NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
P
 
PIJANSTVO
PLAČ
POBOŽNOST (BLAGOČEŠĆE)
PODVIG
Podvig duševni i telesni
Podvig lažni
Podvig koji prevazilazi snage
Podvig – Skrivanje podviga
Podvig – Mesto podviga
PODOZRENJE
POJAVE
POKAJANJE
POKLONI
POMISLI
Ispovedanje pomisli
Bludne pomisli
Pomisli tuge
Hulne pomisli
PONIŽENJA
POREDAK
POSLUŠANJE
POST
POUČAVANJE
POHVALA
PRAVEDNOST
PRAVILO MOLITVENO
PRAZNOSLOVLJE
PRAŠTANJE
PREDANJE CRKVENO
PREJEDANJE
PREKORI
PRELEST DUHOVNA
PREMUDROST BOŽIJA
PREUZNOŠENJE
PRIJATELJSTVO
PRIRODA OBNOVLJENA
PRIRODA PALA
PRISTRASNOST
PRIHVATANJE
PRIČEŠĆE
PROMENLJIVOST
PROMISAO BOŽIJI
Sveblagost Promisla
PROROŠTVA
PROSTOTA
PSALMOPOJANJE
PSALTIR
PSOVANJE (SKVERNOSLOVLJE)
PUT PODVIŽNIŠTVA
 


 
PIJANSTVO
 
• Užasan je porok pijanstvo! To je strast i bolest koja u telo ulazi popuštanjem želji, i usled navike dobija silu prirodne osobine.
Služitelj Hristov treba da se čuva ne samo pijanstva, nego i naviknutosti na obilnu upotrebu vina, koje raspaljuje telo i budi u njemu životinjske želje. He opijajte se vinom, u čemu je razvrat (Ef. 5,18) rekao je apostol. Upotreba vina dozvoljena je u veoma maloj količini; ko ne može da se ograniči na umerenu upotrebu, taj će bolje učiniti ako ga se potpuno odrekne.
Pimen Veliki je rekao: „Podvižniku je od svega najpotrebniji trezven um“. Vino lišava čoveka sposobnosti da čuva um u trezvenosti. Kada podvižnik bude podvrgnut delovanju vina, njegovom oslabljenom i pomračenom umu pristupaju protivnici, a on više nema snage da im se suprotstavi. Svezan delovanjem vina on biva odvučen u grehovni ponor! Plodovi dugotrajnog podviga propadaju u trenu: jer Duh Sveti odstupa od oskvrnjenog grehom. Eto zbog čega je prepodobni Isaija, egipatski otšelnik, rekao da se oni koji vole vino nikada ne udostojavaju duhovnih darova: da bi ti darovi mogli da prebivaju u čoveku, potrebna je postojana čistota, koja je moguća jedino uz postojanu trezvenost. 1. 376-377 (v. POST, SABLAZNI)
 
PLAČ
 
• Usled nedostatka duhovnih rukovoditelja, jedini naš rukovoditelj treba da budu otačka dela i molitveni plač pred Bogom. 2. 258
• „Kada đavo – kaže prepodobni Grigorije Sinait – vidi da neko živi u plaču, on ne ostaje uz njega, jer se gnuša smirenja koje plač proizvodi“. 5. 379
• Je li onome ko ima svoga mrtvaca koji leži pred njim i ko samoga sebe vidi umrtvljenog gresima, uopšte potrebna pouka – uz kakve misli treba da proliva suze? Tvoja duša je umrtvljena gresima i bačena pred tebe mrtva – ona, koja ti je draža od čitavog sveta. Zar njoj nije potrebno da bude oplakana? Očigledno, takav plač može da se rodi samo u onome ko ima jasnu predstavu o stanju pale prirode i stanju prirode obnovljene krštenjem. Gorko da zaplače i da plače postojano može samo onaj ko shvata cenu izgubljenog dara. „Plač po Bogu – rekao je sveti Jovan Lestvičnik – jeste tutovanje duše i raspoloženje u kome bolno srce mahnito traži ono za čime žudi. He nalazeći to što traži, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko plače,“ Stradalni osećaj plača treba da bude svojstvo karaktera hrišćanina koji se kaje. Ostavljanje plača je znak obmane i zablude. 2. 396 (v. SUZE, DOBRODETELJI, MOLITVA ISUSOVA – Plač)
 
POBOŽNOST (BLAGOČEŠĆE)
 
• Telesni podvizi su za malo korisni (1. Tim. 4,8), to jest mogu samo da ukrote strasti, a ne da ih iskorene. Pobožnost (blagočešće) pak, koja se sastoji u nevidljivom vežbanju uma i srca, uz pravoslavnu veru, korisna je u svemu: samo uz nju čovek može da oseti večni život koji sveti ovde okuse samo donekle, kao kakav zalog, dok se potpuno razotkriva tek po razdvajanju duše od tela. Večni život se krije u najrazličitijem delovanju blagodati u duši, koje se oseća u meri očišćenja od strasti. 2.139 (v. PUT PODVIŽNIŠTVA, HRIŠĆANSTVO – STANJE)
 
PODVIG
 
• „Bolja je smrt u podvigu – rekao je sveti Isak – nego život u padu.“ I kakav je to život život u grehu? On ne zaslužuje naziv- život; Sveto Pismo ga je nazvalo smrću; to je začetak večne smrti, a može biti i sama večna smrt, ako se ne umrtvi životom u Hristu. 6. 281
• Nemojte da mislite da će naš podvig biti lišen patnji i venaca: ne! On je povezan sa mučeništvom. Ovo mučeništvo nalik je mučenju Lota u Sodomu: duša pravednikova mučila se gledajući neprestane i neobuzdane preljube. I mi se mučimo, okruženi sa svih strana umovima koji su narušili vernost istini, stupili u bludnu vezu sa lažima, zarazili se mržnjom protiv Bogom nadahnutih knjiga, naoružali se protiv njih hulom, klevetom i adskim podsmehom.
Naš podvig ima svoju vrednost pred Bogom: na tasovima Njegovim stoji i naša slabost, i naša sredstva, i okolnosti, i samo vreme u kome živimo. Jedan veliki otac imao je sledeće viđenje: zemaljski život čovekov pred njim je bio predstavljen kao more. On je video kako su podvižnicima iz prvih vremena monaštva bila data krila ognjena i kako su oni poput munja preletali more strasti. Podvi žnicima poslednjih vremena nisu bila data krila. Oni su počeli da plaču na obali mora i tada su im darovana krila, ali ne ognjena, nego nekakva slabija. Podigli su se iznad mora, ali na svome putu, zbog slabosti krila, često su padali u more; sa mukom se podižući iz njega oni su iznova započinjali put da bi konačno, posle mnogih napora i nevolja, uspeli da ga prelete.
He padajmo u uninije! Nemojmo nerazumno da stremimo ka sjajnim podvizima koji prevazilaze naše snage, sa pobožnošću uzmimo smireni podvig, koji sasvim odgovara našoj slabosti i koji nam Bog gotovo očigledno, kao rukom pruža. Savršimo taj podvig sa vernošću svetoj Istini i posred sveta, i bučne i bezbrojne gomile koja ide širokim prostranim putem samovoljnog racionalizma, priđimo Bogu uskom stazom poslušnosti Crkvi i Svetim Ocima. Nije mnogo onih koji idu tom stazom? Pa šta? Spasitelj je rekao: He boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo. Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Lk. 12,32; Mt. 7,13- 14). 6. 443-444
• Ako prinosiš žrtvu svoju sa smirenjem, kao nedostojan, onda će ona biti blagoprijatna Bogu. Ako se pak uznosiš u srcu svome i sećaš se drugih, koji spavaju i lenjstvuju, onda je tvoj trud uzalud. 6.490
• Koliko mogu da shvatim iz sopstvenog opita i priče raznih iskusnih monaha, čovek koji želi da ugodi Bogu ne može da se podvizava onim podvigom kojim bi po sopstvenom izboru želeo da se podvizava, nego je dužan da se podvizava podvigom koji mu da Bog, Koji jedini nepogrešivo vidi čovekove sposobnosti. Sam pak čovek na sebe gotovo uvek gleda pogrešno. Opet, tokom obavljanja služenja koje nam je Bog odredio, mi ne nailazimo na one okolnosti na koje smo mislili da ćemo naići i na koje bi logično trebalo da naiđemo, nego na okolnosti sasvim neočekivane, nepredviđene, izvan poretka, koje narušavaju poredak. Iz svega toga očigledno je da Gospod od nas traži ne blagougađanje i dobrodetelji koje mi želimo i koje je nama ugodno da savršavamo, nego one koje su sjedinjene sa raspinjanjem sebe, sa odsecanjem sopstvene volje i sopstvenog uma, čak i ako su naša volja i naš um najsvetiji i najprepodobniji. Apostol Pavle je želeo da čitav svet obrati u veru u Hrista. Preizobilna blagodat koja je u apostolu obitavala činila je takvu nameru sasvim mogućom, a sama namera bila je preispunjena ljubavlju prema bližnjem i Bogu, te je dakle bila veoma dobra. No, Bog je dopustio da na poprištu propovedi koje je On Sam dao apostolu, ovaj naiđe na bezbrojne prepreke i najljuće nevolje. Ovo treba i nas da uteši, jer kroz mnoge nevolje treba da uđemo u Carstvo Nebesko. 12,31 (v. PUT PODVIŽNIŠTVA, PATNJE, SMIRENJE, ODNOS PREMA STRASTIMA, NAZNAČENJE ČOVEKA)
 
Podvig duševni i telesni
 
• Telesni podvig, ma kako bio velik, ne može sam po sebi da otkrije unutrašnje okove i unutrašnju bedu: za to je neophodan duševni podvig. Telesni podvig, ako nije praćen duševnim, više je štetan nego koristan; on služi kao razlog neobičnog pojačavanja duševnih strasti: sujete, licemerja, lukavstva, gordosti, mržnje, zavisti, umišljenosti. „Ako unutrašnje delanje po Bogu – rekao je Veliki Varsanufije – ne pomogne čoveku, on se uzalud trudi u spoljašnjem.“ 2. 369
• Tebi je potrebno da umerenim spoljašnjim životom sačuvaš telo u spokojstvu i zdravlju, a samoodricanje da pokažeš kroz odbacivanje svih pomisli i osećanja protivnih Jevanđelju. Narušavanje spokojstva narušava celokupan poredak i svu jednoličnost zanimanja koja su neophodna za podvižnika. Telo i krv nisu bukvalno u telu i krvi, nego u telesnom mudrovanju. Ono dušu dovodi pod uticaj i u vlast tela i krvi, a telo i krv pod punu vlast i upravu greha. I tela svetih su imala telo i krv, ali su duhovnom mudrošću zbacila jaram greha, stupivši pod upravu i uticaj Duha Svetoga.
Neke je Tvorac tako ustrojio, da surovim postom i drugim podvizima treba da zaustavljaju delovanje svojih moćnih tela i krvi, pružajući time duši priliku da dejstvuje. Drugi su potpuno nesposobni za telesne podvige: sve treba da postignu umom; njihova duša se sama po sebi, bez ikakve pripreme, nalazi u neprestanom delanju. Ona treba samo da se prihvati duhovnih oruđa. Bog se čoveku javlja u misaonoj čistoti, ako ju je čovek dostigao podvigom telesnim i duševnim, ili samo duševnim.
Duševni podvig može i sam, bez telesnog, da donese očišćenje; telesni pak, ako ne pređe u duševni, potpuno je besplodan, i više šteti nego što koristi: zadovoljavajući čoveka, on mu ne dopušta da se smiri, nego naprotiv donosi visoko mišljenje o sebi kao o podvižniku koji nije ni nalik drugim, slabim ljudima. Uostalom, telesni podvig, koji se savršava sa istinskim rasuđivanjem, neophodan je svima onima koji su obdareni zdravljem i jakom telesnom konstitucijom, i od njega treba započinjati opšte monaško pravilo. Većina trudbenika Hristovih, koji su kroz dugotrajno podvizavanje već ojačali u njemu, počinje da shvata: duhovni podvig obavezno treba da ovenča i onoga ko se podvizava telesnim podvigom, bez čega je telesni podvižnik – kao drvo bez plodova, samo sa listovima. Meni i tebi je potreban drugi put: što se tela tiče – potrebno je da se držimo umerene revnosti, ne iscrpljujući telesne snage, koje nisu dovoljne ni za podnošenje opštih monaških podviga. Sva naša pažnja treba da bude usmerena na um i srce; um i srce treba da budu ispravljeni prema Jevanđelju. Ako pak budemo iscrpljivali telesne sile zbog puste, krvne revnosti prema telesnim podvizima, onda će um da klone u borbi sa vazdušnim duhovima, gospodarima tame ovoga veka, podnebesnim, palim silama, anđelima koji su svrgnuti sa neba. Um će zbog slabosti tela morati da ostavi mnoga silna i njemu suštinski neophodna oruđa i da pretrpi veliku štetu. 6. 319-320
• Čovek je osuđen da se s mukom od zemlje hrani u sve dane zemaljskog života svoga i da sa znojem lica ceoga jede hleb: tu pod zemljom treba podrazumevati telesno mudrovanje, kojim se čovek, kada odstupi od Boga, rukovodi za vreme svoga zemaljskog života, podvrgavajući se zbog telesnog mudrovanja neprestanim brigama i razmišljanju o zemaljskom, neprestanim patnjama i neugodnostima, neprestanom uznemiravanju; samo služitelj Hristov hrani se tokom svoga života na zemlji nebeskim hlebom u znoju lica, uz postojanu borbu sa telesnim mudrovanjem, uz stalni trud oko uzgajanja dobrodetelji.
Zemlji za obradu potrebna su različita gvozdena oruđa: plugovi, drljače, ašovi, kojima se ore, prevrće i smekšava. Tako je i našem srcu, kao središtu telesnih osećaja i telesnog mudrovanja, neophodna obrada postom, bdenjem, preklanjanjem kolena, i dugo mučenje tela, kako bi preovladavanje telesnih, strasnih osećaja ustuknulo pred duhovnim osećajima, i da bi uticaj telesnih, strasnih pomisli na um bio lišen one neodoljive sile koju ima kod ljudi koji su odbacili podvižništvo ili ne mare za njega. Ko misli da poseje seme u zemlju, a da je prethodno ne obradi, taj će samo uništiti seme i neće imati nikakve koristi, nego će pretrpeti gubitak; upravo tako i onaj ko ne obuzda telesne sklonosti srca i telesne pomisli srca odgovarajućim podvizima, a misli da se bavi umnom molitvom i da u srce zasadi zapovesti Hristove, ne samo da će se truditi uzalud, nego će se podvrgnuti duševnoj patnji, samoobmani i demonskoj prelesti, i navući će na sebe gnev Božiji, kao što ga je navukao onaj ko je na svadbenu gozbu došao neobučen u svadbeno ruho (Mt. 22,12).
Zemlja koja je obrađena na najpažljiviji način, koja je fino usitnjena i veoma poboljšana, ali ostane nezasejana, još će obilnije roditi korov; tako će i u srcu koje je obrađeno telesnim podvizima, ali nije usvojilo jevanđelske Zapovesti, još silnije proklijati korov sujete, gordosti i bluda. Što je više obrađena i poboljšana zemlja, to gušći i sočniji korov daje; što je silniji telesni podvig monaha koji ne mari za jevanđelske zapovesti, to je umišljenost u njemu silnija i neizlečivija.
Zemljoradnik koji kod sebe ima mnogo dobrih zemljoradničkih oruđa, i oduševljava se njima, ali ih ne koristi za obradu zemlje, nego samo zavarava sebe i obmanjuje se, neće imati nikakvog dobitka; tako se i podvižnik – koji ima post, bdenje i druge telesne podvige, ali ne mari za samoposmatranje i upravljanje sobom u svetlosti Jevanđelja – samo obmanjuje i uzalud i pogrešno se uzda u svoje podvige; on neće dobiti nikakav duhovni plod, niti će sabrati duhovno blago.
Onaj ko se namerio da obrađuje zemlju bez upotrebe zemljoradničkih oruđa, mnogo će se potruditi, ali uzalud; tako će se i onaj ko hoće da bez telesnih podviga stekne dobrodetelji truditi uzalud, gubeći nepovratno i beskorisno svoje vreme i trošeći duševne i telesne snage, a da pri tome ništa neće dobiti. Ko misli da stalno prekopava svoju zemlju, taj nikada neće posejati i požnjeti: tako će i onaj ko se neprestano bude bavio samo telesnim podvigom, izgubiti mogućnost da se bavi duševnim podvigom, zasađivanjem u sebi jevanđelskih zapovesti, od kojih se u svoje vreme rađaju duhovni plodovi; ostavljanje podviga ili nebriga za njih čini zemlju nespogobnom za setvu i donošenje plodova; preterivanje u podvizima i uzdanje samo u njih jednako je štetno ili čak štetnije od ostavljanja podviga. Ostavljanje telesnog podviga čini ljude nalik životinjama, dajući slobodu i prostor telesnim strastima; preterivanje u podvizima čini ljude nalik demonima, pogodujući pojačavanju duševnih strasti. Oni koji ostavljaju telesni podvig potčinjavaju se pre jedanju, bludu i gnevu u njegovim grubim projavama; oni koji se drže neumerenog telesnog podviga, oni koji ga upotrebljavaju nerazumno ili svu svoju nadu polažu na njega, oni koji u njemu vide svoju zaslugu pred Bogom i svoje dostojanstvo, padaju u sujetu, umišljenost, gordost, gnev, prezir prema bližnjima, njihovo ponižavanje i osuđivanje, zlopamćenje, mržnju, hulu, raskol, jeres, samoobmanu i demonsku prelest. Pripišimo svu potrebnu vrednost telesnim podvizima, kao oruđima koja su neophodna za zadobijanje dobrodetelji, ali pazimo da ta oruđa ne proglasimo za dobrodetelji, kako ne bismo pali u samoobmanu i lišili se duhovnog napredovanja, usled lažnog shvatanja hrišćanskog delanja.
Telesni podvig je neophodan čak i svetima, koji su postali hramovi Duha Svetoga, kako telo, koje je ostalo bez obuzdavanja, ne bi oživelo za strasne pokrete i ne bi poslužilo kao uzrok za pojavu u osvećenom čoveku skvernih osećaja i pomisli, toliko nesvojstvenih za nerukotvoreni, duhovni hram Božiji. Ovo je posvedočio i sam apostol Pavle kada je za sebe rekao: Iznuravam telo svoje u savlađujem ga, da propovedajući o drugima ne budem sam odbačen (1. Kor. 9,27). Prepodobni Isak Sirijski kaže da razrešenje, to jest ostavljanje posta, bdenja, bezmolvija i drugih telesnih podviga, tih pomoćnih sredstava blagočestivog života, i dopuštanje sebi stalnog spokojstva i naslađivanja povređuje i starce i savršene. 5. 272-274 (v. MOLITVA ISUSOVA – Podvig)
 
Podvig lažni
 
• Veoma je lako upustiti se u nepravilan podvig i posredstvom njega potpuno se otuđiti od Boga. 6. 573
• To je osobina svih telesnih podviga i vidljivih dobrih dela. Ako savršavajući ih mislimo da prinosimo žrtvu Bogu, a ne da otplaćujemo naš neotplativi dug, onda dobra dela i podvizi postaju u nama roditelji dušepogubne gordosti. 4. 20 (v. MOLITVA)
 
Podvig koji prevazilazi snage
 
• Deca i novorođenčad, kada po svome neznanju i lakomislenosti pokušaju da podignu težinu koja prevazilazi njihovu snagu, preterano se napregnu i neretko mogu trajno da se povrede; tako se i oni koji nisu sazreli u duhovnom uzrastanju, izlažu velikim patnjama od duhovnog podviga koji ne odgovara njihovim mogućnostima i često doživljavaju nepopravljivi slom. 1. 264
• Treba da se odrekneš podviga koji prevazilazi tvoje snage, kako telesnog, tako i duhovnog. Gospod ljubi smirenje, a bezumnu revnost prema podvizima koji prevazilaze snage, ma kakvi oni bili, ne prima: jer u težnji ka preteranom podvigu kriju se gordost i umišljenost. Podvig koji prevazilazi snage, prema učenju Svetih Otaca, veoma je štetan i donosi ili uznemirenje, ili umišljenost, ili i jedno i drugo naizmenično, što i služi kao dokaz da u podvigu koji prevazilazi snage nema istine, nego predstavlja lažno stanje duše. 6. 244
• Čuvajte se mreže đavola, koji čoveka nagovara da se prihvati života i podviga koji prevazilazi njegove snage: đavo to čini sa namerom da pre vremena iscrpi čovekove snage i da ga učini nesposobnim za bilo kakvo dušekorisno zanimanje. 6.334 (v. DOBRODETELJI)
 
Podvig – Skrivanje podviga
 
• Oci drevnog Egipatskog Skita nisu za podvig smatrali onaj podvig koji je ljudima poznat, nego su ga ostavljali, držeći ga za greh. Tako su mislili i tako postupali sveti oci, želeći da u potpunosti prinesu sebe na žrtvu Bogu, a ne čovekougađanju i sujeti. 6.73
• …Takva duša trudi se da na svaki način utaji od ljudi svoju sladost i unutrašnji podvig, kako lukavi ne bi tajno uveo zlo i istrebio dobro delo. 5. 265
• „Jednom je avva Tifon sedeo u svojoj keliji; pokraj njega je bio brat koji je živeo sa njim. Avva Tifon je, nalazeći se u stanju duhovne opijenosti, uzdahnuo, zaboravivši na prisustvo brata. Osvrnuvši se i ugledavši ga, on mu se pokloni i reče: ‘Brate! Oprosti mi: ja još nisam monah, jer sam uzdahnuo u tvome prisustvu'“.
Toliko su se prepodobni monasi plašili pokazivanja podviga i čuvali sujete, tako bliske dobrim delima koja se savršavaju javno. 7. 329
 
Podvig – Mesto podviga
 
Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps. 23,1). Na svakom mestu vladavine Njegove (Ps. 102,22). Zato se i trudimo, bilo da boravimo ovde, bilo da odlazimo, da budemo Njemu ugodni (2. Kor. 5,9). Ni jedno mesto u mojim očima nema naročitu važnost, a život radi Boga je na svakom mestu neprocenjivo vredan. 6. 304
• Svako treba visoko da ceni svoje mesto i vreme, i da ne podleže lažljivom nagovoru neprijatelja našeg koji nam govori: „Danas se vladaj kako bilo; doći će vreme i daće ti se pogodno mesto – tada ćeš se vladati kako treba“. Nasuprot ovom savetu, svakoga dana i svuda ponašajmo se kako dolikuje, a narušavanje potrebnog ponašanja lečimo pokajanjem. Đavo laže da bi nam ukrao vreme dato za pokajanje. Ali mi, pošto smo shvatili đavolju obmanu, treba da pribegavamo pokajanju i da postavljamo dobar početak. Čovek koji je sebe posvetio Bogu, svoje „danas“ treba da smatra najboljim vremenom za spasenje. 6. 695-696
• Na svakom mestu, i u usamljenosti pustinje, i u bučnoj gužvi, oni hrišćani koji se udubljuju u reč Božiju i trude se da je ostvaruju u svome životu, pune svoje torbe – um i srce onim što je neophodno za put u blaženu večnost. Naprotiv, oni koji ne mare za bavljenje rečju Božijom i za ispunjavanje svetih Božijih zapovesti, prebivaju u žalosnom grehovnom pomračenju, u ropstvu greha i potpunoj besplodnosti, bez obzira na to što žive u dubokoj pustinji. Život u pustinji koji nije sjedinjen sa duhovnim zanimanjima, hrani, goji i jača grehovne strasti. Tako nas uče Sveti Oci, tako i jeste na samom delu. Reč Božija je život večni: ko se njome hrani živeće vavek (Jn. 6,51). Gde god se čovek hrani rečju Božijom: u pustinji ili okružen mnoštvom ljudi – reč Božija svuda čuva svoje sveto svojstvo: svojstvo večnog života. Stoga nijedno mesto ne predstavlja prepreku za ovaj večni život da se onome ko se njime pričešćuje preda kao život duhovni i jedini istinski. 2. 49
• Nevolje na koje se nailazi u društvu ne mogu da budu opravdanje za malodušnost. Život i mesto bez patnji na zemlji – to je neostvariva mašta, a skloni su joj umovi i srca koji su daleko od Božanske prosvećenosti, zavedeni demonima. Nama je zapoveđeno da tragamo za duševnim mirom u uzajamnom nošenju slabosti. Zakon Hristov se ne ispunjava promenama mesta, koje se rađaju jedino od osuđivanja bližnjih. He! Nosite bremena jedan gpygoga i tako ispunite zakon Hristov. Onaj ko bezumno traga za mestom bez patnji, taj beži od ispunjavanja zakona Hristovog. Mesto i život bez patnji je – na nebu: odatle otide svaka žalost i uzdisanje. Zemlja je mesto uzdisanja, i blaženi su oni koji uzdišu na njoj: oni će se na nebu utešiti. Mesto i život bez patnje je kada srce pronađe smirenje i smirenjem uđe u trpljenje. 2. 50
• Bog je svuda prisutan. Svako mesto Njemu je jednako blizu, i na svakom mestu On može da se javi čoveku; mesto na kome se on otvoreno javlja, jeste srce skrušeno i smireno. 6. 670
• Mi ne živimo onako kako bismo želeli, nego kako nam Bog daje da živimo. On zna šta je najkorisnije. Sadašnji položaj treba smatrati za veliku milost Njegovu. 6. 571
• Prilikom bura moreplovci bacaju kotvu i na njoj se drže kad udare talasi; Sveti Oci kotvom nazivaju – samoukorevanje; samoukorevanjem zadržavaju svoju dušu od potapanja u nemiru. Treba reći samome sebi: ja sam nedostojan boljeg položaja od onoga u kome se nalazim; u položaj u kome se nalazim postavio me je Bog, po Svojoj velikoj premudrosti i milosti, shodno mojim nedostacima. Ako osećam lekove i vičem od bola koji oni izazivaju, to znači da su dobro izabrani. Čovek koji se udostojio položaja u koji je postavljen, čak i teškog i gorkog, pronalazi mir; a mir je – svedok istine. Čak i kada nam se za našu volju koja se ne ispunjava učini da je više nego sveta, upitajmo se: da je ona zaista takva – zar je Sveblagi Bog ne bi ispunio? Bog tvori volju onih koji Ga se boje. A zašto i ne bi, kada je Njemu sve, i veliko i malo, jednako moguće! U odsecanju naše volje, okom vere vidimo da je ta volja, usled svoje nesavršenosti, nedostojna da bude ispunjena. Zato se odreknimo nje pred Bogom i Njemu se pokorimo, kako ne bismo stali u redove onih koji pokušavaju da se praćaju protiv bodila. 6. 831-832
• Bog želi i traži spasenje svih. On uvek spasava sve koji žele da se izbave od potapanja u moru života i greha; ali ne spasava uvek brodom, ili mirnim i dobro uređenim pristaništem. On je obećao spasenje svetom apostolu Pavlu i svim njegovim sa putnicima to spasenje im je i dao, ali apostol i njegovi saputnici nisu se spasili na brodu, koji se razbio, neko sa velikom mukom jedni plivajući, drugi na daskama i različitim delovima lađe (Dap. 27,21-49).
• Gde je to željeno spokojstvo, ka kome nas vuče naše srce, i koga ono ne može da ne bude žedno i da ga ne traži? Skriveno je u Krstu Hristovom. Uzalud ćete ga tražiti u nečem drugom. Đavo, koji gleda na lice čovekove duše i lovi je kako bi je pogubio, vidi stremljenje, prirodno stremljenje našeg srca ka nenarušivom spokojstvu i povodom tog stremljenja daje savet: „Pređi sa mesta tvoga života na drugo mesto, tamo ćeš pronaći željeno spokojstvo“. Takav je njegov savet, pod maskom koga se krije: „Siđi sa krsta“. 6.155-156
• Poslušajte savet svetog Jovana Lestvičnika koji u četvrtoj pouci svoje Lestvice govori ovako: „Oni koji se lako odlučuju na prelazak sa mesta na mesto, potpuno su neiskusni; jer ništa dušu ne čini tako besplodnom, kao nedostatak trpljenja… Prelazeći, ti možeš da izgubiš to iskupljenje kojim te je iskupio Hristos“. Sveti Grigorije Sinajski poredi one koji prelaze sa mesta na mesto sa drvećem koje se često presađuje, i prilikom svakog presađivanja nalazi se u opasnosti da pogine, jer neizostavno gube značajan deo svoje snage. 6.157-158
• He savetujem ti da tražiš promenu manastira, dok ti sam Promisao Božiji na takvu promenu ne ukaže, učinivši je mogućom i lakom. 6. 237
• Vaš izlazak neka bude u Gospodu. Biće takav onda kada ga savršite sa smirenjem, kriveći jedino sebe, navodeći kao razlog izlaska jedino svoju slabost i prekorevajući sebe zbog toga što niste mogli da postupite onako kako Sveti Oci smatraju za bolje, to jest da na mestu svoga podviga izdržite i pobedite u duševnoj borbi. Samo tako vaš odlazak u drugi manastir može na sebe da privuče blagoslov Gospoda, Koji neće poniziti skrušene i smirene srcem, a gordima se protivi! 6.159-160 (v BORBA DUHOVNA, ISKUŠENJA)
 
PODOZRENJE
 
• He veruj svome mišljenju: za istinsku ljubav rečeno je da ne misli zlo. 6. 239
• Kao smrtonosnog otrova čuvaj se zavisti i podozrenja na staricu i sestru. Iskušenje koje te je zadesilo treba sasvim jasno da ti pokaže kako je jadno verovati podozrivim pomislima koje dolaze od đavola, a čije se bezakono i zlo poreklo prepoznaje po uznemirenosti koju proizvodi. 6. 245
 
POJAVE
(v. VIĐENJA)
 
POKAJANJE
 
• Zašto da mrete, dome Izrailjev? (Jez. 18,31) Zašto, hrišćani, večnom smrću umirete zbog vaših grehova? Zašto se ad puni vama, kao da u Crkvi Hristovoj nije ustanovljeno svemoćno pokajanje? Taj beskonačno blagi dar dat je domu Izrailjevom – hrišćanima; i u bilo kom trenutku života, kakvi god bili gresi – on deluje sa jednakom snagom: očišćuje svaki greh, spasava svakoga ko pribegava Bogu, makar to bilo u poslednjim trenucima pred smrt.
Zašto da mrete, dome Izrailjev? Hrišćani nepovratno ginu večnom smrću usled toga što se sve vreme zemaljskog života bave samo narušavanjem zaveta datih na krštenju, samo služenjem grehu; oni ginu zato što ne udostojavaju ni najmanje pažnje Reč Božiju, koja im objavljuje o pokajanju. Čak ni u poslednjim trenucima pred smrt oni ne umeju da iskoriste svemoćnu silu pokajanja! He umeju da je iskoriste zato što ne znaju ništa o hrišćanstvu, ili imaju nedovoljnu i pogrešnu predstavu, koja pre treba da bude nazvana potpunim neznanjem, nego nekakvim znanjem. 1. 98-99
• Svi sveti Pravoslavne Crkve tokom čitavog svog života neodstupno su se držali pokajanja, čak i onda kada je blagodat Božija očigledno dejstvovala na njih. Danas kada se bave religijom, više traže ili hladna formalna znanja, ili lažne naslade. I jedno i drugo pripada ovome svetu, a ne Hristu. 6. 549
• Pogruzimo se do kraja i nekoristoljubivo u trud pokajanja, predavši i uručivši sebe u potpunosti volji i blagosti Božijoj. „Hema nepravde kod Boga – uči prepodobni Makarije Veliki – Bog neće ostaviti neispunjenim ono što je rekao, kad mi ispunimo ono što smo obavezni“. 1. 280
• „Pokajanje, kaže prepodobni Marko, kako ja smatram, nije ograničeno ni vremenom, niti bilo kakvim delima: ono se savršava ispunjavanjem zapovesti Hristovih, srazmerno tome ispunjavanju“ 2. 155
• Da bi neko tačno i pouzdano prebivao na putu pokajanja, neizrecivo blagi Gospod umnožava utehu, umnožavajući umilenje i osećaj čovekove ništavnosti. Svoje izabrane i najvernije sluge od sada zapečaćuje Duhom Svetim dajući im povremeno da okuse budući vek. Oni tako postaju pričasnici neopisive duhovne utehe. Onaj ko sam sebi stvara nasladu očigledno je u demonskoj obmani! 6. 263-264
• Čuj šta je rekao Gospod. Daj vrednost i težinu rečima Gospodnjim!.. Sve je za nas bezvredno i bez težine!.. Vrednost i težinu imaju samo naše želje… Još je Carstvo Nebesko kao blago skriveno u polju, koje našavši, čovek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono (Mt. 13,44). Kakvo je to blago? Duh Sveti, Koji u dušu uvodi Oca i Sina. Kakvo je to polje, u kome je skriveno blago? Pokajanje. Kako se to polje nalazi? Živom verom. Šta znači radost? Plamena revnost prema delu Božijem, koja se rađa od žive vere. Šta označava sakriti? Đutanje i bezmolvije. Šta znači: sve što ima prodade i kupi polje! Nesticanje. Sve treba prodati, svaku strast, svaku sklonost srca, da bi se kupilo pokajanje. Drugačije se ono ne prodaje. Kakvu god da je sitnicu zadržalo srce – ono ne može da nasledi pokajanje: ta sitnica ga rasejava. Sakriti se treba pokajanjem. Sakriti ne samo od ljudi, nego, ako je moguće, i od sebe. Ko ovo ispuni, njegovo je polje – pokajanje; a ko je stekao to polje, njegovo je blago Svesveta Trojica. O! Kada bi Ona pogledala na nas, koji stradamo na talasima nevidljivog mora, i darovala nam, meni i tebi, da samoodricanjem nasledimo zemlju pokajanja, kada bi postala naše blago, naše neizmerno i neizbrojivo bogatstvo. 6. 294
• Zbog promena do kojih dolazi ne treba se uznemiravati kao zbog nečeg neobičnog; ne treba se upuštati u detaljno razmatranje grehova, nego život treba provoditi u stalnom pokajanju, smatrajući sebe za grešnog u svakom pogledu i verujući da će milosrdni Gospod svakoga ko samo prizna svoju grešnost primiti u naručje svoga milosrđa, u nedra spasenja. Ovo se ne odnosi na smrtne grehe, jer pokajanje za njih Bog prima samo onda kada čovek ostavi smrtni greh. 6. 353
• Samo smireni, samo siromašni duhom, naći će svoj mir, i privremeni i večni. Takav je udeo Bog odredio onima koje je izabrao za duhovno, istinsko služenje Sebi. Tokom zemaljskog života oni treba da prebivaju u pokajanju i da im budu strane propadljive naslade i veselja tim neprestanim pokajanjem razlikuju se izabranici Božiji od sinova sveta. Samo posredstvom pokajanja može se preći iz duševnog u duhovno stanje. Sveti Isak Sirijski kaže: „Ako smo svi mi grešni i ako se niko od nas nije izdigao iznad svakog iskušenja onda nijedna dobrodetelj ne može biti iznad pokajanja (to jest sve dobrodetelji, pa i najviše, treba da budu rastvorene pokajanjem). Podvig pokajanja nikada ne može da bude okončan: on dolikuje uvek, svim grešnicima i pravednicima koji hoće da dobiju spasenje. He postoji granica koja bi označavala da je pokajanje dovršeno, jer je čak i savršenstvo savršenih zapravo nesavršeno. Stoga pokajanje sve do smrti ne može da bude ograničeno ni vremenom ni količinom podviga“.
…U drugoj besedi ovaj veliki nastavnik veli: „Pokajanje predstavlja dveri milosrđa za one koji se brižljivo bave njime. Kroz te dveri mi ulazimo u Božansku milost: u tu milost ne možemo ući drugačije, nego samo na te dveri“. I najuzvišeniji podvizi kada nisu rastvoreni osećanjem pokajanja, sujetni su, besplodni i štetni za dušu. Pokajanju je strana samoobmana, ono je nepristupno za nju. 6. 459-460
• Pokajanje je opšte delanje, koje je iznad pojedinačnih delanja; a ako juriš za pojedinačnim delanjima, pokajanje lako može da isklizne iz tvog uma i srca. 6. 824
• Verujte i sa prostotom se uzdajte u pokajanje, pa će „Božije samo po sebi doći“ k vama, kako govori sveti Isak Sirijski. Bog je pouzdan: otvara onima koji kucaju, teši one koji plaču, siromašnima duhom daruje Carstvo Nebesko. He razmišljajte olako o pokajanju: ono je duša svih podviga – opšte delanje koje treba da prožima sva druta delanja. Istinski napredak postigli su samo oni koji prebivaju u istinskom pokajanju. Ono predstavlja to suštinsko delanje, koje nas priprema za javljanje Carstva Božijeg u nama. Sam Spasitelj je to objavio! Pokajte se rekao je On jer se približilo Carstvo nebesko. Milosrdni Gospod pripremio nam je čudesno, nebesko, večno Carstvo, pokazao nam je dveri kroz koje možemo da uđemo na spasonosni pašnjak Duha i Istine – dveri pokajanja. Ako zanemarimo pokajanje, bez ikakve sumnje ostaćemo napolju. Prirodna dobra dela, dobra dela prema osećanjima, nikako ne mogu da zamene pokajanje. Sveti Simeon Novi Bogoslov, nabrajajući dobročinstva koja je dobio od svog nastavnika, Simeona Pobožnog, kaže: „On me je poučio pokajanju!“ I kako ne smatrati za dobročinstva pomenuta sredstva, pomoću kojih se jedino mogu zadobiti večna, neopisiva blaga. U pokajanju je sva tajna spasenja. Kako je to jednostavno, kako je to jasno! A kako mi postupamo? Ostavljamo spasonosno pokajanje na koje nam je ukazao Bog i težimo ka umišljenim vrlinama, jer one zadovoljavaju naša osećanja; zatim se malo pomalo zaražavamo se umišljenošću i, pošto blagodat ne dolazi da nas oseni i ovenča, sami u sebi stvaramo sladosna osećanja sami sebe nagrađujemo i tešimo se sami sobom! Nije li to smešno? Nije li to glupo? Nije li to gordo i drsko?
Prestanimo da se šalimo s Bogom (oprostite na nedoličnom izrazu, za koji se nisam ustručavao da ga upotrebim, jer tačno dočarava naše ponašanje!), živimo pred Njim u postojanom pokajanju. Vreme se približilo, sprema nam se Strašni sud, na kome nam neće biti suđeno po našim shvatanjima, kojima smo se obmanjivali, nego po Istini. Predupredimo strašnu nesreću pokajanjem, otklonimo večni plač prolaznim. Opametimo se grešni! Otkucao je već jedanaesti čas i vreme za delanje će vrlo brzo isteći. No, sad još možemo da osudimo sebe, da nas Bog ne osudi. A dosad smo sami sebe opravdavali. 6. 261-262
• Nedokučivi Bog, koji je čoveku, nakon što ga je stvorio, darovao sva sredstva za očuvanje života, prepustio je njegovoj slobodnoj volji da bira između života i smrti: upravo kao što je i u iskupljenju, savršivši ga, po Svojoj nedokučivoj dobroti i razumu, prepustio našoj slobodnoj volji da ga prihvatimo ili odbacimo. On nam je prethodno dao prirodno svojstvo pokajanja: ono sredstvo, koje mi upotrebljavamo da bismo uništili neprijateljstvo i obnovili mir među sobom, On je poželeo da upotrebi kao sredstvo uništenja neprijateljstva i obnovu mira između Boga i ljudskog roda, između odbačene i propale tvorevine i njenog Svemogućeg Tvorca. Pokajte se! govori On ljudskom rodu, pozivajući ga k Sebi. Bog je savršio vaše spasenje; Bog je pogazio i uništio vašu smrt, bez ikakvog vašeg učešća, pomoći ili truda: dobrovoljno odbacite smrt, koju ste dobrovoljno i prihvatili! Dobrovoljno primite blaženi večni život, koji ste dobrovoljno i odbacili! Upotrebite za to pokajanje koje vam je na vreme dato i koje zavisi isključivo od vaše slobodne volje! He daje vam se ništa teško i novo: ono što upotrebljavate kao način međusobnog pomirenja, upotrebite i kao način pomirenja sa Bogom!
Kao što se prvobitna vera sastoji u tome da čovek poveruje rečima Božijim, tako se i prvobitno pokajanje sastoji u svesti o svojim sagrešenjima i svojoj grehovnosti, u žaljenju zbog njih, u prinošenju te svesti i tog žaljenja, posredstvom iskrene ispovesti i usrdne molitve, pred lice Božije, sa odlučnošću i obećanjem da će se ostaviti grehovni život i da će se za pravilo ponašanja uzeti je vanđelske zapovesti. Za takvim pokajanjem sledi oproštaj grehova, pomirenje sa Bogom, postajanje bliskim Bogu, prema jasnom svedočenju Svetog Pisma koje kaže: Greh moj poznadoh, i bezakonje moje ne sakrih. Rekoh: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezbožnost srca moga (Ps. 31,5). Takvo pokajanje je pre krštenja zahtevano od onih koji su primali hrišćanstvo (Dap. 2,38); takvim pokajanjem se duše hrišćana leče od rana kojima ih ranjava i prlja greh nakon primanja krštenja (1. Jn. 1,9).
Jevanđelje se prima verom; život po jevanđelskom učenju pojača va veru i veru po čuvenju, teoretsku, malo pomalo pretvara u delatnu, praktičnu veru. Slično se događa i sa pokajanjem koje nastupa zbog života prema jevanđelskim zapovestima. Sopstvena svetlost naše pale prirode, povređena grehom, slabo obasjava čovekovu delatnost i uz nju mi vidimo malo naših pogrešaka – vidimo samo najgrublje i najizraženije. Kada pak naša delatnost bude obasjana svetlošću zapovesti Hristovih, onda se naš pogled na sebe menja; mi kod sebe počinjemo da primećujemo mnoštvo nedostataka, koje ranije uopšte nismo primećivali. Tada se pred našim duhovnim očima u poraznoj raznolikosti pojavljuje naša povređenost grehom! Otkriva nam se kako ona grehovnost koja predstavlja zajedničko žalosno nasleđe nas ljudi, tako i lična grešnost, koju svaki čovek usvaja svojim nepažljivim i nerazumnim životom, koji prethodi ži votu posvećenom pobožnosti. Sa umnožavanjem podsticaja za pokajanje, pojačava se i udvostručuje i samo pokajanje. Ono očišćuje oko duše. Očišćeno oko vidi više mrlja na rizi duše nego što ih je videlo dok je bilo zaprljano i izranjavljeno grehom; prirodno je da se usled takvog prizora i pokajanje pojačava i udvostručuje. Kod podvižnika koji su uznapredovali ono deluje neuporedivo više nego kod onih koji tek započinju sa podvigom. Hrišćansko moralno usavršavanje je usavršavanje u pokajanju, do koga dolazi od naročito brižljivog ispunjavanja jevanđelskih zapovesti. Osećaj pokajanja je u izobilju bio svojstven svima svetima. Svoje delanje oni su usredsređivali na pokajanje, a zapovesti su izvršavali kao da plaćaju svoj strašni dug (Lk. 17,10), koji i pored stalnog plaćanja ostaje neotplaćen, koji usled savršenstva Zajmodavca i nemoći dužnika ostaje neotplativ, čak i kada se stalno otplaćuje. Kod zrelih hrišćana pokajanje dobija naročit i velik značaj. Kada su svetog Isaka Sirijskog upitali: „Šta je pokajanje?“, on je odgovorio: „Srce skrušeno i smireno“. Taj veliki nastavnik savršenih hrišćana je rekao: „Ako smo svi mi grešni i ako niko od nas nije stao iznad iskušenja, onda nema ni jedne dobrodetelji koja je viša od pokajanja. U toj se dobrodetelji nikada ne može postići savršenstvo. Ona dolikuje uvek i svima koji žele da zadobiju spasenje, i grešnima i pravednima. He postoji granica na kojoj bismo pokajanje mogli da smatramo okončanim, stoga se ono ne može ograničiti ni vremenom, ni delima podvižnika, sve do same smrti“.
Kada blagodat Božija oseni veru, onda se hrišćanin uznosi u življenje iznad prirode. Upravo tako i pokajanje, kada je osenjeno Bo žanskom blagodaću, uzvodi svoga delatnika u natprirodni život. Prožeti pokajnim osećajem i žedni pokajanja, Sveti Oci su se radi njega povlačili u potpuno zatvorništvo, predajući se plaču i ridanju zbog sagledavanja svoje grešnosti i ogrehovljenosti čitavog ljudskog roda; od uzdaha svojih zaboravljali su na hranu i od silne tuge rikali su poput lavova koje su ranili lovci. Poznavši uzvišenost pokajanja koje se prinosi u bezmolviju rekli su: „Izvan bezmolvija nema savršenog pokajanja“. Drugi oci su usled sagledavanja sopstvene grehovnosti sa pokornošću podnosili klevete, poniženja, progonstva, pa i smrt, ridajući i osuđujući sebe kao krivce za ono za šta ih je kleveta optuživala. Sveti mučenici, primajući strašne muke i smrtnu kaznu, videli su u njima željeno očišćenje od svoje grehovnosti. U vreme kada je blagodat očiglednim znamenjima dokazivala njihovu izabranost i svetost, oni su se starali o pokajanju.
…Usled svog dubokog smirenja najveći ugodnici Božiji kao da nisu videli blagodatne darove kojima su obilovali – videli su samo svoju grehovnost, koja je već bila umivena Božanskom blagodaću, i koja je svojim očiglednim prisustvom u izabranim sasudima svedočila o odsustvu grehovnosti. Među osobinama kojima se odlikuju sveti muževi primećuje se i to, da oni uvek pred očima imaju svoj greh, čak i kada ga je Gospod oprostio, i da ga oplakuju kao da su ga upravo počinili i da još nisu udostojeni oproštaja. Tako sveti David plačući kaže: Bezakonje svoje ja znam i gpex je moj stalno predamnom (Ps. 50,5). O svetom apostolu Petru pričaju da se on čitavog života sećao kako se odrekao Gospoda i da je svake noći kada bi se oglasio petao počinjao gorko da plače, baš kao što je gorko zaplakao u noći odricanja (Mt. 26,75). Prepodobni Sisoje Veliki, egipatski pustinjak, bio je preispunjen darovima Duha Svetoga; ali, kada mu se približilo upokojenje, on je izrazio želju da još neko vreme ostane u zemaljskom životu, kako bi mogao da se usavrši u pokajanju. Takvo su mišljenje o pokajanju imali najveći ugodnici Božiji: ono se u njima obrazovalo usled postojanog i brižljivog očišćenja pokajanjem, pri čemu čoveku postaju jasni neizreciva uzvišenost Božija, i ništavnost čoveka usled njegovog pada.
…Spasonosni dar Božiji – pokajanje – zahteva da ga prihvatimo sa najvećom pobožnošću i pažnjom. Nemaran i prezriv odnos prema darovima Božijim povlači za sobom strašne nesreće, koje predstavljaju prirodnu posledicu takvog ponašanja. I kako da se ne dogodi najveća duhovna, suštinska i večna nesreća, kada mi, primajući dar Božiji, odbacujemo potrebno izučavanje kako samog dara, tako i načina na koji ga treba upotrebiti? Na nesreću, sa velikim darom pokajanja mnogi postupaju krajnje nepažljivo i neuko! Oni neće da shvate kako je pokajanje nespojivo sa grehovnim životom. Živeći grehovno i osećajući sklonost ka takvom životu, oni u određeno vreme pribegavaju pokajanju kako bi se na trenutak umili, a odmah potom ponovo se pogružavaju u grehovnu prljavštinu. Kako strašno obmanjuju sami sebe! Kako se strašno rugaju Bogu! Biva im potonje gope od prvog (2. Pet. 2,20-21). Takvim licemernim pokajanjem, takvim izigravanjem velike Svete Tajne i ismevanjem nad njom grehovni život se zapečaćuje i utvrđuje, postajući čovekova neotuđiva svojina. Na dobrovoljne greholjupce odnose se sledeće reči svetog Jovana Bogoslova: Svaki koji greši nije ga video niti ga je poznao. Dečice, niko da vas ne vara. Koji tvori Gpex od đavola je. Svaki koji je rođen od Boga ne čini Gpex, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti, jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju deia Božija i deca đavolja (1. Jn. 3,6-10). Vidi se ko je čedo Božije, a ko čedo đavolje jasno je obeležje po kome se razlikuju; nemoguće je prevariti se. Oni koji dobrovoljno vode grehovan život, koji se dave u telesnim nasladama, i kada se nazivaju hrišćanima, čeda su đavolja; naprotiv, obeležje čeda Božijih sastoji se u tome da život provode prema zaveštanju Jevanđelja i svete Crkve, a grehe, u koje po svojoj slabosti padaju, brzo leče pokajanjem. Čak ni pravednik ne može da bude potpuno bezgrešan: i njemu je neophodno lečenje pokajanjem, kako je posvedočio isti taj sveti apostol Jovan. Ako rečemo da gpexa nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama (1. Jn. 1,8). Hrišćani rane Crkve, ostavljajući veru neznabožaca ostavljali su i njihov način života (1. Pet. 4,3 4). Taj život sveti apostol Petar naziva poplavom razvrata. Da i ne govorimo o narodnim veseljima, sve ustanove neznabožaca predstavljale su različite vidove služenja sladostrašću koje je kao bujica zapljuskivalo celokupno društvo. Grešni razvratni život neznabožaca, koji je predstavljao dušu njihovog društva, nikako nije bio spojiv sa hrišćanstvom.
Zavolimo pokajanje i dobićemo spasenje, Primimo iz ruke Gospodnje doživotni dar pokajanja i u svoje vreme dobićemo večni dar spasenja. Sveblagi Bog pokajanje dade za život (Dap. 11,18). On će dati blaženstvo u večnosti onima koji se istinski kaju, koji su se pomirili sa Njim i postali Njegovi, jer je Gospodnje spasenje (Is. 3,9). 4. 10-19 (v. ISPOVEST, MOLITVA, DELANJE MIRJANA, SMRT, KRST, GRESI SMRTNI)
 
POKLONI
 
• Pokloni se dele na zemne i pojasne; čine se obično tokom večernjeg pravila, pred počinak. Najbolje je činiti poklone pre čitanja večernjih molitava, to jest započinjati pravilo poklonima. Od poklona telo se donekle umori i ugreje, a srce dođe u stanje skruše nosti; iz takvog stanja podvižnik će se usrdnije, toplije i pažljivi je pomoliti. Kada molitve budu čitane posle poklona, u njima će se osetiti sasvim drugačiji ukus. Poklone treba činiti bez žurbe; taj telesni podvig treba prožeti duhovnim plačem srca i molitvenim vapajem uma Kad želiš da otpočneš sa preklanjanjem kolena, daj svome telu najpobožniji položaj, koji sluga i stvorenje Božije mora da ima u prisustvu Gospoda Boga svoga. Potom saberi misli da ne bi lutale na sve strane, i bez ikakve žurbe, da čuješ samo ti, zaključavajući um u reči, iz smirenog i skrušenog srca proiznesi molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Izgovorivši molitvu polako se pokloni do zemlje, sa pobožnošću i strahom Božijim, bez raspaljenosti, sa osećajem grešnika koji se kaje i moli za oproštaj, kao pred nogama samog Isusa Hrista. Nemoj da zamišljaš lik ili predstavu Gospodnju, nego budi ubeđen u njegovo prisustvo; budi ubeđen da On gleda tebe, tvoj um i srce, i da je Njegov dar u Njegovim rukama; prvo je – nedozvoljivo maštanje, koje vodi u pogibeljnu samoobmanu, a ubeđenost u prisustvo svudaprisutnog Boga jeste ubeđenost u svesvetu istinu. Poklonivši se do zemlje, opet dovedi telo u stanje pobožnosti i spokojstva, i opet bez žurbe proiznesi rope pomenutu molitvu; izgovorivši je opet se pokloni na opisani način. Nemoj da vodiš računa o količini poklona, nego svu pažnju obrati na kvalitet molitve koju savršavaš uz preklanjanje kolena. Da i ne govorimo o delovanju na čovekov duh, na samo telo mnogo više utiče ne veliki broj poklona koji se savršavaju na rope pomenuti način, nego velik broj ispunjen na brzinu, bez pažnje, radi računice. Opit će to brzo da pokaže. Kada se umoriš od preklanjanja kolena, pređi na pojasne poklone. Mera pojasnog poklona određuje se tako što opružena ruka prilikom savršavanja tog poklona dotakne zemlju ili pod. Uzevši sebi kao nepromenljivu obavezu prilikom savršavanja poklona obilno duševno delanje koje se sastoji od pažnje, staloženosti, pobožnosti i namere da se Bogu prinese pokajanje, podvižnik će za kratko vreme da vidi koju količinu poklona može da izdrži njegova telesna konstitucija. Kada od tog broja oduzme nekoliko poklona zbog svoje slabosti i radi snishođenja sebi, on od ostatka može sebi da ustanovi svakodnevno pravilo i, izmolivši za njega blagoslov duhovnika, ili nastojatelja, ili nekoga od monaha u koga ima poverenja i sa kim se savetuje, može svakodnevno da savršava takvo pravilo. 5.101-102
• Za duševnu pouku našoj ljubljenoj braći nećemo prećutati ni sledeće: pokloni koji se savršavaju radi broja, pokloni koji nisu prožeti ispravnim delanjem uma i srca, više štete nego što koriste. Ispunivši ih, podvižnik počinje da se raduje. Evo, kaže on sam sebi, poput fariseja pomenutog u Jevanđelju, i danas me je Bog udostojio da načinim (na primer) trista poklona! Slava Bogu! Pa jeli to lako? U današnje vreme – trista poklona! Ko još može da izdrži takvo pravilo? Treba se prisetiti da pokloni zagrevaju krv, a zagrejana krv veoma podstiče delatnost uma; nesrećni podvižnik, kada dođe u takvo raspoloženje, samo zato što nema pojma o istinskom duševnom delanju predaje se sujetnim pomislima i maštanjima koja se oslanjaju na njegov podvig, pomoću koga on misli da uznapreduje; podvižnik se naslađuje tim pomislima i maštanjima, i ne može da ih se nasiti, usvaja ih, zasađuje u sebi pogubnu strast umišljenosti. Umišljenost uskoro počinje da se projavljuje kroz tajno osuđivanje bližnjih i javnu sklonost ka njihovom poučavanju. Očigledno, takvo raspoloženje predstavlja obeležje gordosti i samoobmane… Takav je plod svakog telesnog podviga, ako nije prožet (oduševljen) namerom pokajanja i ako nema za cilj jedino pokajanje, ako se vrednost pripisuje podvigu samom po sebi. 5.102-103
• Ako osećate da se vaše telo ne umara od broja poklona koji vam je određen, onda dodajte nekoliko, kako bi telo osetilo izvesnu posustalost, koja pogoduje skrušenosti srca, sećajući se i sledeće besede svetog Isaka Sirijskog: Gledaj da se, u želji da donekle umnožiš napore, sasvim ne zaustaviš i ne presečeš čitav svoj podvig. He pružaj nogu preko svojih snaga, da ne postaneš potpuno besplodan“. A sledeće reči takođe pripadaju svetom Isaku: „Svaka molitva u kojoj se telo ne umori i srce ne skruši, smatra se za odbačenu: jer takva molitva je bez duše“. Koliko su ove poslednje reči opravdane, toliko su i prve važne i utemeljene: one su bile upućene bratu koji se posebno bavio poklonima. Sveti Isak kaže: „U molitvi zavoli više poklone nego bavljenje stihoslovljima“, to jest čitanje psalama i kanona. Neka količinu poklona određuje udovoljavanje njihovom cilju. A njihov cilj je da zagreju telo, pri čemu se ras plamsava i duh. Pri tome dobro je setiti se reči svetitelja Dimitrija, koje je on izgovorio na osnovu opita i koje se odnose na boravak u keliji: „Bolja je kratka i česta molitva, nego duga, sa velikim pauzama“. 6. 204-205 (v. MOLITVENO PRAVILO)
 
POMISLI
 
• Na onoga ko se moli deluju četiri vrste pomisli i osećanja: jedne niču iz blagodati koja je u svakog pravoslavnog hrišćanina zasađena svetim Krštenjem, druge donosi Anđeo čuvar, neke se pojavljuju iz pale prirode, i konačno, neke donose pali duhovi. Prve dve vrste pomisli, ili pravilnije uspomena i osećanja, potpomažu molitvu, oživljavaju je, pojačavaju pažnju i osećaj pokajanja, proizvode umilenje, plač srca, suze, razotkrivaju pred očima onoga ko se moli sav obim njegove grešnosti i svu dubinu ljudskog pada, najavljuju smrt koju niko ne može da izbegne i čiji je čas nepoznat, nelicemerni i Strašni sud Božiji, i večne muke čiju surovost ljudi ne mogu ni da naslute. U pomislima i osećanjima pale prirode dobro je pomešano sa zlom, dok se u demonskim pomislima i osećanjima zlo često skriva iza dobra, a ponekad deluje i otvoreno. Poslednje dve vrste pomisli i osećanja deluju zajedno, usled veze i opštenja palih duhova sa palom ljudskom prirodom, a kao prvi plod njihovog delovanja javlja se umišljenost i rasejanost na molitvi. Demoni koji donose prividno duhovna i uzvišena poznanja, pomoću njih odvlače od molitve, proizvode sujetnu radost, nasladu, samozadovoljstvo, kao od otkrivanja najtajanstvenijeg hrišćanskog učenja. Odmah za demonskim bogoslovljem i filosofijom u dušu prodiru sujetna i strasna maštanja, razgrabljuju i uništavaju molitvu, raza raju dobro ustrojstvo duše. Istinski dobre pomisli i osećanja razlikuju se od umišljeno dobrih po svojim plodovima. 1. 211
• Kad nekoga naročito uznemiravaju pomisli protiv njegove volje, to je znak da postoji milost Božija prema tome čoveku. Nečisti duhovi zavide takvom čoveku i trude se da ga smute. Takve pomisli ne treba razmatrati niti obraćati na njih posebnu pažnju, jer se od toga uznemirenost samo pojačava. He može se pronaći red tamo gde je sve nered. Na svako uznemiravanje treba odgovarati kratkim rečima: „Prepustio sam se volji Božijoj“.
Takođe u molitvi svakodnevno od Boga treba tražiti da izvrši na nama Svoju svetu volju, i zatim se utvrđivati u Boga, bez Čije volje nam se ništa ne može dogoditi. 6. 523-524
• Napad grehovnih pomisli na nas dopušten je radi naše koristi, jer nas on dovodi do smirenja, do opitnog poznanja našeg pada, naše ogrehovljenosti. Nailazak grehovnih pomisli na onoga ko se bavi molitvom oci smatraju za dobar znak: od borbe sa grehovnim pomislima dobija se delatni razum i čvrstina duha. Grehovnim pomislima treba se protiviti, a podleganje tim pomislima odmah lečiti pokajanjem.
He upuštaj se u detaljno razmatranje svojih strasti: to prevazilazi tvoje snage i svakako će te povrediti. Znaj da je naš pad u svakome od nas zasadio seme grehova i stoga neophodno treba da projavljuje svoje prisustvo u nama raznim grehovnim pomislima i osećajima. Tome se ne treba čuditi! Tako i treba da bude! Ali grehovne pomisli i osećaje ne treba razmatrati, da se ne bi uvukli u dušu i zarazili je, nego ih treba odmah odbacivati, i otiskivati se na pučinu milosrđa Božijeg. 6. 535-536
• Sa pomislima se nikada ne treba raspravljati. Đavo mnogo šta može da predstavi kao logično i nepobitno, i da nagovori naš um na primanje lukavih, ubistvenih pomisli, pod maskom dobrodetelji i pobožnosti. Probni kamen za pomisli neka ti bude tvoje srce. Ma koliko da pomisao lepo izgleda, ako srcu oduzima mir i dovodi do narušavanja ljubavi prema bližnjima đavolja je. He spori se sa njom i ne razmatraj je, jer će te uloviti i naterati da oku siš od zabranjenog drveta. Što pre se naoružaj protiv nje, teraj je daleko od sebe duhovnim oružjima: slavoslovljem Boga, blagodarenjem Bogu, predavanjem sebe Njegovoj volji, prekorevanjem i osuđivanjem sebe, molitvom. Najbolje oružje, kada je borba teška, jeste: doći u svoju keliju i pasti na minut pred Bogom moleći ga za pomoć i predajući se Njegovoj volji. Kod naročito teške borbe ovo se pona vlja nekoliko puta dnevno i veoma pomaže.
…Opet ponavljam: opaši se mačem, obuci se u sveoružje. He udostojavaj tvoje neprijatelje ne samo razgovora, nego ni reči, ni pogleda. Tek što čuješ trubu kreći u borbu, objavljuj svojim pomislima i osećanjima: Budi hrabar, i držimo se hrabro za svoj narod i za gpagove Boga cvojega! (2. Car. 10,12). Zvuk trube je narušavanje mira srca. Čim taj mir počne da se narušava i koleba – znaj: neprijatelji dolaze. 6. 284-300
• Svi oci su saglasni u tome da početnik… treba da odbacuje grehovne pomisli i maštanja u samom začetku, ne upuštajući se u sporenje niti u besedu sa njima. Naročito tako treba postupati u odnosu na bludne pomisli i maštanja. Za odbacivanje grehovnih pomisli i maštanja oci predlažu dva oruđa: 1) neodložno ispovedanje pomisli i maštanja starcu i 2) neodložno obraćanje Bogu sa najtoplijom molitvom za prognanje nevidljivih neprijatelja. Prepodobni Kasijan kaže: „Uvek pazi na glavu zmije, to jest začetak pomisli, i istoga časa ih saopštavaj starcu: naučićeš se da gaziš štetne poduhvate zmijine onda kada se ne budeš stideo da ih sve bez izuzetka otkrivaš starcu“. 5. 338
• Prepodobni Nil Sorski, polazeći od pouka svetog Isaka Sirijskog, predlaže sledeći način borbe sa grehovnim pomislima, razume se, kada borba nije prejaka i kada je podesna za taj način. Ovaj način sastoji se u tome da se lukave pomisli pretvaraju u dobre i da se strasti, da tako kažemo, zamenjuju vrlinama. Na primer, ako dođe pomisao gneva ili zlopamćenja, korisno je prisetiti se krotosti i nezlobivosti, kao i zapovesti Gospodnjih koje sa pretnjom zabranjuju gnev i zlopamćenje; ako se pojavi pomisao i osećanje tuge, korisno je prisetiti ce sile vere i reči Gospoda, Koji je zabranio da se predajemo strahu i tugovanju, uverivši nas svojim Božanskim obećanjem da su nam i vlasi na glavi izbrojane kod Boga i da ništa ne može da nam se dogodi bez Promisla ili dopuštenja Božijeg. Prepodobni Varsanufije Veliki je rekao: „Oci kažu: ako demoni uvlače tvoj um u blud, podsećaj ga na celomudrenost; ako pak uvlače u prejedanje, podseti ga na post. Na taj način postupaj i u odnosu na druge strasti“. Tako postupaj kada navale pomisli srebroljublja, sujete i druge grehovne pomisli i maštanja. Ovaj način je, ponavljam, veoma dobar kada je dovoljno jak; na njega nam je ukazao Sam Gospod (Mt. 4,3; 4,6-7). No, kada se strasti uzburkaju, um pomrači i izgubi pred veličinom iskušenja, a pomisli napadnu uporno i besno, tada je ne samo protiv bludnih pomisli, nego i protiv pomisli gneva, tuge, uninija i očajanja jednom rečju protiv svih grehovnih pomisli najpouzdanije oružje molitva uz učešće tela u njoj. Primer za to nam je pokazao i to nam je zapovedio opet Sam Gospod. Obuzet predsmrtnom žalošću, Spasitelj sveta se molio preklonivši kolena u Getsimanskom vrtu, i učenicima koji nisu shvatali veliku žalost što se približila rekao je: Bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt. 26,39,41). 5. 344-345
• Neophodno je da ljubljena braća znaju sledeće: sve dobre pomisli i dobrodetelji srodne su među sobom: isto tako i sve grehovne pomisli, maštanja, grehovi i strasti srodni su među sobom. Usled tog srodstva dobrovoljno potčinjavanje jednoj dobroj pomisli povlači za sobom prirodno potčinjavanje drugoj dobroj pomisli; zadobijanje jedne dobrodetelji uvodi u dušu drugu dobrodetelj, srodnu prvoj i nerazdvojnu od nje. Naprotiv, dobrovoljno potčinjavanje jednoj grehovnoj pomisli povlači nevoljno potčinjavanje drugoj; sticanje jedne grehovne strasti uvlači u dušu drugu, njoj srodnu strast; jedan dobrovoljno uči njeni greh vodi ka nevoljnom padu u drugi, koji se rađa iz prvog. Sveti Oci su rekli da zlo ne trpi da „besupružno prebiva“ u srcu. 5. 351
• Nemoj smatrati da ti je dozvoljiva bilo kakva beseda sa pomislima, bilo kakvo naslađivanje maštanjima protivnim duhu Jevanđelja. Saglasnost sa neprijateljima Gospodnjim i jedinstvo sa njima ne mogu a da ne budu praćeni narušavanjem vernosti Gospodu, narušavanjem jedinstva sa Njim: Jer koji sav zakon održi a zgreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2,10). Kao što je narušavanje jedne zapovesti ujedno narušavanje čitavog zakona Božijeg ili volje Božije, tako je i ispunjenje jednog đavoljeg saveta ujedno ispunjenje volje đavolove uopšte. Podvižnik koji je ispunio volju đavolovu lišava se slobode i podvrgava nasilnom uticaju palog duha u meri u kojoj je đavolova volja ispunjena. Smrtni greh konačno potčinjava čoveka đavolu i raskida njegovo opštenje sa Bogom, dok god se čovek ne izleči pokajanjem. Povođenje za pomislima i maštanjima proizvodi manju potčinjenosg i blaži raskid opštenja, ali ih proizvodi. Stoga je neophodno uzdržavati se od svih pomisli i maštanja nesaglasnih sa učenjem Jevanđelja, a ako se dogodi da se čovek povede za njima, odmah neka to izleči pokajanjem. Molimo ljubljenu braću da na to obrate pažnju. Oni koji to ne znaju i ne obraćaju pažnju to, trpe najveću štetu i sami se lišavaju duhovnog napredovanja. 5. 352
• Mnogi, čuvajući se od bludnih pomisli i maštanja, smatraju za beznačajno naslađivanje pomislima i maštanjima koristoljubivosti i sujete, međutim, prema duhovnom zakonu, pomisli i maštanja o imovini, počastima i ljudskoj slavi su isto što i bludne. Takvo značenje u odnosima čoveka prema Bogu imaju sve grehovne pomisli i maštanja, jer odvlače čoveka od ljubavi Božije. Prema duhovnom zakonu, onaj ko se naslađuje sujetnim i drugim grehovnim pomislima i maštanja nikada se neće osloboditi bludne strasti, koliko god da se podvizavao protiv nje. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Treba čuvati dušu i na svaki način paziti da se ona ne prisajedini skvernim i zlim pomislima. Jer kao što se telo zaražava nečistoćom kada se spaja sa drugim telom, tako se oskvrnjuje i duša kada se sjedinjuje sa skvernim i zlim pomislima i kada se saglašava sa njima – sa pomislima koje ne dovode samo do ovog ili onog greha, nego čoveka guraju u svako zlo, kao što su: neverovanje, laž, sujeta, gnev, zavist, ljubomora. Upravo to i znači očistimo sebe od svake nečistote tela i duha (2. Kor. 7,1). Znaj da delovanjem besramnih pomisli dolazi do oskvrnjenja duše i onda kada to nije očigledno“.
• Sabesedništvom i dodirom sa pomislima koje pripadaju satanskoj oblasti, i bez njihovog usvajanja, posmatranjem misli i maštanja koje demoni donose, povređuje se duševno oko. Moć njegovog vida donekle se gubi, shodno stepenu opštenja sa satanom, shodno svojoj ispravnosti i čistoti. Prepodobni Isihije Jerusalimski veli: „Kao što povređujemo sebe kada čulnim očima gledamo u nešto štetno, tako se povređujemo i kada umom gledamo na štetno“. 5. 362 (v. MOLITVA ISUSOVA – Pomisli)
 
Ispovedanje iomisli
 
• Ovde je opitno znanje krajnje neophodno. Prepodobni Kasijan Rimljanin kaže: „Korisno je otkrivati svoje pomisli ocima, ali ne bilo kojim, nego duhovnim starcima, koji imaju rasuđivanje, starcima ne po telesnom uzrastu i sedim vlasima. Mnogi, privučeni spolja šnjim vidom starosti, saopštili su svoje pomisli, pa su umesto leka dobili štetu od neopitnosti onih koji su ih slušali“. 1. 489
• Grehovne pomisli i osećanja pojavljuju se iz naše pale prirode. Ali kada grehovne pomisli i osećanja počnu da dolaze stalno i intenzivno, to služi kao znak da ih donosi naš neprijatelj, pali anđeo, ili pak on primorava našu palu prirodu da ih toliko porađa. Takve pomisli i osećanja treba ispovedati duhovniku, tako često i sve dotle dok nam dosađuju, čak i ako je duhovnik čovek prostosrdačan, bez slave svetoga. Spasiće te tvoja vera u Svetu Tajnu Ispovesti; blagodat Božija koja je svojstvena Svetoj Tajni Ispovesti isceliće te.
Stalnim i usiljenim napadom na nas pali duh se trudi da u nama poseje i odneguje seme greha, da nas nauči na bilo koji oblik greha kroz često podsećanje na njega, da podstakne posebnu sklonost ka njemu i da ga pretvori u naviku, kao u kakvu prirodnu osobinu. Grehovna navika, koja se naziva strašću, lišava čoveka slobode, čini ga zarobljenikom i robom greha i palog anđela. Protiv usiljenih i učestalih napada grehovnih pomisli i osećanja, što se na monaškom jeziku naziva borbom, za početnika nema boljeg oružja od ispovesti. Ispovest je početniku gotovo jedino oružje u vreme borbe. U krajnjoj liniji, ona je najsilnije i najdelotvornije oružje. Što češće pribegavaj tom oružju tokom borbe koju protiv tebe vodi đavo: pribegavaj mu dok god đavo i iskušenje koje on donosi ne odstupe od tebe. Đavo voli da zločinstvuje tajno, voli da ostane neprimećen, da se ne zna za njega. On postavlja zasedu u skrivenom mestu, kao lav iza ogpade svoje; u zasedi je da zgrabi siromaha (Ps. 9,30), to jest neopitnog i slabog monaha. On ne trpi da bude razotkriven i pokazan: kada se to dogodi on ostavlja svoj plen i odlazi. Za pomisli, makar bile i grehovne, ali koje prolaze i ne uvlače se nasilno u dušu, nije potrebna neodložna ispovest. Odbacuj ih, ne obraćaj pažnju na njih, zaglušuj ih sećanjem na jevanđelske zapovesti koje su im suprotstavljene; priseti ih se uopštenim rečima, nikako se ne prihvatajući besmislene brige da ih sve nabrojiš; na ispovesti pred pričešće Svetim Hristovim Tajnama reci da si osim značajnih grehova, koje tačno treba da izložiš, sagrešio i raznim pomislima, rečima i delima, u znanju i neznanju. 5. 149-150
 
Bludne pomisli
 
• Prepodobni Makarije Veliki, saznavši da se neki monah Teopempt predaje bludnim pomislima koje donosi đavo, dao je Teopemptu sledeći savet: „Posti do večeri, tako da osetiš glad; uči napamet Jevanđelje i druge knjige Svetog Pisma, kako bi uvek prebivao u bogomisliju. Ako ti dođe zla pomisao ne prihvataj je, nikada ne dopuštajući svome umu da bude odvučen dole, nego ga uvek usmeravaj gore, i Bog će ti pomoći“. 5.324
• Naročito treba izbegavati rasprave i sporenja sa bludnim pomislima. U takvo sporenje podvižnik se najčešće upušta kada pogrešno misli da su se bludne pomisli i maštanja u njegovoj duši pojavili sami od sebe i da mogu da budu obuzdani silom blagorazumnog savetovanja samoga sebe – ne shvatajući po svome neiskustvu da mu je došao demon koji rado stupa u razgovor i sporenje sa nama, jer pouzdano zna da će sladostrasne pomisli i maštanja naći na simpatije u duši početnika, te da će podstaći i raspaliti sladostrašće koje živi u njoj; on nas mami i navodi na razgovor i sporenje, čas tobože ustupajući i udaljavajući se, čas iznova napadajući, silno se nadajući da će odneti konačnu pobedu nad nama. Sveti Jovan lestvičnik je rekao: „He pomišljaj da ćeš bludnog demona poraziti sporenjem i protivrečenjem: jer on ima dobre izgovore, jer se bori protiv nas na osnovu prirode… Ko poželi da stupi u borbu sa svojim telom ili da ga sam od sebe pobedi, uzalud se trudi: jer ako Gospod ne razori dom tela i ne sazida dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji razara… Baci pred Gospoda slabost svoje prirode, postani svestan svoje nemoći u svakom pogledu, i na neprimetan način primićeš dar celomudrenosti“. 5. 340-342 (v BLUDNA STRAST)
 
Pomisli tuge
 
• Od žive vere u Boga rađa se potpuna pokornost Bogu, a od pokornosti Bogu mir pomisli i spokojstvo srca.
Vama je potrebno da privijete na svoje srce veru u Boga i pokornost Bogu; kada ih okusite, zajedno sa njima okusili ste duhovnu utehu u nevolji i spokojstvo. Borba sa pomislima koje donose tugu, ma koliko da su te pomisli komplikovane i zapetljane, treba da bude veoma jednostavna, kao što je jednostavna i sva hrišćanska vera, po svojoj jednostavnosti pristupačna svakom čoveku, a no svojoj sili u stanju da svakog čoveka zadovolji. Protiv pomisli i osećanja tuge borite se kratkim rečima: Gospode! Neka bude volja Tvoja! Blagosloven i svet Bog u svim delima Svojim!“ Te reči proiznosite umom, a kada ste sami – tiho naglas; proiznosite ih bez žurbe, sa velikom pažnjom i pobožnošću; ponavljajte te kratke reči sve dok pomisli i osećanje tuge ne utihnu. Kada se iznova podignu, opet protiv njih upotrebite isto oružje. Iz opita ćete saznati silu tog oružja, koje je po svom spoljašnjem izgledu na prvi pogled tako beznačajno. A iz stanja borbe nemoguće je drugačije ući u stanje spokojstva, nego kroz pobedu. Veoma je opasno potčiniti se pomislima tuge. Kad se ona pojača u čoveku i zavlada njime – može da ubije i telo i dušu. 6. 466-467 (v. BLAGODARENJE, SLAVOSLOVLJE)
 
Hulne pomisli
 
• Kada se pojave hulne pomisli neverovanja, sumnje i tome slične, ne treba se, po učenju Svetih Otaca, zbog toga uznemiravati, jer treba znati da te pomisli ne pripadaju našoj duši, već našem ne prijatelju – đavolu. He treba se uznemiravati zbog njih, ne treba ih primati i puštati da se ukorene. 6. 633
• Nemoj se uznemiravati zbog pomisli neverovanja i hule koje se pojavljuju. To je očigledni demonski napad koji su doživljavali mnogi sveti i koji je umeo veoma dugo da potraje. Takva borba je tokom četiri godine uznemiravala svetog Nifonta. Pogledaj njegovo žitije u Žitijima svetih za 23. decembar. Prilikom takvih napada nikako se ne treba uznemiravati, ne treba padati u očajanje, no sve valja prepuštati svevidećem i svemoćnom Bogu i, predajući Njegovoj volji svoju dušu, moliti milost od Njega. Usled smućenosti i očajanja demonski napad na nas će se pojačavati, a ako ga velikodušno budemo posmatrali, govoreći sebi: „Pa šta? Gospod vidi tu borbu i dopušta je – znači to je Njegova sveta volja, a meni je na korist duše“, onda napad slabi i smanjuje se. 6. 631 (v. JERES)
 
PONIŽENJA
 
• Na pitanje prepodobnog avve Doroteja: „Šta da radim? Bojim se sramote poniženja“, sveti Jovan Prorok je odgovorio: „He trpeti poniženja, to je delo neverovanja. Brate! Isus je postao čovek i pretrpeo poniženja: zar si ti veći od Isusa? To je – neverovanje i demonska prelest“. 1. 327
• Poniženja i druge nevolje takođe pokazuju pritajeni greh u dubini duše. Tuga prouzrokovana time naziva se iskušenjem, zato što otkriva skriveno stanje srca. Prirodno je da u čoveku koji se još nalazi pod vlašću greha ona razotkriva greh koji živi u dubini duše, a projavljuje se kroz ogorčenje srca, tugu, pomisli roptanja, negodovanja, samoopravdavanja, osvetoljubivosti i mržnje. Pojačano delovanje tih strasti u duši, posebno nasrtaj i pritisak pomisli i maštanja, služi kao nesumnjivi pokazatelj delovanja palog gordog duha. 2. 370
• He treba da tuguješ zbog onih koji su o tebi izrekli kakve nepovoljne reči. To je iz neznanja i po dopuštenju Promisla Božijeg, koji očigledno smatra da je tebi potrebno smirenje i očišćenje putem poniženja od strane ljudi. Imaj ljubav i mir sa svima, pa i sa onima koji su te uvredili, jer bez toga nema duhovnog napretka. Uznesi slavoslovlje Bogu za sve što se dogodi i prepusti se volji Božijoj. 6. 838
• „Ispijaj poruge svakoga časa, kao vodu živu“ veli sveti Jo van Lestvičnik; a ko odbaci opravdan ili neopravdan prekor, taj je odbacio sopstveno spasenje. 6. 216
• Šta da očekujemo mi grešni koji zaslužujemo svaku kaznu kada je i bezgrešni Gospod postradao? On je rekao: Gde sam Ja, onde će i sluga Moj biti. Ako smo sluge Hristove, onda zajedno sa Njim treba da postradamo kako bismo se zajedno sa Njim i proslavili. Gospod je na krstu i mi treba da se raspinjemo; Gospoda ponižavaju i pljuju i mi treba da očekujemo isto i da se pripremamo da mirno podnesemo svako poniženje. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. 12. 48 (v. PREKORI)
 
POREDAK
(v. SPOLJAŠNJE PONAŠANJE)
 
POSLUŠANJE
 
• Uzalud je vaša želja da se nalazite u potpunom poslušanju kod opitnog nastavnika [rukovoditelja]. Taj podvig nije dat našem vremenu. Njega nema ne samo među hrišćanima u svetu, nego ni u manastirima. Umrtvljivanje razuma i volje ne može da savršava duševan čovek, makar bio i dobar i blagočestiv. Za to je neophodan duhonosni otac: samo pred duhonoscem učenikova duša može da se otvori; samo on može da uoči odakle dolaze i kuda su usmereni pokreti duše njegovog učenika. Učenik radi svoje čiste savesti treba tačno i detaljno da ispoveda svoje pomisli; ali nastavnik u svom sudu o duhovnom stanju učenika ne treba da se rukovodi tom ispovešću; on je dužan da duhovnim osećajem proniče, meri i saopštava učeniku o stanju njegove duše koje mu je nevidljivo. Tako su činili Pahomije Veliki, Teodor Osvećeni i drugi sveti nastavnici monaha. Teodoru osvećenom učenici su govorili: „Oče! Razobliči me“. A on je, pokretan Duhom Svetim, svakome pokazivao njegove skrivene duševne neduge. Ovi veliki oci su „monaško poslušanje“ smatrali za naročiti dar Duha Svetoga: to saopštava njima savremeni pisac, prepodobni Kasijan. Poslušanje je: „čudo vere!“ Samo Bog može da ga savrši. I savršili su ga oni ljudi kojima je taj dar bio dat sviše od Boga. No, kada ljudi sopstvenom snagom hoće da postignu ono što daje jedino Bog, onda je svaki njihov trud sujetan i uzaludan; oni su tada nalik ljudima pomenutim u Jevanđelju koji hoće da zidaju kulu, pa počnu da zidaju bez potrebnih sredstava da bi je završili. Svi koji prolaze pored, to jest demoni i strasti, podsmevaju im se, jer spolja gledano tobože savršavaju dobrodetelj, a u suštini nalaze se u gorkoj obmani, slepilu i samozavaravanju, i potčinjeni svojim strastima ispunjavaju volju demona. Mnogi su mislili da su u poslušanju, a ispostavilo se da su izvršavali svoje prohteve i da su bili zavedeni lažnom revnošću. Srećan je onaj ko u starosti uspe da uroni u suze pokajanja zbog svojih mladalačkih strasti. O slepima koji vode i koji su vođeni Gospod je rekao: Slepi slepoga ako vodi oba će u jamu pasti (Mt. 15,14).
Našem vremenu dat je drugi podvig, povezan sa mnogim teškoćama i spoticanjima. Mi moramo da putujemo ne po danu, uz jasnu sunčevu svetlost, nego po noći, uz bledu svetlost meseca i zvezda. Nama je za rukovodstvo dato Svešteno i Sveto Pismo to izričito kažu Sveti Oci kasnijih vremena. Pored rukovođenja Svetim Pismom koristan je i savet bližnjih, upravo onih koji se i sami rukovode delima otaca. 6. 441-443
• Onaj ko pokorava svoju volju bližnjem, pokazuje pažnju duše prema zadobijanju dobrodetelji; naprotiv, onaj ko ima sklonost ka samovolji pokazuje svoje neznanje. 6. 490-491
• Mi verujemo, naučeni tome od svetih otaca, da ako Gospod, iz nama nepoznatih i samo Njemu znanih razloga, nekome ne dopusti da shvati puteve poslušanja, takav ne prihvata ništa od ljudi, i čak kada bi pred sobom imao same svete apostole, zasuo bi ih kamenjem. 6.170-171
• Poslušanje je najspasonosniji podvig. Sila i život svih ljudskih strasti usredsređeni su u čovekovoj pokvarenoj volji: poslušanje, svezujući i ubijajući volju, svezuje i ubija sve strasti zajedno… Poslušanje je korisnije od svih dobrovoljnih podviga, mada se površnom pogledu čini da položaj poslušanja predstavlja smetnju za duhovni napredak, jer sprečava savršavanje samovoljnih podviga. Takav pogled je pogrešan. 6. 531-532
• Nikako se ne uznemiravaj zbog toga što u tebi deluju borbe, koje su povezane sa teškoćama, pomračenjem i uninijem. Takvim borbama obično se podvrgavaju svi koji su iz dugotrajnog samovoljnog života došli u pokajanje. 6. 242
• Sav duhovni napredak sastoji se u tome da srce, odrekavši se promenljivih i ograničenih zakona, tačnije bezakonja svoje volje, primi zakone Jevanđelja i da im se u potpunosti potčini. Istinsko poslušanje je u umu i srcu. Tamo je i samoodricanje! Tamo je i nož, za koji je Jevanđelje zapovedilo svome učeniku: neka proda haljinu svoju i kupi nož (Lk. 22,36). Takvo shvatanje poslušanja, samoodricanja i duhovnog napretka ostavlja potpunu slobodu spoljašnjem ponašanju. 6. 304 (v. DUHOVNIŠTVO, NASTAVNIK)
 
POST
 
• Sveti Vasilije Veliki i, saglasno s njim, drugi sveti tvrde, da ako bi nam bilo neophodno da imamo raslabljena tela, Bog bi ih stvorio takvima; zato oni zapovedaju meru posta upravo onu koja je neophodna za obuzdavanje telesnih strasti, a koja ujedno ne bi slabila telo, nego bi ga čuvala sposobnim za ispunjavanje zapovesti Hristovih ili, jednostavnije rečeno, za poslušanja i podvige bdenja, molitve i preklanjanja kolena, za šta raslabljena tela svakako nisu sposobna. 6. 74
• Sveti Jovan Lestvičnik je jeo sve što je za monaški čin dozvoljeno, sa ciljem da izbegne strasti sujete, umišljenosti, čoveko ugađanja, tajnojedenja, licemerja, lukavstva i laži, koje se često javljaju kod podvižnika po telu, čineći im duhovni napredak potpuno nemogućim. Bog se javlja prostoti i smirenju, i ne može se sjediniti služenje Njemu sa služenjem ljudskoj slavi. 6. 77
• Milosrdni Gospod je posredstvom Svojih svetih Apostola i Svetih Otaca, svetitelja i učitelja crkvenih, ustanovio različite podvige spasonosne za dušu, između ostalih i sveti post, kojima se svezuje i obuzdava naše telo. U vezi sa svim tim podvizima treba znati da su oni radi čoveka, a ne čovek radi njih, kao što je i Gospod rekao: Subota je čoveka radi, a ne čovek radi subote. Ovoga se treba držati i kada je post u pitanju. Kada smo sasvim slabi nema potrebe da mučimo telo, nego naprotiv, treba da ga jačamo, zato se nikako nemojte ustručavati da jedete riblju čorbu tokom ove svete Četrdesetnice, jer ta će čorba vašem iscrpljenom telu dati manje snage nego što bi nekom zdravom dali hleb i voda. Srceznalac Gospod, koji vidi vašu slabost, neće vas isključiti iz broja onih koji poste. Tako su postupali mnogi veliki ugodnici Božiji, između ostalih i sveti Epifanije Kiparski. Sveti Isak Sirijski u 10-oj besedi kaže: „Nemoj da se pometeš i da presečeš život svoj, kao kakva duhovna danguba, pa da zbog želje da pridodaš još malo napora izgubiš sve što si do sada postigao. Jedi umereno i ne pružaj nogu više no što možeš, da posle sasvim ne kloneš“. Ovaj premudri savet velikog nastavnika monaha u potpunosti može da se primeni na vas; jer uzdržanjem koje ne odgovara vašim silama možete sebe toliko da iscrpite, da budete lišeni crkvene službe i da vašim bližnjima, kojima ste sada od neke koristi, postanete breme. 6. 245-246
• Što se pak tiče tvoje telesne hrane, o njoj ne treba toliko da brineš: jer takva briga može da te odvuče od Boga. Ali ujedno treba da vodiš računa o svojoj telesnoj slabosti. Prepodobi Kasijan Rimljanin u besedi „O rasuđivanju“ kaže: „Krajnosti obe strane jednako su štetne;. i preterani post i sitost stomaka, i prekomerno bdenje i zasićenost snom, isto tako i druga preterivanja. Jer smo videli neke, koje nije pobedio bes stomaka, kako su pali zbog prekomernog posta“ i tako dalje. Shodno takvom rasuđivanju svetih otaca savetujem ti da se postaraš o izvesnom popravljanju svoga želuca upotrebom čorbe od grgeča, kuvanog mleka i tome slične hrane, smatrajući je za lek, a ne za ugađanje. „Naučimo se da budemo strastoubice, a ne teloubice“ rekao je Pimen Veliki jednom bratu koji je video kako ovaj ugodnik vodom poliva svoje noge. 6. 236
• Detaljno izučavanje hrišćanske vere i svega što vodi tačnom poznanju Hristovog učenja sadrži u sebi i razrešenje mnoštva nedoumica koje se rađaju od neverovanja i sujeverja. Crkvena istorija nam je sačuvala priču o sledećem događaju iz prvih vremena hrišćanstva. Na ostrvu Kipru je krajem trećeg i početkom četvrtog veka živeo episkop Spiridon Trimifuntski, muž velike svetosti koji je savršavao mnoga znamenja i bio učesnik Prvog Nikejskog Sabora. U petak prve nedelje Velikog posta njemu je došao jedan hrišćanin bogotražitelj. Uz episkopa je živela njegova kći. Episkop veli ćerki: „Zar nemamo čime putnika da ugostimo?“ Ćerka odgovori: „Oče moj! Ti tokom ove nedelje ništa ne jedeš, a ja se trudim da se ugledam na tebe, zato nemamo pripremljenu nikakvu hranu; ima samo malo svinjskog mesa što je ostalo od pre posta“. Episkop reče: „Postavi to meso na sto i pripremi nam trpezu“. Ćerka je ispunila očev zahtev; ugodnik Božiji pozva gosta za sto i sam sede s njim da bi jeo. Putnik reče: „Ja sam hrišćanin i ne jedem meso tokom Velikog posta“. Episkop mu odgovori: „Zato što si hrišćanin, a ne jevrejin, i treba da jedeš: mi se od mesa uzdržavamo ne zato što je ono nečisto ili zato što to uzdržanje predstavlja nekakvu dobrodetelj, kao što se od mesa uzdržavaju Jevreji, nego da naša tela ne otežaju od prejedanja i pijanstva“. Ta priča je iz jedne od mojih najdragocenijih knjiga, u kojima je opisano mnogo veoma interesantnih događaja i predanja iz doba rane Crkve Hristove.
Korisno je objašnjavati ljudima takve slučajeve, bez straha da će biti povređeno njihovo sujeverje (treba nositi nemoći bližnjih, ali ne povlađivati njihovim predrasudama). Videći pravu nameru, Bog će delovati na njihova srca u korist dobra. Ja sam bio u prilici da vidim primere za to.
Kako su drevni hrišćani Jevanđelsku zapovest stavljali iznad svega, poštujući prema njoj i Crkveno predanje! Prepodobni Kasijan, otac iz četvrtog veka, putujući po Egiptu došao je u posni dan nekom svetom pustinjaku. Pustinjak ga je pozvao za trpezu na kojoj je bilo nekih odstupanja od strogih pravila posta. Odlazeći od starca sveti Kasijan ga je upitao: „Zašto egipatski monasi razrešuju post za posetioce, dok sirijski monasi to ne čine?“ (Egipatski mo nasi, među njima naročito oni iz Skita, opravdano se, po svojoj svetosti i duhovnom razumu, poštuju kao najuzvišeniji u čitavom svetu.) Pustinjak je odgovorio: „Post je ono što je moje; kad poželim, mogu da ga imam; a kada primam braću i oce, primam Hrista, Koji je rekao: Ko vas prima, Mene prima, i Ne mogu svatovi da poste dok je Ženik sa njima. A kada Ženik ode, onda poste. To je istinsko shvatanje Hristovog učenja! 6. 648-650!
• Glava dobrodetelji je – molitva; njihov temelj – post.
Post je stalna umerenost u hrani sa razboritom strogošću.
Gordi čoveče! Ti u svome umu tako mnogo i visoko maštaš, a on je u potpunoj i neprekidnoj zavisnosti od želuca.
Zakon posta, budući da je spoljašnji zakon za stomak, u suštini je zakon za um.
Um, taj car u čoveku, ako želi da preuzme svoje pravo vlasti i da ga sačuva, dužan je pre svega da se potčini zakonu posta. Tek tada će stalno biti bodar i svetao; tek onda će moći da gospodari nad željama srca i tela; tek tada će uz stalnu trezvenost moći da izučava jevanđelske zapovesti i da ih sledi. Temelj dobrodetelji je – post.
Tek stvorenom čoveku, uvedenom u raj, data je samo jedna zapovest – zapovest o postu. Jedna zapovest je data zato što je bila dovoljna da se prvostvoreni čovek sačuva u njegovoj neporočnosti. Ta zapovest nije govorila o količini hrane, nego je zabranjivala samo vrstu. Neka ućute oni koji priznaju post samo po pitanju količine hrane, a ne i vrste. Udubljujući se u opitno izučavanje posta, oni će uvideti značaj vrste hrane.
Zapovest o postu, koju je u raju Bog objavio čoveku, toliko je važna da je zajedno sa zapovešđu izrečena i pretnja kaznom u sluča ju njenog narušavanja. Kazna se sastojala u večnoj smrti za čoveka.
I danas grehovna smrt nastavlja da pogađa one koji naruše svetu zapovest posta. Onaj ko ne sačuva umerenost i potrebnu razboritost u vezi sa hranom, ne može da obuzda gnev, predaje se lenjosti, uniniju i tugovanju, postaje sluga sujete i obitavalište gordosti koju u čoveka uvodi njegovo plotsko stanje, koje se ponajviše javlja usled raskoši i obilne trpeze.
Zapovest posta je obnovilo i potvrdilo Jevanđelje. Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk. 21,34) zaveštao je Gospod. Prejedanje i pijanstvo donose otežalost ne samo telu, nego i umu i srcu, to jest uvode čoveka dušom i telom u plotsko stanje.
Naprotiv, post hrišćanina uvodi u duhovno stanje. Onaj ko je očišćen postom smiren je duhom, celomudren, skroman, ćutljiv, osećajan, sa finim osećanjima srca i mislima, lakog tela, sposoban za duhovne podvige i umno posmatranje, sposoban za primanje blagodati Božije.
Telesni čovek je u potpunosti pogružen u grehovne naslade. On je sladostrasan i po telu i po srcu i po umu, i nije sposoban ne samo za duhovne naslade i primanje Božanske blagodati, nego ni za pokajanje. On je sasvim nesposoban za duhovna dela: prikovan je za zemlju, utonuo u materijalnost, za života je – mrtav dušom.
Teško vama koji ste siti sada jer ćete ogladneti (Lk. 6,25). To Reč Božija saopštava onima koji narušavaju zapovesti svetog posta. Čime ćete se hraniti u večnosti, kada ste ovde naučili samo da se prejedate i naslađujete materijalnim, čega na nebu nema? Čime ćete se hraniti u večnosti kada niste okusili ni jedno nebesko dobro? Kako možete da se hranite i naslađujete nebeskim dobrima, kada ih niste zavoleli, nego su vam mrska?
Nasušni hleb hrišćana je – Hristos. Neprestano jedenje tog hleba – to je spasonosna naslada na koju su pozvani svi hrišćani.
Neprestano se hrani Rečju Božijom; neprestano se hrani ispunjavanjem zapovesti Hristovih; neprestano se hrani za trpezom pripremljenom nasuprot tlačitelja tvojih i čaše najjače (Ps. 22,5).
„Odakle da počnemo – pita sveti Makarije Veliki – mi koji se nikada nismo bavili istraživanjem svojih srca? Stojeći napolju kucajmo molitvom i postom, kao što je i Gospod zapovedio: kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7,7).“
Ovaj podvig, koji nam predlaže jedan od najvećih nastavnika monaštva, bio je podvig svetih apostola. Iz tog podviga oni su se udostojili da čuju objave Duha. Pisac njihovih dela saopštava: A dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih otpustiše ih (Dap.13,2-3). Iz podviga u kome su bili sjedinjeni post i molitva, začula se zapovest Duha o prizivanju neznabožaca u hrišćanstvo.
Kakvo čudesno sjedinjenje posta i molitve! Molitva je nemoćna ako nije utemeljena na postu, a post besplodan ako na njemu ne počiva molitva.
Post oslobađa čoveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa duševnim strastima i kada ih pobedi prožima čitav sastav čovekov i očišćuje ga; u očišćeni slovesni hram ona uvodi Boga.
Onaj ko ne obradi zemlju a zaseje je, taj će izgubiti zrnevlje i umesto pšenice požnjeće trnje. Tako i mi, ako budemo sejali seme molitve a da ne istanjimo telo, umesto pravde kao plod donećemo greh. Molitva će biti uništena i razvejana različitim sujetnim i drugim pomislima i maštanjima, uprljaće se sladostrasnim osećanjima. Naše telo proizašlo je iz zemlje i, ako ne bude obrađeno poput zemlje, nikada neće moći da donese plod pravde.
Naprotiv, ako neko sa velikom brigom i izdacima obrađuje zemlju, ali je ostavi nezasejanu, nju će korov gusto da pokrije. Tako, kada telo bude istanjeno postom, a duša ne bude obrađena molitvom, čitanjem i smirenomudrenošću, post će postati roditelj najrazličitijeg korova duševnih strasti: umišljenosti, sujete, prezira.
Šta je to strast prejedanja i pijanstva? Izgubivši svoju pravilnost, prirodna želja za hranom i pićem zahteva mnogo veću količinu i raznolikost svojstava hrane nego što je to potrebno za održavanje života i telesne snage, na koje preterano uzimanje hrane utiče štetno, suprotno svome prirodnom naznačenju, slabeći ih i uništavajući.
Želja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdržanjem od prejedanja i naslađivanja hranom. Najpre treba ostaviti prejedanje i naslađivanje: time se želja za hranom ispravlja i postaje pravilna. Kada pak želja postane pravilna zadovoljava se jednostavnom hranom.
Naprotiv, želja za hranom, koja se zadovoljava prejedanjem i naslađivanjem, postepeno otupljuje. Da bismo je podstakli mi pribegavamo različitim ukusnim jelima i pićima. Želja isprva deluje zadovoljena, potom postaje zahtevnija, i konačno pretvara se u bolesnu strast, koja traži neprestanu nasladu i prejedanje, stalno ostajući nezadovoljena.
Nameravajući da se posvetimo služenju Bogu, u temelj našeg podviga položimo post. Glavna osobina svakog temelja treba da bude nepokolebiva čvrstina, inače je nemoguće da zdanje opstane na njemu, ma koliko da je ono samo čvrsto. I mi nikako, nikada i ni pod kakvim izgovorom ne dozvolimo sebi da narušavamo post prejedanjem, a naročito ne opijanjem.
Za najbolji post Sveti Oci su smatrali upotrebu hrane jednom dnevno, ali ne do sitosti. Takav post ne raslabljuje telo dugotrajnim nejedenjem i ne otežava ga preteranom hranom, a pri tome ga čuva sposobnim za dušespasonosno delanje. Takav post ne predstavlja ništa naročito i stoga onaj ko posti nema razloga za gordost kojoj je čovek tako sklon povodom dobrodetelji, naročito kada se ona jako ističe.
Ko se bavi fizičkim poslovima ili je telesno tako slab da ne može da se zadovolji upotrebom hrane jednom dnevno, taj treba da jede dva puta. Post je radi čoveka, a ne čovek radi posta.
Ali uz svaku upotrebu hrane, i retku i čestu, strogo je zabranjeno prejedanje: ono čoveka čini nesposobnim za duhovne podvige i otvara vrata drugim telesnim strastima.
Sveti Oci ne odobravaju neumereni post, to jest dugotrajno nepotrebno uzdržavanje od hrane: od prekomernog uzdržanja i iscrpljenosti do koje usled njega dolazi, čovek postaje nesposoban za duhovne podvige, često se okreće prejedanju, često pada u strast samouznošenja i gordosti.
Veoma je važan kvalitet hrane. Zabranjeni rajski plod, mada je bio naizgled lep i ukusan, pogubno je delovao na dušu: saopštavao joj je poznanje dobra i zla, i time uništio neporočnost u kojoj su naši praoci bili stvoreni.
I danas hrana nastavlja da silno deluje na dušu, što je naročito primetno prilikom upotrebe vina. Takvo delovanje hrane zasnovano je na njenom različitom delovanju na telo i krv i na to što se njena isparenja i gasovi iz želuca podižu u mozak i utiču na um.
Iz tog razloga svi opojni napici, naročito od žitarica, podvižniku su zabranjeni, jer um lišavaju trezvenosti a time i pobede u duhovnoj borbi. Um koji je pobeđen, naročito sladostrasnim pomislima, nasladivši se njima lišava se duhovne blagodati; ono što je stečeno mnogim i dugotrajnim naporima gubi se za nekoliko časova, za nekoliko minuta.
„Monah nikako ne treba da upotrebljava vino“ rekao je prepo dobni Pimen Veliki. Ovog pravila treba da se drži i svaki blagočestivi hrišćanin ako želi da sačuva svoju devstvenost i celomudrenost. Sveti Oci su se držali toga pravila, a ako su vino i upotrebljavali, činili su to veoma retko i uz najveću umerenost.
Jaka hrana treba da bude uklonjena sa podvižnikove trpeze jer podstiče telesne strasti. To je slučaj sa biberom, đumbirom i drugim začinima.
Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac namenio ljudima odmah po stvaranju – hrana iz biljnog carstva. Bog je našim praocima rekao: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svo jzemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu (Post. 1,29). Tek posle potopa dopuštena je upotreba mesa (Post. 9,3).
Biljna hrana je najbolja za podvižnika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo; para i gasovi koji se izdvajaju iz nje i odlaze u mozak najmanje deluju na njega; konačno ona je najzdravija, jer u želucu proizvodi najmanje sluzi. Iz tih razloga prilikom upotrebe ove hrane naročito se lako čuva čistota i bodrost uma, a sa njom i vlast uma nad čitavim čovekom; kod upotrebe ovakve hrane strasti deluju slabije i čovek je sposobniji da se bavi podvizima pobožnosti.
Riblja jela, naročito ona pripremljena od krupnih morskih riba, imaju već sasvim drugu osobinu: ona osetnije deluju na mozak, telo se goji, krv raspaljuje, želudac puni štetnim sluzima, naročito prilikom česte i stalne upotrebe.
Ovi efekti neuporedivo su jači kada se upotrebljava mesna hrana: ona do krajnosti goji telo čineći ga naročito debelim, a osim toga i raspaljuje krv; para i gasovi od te hrane veoma opterećuju mozak. Iz tog razloga monasi ovu hranu uopšte ne upotrebljavaju; ona pripada ljudima koji žive u svetu i stalno se bave teškim telesnim poslovima. Ali i za njih je postojana upotreba ove hrane štetna.
„Kako! uzviknuće ovde tobožnji mudraci Bog je ljudima dozvolio upotrebu mesne hrane, a vi je zabranjujete?“ Na to ćemo odgovori ti rečima Apostola: Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje (1. Kor. 10,23). Mi se klonimo upotrebe mesa ne zato što ga smatramo nečistim, nego zato što ono posebno opterećuje čitav naš organizam, sprečavajući duhovni napredak.
U svojim mudrim ustanovama i odredbama sveta Crkva je hrišćanima koji žive u svetu dopustila upotrebu mesa, ali ne stalno, nego je odredila vreme kada se meso jede i vreme uzdržavanja od mesa, kada se hrišćanin čisti od njegove upotrebe. Takav plod postova svako ko ih drži može da uvidi na sopstvenom opitu.
Monasima je zabranjena upotreba mesa; u vreme kada se ne posti njima je dozvoljeno da upotrebljavaju mlečnu hranu i jaja. U određeno vreme i dane dopušta im se upotreba ribe. Ali najduže vreme oni mogu da upotrebljavaju samo biljnu hranu.
Najrevnosniji podvižnici pobožnosti, oni koji su u sebi posebno osetili sjedinjenje sa Duhom Božijim, upotrebljavaju gotovo isključivo biljnu hranu zbog njene gore opisane pogodnosti i jednostavnosti. Za piće oni upotrebljavaju jedino vodu, izbegavajući ne samo jaka i opojna pića, nego i hranljive napitke, kakvi su svi kvasni.
Pravila posta Crkve je ustanovila sa ciljem da pomogne svojim čedima, i kao rukovodstvo čitavom hrišćanskom društvu. Pri tome svakome je preporučeno da uz pomoć opitnog i mudrog duhovnog oca ispita sebe i da ne uzima post koji prevazilazi njegove snage: jer, ponavljam, post je radi čoveka, a ne čovek radi posta; hrana je data kao potpora telu, a ne da ga razara.
„Ako uzdržiš stomak rekao je sveti Vasilije Veliki – ući ćeš u raj; ako ga ne uzdržiš, postaćeš žrtva smrti.“ Pod rajem ovde treba podrazumevati blagodatno molitveno stanje, a pod smrću strasno stanje. Blagodatno čovekovo stanje tokom njegovog boravka na zemlji služi kao zalog njegovog večnog blaženstva u nebeskom Edemu; pad pod vlast greha i u stanje duhovne umrtvljenosti služi kao zalog pada u adski ponor radi večnih muka. 1.131-137
• Strasti se kod početnika umanjuju ne usled pojačanog posta, nego usled ispovedanja grehovnih pomisli, rada i udaljavanja od slobodnog opštenja sa bližnjima. 5. 17
• Hristov podvižnik, ozaren sviše i naučen svojim blagočestivim opitom, okrećući se razmatranju sopstvenog podviga posta, nalazi za krajnje neophodno ne samo da se uzdržava od prejedanja i stalne sitosti, nego i da strogo bira hranu. Takvo biranje hrane čini se suvišnim samo pri površnom pogledu na sebe; ali u suštini vrsta hrane je veoma važna. U raju je bila zabranjena jedino vrsta. U našoj dolini plača, na zemlji, nalazimo da odsustvo izbora vrste hrane donosi mnogo više duševnih nevolja nego preterivanje u količini. He treba misliti da je samo grožđu (tj. vinu) svojstveno da deluje na našu dušu; svaka vrsta hrane ima sebi svojstveno delovanje na krv, na mozak i na čitavo telo, a posredstvom tela i na duh. Ko pazi na sebe i bavi se podvigom posta, taj će svakako naći za neophodno da očisti telo i dušu od dugotrajne upotrebe mesa, pa i ribe, sa ljubavlju će prigrliti pravila svete Crkve o postu i potčiniti im se. 4. 89 (v. PREJEDANJE)
 
POUČAVANJE
 
• Pod rečju „poučavanje“, ili „sećanje na Boga“, Sveti Oci podrazumevaju nekakvu kratku molitvu, ili čak nekakvu kratku duhovnu misao, na koju su se naučili i za koju su se trudili da je usvoje umom i sećanjem umesto drugih misli. 2.189
• Zašto su neprestana molitva ili neprestano sećanje na Boga nazvani poučavanjem? Zato što podvižnici, na čije se delanje spustila rosa Božanske blagodati, u kratkoj duhovnoj molitvi koju su ponavljali pronašli najdublji i neiscrpni smisao, koji stalno iznova privlači i udvostručuje njihovu pažnju svojom duhovnom novinom. Tako im kratak stih postaje kao najopsežnija nauka, nauka nad naukama, a bavljenje njome u bukvalnom smislu poučavanje.
Takve su bile pouke Svetih Otaca, takvo je bilo njihovo delanje. He samo sva dela i reči, nego i sve pomisli njihove bile su posvećene Bogu. To je bio izvor takvog obilja duhovnih darova u njima. Nasuprot tome, mi o svojim delima ne brinemo; ne postupamo onako kako nam nalažu zapovesti Božije, nego od slučaja do slučaja, prema prvom nagovoru osećanja, prema prvoj misli koja nam padne na pamet. Na reči pazimo manje nego na dela, dok na misli ne obraćamo nikakvu pažnju; one su nam rasute na sve strane, sve smo ih prineli na žrtvu sujeti. Naš um, nasuprot stanju uma koji je ograđen poučavanjem, nalik je kući sa četiri vrata, koja su sva otvorena, koju niko ne čuva, gde može da uđe i odakle može da izađe svako ko želi, unoseći i iznoseći što mu je drago. Braćo! Odustanimo od takvog ne pažljivog i besplodnog života. Podražavajmo delanje Svetih Otaca, između ostalog i sećanje na Boga, u kome su oni neprestano držali svoj um. Momče! Prilježno sej seme dobrodetelji, strpljivo se uči i primoravaj na svako bogoljubivo delo i podvig, uči se i sećanju na Boga, zaključavaj um svoj u sveto poučavanje. Ako vidiš da on neprestano pada u sporedne i sujetne pomisli, nemoj da kloneš duhom. Istrajno nastavi sa podvigom. „Trudi se da vraćaš – kaže sve ti Jovan Lestvičnik – ili, pravilnije, da zaključavaš misao u reči molitve. Kada se ona po svome neiskustvu istrgne (iz zaključanosti u reči molitve) opet je uvodi (u njih). Umu je svojstvena nepostojanost (stalno kretanje); ali postojanost može da mu da Onaj Koji sve zaustavlja. Ako postojano ostaneš u tom podvigu, doći će Onaj Koji polaže sve granice moru tvoga uma i reći će mu u molitvi tvojoj: Dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš (Jov. 38,11).“
Poučavanje spolja izgleda kao čudno delo, hladno i dosadno; ali u suštini predstavlja veoma plodno delanje, dragoceno crkveno predanje, ustanovu Božiju, duhovnu riznicu, nasleđe Apostola i Svetih Otaca, koji su ga primili i po zapovesti Duha Svetoga predali nama. Ti ne možeš ni da zamisliš ta bogatstva čiji ćeš naslednik u svoje vreme postati, kad stekneš naviku neprestanog sećanja na Boga. Jer u um i srce podvižnika ne može da stane to što je Bog pripremio onima koji ga ljube ne samo u budućem veku, nego i u ovom životu, u kome oni mogu da osete predukus blaženstva budućeg veka. „Pripremaj se rekao je sveti Jovan Lestvičnik neprestanom molitvom koja se savršava u tajnosti tvoje duše, za molitveno stajanje pred Bogom, i brzo ćeš uznapredovati.“ U svoje vreme poučavanje će prožeti čitavo tvoje biće; od njega ćeš postati kao opijen, kao da pripadaš ovome svetu i ujedno da mu ne pripadaš, da si mu stran: da mu pripadaš po telu, a ne po umu i srcu. Onaj ko se opije materijalnim vinom zaboravlja se, zaboravlja na tugu, na svoj položaj, svoje dostojanstvo. A onaj ko se opije Božanskim poučavanjem postaje hladan i bezosećajan prema zemaljskim pohotama, prema zemaljskoj slavi, prema svakom zemaljskom dobitku i prednosti. Njegova misao neprestano je pored Hrista, Koji poučavanjem deluje kao sveštenim blagouhanjem: jednima miomiris smrti za smrt, drugima miris života za život (1. Kor. 2,15 16). Poučavanje umrtvljuje u čoveku blagonaklonost prema svetu i strastima, a oživljava u njemu blagonaklonost prema Bogu, prema svemu duhovnom i svetom, i prema blaženoj večnosti. Jer šta mi to postoji na nebu? vapije onaj ko je opijen poučavanjem. I osim Tebe šta htedoh na zemlji. Samo to da se neprestano bezmolvnom molitvom priljubljujem uz Tebe. Jedni žele bogatstvo, drugi žele slavu, a meni je dobro priljubljivati se uz Boga, polagati na Gospoda nadu svoju (Ps. 72,25,28).
Reči početničkog poučavanja prvobitno treba da se proiznose jezikom, sasvim tihim glasom, bez žurbe, sa najvećom pažnjom, uz zaključavanje uma, prema gore navedenom savetu svetog Jovana Lestvičnika, u te reči. Malo pomalo usna molitva preći će u umnu, a potom i u srdačnu [molitvu srca]. Ali za taj prelazak potrebne su mnoge godine. He treba ga tražiti pre vremena; neka se dogodi sam po sebi, ili pravilnije, neka ga Bog daruje u Njemu poznato vreme, gledajući na duhovni uzrast i duge okolnosti vezane za podvižnika. Smireni podvižnik se zadovoljava time da se udostoji sećanja na Boga. I to već smatra za veliko dobročinstvo Tvorca prema jadnom i slabom stvorenju čoveku. On sebe smatra nedostojnim blagodati, i ne traži da otkrije u sebi njeno dejstvo, znajući iz učenja Svetih Otaca da je izvor takvog traženja sujeta, od koje dolaze – prelest i pad, i da je to traženje već i samo po sebi obmana, jer i pri najintenzivnijem traženju dobijanje blagodati zavisi isključivo od Bora. On čeka da čovek u sebi otkrije svoju grešnost i da stekne sposobnost da plače zbog nje. On se prepušta volji Sveblagog i Premilosrdnog Boga, Koji zna za koga je korisno da mu daruje blagodat, a za koga je korisno da zadrži njen dolazak. Mnogi su, dobivši blagodat postali nemarni, umišljeni i samouvereni; data blagodat im je, zbog toga što su bili nerazumni, poslužila samo na još veću osudu. Blažen je u monahu zalog srca po kome on, baveći se bilo kojim podvigom, čini to sasvim nesebično, gladan je i žedan samo zato da bi ispunio volju Božiju, i sa verom i prostotom, uz odbacivanje sopstvenih shvatanja vlasti, predaje se volji i upravljanju mi losrdnog Gospoda Boga našeg, Koji želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine. 2. 198-201
 
POHVALA
 
• Neupućeni i licemerni podvižnici smatraju da su dostigli svoj cilj onda kada sebe počnu da doživljavaju kao svete, kada ih svet prizna i proglasi za takve; oni se raduju samoobmani i umišljenosti koja ulazi u njih, ne shvatajući kako je umišljenost jadna i da pohvala od strane ljudi služi kao obeležje lažnog proroka. To obeležje je neobično značajno: dao ga je Sam Bogočovek. Teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama, jer su tako činili lažnim prorocima očevi njihovi (Lk. 6,26). 5.380 (v. SUJETA, PREKORI, GORDOST)
 
PRAVEDNOST
(v.DOBRO)
 
PRAVILO MOLITVENO
 
• Po pitanju molitvenog pravila znajte da je ono radi vas, a ne vi radi njega, ali Gospoda radi. Stoga imajte slobodu uz rasuđivanje. Kada ste slabi smanjujte, kada ste jaki dodajte – i jedno i drugo umereno i oprezno. 6.158
• Najveći Sveti Oci zapovedaju da pravilo za hrišćanina bude što je moguće jednostavnije. Varsanufije Veliki kaže da su vrata u Carstvo Nebesko uska i da zato nije potrebno da se daje široko pravilo za ulazak na njih; široko pravilo čak može da ometa ulazak, jer jureći za sitnicama možemo da izgubimo ono važnije. 6. 470
• Sveti Oci, hvaleći molitveno pravilo i ispovedajući njegovu neophodnost, uče nas kako ono treba da bude umereno, srazmerno snazi, stanju našeg duhovnog napretka i okolnostima u koje je čovek Promislom Božijim postavljen. Suština ispunjavanja molitvenog pravila sastoji se u tome da se ono ispunjava sa pažnjom. Usled pažnje naš duh dospeva do smirenja: iz smirenja rađa se pokajanje. Da bi bilo moguće bez žurbe savršiti pravilo, ono treba da bude umereno. Sveti Oci su umereno pravilo veoma hvalili, preporučujući da se ono ispunjava bez popuštanja. 6. 525
• Kada nađete da je potrebno dodati ili oduzeti nešto od vašeg molitvoslovlja i čitanja, zbog slabosti ili obaveza koje se neočekivano pojave, učinite to bez sumnje i uznemirenja. Budite slobodni! Nemojte da se vezujete preciznošću ispunjavanja, jer ćete proizvesti samo nedoumice i rastrojstvo. 6. 534
• Po rečima Svetih Otaca, umereno i postojano pravilo ima neprocenjivu vrednost. Zato u svome životu čuvaj razumnu umerenost, ne vezujući se za količinu. 6. 840
Uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome Koji je u tajnosti; i Otac Tvoj Koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6,7). Tako je Sam Gospod ustanovio usamljenu kelijnu molitvu.
Gospod, Koji je zapovedio usamljenu molitvu, tokom Svoga zemaljskog stranstvovanja i Sam je, kako saopštava Jevanđelje, veoma često prebivao u toj molitvi. On nije imao gde glavu da skloni, zato su Njemu tihu bezmolvnu keliju često zamenjivali vrhovi gora i senoviti vrtovi.
Pred Svoja stradanja, kojima je trebalo da bude kupljeno spasenje ljudskog roda, Gospod se molio izvan grada, u osami Getsimanskog vrta. Bogočovek je preklonio kolena na molitvi; od siline molitvenog podviga obilan znoj u krvavim kapima klizio je niz njegovo lice na zemlju. Getsimanski vrt sastojao se iz stoletnih stabala masline. I danju, pri svetlosti sunčevih zraka, u njemu je bila gusta hladovina, a u tom času mračna noć ležala je nad Palestinom. Hiko sa Gospodom nije podelio Njegovu molitvu: podalje od Njega spavali su učenici, a svuda okolo počivala je priroda. Tu je sa bakljama i naoružanom gomilom došao izdajnik, kome je bilo dobro poznato omiljeno mesto i vreme molitava Isusovih.
Tama noći skriva predmete od radoznalih pogleda, bezmolvna tišina ne rasejava sluh. I noću u bezmolviju potrebna je pažljiva molitva. Gospod je za Svoju molitvu birao prvenstveno osamu i noć, zato da bismo se mi ne samo pokoravali Njegovoj zapovesti o molitvi, nego i da bismo sledili Njegov primer. Je li Gospodu, za Njega Samoga, molitva bila potrebna? Prebivajući kao čovek sa nama na zemlji, On je ujedno kao Bog nerazdvojno bio sa Ocem i Duhom, i imao sa Njima istu Božansku volju i Božansku vlast.
Uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Oiu svome Koji je u tajnosti. Neka za molitvu ne zna niko – ni tvoj prijatelj, ni srodnik, ni sama sujeta koja je svojstvena tvome srcu i podstiče te da nekome kažeš za svoj molitveni podvig, da ga pomeneš.
Zatvori dveri svoje kelije za ljude koji dolaze radi praznoslovlja, da bi ti ukrali molitvu; zatvori dveri uma za pomisli sa strane, koje će se pojaviti da bi te odvukle od molitve; zatvori dveri srca za grehovna osećanja, koja će pokušati da te uprljaju – i onda se pomoli.
He usuđuj se da Bogu prinosiš duge i krasnorečive molitve koje si sam sačinio, ma koliko ti se one činile silne i dirljive: one su proizvod palog razuma i kao oskvrnjena žrtva ne mogu da budu primljene na duhovni žrtvenik Božiji. Diveći se raskošnim izrazima molitava koje si sačinio i smatrajući suptilno dejstvo sujete i sladostrašća za utehu savesti ili čak za blagodat, ti ćeš se sasvim udaljiti od molitve. Udaljićeš se od molitve, a u isto vreme će ti se činiti da se moliš obilno i da si već dostigao izvestan stepen Bogougađanja.
Duša koja kreće putem Božijim, pogružena je u duboko nepoznavanje svega Božanskog i duhovnog, čak i onda kada je bogata mudrošću ovoga sveta. Usled tog neznanja, njoj nije poznato kako i koliko treba da se moli. Da bi pomogla duši u njenom neznanju, sveta Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je zbirka nekoliko molitava koju su sačinili bogonadahnuti sveti oci, prilagođeno određenim okolnostima i vremenu. Cilj pravila je da duši pruži količinu molitvenih misli i osećanja koja joj nedostaju, i pri tome misli i osećanja pravilnih, svetih i zaista bogougodnih. Takvim mislima i osećanjima ispunjene su blagodatne molitve svetih otaca.
Za čitanje jutarnjih molitava postoji naročita zbirka koja se zove „Jutarnje molitve“ ili „Jutarnje pravilo“; za noćno moljenje pred odlazak na počinak postoji druga zbirka molitava, koje se nazivaju „Molitve pre spavanja“ ili „Večernje pravilo“. Naročitu zbirku molitava čitaju oni koji se spremaju za pričešće Svetim Tajnama Hristovim i ta se zbirka naziva „Pravilo pred sveto Pričešće“. Oni koji su velik deo svoga vremena posvetili molitvi, čitali su oko tri popodne naročitu zbirku molitava koja se naziva „Svakodnevno“ ili „Monaško pravilo“. Drugi su čitali svakoga dana po nekoliko katizama (iz Psaltira), po nekoliko glava iz Novog Zaveta i čini li su poklone: sve se to naziva „Pravilom“.
Pravilo! Kako tačan naziv, pozajmljen od samog dejstva proizvedenog u čoveku molitvama koje se nazivaju pravilom! Molitveno pravilo ispravno i sveto usmerava dušu, učeći je da se poklanja Bogu u Duhu i Istini (Jn. 4,23), jer duša prepuštena sama sebi ne bi mogla pravilno da ide putem molitve. Usled svoje povređenosti i pomračenosti grehom ona bi neprestano skretala sa puta, često u propast: čas u rasejanost, čas u maštanja, čas u različite puste i varljive privide uzvišenih molitvenih stanja, koja nastaju od njene sujete i samoljublja.
Molitvena pravila zadržavaju onoga ko se moli u spasonosnom raspoloženju smirenja i pokajanja, učeći ga neprestanom samoosuđivanju, hraneći ga umilenjem, utvrđujući ga nadom na Svemilosrdnog Boga, radujući ga mirom Hristovim, ljubavlju prema Bogu i bližnjima
Kako su uzvišene i duboke molitve pre svetog Pričešća! Kako dobru pripremu one pružaju onome ko pristupa Svetim Hristovim Tajnama! One uređuju i ukrašavaju dom čovekove duše čudesnim pomislima i osećajima koji su toliko blagougodni Gospodu. U tim molitvama veličanstveno je predstavljena i objašnjena najveća od hrišćanskih Svetih Tajni; nasuprot njenoj uzvišenosti, živo i tačno pobrojani su čovekovi nedostaci, pokazane su njegove slabosti i nedostojnost. Iz tih molitava kao sunce sa neba sija nedokučiva dobrota Božija, po kojoj je On blagovoleo da se tesno sjedini sa čovekom, bez obzira na čovekovu nedostojnost.
Jutarnje molitve zaista odišu bodrošću i svežinom jutra: onaj ko je ugledao svetlost materijalnog sunca i zemaljskog dana uči se da želi viđenje više, duhovne Svetlosti i beskonačnog dana koji proizvodi Sunce Pravde Hristos.
Kratko uspokojenje snom tokom noći – slika je dugotrajnog sna u mraku groba. Molitve pred spavanje podsećaju nas na naše preseljenje u večnost. pretresaju celokupno naše delovanje tokom dana, i uče nas da Bogu prinosimo ispovedanje učinjenih pregrešenja, kao i pokajanje za njih.
Molitveno čitanje akatista najslađem Isusu, osim sopstvene vrednosti, služi i kao odlična priprema za bavljenje molitvom Isusovom, koja se izgovara ovako: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Ova molitva predstavlja gotovo jedino zanimanje uznapredovalih podvižnika, onih koji su dostigli jednostavnost i čistotu, i kojima sva velika razmišljanja i mnoge reči služe jedino kao opterećujuće rasejavanje. Akatist pokazuje kakvim mislima može da bude praćena molitva Isusova, koja početnicima deluje krajnje oskudna. On celim svojim obimom pokazuje samo moljenje grešnika da ga Gospod Isus Hristos pomiluje; ali toj molbi dati su različiti oblici, shodno nezrelosti uma početnika. Baš kao što deci daju hranu koja se prethodno smekša.
U akatistu Majci Božijoj opevano je očovečenje Boga Logosa i uzvišenost Majke Božije koju, zato što je rodila vaploćenog Boga, blaženom nazivaju svi naraštaji (Lk. 1,48). Kao na velikoj slici, bezbrojnim čudesnim linijama, bojama i senkama, u akatistu je predstavljena velika Tajna očovečenja Boga Logosa. Svaka slika oživljava se dobrim osvetljenjem. I akatist Majci Božijoj ozaren je neobičnom svetlošću blagodati. Ta svetlost deluje dvojako: njome se prosvećuje um, a srce se ispunjava radošću. Nedokučivo se prima kao da je sasvim jasno, po čudesnom dejstvu koje proizvodi na um i srce. Mnogi pobožni hrišćani, naročito monasi, savršavaju veoma dugo večernje pravilo, koristeći tišinu i tamu noći. Molitvama pre spavanja oni dodaju čitanje katizama, Jevanđelja, Apostola, akatista, kao i poklone sa molitvom Isusovom. U to doba, kada se zaslepljeni svet prepušta neobuzdanim i bučnim veseljima, sluge Hristove plaču u tišini svojih kelija, izlivajući usrdne molitve pred Gospodom. Sinovi sveta, pošto noć provedu u bezumnom bdenju, nastupajući dan dočekuju u pomračenosti i uniniju duha; a sluge Božije taj dan, uoči koga su noć proveli u molitvenom podvigu, do čekuju u radosti i bodrog duha, svesno, osećajući neobičnu sposobnost za bogomislije i svako dobro delo.
Gospod je tokom Svoje molitve pao na kolena – ni ti ne treba da zanemaruješ preklanjanje kolena, ako imaš dovoljno snage da ga činiš. Poklonjenje do zemlje, po rečima otaca, izobražava naš pad, a ustajanje – naše iskupljenje. Pred početak večernjeg pravila naročito je korisno načiniti određeni broj poklona, od kojih će se telo malo umoriti i ugrejati, a u srcu će se pojaviti osećanje pobožne tuge; i jedno i drugo predstavlja pripremu za usrdno i pažljivo čitanje pravila.
Prilikom tvorenja pravila i poklona nikako ne treba žuriti; pravila i poklone treba savršavati što je moguće sporije i pažljivije. Bolje je pročitati manje molitava i napraviti manje poklona, ali sa pažnjom, nego mnogo bez pažnje.
Izaberi sebi pravilo koje odgovara tvojim silama. Ono što je Gospod rekao o suboti, da je ona radi čoveka, a ne čovek radi nje (Mk. 2,27) može i treba da se primeni na sve podvige pobožnosti, pa među njima i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je za čoveka, a ne čovek za pravilo: ono treba da pomogne čoveku u postizanju duhovnog napretka, a ne da služi kao teško breme, da narušava telesne snage i uznemiruje dušu. Tim pre ono ne treba da služi kao povod za gordost i pogubnu umišljenost, za pogubno osuđivanje i ponižavanje bližnjih.
Blagorazumno izabrano molitveno pravilo, koje odgovara silama i načinu života, služi kao važno pomoćno sredstvo za onoga ko se podvizava za svoje spasenje. Savršavanje toga pravila u određene sate pretvara se u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Onaj ko je stekao tu blaženu naviku čim se približi uobičajenom mestu savršavanja pravila duša mu se ispuni molitvenim raspoloženjem: on još nije uspeo da izgovori ni jednu reč iz molitava koje čita, a iz njegovog srca već se izliva umilenje i um se sav udubio u unutrašnju klet.
„Više volim, rekao je jedan veliki otac (prepodobni Matoj) kratko pravilo, ali koje se stalno ispunjava, nego dugo koje se posle kratkog vremena ostavlja.“ A takvu sudbinu uvek imaju molitvena pravila koja ne odgovaraju silama: u prvom žaru podvižnik ih neko vreme ispunjava, naravno, obraćajući pažnju više na količinu nego na kvalitet; potom ga iznemoglost, koju izaziva podvig koji prevazilazi snagu, postepeno primorava da pravilo sve više i više skraćuje.
Podvižnici koji su sebi odredili preteško pravilo, često od takvog pravila prelaze na ostavljanje svakog pravila. Po ostavljanju pravila, pa čak i pri njegovom skraćivanju, podvižnika obavezno napada uznemirenost. Usled uznemirenosti on počinje da oseća duševno rastrojstvo. Iz rastrojstva se rađa uninije. Kada se pojača ono proizvodi raslabljenost i gnev, a pod njihovim dejstvom nerazumni podvižnik se predaje ispraznom i rasejanom životu, sa ravnodušnošću padajući u najgrublja pregrešenja.
Kada izabereš molitveno pravilo koje odgovara tvojim silama i duševnoj potrebi, trudi se da ga ispunjavaš pažljivo i nepopustljivo: to je potrebno za podržavanje duhovnih sila tvoje duše, baš kao što je za održavanje telesne snage neophodno da se svakodnevno u određene sate uzima zdrava hrana.
„Neće nas zbog ostavljanja psalama osuditi Bog u dan Svoga suda, kaže sveti Isak Sirijski niti zbog ostavljanja molitve, nego zbog ulaska demona u nas do koga će doći nakon što ih ostavimo. Demoni kad nađu mesto ulaze i zatvaraju dveri naših očiju: tad pomoću nas kao svojih oruđa, nasilno i nečisto, oni čine sve što je Bog zabranio, najljuće se sveteći. I zbog ostavljanja malog pravila, zbog koga se udostojavamo zaštite Hristove, mi postajemo potčinjeni demonima, kao što je napisao neko od premudrih: „Onaj ko ne pokorava svoju volju Bogu, potčiniće se suparniku svome“. Ona pravila, koja ti se čine malim, postaće za tebe zidine protiv svih koji se trude da nas porobe. Savršavanje tih pravila unutar kelije premudro su ustanovili tvorci crkvenog Tipika, po otkrivenju sviše, radi očuvanja našeg života.“
Veliki oci koji su usled obilnog dejstva blagodati prebivali u neprestanoj molitvi, nisu ostavljali ni svoja pravila, koja su imali običaj da savršavaju u određene sate svoga dnevnog kruga. U njihovim žitijima vidimo mnoge dokaze za to: Antonije Veliki, savršavajući pravilo devetog časa (crkveni deveti sat odgovara trećem satu popodne), udostojio se Božanskog otkrivenja; prepodobnom Sergiju Radonješkom se za vreme čitanja akatista Majci Božijoj javila Presveta Djeva u pratnji apostola Petra i Jovana.
Najdraži brate! Pokori svoju slobodu pravilu; lišivši te pogubne slobode, ono će te svezati samo zato da bi ti pružilo duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. Okovi će se isprva učiniti teškim, da bi potom postali dragoceni onome ko je njima svezan. Svi sveti Božiji uzimali su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili ga: podražavajući njih, u tom slučaju i ti ćeš slediti Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji se očovečio i Koji nam je Sam pokazao kako da se ponašamo činio je ono što je činio Otac Njegov (Jn. 5,19), govorio je ono što mu je Otac zapovedio (Jn. 12,49) i u svemu je kao cilj imao ispunjenje Očeve volje (Jn. 5,30). Volja Oca i Sina i Svetoga Duha je – jedna. U odnosu na ljude, ona se sastoji u njihovom spasenju. 2. 170-176
 
PRAZNOSLOVLJE
 
• Svi Božiji darovi čoveku zaslužuju poštovanje. Dar reči nesumnjivo spada među najveće darove. Njime čovek postaje sličan Bogu, Koji ima Svoju Reč. Ljudska reč nalik je Reči Božijoj stalno prebiva uz oca svoga i u ocu svome, umu, budući da je jedno s njim, i ujedno se neodvojivo odvaja od njega. Ljudska reč poznata je samo umu iz koga se stalno rađa i time pokazuje postojanje uma. Postojanje uma bez reči i reči bez uma mi ne možemo da zamislimo. Kada um hoće da opšti sa umom bližnjih, on za to upotrebljava reč. Da bi dobila sposobnost opštenja reč se oblači u glasove ili slova. Tada nematerijalna reč postaje na izvestan način materijalna, ostajući u svojoj suštini neizmenjena. I Reč Božija se očovečila kako bi stupila u opštenje sa ljudima i spasila ih. Kada se ljudska reč tako ozbiljno posmatra, onda postaje jasan i razlog strogog suda Gospodnjeg, kojim je određeno i objavljeno da će ljudi dati odgovor za svaku praznu reč. Božanstveni cilj reči kod pisaca i svih učitelja, pogotovo pastira, jeste – pouka i spasenje ljudi. Kako će strašan odgovor dati oni koji su to sredstvo pouke i spasenja pretvorili u sredstvo razvraćenosti i pogubljenja! 6. 118
• Svetski razgovori obaraju srce u mrak i odvraćaju ga od dobrodetelji. 6. 491
 
PRAŠTANJE
(v. SAMOOPRAVDANJE, MOLITVA ZA NEPRIJATELJE)
 
PREDANJE CRKVENO
 
• Istinski hrišćani svih vremena najbrižljivije su se čuvali od otrova smrtonosne jeresi i drugih lažnih učenja. Oni su se neodstupno držali dogmatskog i moralnog predanja Crkve. He samo da su pravoslavno verovali u Svetu Trojicu, nego su i svoj život, svoje podvige i svoje držanje usmeravali prema predanju Crkve. Karakteristična crta svih Svetih Otaca bilo je nepokolebivo rukovođenje prema predanju Crkve. Oni su zapovedali da samo onog duhovnog nastavnika treba smatrati za istinskog, koji u svemu sledi učenje otaca Istočne Crkve i njihovim delima i posvedočava i potvrđuje svoje učenje. Ko pak misli da rukovodi bližnjima na principima zemaljske mudrosti i palog razuma, ma kako sjajno delovao, nalazi se u stanju samoobmane i svoje sledbenike dovodi u samoobmanu. Za onoga ko želi da se spase sveti oci su kao nepromenjivo pravilo ustanovili – sledovanje duhovnom predanju Crkve. Zato onome ko želi da živi pobožno i blagougodno oni zapovedaju da se rukovodi poukama istinskog učitelja ili otačkim delima, koje odgovaraju načinu života svakog pojedinca. Po isteku osam vekova od Rođenja Hristovog crkveni sveti pisci počinju da se žale na oskudicu duhovnih nastavnika i pojavu mnogih lažnih učitelja. Usled nedostatka nastavnika oni zapovedaju obraćanje čitanju otačkih dela i udaljavanje od čitanja knjiga koje su napisane izvan nedara Pravoslavne Crkve. Što je vreme više proticalo od pojave Božanske svetlosti na zemlji, to je više ponestajalo istinskih svetih nastavnika, a poja vljivalo se sve više lažnih učitelja; sa pronalaskom štampe ovi poslednji su preplavili zemlju kao potop, kao gorke apokaliptičke vode, od kojih je mnoštvo ljudi umrlo duhovnom smrću. Izići će mnogi lažni proroci najavio je Gospod i prevariće mnoge. I zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih.. Ovo proroštvo se obistinilo: ispunjava se na naše oči. Postoji i drugo predskazanje Gospodnje o karakteru vremena u koje će se zbiti Njegov Drugi, strašni dolazak na zemlju. Ali Sin Čovečiji kada dođe rekao je Gospod, ukazujući na buduću sudbinu vere hoće li naći veru na zemlji? Na njoj će tada vladati lažno nazvani razum, ljudska mudrost, neprijateljski orijentisana prema veri i Bogu. 6. 438-439
 
PREJEDANJE
 
• Sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Knez demona je pali Denica, a knez strasti – prejedanje“. 2. 354
• Veza između ljudskog tela i duha zaslužuje duboko razmatranje i divljenje Čovekov način razmišljanja i osećanja njegovog srca zavise od stanja u kome se nalazi njegovo telo. „Kada se stomak sputava, primetio je sveti Jovan Lestvičnik, smirava se srce: kada se pak stomaku udovoljava, pomisli se zaraze gordošću? „Duša ne može drugačije da dospe u smirenje rekao je Pimen Veliki – nego smanjivanjem hrane za telo.“ Nastojatelj nekog manastira upitao je Velikoga: „Zašto ja u sebi ne osećam strah Božiji?“ „Kako da osetiš strah Božiji, odgovorio je Veliki, kada ti je stomak napunjen pitama i sirevima!“ Prilikom sitosti tela, naše srce ne može da ne porađa bludne osećaje, a um – bludne pomisli i maštanja, koje su svojom snagom i privlačnošću u stanju da izmene i najodlučniju dobru volju i privuku je na naslađivanje grehom; zato je sveti Jovan Lestvičnik rekao: „Onaj ko ugađa svome stomaku i ujedno hoće da pobedi bludnog demona, nalik je onome ko požar gasi uljem“. 2. 356-357 (v. POST)
 
PREKORI
 
• „Ako te neko prekori zbog onoga što si učinio ili što nisi učinio, a ti prećutiš, upodobljavaš se Isusu; a ako budeš odgovarao prigovarajući: Šta sam to učinio? onda već nisi nalik Njemu; ako uzvratiš na isti način – onda My uopšte nisi nalik“ (prepodobni Isaija Otšelnik). 6. 490
• Pred ljudima se treba držati oprezno i pobožno, ali jednostavno, i ćutanjem odgovarati na pohvale, kao i na optužbe, osim u slučajevima kada traženje oproštaja i potrebno umereno objašnjenje mogu da umire onoga ko nas optužuje i izmire ga sa nama. 1. 313 (v. PONIŽENJA, OPRAVDAVANJE, OPTUŽBE)
 
PRELEST DUHOVNA
 
• Prepodobni Grigorije Sinait kaže: „Uopšte, jedan je uzrok prelesti – gordost“. U ljudskoj gordosti, koja predstavlja samoobmanu, đavo sebi nalazi udobno pristanište i pridodaje svoju obmanu ljudskoj samoobmani. Svaki čovek je više ili manje sklon prelesti, jer „i najčistija ljudska priroda ima u sebi nešto gordeljivo“ (prepodobni Makarije Veliki). 1. 222
• Ako… bilo ko, pokretan, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, gordom usrdnošću, traži da pre vremena dobije duhovnu sladost, ili molitveno dejstvo srca, ili bilo koji drugi duhovni dar koji dolikuje obnovljenoj prirodi – on neminovno pada u prelest, ma kojim oblikom molitve da se bavi, psalmopojanjem ili molitvom Isusovom. 6. 249
• Prelest je povreda ljudske prirode lažju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, proizvedeno padom naših praotaca. Svi smo mi – u prelesti. Svest o tome predstavlja najpouzdaniju zaštitu od prelesti. Najveća prelest je – smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi obmanuti, zavedeni, svi se nalazimo u lažnom stanju, potrebno nam je oslobađanje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos (Jn. 8,32; 14,6). Uđimo u tu Istinu verom u Nju; molitvom zavapimo ka Njoj i Ona će nas izvući iz provalije samoobmane i demonskih laži.
…Kao sredstvo pogubljenja ljudskog roda pali anđeo je upotrebio laž (Post. 3,13). Iz istog razloga Gospod je đavola nazvao laža i otac laži i čovekoubica od početka (Jn. 8,44). Pojam laži Gospod je tesno povezivao sa pojmom čovekoubistva, jer je poslednje neminovna posledica prvog. Rečima od početka ukazuje se na to da je laž đavolu od početka poslužila kao oruđe za čovekoubistvo i stalno mu služi kao oruđe za pogubljivanje ljudi. Početak zla je – lažna misao! Izvor samoobmane i demonske prelesti je – lažna misao! Pomoću laži đavo je večnom smrću porazio ljudski rod u samom njegovom korenu u praroditeljima njegovim. Naši praoci su se prelestili, to jest laž su priznali za istinu i prihvativši je pod maskom istine neisceljivo su se povredili smrtonosnim grehom, što je posvedočila i naša pramajka. Zmija me prelesti rekla je ona i jedoh (Post. 3,13). Od tog vremena naša priroda, zaražena otrovom zla, voljno ili nevoljno stremi ka zlu, koje se izopačenoj volji, izopačenom umu i izopačenom osećanju srca predstavlja kao dobro i naslada. Dobrovoljno stoga što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra i zla. Nevoljno stoga što taj ostatak slobode ne deluje kao potpuna sloboda; on deluje pod neuklonjivim uticajem povređenosti grehom. Mi se rađamo takvi; ne možemo da ne budemo takvi, i zato se svi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoobmane i demonske prelesti. Iz takvog pogleda na stanje ljudi u odnosu prema dobru i zlu, na stanje koje je nužno svojstveno svakom čoveku, proističe sledeće određenje prelesti, koje je objašnjava na sasvim zadovoljavajući način: prelest je usvajanje laži od strane čoveka i prihvatanje laži kao istine. Prelest deluje pre svega na način razmišljanja; kad bude prihvaćena i kada iskrivi način razmišljanja, ona se odmah predaje srcu i izopačuje osećanja srca; pošto je ovladala čovekovim osećanjima ona se razliva na celokupno njegovo delovanje, truje i samo telo njegovo, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelesti je stanje pogibli i večne smrti.
Od vremena čovekovog pada đavo je dobio stalno slobodan pristup k njemu. Đavo ima pravo na taj pristup: kroz pokoravanje njemu, čovek se dobrovoljno potčinio njegovoj vlasti, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom čoveku ostavljena je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a da bi ta sloboda mogla neprinuđeno da se pokaže, đavolu je ostavljen pristup čoveku. Sasvim je prirodno što se đavo svim silama trudi da čoveka zadrži u ranijem odnosu prema sebi, ili čak da ga dovede u veću potčinjenost. Radi toga on upotrebljava svoje staro i svagdašnje oružje – laž. On se trudi da nas prevari i zavara, oslanjajući se na naše stanje samoobmane; on pokreće strasti, te naše bolesne sklonosti; njihove pogubne zahteve on oblači u privid dobra, trudeći se da nas nagovori da im udovoljimo. Onaj ko je veran Reči Božijoj, ne dozvoljava sebi da udovolji tim zahtevima, nego ih obuzdava, odbijajući napade đavolje (Jak. 4,7); delujući pod rukovodstvom Jevanđelja protiv sopstvene samoobmane, kroteći strasti i time malo pomalo uništavajući uticaj palih duhova na sebe, on malo pomalo izlazi iz stanja prelesti u oblast istine i slobode (Jn. 8,32), čiju punotu pruža osenjenost Božanskom blagodaću. Onaj ko je neveran učenju Hristovom, ko sledi svoju volju i razum potčinjavajući se đavolu, iz stanja samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatak svoje slobode i potpuno se potčinjava đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva veoma raznoliko, u skladu sa strašću kojom je čovek zaveden i kojoj je potčinjen. Ali svi koji su pali u demonsku prelest, to jest koji su kroz razvitak samoobmane stupili u opštenje sa đavolom i u potčinjenost njemu – nalaze se u prelesti, hramovi su i oruđa demona, žrtve večne smrti i života u adskim tamnicama.
Svi oblici demonske prelesti kojima se podvrgava podvižnik molitve, poniču iz toga što u temelj molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša i cilj molitve. „Ako neko – veli prepodobni Grigorije Sinait – sa samouverenošću zasnovanoj na umišljenosti mašta da dostigne uzvišena molitvena stanja, i ako je stekao revnost, ali ne istinsku nego satansku, njega đavo lako obavija svojim mrežama kao svoga služitelja.“ Svako ko se trudi da uđe na svadbu Sina Božijeg a nema čiste i svetle haljine, koje se dobijaju pokajanjem, nego ide pravo u svojoj odeći, u svome starom stanju grešnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najcrnju u demonsku prelest.
…Najopasniji nepravilni oblik molitve sastoji se u tome da onaj ko se moli počinje silom svoje uobrazilje da proizvodi maštanja ili slike, pozajmljujući ih tobože iz Svetog Pisma, a zapravo iz sopstvenog stanja, iz svoga pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane tim slikama on obmanjuje sebe i ugađa svojoj umišljenosti, svojoj sujeti, svojoj gordosti. Očigledno je da ništa od onoga što proizvodi mašta naše pale prirode, izopačene padom, u stvarnosti ne postoji, nego predstavlja izmišljotinu i laž, koji su toliko svojstveni palom anđelu i koje on toliko ljubi. Fantazer od prvog koraka na molitvenom putu izlazi iz oblasti istine i stupa u oblast laži, u oblast satane, dobrovoljno se potčinjava sataninom uticaju. Sveti Simeon Novi Bogoslov na sledeći način opisuje molitvu jednog fantazera: „On podiže ka nebu ruke, oči i um, zamišljajući Božanska savetovanja, nebeska blaga, činove svetih Anđela, obitavališta svetih, kraće rečeno – u svojoj uobrazilji sabira sve ono što je čuo u Božanskom Pismu, razmatra to za vreme molitve, gleda ka nebu, time podstičući u svojoj duši Božanstvenu želju i ljubav, a ponekad čak i suze proliva i plače. Na taj način, njegovo srce se malo pomalo gordi, ne shvatajući to umom. On misli da je to što se u njemu događa plod Božanske blagodati, radi njegove utehe, pa moli Boga da ga udostoji svagdašnjeg prebivanja u tom delanju. U pitanju je obeležje prelesti. Takav čovek, čak i ako bude molitveno tihovao savršenim bezmolvijem, ne može da se ne podvrgne umnom poremećaju i silasku s uma. Čak i ukoliko mu se to ne dogodi, on ipak nikada ne može da dostigne duhovni razum, dobrodetelji ili bestrašće. Tako su se prelestili oni koji su ovim telesnim očima videli svetlost i sijanje, osetili blagouhanije svojim čulom mirisa, čuli glasove svojim ušima. Jedni od njih su se demonizovali, pa su povređenog uma lutali od mesta do mesta. Drugi su primali demona koji se preobrazio u Anđela svetlosti, prelestili su se i ostali nepopravljivi do kraja, ne primajući savet nikoga od bratije. Neki su, podučavani od đavola, izvršili samoubistvo: pali su u provalije ili se utopili. I ko može da nabroji sve različite i neopisive đavolje obmane, kojima on vara ljude? Uostalom, iz ovoga što smo rekli, svaki razuman čovek može da shvati kolika je šteta od takvog načina molitve. Ako pak neko od onih koji ga upotrebljavaju ne pretrpi nijednu od gore pomenutih nesreća jer živi sa braćom, a tim nesrećama su izloženi pre sve ga oni koji žive usamljeno, to jest otšelnici – ipak, uzalud će provesti svoj život“.
Svi Sveti Oci, koji su opisali podvig umne molitve, brane ne samo da se proizvode takva samovoljna maštanja, nego i da se voljom i pristajanjem poklanja pažnja mašti i priviđenjima, koji mogu da se pojave neočekivano, nezavisno od naše volje. To se i događa na molitvenom podvigu, naročito u bezmolviju. „Nikako ne primaj – kaže prepodobni Grigorije Sinait – ako vidiš nešto čulnim očima ili umom, u tebi ili izvan tebe, bio to lik Hrista, ili Anđela, ili kakvog svetitelja, ili ako ti se pojavi svetlost… Budi pažljiv i oprezan! He dozvoli sebi da veruješ bilo čemu, nemoj da izraziš saosećanje ili pristajanje, ne žuri da ukažeš poverenje pojavi, makar ona bila istinita i dobra; ostani prema njoj hladan i uzdržan, stalno čuvajući svoj um bez slika, da ne proizvodi nikakvu predstavu, niti da bude pod utiskom bilo kakve predstave. Kada neko nešto vidi, u mislima ili čulno, makar to bilo i od Boga, pa požuri da primi, lako pada u prelest, ili u krajnjoj liniji pokazuje svoju sklonost i spremnost da padne u prelest, kao onaj ko viđenja prima brzo i lakomisleno. Početnik svu pažnju treba da obraća samo na dejstvo srca, i da samo to dejstvo smatra za nelažno, a drugo da ne prima do vremena kada stupi u bestrašće. Bog se ne gnevi na onoga ko, čuvajući se prelesti, veoma brižno pazi na sebe, čak i ako ne prima nešto poslano od Boga, ne razmotrivši poslano sa svom potrebnom pažnjom; naprotiv, Bog će takvoga da pohvali zbog njegove blagorazumnosti.“ 1. 228-234
• Baš kao što nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i prelest, tako u njih vodi i nepravilno dejstvo srca. Želja i stremljenje da se imaju duhovna viđenja umom koji nije očišćen od strasti, koji nije obnovljen i presazdan desnicom Duha Svetoga, ispunjeni su ne razumnom gordošću: istom takvom gordošću i nerazumnošću ispunjeni su i želja i stremljenje srca da se naslađuje svetim osećanjima u vreme kada još uopšte nije sposobno za takve naslade. Kao što nečisti um, želeći da ima Božanska viđenja, a nemajući mogućnosti za to, počne iz sebe da proizvodi viđenja, ili obmanjuje i vara sebe, tako i srce, koje se trudi da okusi Božansku sladost i druga Božanska osećanja i, ne nalazeći ih u sebi, proizvodi ih iz sebe, pa se njima obmanjuje i pogubljuje, ulazeći u oblast laži i opštenje sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju i pokoravajući se njihovoj vlasti.
Samo jedno osećanje, od svih osećanja srca u njegovom palom stanju, može da bude upotrebljeno u nevidljivom Bogosluženju: tugovanje zbog grehova, zbog grešnosti, zbog pada, zbog svoje pogibelji; koje se naziva plačem, pokajanjem i skrušenošću duha. 1. 243
• Svima je poznato kakva je duševna nesreća zadesila judejske književnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo tuđi Bogu, nego i izbezumljeni neprijatelji Njegovi, bogoubice. Sličnoj nevolji podvrgavaju se podvižnici molitve koji su iz svoga podviga izbacili pokajanje, a trude se da u srcu probude ljubav prema Bogu, nasladu i zanos: oni produbljuju svoj pad, čine sebe tuđima Bogu, stupaju u opštenje sa satanom, zaražuju se mržnjom prema Duhu Svetom. Ta vrsta prelesti je užasna: ona je jednako pogubna za dušu kao i prva, ali je manje očigledna; ona se retko završava umnim poremećajem ili samoubistvom, ali značajno povređuje um i srce. Prema stanju koje proizvodi u umu oci su je nazivali „mnjenjem“. Na tu vrstu prelesti ukazuje sveti apostol Pavle kada kaže: Niko da vas ne obmanjuje tobožnom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije video, i uzalud nadimajući se telesnim umom svojim (Kol. 2,18). Onaj ko je obuzet tom prelešću umišlja o sebi stvorio je o sebi „mišljenje“ („mnjenje“) da ima mnoge dobrodetelji i zasluge, i da čak obiluje darovima Duha Svetoga. Mnjenje se sastoji iz lažnih shvatanja i lažnih osećanja: po tom svome svojstvu ono u potpunosti pripada oblasti oca i predstavnika laži – đavola. Stremeći ka otkrivanju osećanja novog čoveka u srcu, a nemajući nikakve mogućnosti za to, onaj ko se moli zamenjuje ih osećanjima koja sam proizvodi, krivotvorenim, kojima se brzo priključuje dejstvo palih duhova. Prihvativši nepravilna osećanja, svoja i demonska, za istinska i blagodatna, on usvaja i shvatanja koja tim osećanjima odgovaraju. Ta osećanja, koja srce stalno usvaja i koja se u njemu pojačavaju, hrane i umnožavaju lažna shvatanja: prirodno je da se od takvog nepravilnog podviga obrazuju samoobmana i demonska prelest – „mnjenje“. „Mnjenje ne dopušta postojanje onoga što umišlja“ rekao je sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko za sebe misli da je bestrasan, nikada se neće očistiti od strasti; onaj ko za sebe misli da je svet nikada neće dostići svetost. Jednostavno rečeno: onaj ko sebi pripisuje duhovna delanja, dobrodetelji, zasluge, blagodatne darove, zavarava se „mnjenjem“ i njime zatvara pristup u.sebe i duhovnim delanjima, i hrišćanskim dobrodeteljima, i Božanskoj blagodati, široko otvarajući pristup grehovnoj zarazi i demonima. Kod onih koji su zaraženi „mnjenjem“ nema više nikakve sposobnosti za duhovno napredovanje: oni su tu sposobnost uništili, prinevši na oltar laži same osnove čovekovog delanja i njegovog spasenja – njegova shvatanja o istini. Kod onih koji boluju od ove prelesti primetna je neobična gordost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmane, videći u njemu – blagodatno stanje. Oni su puni i prepuni umišljenosti i gordosti, ali mnogima koji sude po licu deluju smireni, i nisu u stanju da ocenjuju po plodovima, kako zapoveda Spasitelj (Mt. 7,16; 12,33), a tim pre ne mogu da ocenjuju prema duhovnom osećaju koji spominje apostol (Jevr. 5,14). Prorok Isaija je živopisno predstavio delovanje prelesti „mnjenja“ na palog arhangela. Ti si veli prorok satani rekao u umu svome: na nebo ću uzići, više zvezda nebeskih postaviću presto svoj, sešću na gopy visoku, na planinama visokim koje su na severu; podićiću se iznad oblaka, biću nalik Višnjem. Sad si pak u ad sišao, u temelje zemlje (Is. 14,13 15). 1. 245-246
• Oni koji su zaraženi prelešću „mnjenja“ sreću se veoma često. Svako ko nema skrušen duh i ko sebi pripisuje bilo kakve vrednosti ili zasluge, svako ko se ne drži nepokolebivo učenja Pravoslavne Crkve, nego o bilo kom dogmatu ili predanju rasuđuje proizvoljno, prema sopstvenom mišljenju ili prema inoslavnom učenju, nalazi se u toj prelesti. Stepen prelesti određuje se stepenom odstupanja i tvrdoglavosti u tome odstupanju.
Čovek je slab! „Mnjenje“ se neizostavno uvlači u nas, u bilo kom svom obliku, i, postajući naše „ja“, udaljava od nas blagodat Božiju. Kao što nema, po rečima svetog Makarija Velikog, ni jednog čoveka koji je potpuno slobodan od gordosti, tako nema ni jednog čoveka potpuno slobodnog od delovanja fine prelesti koja se zove „mnjenje“…
Postoji li ikakva veza između prelesti prve vrste i prelesti druge vrste? Veza između ta dva oblika prelesti svakako postoji. Prelest prve vrste uvek je sjedinjena sa prelešću druge vrste, sa „mnjenjem“. Onaj ko je pomoću prirodne sposobnosti uobrazilje načinio sebi lažne likove, sjedinjujući ih posredstvom mašte (fantazije) u jednu očaravajuću sliku i potčinjavajući celokupno svoje biće njenom zavodljivom i silnom uticaju, nažalost nužno misli da osećanja srca koja ta slika izaziva predstavljaju blagodat.
Prelest druge vrste „mnjenje“ deluje bez stvaranja zavodljivih slika: ona se zadovoljava stvaranjem lažnih blagodatnih osećaja i stanja, iz kojih se rađa lažno shvatanje o čitavom duhovnom podvigu. Onaj ko se nalazi u prelesti „mnjenja“, stiče lažan pogled na sve što ga okružuje. On je obmanut i u sebi i izvana. U onome ko je obmanut „mnjenjem“ mašta deluje veoma snažno, ali deluje isklju čivo u oblasti apstraktnog. Ona se ili uopšte ne bavi, ili se retko bavi predstavljanjem u uobrazilji raja, gornjih obitelji i dvorova, nebeske svetlosti i miomirisa, Hrista, Anđela i svetih; ona stalno proizvodi umišljeno duhovna stanja, tesno druženje sa Isusom, duhovnu besedu sa Njim, tajanstvena otkrivenja, glasove, naslade, i na njima zida lažnu predstavu o sebi i o hrišćanskom podvigu, zida uopšte lažni način razmišljanja i lažno raspoloženje srca, dovodi čas do opijenosti sobom, čas do raspaljenosti i zanosa. Ovi raznoliki osećaji pojavljuju se usled dejstva prefinjene sujete i sladostrašća: od tog dejstva krv dobija grehovan, zavodljiv pokret, koji deluje kao blagodatna naslada. Sujeta i sladostrašće se podstiču umišljenošću – tim nerazdvojnim saputnikom „mnjenja“. Užasna gordost, nalik gordosti demona, predstavlja dominantnu osobinu onih koji su prihvatili jednu ili drugu prelest. One koji su obmanuti prvim oblikom prelesti, gordost dovodi u stanje očiglednog umnog poremećaja. Kod onih koji su obmanuti na drugi način, prelest, koja takođe proizvodi povređenost uma, nazvana u Svetom Pismu izopačenim umom (2. Tim. 3,8), manje je primetna, skriva se iza maske smirenja, pobožnosti, mudrosti, a poznaje se po svojim gorkim plodovima. Oni koji su zaraženi „mnjenjem“ o svojim kvalitetima, naročito o svojoj svetosti, spremni su na svako licemerje, lukavstvo i obmanu, na svaki zločin. Oni odišu nepomirljivim ne prijateljstvom prema služiteljima istine, i sa divljom mržnjom ustremljuju se na njih, kada ovi kod prelešćenih ne priznaju ona stanja koja im pripisuje „mnjenje“ zaslepljenog sveta.
Nesumnjivo postoje i duhovna stanja, koja proizvodi Božanska blagodat, poput stanja u kome može da se okusi duhovna sladost i radost, stanja u kome se u srcu oseća prisustvo Duha Svetoga, stanja u kome se podvižnik Hristov udostojava duhovnih viđenja, ali postoje samo kod hrišćana koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, pošto su prethodno bili očišćeni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja, izraženo kroz sve vidove smirenja, na ročito kroz molitvu koja se prinosi iz siromaštva duha i plača, vremenom slabi dejstvo greha u čoveku. Za to je potrebno značajno vreme. Ono se Promislom Božijim, koji neumorno bdi nad nama, daje istinskim, dobronamernim podvižnicima. Borba sa strastima je neobično korisna: ona više od svega dovodi do siromaštva duha. Radi naše suštinske koristi Sudija i Bog naš dugo trpi i odbraniće nas od neprijatelja našeg – greha. Kada strasti sasvim oslabe – što se događa uglavnom na kraju života – tada malo pomalo počinju da se javljaju duhovna stanja, koja se beskonačno razlikuju od stanja koja predstavljaju „mnjenje“. Kao prvo, u dom duše stupa blagodatni plač, umiva je i ubeljuje radi primanja darova koji po odredbi duhovnog zakona slede za plačem. Telesni čovek nikako, ni na koji način, ne može čak ni da zamisli duhovna stanja, niti može da ima ikakvu predstavu o duhovnom plaču: poznanje tih stanja ne dobija se drugačije nego opitom. Duhovni darovi se daju Božanskom premudrošću, koja pazi da slovesni sud, koji treba da primi u sebe taj dar, bude u stanju da bez povrede izdrži silu toga dara. Novo vino podere stare mehove (Mt. 9,17)! Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi daju veoma umereno, shodno raslabljenosti kojom je obuzeto hrišćanstvo uopšte. Ti darovi zadovoljavaju gotovo samo potrebe spasenja. Naprotiv, „mnjenje“ izuzetno brzo i neopisivo lako rastočava svoje darove.
Opšte obeležje duhovnih stanja je duboko smirenje i smireno mudrenost, sjedinjeno sa unižavanjem sebe pred svima bližnjima, sa jevanđelskom ljubavlju i naklonošću prema svima bližnjima, sa težnjom za nepoznatošću, za udaljavanjem od sveta. Za „mnjenje“ tu ima malo mesta, jer se smirenje sastoji u odricanju od svake sopstvene vrednosti, u suštinskom ispovedanju Iskupitelja, u usredsređenju sve nade u Njemu, a „mnjenje“ se sastoji u pripisivanju nepostojećih zasluga sebi, za ono što daje Bog. 1. 247-251 (v. VIĐENJA, MOLITVA ISUSOVA -Prelest)
 
PREMUDROST BOŽIJA
 
• Izučavanje zakona Božijeg zahteva trpljenje. Ovo izučavanje predstavlja zadobijanje sopstvene duše: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21,29). To je nauka nad naukama! To je nebeska nauka! To je nauka koju je čoveku predao Bog! Njene staze su u potpu nosti odvojene od uobičajenih staza kojima idu zemaljske nauke, ljudske nauke, nauke koje je rodio naš pali razum iz svoje sopstvene svetlosti, za naše palo stanje. Ljudske nauke um čine razmetljivim i gordim, one nadimaju čovekovo „ja“! Božanska nauka se otkriva duši koja je pripremljena, potrešena i izglađena samoodbacivanjem, i kao da se po svome smirenju lišila samosvojnosti, postajući ogledalo koje nema sopstveni lik, te je stoga u stanju da odražava Božanske crte. Božanska nauka je Premudrost Božija, Reč Božija. Za nju sin Sirahov kaže: Premudrost sinove svoje uzdiže i zastupa one koji je traže. Ko nju ljubi, život ljubi, i ko joj posvećuje jutro ispunjava se radošću; ko se nje drži, naslediće slavu, i gde gog da uđe, blagosloviće ga Gospod; ko njoj služi, poslužiće Svetome, i ko nju ljubi, ljubiće ga Gospod. Takva je Božanska nauka! Takva je Premudrost Božija! Ona je otkrivenje Božije! U njoj je Bog! Njoj se pristupa smirenjem! Njoj se pristupa odbacivanjem sopstvenog razuma! Ljudski razum ne može da joj se približi! I ako je odbaci smatra se za bezumlje! A on, njen drski i gordi neprijatelj, bogohulno je smatra za ludost, sablažnjavajući se o nju zato što se ljudima javila na krstu i ozarila ih sa krsta. Njoj se pristupa samoodbacivanjem! Njoj se pristupa raspećem! Njoj se pristupa verom! Sin Sirahov nastavlja: Ako poveruješ, nasledićeš je (Sir. 4,12-17). 2. 8-9 (v MUDROST, SVETSKA UČENOST)
 
PREUZNOŠENJE
 
• Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga. Jer Sin Čovečiji dođe da spase izgubljeno. On je za sve ljude i za svakog čoveka pojedinačno prolio Svoju neprocenjivu Krv, ustanovivši time jednu istu vrednost svih ljudi i jednak značaj svakoga čoveka (Mt. 18,10-11; 1. Kor. 6,20). 5. 293
 
PRIJATELJSTVO
 
• Istinsko i snažno je samo ono prijateljstvo, koje utemeljuje i učvršćuje Hristos. 6. 656 (v. LJUBAV PREMA BLIŽNJEM, BLIŽNJI – Njegove slabosti, SPOLJAŠNJE PONAŠANJE, DRU ŠTVO, DRUŠTVENI KONTAKTI)
 
PRIRODA OBNOVLJENA
(v. ŽIVOT ZEMALJSKI, ZAPOVESTI, KRŠTENJE, MIR BOŽIJI, HRIŠĆANSTVO, MONAŠKI ZAVETI, SAMOOD BACIVANJE, TELO)
 
PRIRODA PALA
 
• U paloj ljudskoj prirodi dobro je pomešano sa zlom. Zlo koje je ušlo u čoveka, tako se pomešalo i slilo sa prirodnim čovekovim dobrom, da prirodno dobro nikako ne može delovati odvojeno, bez istovremenog delovanja zla. Čovek je zatrovan kušanjem greha, to jest opitnim poznanjem zla. Otrov je prožeo sve udove njegovog tela, sve sile i svojstva njegove duše: bolešću greha pogođeni su i telo, i srce, i um. Pogubno lažući i obmanjujući sebe, pali ljudi svoj razum nazivaju i smatraju zdravim. Zdrav razum je postojao pre pada; posle pada kod svih ljudi, bez izuzetka, razum je postao lažan i radi spasenja mora da bude odbačen. Svetlost očiju mojih, ni ona nije sa mnom tako Sveto Pismo govori o razumu pale prirode. Pogubno lažući i obmanjujući sebe, pali čovek svoje srce naziva i smatra dobrim; ono jeste bilo dobro pre pada; posle pada, dobro u srcu pomešalo se sa zlom i radi spasenja mora da bude odbačeno kao oskvrnuto. Srceznalac Bog je sve ljude nazvao zlima (Lk. 11,13). Usled grehovne zaraze sve je u čoveku došlo u stanje rastrojstva; sve deluje nepravilno; sve deluje pod uticajem laži i samoobmane. Tako deluje i njegova volja, tako deluju sva njegova čula, tako deluju sve njegove pomisli. Uzalud ih pali i slepi ljudski rod naziva dobrima, prefinjenima i uzvišenima! Naš pad je dubok; tek malobrojni ljudi sebe smatraju palim bićima, kojima je potreban Spasitelj; većina na svoje stanje pada gleda kao na potpuno pobedonosno stanje i svim silama se trudi da to palo stanje ojača i razvije. 2. 364
• Sila Božija se pokazuje savršena u nemoći pale prirode (2. Kor. 12,9), kada se ta priroda pretvara u prah Krstom Hristovim. Naprotiv, pala priroda može da se razvija samo uz obilnu potporu koju joj pruža palo ljudsko društvo: uz učenost, bogatstvo i počasti. Takve su osnove i ujedno obeležja razvitka pale prirode. U tom svom razvitku pala priroda, poput apokaliptične žene (bludnice), prima poklonjenje zaslepljenog i nesrećnog ljudskog roda, i stupa s njim u bludno opštenje, uz njegovo odricanje od Hrista i Duha Svetoga, koje možda nije verbalno, ali jeste suštinsko – na delu i u životu. Po obnavljanju naše prirode od strane Bogočoveka, čovekovo vraćanje na svoje palo stanje predstavlja preljubu u odnosu prema Bogu. 2. 399
• Ako se odrekneš i ako se stalno budeš odricao sopstvenih mišljenja, sopstvene volje, sopstvene pravde ili, što je isto, stavova, volje i pravde pale prirode, kako bi u sebi zasadio razum Božiji, volju Božiju i pravdu Božiju, koje nam Sam Bog predaje u svetom Jevanđelju, onda će pala priroda pokrenuti u tebi ljutu borbu protiv Jevanđelja i protiv Boga. Paloj prirodi će u pomoć doći pali duhovi. Nemoj zbog toga da kloneš u uninije; čvrstinu u borbi dokaži postojanošću i odlučnošću tvoje volje. Ako si oboren, ustani; ako si prevaren i razoružan, ponovo se naoružaj; ako si pobeđen, ponovo kreći u boj. Za tebe je veoma korisno, da u samome sebi uvidiš kako sopstveni pad, tako i pad čitavog ljudskog roda! Suštinski je neophodno da prepoznaš i izučiš taj pad u sopstvenom opitu srca i uma; suštinski je neophodno da uvidiš nemoć svoga razuma i svoje volje! Viđenje sopstvenog pada je duhovno viđenje. Viđenje sopstvene nemoći je duhovno viđenje. 5. 48 (v. GREH – Viđenje greha, KRŠTENJE)
 
PRISTRASNOST
 
• Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže: „Ako neko, tajno ili javno, pretvori ljubav prema Ženiku Hristu u ljubav prema bilo čemu drugom, i ako njegovo srce bude obuzeto tom ljubavlju, on će postati omražen Ženiku i nedostojan sjedinjenja sa Njim. On je rekao: Ja volim one koji Mene ljube“. 6. 292
• Zrnce prašine, kada upadne u oko, ugrožava vid: naizgled nevažna pristrasnost lišava razum njegove ispravnosti, povređuje ga i menja način podvižnikovog razmišljanja. 5. 291
• Hristos, Zakonopoložnik ljubavi, nije zapovedio odricanje od ljubavi, nego od pristranosti, te bolesti i izopačenja ljubavi. Imaj ljubav prema svima, naročito prema slugama Božijim; a pristrasnost leči, ograđuj se od nje odricanjem od stvari… predavanjem stvari Tvorcu. Nemoj da prisvajaš stvari; svoju slobodu prinosi na žrtvu Jedinom Bogu. Uz takvo samoodricanje, odbacivanje svega i ostavljanje samoživosti možeš da imaš duhovnu ljubav prema svakom bližnjem. 6. 318
• „Svet nije ništa drugo nego pohota tela, i pohota očiju, i svetska sujeta; sve se to krije u srcu. Sve to treba izbaciti iz srca, da bi se ono prosvetlilo, jer su svet i duhovna prosvećenost srca suprotstavljeni jedno drugom. Jedno treba da izađe napolje, da bi se našlo mesta za drugo, i što više bude izlazio svet, to će se srce više prosvećivati.“ (sveti Tihon Voronješki)
Čovekovo srce je jedno: kad traga za prolaznim, ono zaboravlja na večno; kada se pak okreće večnom i udubljuje u njega, tad zaboravlja na prolazno i ne mari za njega. U srcu nema mesta za dve brige- o prolaznom i o večnom; u srcu ne mogu postojati dve ljubavi – za prolazno i za večno. Uvek prevladava jedno od ta dva: ili prolazno ili večno. 7. 334-335 (v. POKAJANJE)
 
PRIHVATANJE
 
• Opitni oci „prihvatanjem“ nazivaju obnavljanje u mislima ili osećanjima greha koji je svojevremeno počinjen na delu. „Prihvatanje“ duže ili kraće vreme po ostavljanju grehova muči podvižnika koji se kaje. Ovo se jasno može videti iz žitija prepodobnih Mojseja Murina, Makarija Egipatskog i drugih. 2. 399
 
PRIČEŠĆE
 
• Sunce se u potpunosti izobražava u svakoj smirenoj ali čistoj kapi rose: tako je i Hristos u potpunosti prisutan i nudi se na sveštenoj Trpezi svake hrišćanske pravoslavne crkve. Pričasnicima Svojim On predaje svetlost i život, a oni, prisajedinjujući se Božanskoj Svetlosti i Životu, postaju i sami svetlost i život: baš kao što kapi rose, primivši na sebe zrake sunca, počinju i same da zrače zracima koji su nalik sunčevim. Ako materijalno i propadljivo sunce, kao tvorevina koju Tvorac u trenu i bez napora stvara, može istovremeno da se izobrazi u bezbrojnim kapima vode – zašto Sam Tvorac, Svemogući i svuda prisutni, ne bi mogao da bude u potpunosti i istovremeno prisutan Svojim Presvetim Telom i Krvlju, i Božanstvom koji su sa njima sjedinjeni, u bezbrojnim hramovima, gde je po Njegovoj zapovesti ustanovljeno da se na hleb i vino priziva Svedelatni i Svesveti Duh radi savršavanja najveće, najspasonosnije i najnedokučivije Svete Tajne? 1. 358
• Tospod veli sveti Vasilije Veliki, oslanjajući se na Sveto Pismo i Sveto Predanje pre no što će poći na dobrovoljnu i preslavnu i životvornu smrt Svoju, u noći u kojoj predavaše Sebe za život sveta, uze hleb u Svoje svete i prečiste ruke i pokaza ga Bogu i Ocu, i zablagodarivši, blagoslovivši, osvetivši, prelomivši ga, dade Svojim svetim Učenicima i Apostolima rekavši: Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje, koje se radi vas lomi za otpuštenje grehova. Isto tako uzevši i čašu sa rodom vinogradskim, i rastvorivši, zablagodarivši, blagoslovivši, osvetivši, dade Svojim svetim Učenicima i Apostolima rekavši: Pijte iz nje svi, ovo je krv Moja Novoga Zaveta, koja se radi vas i radi mnogih proliva za otpuštenje grehova“ (Božanstvena Liturgija Vasilija Velikog). Ovo telo i krv jesu istinsko Telo i Krv Bogočoveka, koje je On pozajmio od Presvete Djeve; to Telo i ta Krv su Božanski, jer su istinski sjedinjeni sa Božanstvom. „He silazi ono telo – veli sveti Jovan Damaskin – koje se vaznelo na nebo, već se sam hleb i samo vino pretvaraju u Telo i Krv Božije. No, ako istražuješ način na koji to biva dovoljno je da čuješ da to biva Duhom Svetim, i to upravo onako kako je Gospod za Sebe i u Sebi Duhom Svetim sazdao telo od svete Bogorodice. I ništa više ne znamo, osim da je Logos Božiji istinski i delatan i svesilan, dok je način Njegovog delovanja nedostupan ispitivanju!’ 4.130
• Da bi izvukao ljudski rod iz pada i pogibli, triipostasni Bog jednim od Svojih Lica prima ljudsku prirodu i obnavlja čoveka u Sebi i Sobom, pružajući mu time neuporedivo prisnije sjedinjenje sa Sobom nego što je bilo darovano prilikom stvaranja. Sin Božiji po prirodi, Koji se očovečio i postao rodonačelnik ljudi, učinio ih je sinovima Božijim po blagodati. Začeće i rođenje slično životinjskom, kojima se čovek potčinio nakon pada, odbacuju se: pokriva ih, da tako kažemo, rođenje od Duha Svetoga na Krštenju. Preporođeni ljudi pretvaraju se iz tela u duh, ne po prirodi, nego po osobinama: Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3,6). Hrišćani, koji su se od Adama rađali u smrt, sada se rađaju kao deca Božija (Jn. 1,12 13). Njihov život nazvan je novim životom i zaista predstavlja novo rođenje (Mt. 19,28; Tit. 3,5); to je – život za večnost, sasvim drugačiji od života za smrt; to je drugi život, ponovo dat nakon što je prvi izgubljen kroz pad, kroz večnu smrt. Stanju novog života darovana je odgovarajuća hrana. Kao što je rođenje za novi život rođenje od Duha Svetoga, tako i hranu koja se daje obnovljenom čoveku priprema Duh Sveti. Ta hrana je – Telo i Krv Bogočoveka. „Telo Gospodnje je Duh životvorni, rekao je sveti Jovan Damaskin – jer je začeto od životvornog Duha; ovo govorim ne unizujući (ne odbacujući) prirodu tela, nego u želji da pokažem svu njegovu Božanstvenost i životvornost.“
…Svete Hristove Tajne, budući Telo i Krv Bogočoveka, budući Duh, za telesna čula čuvaju spoljašnji izgled hleba i vina. Vide se hleb i vino, mirišu hleb i vino, mogu se dotaknuti hleb i vino, oseća se ukus hleba i vina. Svete Tajne se pokazuju i projavljuju kroz svoje dejstvo. Tako se pokazivao i Bog, prikriven ljudskom prirodom. On se pokazivao i svedočio je Svojim delima… Spoljašnjost duboko smirena, pokrivena jednostavnošću, daleko od svake otmenosti, bez ikakvih efekata – a dejstvo, natprirodno, Božansko! Božanskim dejstvom uzvisuje se dostojanstvo čudesno smirene spoljašnjosti. Upravo tako! Bog se neopisivo smirio kroz Svoje očovečenje i Svoj zemaljski život: sva Njegova dela neopisivo su smirena i neopisivo čudesna i veličanstvena u svome smirenju. To se odnosi i na Svete Tajne. Šta može biti po svojoj spoljašnjosti smirenije i običnije od te hrane koja se daje obnovljenim ljudima – od te neobične, čudesne i strašne hrane u kojoj se za jelo daje Duh Sveti, u kojoj se za jelo daje Bogočovek? Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv rekao je On koji jede Mene… živeće vavek (Jn. 6,56 -57). „Oni koji se pričešćuju presvetim Telom i presvetom Krvlju rekao je veliki otac (sveti Jovan Zlatoust) stoje sa Anđelima i Arhanđelima i višnjim silama, odeveni u samu carsku Hristovu porfiru, opasani oružjem duhovnim. Ovim još nisam rekao ništa veliko: oni bivaju obučeni u samog Cara.“
…Pijte iz nje svi zapoveda Gospod jer ovo je Krv Moja Novoga Zaveta (Mt. 26,27-28). Svi se pozivaju na primanje Krvi Hristove! Poziv se čini iz istog razloga iz kog je bila data zabrana. U Krvi Hristovoj je duša Njegova. Prilikom pričešćivanja Svetim Tajnama jasno se oseća dodir duše Hristove i duše pričasnika. Bez reči, bez pouke rečima, duša počinje da u sebi oseća mir koji je stran njenoj paloj prirodi, krotost, smirenje, ljubav prema svima, hladnoću prema propadljivom i prolaznom, naklonost prema budućem veku. Ova osećanja ulaze u dušu iz duše Hristove, kao što je On i rekao: Naučite se od Mene, jer Sam Ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11,29). „Naučite se ne od Anđela, ne od čoveka, ne iz knjige: naučite se od Mene – kaže sveti Jovan Lestvičnik objašnjavajući Spasiteljeve reči – od toga kako ste Me usvoji li, od Mora sijanja i dejstva u vama, da sam krotak i smiren srcem, i pomislima, i načinom razmišljanja, pa ćete naći umirenje od unutrašnje borbe i olakšanje za vašu dušu od nemira koji joj donose pomisli što dolaze iz oblasti palih duhova.“ Takvo je dejstvo Svetih Tajni: delujući na nas one ujedno deluju na naše nevidljive i neumorne neprijatelje, na demone, ograđujući od njih svoj sasud – čoveka koji ih dostojno prima u sebe. Hrana, spolja gledano materijalna, koja se uzima ustima, deluje protiv duhova, okivajući ih kao lancima! Trpeza na kojoj spolja gledano leže hleb i vino, bori se sa duhovima i pobeđuje ih! Pripremio si preda mnom trpezu, nasuprot tlačitelja mojih (Ps. 22,4).
…Pali duhovi znaju silu Tajni Božijih. Oni pred njom drhte i mrze je, zavide onima koji se pričešćuju, zavide onom zavišću na koju su sposobni samo demoni. Često izbezumljeno napadaju onoga ko se sprema za pričešće, rasejavaju njegove misli, navode na njegovo srce hladnoću i gnev, donose teške grehovne uspomene i maštanja, trude se da oskvrne savest, da hrišćanina dovedu u nedoumicu, da mu ometu pričešće; zli dusi često i posle pričešća vrše slične napade, opet sa ciljem da dovedu u nedoumicu i uznemirenost, da pokolebaju veru, da poseju misao kako pričešće Svetim Tajnama ne donosi nikakvu korist. Ova nevidljiva borba koju zli dusi pokreću protiv pričasnika služi kao svedočanstvo najveće važnosti i koristi Svetih Tajni. Dragoceno blago, koje čoveku tako silno žele da oduzmu njegovi neprijatelji! Utvrdimo se u veri i junački se suprotstavimo našim neprijateljima. Potrudimo se da pripremajući se za primanje Svetih Tajni sačuvamo pažnju nad sobom; potrudimo se da i po primanju Svetih Tajni sačuvamo tu pažnju nad sobom. He bojmo se duševne bure koju proizvodi nailazak duhova! He dopustimo da nas savladaju uninije i smušenost. Delovanje Svetih Tajni neće izostati, nego će se u duši trpeljivog podvižnika javiti kao što se sunce javlja na nebu, kada se ono očisti od oblaka. Neprijatelje moje gleda oko moje rekao je sveti David, kada je minuo nemir koji su oni izazvali u njegovoj duši. Isto to ispovediće za sebe i pričesnik Svetih Tajni, kada se oslobodi od naleta duhova, koje će delovanje Svetih Tajni jasno da razobliči pred njim. Svako ko se prisajedini sa pažnjom i pobožnošću, uz potrebnu pripremu, sa verom, oseća u sebi promenu, ako ne odmah nakon pričešća, onda po isteku određenog vremena. Čudesan mir spušta se na um i srce; udovi tela oblače se u spokojstvo; na licu počiva pečat blagodati; misli i osećanja se svezuju sveštenim, duhovnim uzama, koje sputavaju nerazumnu samovolju i lakomislenost i obuzdavaju ih. Uz stalno pobožan i pažljiv život delovanje Svetih Tajni postaje jasnije, opipljivije i obilnije. To delovanje Sveto Pismo poredi sa pomazivanjem glave, to jest uma, duhovnim jelejem, i sa carskom čašom, koja silno opija dušu osećanjima koja potiču od Duha Svetoga, koja potiču od Hrista. Uz stalno pažljiv i pobožan život donekle shvatljiva postaje nedokučiva milost Božija koja je pokazana prema ljudima time što im je darovana nebeska hrana. I milost Tvoja pratiće ka spasenju svojom natprirodnom snagom onoga ko se što je moguće češće i što je moguće dostojnije pričešćuje, u sve dane zemaljskog života njegovog, i nastaniće ga u nebeski dom Gospodnji za beskonačno gyge dane večnosti (Ps. 22,5 6).
…Telo lišeno materijalne hrane, nužno mora da postane žrtva smrti. Duhovni hleb Telo Hristovo – krepi srce čovekovo, krepi čitavo njegovo biće, krepi volju, krepi um, čini pravilnim želje i utiske duše i tela, prirodne osobine ljudi oslobađa od bolesti kojima su se one zarazile prilikom pada, a koje se nazivaju strastima, to jest stradanjima, bolestima. Duhovno piće potpomaže duhovnu hranu. Ono predaje duši kvalitet osobina Hristovih. Hristos je na Sebe primio sve ljudske osobine, osim greha: osobinama ljudske duše Hristove tuđe su grehovne povrede, one su neporočne; usled sjedinjenja sa Božanstvom, one su Božanske. Ovim oboženim osobinama napaja se duša onoga ko pije Krv Hristovu. „Kao što se materijalno vino rekao je sveti Marko – rastvara u svim udovima onoga ko ga pije, i biva vino u njemu i on u vinu, tako i onaj ko pije Krv Hristovu napaja se Duhom Božanstva, rastvara se u savršenoj duši (Hristovoj) i ta duša u njemu, i osvetivši se na taj način postaje dostojna Gospoda.“ Onaj ko se udaljava od pričešća Svetim Tajnama otuđuje se od Hrista i biva prepušten samome sebi, svojoj prirodi poraženoj večnom smrću. Večnu smrt uništava u čoveku, unutar njega, u njegovom umu i srcu, jedino Hristos On ulazi, kao svemogući Bog, u tajne riznice čovekove i tamo smrću pobeđuje smrt. Ako to ne bude satvoreno večna smrt će ostati u čoveku, ostaće kao početak i zalog večne pogibli. He postoji mogućnost da večnu pogibao izbegne onaj ko u sebi ima i čuva njen početak i zalog – večnu smrt.
…Dostojno pričešćivanje Svetim Tajnama moguće je samo uz stalno blagočestiv život ili posle odlučnog pokajanja zbog grehovnog života i odlučnog ostavljanja takvog života, što treba da bude posvedočeno i zapečaćeno prinošenjem pokajanja prema učenju svete Crkve Rasejan i nepažljiv život, koji nije obasjan i rukovođen rečju Božijom, nego se usmerava po predstavama sopstvenog razuma, po sklonostima greholjubivih srca i tela, ostavljajući čoveku samo prazno ime hrišćanina, lišava ga utemeljenog Bogopoznanja i samospoznaje, lišava ga potrebnog shvatanja Svetih Tajni, lišava ga odgovarajuće pripreme uoči njihovog primanja, odgovarajućeg raspoloženja i stanja prilikom njihovog primanja i neophodnog čuvanja nakon primanja. Koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela Gospodnjeg (1. Kor. 11,29), ne pridajući mu potrebnu vrednost, ne pripremivši svoj sasud za primanje najvećeg i najsvetijeg blaga. Najspasonosnije blago ujedno je i najstrašnije, po svojoj neizrecivoj svetosti. Sud Božiji nas nebi kaznio kada bismo vodili pažljiv život, po zapovestima Hristovim, brižljivo ih ispunjavajući i brižljivo lečeći pokajanjem ono što smo propustili da ispunimo. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni (1. Kor. 11,31).
…Drugi značaj ima nedostojno pričešćivanje Svetim Tajnama onda kada je u pitanju dobrovoljan ili nameran grehovni život, kada su u pitanju smrtni gresi, neverovanje i zloverje. Onaj ko se pričešćuje u tom stanju čini prestup koji navlači kazne, ali sada već nepopravljive, odlučne, koje donose večno mučenje. Taj prestup ravan je prestupu koji su počinile ubice Bogočoveka obasuvši ga porugama i šamarima, pljujući ga u lice, izmučivši Njegovo telo žestokim udarcima, ekserima i raspećem. Tako kaže veliki Pavle koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Telu i Krvi Gospodnjoj (1. Kor. 11,27). Strašno očekivanje suda i jarost ognja progutaće protivnike. Kad neko prestupi zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti: zamislite koliko će tada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijeg, i Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vređa? (Jevr. 10,27 29). Čovek neka ispituje sebe (1. Kor. 11,28), neka preispita sebe pre no što pristupi Svetim Tajnama, i ako je ogrezao u grehovnoj prljavštini, neka se kloni strašnog Pričešća, da ne bi krunisao i zapečatio svoje grehe najtežim grehom: izrugivanjem Svetim Tajnama Hristovim, izrugivanjem Hristu. Pre no što smelo kroči na svadbu Sina Božijeg, neka se postara o haljini svoje duše: ona se pere i čisti od grehovnih mrlja, kakve god one bile, neizrecivom milošću Gospodnjom, uz naše pokajanje.
Prepodobni Marko Podvižnik primetio je sledeće: „Između setve i žetve postoji određeni vremenski razmak: stoga ne verujemo nagradi“. Neverovanju te vrste podvrgavaju se gotovo svi oni koji se pričešćuju nedostojno. Pristupajući Tajnama Hristovim iz grehovnog smrada, ili hrleći u grehovni smrad posle primanja Svetih Tajni, oni, budući da kaznu nad sobom ne vide istoga časa, smatraju da nikada neće biti nikakve kazne. Pogrešan zaključak! Jevrejima je bila predskazana kazna za bogoubistvo; ali ona je usledila tek nekoliko decenija nakon što su počinili najužasniji zločin. Neizrecivo milosrđe i dugotrpljenje Božije još je čekalo njihovo pokajanje. Kazna se odlaže i odlaže, ali ona će neizostavno stići nepokajane, namerne i uporne grešnike. Njen početak vidimo ponajviše u iznenadnoj smrti ili u smrti od bolesti koja oduzima mogućnost pokajanja, a sama kazna izvršava se u zagrobnom životu. He varajte se kaže apostol Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek poseje ono će i požnjeti. Jer ko seje u telo svoje, od tela će požnjeti šrulež, a ko seje u duh, od Duha će požnjeti život večni (Gal. 6,7 8). 4. 115-130
• Ako se kušač drznuo da pristupi Samom Vaploćenom Gospodu, onda se ne treba čuditi što pristupa i nama, pa makar to bilo i nakon što mi prihvatimo Gospoda u svoj sasud. Što je veće blago, to će više lopovi pokušavati da ga ukradu. Posle pričešćivanja Svetim Tajnama, posle usrdne molitve, posle svakog dela koje je naročito korisno za dušu, prema opitnim poukama otaca treba pojačano paziti na sebe, jer naročito tada đavo se zavišću i zlobom raspaljuje protiv nas, jer vidi kako zemlja i pepeo ushode ka nebu, odakle je on zbačen. Duhovni raj koji je, po učenju Spasiteljevom, u nama, treba negovati i paziti, kao što je prilikom samog stvaranja Bog preko Adama zapovedio svim ljudima. 6. 579
• Što se tiče osećaja koji ste imali pre i posle pričešća, reći ću vam: sebe uvek treba da smatrate nedostojnim Hrista i da mu pristupate kao Lekaru duša i tela naših, zajedno sa gubavima, slepima, demonizovanima, jer smo mi takvi po duši. Ali treba paziti da skrušenost srca ne preraste u beznađe, koje potiče od nade na sebe, a ne na milosrđe Hristovo. 6. 586
 
PROMENLJIVOST
 
• Nemojte se čuditi što u sebi vidite neprestanu promenlji vost i ne nadajte se da ćete se do smrti izbaviti od nje, ili bolje reći . ne obmanjujte se tom nadom; inače ćete uvek nanovo biti iznenađeni dubokom uznemirenošću, koja će tim silnije delovati na vas i čak vas obarati. Poklonite se Istini Ona neprestanu ljudsku promenljivost leči zapovešću stalnog pokajanja. 6.165
• He uznemiruj se zbog strasti koje ustaju na tebe, nego se trudi da im se usprotiviš koliko možeš; dok god se čovek nalazi na zemlji i obučen je u propadljivo telo, dotle je podvrgnut promenama; čas oseća mir i spokojstvo u srcu, koje nije pomućeno nikakvom strašću, čas se nalazi potpuno obuzet strastima. Ova promenljivost uči nas samospoznaji, smirenju i tome da neprestano pribegavamo pomoći Božijoj, jer čim nas ona ostavi, makar i za tren, mi činimo strašna bezakonja. 6. 466
• He uznemiruj se što povremeno osećaš ozlojeđenost, hladnoću i delovanje strasti. Takve periode duševnog raspoloženja treba trpeljivo podnositi. Sveti Makarije Veliki je rekao: „U svakome od nas bivaju promene, kao u vazduhu: čas lepo vreme, a čas lije kiša, duva vetar i tmurno je…“ Drugi sveti, prepodobni Isak, navodeći i objašnjavajući ovu izreku prepodobnog Makarija, veli: „Obrati pažnju na te reči: nisu one bez razloga svima upućene. Upotrebljene su sa ciljem da pokažu kako svi ljudi, bez izuzetka, ne samo grešni nego i sveti, povremeno bivaju obuzeti strastima. Nema na zemlji stalne nepogrešivosti i postojanog duševnog raspoloženja. Jer nepromenljivost je svojstvena budućem veku“. Stoga na svoje duševne promene treba gledati sa razboritošću, treba pokazivati i otkrivati Bogu svoju grehovnost, i ujedno se predavati Njegovoj svetoj volji, moleći od Njega milost i pomoć. 6. 697
• Trudite se da se ne prepuštate rasejanosti. Ako se dogodi da vas po nemoći koja je svojstvena svima nama ljudima ona i savlada, nemojte se predati uniniju. Čoveku na zemlji nije svojstveno da ne pada – čak ni žitelju najudaljenije pustinje i usamljeniku. Promenljivost i strast neizostavno deluju u svakom čoveku i u najstrožem otšelniku. Tim pre ne može da ih izbegne onaj ko živi u svetu, okružen svakojakim sablaznima. Nemojte da tražite od sebe nemoguće, ne zahtevajte od vaše duše ono što ona ne može da vam da. Lečite vaše strasti pokajanjem, a nedostatak dela nadoknađujte skrušenošću duha. 6. 369 (v. HLAđENJE, NEPOSTOJANOST)
 
PROMISAO BOŽIJI
 
• Iznad vremena, društvenih događaja i pojedinačnih sudbina vidi se Bog, Tvorac svih stvorenja i njihov bezgranični Vladika, Koji sve vidi, svime upravlja, svemu određuje cilj i namenu.
Bog čoveku dopušta da posmatra Njegovo upravljanje. Ali uzroci sudbina i pravi razlozi Gospodnjih odluka znani su jedino Bogu: Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savetnik? (Rim. 11,34). I to što se čoveku dopušta da posmatra Boga kroz Njegov Promisao i Njegovo upravljanje, predstavlja najveće blago za čoveka, koje čoveku donosi obilnu duševnu korist.
Posmatranje Tvorca i Gospoda svih vidljivih i nevidljivih stvorenja oblači posmatrača u natprirodnu silu: sa tim posmatranjem sjedinjeno je priznavanje neograničene vlasti Svemogućeg Cara svega stvorenog nad Njegovim stvorenjima. Vlasi naše glave, vlasi koje cy po slabašnom ljudskom mišljenju toliko nebitne, izbrojane su u toj neograničenoj i sveobuhvatnoj Premudrosti i čuvaju se Njome (Mt. 10,30; Lk. 21,18). Tim pre, bez Nje ne može da se dogodi nikakav značajan događaj, nikakav prevrat u čovekovom životu. Hrišćanin koji nepokolebivo gleda na Promisao Božiji, sred najstrašnijih zala ostaje hrabar i nepokolebivo čvrst. On sa svetim psalmopojcem i prorokom govori: Proviđah Gospoda preda mnom ceagga, jer je s desne strane meni da ne posrnem (Ps. 15,8). Gospod je moj pomoćnik; neću se plašiti nikakvih nesreća, neću se predavati uniniju, niti se pogružavati u duboko more tuge. Slava Bogu za sve!
Posmatranjem Promisla Božijeg čovek se uči bezgraničnoj pokornosti Bogu. Okružuju li slugu Božijeg sa svih strana različite nevolje? On svoje ranjeno srce teši ovako: „Bog sve to vidi. Kada iz razloga koji su Njemu Premudrom poznati meni te nevolje ne bi bile korisne i potrebne, On Svemogući bi ih odvratio od mene. Ali ne odvraća ih: dakle, po Njegovoj svesvetoj volji je da me te nevolje muče. Meni je ta volja dragocena, dragocenija od života! Za stvorenje je bolje da umre, nego da odbaci volju Tvorca! U toj volji je istinski život! Ko umre radi ispunjenja volje Božije, taj počinje da živi pravim životom. Slava Bogu za sve!“
Od posmatranja Promisla Božijeg, u duši se formira duboka krotost i nepromenjiva ljubav prema bližnjem, koju nikakvi vetrovi ne mogu da uznemire i ustalasaju. Za takvu dušu nema uvreda, nema zločina: sva stvorenja ponašaju se po zapovesti ili dopuštenju Tvorca, jer je stvorenje samo slepo oruđe. U takvoj duši razleže se glas smirenja, koji je optužuje za bezbrojna sagrešenja i opravdava bližnje kao oruđa pravednog Promisla. Taj glas se razleže tokom stradanja, donoseći spokojstvo i utehu; on tiho govori: „Ja dobijam ono što sam svojim delima zaslužio. Bolje mi je da postradam tokom ovog kratkotrajnog života, nego da večno stradam u večnim adskim mukama. Moji gresi ne mogu da budu nekažnjeni: jer to zahteva pravda Božija. U tome što oni bivaju kažnjeni tokom kratkotrajnog zemaljskog života ja vidim neizrecivo milosrđe Božije“. Slava Bogu!
Viđenje Promisla Božijeg čuva i jača veru u Boga. Onaj ko vidi nevidljivu, svemoćnu ruku što upravlja svetom, ostaje nesmućen sred strašnih bura koje vitlaju morem života: on veruje da svemoćna i premudra desnica Božija drži kormilo Crkve, da upraalja životom društva i sudbinom svakog čoveka. Gledajući svirepe talase, mračne oblake i grozne bure, on se zadovoljava i umiruje mišlju da Bog vidi sve što se događa. Čoveku, slabom stvorenju, priliči tiha i smirena pokornost, jedno pobožno poznanje i sazercavanje sudova Božijih. On u svemu treba da se usmerava prema putevima koji su mu pokazani, prema ciljevima koji su mu određeni sviše! Slava Bogu za sve!
Uz sagledavanje Božanskog Promisla neće opstati ne samo prolazne nevolje, nego ni one koje čoveka očekuju prilikom stupanja u večnost, iza granice groba. Njih otupljuje i uništava blagodatna uteha koja se uvek spušta u dušu koja se odrekla sebe radi pokornosti Bogu. Uz samoodbacivanje i predanost volji Božijoj ni sama smrt nije strašna: verni sluga Hristov predaje svoju dušu i večnu sudbinu u ruke Hristove, predaje ih sa tvrdom nadom u Hrista, sa nepokolebivom nadom u Njegovu blagost i moć. Kada se duša razluči od tela i kada joj se drsko i brzo približe odbačeni anđeli, ona će te mračne i zlobne anđele poraziti svojim samoodricanjem i naterati ih u bekstvo. „Uzmite me, uzmite me – hrabro će im ona reći – bacite me u mračni bezdan, ognjeni bezdan, bacite me u bezdan ada, ako je to volja Boga mojega, ako je On to odredio za mene: bolje mi je da budem lišena rajske sladosti, lakše mi je da podnesem adski plamen, nego da narušim volju i odredbu velikog Boga. Njemu sam se predala i predajem se! On je Sudija mojim slabostima i sagrešenjima, a ne vi! Vi i kroz svoju bezumnu nepokornost samo izvršavate Njegove odluke.“ Sluge kneza ovoga sveta naći će se u nedoumici kada budu videle hrabro i krotko samoodricanje, i potpunu predanost volji Božijoj! Odbacivši tu blaženu pokornost, oni su od svetlih i dobrih anđela postali mračni i svezlobni demoni. Oni će ustuknuti sa stidom, a duša će bez prepreka nastaviti svoj put onamo gde je njeno blago – Bog. Tamo će licem u lice Onoga gledati Koga ovde gleda verom u Promislu Njegovom i večno će klicati: slava Bogu! 1. 385-389
 
Sveblagost Promisla
 
• Hrišćanin nikada i ni zbog čega ne treba da se uznemirava, jer ga Promisao Božiji nosi na Svojim rukama. Naša briga treba da se sastoji u tome da ostanemo verni Gospodu. 6. 579
• Božanstveni Promisao u stanju je sve da ispravi, i da iz naoko nepovoljnih okolnosti istoči spasonosne posledice, kao vodu iz kamena. Molitvom i nadom sačuvajte duševni mir, a ono što nije u našoj moći – prepustite Bogu. 12. 3
• Nemoćni čovek hoće da deluje i tamo gde to nije moguće. On bi hteo svuda da pruži svoju „moćnu“ ruku, svuda bi hteo da deluje shodno svojim „mudrim“ shvatanjima. I nikako neće Boga da prizna za dovoljno moćnog i razumnog delatnika, te da stoga na molitvi postojano pribegava Njemu. Međutim, čim pribegne Bogu smirenom molitvom – a ne telesnom i nervnom, sa raspaljenim pokretima krvi predajuđi sebe i svoje bližnje milosti i volji Božijoj, odmah pro nalazi mir. 6. 530 (v.VOLJI POKORNOST, OKOLNOSTI, NE PRIJATNOSTI, NEVOLJE, ISKUŠENJA)
 
PROROŠTVA
 
• Čemu drugom pripisati velika znamenja koja su savršavali sveti Božiji, ako ne tome što je u njima prebivao i dejstvovao Bog? Čemu drugom pripisati sposobnost prorokovanja i otkrivanja tajni skrivenih u dubinama srca i umova koju su posedovali sveti Božiji, ako ne tome što je u njima bio prisutan i što je kroz njih govorio Bog Koji daleku budućnost vidi kao sadašnjost, Bog za Koga nema tajni? Ovo su posvedočili i sami sveti. Apostol Pavle je Galaćanima napisao: A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,20); Korinćanima je napisao: Tražite da iskušate Hrista Koji u meni goeopu (2. Kor. 13,3). Kada su apostoli Petar i Jovan iscelili hromog od rođenja kod Krasnih vrata jerusalimskog hrama i kada se oko apostola sabrao zadivljeni narod, oni su mu se obratili: Ljudi Izrailjci, što se čudite ovome ili šta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da ovaj hodi? Bog Avraamov i Isakov u Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina Svojega Isusa (Dap. 3,12-13). 4. 243-244
• Bog je menjao Svoje odluke, objavljene i preko svetih proroka, kao što je proroštvo Jonino o Ninevljanima, Ilijino o Ahavu, Isaijino o Jezekilju; tim pre neće se ostvariti predskazanje lažnih proroka, čak i kada bi imalo kakav osnov. Ko je sebe i sve ostalo predao volji Božijoj, taj nema potrebe da bilo šta zna unapred. 6. 776 (v ĐAVO)
 
PROSTOTA
 
• Koji je uslov hrišćanske prostote? Slediti zakon Božiji. Onaj ko je dobrodeteljan i dobronameran, nema potrebe da se predstavlja kao takav; naprotiv, onome ko ljubi greh, čija je volja u grehu, potrebna je maska. Vera rađa prostotu. Verujući ide životnim putem uzdajući se u svog Promislitelja, kao što i Sveto Pismo kaže: hodi u prostoti, hodi sa nadom. Neverujući ne vidi Promisao, nego misli da njegova sudbina zavisi od sposobnosti njegovog uma i da je svo blago u zemaljskom; stremeći ka zemaljskom on je lukav i na rečima i na delu. Što se više budemo udubljivali u Reč Božiju, što više budemo duhovno uzrastali, to ćemo više biti ubeđeni da je nemoguće drugačije se približiti Bogu nego prostotom, u kojoj su i vera, i čistota savesti, i način razmišljanja, oblikovani zapovestima Višnjega. Samo prostosrdačni su u stanju da duhovno napreduju, kako kaže Sveto Pismo: U dušu opitnu u zlu Premudrost se neće useliti. 6. 502
• Oci su se držali krajnje jednostavnosti u oblačenju, uređenju kelija, podizanju manastirskih zdanja, pa i u podizanju i ukrašavanju samih hramova. Misao i srce slabog čoveka, što je za neopitne i ne pažljive neshvatljivo, usklađuju se sa njegovim spoljašnjim položajem. Ako su na ikoni blistave odežde, ako je kelija pažljivo uređena, sa ukusom i raskošno, ako su čak i manastirski hramovi veličanstveni i sijaju zlatom i srebrom, ako su snabdeveni bogatom riznicom, onda je njegova duša neizostavno sujetna, ispunjena umišljenošću i samozadovoljstvom, daleko od umilenja i svesti o svojoj grehovnosti. Opijena sujetnim zadovoljstvom, koje joj deluje kao duhovna radost, ona prebiva u pomračenosti, u samoobmani, gnevu i hladnoći. Naprotiv, kada je odežda na ikoni jednostavna, kada on, poput stranika, živi u keliji kao u šatoru, kada u njoj ima samo ono neophodno, kada mu hram Božiji služi kao mesto molitvenog ispovedanja i plača, ne rasejavajući ga i ne oduševljavajući svojom blistavošću, onda njegova duša od spoljašnjih uslova pozajmljuje smirenje, odvajajući se od svega materijalnog, i u mislima i osećanjima, u neizbežnu večnost koja predstoji svim ljudima; duša se trudi da pokajanjem i ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti na vreme sebi pripremi blagonaklon doček u večnosti. U skromnu keliju, koja je jednostavno uređena, jednako sa velmožom ulazi i prost čovek; u pažljivo uređenoj keliji nema mesta za prostog čoveka, koji svojim dolaskom može da naruši precizan red u njoj. A u licu ubogog, prostog čoveka, često bogatog verom, odbacuje se Hristos (Jak. 2,1-6). 5. 292
 
PSALMOPOJANJE
 
• Pod psalmopojanjem, koje se spominje u žitijima i delima svetih, treba podrazumevati sasvim polagano, otegnuto čitanje psalama i drugih molitava. Otegnuto čitanje neophodno je radi strogog čuvanja pažnje i izbegavanja rasejanosti. Zbog otegnutosti i sličnosti sa pojanjem, takvo čitanje nazvano je psalmopojanjem. 2.187 (v. MOLITVA GLASNA)
 
PSALTIR
 
• Knjiga Psaltir je najuzvišenija duhovna knjiga. U njoj je duboko i detaljno opisan unutrašnji podvig vojnika Hristovog. Česta upotreba praslika i alegorija daje knjizi tajanstvenost i zagonetnost (nije bez razloga na njoj zavesa!). Nju ne treba uzimati bukvalno: bukvalno razumevanje Svetog Pisma ubija dušu. Neophodno je duhovno razumevanje: ono oživotvorava, postavlja na staze prave i svete. 6. 298
• Ratovanje i borbu podvižnika Hristovog sa svojim padom i sa palim duhovima najbolje je predstavio Duh Sveti u Psaltiru. Monasi prvih vremena učili su Psaltir napamet, oblačeći u reči Duha svoje molitve za izvlačenje iz blata strasti i čeljusti neprijatelja, đavola. 5. 49
 
PSOVANJE (SKVERNOSLOVLJE)
(v. GRESI SMRTNI)
 
PUT PODVIŽNIŠTVA
 
• „Doći će jednom vreme i ljudi će postati bolesni. Kada vide onoga ko nije podvrgnut opštoj bolesti, ustaće na njega govoreći: ti si najbolesniji, jer nisi kao mi.“ (prepodobni Antonije Veliki)
Ovde uopšte neće biti suvišno da primetimo, da će taj jedan morati dobro da se čuva pomisli lažne smirenomudrenosti, koju će neminovno pred njega da iznose demoni i ljudi kao njihova oruđa. U takvim slučajevima telesno mudrovanje će obično da prigovara: „Zar si ti jedini u pravu, a svi ili većina ljudi greše?“ Prigovor koji ne znači ništa! Oduvek su malobrojni, sasvim malobrojni hodili uskim putem; u poslednje dane sveta taj će put do krajnosti opusteti. 7. 10-11
• Okrenimo se prizoru koji nam pruža savremeno doba. Šta treba da kažemo o sebi? Kako treba da živimo, kako da delujemo? Odgovor na to pitanje nalazimo kod drevnih monaha: oni su najavili našu situaciju, oni su unapred opisali način delovanja u takvoj situaciji. „U poslednja vremena oni koji zaista budu služili Bogu blagorazumno će se sakriti od ljudi i neće činiti znamenja i čudesa među njima. Oni će poći putem delanja rastvorenog smirenjem, i u Carstvu Nebeskom pokazaće se većim od otaca koji su se proslavili znamenjima“ (prepodobni Nifont). Kakva značajna pouka, kakva uteha za nas u ovim proročkim rečima znamenitog i duhonosnog oca! Usled umnožavanja sablazni, usled njihove rasprostranjenosti i gospodarenja, usled zaboravljanja na jevanđelske zapovesti i njihovog zanemarivanja od strane svih ljudi, za onoga ko želi da se spase neophodno je udaljavanje od ljudskog društva u unutrašnju i spoljašnju usamljenost. Usled ponestajanja blagodatnih rukovoditelja i umnožavanja lažnih učitelja, koji su obmanuti demonskom prelešću i čitav svet uvlače u tu obmanu, neophodan je život prožet smirenjem, neophodan je najdosledniji život po jevanđelskim zapovestima, neophodno je sjedinjenje molitve sa plačem za sobom i za čitavim ljudskim rodom, neophodna je opreznost pred bilo kakvim zavođenjem raspaljenošću, koja misli da delo Božije savršava samo ljudskom snagom, bez Boga Koji deluje i savršava svoje delo. Koji se spasava, neka spase dušu svoju rečeno je ostatku hrišćana Duhom Božijim. Sebe spasavaj! Blažen si ako nađeš jednog pouzdanog saradnika u delu spasenja:Toje u naše vreme velik i redak dar Božiji. Kada poželiš da spaseš bližnjeg, čuvaj se da on i tebe ne odvuče u pogubnu propast. Ovo poslednje neprestano se događa. Odstupništvo je Bogom dopušteno: ne pokušavaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom. Sam se udalji i čuvaj od njega: to ti je dovoljno. Upoznaj se sa duhom vremena, izuči ga, da bi po mogućstvu izbegao njegove uticaje. „Danas gotovo da nema istinske pobožnosti, danas postoji samo licemerje“ govorio je svetitelj Tihon, sto godina pre nas. Treba da se bojiš licemerja, najpre u sebi samom, a potom i u drugima; boj ga se upravo stoga što je karakteristično za ovo vreme i što je u stanju da zarazi svakoga, čak i prilikom najmanjeg skretanja u lakomisleno ponašanje. He podvizavaj se da te vide ljudi, nego u tajnosti, radi svoga spasenja, pred očima Božijim – i tvoje ponašanje očistiće se od licemerja. He osuđuj bližnje, sud nad njima prepusti Bogu i tvoje srce očistiće se od licemerja. Progoni licemerje u sebi, isteruj ga iz sebe; čuvaj se masa zaraženih njime, koje i svesno i nesvesno deluju usmeravane njime, prikrivajući služenje svetu služenjem Bogu, a traženje prolaznih dobara traženjem večnih, prikrivajući maskom svetosti poročan život i dušu u potpunosti predanu strastima. 7. 511-512
• Zaista, tesan je put koji vodi u život, jer, s jedne strane, stešnjuju ga nepravde koji činimo, a sa druge i sama pravedna dela, kada su povezana sa prezirom i osuđivanjem bližnjeg. 13. 274
• Zajednički put podvižnika je da trpljenjem među ljudima leče osećanja slabosti, da uvide Promisao Božiji i uđu u umnu molitvu. 2. 151

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *