ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Н
 
НАВИКА
НАДА
НАДА НА БОГА
НАДАХНУЋЕ
НАСЛАДЕ ЗЕМАЉСКЕ
НАСТАВНИК
НАУКЕ
НЕВЕРОВАЊЕ
НЕВОЉЕ
Невоље од људи
НЕЖНОСТ
НЕЗНАБОШТВО
НЕЗНАЊЕ
НЕИСКРЕНОСТ (ЛИЦЕМЕРЈЕ)
НЕМИР
НЕПОСТОЈАНОСТ
НЕПРИЈАТНОСТИ
НЕСТИЦАЊЕ
 


 
НАВИКА
 
• Уопште, све страсти у човеку развијају се зато што им се попушта; учестало попуштање претвара склоност у навику, а навика чини страст насилним господаром над човеком. “Бој се злих навика рекао је преподобни Исак Сиријски – више него демона”.
Када греховна жеља или склоност почне да делује у нама, треба је одбацити. Други пут она ће већ деловати слабије, а на крају ће са свим утихнути. Али када се задоваљава, она делује сваки пут све јаче, јер задобија све већу власт над вољом, и коначно се рађа навика.
Сагрешења у која смо навикли да падамо чине нам се лака, ма колико да су тешка. Сагрешење које је ново за душу ужасава је и она се неће тако брзо одлучити да га саврши.
Страсти су зле навике; добродетељи су добре навике. 1. 378
• Одлучна воља, осењена и ојачана благодаћу Христовом, може да победи и најукорењеније навике.
Навика се најпре жестоко противи ономе ко хоће да збаци њен јарам и у почетку му делује несавладива; али временом, уз постојану борбу са њом, она са сваким чином непокоравања постаје све слабија и слабија.
Ако ти се током борбе догоди да услед неке неочекиване околности будеш побеђен, не узнемиравај се и не падај у безнађе: изнова почни да се бориш.
Насилну човекову борбу против порочних навика Бог сматра за мучеништво, а онај ко у тој борби однесе победу овенчава се исповедничким венцем, јер се подвизавао ради Закона Христовог. 1. 379 (в. ИСПОВЕСТ, ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ)
 
НАДА
 
• Мање размишљај. Надај се на Бога. “Ходи просто – рекли су Свети Оци – ходећи са надом”. И Бог ће те заштитити. 6. 646 (в. СТРАСТИ)
 
НАДА HA БОГА
(в ВОЉИ ПОКОРНОСТ, ПРОМИСЛА СВЕБЛАГОСТ, ИСКУШЕЊА, МОНАШКИ ЗАВЕТИ)
 
НАДАХНУЋЕ
 
• (О књизи Н. В. Гогоља “Размишљања о Божанственој Литургији”) Лепо је када се човек обрати Богу са жаром у срцу. Али на делу вере то није довољно. Да би вера била истинска светлост за самог тог човека и да би из њега зрачила неподељеном светлошћу на његове ближње, неопходно је да буде прецизно одређена. Прецизност се састоји у тачном познавању Истине и у одвајању од Ње свега лажног, свега што само делује као истинито. Ово је рекао и Сам Спаситељ: Истина ће вас ослободити. На другом месту у Светом Писму речено је: Реч је Твоја Истина. Стога онај ко жели да стекне прецизност, дубоко прониче у Јеванђеље и, усвајајући учење Господње, исправља своје мисли и осећања. Када човек учини тај напор, онда бива у могућности да одвоји у себи исправне, добре мисли и осећања од умишљено исправних и добрих. Он тада ступа у чистоту, као што је и Господ после Тајне Вечере рекао ученицима Својим, који су већ били образовани учењем Истине: ви сте чисти за реч коју вам рекох.
Али сама чистота човеку није довољна; њему је потребно оживљење, надахнуће. Да би фењер светлео, није довољно да његова стакла буду чисто опрана – потребно је да у њему буде упаљена свећа. Тако је Господ учинио са Својим ученицима. Очистивши их Истином, Он их је оживео Духом Светим и они су постали светлост људима. До примања Духа Светога апостоли нису били у стању да поучавају људски род, иако су већ били чисти.
Овим путем треба да прође сваки хришћанин, ако је хришћанин на делу, а не само по имену. Најпре – очишћење Истином, а потом просвећење Духом.
Човек поседује и урођено надахнуће, више или мање развијено, које потиче од кретања осећања срца; то надахнуће Истина одбацу је као помешано (са злом) и умртвљује га, како би га Дух, када дође, васкрсао у обновљеном стању. Ако се пак човек пре очишћења Исти ном буде руководио сопственим надахнућем, онда ће и себи и другима зрачити не чистом светлошћу, него помешаном, варљивом, јер у његовом срцу не живи само добро, него добро које је више или мање помешано са злом. 6. 556-557
 
НАСЛАДЕ ЗЕМАЉСКЕ
 
• Каква пропаст! Какво удаљавање и отпадање од Божанског подобија! У ту дубоку, страшну и од Бога далеку провалију ми падамо када се препуштамо грубим телесним насладама, које због њихове греховне тежине називамо падовима. Али и мање грубе телесне насладе једнако су погубне. Ради њих се оставља брига о души, заборавља се Бог, небо, вечност, човеково назначење. Кнез овога света се труди да нас помоћу телесних наслада држи у непрестаној расејаности и помрачености! Кроз чула, те двери душе, преко којих она општи са видљивим светом, он непрестано у њу уводи телесну насладу, и грех и ропство који су од ње неодвојиви. Грми музика чувених земаљских концерата изражавајући и подстичући различите страсти; те страсти се приказују у позориштима, подстичу се светским забавама; човек се свим могућим средствима наводи на убиствено наслађивање злом. У опијености њиме он заборавља Божанско добро које га спасава и Крв Богочовекову којом смо искупљени. 1. 394-395 (в. УВРЕДЉИВОСТ, ПОКАЈАЊЕ, ПОСТ, ПАТЊЕ, КОРИСТ, КРШТЕЊЕ)
 
НАСТАВНИК
 
• Носите бремена један gpyгoгa, и тако испуните закон Христов рекао је апостол. Пред онима који су себи дозволили да осуђују, и Сам Богочовек показао се као несавршен! Свети Оци монасима заповедају да се сећају добродетељи својих настојатеља и да често размишљају о њиховим поступцима који заслужују хвалу, а да на њихове недостатке не обраћају пажњу, као на труње у поређењу са којим су наше слабости – балвани. 6. 234 (в. ДУХОВНИШТВО, САВЕТ, МОЛИТВА ИСУСОВА)
 
НАУКЕ
 
• Ви питате какво је моје мишљење о људским наукама? Људи су после пада почели да обрађују земљу, осетили су потребу за одећом и многим другим стварима, које прате наше земаљско странствовање; једном речју, почели су да осећају потребу за материјалним развитком и управо та тежња представља карактеристичну црту нашег времена.
Науке, које су плод нашег пада, представљају проналажење и чување утисака и спознаја које су људи накупили живећи по своме палом разуму. Ученост је светилник старог човека, светилник којим се мрак таме чува заувек. Искупитељ је људима вратио онај Светилник који им је Творац даровао приликом стварања, а кога су се они лишили својим падом у грех. Тај Светилник је Дух Свети. Он, Дух Истине, учи свакој истини, испитује дубине Божије, открива и објашњава тајне, дарује и материјална познања, када су она неопходна за човекову духовну корист. Ученоме, који жели да се научи духовној мудрости, апостол завештава: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3,18). Тачно! Ученост није мудрост у правом смислу те речи, него само мишљење о мудрости. Познање Истине, коју је Господ открио људима и којој се приступа само вером, а неприступна је за пали људски разум, у учености бива замењено нагађањима и претпоставкама. Мудрост овога света, у којој почасно место заузимају многи незнабошци и безбожници, директно је супротстављена, самим својим принципима, мудрости духовној, Божанској. He може се бити следбеник и једне и друге заједно; једне се обавезно треба одрећи. Пали човек је лаж, то јест начин размишљања, збир свих лажних појмова и спознаја, које имају смо привид разумности, a у суштини су тумарање, бунцање, демонизација ума пораженог смртном раном греха и пада. Ова болест ума нарочито се јасно открива у философским наукама. 6. 425-426 (в. ПРЕМУДРОСT)
 
НЕВЕРОВАЊЕ
 
• Твоја сумња није тако лак грех. А ако је усвојиш и будеш остваривао на речима падаш у смртни грех. Једна реч вере може да спасе, а једна реч неверовања да погуби душу. Разбојник је у часу смрти, већ на крсту, исповедио Христа и отворио себи врата у рај; фарисеји су, одбацивши Истину, похулили на Духа Светога и погинули су. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт. 12,37) објавио је Спаситељ.
• Сећање на свеприсутност и свемоћ Божију уздржава срце од колебања у које се труде да га доведу његове помисли неверовања, ослањајући се на сујету и неправилну љубав према телу. 1. 327 (в. СТРАСТИ, СМРТ, ЈЕРЕС, ИСПОВЕДАЊЕ УСТА, ПОМИСЛИ ХУЛНЕ, СЛАВОСЛОВЉЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Дејство)
 
НЕВОЉЕ
 
• Ономе кога Господ заволи и кога хоће да изабере за блажену вечност, шаљу се непрестане невоље, нарочито када је душа изабраника заражена љубављу према свету. Дејство које производе невоље, слично је дејству које производи отров. Као што тело које прими отров природно умире, тако и душа која окуси невоље умире за свет, умире за телесни живот који се рађа из пада и представља истинску смрт. Стога, ко се одриче невоља, тај се одриче и спасења, јер Сам Господ је рекао да онај ко не иде за Њим са крстом својим није Њега достојан, и онај ко жели да спасе душу своју у овом веку, погубиће је за вечност. Речи Христове су непромењиве и свакако ће се остварити, због чега је и потребно распињати се по речи Његовој, или јасније – на крсту речи Његових, мада тело вапије против распећа За мирно и храбро подношење невоља потребно је имати веру, то јест веровати да нам ниједна невоља не долази без допуштења Божијег. Ако ни влас са наше главе не пада без воље Оца Небеског, тим пре без Његове воље не може да нам се догоди нешто важније од тога. Даље, у невољама се рађа спокојство, када се предајемо вољи Божијој и молимо да се она увек савршава над нама. Такође утеху у невољама доноси благодарење, када благодаримо за све што нам се догађа. 6. 549
• Код мене је кратко био познати монах, који је непрестано преживљавао различите невоље. Говорио је како је то Богу било благоугодно да му тим невољама замени духовног старца. 1. 314
• Зашто нисмо били подвргнути таквим и толиким несрећама у време када смо служили свету и светским преокупацијама? Зашто смо сада, кад смо приступили да служимо Богу, изложени различитим недаћама? Знај: због Христа нас невоље засипају као стреле. ђаво, наш непријатељ, пушта их на нас, како би нам се преко њих осветио за вечна блага којима се надамо и за која се трудимо да их добијемо, и уједно да би раслабио нашу душу тугом, унинијем, лењошћу, и да би нас тако лишио блаженства које очекујемо. 1. 350
• Преко мрачног и дубоког понора грехова који се изненада отворио под вама, прелетите на крилима вере! He испитујте таласе непоузданим стопама људских размишљања, него смело крочите по њима храбрим корацима вере – па ће се под вашим ногама ти меки и влажни таласи претворити у тврде мермерне или гранитне плоче. Тим пре не приличи вам сумња кад видите море невоља, кад видите јак ветар, јер Онај Који вас позива да ходите преко мора невоља, одвајајући вас ради тога од остале ваше браће, јесте – Сам Господ. Тај позив је уједно и блажени избор! Христос означава “Своје” печатом страдања! Он је нашао да му је ваша душа потребна и стога ју је запечатио Својим печатом! И стоји одвојено мало стадо, удео Христов, од мноштва других људи; Христос држи у Својим рукама обележје њихове изабраности Чашу Христову; на раменима знамење њихово Крст Христов. Далеко, далеко од њих удаљили су се синови света! У бучној гомили, као опијени, они јуре за пролазним бригама и насладама. Време се у њиховим очима преобразило у вечност! Они проводе живот без невоља, напредујући у пропадљивом, заборављени од Бога – јер не изазивају ђавола против себе, јер су угодни ђаволу, јер су његов удео. Чаша Христова отвара улаз у област духовног познања, у област духовног стања. Онај ко ту уђе и причести се са духовне трпезе утехе постаје мртав за свет, безосећајан за пролазне невоље и лишавања, почиње да савршава своје земаљско странствовање као да се на крилима вере диже у ваздух изнад свега. Окови разума причвршћују нас за земљу која је – област мука; налазећи се на земљи ми се и невољно подвргавамо мукама. Вера подиже од земље, ослобађа од окова, извлачи из области мука, узноси ка небу, узводи у духовно спокојство.
…За поуздан успех у невидљивој борби са кнезовима ваздушним, са духовима злобе, са мрачним господарима света, неопходно је прихватити се оружја која пружа вера, која даје лудост проповеди Христове: Јвр је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1. Кор. 1,25). Чудно и страшно телесном разуму изгледају пут и учење вере; али чим човек опитно, унутрашњим духовним осећајем, увиди моћ вере – одмах се радосно предаје њеном вођству, као онај ко је неочекивано нашао драгоценог наставника, и са презиром одгурује од себе Богом одбачену људску мудрост.
Ево оружја које свету лудост проповеди Христове предаје слуги Христовом за борбу против синова Енакових – мрачних помисли и осећања туге, који се у души јављају попут каквих страшних џинова, спремних да је сатру и прождеру:
1. оружје речи: “Слава Богу за све”.
2. оружје речи: Господе, предајем се Твојој светој вољи! Нека буде самном воља Твоја”.
3. оружје речи: Господе! Благодарим Ти за све што је Теби угодно да пошаљеш на мене”.
4. оружје речи: “Примам оно што сам заслужио својим делима; помени ме Господе у Царству Твоме”.
Ове кратке речи, позајмљене, као што видите, из Светог Писма, преподобни монаси су са великим успехом употребљавали против помисли туге. Оци нипошто нису улазили у расправу са помислима које би се појавиле; но, чим би се пред њима појавио непријатељ, они би се прихватали чудесног оружја и њиме би га – право у лице, по чељустима непријатеља! Зато су били тако јаки, зато су газили све своје непријатеље, зато су постали миљеници вере, а посредством вере и миљеници благодати, савршавајући мишицом благодати натприродне подвиге.
Приликом појаве помисли туге или чамотиње у срцу, почните из све душе, свом својом снагом, да произносите неку од горе поме нутих реченица; произносите је тихо, без журбе, без распаљивања, са пажњом, да чујете само ви; произносите је све дотле док се непри јатељ сасвим не удаљи, док ваше срце не буде обавештено о доласку благодатне помоћи Божије. Она се у души јавља тако што се окуси утешни, слатки мир, мир у Господу, а не услед било ког другог разлога. После извесног времена иноплеменик ће поново почети да вам се приближава, но ви се опет прихватите оружја, и, како је својим војницима завештао генијални војсковођа Цезар, гађајте непријатеља право у лице. Јер ударци ни у који други део тела нису тако тешки и тако неиздржљиви као ударци у лице. Немојте се чудити привидној скромности Давидовог оружја! Употребите га на делу – и победићете. Та оружја – палица, камен – обавиће посао боље но сви дубокоумни судови и изуми богослова теоретичара узети заједно, свих вештих говорника немачких, шпанских, енглеских, америчких! Употреба тих оружја на делу постепено ће вас превести са пута разума на пут вере, и тим путем увешће вас у бескрајну, чудесну област духовног. Тамо је трпеза скривене небеске хране; до ње, по сведочанству Светог Писма, Христос пушта само победнике. Ви сте уведени у невидљиви рат зато да бисте добили прилику да постанете победник и да, као победник, наследите духовне ризнице. Све то вам омогућава Христос, Који вас је заволео и јасно одвојио међу “Своје”. Дакле – сада кад већ са обале гледате на тамно и дубоко море невоља, у даљину, где се морско плаветнило слива са плаветнилом неба, у ту бескрајну даљину која плаши веру, ослушкујући гневни говор таласа, њихове једноличне и безосећајне ударце – не препуштајте се унинију, не пуштајте у вашу душу море црних помисли. Ту је много више опасности! У том мору много се лакше потоне него у мору спољашњих невоља. Радујте се! И опет велим: радујте се! Ви сте на обали мора невоља зато да бисте препливали на страну радости; морско пространство има и другу обалу, мада је она невидљива за очи људског разума. Та обала је духовни рај, преиспуњен духовним сладостима. Они који стигну до те блажене обале, опијени сладошћу заборављају све невоље које су претрпели на мору. Чврстом ногом станите на лаку лађу вере, и полетите као са крилима преко таласа! Пре но што можете да претпоставите, прећи ћете море и доспети у рај.
Али између духовног раја и телесног живота, живота душевног, обичног, којим живе сви људи уопште, као граница постављени су као пространо море – крст и распеће. Нема другог пута у рај! Кога Бог хоће да узведе у рај, њега најпре на пут у рај поведе – КРСТ. “Обележје изабраности од стране Бога – рекао је један свети аскет ски писац – јесте када се човеку пошаљу непрестане невоље”. Претрпимо умирање за свет кроз невоље, како бисмо постали слободни да примимо у себе суштинско оживљавање за Бога, очигледним и потпуно опипљивим дејством Духа Светога. Жртвујмо пропадљиво ради Духа! Предајте се Богу у потпуности! Скочите у спасоносни бездан вере као у море! 6.196-202
• Невоље треба претрпети у нади на милосрђе Божије и на помоћ Божију. Полажући сву своју наду на Господа Бога, подвижник Христов треба и сам да се стара о уништењу узрока невоља, ако он зависи од њега. 6. 245
• Кога Господ љуби и прима, њега бије и кажњава, а потом избавља од невоља. Немогуће је приближити се Богу без искушења. Добродетељ која није искушана, рекли су Свети Оци, није добродетељ! Ако видите некога да га православни народ велича као испуњеног добродетељима [врлинама], а он живи без икаквих искушења и према светским схватањима стално напредује, знајте: Бог није примио његову добродетељ и његову православност. 6. 376
• Христос, који је Својом смрћу уништио смрт људи и Својим васкрсењем даровао васкрсење свима који верују у Њега, већ је однео победу и над свим твојим невољама, a са Христом ту победу си однео и ти. Великодушно трпи гневне таласе, великодушно трпи налете свирепих ветрова, трпи силом вере – и Христос ће ти у своје време даровати мир Свој. 6. 465
• Господ, Који нас посећује невољама, уједно дарива и средство за њихово подношење, како вели свети Исак Сиријски: “Наш великодушни Отац, када пожели да Својим истинским синовима дарује излаз из њихових искушења, не одузима искушења од њих, него им даје трпљење у искушењима, и они сва добра за савршенство својих душа примају руком трпљења”. 6. 505
• Ваше невоље су – знамење изабраности Божије. Нека буде благословена милост Божија, која вас обележава печатом изабраности. Сваки уздах оних који страдају у Господу чује се на небу и записује у књигу Божију, ради стоструког узвраћања. 6. 598
• Невоље су увек биле својствене онима који се спасавају, нарочито у данашње време, када су људи ослабили за савршавање добродетељи. 6. 634
• Према својству наше од пада болесне природе, ми се бринемо понајвише око уређења свог земаљског положаја, а Бог уређује наш вечни положај, на који бисмо заборавили када наш земаљски положај не би био потресан невољама и када нас невоље које повремено шаље Промисао Божији не би подсећале да све привремено и земаљско пролази и да главна брига треба да нам буде вечно. Свето Писмо каже: Господ кога љуби кажњава. Уразумљујуће невоље Бог шаље онима које хоће да помилује, док се одбаченима шаљу разорне и коначне невоље, и то најчешће у позном добу, као што су изненад на смрт или лишење разума и томе слично. 6. 681-682
• Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо, пошто Он једини зна шта нам је корисно, и нашу судбину уређује на нашу вечну корист, допуштајући да у овдашњем привременом и врло кратком животу пропатимо, сходно нашим силама, како се наше душе неби прилепиле за земљу, него да би се најразличитијим невољама постојано одвајале од ње и притешњиване са свих страна окретале Господу Богу нашем. 6. 698
• Кад не би било невоља, ми данас не бисмо имали чиме да се спасемо. Подвига нема, истинског монаштва нема, руководитеља нема: само невоље, које замењују све друго. Подвиг је повезан са сујетом: сујету је тешко приметити у себи, а тим пре очистити се од ње. Невољама је страна сујета, стога оне човеку пружају нехотични богоугодни подвиг, који нам по (Својој) вољи шаље наш Промислитељ. 6. 786
• Двојица љубљених ученика Господњих затражили су од Њега престоле славе Он им је даровао Чашу Своју (Мт. 20,23).
Чаша Христова – то су страдања.
Својим причасницима на земљи Чаша Христова пружа учешће у благодатном царству Христовом и припрема им престоле вечне славе на небесима. Сви смо ми неми пред Чашом Христовом; нико не може да је одбије, јер ју је Онај Ко је заповедио да пијемо из ње, Сам испио пре свих.
…Чаша се прима када хришћанин подноси земаљске невоље са смиреномудреношћу позајмљеном из Јеванђеља.
Свети Петар је са исуканим ножем устао да брани Богочовека окруженог злочинцима, али му је прекротки Господ Исус рекао: Стави нож у корице! (Јн. 18,11).
И ти када те окруже искушења говори за утеху и окрепљење својој души: Чашу коју ми је дао Отац, зар да је не пијем?
Горка је Чаша; довољно је само погледати је, па да ишчезну сва људска домишљања. Замени та домишљања вером и храбро испиј горку Чашу: јер њу ти даје Свеблаги и Премудри Отац.
…Отац Небески је свемогућ и свевидећи: Он види твоје невоље и када би нашао да је потребно и корисно да одврати од тебе Чашу, Он би то неизоставно и учинио.
Када се Чаша појави пред тобом, не гледај на људе који ти је пружају; погледе подигни ка Небу и реци: Чашу коју ми је дао Отац, зар да је не пијем?
…Чаша Христова је – дар Божији. Јер је вама даровано за Христа писао је велики Павле Филипљанима не само да верујете у Њега, нeгo и да страдате за Њега (Фил. 1,29).
Ти примаш Чашу наизглед из људских руку. Шта те се тиче да ли ти људи поступају праведно или безаконо? Твоје је да поступиш праведно, по обавези следбеника Исусовог: да са благодарношћу Богу и живом вером примиш Чашу, и да је храбро испијеш до дна.
…Грех је роптати на ближње, јер они су само оруђа наших страдања. Тим грешније роптање бива када нам се Чаша спушта право са Неба, из деснице Божије.
Ко Чашу страдања испија са благодарењем Богу, благосиљајући ближње, тај је већ достигао свештено спокојство, благодатни мир Христов, и од тада се већ наслађује у духовном рају Божијем.
Пролазна страдања сама по себи не значе ништа: ми им придајемо значај нашом привезаношћу за земљу и за све пролазно, нашим хладним односом према Христу и према вечности.
…Ако ти се Чаша страдања чини неподношљива, смртоносна она те тиме разобличава: називаш се Христовим, а ниси Христов.
За истинске следбенике Христове Чаша Христова је чаша радости. Тако свети апостоли, након што су избијени пред сабором јудејских старешина, отидоше радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово (Дап. 5,41).
Праведни Јов је чуо горке вести. Једна вест за другом погађала је његово снажно срце. Последња вест била је најстрашнија: сви његови синови и кћери пострадали су насилном, изненадном и љутом смрћу. Од силне туге праведни Јов је подерао своје хаљине и пепелом посуо главу, а од дејства покорне вере која је живела у њему пао је на земљу, поклонио се Господу и рекао: Го изиђох из утробе своје мајке, го ћу и отићи: Господ дaдe, Господ и узе. Како Господ изволе, онако и би: нека је благословено име Господње у векове! (Јов. 1,21).
У простоти срца повери се Ономе код Кога су и власи главе твоје избројане: Он зна колика треба да буде исцељујућа чаша која ти се даје.
Често гледај на Исуса: пред Својим убицама Он је као безгласно јагње пред онима који Га стрижу; предан је на смрт, као невина овца на заклање. He скидај очи са Њега – и твоја страдања разблажиће се небеском, духовном сладошћу; ранама Исусовим исцелиће се ране твога срца.
…За време искушења не тражи људску помоћ; не губи драгоцено време, не исцрпљуј силе своје душе на тражење те слабе помоћи. Помоћ очекуј од Бога: на Његову заповест, кад дође време, појавиће се људи који ће ти помоћи.
Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти подражавај то свето и мудро ћутање, кад видиш да ти непријатељи твоји суде са намером да те свакако осуде, да ти суде само зато како би маском суђења прикрили своју злонамерност.
Када се пред тобом појави Чаша, било то постепено, као што се накупљају тмурни облаци, било изненада, као љути вихор, кажи за њу Богу: “Нека буде воља Твоја”.
…Стазом пролазних страдања прошли су у блажену вечност, идући за Господом, сви изабраници Његови. Нама је немогуће да живимо у телесним насладама и да истовремено пребивамо у духовном стању. Управо зато Господ непрестано предаје Својим љубљеним Чашу Своју, њоме подржавајући у њима смрт за свет и способност да се живи животом Духа. Преподобни Исак Сиријски је рекао: “Човек о коме се Бог посебно стара познаје се по томе што му се непрестано шаљу невоље”.
• Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. He треба се дрско бацати на пучину невоља: у томе се крије гордо самопоуздање. Али када невоље дођу саме по себи, не бој их се, немој да мислиш да су се појавиле случајно, стицајем околности. He, оне су допуштене недокучивим Промислом Божијим. Испуњен вером, и храброшћу и великодушношћу које се од ње рађају, без страха плови сред мрака и буре која се диже ка тихом пристаништу вечности: тебе невидљиво руководи Сам Исус.
Дубоко побожним размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у Гетсиманском врту, у тешким тренуцима што су претходили Његовим страдањима и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побеђуј сваку невољу. Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти (Мт. 26,39).
Моли се Богу за удаљавање искушења од тебе и уједно се одричи своје воље, као воље огреховљене и слепе; предај себе, своју душу и тело, свој положај и садашњи и будући, своје ближње, оне који су драги твоме срцу, свесветој и премудрој вољи Божијој.
Бдите и молите се да не паднете у напаст;јер је дух срчан, али је тело слабо (Мт. 26,41). Када се са свих страна појаве невоље, потребно је умножити молитве, како би човек привукао к себи нарочиту благодат Божију. Тако помоћу нарочите благодати ми можемо да погазимо све пролазне невоље.
…Свети мученици су певали радосну песму сред пећи распаљене, под оштрицом мача, седећи у котловима кључале воде или уља. Тако ће и твоје срце када молитвом привуче благодатну утеху, чувајући је тиме што ће пазити на себе запевати сред љутих невоља и несрећа радосну песму хвале и благодарности Богу. 1. 542 549
Зато и они који страдају по вољи Божијој, нека Њему као верноме Саздатељу, повере душе своје у доброчинству (1. Пет. 4,19). Неимар душа наших је – Господ: душе оних који верују у Њега Он изграђује невољама. Предајмо се Његовој Вољи и Промислу, и потрудимо се око извршавања јеванђелских заповести. Када се хришћанин преда вољи Божијој, када уз самоодрицање све своје бриге положи на Бога, када му буде благодарио и прослављао га због крста онда ће се необична духовна сила вере и неизрецива духовна утеха неочекивано појавити у срцу. Ученика који је примио изабраност Исус запечаћује Духом и земаљске невоље постају извор сладости за слугу Божијег. Напротив, живот без невоља служи као сигуран показатељ да је Господ одвратио Свој поглед од човека, да му човек није угодан, мада споља делује побожан и испуњен добродетељима. 5. 129-130
• Свети пророк Давид је запевао: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ (Пс. 33,20). Како је то тачно! Свима који истински служе Господу, и праведни су праведношћу Искупитеља, а не својом, палом и лажном, допуштају се многе невоље; али све те невоље распршују се саме од себе, ниједна од њих не може да уништи слугу Божијег: оне га васпитавају, очишћују, усавршавају. О невољама грешника, који на земљи живе ради земаљских наслада и успеха, пророк није рекао ни речи. Њима се невоље не дају. А и шта ће им? Они их неће поднети са благодарношћу, него ће роптањем, унинијем, хулом на Бога и очајањем само умножити своје грехе. Господ им оставља да користе земаљска блага све до свога краја, како би се макар због свога благостања опоменули. Невоље шаље само оним грешницима чије обраћење унапред види и који су у књизи живота, по предзнању Божијем, већ унети међу праведнике и оправдани правдом Искупитеља. Добровољне и намерне грешнике, у којима нема залога исправљања и покајања, Господ не сматра достојнима невоља, јер нису примили учење Христово и нису показали никакву усрдност да следе Христа, и на пут неправде нису ступили из незнања или по наговору. Невоље у Христу јесу највећи дар Христов (Фил. 1,29) за оне који су се из свег срца предали служењу Христу. Свети Давид, поменувши многе невоље којима се подвргавају праведници, ништа не говори о невољама грешника: они, будући да су копилад, а не синови, не привлаче на себе казне Господње. Давид говори само о њиховој смрти, да је зла (Пс. 33,21). Тачно: зла је смрт грешника, на коју су они заборавили, коју нису изучили: Она их изненада премешта из обилних наслада у бездан вечног мучења. 5.130
• Свака невоља показује страсти скривене у срцу, доводећи их у покрет. Пре невоље човек сам себи делује спокојан и миран: али када се невоља појави, у њему се подижу и откривају непознате страсти, нарочито гнев, туга, униније, гордост, неверовање. За подвижника је суштински важно и корисно разобличење греха који се тајно гнезди у њему. Осим тога, невоље које се примају и подносе како треба, појачавају веру: оне човеку показују његову слабост и пружају смирење, збацујући умишљеност. 5.131-132
• Наше невоље углавном су веома истанчане, тако да се на први поглед не могу ни сматрати невољама. Али то је само лукавство нашег непријатеља, који је стекао огромно искуство у дуготрајној борби са немоћним човеком. Пали дух је увидео да очигледна, груба и жестока искушења подстичу у човеку пламену ревност и храброст за њихово подношење; увидевши то, груба искушења заменио је слабим, но истанчаним и веома делотворним. Она не изазивају ревност у срцу и не узводе га у подвиг, него га држе у некаквом нерешеном положају, а ум у недоумици; она умарају човека и постепено исцрпљују његове душевне силе, гурају га у униније, у неактивност, и погубљују га, чинећи га, услед раслабљености, обитавалиштем страсти, унинија и нерада. Богу су јасна и сатанина лукавства и тежина напада које он усмерава на савремено монаштво. Новије борце Бог овенчава не мање но старе, мада је подвиг првих мање очигледан од подвига других. He треба да се предајемо раслабљености, унинију и неактивности; напротив, сву пажњу и сав труд усмеримо на испуњавање јеванђелских заповести. Испуњавање тих заповести откриће нам безбројне ђавоље замке, ту лукаву и злу промишљеност са којом су оне направљене и раширене. Видећемо да савремене наоко слабе невоље и искушења једнако као и древне стреме да одвоје човека од Христа и да униште на земљи истинско хришћанство, тако што ће оставити само његову спољашњу облогу како би обмана била што успешнија. Увидећемо да слаба искушења, али која се измишљају и испуњавају са адским лукавством, делују много успешније од тешких, али очигледних и директних. 5. 137-138
• Ономе човеку кога је Бог изабрао за службу Себи, шаљу се различите невоље. За невоље треба благодарити Богу и прослављати Бога, молећи Га да нам дарује покорност Њему и трпљење. Веома добро је рекао свети Исак Сиријски, саветујући да се треба покоравати Богу: “Ти ниси паметнији од Бога”. Једноставно и тачно. 6. 554 (в БОЛЕСТИ, БОЛЕСТИ – ИСЦЕЛЕЊЕ)
 
Невоље од људи
 
• Бог управља људском судбином; непријатељи са човеком могу да учине само оно што Бог допусти, а све што Бог допусти служи на корист душе и на вечно спасење. 6. 681
• Ход ка истинском познању Бога неизоставно захтева помоћ не воља: неизоставно је потребно умртвљење срца за свет, како би оно могло у потпуности да се устреми ка трагању за Богом. Кога Бог одвоји за најближу службу Себи, за сасуд духовних дарова, томе се шаљу невоље. Чим се открио Павлу, одмах му је за удео одредио страдања, објављујући за њих: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје (Дап. 9,16). Ето, то Господ каже за тек изабраног апостола! Људи који причињавају невоље и саме околности тих невоља – само су оруђе у свемоћној десници Божијој. Власи наших глава избројане су код Бога; ниједна бесловесна птица не падне без воље Творца свога: зар је без те воље могло да вам се приближи искушење? He! Оно вам се приближило по Божијем допуштењу. Око Промисла које никада не спава стално бди над вама. Његова свемоћна десница вас чува и управља вашом судбином. По допуштењу или на знак Божији, као мучитељи мученику, приближиле су вам се невоље. Ваше злато бачено је у топионицу искушења. Оно ће одатле изаћи чистије и вредније. Људи у својој заслепљености чине зло, а ви и на земљи и на небу постајте причасник Сина Божијег. Син Божији Својима каже: Чашу коју Ја пијем испићете. He препуштај се тузи, малодушности, безнађу! Реците, најчаснији оче, вашим помислима унинија, вашем срцу прожетом тугом: Чашу коју ми је дао Отаи, зар да је не пијем? Ту чашу не даје Кајафа, не припремају је Јуда и фарисеји: све савршава Отац! Људи који произвољно следе наговоре свога срца, поступајући по своме, не престају да при томе буду и оруђа, слепа оруђа Божанског Промисла, по бесконачној премудрости и свемоћи тога Промисла. Оставимо људе по страни: тачно – они су ту споредни! Усмеривши погледе ка Богу, бацимо пред Његове ноге наше усковитлане и узнемирене помисли, и са побожном покорношћу рецимо: Нека буде воља Твоја! И то није довољно! Пригрлимо крст, као знамење Христово које ученика руководи у Царство Небеско. Разбојник кога спомиње Јеванђеље био је обешен на крст: обешен као разбојник, он се са крста преселио на небо као исповедник. Људи су Стефана убијали камењем као богохулника; a пo суду Божијем њему се отворило небо, као живом храму Духа Светога. Светитељ Тихон Вороњешки је био оптужен због плаховите нарави и приморан да са епископског престола пређе унутар зидина тихе обитељи – обитељи у којој је споља гледано живео у изгнанству, али која му је омогућила да се посвети молитвеним и другим монашким подвизима. Свети подвизи пружили су му непропадљиву ризницу праведности у Христу, и славу од Христа на небу и на земљи. 6.148
• He одбијај Чашу Христову, како у овом случају, тако и у свим осталим. Реци себи: “Са Христом су тако поступали, па зашто не би и са мном?” Наш земаљски живот је кратак – права обмана: његове невоље заправо не значе ништа, то јест имају само онај значај који им ми придајемо. Смирење у твоје срце доноси мир, молитву и безмолвије. 6. 295 (в ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА, МОЛИТВА ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ)
 
НЕЖНОСТ
 
• Нежност је страсни (крвни) осећај – заваравање и себе и других. 6. 685
(в. ЉУБАВ ПРИРОДНА)
 
НЕЗНАБОШТВО
(в. ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ЈЕРЕС, ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ)
 
НЕЗНАЊЕ
 
• Свети Оци незнање називају великим, основним злом, од кога се рађа свако зло, у пуноти свога обиља. Преподобни Марко Подвижник каже да је незнање први и главни горостас зла. “Незнање не зна за своје незнање, оно је задовољно својим незнањем” – рекао је други отац. Незнање је способно за многа зла, не подозревајући да их чини. 1. 454
 
НЕИСКРЕНОСТ (ЛИЦЕМЕРЈЕ)
 
• Лицемерје се веома допада заслепљеном свету, привлачећи његове похвале, уважавање и поверење
“Они који се претварају да су и споља добродетељни, у кожи овчијој, претварају се да су једно, a у суштини, по своме унутрашњем човеку су нешто друго, оне који су испуњени сваком неправдом, завишћу, љубомором и злосмрадијем страсти, многи сматрају за свете и бестрасне, јер имају неочишћено духовно око и не могу да их препознају по плодовима њиховим; а на оне који пребивају у побожности, добродетељи и простоти срца, на оне који су заиста свети, не обраћају пажњу као да су обични људи, презиру и сматрају за безначајне. Такви речитог и сујетног сматрају за ученог и духовног, а ћутљивога, онога ко се чува од празнословља, проглашавају за незна лицу. Умишљени и болесни од ђавоље гордости одвраћају се од оних који говоре Духом Светим као од гордих, и више се плаше њихових речи него што од њих доживљавају умилење; напротив, они веома хвале и примају онога ко суптилно беседи из своје учености или свога стомака (под стомаком овде треба подразумевати плотско стање) и лаже против свога спасења” (преподобни Симеон Нови Богослов). 5. 29 (в СМИРЕНОСЛОВЉЕ).
 
НЕМИР
 
• Када се појави немир, одбаци мисли које га доносе, уклони узбурканост крви, узимајући за сигурно да је свака мисао која доноси немир – богопротивна… 6. 296
 
НЕПОСТОЈАНОСТ
 
• Према поређењу које су дали Свети Оци, духовни живот подвижника Христовог налик је на време: понекад бива ведро и топло, a понекад тмурно, кишовито и хладно. Према њиховом поређењу, тај живот налик је роду жита, који понекад бива веома обилан, а понекад сасвим оскудан. Искусни људи се не надају да ће стално бити лепо време и не узнемиравају се због лошег времена, знајући да се једно и друго стално смењују. Такође, кад жито добро роди они се не ослањају на то и не престају да раде, а када роди лоше не падају у униније и исто тако не одустају од обрађивања земље. Јер такав је закон природе. Сличан је и закон подвижништва. Понекад бива посета благодати и душа се теши, а понекад се јавља бура искушења која човека доводи у тешку ситуацију. Такав је био пут свих отаца. Они свакоме ко жели да се исправно подвизава заповедају да се покорно потчини том закону подвижништва који је Сам Бог установио за човека који странствује земљом. Услед стално ведрог времена земља се суши умноже се штетни инсекти. Слично на душу делује дуготрајно спокојство, чак и оно које је произведено благодаћу: у души се зачиње умишљеност, самопоуздање, гордост, презир према ближњима, њихово понижавање и осуђивање и сличне слабости људског духа, веома опасне и веома страшне. 6. 538 (в. ПРОМЕНЉИВОСТ, ХЛАђЕЊЕ)
 
НЕПРИЈАТНОСТИ
 
• Бог човека води ка духовним циљевима и оним путевима који, споља гледано, имају карактер непријатности и несреће. Слава Премудрости Сведоброг Бога нашег. 6. 706.
(в. ПОКОРНОСТ ВОЉИ)
 
НЕСТИЦАЊЕ
 
• Заповест о нестицању дао је Сам Господ. He сабирајте себи благо на земљи заповеда нам Он где мољац, и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт. 6,19 20). Пошто је установио заповест, Господ је изложио и разлог њеног установљења. Рекао је: Јер где је благо ваше, онде ће бити и срие ваше (Мт. 6,21). He можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24). 5. 282-283 (в. СРЕБРОЉУБЉЕ, МОНАШКИ ЗАВЕТИ, ДОБРОДЕТЕЉИ, СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.