NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
O
 
OBOŽENJE
OBRAZ I PODOBIJE
OBREDI CRKVENI
OBAVEZE
ODEŽDA
ODRICANJE OD BOGA
OKOLNOSTI
OPRAVDANJA
OPTUŽBE
OSTAVLJENOST
OSUDE
OSUĐIVANJE
OTKRIVANJE POMISLI
OČAJANJE
OTŠELNIŠTVO
 


 
OBOŽENJE
(v. SVETOST, BOGOOPŠTENJE)
 
OBRAZ I PODOBIJE
 
• Da načinimo čoveka po obrazu Našem i podobiju (Post. 1,26) tajanstveno se savetovao u Samome Sebi i sa Samim Sobom Trojični Bog uoči stvaranja čoveka.
Čovek je obraz i podobije Boga. Bog, Koji je nepristupan u Svome veličanstvu, Bog, Koji je iznad svakog obraza, izobrazio se u čoveku, izobrazio se sa jasnoćom i slavom. Tako se izobražava sunce u skromnoj kapi vode. 2.128
• Obraz Boga Trojice je – čovek trojica.
Naš um je – obraz Oca; naša reč (neizgovorenu reč obično na zivamo misao) – obraz Sina; duh je – obraz Duha Svetoga.
Kao što u Bogu Trojici tri Lica nesliveno i nerazdeljivo čine jedno Božansko Biće, tako i u čoveku trojici tri čoveka čine jedno biće, ne mešajući se među sobom, ne slivajući se u jedno lice, ne deleći se na tri bića.
Naš um je rodio i ne prestaje da rađa misao; misao kada se rodi ne prestaje iznova da se rađa i ujedno ostaje rođena, skrivena u umu.
Um ne može da postoji bez misli, niti misao bez uma. Početak jednoga je neumitno početak drugoga. Postojanje uma jeste obavezno i postojanje misli.
Upravo tako naš duh ishodi od uma i sadejstvuje misli. Stoga svaka misao ima svoj duh, svaki način razmišljanja svoj poseban duh, svaka knjiga svoj sopstveni duh.
Misao ne može da bude bez duha; postojanje jednoga, obavezno je praćeno postojanjem drugoga. Kroz postojanje jednoga i drugoga projavljuje se postojanje uma.
Šta je to – duh čovekov? Celokupnost osećanja srca koja pripadaju slovesnoj i besmrtnoj duši, a strana su dušama životinja i zveri.
Čovekovo srce razlikuje se od srca životinja po svome duhu. Srca životinja nemaju duhovna osećanja – tu crtu Božanskog obraza, koja je isključivo svojstvena ljudima.
Moralna sila čovekova je duh njegov.
Naš um, reč i duh, prema istovremenosti svoga postanka i svojim uzajamnim odnosima, služe kao slika Oca i Sina i Svetoga Duha – savečnih, sabespočetnih, jednakih po časti i jedne prirode.
Ko je video Mene, video je Oca objavio je Sin Ja Sam u Oiu i Otac u Meni (Jn. 14,9,11). Isto to može se reći za ljudski um i njegovu misao: um, koji je nevidljiv sam po sebi, javlja se kroz misao; ko se upoznao sa mišlju, upoznao se sa umom koji je tu misao proiz veo.
Gospod je Duha Svetoga nazvao Silom s visine (Lk. 24,49) i Duhom Istine (Jn. 14,17); Istina je – Sin. Svojstvo sile ima i ljudski duh; on je i duh misli čovekovih, bile one istinite ili lažne. On se projavljuje kroz tajne pokrete srca, kroz način razmišljanja, i kroz svako čovekovo delo. Kroz duh čovekov pokazuje se i njegov um i način razmišljanja; duh svakog postupka pokazuje misao kojom se čovek rukovodio u tome postupku.
Milosrdni Gospod je Svoj obraz ukrasio i podobijem Svojim. Obraz Boga je – samo biće duše; a podobije su – svojstva duše.
Novostvoreni obraz Božiji – čovek – bio je poput Boga beskonačan, premudar, blag, čist, nepropadljiv, svet, bez ikakve grehovne strasti, ikakve grehovne pomisli i osećanja.
Vešt umetnik najpre izobražava oblik, crte onoga lica čiji portret pravi. Kada tačno predstavi te crte, on liku i odeći daje boje i ton originala, čime usavršava sličnost. Stvorivši Svoj obraz, Bog ga je ukrasio Svojim podobijem: obrazu Božijem je svoj stveno da u svemu bude sličan Bogu. Inače bi obraz bio nezadovoljavajući, nedostojan Boga, ne bi ispunjavao svoje naznačenje, ne bi mu odgovarao.
Svako na sebi lako može da uoči nesklad obraza i podobija. Lepota podobija, koja se sastoji iz ukupnosti svih dobrodetelji, uprljana je mračnim i smradnim strastima. Crte obraza lišene su svoje pravilnosti, svoje uzajamne saglasnosti: misao i duh bore se među sobom, izlaze iz pokornosti umu, ustaju protiv njega. On sam je u neprestanoj nedoumici, u strašnom pomračenju koje od njega skriva Boga i sveti, nepogrešivi put ka Bogu.
Rastrojstvo obraza i podobija praćeno je užasnim mukama. Ako čovek pažljivo, u usamljenosti, tokom značajnog vremena, postojano bude gledao u sebe, on će se uveriti da ovo mučenje deluje neprekidno – pojavljuje se i nestaje, u zavisnosti od toga koliko ga ugrožava rasejanost. 2. 129 132
• Očovečio se Sin – Logos Božiji, Istina Božija. Naša misao je ispravljena i očišćena Istinom; naš duh je postao sposoban za opštenje sa Duhom Svetim. Duhom Svetim je oživeo večnom smrću umrtvljeni duh naš. Tada je um stupio u poznanje i viđenje Oca.
Trojični Bog isceljuje čoveka trojicu: Logosom se isceljuje misao i prevodi iz oblasti laži i samoobmane u oblast Istine; Duhom Svetim se oživotvoruje duh i prevodi od telesnih i duševnih u duhovna osećanja; umu se javlja Otac i on postaje – um Božiji. Mi imamo um Hristov (1. Kor. 2,16) veli apostol.
Do dolaska Duha Svetog čovek je, kao mrtav duhom, molio: Gospode, pokaži nam Oca (Jn. 14,8). Po dobijanju Duha usinovljenja, on oseća da je sin i, oživevši duhom za Boga i spasenje usled delovanja Duha Svetoga, prema Ocu se odnosi kao prema Onome Koga zna, obraćajući My se rečima: Avva, Oče (Rim. 8,15 16)!
U kupelji krštenja obnavlja se pali obraz i čovek se vodom i duhom rađa za život večni. Od sada Duh, koji je odstupio od čoveka prilikom njegovog pada, počinje da ga prati tokom njegovog zemaljskog života, isceljujući kroz pokajanje povrede koje greh nanosi čoveku nakon krštenja, čineći na taj način spasenje mogućim za njega sve do poslednjeg daha njegovog.
Lepota podobija se, kao i obraz, prilikom krštenja obnavlja Duhom Svetim. Ona se razvija i usavršava ispunjavanjem jevanđelskih Zapovesti.
Obrazac i punota te lepote je Bogočovek, Gospod naš Isus Hristos.
Najbliže podobije, sjedinjenje, dobija se i po dobijanju zadržava životom prema jevanđelskim Zapovestima. Ostanite u Meni zapoveda Spasitelj učenicima Svojim i Ja ću u vama. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn. 15,4 5).
Najblaženije sjedinjenje pruža se onda, kada se hrišćanin sa čistom savešću, očišćenom udaljavanjem od svakog greha i tačnim ispunjavanjem jevanđelskih Zapovesti, pričešćuje najsvetijim Telom Hristovim i najsvetijom Njegovom Krvlju, a ujedno i Božanstvom Njegovim koje je sa njim sjedinjeno. Koji jede Moje Telo rekao je Spasitelj i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u Njemu (Jn. 6,56).
Razumni obraze Božiji! Pogledaj na kakvu te je slavu, savršenstvo i uzvišenost prizvao i prednaznačio Bog!
Nedokučiva premudrost Tvorca omogućila ti je da sa sobom učiniš što god poželiš.
Razumni obraze Božiji! Zar nećeš poželeti da ostaneš dostojan obraz Božiji, zar ćeš poželeti da unakaziš sebe, da uništiš podobije, da se pretvoriš u obraz đavola i spustiš se na razinu beslovesnih?
Nije uzalud Bog izlio svoja blaga, nije uzalud savršio čudesno stvaranje sveta, nije uzalud stvaranje Svoga obraza udostojio prethodnog savetovanja, nije ga slučajno Sam Sobom iskupio kada je pao! Za svaki Svoj dar On traži odgovor. On će suditi kako su Njegove milosti upotrebljene, kako je cenjeno Njegovo očovečenje, kako je cenjena Krv Njegova koja je izlivena za nas prilikom našeg iskupljenja. 2. 133-135 (v KRŠTENJE)
 
OBREDI CRKVENI
 
• Hladno, površno služenje Bogu, pomešano sa služenjem strastima, ispovedanje Boga ustima, bez ispovedanja delovanjem i skrivenim životom srca, uz ispunjavanje samo nekih spoljašnjih crkvenih obreda i odredaba, smatra se za ispravno [zakonito] i dušepogubno licemerje. Licemeri tako je Spasitelj sveta razobličavao one koji su zanemarivali zapovesti Božije i do sitnica se držali predanja od starih, poštujući ih više no zapovesti liiemeri dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: približava mi se narod ovaj ustima svojim i usnama me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim (Mt. 15,7 9). Crkvene odredbe su veoma korisne i potrebne, kako za svakog hrišćanina tako i za hrišćansko društvo, jer daju red i pravila za ponašanje; red i pravila doprinose blagočestivom životu: ali zapovesti treba da predstavljaju dušu svakog hrišćanina i hrišćanskog društva. Spasitelj sveta je dao potrebno mesto i zasluženu vrednost i otačkim predanjima, i zapovestima Božijim. Ovo, to jest predanja otaca, trebalo je činiti rekao je On i ono, TO jest zapovesti Božije, ne ostavljati (Mt. 23,23). Od čuvanja crkvenih odredaba ispunjavanje zapovesti postaje naročito lako, a život po zapovestima čuva tačno držanje crkvenih odredaba od sujete, licemerja i telesnog mudrovanja. Zakon Božiji je duhovan (Rim. 7,14); jevanđelske zapovesti su Duh i život (Jn. 6,63). No, pošto se čovek sastoji iz duše i tela, pokazala se potreba za spoljašnjim obredima i odredbama. Oni su sjedinjeni sa duhom zakona. Onaj ko se zadovoljava samo ispunjavanjem crkvenih odredaba i obreda, a ne obraća pažnju na jevanđelske zapovesti, ili nedovoljno pazi na njih, taj po svojoj ograničenosti obara zakon sa visine njegovog duhovnog značenja i oduzima mu, za sebe, njegovo duhovno dostojanstvo i svu njegovu suštinu, propadajući u svome telesnom mudrovanju i usled svoga telesnog mudrovanja (Rim. 8,6). 4. 254-255
• Kad hrišćanin obrati svu svoju pažnju na spoljašnje obrede, on obavezno zanemaruje suštinsku stvar za hrišćanstvo – očišćenje unutrašnjih sasuda, lišavajući se shodno tome celokupnog duhovnog napredovanja i istinskog poznanja Hrista koje iz tog napredovanja proističe, to jest udaljava se od istinskog hrišćanstva. Kada je pak hrišćanin hladan prema veri i njene spoljašnje obrede savršava sa nebrigom, on se time udaljava od Boga Koji želi da mu njegovi služitelji služe sa strahom i trepetom i postaje bezbožnik i jeretik. 8,23 (v. FARISEJSTVO)
 
OBAVEZE
(v DELA, DELATNOST)
 
ODEŽDA
 
• Sveti Isak Sirijski kaže: „Zavoli ubogu odeću, kako bi uništio pomisli koje niču u tebi: mislim na gordost srca“. Onaj ko ljubi sjaj ne može da zadobije smirene pomisli, jer se srce iznutra čuva u skladu sa spoljašnjim držanjem. 2. 357
• Odeća, po mogućstvu, treba da bude jednostavna, ali pristojna i uredna. Početnik mora da drži to pravilo, jer se njegova duša svojim stanjem saobražava stanju tela, i ne može u sebi da sačuva pokajne osećaje kada je telo ukrašeno raskošnom i sjajnom odećom. Od raskošne odeće kod podvižnika se javlja sujeta i strastvenost, njegovo telo oživljava za bludne osećaje i pokrete. Grešniku ne dolikuje da ima lepu odeću, jer će biti nalik okrečenom i pozlaćenom grobu, koji je spolja svetao i bogat, a u njemu smrdljivi leš. 5.19-20
 
ODRICANJE OD BOGA
 
• Kad bi dobra dela, učinjena prema osećanjima srca, pružala spasenje – onda bi dolazak Hristov bio izlišan, a iskupljenje ljudskog roda stradanjima i krsnom smrću Bogočoveka nepotrebno, baš kao i jevanđelske zapovesti. Očigledno je da oni koji spasenje smatraju mogućim uz sama dela pale prirode uništavaju značaj Hrista, odbacuju Hrista. 1. 500 (v. HRIŠĆANSTVO – Stanje, DOBRO, JERES, PRIRODA PALA, MONAŠTVO)
 
OKOLNOSTI
 
• Ako nikakvo iskušenje ne može da se kosne čoveka bez volje Božije, onda žaljenje, roptanje, ogorčenost, samoopravdavanje, svaljivanje krivice na bližnje i na okolnosti jesu pokreti duše protiv volje Božije i pokušaji protivljenja i suprotstavljanja Bogu. 1. 328
• He krivite nikoga zbog vaših slabosti, pa ni okolnosti i rasejanost u koju ste dovedeni. Krivite jedino sebe. Car David, sveti prorok i Bogovidac Mojsije, i sveti prorok Danilo ugodili su Bogu i pored mnoštva najrazličitijih obaveza koje su imali, i pored svakojakih briga. Prepodobni iz egipatskog opštežića su svetom Jovanu Lestvičniku, koji je pisao o njima, govorili: „Sred buke sveta zadobijaj bezmolvnu misao, to je preslavno“. Prekorevajte sebe, prekorevajte slabost svoje volje, jer sila volje i u slabom proizvodi veliko. U optuživanju sebe nalazite utehu. Krivite sebe i osuđujte sebe, a Bog će vas opravdati i pomilovati. 6. 172
• Reci sam sebi: „To što mi se događa, ne događa se bez Promisla Božijeg. Neka bude Ime Božije blagosloveno od sada do veka!“ Nemojte da vas previše opterećuju životne okolnosti: one nisu statične, brzo se kreću i menjaju. I mi sami se krećemo prema večnosti! A ko se opterećuje trenutnim okolnostima i kome one deluju nepomično – taj lako pada u uninije. Ko pak vidi da sve leti i pro lazi, da leti i on sam, njemu će biti lako i veselo na srcu. 6.195
• Spoljašnje okolnosti vašeg života prepustite Promislu Božijem, pa kako se urede, tako neka bude; a vi budite mirni i spokojni, brinuđi jedino o svojoj duši, za koju ste obećali da će te je izvesti pred Hrista očišćenu pokajanjem. 6. 581
• Bog gleda na čovekovo unutrašnje raspoloženje i shodno tome uređuje njegove spoljašnje okolnosti. Onome ko ima volju da ugađa Bogu, šalje se i situacija koja toj volji odgovara, kako bi blagočestivi imao mogućnosti da se pripremi za večnost. 6. 674 (v. MOLITVA)
 
OPRAVDANJA
 
• Pokorite svoj um Hristu. Kada um pokorimo Hristu, nećemo opravdavati ni sebe ni srce. Kad u srcu ponestane opravdanja, ono dospeva u stanje smirenja i umilenja. Srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti; a opravdanja su – užasna grehovna smrt.
Sveti David se ovako molio i nas uči da se molimo tako: He dopusti srce moje u reči lukave, da izmišlja izgovore za gpexe. Izmišljati izgovore za Gpexe, znači pravdati svoje grehe. Misli i reči kroz koje se to pravdanje izražava, nazivaju se rečima lukavim. Grešnik se lukavo trudi da prevari i sebe i druge! Lukavo se, pred sobom i drugima, trudi da se predstavi kao pravednik! Trudi se da se opravda pred ljudima i skrije svoj greh pred njima; na to ga ponekad tera nužda – korist bližnjeg, koga bi naš greh mogao da sablazni. Pravdati se pred sobom, obmanjivati se i tešiti svoju savest to je uvek bezakono i jadno; usvojene reči lukave čine čoveka najgorim farisejem, spremnim na svaki zločin. Jedino opravdanje za grehe koje Bog uvek prima i za koje nisu potrebne izmišljotine i mnogo priče jeste pokajanje. 6. 417-418
• …He pravdajte se suvišno: jer i Gospod, Koji je Sama Istina i Pravda, stojeći pred judejskim starešinama i Pilatom nije od njih skrivao istinu, kako im ne bi dao razlog za zabludu, nego ju je izložio u nekoliko reči, ne pravdajući se dalje, i ćutke je podneo njihove klevete i mučenja, pružajući nam uzor kako da odbacujemo sebe i nosimo krst Gospodnji, to jest patnje, koje Gospod šalje. 6. 211 (v. SAMOOPRAVDAVANJE, OPTUŽBE, PATNJE, VOLJA SOPSTVENA)
 
OPTUŽBE
 
• Dela trpljenja imaju svoje mere i stepene. Savršeni čuvaju potpuno ćutanje kada ih optužuju, koje odgovara stepenu njihovog samoodbacivanja i trpe sve posledice takvog ćutanja, kao na primer sveti Andrej i Simeon, Hrista radi jurodivi. Tebi to delanje ne samo da ne pristaje, jer nadvisuje tvoju meru, nego je i krajnje štetno, jer ne možeš da ga izdržiš. 6. 775-776 (v PREKORI, OPRAVDAVANJE)
 
OSTAVLJENOST
 
• Mišljenje o oskudevanju pomoći od strane ljudi jeste vid iskušenja koje Bog dopušta drugovima Svojim, kako bi umrli nadom na ljude i oživeli nadom na Boga. Pročitaj kraj 78. besede svetog Isaka Sirijskog i uteši se. Nećemo se uplašiti iskušenja, jer je s nama Bog, Koji ih dopušta i kroz njih nas obučava. 6. 832 (v BOGOOSTAVLJENOST)
 
OSUDE
(v. PREKORI)
 
OSUĐIVANJE
 
• Treba oštro odvlačiti sebe od osuđivanja bližnjih, ograđujući se od toga strahom Božijim i smirenjem. Da bismo u svome srcu oslabili i uz Božiju pomoć potpuno iskorenili sablazni na bližnjeg, potrebno je da se u svetlosti Jevanđelja udubljujemo u sebe, da pazimo na svoje slabosti, da istražujemo svoje grehovne težnje, pokrete i stanja. Kad naš greh privuče našu pažnju na sebe, nećemo imati vremena da pazimo na nedostatke bližnjeg i da ih primećujemo. Tada će nam svi bližnji izgledati lepi i sveti; tada će svako od nas sebe smatrati za najvećeg grešnika u svetu, jedinog grešnika na svetu; tada će se za nas široko otvoriti vrata i zagrljaj pravog, istinskog pokajanja.
Pimen Veliki je govorio: „Mi i naša braća smo kao dve slike. Ako čovek gledajući na sebe nalazi nedostatke, onda će u svome bratu videti savršenstvo. Ako pak sam sebi izgleda savršen, onda će poredeći brata sa sobom naći da je on loš“. 1. 421
• Došao jednom avva Amon u neko prebivalište monaha, kako bi se sa bratijom pogostio za trpezom. Jedan od braće iz toga mesta je počeo da se ponaša krajnje nedolično: posećivala ga je žena. Ostala braća su za to saznala; uznemirili su se i, sabravši se radi savetovanja, rešili da isteraju toga brata iz njegove kolibe. Saznavši da se episkop Amon nalazi tu, došli su kod njega i zamolili ga da pođe sa njima kako bi pregledali bratovljevu keliju. Saznao je za to i brat, pa je ženu sakrio ispod velike drvene posude, okrenuvši je dnom na gore. Avva Amon je to shvatio, pa je radi Boga pokrio bratovljevo sagrešenje. Pošto je sa mnoštvom braće došao u keliju, seo je na drvenu posudu i naredio da se kelija pretraži. Kelija je pretražena i žena nije pronađena. „Šta je to? rekao je avva Amon braći. Bog neka vam oprosti vaše sagrešenje“. Posle toga se pomolio, pa je zapovedio svima da izađu. I sam je pošao za braćom. Na izlazu milostivo je uzeo za ruku optuženog brata i sa ljubavlju mu rekao: „Brate! Pazi na sebe!“ Tako se sveti Amon klonio osuđivanja bilo koga, tako je lečio grešnike i milošću smekšavao njihovo srce, dovodeći ih do pokajanja. 1. 422-423
• Greh sablazni i osuđivanja veoma lako pogubljuje ljude i zato je đavolu toliko omiljen, da se on ne zadovoljava samo podsticanjem lukave revnosti u našem srcu, revnosti kojoj je tuđ jevanđelski razum, podsticanjem gordih pomisli, koje su uvek sjedinjene sa ponižavanjem i preziranjem bližnjeg; ali priprema i očigledne zamke da bi nepažljive ulovio u sablazan i osuđivanje. Avva Pimen je re kao: „U Pismu stoji: Što videše oči tvoje, goeopu (Prič. 25,8). No, ja vam savetujem da ne govorite čak ni o onome što ste svojim rukama opipali. Jedan brat je bio prevaren na taj način: učinilo mu se da njegov brat greši sa ženom. Dugo se borio sa sobom, da bi konačno prišao, gurnuo ih nogom, misleći da su oni, i rekao: ‘Je li vam dosta, hoćete li još dugo?’ Ispostavilo se da su to bili snopovi pšenice. Zato sam vam i kazao da ne osuđujete čak i kada svojim rukama opipate“.
Greh osuđivanja je toliko protivan Bogu, da se On gnevi i od vraća čak i od samih ugodnika svojih, kada oni sebi dozvole osuđivanje bližnjeg: On oduzima od njih Svoju blagodat, kao što je očigledno iz mnogobrojnih primera koje su crkveni pisci sačuvali radi koristi i pouke hrišćanskih naraštaja. Nikakva pravednost ne daje pravo na osuđivanje grešnog brata, kome Gospod veoma lako može da podari istinsku pravednost, neuporedivo veću od one za koju mi mislimo da je imamo. Mi i možemo da budemo pravedni jedino pravdom Božijom; kada pak osuđujemo bližnjeg, samim tim odbacujemo pravdu Božiju i zamenjujemo je svojom pravdom, ili pravilnije – bolešću farisejstva. Onaj ko osuđuje bližnjeg preuzima na sebe dužnost Boga, Kome Jedinom pripada sud nad Njegovim stvorenjima, preuzima dužnost Hrista, Koji će doći u poslednji dan da sudi živima i mrtvima.
Čudesni Jovan Savait je pričao o sebi: „U vreme dok sam živeo u pustinji nedaleko od manastira, došao je brat iz manastira da me poseti. Upitao sam ga: ‘Kako žive oci i braća?’ ‘Dobro, tvojim mo litvama’ – odgovorio je. Potom sam ga upitao za jednog brata o kome se pronosio rđav glas. On mi odgovori: ‘Veruj, oče, taj brat nastavlja da živi po starom’. Čuvši to rekao sam: ‘Oh!’ i istoga časa padoh u zanos: video sam sebe kako stojim pred Golgotom u Jerusalimu. Gospod naš Isus Hristos stajao je na Golgoti između dvojice razbojnika. Pohitao sam da My se poklonim. U tom trenutku vidim Gospod se obratio Anđelima koji su stajali pred Njim i rekao im: ‘Izbacite ga napolje, jer on je u odnosu na Mene antihrist: preduhitravajući Moj sud, osudio je brata svoga’. U trenutku kada me je Anđeo isterivao i kada sam prolazio kroz dveri, moja mantija se zakačila za njih i dveri je zadržaše. Tamo sam je ostavio. Brzo se povrativši rekoh bratu koji me je posetio: ‘Mučan je za mene ovaj dan’. On upita: ‘Zašto, oče?’ Ispričao sam mu za svoje viđenje i dodao kako skinuta mantija označava oduzimanje pokrova i pomoći Božije od mene. Toga dana otišao sam dalje u pustinju i lutao po njoj sedam godina, ne upotrebljavajući hleb, ne ulazeći pod krov i ne razgovarajući ni sa kim od ljudi. Po isteku toga vremena ponovo sam ugledao Gospoda: On mi je vratio moju mantiju“. 1. 424-425
• U naše vreme, kada su se sablazni toliko umnožile, treba naročito paziti na sebe, ne obraćajući pažnju na život i postupke bližnjih i ne osuđujući one koji sablažnjavaju: jer uništavajuće dejstvo sablazni lako prelazi sa onih koji sablažnjavaju, na onoga ko ih osuđuje. 1. 493
• Kad blagodatna uteha deluje prilikom tajanstvenog poznanja Hrista i Njegovog Promisla, onda hrišćanin ne osuđuje ni Judeja, ni neznabošca, ni javnog bezakonika; nego prema svima plamti tihom, neporočnom ljubavlju. Čistotom svoga uma on sazercava da od vremena dolaska Hristovog dostojanstvo, vrednost, pohvalu i spasenje ljudi predstavlja Hristos, a ne prirodne ljudske dobrodetelji. Čašu patnji on smatra za čašu spasenja, svedočanstvo izabranosti, dar Božiji. On ne može da mrzi i ima neprijatelje: jer oni koji mu nanose patnje nisu ništa drugo do oruđa Promisla Božijeg; on ih pravda, navodeći kao razlog njihovo neznanje; blagosilja ih kao oruđa Boga Koji mu čini dobro. „Mogu li – kaže on sebi – da osudim one koji sada, preda mnom, padaju u očigledna bezakonja, kada je Hristos već iskupio sve njihove grehe, prošle, sadašnje i buduće, kad oni u Hristu već imaju opravdanje i spasenje, kojih ne mogu da se liše drugačije, nego da odbace Hrista do kraja?“ 2.140
• He osuđuj ni poročnoga, ni javnog zločinca: Svojemu gocpodapy on stoji ili pada (Rim. 14,4). 2.223 (v. BLIŽNJI – njegove slabosti)
 
OTKRIVANJE POMISLI
(v. POMISLI – Ispovedanje)
 
OČAJANJE
 
• Očajanje je razobličitelj u srcu već prisutnih neverovanja i samopouzdanja: onaj ko veruje u sebe i uzda se u sebe neće pokajanjem ustati iz greha; pokajanjem će ustati onaj ko veruje u Hrista, svemoćnog Iskupitelja i Lekara. 1. 504 (v. GREH)
 
OTŠELNIŠTVO
(v BEZMOLVIJE, USAMLJENOST)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *