobni Isak veli: „He zamrzi grešnika, jer smo svi grešni. Ako se Boga radi podvizavaš protiv njega (grešnika), onda prolij suze za njega. Zašto ga mrziš? Zamrzi njegov greh, a za njega se pomoli, i tako ćeš postati nalik Hristu, Koji nije negodovao protiv grešnika, nego se molio za njih. Zar ne vidiš, On je plakao i za Jerusalimom? Mi često služimo za podsmeh đavolima. Zašto mrzimo onoga kome se đavo podsmeva kao i nama? Zašto, čoveče, mrziš grešnika? Zato što nije tako pravedan kao ti? Gde je tvoja pravda, kad nemaš ljubavi?! Zašto nisi zaplakao zbog njega, nego ga goniš? Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o delima grešnika, gneve se (stoga) na njih, postupajući tako po ne znanju“. 5. 275-278
• Kada te zbog tvog truda u vrtu zapovesti Bog udostoji da u duši osetiš Božansku revnost, onda ćeš jasno uvideti da te ta revnost podstiče na ćutanje i smirenje pred bližnjima, na ljubav prema njima, na milovanje bližnjih, na saosećanje sa njima. Po rečima svetog Isaka Sirijskog, Božanska revnost je oganj, ali koji ne raspaljuje krv! On gasi raspaljenost u njoj i dovodi je u stanje mirovanja. Revnost telesnog mudrovanja uvek je povezana sa raspaljivanjem krvi, sa navalom mnogih pomisli i maštanja. Posledice slepe i neuke revnosti, ako joj se bližnji usprotivi, obično bivaju nego dovanje protiv njega, zlopamćenje i osveta u raznim oblicima, a ako joj se pokori – sujetno samozadovoljstvo, uz podsticanje i umnožavanje naše umišljenosti i gordosti. 5. 278 (v. RASPALJENOST)
 
ROPTANJE
 
• „Udeo bezumnika mali je pred očima njegovim“ rekao je veliki Isak. Naprotiv, u duši koja sa blagodarnošću prima darove Božije, vrednost tih darova raste… Nemirno roptanje i nezadovoljstvo pomućuju i ono zbog čega bi bilo sasvim opravdano da se zablagodari Bogu i da se proslavi Bog. 2. 49
• Smirenje i u nevolji nalazi razlog da zablagodari Bogu, dok gordost i krv, čak i kada su okruženi očiglednim dobročinstvima Božijim, nalaze dovoljno razloga za roptanje i nezadovoljstvo. 6. 837
• Roptanje, žalopojke i telesno (ne)raspoloženje, to jest raspoloženje koje zavisi od stihija sveta, samo umnožavaju patnju i čine je neizdržljivom. Sveti Isak je rekao da „bolesnik koji se prilikom operacije suprotstavlja lekaru, samo umnožava svoje muke“, zbog čega treba da se pokorimo Bogu ne samo na rečima, nego i mislima, srcem, i delima. 6. 594 (v. BLAGODARENJE)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *