NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
M
 
MALODUŠNOST
MANASTIR
MAŠTANJE
MESO
MILOSRĐE
MILOST
MILOSTINJA
MIR BOŽIJI
MIR DUŠEVNI
MIROPOMAZANJE
MISAO
MITARSTVA
 
MOLITVA
 
Molitva glasna, telesna
Molitva početnika – njen duh
Zaključak
Molitva za neprijatelje
Molitva Gospodnja
Molitva umna, srdačna i duševna
Molitva u crkvi
Molitveno pravilo
Molitvena traženja
 
MOLITVA ISUSOVA
 
Molitva Isusova i akatisti
Molitva Isusova i bezmolvije
Molitva Isusova i bogoopštenje
Molitva Isusova i bogosluženje
Molitva Isusova i bolesti
Molitva Isusova i vreme. Dugo trajanje podviga
Molitva Isusova i duhovni darovi
Molitva Isusova – DEJSTVO
Molitva Isusova – DELANJE
Stajanje na molitvi
Podela molitve
Metod delanja
Pravilan oblik molitve
Nepravilan oblik molitve
Pokloni
Ikone
Disanje
Položaj
Pomoćna sredstva
Ostavljanje molitve. Prekidi
Dogmat molitve Isusove
Vatrenost u podvigu
Zavet monaški
Zamenjivanje molitava
Zapovesti i molitva
Ime Božije
Iskušenja i borbe
Korist
Mesto srca, slovesnost
Molitva blagodatna
Molitva glasna
Molitva mirjana
Nastavnik
Način života
Neprestanost
Plač
Plodovi
Podvig
Pomisli
Poreklo
Poslušanje i molitva
Postepenost
Predubeđenja protiv molitve
Prelest
Priprema
Protivljenje demona
Raspaljenost telesna
Sabranost (odsustvo maštanja)
Samoposmatranje
Sladost u molitvi
Sjedinjenje uma sa srcem
Smirenje i molitva
Telo u molitvi
Toplota
Uteha duhovna
Cilj molitve
Čitanje otačkih dela o molitvi Isusovoj
 
MONAŠTVO
RAZGOVOR IZMEđU LAIKA I MONAHA
Stanje monaštva
Monaški zaveti
MRŽNJA
MUDROST
MUČENIŠTVO
 


 
MALODUŠNOST
(v. VERA, SLAVOSLOVLJE, STRASTI – Odnos prema strastima)
 
MANASTIR
 
• Mi i stupamo u manastir zato da bismo otkrili strasti koje skriveno žive u nama i odnos naše prirode prema duhovima zlobe, kojima se ona dobrovoljno potčinila. Zato raskidamo okove sveta, na puštamo ljudsko društvo, rođake i imanje, da bismo sagledali naše unutrašnje okove i da bismo ih pokidali desnicom Gospodnjom. 1. 344
• Nesreća je našeg vremena… da se mnogi koji dolaze u manastir bave samo zemnim stvarima i žive daleko od monaškog cilja i monaškog načina života: povrh toga, oni svojim primerom i uticajem potresaju i druge neutvrđene. Šta da se radi? Takva situacija je zaista jadna. Ali i tu jadnu situaciju treba prepustiti volji Božijoj i iz sveg srca priznati da mi drugo i ne zaslužujemo; a da zaslužujemo, pravedni i milosrdni Bog bi nam svakako to darovao. Takva razmišljanja duši koja istinski traži Boga pružaju mir i spokojstvo: jer Reč Božija nam je odredila da duševno spokojstvo nalazimo jedino u smirenju i samoukorevanju. 6. 335.
• Manastirski život otkriva čoveku njegove slabosti. 6. 735
• Zbog tuge ne treba ići u manastir. U manastir se može stupiti samo po prizvanju. Svi, koliko ih znam, koji su stupili u mana stir zbog nekakvih spoljašnjih okolnosti, a ne po prizvanju, bivaju veoma nepouzdani, i neminovno ostavljaju manastir uz velike neprijatnosti i za manastir i za sebe. 6. 134
• Život u manastiru bez iskrene želje da se živi monaški, i stoga uz udaljavanje od onog ponašanja koje zahtevaju pravila Svetih Otaca, može da posluži samo na štetu i da onoga koje je na takav život primoran dovede do najžalosnijih posledica. 6. 752
• Šta da se radi? Današnje vreme je takvo, da nije samo u vašem manastiru nered zbog gubitka istinskog poimanja smirenja i blagočešća po Bogu. Ako Bog trpi takav nered, onda tim pre treba da trpimo mi. A nevolje u koje zapadamo usled tog nereda, poslužiće nam umesto istinskog delanja, jer monasima poslednjih vremena je zapoveđeno da se spasavaju nevoljama. 6. 829
 
MAŠTANJE
(v. MIRJANI DELANJE, MOLITVA, BRIGA, PRELEST, ČITANJE SVETIH OTACA)
 
MESO
 
• Obavezno jedi goveđu supu i drugu mesnu hranu koja je potrebna tvome telu. Crkva je odredila izvesne periode za uzdržavanje od mesne hrane zato da neprestana upotreba te hrane ne bi prekomerno raspaljivala telo, kako bi se ono tokom posta na biljnoj hrani hladilo i kako bi postajalo lakše, a ne zato što upotreba mesasadr ži nešto samo po sebi grešno ili nečisto. (v.POST)
 
MILOSRĐE
 
• Ispitujući milosrđe koje je zapovedio Gospod, vidim i nesagledivi bezdan i visinu koja izmiče pogledima; On nam je zapovedio: Budite dakle milostivi, kao i Otac vaš što je milostiv (Lk. 6,36). Da bismo ispunili tu zapovest, potrebno je da postanemo onoliko milosrdni, koliko je milosrdan beskonačno milosrdni Gospod. Široka je, Gospode, zapovest Tvoja veoma! (Ps. 118). Ko će moći da je i na delu sasvim ispuni? Osim onoga ko je, ponesen Duhom Tvojim Svetim, ostavio maloj deci svojstven nespretan i spor hod stazom zapovesti Tvojih – i počinje da džinovskim koracima grabi njome, više da leti nego da hoda, da leti na krilima Duha. No ja, grešnik, mračni grešnik, kako god pogledam u sebe uvek vidim pomešanost dobra sa zlom koju je ljudskom rodu doneo njegov praotac, koji je drsko i grešno okusio sa drveta poznanja dobra i zla. Ja ljudima delujem milosrdan. Ali kad tačno pogledam sebe, kad istražim sebe, pronalazim samo glupu masku milosrđa. U meni je milosrdna sujeta; u meni su milosrdne strasti; u meni je milosrdna koristoljubivost; u meni je milosrdna krv; ali da me na milosrđe pokrene zapovest Hristova, čista i sveta – to u sebi ne nalazim. Kad se pak ja, mračni grešnik, nakratko prenem i poželim da budem milosrdan, shodno zapovesti Hristovoj, onda vidim kako treba da učinim teško nasilje nad svojim srcem. Sveta zapovest pokazuje slabost moga srca i njome ubeđen ja shvatam da sam, mada po prirodi milosrdan, u odnosu na Jevanđelje zapravo nemilosrdan i čovekomrzac. Moje srce pristaje da bude milosrdno po pokretima krvi; ali da bude milosrdno po zapovesti Hristovoj, to je za njega raspeće.
Tako, videći sebe i poredeći svoje stanje sa onim koje je Jevan đelje odredilo za učenika Hristovog, nalazim da iako imam prirodno raspoloženje za milosrđe, ne treba da poveravam sebe tom prirodnom raspoloženju, nego treba da ga umrtvljujem. Obavezan sam da prinudim sebe na milosrđe shodno zapovestima Jevanđelja, čak i ako je to povezano sa nasiljem na srcem koje u sebi nosi svim ljudima zajedničku zarazu greha. Prirodno milosrđe, kao proizvod tela i krvi, ne može da predstavlja bogougodnu dobrodetelj. I ne samo to! Ono je u neprijateljstvu sa jevanđelskim zapovestima! Radi njegovog umrtvljenja donet je na zemlju jevanđelski mač. Oni koji su vođeni prirodnim milosrđem prebivaju u mraku, pod uticajem ljutog i sve zlobnog kneza ovoga sveta.
Gospod, Spasitelj sveta, u vreme svoga prebivanja na zemlji, saopštio je jednom svojim učenicima kako treba da ide u Jerusalim, da tamo mnogo postrada, bude ubijen i u treći dan da vaskrsne. Tada je vrhovni apostol, sveti Petar, pokrenut prirodnim milosrđem, počeo je da protivreči Gospodu. Bože sačuvaj, Gospode! rekao je on To neće biti od Tebe! Na ovu izjavu prirodnog saosećanja i milosrđa Gospod je svetom Petru odgovorio: Idi od mene satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko. Zar je u ustima Bogočoveka reč „satano“ bila samo prekor? Sačuvaj Bože od takvog Bogohuljenja! Ovom rečju Gospod pokazuje da se misli i osećanja palog čoveka nalaze pod vlašću satane, mada naoko deluju dobra; čovekovo delovanje prema porivima njegovog srca sliva se ujedno sa delovanjem satane. Toliko je naša priroda povređena strašnim padom! Tada, priča dalje Jevanđelje, Isus reče učenicima Svo jim: Ako ko hoćv za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga. Treba umrtviti to milosrđe koje potiče od krvi; treba tražiti milosrđe čiji je uzrok i izvor – svetla i sveta zapovest Hristova; ona je – Duh, ona je – život večni. 6. 180-182 (v. MILOST)
 
MILOST
 
• Oci su rekli: „Ko hoće kratkim putem da dođe do Carstva, on neka u svoje srce usadi milost“. Milošću su se prepodobni oci naši upodobili Bogu, milošću su nosili ljudske slabosti. 6. 206
• Savršenstvo hrišćanske dobrodetelji, pa stoga i ljudske u obnovljenoj prirodi, jeste blagodatno Bogopodražavajuće milosrđe, koje se u hrišćaninu proizvodi razvijanjem Božanske blagodati koja mu je data na krštenju i odgajena zapovestima. Od takvog milosrđa javlja se duhovna čistota; ona se hrani i živi njime. Prepodobni Isak Sirijski na pitanje: „Šta je čistota?“ odgovara: „Čistota je – srce ispunjeno milošću prema svakom stvorenju“. Na pitanje: „Šta je milostivo srce?“ ovaj veliki učitelj monaha je rekao: „To je izgaranje srca zbog svakog stvorenja, zbog ljudi, ptica, životinja, demona – jednom rečju, zbog svega stvorenog. Od sećanja na njih i kada ih posmatraju oči milostivog liju suze, zbog obilne i silne milosti koja je zavladala srcem. Usled stalnog trpljenja njegovo srce postalo je kao srce deteta i ne može da bude ravnodušno kad čuje ili vidi bilo kakvu nevolju ili čak i najmanju patnju kojoj je neko stvorenje izloženo. Stoga svakoga časa prinosi molitvu praćenu suzama za beslovesne, i neprijatelje istine, i one koji ga mrze da budu sačuvani i da se očiste“. 2. 407-408 (v. MOLITVA GOSPODNJA, OSUđIVANJE, REVNOSĐ
 
MILOSTINJA
 
• Milostinja veoma pomaže upokojenima, decu zbog toga blagosilja Bog, a i njihova savest biće mirnija. 6. 679 (v. IMANJE, BO GATSTVO, GRESI SMRTNI, DOBROČINSTVO, SMRT)
 
MIR BOŽIJI
 
• Mir Božiji je – udeo svetih Božijih; posredstvom svetog mira hrišćanin koji je prešao stazu pokajanja miri se sa Bogom, sa svim okolnostima, sa svim bližnjima i sa samim sobom; on postaje sin Božiji po blagodati (Mt. 5,9).
Mir Božiji praćen je očiglednim prisustvom Duha Svetoga u čoveku; on je – dejstvo, plod Duha Svetoga.
Onaj ko je stekao mir Božiji u sebi, sposoban je i za druga konačna blaženstva: za dobrodušno trpljenje, sa radošću, sramote, kleveta, progonstava i svih drugih iskušenja.
Onaj ko je stekao mir Božiji ne plaši se spoljašnjih uznemirenja: na tasovima njegovog srca blagodatna uteha uništila je svu vrednost onoga što je na zemlji veliko i sladosno, kao i svu težinu onoga što je na zemlji bolno i gorko. 1. 520-521
• Blagodatni mir Hristov, kojim se podvižnik uvodi u čistu molitvu, u potpunosti se razlikuje od običnog, spokojnog i prijatnog ljudskog raspoloženja: uselivši se u srce on okiva uznemirujuće pokrete strasti i uklanja strah ne udaljavanjem onoga što je strašno, nego blaženim i odvažnim stajanjem u Hristu, pri čemu strašno nije strašno, kako je i Gospod rekao: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji (Jn. 14,27). U miru Hristovom skriveno živi takva duhovna sila, da on njome gazi svaku zemaljsku patnju i iskušenje. Ova sila se pozajmljuje od Samog Hrista: U Meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, Ja Sam pobedio svet (Jn. 16,33). Prizivan srdačnom molitvom, Hristos šalje u srce duhovnu silu koja se naziva mirom Hristovim, koja je umom nedokučiva, rečima se ne može opisati, a na neshvatljiv način shvata se jedino blaženim opitom. Mir Božiji, govori apostol hrišćanima koji prevazilazi svaki um, sačuvaće sria vaša i misli vaše u Hristu Isusu (Fil. 4,7).
Takva je sila mira Hristovog. On prevazilazi svaki um. To znači: on nadvisuje svaki um stvorenja i um ljudski, i um Anđela svetlosti, i um palih anđela. On, kao dejstvo Božije, autoritativno i Božanski upravlja pomislima i osećanjima srca. Prilikom njegovog pojavljivanja beže sve demonske pomisli i osećanja koja od njih zavise, a ljudske pomisli, zajedno sa srcem, stupaju pod njegovu svesvetu upravu i rukovodstvo. Od sada on postaje njihov car i čuva ih, to jest pazi da budu nedodirljivi za greh, u Hristu Isusu. To znači: on misli neprestano drži u jevanđelskom učenju, prosvećuje um tajanstvenim tumačenjem toga učenja, a srce hrani hlebom nasuštnim koji silazi sa neba i daje život svima koji se njime pričešćuju. Sveti mir, prilikom obilnog dejstva svoga, navodi ćutanje na um i privlači dušu i telo da u najvećem blaženstvu okuse od njega. Tada se prekida svako kretanje krvi, svaki njen uticaj na stanje duše: nastaje velika tišina, u čitavom čoveku oseća se nekakva fina studen i čuje se tajanstveno učenje.
Hrišćanin koji je prožet svetim mirom i koga taj mir čuva postaje nedodirljiv za protivnike; on je priljubljen uz naslađivanje mirom Hristovim i opijajući se njime zaboravlja ne samo na grehovne naslade, nego uopšte na sve zemaljsko, i telesno, i duševno. Isceljujući napitak! Božanski lek! Blažena opijenost! Tačno tako: kako bi drugačije mogao da izgleda početak obnavljanja čoveka, ako ne kao blagodatni osećaj mira, kojim se sastavni delovi čoveka, razjedinjeni grehom, opet sjedinjuju u jedno! Bez tog prethodnog dara, bez tog sjedinjenja sa samim sobom može li čovek da bude sposoban za bilo kakvo duhovno, Božansko stanje, koje gradi sveblagi Duh Sveti. Može li se u razbijenoj posudi, pre no što ona bude popravljena, bilo šta pohraniti?
Osećaj mira u Hristu, kao i svih blagodatnih darova uopšte, počinje da se projavljuje pre svega na molitvi, kao na onom delanju tokom koga podvižnik pobožnošću i pažnjom biva ponajviše pripremljen za primanje Božanskih utisaka. Kasnije, kada na izvestan način postane nešto što hrišćaninu pripada, on ga stalno prati, stalno ga i svuda podstiče na molitvu koja se savršava u odaji duše, ukazujući izdaleka na duhovne neprijatelje i klevetnike, odbijajući ih i poražavajući svojom svemoćnom desnicom. 2. 221-222
• Mir Hristov je izvor neprestane umne, srdačne, duševne, blagodatne, duhovne molitve molitve koja se delovanjem Duha Svetoga prinosi iz čitavog ljudskog bića; mir Hristov je postojani izvor blagodatnog smirenja Hristovog koje nadvisuje ljudski um. Neće pogrešiti onaj ko kaže da je blagodatna molitva – blagodatno smirenje, i da blagodatno smirenje jeste neprestana molitva. 2. 226
• He samo telo, nego i krv neće naslediti Carstvo Božije. No, budući da je Carstvo Božije u nama, iz toga treba da zaključimo sledeće: dok god se u nama osećanja srca bude i bivaju praćena pokretima krvi, dotle smo daleko od duhovnog dejstva koje potiče od Boga. Po duhovnom, Božanskom dejstvu krv umukne i nastaje „tišina velika“. U dušu se spušta taj sveti mir koji prevazilazi svaki um i nije svojstven našoj paloj prirodi, nego je darovan i dariva se od Gospoda. On u um, srce i telo sluge Hristovog izliva svešteno spokojstvo, sjedinjujući ta tri dela u jedno i izvodeći ih pred Hrista, pogružene u bezdan smirenja, dovedene u stanje „u Hristu“. To stanje pripada obnovljenoj prirodi. 6. 254-255
• Mir Hristov koji prevazilazi svaki um i sjedinjuje u jedno čoveka rasečenog grehom, mir Hristov koji čitavo naše biće ispunjava nedokučivom silom i nebeskom sladošću počinje da se spušta u dušu onda kada se ona očisti od strasti čuvanjem zapovesti Hristovih i blagočestivim podvigom. Da bismo sačuvali mir Hristov u sebi, da bismo ga obilno okusili, da bismo se njime izmenili od starog u novog čoveka – neophodna je usamljenost. Blago ostavljeno pokraj puta nužno mora biti pokradeno i razgrabljeno.
Silan je mir koji potiče od dejstva Duha Svetoga. Ko može da se suprotstavi njegovom uticaju? Pred njim beže strasti; od njegovog dejstva um i srce se sele na nebo. Čovek se u svemu miri sa Bogom. Ona kao da počinje da plovi neizmernim prostranstvom duhovnog mira i shvata da je zapovest Božija široka veoma. Mir Hristov je usavršio mučenike i prepodobne; on hrišćanina oslobađa vlasti tela i krvi, on istrže grehovnu stranu iz duše i tela, on uništava nasilni uticaj demona na dušu i telo, i u hrišćanina uvodi osobine Hristove krotost, smirenje, blagost. Duša koja je osetila te osobine počinje da oseća čudesno spokojstvo zalog i začetak večnog pokoja pravednih u naseljima večnog blaženstva. 6. 419-420
 
MIR DUŠEVNI
 
• Znaj da se čovek, kada se nalazi izvan stanja mira, nalazi u nepravilnom stanju prema zakonu Hristovom, u stanju samoobmane i zablude, u stanju služenja idolima. 6. 273
• Bez Božije pomoći i blagodati niko od ljudi nije u stanju da se suprotstavi nevidljivim napadima koji se odigravaju u njegovom srcu i proizvode duševnu buru. U duševnim burama pomažu molitva i čitanje reči Božije, ali ni pomoću njih čovek ne može brzo da se suoči sa sobom, ne može brzo da stigne u pristanište nenarušivog spokojstva, jer naša pala priroda sporo usvaja Božanske misli i osećanja, vera sporo postaje živa. Od žive vere u Boga rađa se potpuna pokornost Bogu, a od pokornosti Bogu – mir pomisli i spokojstvo srca. 6. 466 (v.UZNEMIRENOST)
 
MIROPOMAZANJE
(v. SPASENJE)
 
MISAO
 
• Prebivajte u pristaništu istine. Neprijatelj ljudskog spasenja trudi se da različitim prividima istine izmami našu misao iz tog pristaništa. On zna koliko je moćna ova zamka, jer neiskusnom oku deluje nevažno; um k njoj biva privučen znatiželjom i velikim, zvučnim imenom kojim je propast obično prikrivena. Baš kao što lakovernu i radoznalu ptičicu namami hrana posuta ispod zamke i ona zauvek završi u skučenom kavezu. Lažna misao je pogubna: ona u dušu donosi pomračenost, samoobmanu i čini je zarobljenicom kneza ovoga sveta. Istina će vas osloboditi rekao je Spasitelj. Očigledno je da laž lišava slobode i potčinjava vlasti kneza ovoga sveta. Želim da budete slobodni, da pogled vaše duše bude čist i svetao, kako bi vaš razum bio prožet svetlošću istine i kako bi blagodatnom svetlošću zračio na čitav vaš život, na sva vaša dela. Ako oko tvoje bude svetlo rekao je Gospod onda će i čitavo telo tvoje biti svetlo. Treba čuvati um! Potrebno je da on neprestano prebiva u istini. Želim vam to iskrena srca! Želim vam to od srca koje boli! A boli zato što su u današnje vreme retki, veoma retki oni koji ostaju u istini, oni koji su priklonili um i srce pod blagi jaram i lako breme, oni koji su se u krajnjoj prostoti i pokornosti potčinili Hristu i Njegovoj svetoj Crkvi. Čuvajte se obmane bezakonika! veli sveti apostol Petar. Klonite se širokog puta, kojim idu gotovo svi! 6. 428-429
• Hteo bih da shvatite kako je važno da se pazi na način svoga razmišljanja, na svoj razum. Čovek se stalno rukovodi načinom svoga razmišljanja: to je naša svetlost. Veoma pažljivo treba da bdijemo nad našom svetlošću da ne bi postala tama, lažna svetlost, koja predmete pokazuje ne na njihovim mestima i u njihovom obliku, nego jedne umesto drugih. Pazi, dakle, da svetlost koja je u tebi ne bude tama (Lk. 11,35). Potrebno je da naš način razmišljanja bude prožet istinom. Osim Hrista, ja ne shvatam i ne poznajem drugu Istinu. I nisu li slepci oni, ko god bili, koji u trenutku dok Hristos stoji pred njima u strašnoj uzvišenosti Svoga smirenja, pitaju: šta je Istina?
Obratite pažnju na moje reči! Molim vas, preklinjem! Preklinjem radi vašeg spasenja. Ljudi obično misli smatraju za nešto nevažno: zato ih i prihvataju olako. Ali od prihvatanja nepravilnih misli rađa se svako zlo. Misao je nalik kormilu broda: od nevelikog kormila, od neugledne daske koja se vuče za brodom, zavisi kretanje i u velikoj meri sudbina čitave te ogromne mašine. Micao prepodobna čuvaće te (Prič. 2,11) veli Sveto Pismo; ono uči da je istina bila početak reči naših. Šta je drugo početak reči, nego način razmišljanja? Istina je na zemlji bila posvedočena Duhom Svetim. Tako su apostoli govorili Judejima. Svedok Hrista Istine jeste Duh Sveti. Gde nema svedočanstva od Duha, tamo nema dokaza Istine. Onaj ko želi nepogrešivo da sledi Istinu, treba da prebiva u učenju koje je zapečaćeno i posvedočeno Duhom Svetim. Takvo je učenje Svetog Pisma i Svetih Otaca Istočne Crkve, jedine svete, jedine Pravoslavne i Istinite. Svako drugo učenje je tuđe Istini – Hristu, Istini koja je sišla sa neba i po neiskazanom milosrđu Božijem otkrila se ljudima, koji su sedeli u tami i seni smrti, koji su pali u mračnu i duboku provaliju samoobmane, neznanja i pogibli. 6. 435-436
• Začetak nesreće sastoji se u nedopustivom i gordom preziru prema zapovestima Duha Svetoga i njihovom zamenjivanju sopstvenim pravilima. Eto gde je uzrok sveopšteg rasula, uzrok pada hrišćanstva, moralnog pada, koji uvek prethodi građanskom rasulu i najavljuje ga. Postoje hrišćani pojedinci, ali se izgubilo opšte, zajedničko značenje Istine, kojim bi se svi sjedinili u jedno duhovno telo, sa jednim načinom razmišljanja, u jednom duhu, pod jednom zajedničkom glavom Hristom. Danas svako ima manje više svoj način razmišljanja, svoju religiju, svoj put, izabran svojevoljno ili slučajno, koje smatra za ispravne i jedine opravdane. To bezbrojno stado, koje je izgubilo vezu i jedinstvo u duhu i istini, pruža duhovnom posmatraču prizor najvećeg nereda: svaka ovca vuče na svoju stranu, niko o njoj ne brine. Ljudi više ne slušaju – tako je otežao njihov sluh – spasonosni glas istinskog pastira koji se razleže iz svete Crkve i gromko razobličavajući njihovu nepravdu, objavljuje im pravi put i ukazuje na njega. Njih zaglušuju svetska vreva, ljute brige, čulna veselja, zemaljski uspesi. Njihova duša prilepila se za zemlju i nesposobna je da primi duhovne utiske.
No, neki izabranici do danas slušaju glas istinskog Pastira, Gospoda našeg Isusa Hrista. Oni idu za tim glasom probijajući se sa velikim naporom i trudom kroz gustu i nerazgovetno bučnu gomilu koja ih okružuje. Do danas ti izabranici pravednost na zemlji posvećuju nebeskoj pravdi. Veoma ih je malo! Ali Gospod ih hrabri. He boj se, malo stado veli On jer bi volja Oca vašega ga vam gage Carstvo Nebesko.
Koje je obeležje tih ovaca, po kome bi ih odmah bilo moguće prepoznati? To obeležje je tačno poslušanje svetoj Crkvi, vernost svetoj Istini i Duhu Svetome. Vođeni istinskim smirenjem, oni se odriču razuma svoje pale prirode i svakog ljudskog poznanja, ma koliko im ono spolja izgledalo uzvišeno i privlačno. Da bi sačuvali vernost Bogu, oni se ne stide što ih svet naziva bezumnima. He samo da velikodušno trpe gonjenja od sveta, nego i sami sebe podvrgavaju različitim lišavanjima, i time u sebi čuvaju „smrt Isusovu i život Njegov“. To znači: „pogubiti dušu svoju u ovom veku, da bi je zadobio za večnost kroz oživljavanje Duhom“.
Ostanimo verni Duhu Svetome. On je Presvet i Prečist, počiva samo u čistima i svetima, ljubi smirene, one koji svoje smirenje ne dokazuju na spoljašnji način, nego pokornošću svoga uma Jevanđelju i Crkvi. On se odvraća od onih koji se oslanjaju na sopstveni razum, od onih koji se odvajaju od crkvenog jedinstva zbog bilo ka kve misli koja zavodi um i srce. On se od njih udaljava, a pristupa im mračni duh prelesti. „Jedna lažna misao – rekao je neki sveti otac može da odvede u ad“.
Nesrećnici! Oni ne znaju kako su važne misli u Bogu, kako je važna njihova Istina i Duh koji je uvek prati i pomaže joj. Usled njihovog međusobnog dejstva čovek oživljava na spasenje, koje se sa stoji u prisajedinjenju ljudske prirode Božanskoj. Naprotiv, lažne misli uvek prati i sadejstvuje im mračni i lukavi duh obmane. Otac laži je đavo – tako veli Jevanđelje; laž je đavolja osobina. Onaj ko je usvojio lažne misli, usvojio je osobine đavola, postao je srodan odbačenim anđelima, a sjedinjenje sa Bogom učinio je nesvojstvenim i neprirodnim sebi. Onaj ko je daleko od Boga daleko je od spasenja i duhovnog života.
Čuvajmo se lažnih misli i osećanja srca koja od njih potiču. Takve lažne misli i osećanja čine takozvanu „prelest“ ili samoobmanu, koja ima bezbrojne različite oblike, prema stepenu i vrsti prihvatanja lažnih misli i osećanja kao istinitih. Zadobijmo istinsko poznanje o Bogu, kome su tuđe zablude i mudrovanja; ono sija iz Svetog Pisma i dela Svetih Otaca kao iz sunca koje u podne jarko blista sa bistrog, plavog neba. 6. 454-456
 
MITARSTVA
 
• Zatvoreni u tamnici zemaljskog mudrovanja! Poslušajmo one koji su zadobili duhovnu slobodu u Gospodu i ozarili se duhovnim razumom! Vi koji ste rođeni slepi! Poslušajmo one koji su progledali kada je prst Božiji dodirnuo njihove oči, one koji su videli svetlost i u sjaju te svetlosti videli i poznali ono što je neviđeno i neznano za telesne i duševne umove. Reč Božija i Duh Koji joj sadejstvuje otkrivaju nam, posredstvom svojih izabranih sasuda, da prostor između neba i zemlje, sav plavi beskraj vazduha i podnebesja koji vidimo, služi kao obitavalište palim anđelima koji su zbačeni sa neba. I nasta rat na nebu priča veliki tajnovidac, sveti Jovan Bogoslov Mihail i anđeli njegovi zavojštiše na aždaju, i ratova aždaja i anđeli njezini; i ne odoleše, niti im se više nađe mesto na nebu (Otk. 12,7 8). Ovo obaranje đavola i povlačenje nebeskih duhova sa njim, po objašnjenju svetog Andreja Kesarijskog, usledilo je nakon njihovog prvog pregrešenja, kada su ih svete sile odstranile iz anđelskog zbora i kada su izbačeni iz njega, kako o tome priča sveti prorok Jezekilja (Jez. 28,16). U knjizi o Jovu pali anđeo se već predstavlja kako bludi po beskrajnom podnebeskom prostranstvu; on luta tim prostranstvom i brzo proleće njime, gonjen nezasitom zlobom prema ljudskom rodu (Jov. 1,7). Sveti apostol Pavle pale anđele naziva duhovima zlobe u podnebesju (Ef. 6,12), a njihovu glavu knezom koji vlada u vazduhu (Ef. 2,2). Mnoštvo palih anđela rasejano je po čitavom vazdušnom beskraju koji vidimo iznad sebe. Oni ne prestaju da uznemiruju sve ljudske zajednice i svakog čoveka ponaosob. Nema zločina niti prestupa u kome oni ne bi bili kolovođe i učesnici; oni svakojakim sredstvima čoveka navode i uče na greh. Suparnik vaš, đavo kaže sveti apostol Petar kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pet. 5,8) kako za vreme našeg zemaljskog života, tako i po razlučenju duše od tela. Kada duša hrišćanina, ostavivši svoj zemaljski dom, krene kroz vazdušno prostranstvo ka svojoj gornjoj otadžbini, demoni je zaustavljaju i trude se da u njoj pronađu srodstvo sa sobom, svoju grehovnost i svoj pad, i da je nizvedu u ad, koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Tako deluju po pravu koje su stekli. 3. 132-133
• Neshvatljivom premudrošću Božijom, nakon iskupljenja ljudskog roda od strane Gospoda našeg Isusa Hrista, ljudima je ostavljena sloboda izbora života ili smrti, prihvatanja Iskupitelja i iskupljenja ili njihovog odbacivanja. I mnogi, na nesreću, veoma mnogi, poželeli su da ostanu u opštenju sa satanom, kao njegov plen i njegovi zarobljenici, proglasivši se otvoreno za neprijatelje Spasitelja i Njegovog Božanskog učenja. Takođe, mnogi koji su se prijavili u Njegovu vojsku i objavili da su Njegovi služitelji, narušavaju zavet vernosti koji su My dali i svojim delima, javnim ili tajnim, stupaju u savez sa duhovima zlobe. Svi koji su javno odbacili Iskupitelja, našli su se u vlasti satane: njihove duše, po razlučenju sa telima, silaze pravo u ad. Ali i hrišćani koji skreću ka grehu nedostojni su brzog preseljenja iz zemaljskog života u blaženu večnost. Sama pravičnost zahteva da ta skretanja ka grehu, te izdaje prema Iskupitelju, budu objavljene i ocenjene. Neophodno je prosuđivanje i procena kako bi se odredio stepen skretanja hrišćanske duše ka grehu, kako bi se odredilo šta je u njoj preovlađujuće – večni život ili večna smrt. Svaku hrišćansku dušu po izlasku iz tela očekuje nelicemerni Sud Božiji, kako je rekao sveti apostol Pavle: Ljudima predstoji jedan put umreti, a potom sud (Jevr. 9,27).
Nad hrišćanskim dušama koje su izašle iz svojih tela savršava se pravedni sud Božiji, uz pomoć anđela, kako svetih tako i zlobnih. Prvi tokom zemaljskog života čovekovog primećuju sva njegova dobra dela, a drugi svako prestupanje zapovesti. Kada hrišćaninova duša počne da ushodi ka nebu, rukovođena svetim anđelima, duhovi tame razobličavaju njene grehe koji nisu ispravljeni pokajanjem i predstavljaju žrtve satani, kao zalog opštenja i jednakog večnog udela sa njim.
Radi ispitivanja duša koje prolaze vazdušnim prostranstvom vlasti tame ustanovile su naročita sudilišta i straže u impozantnom poretku. Prema slojevima podnebesja, od zemlje pa do samog neba, na stražama stoji armija palih duhova. Svaka straža bavi se posebnim oblikom greha, i kada duša dođe do nje, ispituje je o tome Demonske straže i sudilišta u vazduhu u svetootačkim delima se nazivaju mitarstvima, a duhovi koji u njima služe mitarima (carinicima).
U Hristovo doba i u prvim vekovima hrišćanske Crkve, mitarem je nazivan sakupljač državnih dažbina. Budući da je ta obaveza, usled primitivnosti drevnih običaja, poveravana licu bez određene odgovornosti i obaveze polaganja računa, mitari su sebi dozvoljavali sva nasilna sredstva, različita lukavstva, maltretiranje, bezbrojne zloupotrebe i nečovečnu otimačinu. Obično su stajali kod gradskih vrata, na pijacama i drugim javnim mestima, kako niko ne bi mogao da izbegne njihov budni nadzor. Zbog njihovog ponašanja, narod ih se užasavao. Prema narodnom shvatanju reč mitar je označavala čoveka bez osećanja, bez skrupula, sposobnog za svaki zločin, za svaki ponižavajući postupak, čoveka koji odiše i živi zlom označavala je čoveka koga društvo odbacuje. U tom smislu Gospod je uporedio okorelog prestupnika u Crkvi sa neznabošcem i carinikom (Mt. 18,17). Za starozavetne poklonike istinskog Boga nije bilo ničeg odvratnijeg od služenja idolima: jednako omražen za njih je bio i carinik. Naziv carinik se proširio od ljudi na demone koji čuvaju put od zemlje ka nebu zbog sličnosti njihovih dužnosti i načina njihovog izvršenja.
…Učenje o mitarstvima je učenje Crkve („Posebnom sudu Božijem nad dušama, posle njihovog razlučenja od tela, prethodi, po učenju Pravoslavne Crkve, ispitivanje na takozvanim mitarstvima, preko kojih one, ushodeći od zemlje u pratnji Anđela, prolaze vazdušno prostranstvo, i na kojima ih zadržavaju zli dusi, razobličavajući svaki njihov greh učinjen u životu“, Dogmatsko Bogoslovlje Pravoslavne Katoličanske Istočne Crkve). Nesumnjivo da sveti apostol Pavle o njima govori kada objavljuje da hrišćanima predstoji borba sa podnebeskim duhovima zlobe. 3.135-138
• Veliki ugodnici Božiji, koji su u potpunosti prešli iz prirode starog Adama u prirodu novog Adama, Gospoda našeg Isusa Hrista, u toj novoj, raskošnoj i svetoj (prirodi), prolaze svojim pojedinačnim dušama kroz vazdušna demonska mitarstva sa neobičnom brzinom i velikom slavom. Njih na nebo uznosi Duh Sveti, Koji ih je i za vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja podsticao da se razdvoje od tela i budu sa Hristom (Fil. 1,23). Kao munja je u trenu proleteo podnebesjem prepodobni Marko („Pogledavši – kaže prepodobni Serapion, koji je prisustvovao upokojenju prepodobnog Marka – videh dušu svetoga od uza telesnih već razrešenu i anđelskim rukama svetlobelom odeždom pokrivenu kako se na nebesa uznosi“). Kada je došlo vreme upokojenja prepodobnog Makarija Velikog, heruvim, koji je bio njegov Anđeo čuvar, praćen mnoštvom nebeske vojske došao je po njegovu dušu. Sa Anđelima su sišli i zborovi apostola, proroka, mučenika, svetitelja, prepodobnih i pravednih. Demoni su u redovima i gomilama stali na svojim mitarstvima kako bi posmatrali put Duhonosne duše. Ona je počela da se uznosi. Stojeći daleko od nje, mračni duhovi su sa svojih mitarstava vikali: „O, Makarije! Kakve si se slave udostojio!“ Smirenomudreni muž im je odgovarao: „He! Još se bojim, jer ne znam da li sam učinio šta dobro“. Međutim, brzo se podizao ka nebu. Sa drugih, viših mitarstava opet su vikale vazdušne vlasti: „Baš tako! Izbegao si nas Makarije“. „He – odgovarao je on – još treba da bežim“. Kada je već stupio na nebeske dveri, oni su, ridajući od zlobe i zavisti, vrištali: „Izbegao si nas Makarije!“ On im je odgovorio: „Silom Hrista moga ograđivan, izbegao sam vaša lukavstva“ (Put Makarija Velikog od zemlje ka nebu videli su neki njegovi učenici koji su bili naročito uznapredovali, a o tom putu pričao je prepodobni Pafnutije, koji je posle Makarija postao nastojatelj Skita). Sa tako velikom slobodom dakle veliki ugodnici Božiji prolaze vazdušne straže mračnih vlasti zato što za svoga zemaljskog života stupaju u nepomirljivu borbu sa njima i, odnevši pobedu, u dubini srca zadobijaju potpunu slobodu od greha, postajući hram i svetilište Duha Svetoga, Koji svoje slovesno obitavalište čini nepristupnim za paloganđela.
Kao što se vaskrsenje hrišćanske duše iz grehovne smrti zbiva za vreme njenog zemaljskog stranstvovanja, tako se ovde na zemlji tajanstveno savršava i njeno ispitivanje od strane vazdušnih vlasti, kada je one zarobljavaju ili se ona oslobađa od njih; na putu kroz vazduh ta sloboda ili to ropstvo se samo jasno pokazuju. 3.151-159
(v ŽIVOT ZEMALJSKI)
 
MOLITVA
 
• Put ka Bogu je – molitva. Etape puta koji se prelazi jesu različita molitvena stanja u koja postepeno ulazi onaj ko se pravilno i postojano moli. 1.138
• Molitva je učešće u životu. Njeno ostavljanje donosi duši nevidljivu smrt.
Ono što je vazduh za život tela, to je Duh Sveti za život duše. Duša posredstvom molitve diše taj sveti, tajanstveni vazduh.
Kada ustaneš od sna, tvoja prva misao neka bude o Bogu; prinesi Bogu sam začetak tvojih misli, koje još nisu obeležene nikakvim sujetnim utiskom. Kada odlaziš na počinak, kada se spremaš za pogruženje u tu sliku smrti, neka tvoje poslednje misli budu o večnosti i Bogu Koji u njoj caruje.
Anđeo je jednom svetom monahu otkrio sledeći poredak misli na molitvi koji je Bogu ugodan: „Početak molitve treba da se sastoji iz slavoslovlja Bogu, iz blagodarenja za Njegova bezbrojna dobročinstva; potom smo dužni da u skrušenosti duha prinesemo Bogu iskreno ispovedanje naših grehova; na kraju možemo da iznesemo pred Gospoda, svakako uz veliko smirenje, moljenja za naše duševne i telesne potrebe, pobožno prepuštajući ispunjenje ili neispunjenje tih moljenja Njegovoj volji“.
Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam (Mk. 11,24) objavio je Gospod. Stoga odbacivši svaku sumnju i dvoličnost neodstupno prebivaj molitvom uz Gospoda, Koji nam je zapovedio da se svagda molimo i da ne klonemo (Lk. 18,1), to jest da ne padamo u uninije usled molitvene skučenosti, koja je naročito u početku teška i neizdržljiva za um navikao da bludi na sve strane.
Ponekad naše moljenje biva uslišeno odmah; ponekad pak, po rečima Spasiteljevim, Bog okleva, to jest ne ispunjava brzo ono što tražimo: On vidi da ispunjenje onoga što tražimo radi našeg smirenja treba odložiti, kako bismo se iscrpili, kako bismo uvideli svoju nemoć koja se uvek jasno pokazuje kada se nađemo prepušteni sami sebi.
Molitva, kao beseda sa Bogom, veliko je blago sama po sebi, često i mnogo veće od onoga koje čovek traži, te stoga milosrdni Bog, ne ispunjavajući traženo, ostavlja čoveka da se moli, kako ne bi izgubio molitvu, kako ne bi ostao bez ovog najvećeg blaga kada dobije to što traži, a što je mnogo manje vredno.
Moljenju čije je ispunjenje povezano sa štetnim posledicama Bog neće udovoljiti; On neće udovoljiti ni onim moljenjima koja su protivna Njegovoj svetoj volji i Njegovim premudrim i nedokučivim planovima.
Sinovima sveta, koji od Boga mole zemaljska blaga kako bi udovoljili svojim telesnim željama, sveti apostol Jakov objavljuje: Ištete, i ne primate, jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jak. 4,3).
Čovek gleda na liie, a Bog na srce (1. Car. 16,7); ali u čoveku položaj srca najviše odgovara položaju njegovog lica, njegovom spoljašnjem držanju. Stoga na molitvi telu daj najpobožniji položaj.
Stoj kao osuđenik, oborene glave, ne usuđujući se da pogledaš ka nebu, sa rukama opuštenim pored tela. Zvuk tvoga glasa neka bude žalosni zvuk plača, stenjanje ranjenog smrtonosnim oružjem ili onoga koga muči ljuta bolest.
Stoj na svojoj molitvi kao da stojiš pred Samim Bogom. Upravo tako: ti stojiš pred Njim! Stojiš pred svojim Sudijom i apsolutnim Gospodarom, od Koga zavisi tvoja sudbina u vremenu i večnosti.
Kada nameravaš da prineseš molitvu Bogu, odbaci sve zemaljske pomisli i brige. Nemoj da se baviš mislima koje ti tada dođu, ma koliko one delovale važne, sjajne i neophodne. Bogu daj Božije, a ono što je neophodno za prolazni život uspećeš da daš kada za to dođe vreme. Nije moguće u isto vreme služiti molitvom Bogu i um opterećivati nevažnim pomislima i brigama.
Praštanje svih uvreda bez izuzetka, pa i onih najtežih, obavezan je uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga ;da i Otac vaš Koji je na nebesima oprosti vama sagrešenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš Koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mk. 11,25 26). „Molitve zlopamtila su – posejano na kamenu“ rekao je prepodobni Isak Sirijski.
Umereno, blagorazumno i postojano uzdržavanje od hrane i pića čini telo lakim, očišćuje um, daje mu bodrost i stoga služi kao priprema za molitvu. Neuzdržanost stomaka čini telo teškim i debelim, srce tvrdim, a um pomračuje mnoštvom isparenja i gasova koji se iz želuca penju u mozak. Onaj ko se najeo ili prejeo, čim stane na molitvu, odmah ga napadnu dremež i lenjost, u njegovoj uobrazilji pojavljuju se mnoga gruba maštanja, njegovo srce nesposobno je da dođe u umilenje.
Koliko je štetno neuzdržanje, toliko, ili još više, štetan je neumeren post. Slabost tela koja potiče od oskudne ishrane ne dozvoljava savršavanje potrebne količine molitava sa silom koju one zahtevaju.
Količina molitava se za svakoga određuje načinom njegovog života i duševnim i telesnim silama. Dve udovičine lepte koje je donela u crkvu i koje su predstavljale celokupno njeno imanje, na vagi pravednog Boga predstavljale su više no veliki prilozi bogataša, dati od suviška njihovog. Tako sudi i o molitvi: odredi sebi količinu koja odgovara tvojim silama, sećajući se premudre pouke velikog nastavnika podvižnika: „Ako prinudiš slabo telo na dela koja prevazilaze njegovu snagu, time pomračuješ svoju dušu i donosiš joj uznemirenje, a ne korist“.
Ukoliko si zauzet društvenim obavezama, a ako si monah onda poslušanjima, i nemaš mogućnosti da za molitvu odvojiš onoliko vremena koliko bi hteo, neka te to ne uznemirava: služba koja se obavlja po pravilima i savesti priprema čoveka za usrdnu molitvu i kvalitetom zamenjuje kvantitet. Ništa toliko ne pogoduje napredovanju u molitvi kao savest zadovoljena Bogougodnim delanjem. 1.139-144
• Duša molitve je – pažnja. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje pretvara se u praznoslovlje, a ko se tako moli svrstava se među one koji Ime Božije uzimaju uzalud.
Reči molitve izgovaraj bez žurbe; ne dozvoljavaj umu da luta na sve strane, nego ga zatvaraj u reči molitve. To je tesan i mučan put za um koji je navikao da slobodno luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka pažnji. Ko okusi veliko blago pažnje, taj će zavoleti da um vodi tesnim putem kojim se stiže do blažene pažnje.
Pažnja je prvobitni dar Božanske blagodati, što se šalje onome ko se trudi i trpeljivo strada u molitvenom podvigu.
Blagodatnoj pažnji treba da prethodi sopstveni trud oko pažnje, a ovaj poslednji treba da bude delatni svedok iskrene želje da se dobije prvo. Sopstvena pažnja biva uznemirena pomislima i maštanjima i koleba se usled njih; blagodatna pažnja je prepuna čvrstine.
Zabranjuj sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi maštanja, odbaci brige silom vere, udaraj u srce strahom Božijim i lako ćeš se naučiti na pažnju. 1. 144
• Za vreme molitve um treba veoma brižljivo čuvati od slika, odbacujući sve što proizvodi uobrazilju, jer um na molitvi stoji pred nevidljivim Bogom, Koji se ne može predstaviti ni u kom ma terijalnom obliku. Slike, ako ih um dopusti na molitvi, postaju kao neprozirna zavesa, kao zid između uma i Boga. „Oni koji u svojim molitvama ne vide ništa, vide Boga“ rekao je prepodobni Maksim Ispovednik.
Ako bi ti se za vreme molitve čulno predstavio ili sam od sebe umno izobrazio lik Hrista, ili Anđela, ili nekog svetitelja, jednom rečju – bilo koji lik, nikako ne primaj to javljanje za istinito, ne obraćaj na njega nikakvu pažnju i nikako se ne upuštaj u razgovor sa njim. Inače ćeš neizostavno biti podvrgnut obmani i najsnažnijoj duševnoj povredi, što se mnogima i dogodilo. Pre no što bude obnovljen Duhom Svetim, čovek nije sposoban za opštenje sa svetim duhovima. Budući da se još nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom ropstvu, on je u stanju da vidi samo njih, te mu se oni često, primetivši njegovo visoko mišljenje o sebi i samoobmanu, javljaju u vidu svetlih Anđela i Samog Hrista kako bi pogubili dušu njegovu.
Svete ikone Crkva je primila zato da bi podstakla blagočestive uspomene i osećanja, a nikako da bi podstakla maštanja. Stojeći pred ikonom Spasitelja, stoj kao da si pred Samim Gospodom Isusom Hristom, Koji je po Svome Božanstvu prisutan svuda, a Svojom ikonom na mestu gde se ona nalazi. Stojeći pred ikonom Majke Božije, stoj kao da si pred samom Presvetom Djevom; ali um svoj čuvaj bez slika; ogromna je razlika biti u prisustvu Gospodnjem i stajati pred Gospodom, ili zamišljati Gospoda. Osećaj prisustva Gospodnjeg navodi na dušu spasonosni strah, uvodi u nju spasonosni osećaj pobožnosti, a zamišljanje Gospoda i Njegovih svetih kao da umu daje materijalnost, dovodeći ga u lažno stanje samoobmane.
Uzvišeno je stanje – osećaj prisustva Božijeg! Njime se um zadržava da se ne upusti u besedu sa tuđim pomislima koje ometaju molitvu; usled tog osećaja obilno se oseća čovekova ništavnost; usled njega čovek naročito pazi na sebe i čuva se sagrešenja, čak i najmanjih. Osećaj prisustva Božijeg pruža pažljiva molitva. Za dobijanju tog osećaja mnogo pomaže i pobožno stajanje pred svetim ikonama. 1.145-146
• Kod podvižnika molitve napredak najpre počinje da se proja vljuje kroz naročito dejstvo pažnje: s vremena na vreme pažnja neočekivano obuzima njegov um i zaključava reči molitve u njega. Po tom ona postaje mnogo postojanija i dugotrajnija: um kao da se prilepljuje uz reči molitve, privučen njima na sjedinjenje sa srcem. Konačno, sa pažnjom se iznenada sjedinjuje umilenje i čini čoveka hramom molitve, hramom Božijim.
Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne vatrene i strastvene. Kad postaneš tajanstveni sveštenoslužitelj molitve, onda ćeš ući u skiniju Božiju i odatle ćeš molitvenu kadionicu napuniti sveštenim ognjem. Oganj nečisti – slepo, materijalno raspaljivanje krvi – zabranjeno je prinositi pred svesvetog Boga.
U molitvi ne traži naslade: one nikako nisu svojstvene grešniku. Već i sama želja grešnika da oseti nasladu predstavlja samoobmanu. Traži da oživi tvoje mrtvo, okamenjeno srce i da se otvori kako bi osetilo svoju ogrehovljenost, svoj pad, svoje ništavilo kako bi ih uvidelo i uz samoodbacivanje postalo ih svesno. Tada će se u tebi javiti istinski plod molitve – istinsko pokajanje.
Naslada u molitvi svojstvena je isključivo svetim izabranicima Božijim, obnovljenim Duhom Svetim. Ko pokrenut porivima krvi, sujetom i sladostrašćem sam sebi stvara naslade, taj se nalazi u stanju žalosne samoobmane. Za takvo delo veoma je sposobna duša pomračena životom po telu, duša obmanuta i obmanjivana svojom gordošću.
Osećanja porođena molitvom i pokajanjem sastoje se u olakšavanju savesti, u duševnom miru, u pomirenju sa bližnjima i životnim okolnostima, u milosti i sastradavanju prema ljudskom rodu, u uzdržavanju od strasti, u hladnom odnosu prema svetu, u pokornosti Bogu, u snazi za borbu sa grehovnim pomislima i sklonostima. Budi zadovoljan tim osećanjima, u kojima se ipak može okusiti nada spasenja. He traži pre vremena uzvišena duhovna stanja i molitvene zanose. Oni ustvari uopšte nisu onakvi kakvima ih zamišljamo: dejstvo Duha Svetoga, od koga se javljaju uzvišena molitvena stanja, neshvatljivo je za telesni um.
Umu koji je navikao da se bavi samo propadljivim predmetima molitveni podvig izgleda težak, teskoban i hladan. On se teško navikava na molitvu; kada pak stekne tu naviku, ona postaje izvor neprestane duhovne utehe.
Pre no što započneš bilo koje delo, prinesi molitvu Bogu; molitvom privlači blagoslov Božiji na tvoja dela i sudi o njima; razmišljanje o molitvi sprečava čoveka da postupa suprotno zapovestima.
Ko se pre svakog dela i reči molitvom obraća Bogu radi urazumljenja, pomoći i blagoslova, taj živi svoj život kao pred očima Božijim, pod Njegovim rukovodstvom. Lako je naviknuti se na takvo ponašanje. Nema ničeg bistrijeg od uma, rekao je Varsanufije Veliki, i ničeg lakšeg nego u svakoj potrebi koja se pojavi uzvoditi um ka Bogu.
U teškim situacijama u životu učestaj sa molitvama Bogu. Bolje je pribegavati molitvama nego ispraznim razmišljanjima slabog ljudskog razuma – razmišljanjima za koja se uglavnom pokaže da su neostvariva. Bolje je verom i molitvom osloniti se na Svemogućeg Boga, nego nesigurnim shvatanjima i pretpostavkama – na svoj nemoćni razum.
He budi nerazuman u svojim traženjima, da ne razgneviš Boga svojom maloumnošću: tražiti od Cara nad carevima nešto nevažno – to je ponižavanje za Njega.
Molitvene prozbe Bogu prinosi u skladu sa Njegovom uzvišenošću. Solomon je od Njega molio premudrost – dobio ju je, a sa njom i mnoštvo drugog blaga, jer je tražio razborito. Jelisej je od Njega molio blagodat Duha Svetoga, dvostruku u odnosu na svog velikog učitelja i njegovo moljenje bilo je primljeno.
Onaj ko u molitvi traži propadljiva zemaljska blaga, izaziva negodovanje Nebeskog Cara protiv sebe. Anđeli i arhanđeli te posmatraju dok se moliš i gledaju šta ćeš tražiti od Boga. Oni se dive i raduju za vreme tvoje molitve kada vide da je neko od zemaljskih (ljudi) ostavio svoju zemlju i prinosi molitvu za dobijanje nečeg nebeskog. Oni, naprotiv tuguju zbog onoga ko je zanemario nebesko i moli za svoje zemaljsko i propadljivo. 1. 145-149
• Bavljenje molitvom je najuzvišenije zanimanje za ljudski um; stanje čistote, kome je strana bilo kakva dokolica, koje umu pruža molitva, predstavlja njegovo najuzvišenije stanje; njegova predanost Bogu – kojoj je osnovni razlog čista molitva – predstavlja natprirodno stanje. 1.151
• Usmeno i glasno moljenje plodonosno je onda kada je praćeno pažnjom, što se sreće veoma retko, jer se pažnji učimo prvenstveno prilikom bavljenja molitvom Isusovom. 1. 256
• Usnu, glasnu molitvu, kao i svaku drugu, neizostavno treba da prati pažnja. Kad postoji pažnja, korist od umne molitve je – bezbrojna. Podvižnik treba da počne od nje. Nju, kao prvo, svojim čedima daje sveta Crkva. „Koren monaškog života je – psalmopojanje“ rekao je sveti Isak Sirijski. „Crkva je, kaže sveti Petar Damaskin – zbog slabosti našeg uma, sa dobrim i Bogougodnim ciljem primila pesme i različite tropare, kako bismo mi nerazumni, privučeni sladošću psalmopojanja, i protiv svoje volje opevali Boga. Oni koji mogu da shvate reči koje izgovaraju dolaze u umilenje, te na taj način kao po lestvici ushodimo ka dobrim mislima. U meri u kojoj napredujemo u navikavanju na Božanske misli, u nama se javlja Božanska želja i privlači nas da shvatimo šta znači, prema zapovesti Gospodnjoj, klanjati se Ocu u Duhu i Istini“. Usta i jezik koji se često bave molitvom i čitanjem reči Božije, zadobijaju osveće nje, postaju nesposobni za praznoslovlje, smeh, kao i izgovaranje šaljivih, nepristojnih i ružnih reči. Hoćeš li da napreduješ u umnosrdačnoj molitvi? Nauči se da paziš na usnu i glasnu: pažljiva umna molitva sama po sebi prelazi u umnu i srdačnu. Želiš li da se naučiš da brzo i efikasno odagnavaš pomisli koje seje zajednički neprijatelj ljudskog roda? Odagnavaj ih, kada si sam u keliji, glasnom i pažljivom molitvom, proiznoseći njene reči bez žurbe, sa umilenjem. Pažljiva, usna i glasna molitva pronosi se vazduhom i knezove vazduha obuzima strah. Njihove mišice slabe, njihove mreže se cepaju i ruše! Pažljiva, usna i glasna molitva pronosi se vazduhom i onima koji se mole i poju približavaju se sveti Anđeli, spuštaju se među njih, učestvuju u njihovim duhovnim pjesnopjenijima, kao što su se udostojili da vide neki ugodnici Bo žiji. 2.185-186
• Odgovor svetog Isaka na pitanje: „Šta je molitva?“ „Molitva je uklanjanje i pražnjenje misli od svega ovdašnjeg, i srce koje je svoje poglede u potpunosti okrenulo ka budućem kome se nada“. 2. 228
• Iz savršenog smirenja i savršene pokornosti volji Božijoj rađa se najčistija, sveta molitva. Ona ne može da se rodi drugačije, iz drugih dela, baš kao što je grožđu svojstveno da rađa samo na vinovoj lozi, a ne na nekom drugom drvetu. 2. 236
• Ja sam vam lično predao kako da, prema običaju pažljivih, čitate jutrenje i večernje molitve, i akatist Najslađem Isusu, to jest polako, bez ikakve žurbe, čak otegnuto, ne težeći ka tome da odjednom pročitate čitav akatist ili sve određene večernje i jutarnje molitve, nego brinući se da poznati deo tih molitava koje čitate bude pročitan sa pažnjom, kao pred Samim Gospodom Bogom, a ne u vazduh. 6. 470
• Onaj ko želi da se bavi Bogougodnom molitvom, treba da se pobrine samo o tome da za vreme molitve njegov um sačuva pažnju, a srce sadejstvuje umu osećajem pokajanja. Molitva je ponekad praćena obilnim umilenjem, koje čoveku dolazi nezavisno od njega, a ponekad se na molitvi oseća naročita hladnoća takođe bez vidljivog razloga. Na ove promene treba gledati ravnodušno, kao što iskusan zemllradnik gleda na promene vremena, znajući da posle tmurnog vremena biva vedro, i posle vedrog tmurno. Zemljoradnik se brine o tome da uspešno obavi setvu i sabere žetvu, čak i kada je to povezano sa velikim trudom i preprekama koje stvara loše vreme; tako i onaj ko se bavi molitvom trudi se da njegova molitva bude pravilna i da obradivši sebe njome dobije od Boga dar spasenja, čak i kada je molitveni podvig praćen naporom i nevoljama, i izložen različitim iskušenjima. Na nevolje i iskušenja on gleda kao na bure koje dolaze i odlaze. 6. 534-535
• Sveti Oci su rekli da čoveku koji se bavi pažljivom molitvom đavo naročito zavidi i šalje na njega različita iskušenja. Ovo se dešava ne bez promisla Božijeg, radi naše stvarne koristi, stoga đavolja iskušenja treba podnositi strpljivo, predajući se volji Božijoj. Oci su takođe rekli: „Pomolivši se kako treba, očekuj suprotno“. To znači: posle pažljive molitve, kada nam se daruje obilno umilenje, uvek se događa neko uznemirenje ili iskušenje. Od uznemirenja se treba čuvati, to jest odbacivati ga kada dođe, a tome što dolazi, ne treba se čuditi. 6. 535
• Hodi pred Bogom duhovnim putem sa prostotom. Znaj da si zaražen grehom, da tvoja ogrehovljenost prirodno treba da se ogleda u svim tvojim delima, stoga molitveno plači pred Bogom i to je sve. Bog nikako nije mučitelj, kako ti se učinilo, nego vaspitač. On ponekad šalje za utehu blagodatne osećaje, a ponekad radi smirenja dopušta strastima da se uznemire i da čovek bude podvrgnut napadu duhova – i jedno i drugo čini po velikoj milosti prema nama, sa ciljem da nam to bude od istinske koristi. 6. 537
• Umilenje i ljubav prema bližnjima, koji svi, bez izuzetka, izgledaju kao Anđeli, jesu plodovi istinske molitve. A iskušenja na koja se nailazi, uninije i san, služe kao dokazi za to koliko nam je molitva korisna. 6. 207
• Opšte pravilo za sve koji se bave molitvom: zaključati um u reči molitve, to jest moliti se sa pažnjom. Ono što je duša za telo, to je pažnja za molitvu: bez pažnje ona je mrtva, nema nika kvog značaja. I prilikom moljenja Isusovom molitvom i prilikom čitanja akatista i drugih molitvoslovlja potrebno je postarati se o zaključavanju uma u reči molitve. Onome ko želi da napreduje u molitvi Sveti Oci savetuju da tvori i moljenje Isusovom molitvom i čitanje pravila – naizmenično. Takva raznolikost olakšava molitveni podvig i pogoduje napretku. Početnici molitvom treba da se bave pomalo, ali često, kako bi sačuvali naviku na molitvu i kako u umu ne bi izazvali iznemoglost, usled koje dolazi do ostavljanja molitve.
Kada se nađeš sam, moli se malo naglas, da bi čuo sam sebe – to pogoduje pažnji. Na misli koje dolaze, ma koliko bile razgovetne, ne treba da se obraća nikakva pažnja. Svetlost stazama mojim je zakon Tvoj rekao je prorok. Ako na molitvi nemaš potrebnu pažnju, ne uznemiruj se zbog toga. Bog će u svoje vreme dati pažnju onome ko postojanošću u bavljenju molitvom i prisiljavanjem sebe na pažnju pokaže da zaista želi da se moli sa pažnjom. Jedan sveti je rekao: „Ja sam sve svoje slabosti poverio Bogu i u potpunosti se predao Njegovoj volji“. I ti za sebe govori tako, pa ćeš se umiriti. 6. 524-525
• U svim podvizima, a naročito na molitvi, zahteva se strpljenje i istrajnost. Nedostatak istrajnosti kida nežni cvet molitve, kao što mraz i vetrovi kidaju cvetove plodnog drveća. Umolitvi budite istrajni (Kol. 4,2) rekao je apostol: to je važno obeležje bavljenja molitvom. Isprva, uvodeći um u molitvu, učeći se na nju, nemoj ga dugo držati u njoj, kako se ne bi nepotrebno umorio, ali ga zato češće uvodi u bavljenje molitvom. Zaista je potrebno prinuditi se na to delo! Prestupnik – naš um – ne voli molitvenu tamnicu; njemu je potrebna bezumna sloboda; da bi bio odveden u tamnicu neophodna je prinuda – mora u lance, bez toga se ne može ukrotiti, bez toga se pobesneli ne može vratiti u zdrav razum. U svoje vreme, kad bude ukroćen i postane miran kao Anđeo – u susret će mu izaći srce, sa svim duševnim silama, kao sa decom, sa svim telesnim silama, kao sa slugama – i nastaje mir domu onome, sveti mir od Presvetog Gospoda, veliki praznik obnovljenja i vaskrsenja. 6. 296
• U svojim molitvama sav se pogružavaj u pokajanje. Postoji obnovljeno stanje to znaš, a nalaziš se u starom stanju! Zbog toga prebivaj u neprestanom tugovanju, u spasonosnoj žalosti. Odbaci sebe! Po primeru svetog apostola, nemoj da držiš do sebe. Sebe ocenjuj jedino samoosuđivanjem. Budi nesebičan pred Bogom. Nikako ne dozvoli sebi da očekuješ blagodat: to je stanje i razmišljanje onih koji se nalaze u samoobmani, koji su otpali od Istine. Teži ka tome da vidiš svoj greh i zaplačeš zbog njega to je tvoje delo. A Bog će učiniti svoje, jer On drži reč, dao je obećanje i ispuniće ga. Blagodat je Njegova! „Da“ je „da“ Njegovo je delo. Koliko god ubeljivao svoje haljine ne smatraj ih za čiste i dostojne duhovne bračne odaje: tvoj sudija je Bog. 6, 267
• Molitvi je potrebno neprestano prisustvo i sadejstvo pažnje. Praćena pažnjom, molitva predstavlja čovekovu neodvojivu svojinu; kada je pažnja odsutna, molitva je strana onome ko se moli. Uz pažnju ona donosi obilan plod, a bez pažnje trnje i korov. Plod molitve sastoji se u prosvećenju uma i umilenju srca, u oživljavanju duše životom Duha; trnje i korov – to je mrtvilo duše, farisejska umišljenost koja niče iz okorelosti srca, zadovoljava se i gordi količinom molitava i vremenom koje se upotrebljava za njihovo proiznošenje.
Ta pažnja, koja u potpunosti čuva molitvu od rastresenosti ili od pomisli i maštanja sa strane, jeste dar blagodati Božije. Najiskrenija želja da se dobije ovaj blagodatni dar, dušespasonosni dar pažnje, dokazuje se prisiljavanjem sebe na pažnju prilikom svakog moljenja. Veština održavanja pažnje, da tako nazovemo sopstvenu pažnju pre no što bude osenjena blagodaću, sastoji se u tome da se, po savetu svetog Jovana Lestvičnika, um zaključa u reči molitve. Ako um, usled svoga neiskustva u molitvenom podvigu, izađe iz zaključanosti u reči, opet ga treba uvesti u njih. Umu su, u njegovom palom stanju, svojstveni nepostojanost i sklonost ka lutanju. Ali Bog može da mu daruje nepokolebivost i u svoje vreme je i daruje, zbog postojanosti i istrajnosti u podvigu.
Čuvanju pažnje za vreme molitve naročito pomaže sporo izgovaranje molitvenih reči. Reči proiznosi bez žurbe, kako bi um mogao lakše da sačuva svoju zaključanost u njih, kako ne bi iskliznuo ni iz jedne od njih. Kada se moliš sam, reči izgovaraj naglas, to takođe pomaže očuvanju pažnje.
Pažljivoj molitvi čovek naročito lako može i treba da se nauči prilikom savršavanja kelijnog pravila Ljubljeni brate! He odbacuj jaram izvesne nelagodnosti i prisile u početku dok se učiš monaškim kelijnim zanimanjima, naročito molitvenom pravilu. Blagovremeno treba da pribaviš svemoćno oružije – molitvu; blagovremeno se nauči da ga upotrebljavaš. Molitva je svemoćna zato što u njoj deluje Svemoćni Bog. Ona je mač Duha, koji je reč Božija (Ef. 6,17). Isprva je potrebno prisiljavati se na molitvu; uskoro ona počinje da pruža utehu, tom utehom olakšava prisilu i daje snagu za prisiljavanje samoga sebe. No, za molitvu prisiljavanje je potrebno tokom celog života i retki su podvižnici koji su se usled najobilnije blagodatne utehe izbavili od potrebe za samoprinudom. Molitva deluje ubistveno na našeg starog čoveka. Dokle god je on živ u nama, dotle se protivi molitvi koja mu donosi smrt. Znajući silu molitve i njeno blagotvorno dejstvo, pali duhovi se trude da podvižnika na svaki način odvoje od nje, nagovarajući ga da vreme koje mu je određeno za molitvu upotrebi za druge stvari, ili se pak trude da je oskvrnu i unište sujetnom i grehovnom rasejanošću, do noseći za vreme savršavanja molitve bezbrojne svakodnevne i grešne pomisli i maštanja. 5. 98-99
• Onim ko se upustio u istinski molitveni podvig rukovodi Sam Bog, sa premudrošću neshvatllvom za one koji nisu posvećeni u tajnu molitve. „Molitva rekao je sveti Jovan Lestvičnik – sama u sebi sadrži svoga učitelja, Boga, Koji čoveka uči da razume (molitvu), Koji daje molitvu onome ko se moli i blagosilja godine pravednika (1. Car. 2,9).“ Dobro odabrani lek od bilo koje stare bolesti, čim se dotakne njene površine, odmah pruža olakšanje. Isti lek prilikom dalje upotrebe počinje da prodire u telesni sastav, uznemirava bolest i, postepeno je uklanjajući, pojačava bol, dovodeći ponekad bolesnika i u veoma mučno stanje. U takvim situacijama neiskusni bolesnik lako može da posumnja u blagotvornost leka, ali iskusni lekari će upravo na osnovu tih pojava uočiti njegovu blagotvornost. Isto to događa se i sa molitvom. Kada se hrišćanin stalno i brižljivo bavi njome, ona malo pomalo počinje da ot kriva strasti u njemu, na čije postojanje u sebi on dotle nije ni sumnjao. Ona pred njim otkriva poraznu sliku pada ljudske prirode i njenog ropstva. Kada pak hrišćanin odluči da ustane iz palog stanja i oslobodi se ropstva, onda dolaze duhovi koji su nas potčinili sebi i tvrdoglavo ustaju protiv molitve koja se sprema da hrišćaninu donese slobodu. Ovo služi kao dokaz delotvornosti moli tve, kako je rekao isti veliki nastavnik monaha: „O koristi od molitve zaključujemo na osnovu suprotstavljanja demona na koje nailazimo prilikom njenog savršavanja, a o njenom plodu zaključujemo na osnovu naše pobede nad neprijateljem“.
Božanski Promisao podvižnike veoma često radi njihove istinske koristi dugo vremena drži u nevoljnom sazercavanju našeg pada i borbi sa strastima i duhovima zlobe. Videći u sebi strasti koje se stalno pojavljuju, videći stalno bujanje grešnih pomisli i maštanja koje donose duhovi, podvižnik zadobija siromaštvo duha koje je zapoveđeno u Jevanđelju, umire za svet, postaje istinska udovica u duhovnom pogledu i usled najsilnijeg osećaja udovstva, ubogosti, usamljenosti i beskućništva počinje da neumorno molitvom sjedinjenom sa plačem dosađuje Sudiji, koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše da umara Neumornog. „Premda se ne boji Boga – budući da jeste Bog – Sudija će ipak dušu, koja obudovela kroz greh i otpadanje od Boga, odbraniti od njenog suparnika – tela, i od njenih zlotvora – zlih duhova, budući da se toliko trudi pred njim“ (prepodobni Jovan Lestvičnik). Na koji se način savršava ta osveta, ta zaštita? Darivanjem Duha Svetoga podvižniku koji je iscrpljen molitvenim podvigom: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćeme; kuiajte i otvoriće vam se… Otac vaš nebeski daće Duha Svetoga onima koji ištu od Njega (Lk. 11,9 13) kako nas uverava Gospod. No, za dobijanje toga dara, zapoveđeno je da se neprestano ište, traži i kuca na duhovne dveri milosrđa Božijeg. 4. 355-356
 
Molitva glasna, telesna
 
• Ko se postojano i pobožno bavi pažljivom molitvom, proiznoseći njene reči gromko ili šapatom, prema potrebi, zatvarajući um u reči, ko na molitvenom podvigu stalno odbacuje sve pomisli i maštanja, ne samo grehovna i sujetna, nego i naoko dobra – njemu će milosrdni Gospod u svoje vreme da podari umnu, srdačnu i duševnu molitvu. 2. 202
• Usmeno i glasno moljenje plodonosno je onda kada je praćeno pažnjom, što se sreće veoma retko, jer se pažnji učimo prvenstveno prilikom bavljenja molitvom Isusovom. 1. 256
• Neka se niko ko želi da napreduje u molitvi ne usuđuje da lakomisleno sudi o onoj molitvi koja se proiznosi ustima i glasom uz pažnju uma, kao o beznačajnom delanju, koje ne zaslužuje poštova nje. Ako Sveti Oci govore o besplodnosti usmene i glasne molitve, iz toga ne treba zaključivati da su oni odbacivali ili prezirali samu usmenu molitvu. He! Oni kod ove molitve samo zahtevaju pažnju. Pažljiva usmena i glasna molitva je početak i uzrok umne. Pažljiva usmena i glasna molitva je ujedno i umna molitva. Naučimo najpre da se pažljivo molimo usmenom i glasnom molitvom, pa ćemo tada lako naučiti da se molimo i samo umom, u bezmolviju unutrašnje odaje. 1. 183
• Prepodobni Nil Sorski kaže da onaj ko se moli glasom i ustima bez pažnje – moli se u vazduh, a ne Bogu. „Čudna je tvoja želja, da te Bog usliši, kad ti sam sebe ne slušaš!“ kaže sveti Dimitrije Rostovski, pozajmljujući svoje reči od sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog. A upravo to se događa sa onima koji se mole ustima i glasom, bez pažnje – oni toliko ne slušaju sebe, toliko sebi dopuštaju nepažnju, u mislima se toliko udaljavaju od molitve prema sporednim predmetima, da im se neretko događa da iznenada stanu, jer su zaboravili šta su čitali; ili pak umesto reči molitve koje čitaju počinju da govore reči drugih molitava, mada im otvorena knjiga stoji pred očima. I kako Sveti Oci da ne razobličavaju takvu nepažljivu molitvu, povređenu i uništenu rasejanošću? „Pažnja kaže sveti Simeon Novi Bogoslov, treba da bude toliko povezana sa molitvom i nerazdvojna od nje, koliko su povezani telo i duša, koji ne mogu da budu razdvojeni, ne mogu da budu jedno bez drugog“. 2. 184 185
• …Odbacujući opitno poznanje umne molitve, oni (protivnici Isusove molitve) ni u usmenoj molitvi ne mogu da postignu potrebnu pažnju, pažnju koju donosi prvenstveno umna molitva. Psalmopojanje koje se savršava glasom i ustima, bez pažnje uz rasejanost koja ne napušta telesne pregaoce, one što ne mare za um – deluje na dušu veoma slabo i površno, donoseći plodove koji odgovaraju takvom delovanju. Kada se savršava istrajno i mnogo, ono veoma često porađa umišljenost sa njenim posledicama. „Mnogi, kaže shimonah Vasilije, ne poznajući opitno umno delanje, pogrešno sude da umno delanje doliči samo bestrasnim i svetim muževima. Zbog toga, držeći se prema spoljašnjem običaju samo psalmopojanja, tropara i kanona, ostaju uspavani u tom svom spoljašnjem moljenju. He shvataju da nam je takvo moljenje pesmom predato od otaca privremeno, zbog slabosti i neiskustva našeg uma, kako bismo, obučavajući se malo malo, ushodili na stepen umnog delanja, a ne da do kraja života prebivamo u psalmopojanju. Šta je svojstvenije mladalačkom uzrastu nego da pročitamo ustima našu spoljašnju molitvu pa da se radosno ponesemo misleći za sebe da činimo nešto veliko i veseleći se samo zbog količine hranimo time unutrašnjeg fariseja?“. 2. 306-307 v. MOLITVA ISUSOVA – Molitva glasna)
 
Molitva početnika – njen duh
 
• Ovde se izlaže učenje o osobinama molitve svojstvene onome ko počinje da ide ka Gospodu putem pokajanja. Glavne misli izložene su svaka posebno, sa ciljem da bi mogle da se čitaju sa više pažnje i da se lakše pamte. Njihovo čitanje, hraneći um istinom a srce smirenjem, duši može da pruži potrebno usmerenje u njenom molitvenom podvigu i da posluži kao pripremno zanimanje za taj podvig.
1) Molitva je uznošenje naših moljenja Bogu
2) Osnov molitve sastoji se u tome da je čovek – palo biće. On teži ka zadobijanju onog blaženstva koje je imao, ali ga je izgubio, i zato se – moli.
3) Utočište molitve je u velikom milosrđu Božijem prema ljudskom rodu. Sin Božiji je radi našeg spasenja prineo Sebe Ocu Svome na umilostivljujuću i izmirujuću žrtvu; na osnovu toga, ako želiš da se baviš molitvom, odbaci sumnju i dvojedušnost (Jak. 1,6 8). Nemoj sam sebi da kažeš: „Ja sam grešnik. Zar će Bog mene da sluša?“ Ako si grešnik, onda se na tebe odnose utešne reči Spasiteljeve: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt. 9,13).
4) Kao priprema za molitvu služe: stomak koji nije zasićen, odsecanje briga mačem vere, iskreno i od srca praštanje svih uvreda, blagodarenje Bogu za sve nevolje u životu, udaljavanje rasejanosti i maštanja od sebe, pobožni strah koji je tako svojstven stvorenju kada mu po neizrecivoj blagosti Tvorca prema tvorevini bude dopušteno da besedi sa svojim Tvorcem.
5) Prve Spasiteljeve reči upućene palom ljudskom rodu bile su: Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko (Mt. 4,17). Zato dok ne uđeš u to Carstvo, kucaj na njegova vrata pokajanjem i molitvom.
6) Istinska molitva je glas istinskog pokajanja. Kada molitva nije prožeta pokajanjem, onda ona ne ispunjava svoju svrhu, onda nije ugodna Bogu. On neće prezreti duh skrušen, srce skrušeno i smerno (Ps. 50,19).
7) Spasitelj sveta blaženima naziva siromašne duhom, to jest one koji o sebi imaju vrlo smireno mišljenje, koji sebe smatraju palim bićima, koja se ovde, na zemlji, nalaze u izgnanstvu, izvan svoje istinske otadžbine koja je – nebo. Blaženi siromašni duhom, oni koji se mole uz duboku svest o svojoj ubogosti, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5,3). Blaženi koji plaču u svojim molitvama osećajući sopstvenu ubogost, jer će se utešiti (Mt. 5,4) blagodatnom utehom Duha Svetoga, koja se sastoji u Hristovom miru i u ljubavi u Hristu prema svima bližnjima. Tad niko od bližnjih, ni najgori neprijatelj, nije isključen iz zagrljaja ljubavi onoga ko se moli, a on se tada miri i sa najtežim okolnostima zemnog života.
8) Gospod, Koji nas uči molitvi, dušu koja se moli poredi sa udovicom koju je suparnik uvredio i koja bez prestanka dosađuje nepristrasnom i nelicemernom sudiji (Lk. 18,1-8). Na molitvi raspoloženjem svoje duše nemoj da se udaljavaš od toga poređenja. Neka tvoja molitva bude, da tako kažemo, stalno žaljenje na greh koji te muči. Udubi se u sebe, otkrij sebe pažljivom molitvom i videćeš da upravo udovstvuješ u odnosu na Hrista, usled greha koji živi u tebi, koji ti je neprijatelj, koji u tebi proizvodi unutrašnju borbu i nemir, koji te čini tuđim Bogu.
9) Sav dan, govori o sebi David, sav dan zemaljskog života, postiđen hodih, provodeći ga u blaženom tugovanju zbog grehova i nedostataka svojih, jer se slabine moje ispuniše porugama, i nema isceljenja telu mome (Ps. 37,7-8). Slabinama je nazvan hod putem zemaljskog života, a telom – čovekovo duhovno stanje. Svi ljudski koraci na tome putu ispunjeni su spoticanjima, i to sopstvenim sredstvima i trudom. Za naše iscelenje neophodna je blagodat Božija, što isceljuje samo one koji sebe smatraju za bolesne. Istinsko priznavanje svoje bolesti sastoji se u brižljivom i postojanom prebivanju u pokajanju.
10) Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu s trepetom (Ps. 2,11) kaže prorok, a drugi prorok u ime Boga veli: Na koga ću pogledati? Na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhti od Moje reči (Is. 66,2). Gospod gleda na molitvu smirenih i neće prezreti moljenja njihova. On daje život, to jest spasenje, skrušenima srcem (Is. 57,15).
11) Čak i kada bi neko stajao na samom vrhu dobrodetelji, ako se ne moli kao grešnik, Bog odbacuje njegovu molitvu (prepodobni Isak Sirijski, Slovo 55).
12) „U onaj dan kada ne plačem zbog sebe – rekao je jedan blaženi delatnik molitve Isusove – smatram da se nalazim u samoobmani“.
13) „Čak i kad bismo savršavali mnoge najuzvišenije podvige – rekao je sveti Jovan Lestvičnik – oni nisu istinski i besplodni su, ako uz njih nemamo bolan osećaj pokajanja“.
14) Tuga misli o gresima predstavlja vredan dar Božiji; onaj ko je nosi u svojim grudima, uz dužno čuvanje i pobožnost, nosi svetinju. Ona sama zamenjuje sve telesne podvige kada nema snage za njihovo činjenje. Naprotiv, od jakog tela zahteva se trud na molitvi; bez njega, srce se neće skrušiti, molitva će biti nemoćna i neistinita.
15) Osećaj pokajanja čuva čoveka koji se moli od svih zamki đavoljih; đavo beži od podvižnika jer oni zrače smirenjem koje se rađa u srcu pokajnika („Kad đavo vidi nekoga – kaže sveti Grigorije Sinait – da živi plačući, on tamo ne boravi, jer se boji smirenja koje dolazi od plača“)
16) U molitvama tvojim prinosi Gospodu mladalačko zamuckivanje, jednostavnu mladalačku misao – ne krasnorečivost, ne mudrost. Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko (Mt. 18,3).
17) Malo dete svoje želje izražava plačem – neka i tvoju molitvu uvek prati plač. He samo uz reči molitve, nego i uz molitveno ćutanje neka se kroz plač izražava tvoja želja za pokajanjem i izmirenjem sa Bogom, tvoja krajnja potreba za milošću Božijom.
18) Vrednost molitve je samo u njenom kvalitetu, a ne u količini. Količina je za pohvalu onda kada dovodi do kvaliteta. Kvalitet uvek vodi do potrebne količine; a količina donosi kvalitet onda kada se čovek moli brižljivo (prepodobni Meletije).
19) Kvalitet istinske molitve sastoji se u tome da se um za vreme molitve nalazi u stanju pažnje, a da srce podržava um.
20) Zatvaraj um u reči molitve koje izgovaraš i sačuvaćeš ga u stanju pažnje. Pazi na usta ili ih drži zatvorena – time ćeš pomoći sjedinjenju uma sa srcem. Reči proiznosi bez ikakve žurbe, pa ćeš lakše zaključavati um u reči molitve; ni jedna reč tvoje molitve neka ne bude izgovorena a da nije prožeta pažnjom.
21) Um koji se zatvara u reči molitve privlači srce da mu pruža podršku. Ta podrška srca izražava se kroz umilenje, koje predstavlja pobožno osećanje što u sebi sjedinjuje tugu sa tihom, krotkom utehom.
22) Neophodno svojstvo molitve je – čekanje. Kad osetiš hladnoću i gorčinu, ne ostavljaj molitvu: ako pričekaš i izboriš se sa neosetljivošću srca, na tebe će sići milost Božija koja se sastoji u umilenju. Umilenje je – dar Božiji, koji se šalje postojanima i istrajnima u molitvi (Rim. 12,12; Kol 4,2), koji neprestano raste u njima i rukovodi ih ka duhovnom savršenstvu.
23) Um koji pažljivom molitvom stoji pred nevidljivim Bogom, treba i sam da bude nevidljiv, kao slika nevidljivog Božanstva; to jest, um ne treba da predstavlja ni u sebi, ni iz sebe, ni pred sobom nikakvu sliku – treba da mu bude strano maštanje, ma koliko se ono činilo neporočnim i svetim.
24) He traži zanose za vreme molitve, ne dovodi u pokret nerve, ne raspaljuj krv. Naprotiv, srce drži u dubokom spokojstvu, u koje se ono dovodi osećajem pokajanja: Bog odbacuje materijalni oganj, oganj pale prirode. Tvome srcu je potrebno očišćenje plačem pokajanja i molitvom pokajanja; kada se ono očisti, onda Sam Bog u njega šalje svoj svesveti duhovni oganj.
25) Pažnja prilikom molitve dovodi nerve i krv u stanje mirovanja, pomaže srcu da se pogruzi u pokajanje i da prebiva u njemu. Tišinu srca ne narušava ni Božanstveni oganj, ako siđe u gornju odaju srca, kada u njoj budu sabrani učenici Hristovi pomisli i osećanja uzeta iz Jevanđelja. Ovaj oganj ne spaljuje i ne raspaljuje srce, nego ga naprotiv orošava, hladi, miri čoveka sa svim ljudima i svim okolnostima, privlači srce ka neizrecivoj ljubavi prema Bogu i bližnjima.
26) Rasejanost potkrada molitvu. Onaj ko se rasejano pomolio i nehotice u sebi oseća prazninu i hladnoću. A ko se stalno moli sa rasejanošću, lišava se svih duhovnih plodova koji se obično rađaju od pažljive molitve i usvaja stanje praznine i hladnoće. Iz tog stanja rađa se hladan odnos prema Bogu, uninije, pomračenost uma i slabljenje vere, a od njih mrtvilo u odnosu na večni, duhovni život. Sve pak to, uzeto zajedno, služi kao očigledno obeležje da Bog takvu molitvu ne prima.
27) Maštanje u molitvi je još štetnije od rasejanosti. Rasejanost molitvu čini besplodnom, a maštanje služi kao uzrok lažnih plodova: samoobmane i, kako je nazivaju oci, demonske prelesti. Predstave predmeta vidljivog sveta i predstave nevidljivog koje proizvodi mašta zadržavaju se u umu i uvlače u njega, čineći ga nekako materijalnim i prevodeći iz Božanstvene oblasti Duha i Istine u oblast materije i laži. U toj oblasti srce počinje da sadejstvuje umu ne duhovnim osećajem pokajanja i smirenja, nego telesnim osećajem, osećajem krvi i nerava, koji je preran i nedosledan, pogrešan i lažan – umišljenom ljubavlju prema Bogu. Nedopuštena i gnusna ljubav onima koji su neiskusni u duhovnim opitima čini se kao sveta, dok je zapravo – samo neuredno osećanje srca neočišćenog od strasti, srca koje se naslađuje sujetom i sladostrašću pokrenutim maštom. Takvo stanje je stanje samoobmane. Ako čovek uporno ostane u tome, onda slike koje mu se javljaju postaju neobično žive i privlačne. Kada se one pojave srce počinje da se raspaljuje i bezakono naslađuje njima, odnosno, kako kaže Sveto Pismo, da čini preljubu (Ps. 72,27). Um takvo stanje počinje da smatra za blagodatno, Božansko i tada je već blizu prelazak na očiglednu demonsku prelest, kada čovek gubi vlast nad sobom i postaje igralište i podsmeh za lukavog demona. Od molitve praćene maštanjem, koja čoveka dovodi u takvo stanje, Bog se sa gnušanjem odvraća. I nad onim ko se moli takvom molitvom ostvaruje se sledeća presuda Svetog Pisma: Molitva njegova da bude na gpex (Ps. 108,7).
28) Odbacuj naizgled dobre pomisli i naizgled svetla poznanja koja ti dolaze za vreme molitve i odvlače te od nje. Ona stižu iz oblasti lažno nazvanog razuma i, kao jahači na konjima, sede na sujeti. Njihova mračna lica su pokrivena kako um onoga ko se moli ne bi mogao da prepozna svoje neprijatelje. Ali upravo po tome što su neprijateljski raspoloženi prema molitvi, što odvlače um od nje, što ga vode u ropstvo i tešku podjarmljenost, što obnažuju i pustoše dušu – po tome se upravo poznaje da su neprijatelji, iz oblasti gospodara ovog sveta. Duhovni razum, razum Božiji, podržava molitvu, usredsređuje čoveka na samoga sebe, pogružava ga u pažnju i umilenje, umu donosi pobožno ćutanje, strah i zadivljenost koji se rađaju od osećaja prisustva i veličanstvenosti Božije. Taj osećaj u svoje vreme može veoma da se pojača i da molitvu, za onoga ko se moli, učini strašnim Sudilištem Božijim.
29) Pažljiva molitva, kojoj su strani rasejanost i maštanje, je steviđenje nevidljivog Boga, koje privlači oči uma i želje srca. Tada um gleda bez slika i potpuno se zadovoljava neviđenjem koje nadvisuje svako viđenje. Uzrok ovog blaženog neviđenja je beskonačna finoća i nedokučivost Predmeta posmatranja. Nevidljivo Sunce Pravde – Bog – ispušta i nevidljive zrake, no ti se zraci poznaju po očiglednim osećajima u duši: oni ispunjavaju srce čudesnim spokojstvom, verom, hrabrošću, krotošću, milosrđem, ljubavlju prema bližnjem i Bogu. Po tim dejstvima, koja se vide u unutrašnjoj odaji srca, čovek nesumnjivo poznaje da je Bog primio njegovu molitvu, počinje da veruje živom verom i da se tvrdo nada na Onoga Koji ljubi i Ljubljenoga. To je početak oživljavanja duše za Boga i blažene večnosti.
30) Plodovi istinske molitve: sveti mir duše, sjedinjen sa tihom, ćutljivom radošću, kojoj su strana maštanja, umišljenost i raspaljeni porivi i pokreti; ljubav prema bližnjima koja ne odvaja dobre od zlih i dostojne od nedostojnih, nego se pred Bogom za sve moli kao za sebe, kao za svoje sopstvene udove. Iz takve ljubavi prema bližnjima zasijaće najčistija ljubav prema Bogu.
31) Ovi plodovi su – dar Božiji. Oni se u dušu privlače njenom pažnjom i smirenjem, a čuvaju se njenom vernošću Bogu.
32) Duša prebiva u vernosti Bogu onda kada se kloni svake grešne reči, dela i pomisli, i kada se odmah kaje zbog takvih sa grešenja u koja biva ulovljena po svojoj slabosti.
33) To da želimo da steknemo dar molitve, dokazujemo strpljivim molitvenim sedenjem pred vratima molitve. Zbog trpljenja i postojanosti dobijamo dar molitve. Gospod kaže Sveto Pismo daje blagodatnu molitvu onome ko se moli strpljivo i trudi koliko može.
34) Za početnike su korisnije kratke i česte molitve, nego duge, udaljene jedna od druge značajnim vremenskim razmakom.
35) Molitva je najuzvišenije vežbanje za um.
36) Molitva je glava, istočnik i mati svih dobrodetelji.
37) Budi mudar u svojoj molitvi. He traži ništa propadljivo i sujetno, sećajući se zapovesti Spasiteljeve: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6,33), to jest sve što je potrebno za prolazni život.
38) Ako nameravaš da učiniš nešto ili želiš nešto, a takođe i u svim teškim životnim okolnostima, gurni svoju misao u molitvu pred Bogom: moli ono što smatraš da ti je potrebno i korisno; ali ispunjenje i neispunjenje svoga moljenja ostavljaj volji Božijoj u veri i nadi na svemoć, premudrost i blagost volje Nje gove. Ovaj najuzvišeniji način moljenja darovao nam je Onaj Koji se molio u Getsimanskom vrtu da ga mimoiđe čaša koja My je određena. Ali ne Moja volja zaključio je On Svoju molitvu Ocu no Tvoja neka bude (Lk. 22,42).
39) Prinosi Bogu smirenu molitvu za dobrodetelji i blagočestive podvige koje savršavaš: očišćuj i usavršavaj ih molitvom i pokajanjem. U molitvi svojoj govori o njima ono što je u svojoj svako dnevnoj molitvi govorio pravedni Jov za decu svoju: Može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u misli svojoj (Jov. 1,5). Lukavo je zlo: neprimetno se upliće u dobrodetelj, prlja je i truje.
40) Odbaci sve, da bi nasledio molitvu, i, podignut od zemlje na krstu samoodbacivanja, predaj Bogu svoj duh, dušu i telo tvoje, a od Njega primi svetu molitvu koja je, po učenju apostola i vaseljenske Crkve, delovanje Duha Svetoga u čoveku, kada se Duh useli u čoveka (Rim. 8,26).
 
Zaključak
 
Ko se ne brine o bavljenju pažljivom molitvom, rastvorenom pokajanjem, taj je daleko od duhovnog napredovanja, daleko od duhovnih plodova i nalazi se u mraku najrazličitijih samoobmana. Smirenje je jedini žrtvenik na kome je ljudima dozvoljeno da prinose molitvene žrtve Bogu – jedini žrtvenik sa koga Bog prima molitvene žrtve.
„Ko je dostigao neprestanu molitvu, taj je dostigao vrh dobrodetelji i postao je obitavalište Duha Svetoga“ rekao je sveti Isak. Molitva je majka svih istinskih, Božanskih dobrodetelji. Nemoguć je bilo kakav duhovni napredak za onoga ko je odbacio smirenje i ne stara se o tome da stupi u svešteni savez sa molitvom. Bavljenje molitvom je zaveštanje apostola: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5,17) kaže nam apostol. Bavljenje molitvom je zapovest Samog Gospoda, zapovest sjedinjena sa obećanjem: Ištite poziva nas i zapoveda nam Gospod i daće vam se; tražite i naći ćete; kuiajte i otvoriće vam se (Lk. 11,9). Neće zadremati niti će zaspati molitva, dok onome ko ju je zavoleo i stalno se vežba u njoj ne pokaže mesto večne sladosti – dok ga ne uzvede na nebo. Tamo će se ona preobraziti u neprestanu žrtvu hvale. Ovu hvalu će neprestano prinositi i neućutno objavljivati izabranici Božiji, usled neprestanog osećaja blaženstva i večnosti, koji je ovde na zemlji i u vremenu proklijao iz semena pokajanja, posejanog pažljivom i usrdnom molitvom. 2.160-169 (v.POST)
 
Molitva za neirijatelje
 
• Duh Božiji, Koji ustima Davidovim zapoveda mržnju prema nevidljivim neprijateljima duše i uči nas da pribegavamo molitvi Bogu radi njihovog uništenja i istrebljenja, istovremeno od nas zahteva ljubav prema našim neprijateljima – ljudima, zahteva praštanje uvreda koje su nam nanesene od strane bližnjih i to sa zaklinjanjem: Gospode Bože moj moli se Psalmopojac eda li učinih to, eda li je nepravda u rukama mojim, eda li uzvratih onima koji mi nanošahu zla: neka zato otpadnem od neprijatelja mojih prazan, neka zato goni neprijatelj dušu moju, i dostigne je, i zgazi na zemlju život moj, i slavu moju u prah da nastani (Ps. 7,4-6). Ovde su predstavljene dve strane koje čine zlo: bližnji, ljudi, i đavoli. Duh Sveti nas uči da osvetom, uzvraćanjem bližnjem zlom na zlo – rečima, ili delima, ili pomislima – čovek izaziva napad nevidljivog neprijatelja, u kome biva pobeđen, oboren i gubi blagodat. Slava je blagodat Duha Svetoga. „Onaj ko se moli za ljude koji mu nanose uvrede rekao je prepodobni Marko Podvižnik – poražava demone; a ko se prepire sa prvima – biva poražen od strane drugih“. 6. 298-299 (v. LJUBAV PREMA NEPRIJATELJIMA)
 
Molitva Gospodnja
 
• Molitva Gospodnja započinje pozivom: Oče naš! Ko bi od svetih ljudi dozvolio sebi i svojoj braći, ljudima grešnim, odbačenim i porobljenim od strane đavola i večne smrti, takav poziv Bogu? Očigledno niko. To je mogao da dozvoli samo Bog. On je i dozvolio. Ako je dozvolio, ujedno je i darovao. Sin Božiji, Koji je postao čovek, učinio je ljude sinovima Božijim i braćom Svojom. Prema Bogu Ocu On se odnosi po pravu prirode: Oče naš! I nama daruje blagodatno pravo da Bogu pristupamo kao Ocu, da našu molitvu Njemu započinjemo čudesnim pozivom, za koji se niko od ljudi ne bi usudio ni na pamet da mu padne: Oče naš!
Početak molitve Gospodnje je – dar od Gospoda, beskrajno dragocen dar, dar Iskupitelja iskupljenima, Spasitelja spasenima. Moljenja iz kojih se sastoji molitva Gospodnja moljenja su za duhovne darove, koje je ljudski rod zadobio iskupljenjem. U molitvi nema ni reči o telesnim, prolaznim potrebama ljudskim. Onaj Koji je zapovedio da se traži jedino Carstvo Božije i pravda njegova, i obećao da će onima koji traže to Carstvo dodati i sve prolazno što je neophodno (Mt. 6,33) daje molitvu koja odgovara zapovesti i obećanju.
Odmah za pozivom Oče naš dodaje se ukazivanje na mesto gde prebiva Otac Koji nikakvim mestom nije ograničen, nego je svuda prisutan i Sobom obuhvata sve: Oče naš, Koji si na nebesima. Ukazivanjem na nebesko mesto prebivanja Oca, sin koji se moli uzvodi se na nebo. Zaboravi sve zemaljsko: zanemari zemlju, taj zaklon koji ti je dat za najkraće vreme; ne obraćaj pažnju ni na šta što pripada tom zaklonu i što će ti biti oduzeto po isteku najkraćeg roka; sve brige usmeri ka tvojoj otadžbini, ka nebu koje ti je oduzeto padom, a vraćeno iskupljenjem; prinesi molitvu da ti budu darovana večna duhovna, svesveta, Božanska blaga, koja svojim beskrajnim dostojanstvom nadvisuju ne samo ljudska shvatanja, nego i shvatanja anđela. Ta blaga su za tebe već pripremljena; ona te već čekaju. Pravedni sud Božiji, koji je neodvojiv od Njegove dobrote, zahteva da se tvoja slobodna volja izjasni o primanju nebeskih blaga – da se izjasni tvojom molitvom i tvojim životom.
…Molitva Gospodnja data je grešnicima, i pre svega, oni se uče da od Boga, Oca svoga, traže da se sveti ime Njegovo. U tom čovekovom traženju sadržano je moljenje da mu bude darovano iskreno pokajanje. Da se sveti ime Tvoje u hramu moje duše! To molim, jer ne nalazim u sebi. Nalazim suprotno: žalosno sam potčinjen grehu i palim duhovima koji su greh pronašli i zarazili me njime. U mojoj duši stanuju prestupne i smradne pomisli i osećanja. Da li ulaze spolja ili se rađaju u njoj – ne znam. Znam da se javljaju nesmetano i despotski, i da nemam snage da ih izagnam i izbacim iz sebe. Ovim pomislima i osećanjima razgnevljuje se Bog; On se odvraća od njih; njima se huli na Boga; uz njih, ja ostajem stran Bogu. Meni je neophodno očišćenje! Meni je neophodno pokajanje! Daruj mi, Oče moj nebeski, moćno pokajanje, koje bi očistilo moj unutrašnji hram od svih nečistota i zlosmradija, učinilo me sposobnim da primim usinovljenje koje si mi dao, i koje bi me još za vreme mog zemaljskog stranstvovanja učinilo žiteljem neba. Sve do sada gmižem po zemlji. Neka uđe u moju dušu istinsko Bogopoznanje! Neka prosveti moj um, moje srce, svu delatnost moju: Da se sveti ime Tvoje (Mt. 5,8). Takvo je značenje ovog moljenja. Možemo da želimo čistotu i pokajanje; možemo i dužni smo da upotrebljavamo sva sredstva koja od nas zavise kako bismo ih zadobili; no, to da li ćemo ih konačno dobiti, ne zavisi od nas. To je – dar Božiji. Mi treba pre svega da molimo Oca Nebeskog da On iz Svojih duhovnih riznica nispošalje na nas dar pokajanja, da nas pokajanjem očisti od grehovne prljavštine, da nas ukrasi blaženom čistotom koja vidi Boga (Mt. 5,8) i koja je jedina u stanju da primi istinsko Bogopoznanje. Da se sveti ime Tvoje!
Da dođe Carstvo Tvoje! Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Kakva zadivljujuća doslednost u molitvi Gospodnjoj! Tom doslednošću izobražava se logičnost, postupnost i uzvišena i sveta sistematičnost duhovnog napredovanja. Nakon moljenja za darivanje savršenog Bogopoznanja, Gospod uči Bogom usinovljenog čoveka da traži da u njegovu dušu siđe Carstvo Božije. On zapoveda da to Carstvo molimo smirenom molitvom vere koja odgovara našoj snazi. Onaj ko veruje ne može da ga ne dobije. Ono je obećano Rečju Božijom: Ko ima zapovesti Moje i drži ih u njemu će se svetiti ime Moje, to je onaj koji me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj (Jn. 14,21). Ako me neko ljubi reč Moju držaće; ako me neko ljubi, u njemu će se svetiti ime Moje, i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,23). Da dođe Carstvo Tvoje! Čudesna molba! Čudesna želja budi se moljenjem! Ova smela molitva se ispunjava. Ispunjava se – kao dokaz za to služe opiti koji pokazuju njeno ispunjenje.
…U svim vekovima hrišćanstva na tablicama crkvene istorije zapisivani su opiti koji su kod svetih Božijih pokazivali dela koja nadilaze ljudsku prirodu i ne pripadaju njoj nego Bogu, Koji obitava i caruje u svetim ljudima. Prepodobni Makarije Egipatski veli: „U onima koje je obasjala blagodat Božanskog Duha i nastanila se u dubini uma njihovog, kao duša je Gospod“. Ovaj veliki otac opet govori: „Dejstvo i sila Duha Svetoga prebivaju u obnovljenom čoveku“.
Onaj ko je u sebi osetio Carstvo Božije, otuđuje se od sveta koji je neprijateljski raspoložen prema Bogu. Onaj ko je u sebi osetio Carstvo Božije može da želi, iz istinske ljubavi prema bližnjima, da se u svima njima pokaže Carstvo Božije. On može ispravno da želi da na zemlji nastane vidljivo Carstvo Božije, koje bi sa lica zemlje istrebilo greh i ustanovilo na njoj vladavinu Pravde.
…Da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu. Nebom su nazvani žitelji neba: oni nepogrešivo i nepopustljivo izvršavaju volju Božiju. Oni svoju volju više ne dodaju volji Božijoj. Više i nemaju zasebnu volju! Njihova volja slila se u jedno sa voljom Božijom.
…A zemljom su nazvani hrišćani. Neće pogrešiti niko od nas ako proiznoseći ovo moljenje pod zemljom bude podrazumevao svoje srce, ne odvajajući ni telo od njega. Gde budu usmerene sile srca, tamo će se ustremiti i telesne sile, i težnje tela preobraziće se shodno te žnjama srca, iz telesnih i skotopodobnih u duhovne, svete i anđeoske. Potpuno sjedinjenje ljudske volje sa voljom Božijom predstavlja stanje najvišeg savršenstva koje može da dostigne razumno stvorenje Božije. Ovo savršenstvo imaju Anđeli. Spasitelj naš je blagoizvoleo da i mi – nemoćni i nesrećni ljudi, uzeti iz zemlje, koji vrlo kratko vreme lutamo i tumaramo na zemlji, a potom opet silazimo u nju – dobijemo ono što poseduju najsvetiji nebeski duhovi. On nam zapoveda da tragamo za savršenstvom koje je za nas još uvek nedostižno. Onaj ko je u sebi osetio Carstvo Božije uči se da se ne zadovoljava samo time; on se uči da se ne predaje bezbrižnosti i neradu; uči se da stremi što potpunijem razvitku vladavine Božije u sebi. Neka u čitavom ljudskom biću, u svim sastavnim delovima njegovim, u duhu, duši i telu, deluje isključivo volja Božija sjedinjujući sobom i u sebi padom razjedinjenu volju tih delova. Samo voljom Božijom može da se isceli ljudska volja, zatrovana grehom; samo u volji Božijoj i posredstvom nje, želje tih sastavnih delova čovekovih, koje su dobile različita usmerenja, suprotstavljena jedno drugom, mogu da pređu iz nesaglasnosti u saglasnost i da se sjedine u jednu želju.
Hleb naš nasuštni daj nam danas. Ovde se ne govori o truležnoj hrani! He brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti (Mt. 6,31); govori se o hrani koja daje život večni i večno ostaje; o novoj hrani koju je ljudima darovao očovečeni Sin Božiji; o hlebu života koji je sišao sa neba; o hlebu Božijem koji je u stanju da nasiti čoveka i pruži večni život celom svetu (Jn. 6,27,33). Reč nasuštni označa va da je taj hleb po svojim svojstvima iznad svega što postoji. Njegova uzvišenost i svetost su beskonačni i neshvatljivi; osvećenje i dostojanstvo koje donosi jedenje toga hleba neizmerni su i neobjašnjivi. Hleb koji daje Sin Božiji, jeste svesveto Telo Njegovo, koje je On dao za život sveta (Jn. 6,51). Čudesnoj hrani prisajedinjeno je jednako čudesno piće. Telo Bogočoveka dato je kao hrana vernima, a Krv Njegova – kao piće.
…Shodno uzvišenosti hrane i dejstvu koje njeno uzimanje ima u onima koji je uzimaju, Gospod je Telo Svoje nazvao jedinom istinskom hranom, a Krv Svoju – jedinim istinskim pićem čoveka obnovljenog iskupljenjem (Jn. 6,55). Obična hrana sinova starog Adama koja im je zajednička sa beslovesnim životinjama, uništava se varenjem i ne može da ukloni smrt predstavlja jelo koje prolazi (Jn. 6,27). Hleb naš nasuštni daj nam svaki dan tako je ovo moljenje zapisao sveti Luka (Lk. 11,3). Sa moljenjem je povezana i zapovest, kojom je hrišćanima naložena obaveza svakodnevnog pričešćivanja Svetim Tajnama – obaveza koja se danas tako često ne izvršava. Kada je rekao svaki dan, Gospod je time izrazio misao da bez ovog hleba mi nismo u stanju da provedemo ni jedan dan u duhovnom životu. Kada je rekao danas, time je izrazio da treba da ga jedemo svakodnevno, i da njegovo davanje prethodnog dana nije dovoljno, ako nam danas ne bude dat ponovo. Svakodnevna potreba za njim zahteva da učestamo sa ovim moljenjem i da ga prinosimo u svako doba; nema dana u koji ne bi bilo neophodno za nas da njegovom upotrebom i pričešćem njime utvrđujemo srce našeg unutrašnjeg čoveka (Ovakvo objašnjenje hleba nasuštnog nikako ne čini čudnim čitanje molitve Gospodnje pre obeda: materijalni hleb služi kao slika hleba koji je sišao sa nebesa).
I oprosti nam dygove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Podarivši grešnicima uzvišena blaga, blaga od najveće vrednosti, iznad svake cene – podarivši ih po Svojoj beskonačnoj milosti, Gospod i od nas zahteva milost prema našim bližnjima. Tajna iskupljenja zasnovana je na milosti. Ona predstavlja projavu milosti Božije prema palom ljudskom rodu i može da bude prihvaćena jedino raspoloženjem duše koja je u potpunosti milostivo nastrojena prema ljudima. Mi ne možemo da primimo iskupljenje koje nam je darovao Bog drugačije nego da steknemo milosrđe prema sebi i prema palom ljudskom rodu, da postanemo svesni svoje grešnosti, pada i pogibli, da postanemo svesni ogrehovljenosti, pada i pogibli čitavog ljudskog roda, da poznamo opštu i potpunu neophodnost milosti Božije.
Gospod je rekao: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sahrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt. 6,14 15). Hrišćanin treba naročito da pazi na duševnu slabost zlopamćenja, i da je izgoni čim se pojavi, ne dozvoljavajući joj ni pod kojim izgovorom da se ugnezdi u duši, ma koliko se taj izgovor činio opravdanim na prvi pogled. Ako pustimo na volju zlopamćenju – ono će da opustoši našu dušu, da sve naše podvige i dobrodetelji učini besplodnima i da nas liši milosti Božije. Kada opraštamo bližnjima njihova sagrešenja, time pokazujemo da se Duh Božiji uselio u nas, da caruje u nama, da upravlja i rukovodi našom voljom. A do tada, potreban je poseban lični napor kako bismo se suprotstavili strasti zlopamćenja. U podvigu protiv ove strasti Bog nam tajno pomaže, uzdržavajući se od javne pomoći kako bi naša slobodna volja mogla jasno da se izrazi. Zlopamćenje se zasniva na gordosti. Gordost se krije čak i u izabranicima Božijim osvećenim blagodaću. I njima je neophodno da budu budni u borbi protiv tog duhovnog otrova i ubistva duše koje on porađa – zlopamćenja. Kroz praštanje braći njihovih dugova, mi privlačimo u sebe blagodat Božiju, a zadržavamo je u sebi postojanim praštanjem dugova našim bližnjima.
He uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Drugom polovinom moljenja objašnjava se prva. Iskušenjima se ovde nazivaju oni zaista nesrećni slučajevi i nevolje, kada sopstvenom voljom stremimo prema grehu, predajemo se u vlast đavola i ginemo, kako je tome bio podvrgnut Juda Iskariotski. Uđe u njega satana – veli Sveto Pismo (Jn. 13,27). Moljenje nas ne uči da odbacujemo patnje, koje su neophodne za naše spasenje i čuvaju nas od naših strasti i demona.
…Zajedno sa dogmatima hrišćanske vere, sveti apostol Pavle je vaseljeni propovedao da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). U poslanici Jevrejima apostol kaže da su svi koji su ugodili Bogu bili podvrgnuti kažnjavanju i urazumljivanju od strane Boga, a one koji nisu, Bog je odbacio kao tuđe (Jn. 16,33). He uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga! He dopusti da nama zavladaju strasti, posredstvom kojih se, usled našeg pada, nalazimo uz đavola! I ne samo to: ne dopusti da nas zavede naša ogrehovljena volja, čijim ispunjavanjem obmanjujemo i pogubljujemo sebe! He dopusti da se prevarimo lažnim mislima i učenjima! He dopusti da budemo pobeđeni srebroljubljem, slavoljubljem i vlastoljubljem! He dopusti da se pokorimo slastoljublju i sladostrašću u vreme kada imamo mnogo zemaljskog blaga, niti malodušnosti i roptanju onda kada smo okruženi oskudicom! He dopusti nam da grešimo! He dopusti da nas obuzme gordost onda kada vodimo život ispunjen dobrodeteljima, niti da nas zahvate beznađe i očajanje usled bilo kakvog spoticanja… 4.240-250
 
Molitva umna, srdačna i duševna
 
• Usled blaženog sadejstva Duha Svetoga u čoveku najpre počinje da se oseća neobična tišina, a zatim se javlja obamrlost za svet, za njegovo naslađivanje sujetom i grehovnošću, kao i za služenje u svetu. Hrišćanin se miri sa svime i sa svima posredstvom čudnog, smirenog i ujedno visoko duhovnog rasuđivanja, koje je telesnom i duševnom stanju nepoznato i nedostupno. On počinje da saoseća sa ljudskim rodom i svakim pojedinim čovekom. Saosećanje prelazi u ljubav. Potom počinje da se udvostručuje njegova pažnja na molitvi: reči molitve počinju da proizvode silan i neobičan utisak na dušu, da je potresaju. Konačno, malo pomalo, srce i sva duša pokreću se na sjedinjenje sa umom, a za dušom na to biva privučeno i samo telo. Takva molitva naziva se:
umnom, kada se proiznosi umom sa dubokom pažnjom, uz podršku srca;
srdačnom, kada se proiznosi umom sjedinjenim sa srcem, pri čemu um kao da silazi u srce i molitvu uznosi iz dubine srca;
duševnom, kada se savršava iz sve duše, uz učešće i samog tela, kada se savršava čitavim bićem, pri čemu ono celo postaje kao jedna usta koja proiznose molitvu.
Sveti Oci u svojim delima često pod jednim nazivom umna molitva podrazumevaju i srdačnu i duševnu, a ponekad ih i razlikuju. 2. 218
• Srdačna molitva deluje najviše prilikom moljenja Imenom Gospoda Isusa; duševnom molitvom mole se oni koji su dobili srdačnu molitvu, onda kada se bave molitvoslovljem i psalmopojanjem. 2. 219
• Brate! Nije ti korisno da pre vremena dobiješ srdačnu blagodatnu molitvu! Nije ti korisno da pre vremena osetiš duhovnu sladost! Ako ih dobiješ pre vremena, nećeš imati prethodna znanja o tome sa kakvom pobožnošću i opreznošću treba da se čuva dar blagodati Božije, pa ćeš taj dar možda upotrebiti na zlo, na štetu i pogibiju tvoje duše (sveti Isak Sirijski: „He treba pre vremena da tražimo mnogo, kako dar Božiji ne bi propao usled brzine njegovog primanja. Sve što se lako postiže, brzo se i gubi; sve pak što je dobijeno uz patnju srca, brižljivo se čuva“). Pri tome, nemoguće je sopstvenim trudom otkriti blagodatnu umnu i srdačnu molitvu u sebi, jer sjedinjenje uma sa srcem i dušom, koji su u nama razjedinjeni padom to pripada Jedinom Bogu. Ako sebe budemo nerazumno prisiljavali i sopstvenim trudom tražili otkrivanje darova koje šalje jedino Bog – uzalud ćemo se truditi. I dobro bi bilo kada bi šteta bila ograničena samo na uzaludan trud i gubitak vremena! Jer gordi tragači za stanjima svojstvenim obnovljenoj ljudskoj prirodi često bivaju podvrgnuti najvećoj duševnoj nesreći, koju Sveti Oci nazivaju prelest. To je i logično: polazna tačka njihovog delovanja je lažna. Kako da od lažnog početka i posledice ne budu lažne? Takve posledice, koje se nazivaju prelest, imaju različite oblike i stepene. Prelest biva uglavnom prikrivena, no ponekad i javna; ona čoveka neretko dovodi u stanje rastrojenosti, koje je smešno i ujedno veoma žalosno, a ponekad donosi samoubistvo i konačnu propast duše. Prelest je mnogima shvatljiva po svojim očiglednim posledicama, ali nju treba izučavati i razumevati u samom njenom začetku u lažnoj misli koja služi kao osnov svih zabluda i jadnih duševnih stanja. U lažnoj misli uma unapred postoji svo zdanje prelesti, kao što u zrnu već postoji biljka koja treba da nikne tek nakon što bude posađena u zemlju. Sveti Isak Sirijski je rekao: „Sveto Pismo veli: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način (Lk. 17,20). Oni koji su se podvizavali sa takvim duševnim zalogom (traganje za vidljivim darovima Božijim), podvrgavali su se gordosti i padu. Mi svoje srce treba da utemeljimo na delima pokajanja i životu blagougodnom Bogu. Ako hram srca ne bude uprljan no čist, onda darovi Gospodnji dolaze sami po sebi. Crkva Božija je dakle odbacila namerno traganje za uzvišenim darovima Božijim. Oni koji bi se toga prihvatili, pogordili bi se i pali. Jer to nije znak nečije ljubavi prema Bogu, nego bolesti duše. I kako da tragamo za uzvišenim darovima Božijim, kad se Božanski Pavle hvali patnjama, a za najviši dar Božiji smatra učešće u stradanjima Hristovim!“
U svome molitvenom podvigu u potpunosti se osloni na Boga, bez Koga nije moguć ni najmanji napredak. Svaki korak prema uspehu u tom podvigu, dar je Božiji. Odbaci sebe i predaj se Bogu, da čini sa tobom šta hoće. A On, Sveblagi, hoće da ti daruje ono što ni na um, ni u srce čoveku ne dođe (1. Kor. 2,9); hoće da ti daruje blaga koja naš um i srce u njihovom palom stanju ne mogu čak ni da zamisle. Nemoguće je, sasvim nemoguće, da onaj ko nije stekao čistotu, dobije makar i najoskudniju predstavu o duhovnim darovima Božijim – ne može ih ni zamisliti, ne može ih uporediti sa najprijatnijim duševnim osećanjima koja su čoveku poznata! Sa prostotom i verom prenesi svoju brigu na Boga. He veruj predstavama lukavoga, koji je još u raju praroditeljima govorio: bićete kao bogovi (Post. 3,5). On ti i sada nudi prevremeno i gordo stremljenje ka zadobijanju duhovnih darova srdačne molitve, koje, ponavljam, daje Jedini Bog, i koji imaju svoje određeno vreme i mesto. To mesto je: čitav sasud kako duševni, tako i telesni – očišćen od strasti. 2. 303-304
 
Molitva u crkvi
 
• Bez ikakve sumnje, od svih zemaljskih zdanja najznačajnije po svome dostojanstvu je – hram, ili dom Božiji, ili crkva; ove reči su sinonimi. Mada je Bog svuda prisutan, u crkvi se Njegovo prisustvo projavljuje na naročit način – najprimetniji i najkorisniji za čoveka. Javljanje Božije za čoveka je korisnije i primetnije samo onda, kada on i sam postaje hram Božiji, načinivši od sebe obitavalište Duha Svetoga, poput apostola i drugih najvećih svetih. No, takvo stanje dostižu sasvim retki među hrišćanima…
Hram Božiji je nebo na zemlji. „U hramu slave Tvoje stojimo, Gospode, misleći da smo na nebesima“ peva sveta Crkva. Hram je mesto opštenja Boga sa ljudima, u njemu se savršavaju sve hrišćanske Svete Tajne… U hramu Božijem danonoćno se oglašavaju slavoslovlja Bogu; za reči ovoga sveta u njemu mesta nema. Sve je u hramu Božijem sveto: i sami zidovi, i pod i vazduh. Stalno ga čuva Anđeo Božiji; Anđeli Božiji i mir toržestvujuće Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom sveštenom zdanju predstavlja najveću sreću za lutalicu na zemlji. Sveti prorok David, mada je posedovao sva sredstva za zemaljske naslade i zadovoljstva, znao je da sve razmotri i oceni na pravi način, rekavši: Jedno molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i posećujem hram sveti Njegov (Ps. 26,4). Ovo je ustima Davidovim izgovorio Duh Sveti. Ko za vreme zemaljskog života bude, što češće može, posećivao hram Božiji, kao da živi u njemu, taj će, po odvajanju od tela, vrlo lako radi večnog praznovanja preći u nebeski, nerukotvoreni hram, čiji je neimar Bog. Mi se u hramu molimo i uzrastamo, očišćujemo se od grehova i zajedničarimo sa Bogom.
Primer posećivanja hrama Božijeg pokazao nam je Spasitelj (Jn. 7,14), a pokazali su nam ga i sveti apostoli (Dap. 3,1). Hrišćani svih vremena brižljivo posećivanje hrama Božijeg smatrali su za svoju neodložnu obavezu. Sveti Dimitrije Rostovski posećivanje hrama, tokom svih molitvoslovlja koja se u njemu obavljaju, poredi sa carskim dankom, koji svako treba svakodnevno da plati. Ako sveti pastir smatra da je prisustvo na svakom Bogosluženju nepromenjiva obaveza svakog blagočestivog hrišćanina, onda je takvo prisustvo tim pre sveštena obaveza monaha.
…Spasonosni primer posećivanja hrama Božijeg vidimo u carinikovoj poseti hramu koja nam je opisana u Jevanđelju (Lk. 18,10). Carinik je stao u dnu hrama, ne smatrajući sebe dostojnim da oči uzdigne ka nebu, nego se udarao u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnom. On je iz crkve izašao privukavši na sebe blagodat Božiju. I ti kad dođeš u crkvu, ako nemaš u njoj kakvo poslušanje, stani pozadi, u neprimetnom uglu ili iza stuba, kako se sam ne bi rasejavao i kako tvoja pobožnost ne bi privukla pažnju drugih; oko uma ustremi ka srcu, a telesno oko prema zemlji i pomoli se Bogu u skrušenosti duha, ne pripisujući sebi nikakvu zaslugu, nikakvo dobro delo, smatrajući se krivim za bezbrojno mnoštvo sagrešenja koja su ti poznata i koja nisu. Mi vrlo mnogo grešimo i u neznanju, i usled naše ograničenosti, i usled povređenosti naše prirode grehom. Božanstveno Pismo kaže: Srce skrušeno i smerno Bog neće prezreti (Ps. 50,19). Ako se pomoliš sa svešću o svojoj grešnosti i ubogosti, Bog će i tvoj glas čuti iz hrama Svoga svetoga, i tvoj će molitveni vapaj pred Njim doći u uši Njegove (Ps. 17,7). On će izliti na tebe Svoju bogatu milost.
Ako imaš bilo kakvu obavezu pri hramu, ispunjavaj je sa najvećom pobožnošću i opreznošću, kao onaj ko služi Bogu, a ne ljudima.
Zajedno sa pomenutim carinikom priča Jevanđelje – u crkvu je na molitvu ušao i farisej. Kao ličnost od značaja, farisej je stao na vidno mesto. Verovatno je imao ideju uobičajenu za sve fariseje da svojim ozbiljnim stavom i molitvom pruži pouku prisutnom narodu. Sujetu on nije smatrao opasnom za sebe, kao za čoveka uznapredovalog u dobrodetelji, a izvesnu dvoličnost držao je za dopustivu ako to zahteva opšta korist. Iz čega se sastojala farisejeva molitva? Kao prvo, proslavio je Boga. Dobar početak. Ali odmah potom, prihvatio se nabrajanja ne dobročinstava Božijih, nego sopstvenih plemenitih dela, mada bi takvom nabrajanju odgovarao i drugačiji početak: da je krenuo direktno od proslavljanja sebe, a ne Boga. Bog je proslavljen samo forme radi, kako bi se donekle prikrila gordost. A gordost se projavila kroz osuđivanje i ponižavanje bližnjeg, čija savest fariseju nije bila poznata i čija je svest o gresima privukla milost Božiju. Licemerno proslavivši Boga, farisej je rekao: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj iarinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od cvega što steknem. Ovde su očigledni: nedostatak svesti o svojim gresima, svest o svojim zaslugama i gordost koja odatle potiče, a koja se manifestuje kroz osuđivanje i ponižavanje bližnjeg. Gospod nije primio Farisejevu molitvu. U zaključku ove priče On je rekao: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebv ponizuje uzvisiće se. Iz toga se vidi kako svako ko želi da Bog primi njegovu molitvu, treba da je prinosi iz svesti o svojoj grešnosti i krajnjoj manjkavosti kada su sopstvena dobra dela i vrline u pitanju, da je prinosi iz srca koje se smirilo pred bližnjima, iz srca koje je zavolelo sve bližnje, iz srca koje je bližnjima oprostilo svaku uvredu. A ja po mnoštvu milosti Tvoje ući ću u dom Tvoj, pokloniću se hramu svetome Tvome u strahu Tvome (Ps. 5,8).
Veliku milost Božiju prema čoveku predstavlja ustanovljenje zajedničkih molitvoslovlja u svetim hramovima Božijim. Ova molitvoslovlja su po otkrivenju sviše ustanovili apostoli, njihovi sveti učenici i sveti oci prvih vekova hrišćanstva. U tim molitvoslovljima može da uzme učešće svaki hrišćanin: čak i nepismen čovek tu može da usvoji znanja, krasnorečivost i poetski izraz duhovnih, svetih besednika i književnika hrišćanstva. Na tim molitvoslovljima svako ko želi može veoma lako da se nauči umnoj molitvi: količina molitve dovodi do kvaliteta rekli su oci stoga dugotrajna molitvoslovlja veoma pomažu podvižniku da pređe od usne molitve na umnu i srdačnu. Crkvena molitvoslovlja sa drže opširno hrišćansko dogmatsko i moralno Bogoslovlje; onaj ko redovno posećuje crkvu i pažljivo prati sve što se čita ili peva, može dobro da izuči sve što je pravoslavnom hrišćaninu neophodno na polju vere. 2. 177-182
A carinik izdaleka stajaše – priča Jevanđelje – i ne htede ni očiju uzdignuti ka nebu, nego se bijaše u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnom. Ovim rečima Jevanđelje nas uči da smirenom raspoloženju duše na molitvi treba da odgovara i položaj tela. U hramu ne treba birati mesto napred, istaknuto mesto, nego skromno, koje neće predstavljati povod za rasejanost. Očima ne treba dopuštati slobodu: neka stalno budu usmerene ka zemlji, kako bi um i srce bez prepreka mogli da budu ustremljeni ka Bogu. Carinik je imao pogureno držanje tako je živo osećao breme svojih grehova. I svako drugi ko živo oseća breme koje pritiska njegovu dušu i nehotice će zauzeti poguren i potišten stav. 4. 25-26
• Čak i na Bogosluženjima korisno je ponavljati kratku molitvu u odaji duše: takva molitva ne samo da ne ometa pažnju prema molitvoslovljima koja se čitaju i pevaju u hramu Božijem, nego i pomaže da se brižljivo pazi na njih, uzdržavajući um od rasejanosti. Ako se um ne bude zadržavao u samoposmatranju kratkom molitvom koja dušu ispunjava osećanjem pokajanja, on će se lako prepustiti rasejanosti; ako tokom Bogosluženja zanemari ono što se u crkvi čita i peva, on će skrenuti u prazna razmišljanja i maštanja. 4. 29-30
• Uzimajući učešće u crkvenim činovima, čuvajmo se bilo kakvog pokazivanja naše pobožnosti, koje bi nas učinilo očigledno različitim od naše braće. „Obrati pažnju na to rekao je sveti Jovan Lestvičnik da se, dok si među svojom braćom, nikako ne pokažeš u nečemu pravednijim od njih. Ako budeš postupao drugači je, učinićeš dva zla: ranićeš svoju braću pritvornom usrdnošću, a sebi ćeš svakako dati povod za umišljenost. Budi usrdan u svojoj duši, ne pokazujući to ni pokretima tela, ni izgledom, ni rečju, ni nagoveštajem“. 4. 72
• U crkvi kada nađete za potrebno da sednete – sedite, jer Bog ne pazi na to ko sedi a ko stoji, nego čiji je um sa potrebnom pobožnošću usmeren ka Njemu. Stremljenje ka Bogu, pobožnost i strah Božiji zadobijaju se paženjem na sebe. 6. 533-534
• U crkvi ne čitajte nikakve posebne molitve, nego pazite na Bogosluženje. Dobro je naučiti se na molitvu carinika, koju je Gospod pohvalio, a koju je carinik, kao što se iz Jevanđelja vidi, prinosio upravo dok je bio u crkvi. Ta molitva glasi ovako: „Bože, milostiv budi meni grešnom“, ili „Bože, očisti me grešnog“. Ovoj molitvi po snazi je jednaka: Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“, ili „Gospode pomiluj“. Među ovim molitvama izaberite onu za koju nađete da vam je najlakša za izgovaranje. Ali neizostavno je proiznosite bez žurbe i sa pažnjom. Ja savetujem da se držite druge. Prve dve molitve imaju isto značenje; poslednja je zapravo skraćena pretposlednja. U crkvi nekad pazite na Bogosluženje, a nekad proiznosite umnu molitvu, i dalje održavajući pomenutu pažnju. Moguće je ujedno moliti se umom i paziti na crkveno molitvoslovlje. Prvo pomaže drugom, a drugo prvom.
Kada ostajete kod kuće, crkvenu službu možete da zamenite čitanjem nekog akatista: akatista Gospodu Isusu ili akatista Majci Božijoj. U crkvi nemojte da padate na kolena i, uopšte uzev, po spoljašnjem držanju ni po čemu se nemojte odvajati od drugih; nego čuvajte i unutrašnju i spoljašnju pobožnost. Poklone činite što je moguće ređe. Zemne poklone činite svega dva puta tokom Liturgije: kada dva puta iznose Čašu sa Svetim Tajnama (naravno, u vreme kada su zemni pokloni inače dopušteni!). Uzdržavajte se od padanja u vatru i svih poriva koji su toliko protivni smirenju. Zahtevajte od sebe tišinu i pažnju i prilikom molitve, i prilikom čitanja, i pri svakom drugom vašem delu. Takvim ponašanjem pružićete duhu smirenje. Smirenje osenjuje milost Božija. 6. 532-533
 
Molitveno pravilo
(v. PRAVILO MOLITVENO)
 
Molitvena traženja
 
• Boga možemo da molimo za ono što nam se čini neophodnim i korisnim: ali ispunjenje ili neispunjenje naših želja prepustimo Njegovoj svetoj volji, završavajući svako naše traženje, ma kako ono naizgled dobro bilo, prepuštanjem naših želja volji Božijoj i svešću o tome da smo nerazumni. Ovako treba postupati posebno u sumnjivim situacijama. 6. 828
• Ko želi da pravilno služi Bogu, taj ne treba da traži od Boga bilo šta, suze ili nešto drugo po svojoj volji, nego je dužan da od Boga traži da mu da ono što je korisno za njegovu dušu. Ko se u svome traženju odriče sopstvene volje radi volje Božije, taj može da dobije istinsko smirenje. Treba se uzdržavati od raspaljivanja, i truditi se da se na molitvi ima strah Božiji – to je pouzdanije. 6. 519
• Ponavljam izreku Isaka Sirijskog:’Ako se moliš Bogu za nešto, a On okleva da te usliši, ne tuguj zbog toga: nisi ti pametniji od Boga. To se tako događa po najmudrijem Promislu Božijem, koji je nedokučiv za ljudski razum“. A u to da nas Bog ljubi neuporedivo više nego što mi sami sebe ljubimo i možemo da ljubimo, u to treba bez sumnje da verujemo. „Sve što se lako postiže – zaključuje ovaj sveti rasuđivanje o tom predmetu – brzo se gubi. Sve pak što se stekne uz patnju (trud) srca brižljivo se čuva“. 6. 722
• Uzvišen je i dragocen osećaj straha Božijeg! Kad on deluje, um često zatvara svoje oči, prestajući da proiznosi reči i umnožava misli: pobožnim ćutanjem, koje nadvisuje reči, on izražava svest o svojoj ništavnosti i neopisivu molitvu koja se iz te svesti rađa. To stanje najbolje opisuje sveti Isak Sirijski: „Smirenomudreni, kada se približava molitvi i kada je biva udostojen, ne usuđuje se da se pomoli Bogu ili da nešto zatraži. On ne zna za šta bi se pomolio, nego svim svojim pomislima ćuti i očekuje samo milost i volju koju o njemu izriče Veličanstvo Kome se on klanja. Njegovo lice okrenuto je ka zemlji, a unutrašnji pogled srca uznesen ka slavnim dverima u Svetinju nad Svetinjama“. 2. 61 62
• Potčinivši posredstvom posta telo duhu, učinivši naš duh po blagosti sličnim Anđelima, okrilimo ga molitvom; neka naš duh stekne blaženu naviku da brzo i često uzleće ka Bogu i traži blagoslov Božiji za naše poduhvate, pomoć Božiju za naša dela. Nećemo oklevati da Boga vidimo kao pomoćnika i upravitelja u delima našim. I ne samo to! Uznoseći se često u mislima ka Bogu, mi postepeno čistimo naš duhovni put od svakog bezakonja, ne samo grubog, nego i finog, koje se čini u pomislima i osećanjima. Ko će se, prizivajući Boga u pomoć, osmeliti da Ga prizove u pomoć za delo poročno? Ko se, iznoseći svoje moljenje pred Cara nad carevima, prethodno neće postarati da to moljenje bude dostojno Carske i Božanske pažnje, koja proniče u tajne srce i jednako jasno vidi sve, vidljivo i nevidljivo? Ako što molimo po volji Njegovoj, samo u tome On će da nas posluša (1. Jn. 5,14) rekao je apostol. I kako da onaj ko se svakoga časa obraća Bogu ne stekne ubeđenje i osećaj da živi pred očima Božijim, da svevideći i svudaprisutni Bog vidi svako njegovo delo, svaki pokret njegove duše? Nužna posledica takvog ubeđenja i osećaja je – duhovno napredovanje hrišćanina. Neka nam milosrdni Gospod daruje to napredovanje u slavu Imena Svoga i na spasenje naše. 4.109-110 (v MOLITVA)
 
MOLITVA ISUSOVA
 
Molitva Isusova i akatisti
(v.PRAVILO MOLITVENO)
 
Molitva Isusova i bezmolvije
 
• Avva Jovan Kolov je rekao: ‘Ako čovek u svojoj duši ima Božanski zalog, onda može da bezmolvstvuje (molitveno tihuje) u svojoj keliji. Takođe, bez izlaženja u svojoj keliji može da prebiva i onaj ko nema Božanski zalog, ali ima zalog ovoga sveta. Onaj ko nema ni zalog Božiji, ni zalog ovoga sveta, ne može da prebiva u keliji“.
Ovo znači: onaj ko se bavi umnom molitvom i plačem zadovoljan je bezmolvijem u keliji i ceni ga; boravak u keliji može da se ceni i zbog neke strasti, na primer – zbog strasti prema rukodelju sa srebroljubivim ciljem. Bez ovih zaloga prebivanje u keliji je neiz držljivo. 7. 268 (v BEZMOLVIJE, RASUĐIVANJE)
 
Molitva Isusova u bogoopštenje
 
• „Blagodatne darove – tvrdi prepodobni Serafim – dobijaju samo oni koji imaju unutrašnje delanje i paze na svoje duše Oni koji su rešili da zaista služe Bogu, treba da se bave sećanjem na Boga i neprestanom molitvom Gospodu Isusu Hristu, govoreći umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog’. Takvim vežbanjem, uz čuvanje od rasejanosti i mirnu savest, moguće je pri bližiti se Bogu i sjediniti se sa Njim. Bogu se, po rečima svetog Isaka Sirijskog, ne možemo približiti drugačije nego neprestanom molitvom“. 2. 268 (v.BOGOOPŠTENJE)
 
Molitva Isusova u bogosluženje
 
• Monasima i poslušnicima koji su izvoleli da se bave molitvom Isusovom, radi lakšeg izbegavanja rasejanosti i prebivanja u pažnji, prepodobni Serafim savetuje da u crkvi na molitvoslovljima stoje zatvorenih očiju i da ih otvaraju samo onda kada ih zahvate san i dremež. Tada po njegovom savetu poglede treba usmera vati ka svetim ikonama, što takođe čuva od rasejanosti i podstiče na molitvu. Početnik se na molitvu Isusovu posebno lako navikava tokom dugih manastirskih molitvoslovlja. Zašto bi, dok prisustvuje tim molitvoslovljima, besplodno i dušepogubno lutao mislima na sve strane? A ovo može da se izbegne ako um ne bude ni za šta privezan i ako se bavi molitvom Isusovom: ona će zadržati um da ne skita; postaćeš mnogo usredsređeniji i udubljeniji; mnogo ćeš bolje paziti na ono što se čita i peva u crkvi i ujedno ćeš se na neprimetan način postepeno obučiti umnoj molitvi. 2. 269
• Za vreme crkvenih službi korisno je baviti se molitvom Isusovom: uzdržavajući um od rasejanosti, ona će mu pomoći da pazi na to što se u crkvi peva i čita. 5.110-111
 
Molitva Isusova u bolesti
 
• Glavobolja je – uobičajeni prvi saputnik duboke pažnje prema Reči Božijoj i molitve. Reč Božija je živa i delotvorna veli apostol oštrija od svakogdvoseklog mača, i prodire sve go razdeobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca (Jevp. 4,12). He boli samo tebe, nije samo mene bolela; bolela je Svete Oce – i oni su o tome govorili u svojim delima. Prepodobni Grigorije Sinajski veli: „I bol u ramenima i silne glavobolje sa mukom revnosno trpi, tražeći u srcu Gospoda“. Povremeno od bavljenja molitvom nastupa raslabljenost čitavog tela, preznojavanje, groznica; sve je to kod početnika; kod onih koji su uznapredovali molitva daje snagu, hrani dušu i telo. Ali preznojavanje biva čak i kod njih. Uostalom, tebi je dat najlakši način pažnje i molitvenog podviga, kome je strana svaka mehanička telesna radnja, za koju je neophodno jako zdravlje. Na sitnice, na sve osećaje u telu obraćaj što je moguće manje pažnje; pazi da tvoj um prebiva u pokajanju i da se udaljava od rasejanosti. Nadam se da tvoje glavobolje neće dugo potrajati. Ni meni nisu dugo trajale. Nakon što su prošle, bavljenje molitvom postalo je nekako svojstvenije umu i lakše za njega. Od svoga uma na molitvi ne zahtevaj ono što prevazilazi njegove snage, na primer nepokolebivu i potpunu nerasejanost. U mislima pokazuj svoju nemoć Bogu govoreći: Gospode! Ti vidiš svu moju nemoć!“ – i trpeljivo podnosi nemoć svoga uma. Nije uzalud i bez cilja rečeno: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje; i izvede me iz rova mučenja i iz mulja blata, i postavi na kamen noge moje, i upravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu (Ps. 39,1 4). 6. 296 297
• Podvižnicima koji se bave duhovnim podvigom, dopuštaju se, prvenstveno pre telesnih podviga, bolesti i druge patnje: kada se one pojave, podvižnik mora da nadu položi na Boga. Od pojačavanja nade na Boga slabi samouverenost; sa slabljenjem samouverenosti smanjuje se i umišljenost. Sa slabljenjem ovih bolesti u duši se začinje istinsko smirenje, na kome se zasniva pravilnost i stabilnost svakog podviga. 6. 599
• Početnicima, koji su molitvu tek donekle okusili, svojstveno je da teže doživljavaju borbu i da se podvrgavaju telesnim slabostima, jer telo ne može da izdrži dodir sa duhovnom realnošću i, da tako kažemo, biva potresen od njega, a duša koja je okusila sladost Božiju postaje osetljivija na strasti. Sve se ovo dopušta od strane premudrog Promisla, kako bi se u nama ukorenilo smirenje, koje toliko ne odgovara duhu veka i strano je današnjim ljudima. Samo na temelju smirenja čovek može bezbedno da podigne zdanje duhovnog delanja. Bez smirenja delanje dovodi samo do umišljenosti.
Treba u sebi razlikovati posledice delovanja bolesti i posledice monaškog podviga. Doktor za materijalno vidi samo prvo. Po kajanjem, u pravom smislu, skrušava se srce, a za njim i telo. 6.831
• He čudi se tvojim teško shvatljivim slabostima. Takva je sudbina svih koji se bave umnim delanjem. Njihove bolesti i iscelenja odvijaju se potpuno drugačije nego kod drugih ljudi. 6. 834
• „Bolove u leđima i teške glavobolje trpi sa postojanošću i revnošću, tražeći u srcu Gospoda, jer Carstvo Nebesko pripada onima koji se trude nad sobom i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Gospod je ukazao na to da se istinski podvig sastoji u trpljenju ovakvih i sličnih bolesti. Trpljenje i istrajnost u svakom delu roditelj je bolesti duševnih i telesnih“ (prepodobni Grigorije SinaiĐ. Pod rečju „bolest“ ovde se pre svega podrazumeva skrušenost duha, plač duha, njegov bol i stradanje usled osećaja sopstvene grešnosti, usled osećaja potčinjenosti palim duhovima i večne smrti. Stradanje duha prenosi se na srce i telo, jer je neraskidivo povezano sa duhom i po prirodnoj neophodnosti učestvuje u njegovim stanjima. Kod onih koji su slabi po telu skrušenost duha i njegov plač u potpunosti zamenjuju telesni trud, ali od ljudi snažne telesne građe neizostavno se zahteva obuzdavanje tela: bez obuzdavanja tela ni samo srce njihovo neće zadobiti blaženu tugu, koja se kod bolesnih rađa usled osećaja i svesti o nemoći. 2. 282-283
• He samo delanje umne molitve, nego i pažljivo čitanje dubokih otačkih dela o njoj proizvodi bolove u glavi. Skrušenost srca, usled molitvom otkrivene grešnosti, porobljenosti i smrti, toliko je silna, da u telu proizvodi stradanja i bolesti, potpuno ne poznate onome ko ne savršava molitveni podvig. Kada srce ispoveda Gospodu svoju ogrehovljenost i jadno stanje, telo se raspinje. Postradah i skruših se go kraja kaže u molitvenom podvigu opitni David sav dan postiđen hodih. Jer se slabine moje ispuniše porugama, i nema isceljenja telu mome; zlostavljan bih i unižen veoma, rikah od uzdisanja srca moga (Ps. 37,7-9). 2. 283-284
 
Molitva Isusova i vreme. Dugo trajanje podvša
 
• Veoma su retki oni koji dobiju sjedinjenje uma sa srcem ubrzo nakon početka molitvenog podviga; obično između početka podviga i blagodatnog sjedinjenja uma sa srcem proteknu mnoge godine – mi treba da dokažemo iskrenost naše volje postojanošću i dugotrpljenjem. 2. 267 (v.MOLITVA ISUSOVA – Dejstvo)
 
Molitva Isusova u duhovni darovi
 
• Veoma je korisno znati da plod čiste i nerasejane molitve biva obnovljenje prirode, i da se obnovljena priroda snabdeva i ukrašava darovima Božanske blagodati; ali težnja ka prevremenom dobijanju tih darova, težnja kojom se, na podsticaj umišljenosti, pre stiže Božije blagovoljenje za nas, krajnje je štetna za dušu i samo vodi u prelest. 2. 304
• Dete po duhovnom uzrastu nije sposobno za duhovne darove: ono ih neće upotrebiti na slavu Božiju, niti u svoju korist i korist svojih bližnjih, neće ih upotrebiti da bi porazilo nevidljive neprijatelje, nego da bi porazilo samo sebe, umislivši koješta o sebi, ispunivši se pogubnom gordošću i prezirom prema bližnjima. I mada su nam duhovni darovi strani, mada smo ispunjeni smradnim strastima, mi se gordimo i veličamo, i ne prestajemo da osuđujemo i ponižavamo bližnje koji su u svakom pogledu bolji od nas! Šta bi bilo kada bi nam bio poveren nekakav duhovni dar, nekakvo duhovno blago koje izdvaja onoga ko to blago poseduje od njegove braće i svedoči o njemu da je izabranik Božiji? Zar ne bi ono za nas postalo uzrok strašne duševne nesreće?
Potrudimo se da se usavršimo u smirenju, koje se sastoji u naročitom blaženom nastrojenju srca i javlja se u srcu od ispunjavanja jevanđelskih Zapovesti. Smirenje je onaj jedini žrtvenik na kome nam je duhovnim zakonom dozvoljeno da prinosimo žrtvu molitve, i na kome žrtva, kada se prinese, ushodi Bogu i izlazi pred lice Njegovo. Smirenje je onaj jedini sasud u koji se rukom Božijom pohranjuju blagodatni darovi. 2. 312-313 (v. PRELEST)
 
Molitva Isusova – DEJSTVO
 
• Međy neshvatljivim, čudesnim svojstvima imena Isusovog nalazi se svojstvo i sila da se izgone demoni. Ovo svojstvo objavio je Sam Gospod kada je rekao da će onaj ko veruje u Njega imenom Njegovim izgoniti demone (Mk. 16,17). Na ovo svojstvo imena Isusovog treba naročito obratiti pažnju, jer je ono od najvećeg značaja za sve koji se bave molitvom Isusovom.
Kao prvo, treba da se kaže nekoliko reči o prebivanju demona u ljudima. Ovo prebivanje biva dvojako: jedno može da se nazove – čulnim, a drugo – duhovnim. Čulno satana prebiva u čoveku kada se svojim bićem useli u njegovo telo, i muči dušu i telo. Na taj način u čoveku može da živi jedan demon, a mogu i mnogi. Tada se čovek naziva demonizovanim (đavoimanim, posednutim). Iz Jevanđelja vidimo da je Gospod isceljivao demonizovane; na isti način isceljivali su ih i učenici Gospodnji, izgoneći demone iz ljudi imenom Njegovim. Duhovno satana prebiva u čoveku kada on postane izvršilac đavolove volje. Tako je satana ušao u Judu Iskariotskog (Jn. 13,27), to jest, ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom položaju bili su i nalaze se svi koji ne veruju u Hrista, kao što i sveti apostol Pavle kaže hrišćanima koji su u hrišćanstvo prešli iz neznaboštva. I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grexoea cvojux, u kojima nekada hodiste po duhu oeoga sveta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela ceoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneea kao i ostali (Ef. 2,1 3). U ovom položaju nalaze se više ili manje, u zavisnosti od stepena ogrehovljenosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se kroz sagrešenja otuđili od Njega. Tako Sveti Oci shvataju reči Hristove o vraćanju đavola sa sedmoricom drugih najljućih duhova u hram duše iz koga se udaljio Duh Sveti (Mt. 12,43-45). Duhovi koji su ušli na taj način opet se izgone molitvom Isusovom, uz život u postojanom i brižljivom pokajanju.
Prihvatimo se podviga, spasonosnog za nas! Potrudimo se da molitvom Isusovom isteramo duhove koji su usled naše nebrige ušli u nas. Ona ima osobinu da oživljava umrtvljene grehom, ona ima osobinu da izgoni demone. Ja Sam vaskrsenje i život rekao je Spasitelj koji veruje u Mene ako i umre živeće (Jn. 11,25). A znaidž onima koji veruju biće: imenom Mojim izgoniće demone (Mk. 16,17). Molitva Isusova otkriva prisustvo demona u čoveku i izgoni ih iz čoveka. Pri tome se događa nešto nalik onome što se dogodilo prilikom izgnanja demona iz demonizovanog deteta posle Preobraženja Gospodnjeg. Kada je dete videlo Gospoda Koji je došao, odmah ga stade lomiti; i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući penu. Kad je Gospod zapovedio duhu da izađe iz deteta duh uz zlobu i gnevne pokrete izađe, povikavši i izlomivši vrlo dete, od čega ono bi kao mrtvo (Mk. 9,17-27). Sila satane – koji je neprimetno prebivao u čoveku tokom njegovog rasejanog života – kada čuje da čovek na molitvi priziva ime Gospoda Isusa, biva pometena. Ona pokreće u čoveku sve strasti i posredstvom njih dovodi čoveka u stanje strašnog kolebanja, proizvodeći u telu različite čudne bolesti. U tom smislu je prepodobni Jovan Prorok rekao: „Nama nemoćnima ostaje samo da pribegavamo imenu Isusovom: jer strasti, kao što je rečeno, jesu demoni, i izlaze usled prizivanja ovog imena“. To znači: delovanje strasti i demona je zajedničko; demoni deluju posredstvom strasti. Kada prilikom bavljenja molitvom Isusovom vidimo naročito uznemirenje i ključanje strasti, nemojmo da zbog toga padamo u nedoumicu ili uninije. Naprotiv, ohrabrimo se i pripremimo za podvig, za brižljivo moljenje Imenom Gospoda Isusa, kao oni koji su dobili očigledan znak da je molitva u njima počela da proizvodi dejstvo koje joj je svojstveno. Sveti Jovan Zlatoust kaže: „Sećanje na ime Gospoda našeg Isusa Hrista razdražuje đavola na borbu. Jer duša koja se prisiljava na molitvu Isusovu, sve može da dobije tom molitvom, i dobro i zlo. Kao prvo, ona može da vidi zlo u unutrašnjosti svoga srca, a potom i dobro. Ova molitva može da pokrene zmiju i da je smiri. Ova molitva može da razobliči greh koji živi u nama i može da ga istrebi. Ova molitva može da uznemiri svu silu đavolju u srcu, da je pobedi i malo pomalo iskoreni. Ime Gospoda Isusa Hrista, silazeći u dubinu srca, smiruje zmiju koja vlada njegovim pašnjacima, a dušu spasava i oživotvorava. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Uostalom, ovo delo se ne savršava za dan ili dva, nego zahteva mnogo godina i vremena: potrebno je mnogo vremena i podviga da bi đavo bio izgnan i da bi se uselio Hristos“. Ovde je očigledno opisano ono delanje o kome govori i na koje poziva prepodobni Makarije Veliki u svojoj prvoj besedi, uz jasno ukazivanje i na oruđe delanja: „Uđi i ti, ko god bio, kroz pomisli koje u tebi neprestano narastaju, ka tvojoj zarobljenoj duši, robinji greha, do dna razmotri svoje misli i dubinu tvojih pomisli istražuj: u nedrima svoje duše videćeš zmiju kako puzi i gnezdi se, koja te je ubila otrovavši tvoju dušu. Neizmerni je bezdan – srce. Ako ubiješ zmiju, pred Bogom će se pohvaliti tvoja čistota; ako pak ne, onda se smiri, moleći se, kao slab i grešan, Bogu za ispravljenje svojih tajnih grehova“.
Isti veliki ugodnik Božiji veli: „Carstvo tame, to jest zli knez duhova, koji je od početka porobio čoveka, obložio je i obukao dušu i čitavo njeno biće, svu ju je uprljao, svu ju je porobio i potčinio svome carstvu. Od porobljenosti sebi on na slobodi nije ostavio ni pomisli, ni razum, ni telo – ni jedan njen sastavni deo; svu ju je odenuo u plašt tame. Taj zli neprijatelj čitavog čoveka oskvrnuo je i obezličio i dušu i telo; on je čoveka obukao u starog čoveka prljavog, nečistog, bogoprotivnog, nepokornog zakonu Božijem, to jest obukao ga je u sam greh, kako čovek više ne bi video kako hoće, nego strasno, kako bi slušao strasno, kako bi noge imao ustremljene ka činjenju zlih dela, ruke – ka činjenju bezakonja, srce – ka zlim pomislima. No, mi se pomolimo Bogu, kako bi On svukao sa nas starog čoveka, jer On jedini može da ukloni greh od nas: jer su oni koji su nas porobili i držali u svojoj vlasti jači od nas, a On je obećao da će nas osloboditi od toga ropstva“.
Na osnovu ovih shvatanja Sveti Oci daju onome ko se moli molitvom Isusovom sledeću dušespasonosnu pouku: „Ako duša značajno ne propati zbog nametljivosti greha, ona neće moći mnogo da se raduje zbog blagosti pravednog suda“. Onaj ko želi da očisti svoje srce, neka ga neprestano rasplamsava sećanjem na Gospoda Isusa, imajući samo to kao neprekidno poučavanje i delo. Oni koji hoće da odbace svog starog čoveka, ne treba nekada da se mole, a nekada ne, nego neka neprestano prebivaju u molitvi čuvanjem uma, pa i onda kada se nalaze izvan molitvenih hramova. Oni koji nameravaju da očiste zlato, ako i za kratko dopuste da se ugasi vatra u topionici, dovešće time do ponovnog stvrdnuća materije koja se čisti; slično tome onaj ko se Boga nekada seća, a nekad ne, dokonošću uništava ono što misli da je stekao molitvom. Mužu koji ljubi dobrodetelji svojstveno je da sećanjem na Boga stalno uklanja zemljanost srca, kako bi zlo na taj način malo pomalo bilo uništeno ognjem sećanja na dobro i kako bi se duša sa velikom slavom u potpunosti vratila u svoju prirodnu svetlost. Na taj način se um, prebivajući u srcu, moli čisto i istinito, kako je isti sveti (Dijadoh) rekao: „Molitva biva čista i istinita onda kada se um za vreme molitve sjedini sa srcem“.
He plašimo se, delatnici molitve Isusove, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima nazivam demonske pomisli i maštanja, a talasima metež strasti probuđenih pomislima i maštanjima. Okruženi najsvirepijom burom, sa postojanošću, hrabrošću i plačem zavapimo Gospodu Isusu Hristu: On će utišati vetrove i talase, a mi ćemo My se pokloniti, opitno poznavši Isusovu svemoć, uz reči: Vaistinu si ti Sin Božiji (Mt. 14,33). Mi se borimo za svoje spasenje. Naša večna sudbina zavisi od pobede ili poraza u toj borbi. „Prilikom bavljenja molitvom Isusovom kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov dolazi do borbe: lukavi demoni napadaju stvarajući veliku smutnju, dejstvom strasti u srcu proizvode metež i buru, ali Imenom Gospoda Isusa Hrista bivaju razoreni i uništeni, kao vosak od ognja. Opet, kada budu prognani i odstupe od srca, ne odustaju od borbe, nego um uznemiruju izvana, spoljašnjim utiscima. Iz tog razloga um ne počinje da tako brzo oseća tišinu i bezmolvije u sebi, jer demoni kad nemaju snage da pomute um u dubini, uznemiruju ga spolja maštanjima. Stoga je nemoguće potpuno se osloboditi borbe i ne biti napadan od strane lukavih duhova. Ovo je svojstveno savršenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i postojano prebivaju u pažnji srca“.
Prvobitno i samo delanje izgleda neobično suvoparno i ne obećava nikakav plod. Um koji se trudi da se sjedini sa srcem najpre nailazi na neprozirni mrak, grubost i obamrlost srca, koje se ne budi odmah da bi saosećalo sa umom. Ovo ne treba da izaziva uninije i malodušnost, a ovde se pominje samo zato da bi delatnik molitve bio unapred obavešten i upozoren. Trpeljivi i brižljivi delatnik neizostavno će biti zadovoljen i utešen – obradovaće se zbog beskrajnog obilja takvih duhovnih plodova kakve ne može ni da zamisli u svome telesnom i duševnom stanju.
Dejstva molitve Isusove imaju svoju postepenost: ona najpre deluje samo na um, dovodeći ga u stanje tišine i pažnje, potom počinje da prodire u srce, budeći ga iz smrtnog sna i svedočeći o njegovom oživljavanju pojavom osećaja umilenja i plača u njemu. Udubljujući se još dalje, ona malo pomalo počinje da deluje u svim delovima duše i tela, izgoneći odasvud greh, uništavajući njegovu vlast, uticaj i demonski otrov. Iz tog razloga kod početnih dejstava molitve Isusove „nastaje neopisiva pustoš i neizreciv bol duše“ veli prepodobni Grigorije Sinait. Duša boluje kao bolesnica i porodilja, kako kaže Sveto Pismo (Sir. 48,21): Živa idelotvorna Reč Božija to jest Isus oštrija od svakog dvoseklog mača, pro dire, kako svedoči apostol, sve do razdeobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca (Jevr. 4,12), prodire, istreblju jući ogrehovljenost iz svih delova duše i tela. 2. 245-250
• Umnoj molitvi je svojstveno da razotkriva strasti koje se kriju i tajno žive u ljudskom srcu! Ona ih otkriva i kroti. Umnoj molitvi je svojstveno da razotkriva ropstvo u kome se nalazimo u odnosu na pale duhove. Ona otkriva to ropstvo i oslobađa od njega. Shodno tome, ne treba se uznemiravati i biti u nedoumici kada iz pale prirode počnu da narastaju strasti ili kada ih podstaknu zli duhovi. A pošto se strasti krote molitvom, potrebno je, kada se pojave, da se umom polako i vrlo tiho tvori molitva Isusova, koja će malo poma lo da smiri pobunjene strasti. Ponekad nalet strasti i đavoljih pomisli biva tako silan da vodi u veliki duševni podvig. To je vreme nevidljivog mučeništva. Treba ispovedati Gospoda dugom molitvom pred licem Gospoda i ona će neizostavno dovesti do pobede. 6. 536
• Ime Gospoda našeg Isusa Hrista je Božansko; sila i dejstvo tog imena su Božanski; oni su svemoćni i spasonosni; oni nadilaze naše shvatanje i nepristupačni su za njega. Sa verom, nadom i usrdnošću, sjedinjenim sa velikom pobožnošću i strahom, savršavajmo veliko delo Božije koje nam je predao Bog – tvorimo molitvu Imenom Gospoda našeg Isusa Hrista. „Neprestano prizivanje imena Božijeg kaže Veliki Varsanufije – jeste lečenje koje ubija ne samo strasti, nego i samo njihovo delovanje. Kao što lekar stavlja lekove ili meleme na ranu bolesnika, i oni deluju a da pri tome bolesnik i ne zna kako to biva, upravo tako i Ime Božije, kada se priziva, ubija sve strasti, mada mi ne znamo kako se to zbiva“. 1. 258
 
Molitva Isusova – DELANJE
Stajanje na molitvi
 
• Pravilno obavljanje molitve Isusove samo po sebi proističe iz pravilnih shvatanja o Bogu, o svesvetom imenu Gospoda Isusa i o odnosu čoveka prema Bogu.
Bog je biće neograničeno veliko, svesavršeno, Tvorac i Obnovitelj ljudi, apsolutni Gospodar nad ljudima, anđelima, demonima, nad čitavom tvorevinom, vidljivom i nevidljivom. Ovo shvatanje o Bogu uči nas da na molitvi treba da stojim pred Bogom u najdubljoj pobožnosti, u najvećem strahu i trepetu, ustremljujući ka Njemu svu našu pažnju, usredsređujući u pažnji sve sile uma, srca i duše, odbacujući rasejanost i maštanje kao narušavanje pažnje i pobožnosti, kao narušavanje pravilnog stajanja pred Bogom, pravilnog stajanja koje uzvišenost Božija zaista zahteva (Jn. 4,24; Mt. 22,37; Mk. 12,29-30; Lk. 10,27). Prekrasno je rekao Isak Sirijski: „Kada se klanjaš Bogu na molitvi budi u mislima svojim kao mrav, kao insekt, kao crvić, kao dete koje zamuckuje. He govori pred Njim nešto mudro; detinjim načinom razmišljanja približavaj se Bogu“. Oni koji su zadobili istinsku molitvu osećaju neizrecivo siromaštvo duha kada stoje pred Bogom slavosloveći Ga, ispovedajući My se, iznoseći pred Njega moljenja svoja. Oni se osećaju kao uništeni, kao nepostojeći. To je prirodno! Kad onaj ko se moli oseti obilno prisustvo Božije, prisustvo Onoga Koji je Sam Život, Život beskrajni i nedokučiv – onda mu njegov sopstveni život izgleda kao kap u poređenju sa bezgraničnim okeanom. U takvo stanje dospeo je pravedni mnogostradalni Jov, koji je dostigao najviši duhovni na predak. On se osetio propalim (Jov. 42,6), kao što propada i iščezava sneg kada na njega padnu zraci žarkog sunca. 1. 257-258
 
Podela molitve
 
• Molitva Isusova izgovara se ovako: Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Prvobitno, ona je proiznošena bez dodatka reči „grešnog“, koja je tek kasnije dodata ostalim rečima molitve. „Ta reč – primećuje prepodobni Nil Sorski – koja u sebi sadrži svest o padu i ispovedanje pada, nama priliči i Bogu je ugodna, jer On je zapovedio da My se molitve uznose iz svesti i ispovedanja svoje grešnosti“. Za početnike, snishodeći njihovoj slabosti, oci dozvoljavaju da se molitva podeli na dve polovine: da se ponekad govo ri: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog“, a ponekad „Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Međutim, ovo je samo popuštanje i snishođenje, a nikako ne naredba i zahtev koji traži neizostavno izvršenje. Mnogo je bolje stalno tvoriti jednoobraznu, celovitu molitvu, ne opterećujući i ne rasejavajući um promenom i brigom o promenama. I onaj ko smatra da je zbog njegove slabosti takva promena neophodna, ne treba često da je dopušta. Na primer: jednom polovinom molitve može da se moli do ručka, a drugom – posle ručka. Zabranjujući čestu promenu, prepodobni Grigorije Sinait kaže: „He ukorenjuje se ono drveće koje se često presađuje“. 2. 234
 
Metod delanja
 
• Smatram za svoju obavezu da ovde izložim, po meri našeg oskudnog znanja i oskudnog iskustva, učenje Svetih Otaca o opitnom delanju molitve Isusove, uz jasno označavanje toga koji način bavljenja molitvom i koji oblik umne i srdačne molitve odgovara svim hrišćanima bez izuzetka i monasima početnicima, a koji način delanja je svojstven onima koji su uznapredovali i koji su u to stanje uzvedeni blagonaklonošću i blagodaću Božijom.
Bez ikakve sumnje, prvo mesto među svim načinima treba da se da onome koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, kao posebno lakom, potpuno bezbednom, nužnom i čak neophodnom za delotvornost molitve, odgovarajućem za sve hrišćane koji blagočestivo žive i traže spasenje i za mirjane i za monahe. Veliki nastavnik monaha dva puta govori o tome načinu u svojoj Lestvici koja uzvodi sa zemlje na nebo: u Pouci o poslušanju i u Pouci o molitvi. Već i to što on svoj način izlaže na mestu gde se govori o poslušanju monaha u opštežiću, očigledno pokazuje da je taj način namenjen monasima početnicima. Opis toga načina ponavlja se u odvojenom, opširnom učenju o molitvi, posle pouke za bezmolvnike, dakle – ponavlja se za uznapredovale monahe; ovo očigledno pokazuje da je taj način dobar i za bezmolvnike, za uznapredovale monahe. Ponavljamo, najveća vrednost ovog načina sastoji se u tome što je on, uz sve svoje prednosti, potpuno bezopasan.
U Pouci o molitvi sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Bori se da vraćaš svoju misao u reči molitve, ili bolje – da je zaključaš u njih. Ako se usled tvoje detinje slabosti desi da se tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu. Ali, Onaj Koji sve može da učvrsti, može i um naš da načini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će i k tebi Onaj Koji određuje granice moru ljudskog uma, i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš govge i dalje nećeš preći (Jov. 38,11). Duh je nemoguće svezati. Gde je pak Sazdatelj Duha, sve ukazuje potčinja vanje. Početak molitve sastoji se u tome da se pomisli koje pristupaju odbiju kratkim rečima istog trenutka kad se pojave. Sredina je u tome da um prebiva samo u onome što se molitvom govori ili misli. Savršenstvo molitve je otimanje uma ka Gospodu“. U Pouci o poslušanju sveti Jovan veli: „Neprestano se bori sa mišlju, vraćajući je k sebi kada se udalji: Bog od poslušnika ne zahteva nepomičnu molitvu. He tuguj kada si potkradan, nego budi miran, postojano vraćajući um ka sebi“. Ovde je dat način pažljive molitve, i naglas i samo umom. U pažljivoj molitvi ne može da ne uzme učešće i srce, kako je rekao prepodobni Marko: „Um koji se moli bez rasejanosti, ograničava srce“. Dakle, onaj ko se bude molio na način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, moliće se i ustima, i umom, i srcem; kada uznapreduje, zadobiće umnu i srdačnu molitvu, i privući će k sebi Božansku blagodat, kao što se vidi iz navedenih reči velikog nastavnika monaha. Šta poželeti više od toga? Ništa. Kakva prelest može da se pojavi uz takav način bavljenja molitvom? Jedino odvlačenje u rasejanost – sasvim očigledna pogreška, neizbežna za početnike, koja može brzo da se izleči kroz vraćanje misli u reči, i da u svoje vreme bude uništena milošću i pomoću Božijom, uz postojani podvig. 2. 261-264
• Opit će brzo pokazati kako je uz upotrebu metoda potrebno da se, naročito spočetka, reči proiznose sasvim sporo, da bi um mogao da se smešta u reči kao u forme; ovo se ne može postići brzim čitanjem. Metod svetog Jovana veoma je pogodan i za bavljenje molitvom Isusovom, i za čitanje molitvenog pravila u keliji, čak i za čitanje Svetog Pisma i svetootačkih knjiga. Na ovaj metod treba se naviknuti, kao da se sriče po slogovima – tako polako. Onaj ko se naučio tome metodu zadobio je molitvu usnu, umnu i srdačnu, svojstvenu svakome ko vodi delatan život. 2. 269-270
• Sveštenomonah Dorotej, naš zemljak, veliki nastavnik duhovnog podviga koji se po ugledu približio svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome ko se uči molitvi Isusovoj da je isprva proiznosi naglas. On kaže da molitva naglas sama po sebi prelazi u umnu. „Od mnogo molitve naglas – kaže ovaj sveštenomonah – proističe umna molitva, a od umne molitve pojavljuje se srdačna. Isusovu molitvu ne treba proiznositi glasno, nego tiho, tako da je čuješ samo ti“. Prilikom naročito snažnog delovanja rasejanosti, tuge, uninija i lenjosti veoma je korisno da se molitva Isusova savršava naglas: na glasnu molitvu Isusovu duša malo pomalo biva podstaknuta usled teškog duhovnog sna u koji je obično guraju tuga i uninije. Veoma je korisno da se molitva Isusova savršava naglas prilikom pojačanog nasrtaja pomisli i maštanja koja dolaze od telesne želje i gneva, kada se usled njihovog dejstva raspali i proključa krv, kada se srcu oduzmu mir i tišina, kada se um pokoleba i oslabi, i kao da bude oboren i svezan od strane mnoštva nepotrebnih pomisli i maštanja: vazdušni knezovi zla čije se prisustvo ne vidi telesnim očima, ali se u duši poznaje po dejstvu koje oni na nju vrše kad čuju za njih grozno ime Gospoda Isusa dolaze u nedoumicu i zabunu, plaše se i brzo odstupaju od duše. Metod koji predlaže sveštenomonah Dorotej je veoma jednostavan i lak. Njega treba sjediniti sa metodom svetog Jovana Lestvičnika, to jest molitvu Isusovu proiznositi naglas, tako da je čuješ samo ti, bez žurbe, zaključavajući um u reči molitve: zaključavanje uma u reči molitve zaveštava i sam avva Dorotej.
Mehanizam svetog Jovana Lestvičnika neophodno je zadržati i uz metod koji izlaže prepodobni Nil Sorski u prvom Slovu svoga Predanja ili Ustava skitskog. Prepodobni Nil je svoj metod pozajmio od grčih otaca – Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita i donekle ga uprostio. Sveti Nil govori o zadržavanju daha, o čemu su govorili i ovi sveti, to jest da se ne diše brzo: „i opit će brzo naučiti da je to veoma korisno za sabiranje uma“. Neki, koji taj mehanizam ne shvataju i preuveličavaju njegov značaj, preteranim zadržavanjem disanja povređuju pluća i ujedno usvajanjem nepravilnog shvatanja nanose štetu duši. Svaka vatrenost i preterano naprezanje služi kao prepreka napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u naručju mirnog, tihog i pobožnog raspoloženja duše i tela. „Sve što je neumereno – od demona je“ govorio je Pimen Veliki. 1. 260-261
 
Pravilan oblik molitve
 
• Tiho odbaci, kao da se odričeš zbog svoje nedostojnosti, svaku predstavu svetlosti ili nekog svetitelja, Anđela, Samog Hrista i Majke Božije – sve, sve. Trudi se da tvoj um pazi samo na reči molitve, bez ikakve slike (ma koliko ta slika bila fina!), bez ikakvog mišljenja, u potpunom samoodbacivanju. Mi smo pali odbacivanjem Božijeg i oživljavanjem svoga; a svoje, to je ništavilo, ne biće; jer sve što smo imali od svoga postanka, uključujući i sam postanak, sve smo dobili od Boga. 6. 323-324
• Duhovni napredak treba da tražiš u odsecanju svoje volje. To delo umrtvljuje strasti i izvodi iz telesnog mudrovanja kao iz ada. U onome ko odseca svoju volju, dejstvo molitve javlja se samo po sebi, kada se bavi pažljivom molitvom uz zaključavanje uma u reči molitve. Ako se čovek prethodno ne očisti odsecanjem volje, onda se istinsko dejstvo molitve u njemu nikada ne otkriva. Kada se pak otkrije dejstvo molitve, onda postaje jasno da ono nije ništa drugo nego potpuno odbacivanje svoje volje radi volje Božije. 6. 734
• Govorio sam ti o neophodnosti odsecanja tvoje volje. To se od nosi upravo na molitveni podvig. Dužan si da se sam u sebi odrekneš svake pomisli o tome da si uznapredovao, i da u siromaštvu duha (što odsecanje volje i jeste), uz paženje na reči i strah Božiji stojiš u mislima pred Bogom, vapijući da budeš pomilovan i sve očekujući od milosti Božije. On će sa nama učiniti po Svojoj volji i milosti; tada će biti jasno da je dobro koje je Bog darovao nešto sasvim drugo u odnosu na ono što je čovek mislio da će dobiti. Oni koji se ne odreknu svoje volje, u opasnosti su od prelesti. 6. 736
• Ovih dana sam pažljivo pročitao „Slovo o Isusovoj molitvi“. U njemu je sasvim jasno izloženo da je molitva sa zaključavanjem uma u reči molitve najkorisnija i najbezbednija, a da su Sveti Oci zabranili korišćenje mehanizma nosnog disanja sa nastojavanjem da se umom uđe u srce onima koji su nezreli za takvo moljenje! Tebi je neophodno da se moliš na prvi način, uzimajući za rukovodstvo opšte pravilo, a ne izuzetke od opšteg pravila, koji su se dogodili po naročitom promislu Božijem. Ja se trudim da se naučim samo na prvi način, kao na neophodan za pažnju. Pažnja je – duša molitve. Trudim se da uklonim sve drugo, kako bi delanje bilo sasvim nesebično, a napredovanje u potpunosti prepušteno volji Božijoj. 6. 765-766
• Odlučno se drži zaključavanja uma u reči molitve. Ako se pri tome sam po sebi pojavi neki drugi mehanizam, onda neka deluje dok ne prođe. A ako prođe, ne uznemiruj se. Tvoja molitva je još uvek u potpunosti materijalna. Jer i sami mehanizmi kojih si se ranije pogrešno držao mogu da se isprave zaključavanjem uma u reči molitve. Uz ovaj poslednji mehanizam u svoje vreme javlja se dragoceno, sasvim duhovno molitveno dejstvo.
Veoma je pogrešno tvoje traganje za mestom srca! Ako um budeš zaključavao u reči, srce će početi da saoseća sa umom. Isprva se treba moliti uz to saosećanje. A kada se čovek očisti kroz pokajanje, onda će se mesto srca pokazati samo od sebe.
Kada na molitvi osetiš bezosećajnost, onda je korisno da, bez obzira na to stanje, prinudiš sebe na pažljivu molitvu i da ne ostavljaš molitveni podvig, tvoreći molitvu glasno i bez žurbe, jer posle te bezosećajnosti iznenada se srca dotiče blagodat Božija i ono dolazi u umilenje.
Nikako se ne treba opterećivati trajanjem borbe sa strastima. Taj period određuje Bog po Svome premudrom promislu. Prevremeno oslobađanje od unutrašnjih borbi štetno je za dušu. 6. 768
• Ako se okaneš svake težnje ka umišljenom napredovanju i prepustiš stvar tvoga napredovanja Bogu, predajući Njegovoj volji tvoju prolaznu i večnu sudbinu, ako na molitvi budeš brinuo jedino o pažnji od koje se obično javlja i kojoj sadejstvuje umilenje, onda će tvoj molitveni podvig postati pravilan. To će te znatno umiriti. Spokojstvo će biti znamenje milosti Božije. Takođe, ne bih ti savetovao da se suviše detaljno upuštaš u razmatranje svoje grešnosti. Biće dovoljno ako je budeš svestan. Duhovni podvig treba da bude što je moguće manje složen. 6. 772
• U društvu se treba moliti samo umom, a nasamo – umom i ustima, da čuješ samo ti. 1. 223
• Za polagano i pažljivo proiznošenje sto molitava potrebno je 30 minuta, to jest oko pola sata; nekim podvižnicima potrebno je i više vremena. Molitve nemoj da proiznosiš brzo, odmah jednu za drugom; posle svake molitve napravi kratak predah i time pomozi umu da se usredsredi. Neprekidno ponavljanje molitava rasejava um. Udiši duboko i oprezno; diši tiho i sporo: taj mehanizam čuva od rasejanosti. Kada okončaš moljenje Isusovom molitvom, ne prepuštaj se različitim razmišljanjima i maštanjima, koja su uvek pusta, zavodljiva i lažna; nego vreme do sna provedi u raspoloženju koje si dobio na molitvenom podvigu. Polazeći na počinak ponavljaj molitvu; zaspi sa njom. Nauči se tako da kada se probudiš prva tvoja misao, prva reč i delo bude molitva Isusova.
Oci savetuju da se posle obeda bavimo sećanjem na smrt. To je sasvim ispravno, no i živa molitva Isusova nerazdvojna je od živog sećanja na smrt; živo sećanje na smrt povezano je sa živom molitvom Gospodu Isusu, Koji je porazio smrt i Svojim privremenim potčinjavanjem smrti darovao ljudima život večni. 5. 110-111
 
Nepravilan oblik molitve
(v. PRELEST)
 
Pokloni
 
• Onome ko počinje da se obučava molitvi Isusovoj veoma pomaže svakodnevno kelijsko pravilo sa izvesnim brojem zemnih i pojasnih poklona, prema snazi. Poklone treba činiti polako, sa osećajem pokajanja, i pri svakom proiznositi molitvu Isusovu. Uzor za to može se videti u „Slovu o veri“ prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Opisujući svakodnevni večernji molitveni podvig blaženog mladića Georgija, sveti Simeon kaže: „On je pomišljao da stoji pred Samim Gospodom i padao je pred prečiste noge Njegove; sa suzama je molio Gospoda, da se Gospod smiluje nad njim. Moleći se on je stajao nepomično, poput kakvog stuba, ne dozvoljavajući sebi nikakav pokret, ni nogama ni bilo kojim drugim delom tela, niti je očima dopuštao da ljubopitljivo okreću u stranu; stajao je sa velikim strahom i trepetom, ne dopuštajući sebi dremež, uninije i lenjost“. Broj poklona za prvi put može da bude ograničen na dvanaest. U skladu sa silama, ako to omogućuju okolnosti, ovaj broj može postepeno da se povećava. Prilikom povećanja broja poklona treba strogo paziti da se sačuva kvalitet molitvenog podviga, kako usled raspaljivanja tela ne bismo jurili za besplodnom i štetnom količinom. Od poklona telo se zagreva i pomalo umara: takvo stanje tela pogoduje pažnji i umilenju. Čuvajmo se da to stanje ne pređe u telesnu raspaljenost, kojoj je stran svaki duhovni osećaj, koja razvija osećaje pale prirode. Količina, koja je toliko korisna uz pravilno raspoloženje i cilj, može da bude veoma štetna kada dovodi do telesne raspaljenosti. Telesna raspaljenost se prepoznaje po svojim plodovima, po kojima se razlikuje od duhovne toplote. Plodovi telesne raspaljenosti su uobraženost, samouverenost, umišljenost, hvalisavost, drugim rečima gordost u njenim različitim oblicima, uz koje se lako privija prelest. Plodovi duhovne toplote su – pokajanje, smirenje, plač, suze. Pravilo sa poklonima najlakše se savršava pred odlazak na počinak. U to vreme, po okončanju svih svakodnevnih poslova, pravilo se može savršavati duže i usredsređenije Ali i ujutro, i preko dana, korisno je, naročito za početnike, da čine umerenu količinu poklona između 12 i 20. Ovim poklonima podržava se molitveno raspolo ženje i raspinjanje tela, podržava se i pojačava usrdnost prema molitvenom podvigu. 1. 261-262 (v. POKLONI)
 
Ikone
 
• Za onoga ko tvori molitvu veoma je korisno da u keliji ima ikone Spasitelja i Majke Božije većih razmera. Povremeno na molitvi može pogled da usmerava ka ikonama, kao da su prisutni Sam Gospod i Majka Božija. Osećaj prisustva Božijeg u keliji može da postane uobičajen. Uz takav postojan osećaj mi ćemo u keliji prebivati sa strahom Božijim, kao da nas Bog stalno posmatra. Mi se zapravo uvek i nalazimo u prisustvu Boga, jer On je svuda prisutan uvek nas posmatra, jer vidi sve i svugde. Slava svemilosrdnom Gospodu, Koji vidi našu grešnost i sagrešenja, i dugotrpeljivo očekuje naše pokajanje, Koji nam je ne samo dozvolio, nego je čak i zapovedio da Ga molimo za pomilovanje. 1. 293
 
Disanje
 
• To što se ustručavate da primenite disanje prema opitu izloženom u Dobrotoljublju dobro činite. Taj opit izvrsno je sažeo prepodobni Nil Sorski u sledećim rečima: „He diši brzo, jer to pogoduje sabiranju uma“. I vi se time zadovoljite, to jest na molitvi dišite tiho. Umilenje i ljubav prema bližnjima, koji svi bez izuzetka izgledaju kao anđeli, jesu plodovi istinske i neobmanute molitve. A iskušenja na koja se nailazi, uninije i san, služe kao dokazi koliko nam je molitva korisna. Predajem vas blagodati Božijoj: ona neka vas pouči, ukrepi i rukovodi, jer bez Mene ne možete činiti ništa, rekao je Gospod.
Još jednom: klonite se opita o disanju na nos! Kada za to dođe vreme, ako Bog da, ja ću vam reći. Jer tim opitom, koji u svoje vreme jeste koristan, neki su sebe neizlečivo povredili. Staloženost, odsustvo maštanja, umilenje, ljubav prema bližnjima – to su istinska obeležja prave molitve. 6. 207-208
• Prepodobni Nil Sorski zapoveda da se um zatvara u srce i primorava da tamo ostane, i da se po mogućstvu zadržava dah, da se ne diše brzo. To znači da treba disati sasvim polako. Uopšte, svaki pokret krvi treba zaustavljati i držati dušu i telo u stanju mirovanja, u stanju tišine, pobožnosti i straha Božijeg. Bez toga u nama ne može da se pojavi duhovno dejstvo: ono se pojavljuje tek kada utihnu svi pokreti i porivi krvi. Opit će brzo da nauči, da zadržavanje daha, to jest disanje koje nije često i grubo, veoma pogoduje dovođenju sebe u stanje tišine i sabiranju uma od skitanja. 2. 279-280 (v. MOLITVA ISUSOVA – Vatrenost)
 
Položaj
 
• Moguće je moliti se i stojeći, i sedeći, i ležeći; ljudi dobrog zdravlja i snažni mole se stojeći i sedeći, a slabi mogu da se mole i ležeći, jer u ovoj molitvi glavno mesto ne pripada podvigu tela, nego podvigu duha. Telu treba pružiti takav položaj, koji bi duhu omogućio svu slobodu za njemu svojstveno delovanje. Treba imati na umu da se ovde radi o delanju monaha, koji su dovoljnim telesnim podvigom doveli svoje telesne sklonosti u potreban red i usled svoga napretka prešli su od telesnog na duševni podvig. 2. 279 (v.MOLITVA ISUSOVA – Disanje)
 
Pomoćna sredstva
 
• Postoje razna pomoćna sredstva za monahe početnike u bavljenju Isusovom molitvom. Nabrojaćemo glavna:
1. Brojanice… Na brojanice se broje pokloni; takođe i sedeći, monasi se molitvom Isusovom bave isprva na brojanice. Kada se na molitvi pojača pažnja, onda prestaje mogućnost ovakvog moljenja i brojanja izgovorenih molitava – sva pažnja usmerava se na molitvu.
2. Veoma je korisno učiti se molitvi Isusovoj, savršavajući je sa zemnim i pojasnim poklonima, čineći te poklone bez žurbe i sa osećajem pokajanja…
3. U crkvi i uopšte prilikom bavljenja molitvom Isusovom korisno je da oči budu zatvorene.
4. Držati ruku na prsima, nešto iznad leve grudi: ova poslednja tehnika pomaže da se oseti sila slovesnosti koja se nalazi u prsima.
5. Onima koji molitveno tihuju Sveti Oci savetuju da imaju malo mračniju keliju, sa zavesama na prozorima, radi čuvanja uma od rasejanosti, kako bi se lakše usredsredio u srce.
6. Onima koji molitveno tihuju savetuje se da sede na niskoj stoličici, kao prvo, zato što pažljiva molitva zahteva spokojan položaj, a kao drugo – po uzoru na ubogog slepca pomenutog u Jevanđelju koji je sedeći pokraj puta vapio Gospodu:Isuse, Sine Davidov, pomiluj me (Mk. 10,47) i bio uslišen i pomilovan. Takođe, ova skromna stolica izobražava đubrište na koje je bio bačen Jov, izvan grada, kada ga je đavo od pete do temena porazio ljutom bolešću (Jov. 2,8).
…Bolesni i stari treba da se čuvaju preteranog telesnog podviga, da ne bi iscrpio njihove snage i da im ne bi oduzeo mogućnost da se bave duševnim podvigom. Suština delanja je – u Gospodu i u imenu Njegovom. Raslabljeni je na svome odru bio spušten kroz krov kuće pred Gospoda i dobio je iscelenje (Mk. 2,4). Iscelenje se privlači smirenjem i verom. 2. 293-294
• Zbog naše nezrelosti, Sveti Oci nam daju neka pomoćna sredstva, kako bismo se lakše naučili na molitvu Isusovu. Ova pomoćna sredstva predstavljaju samo potporu i ne sadrže u sebi ništa naročito. Njima ne treba posvećivati preteranu pažnju, ne treba im pridavati suvišnu važnost. Sva sila i svo dejstvo molitve Isusove proističu iz poštovanog i svemoćnog imena ISUS, jedinog pod nebesima u kome možemo da se spasemo.
Onima pak koji su uznapredovali, nisu potrebna nikakva pomoćna sredstva: sred bučne gužve oni ostaju u bezmolviju. Sve prepreke za duhovno napredovanje su u nama, samo u nama! Ako nam nešto spolja dejstvuje kao prepreka, to služi samo za razobličenje slabosti naše volje, za razobličenje naše dvoličnosti, naše povređenosti grehom. Nikakva spoljašnja pomoćna sredstva ne bi bila potrebna kada bismo živeli kako treba. Naš život je raslabljen, naša volja kolebljiva i slaba, pa su nam zato potrebna spoljašnja pomoćna sredstva, kao što su bolesnim nogama potrebne štake i štap. 2. 310-311
• Dobar si deo izabrao kada si ostavio sve tehnike i zadovoljio se zaključavanjem uma u reči – to će dovesti do najispravnijih rezultata, bez ikakve primese prelesti kojoj bi mogao da se podvrgneš, a kojoj si se donekle već i podvrgavao, upotrebljavajući tehnike koje ti ne odgovaraju. Što se mene tiče ja se držim, kada se držim, jedino zaključavanja uma u reči molitve – sve ostalo se javlja, kada se javlja, samo po sebi. 6.769
• Ocima i bratiji nudim ubogi savet: ne primoravajte pre vremena sebe na otkrivanje dejstva srdačne molitve u vama. Potrebna je, zaista je potrebna, blagorazumna opreznost, naročito u naše vreme, kada je već gotovo nemoguće pronaći zadovoljavajućeg nastavnika u tim predmetima, kada podvižnik sam treba naslepo sa mukom da se probija, rukovodeći se delima Svetih Otaca, ka riznici duhovnih znanja i da tamo, isto tako nasumice, među njima sam bira ona koja njemu odgovaraju. Uz život prema jevanđelskim zapovestima, prihvatite se pažljive molitve Isusove prema metodu svetog Jovana Lestvičnika, sjedinjujući molitvu s plačem, i imajući kao početak i cilj molitve pokajanje. U svoje vreme, koje je poznato Bogu, dejstvo srdačne molitve otkriće se samo po sebi. Takvo dejstvo, koje se otkriva dodirom prsta Božijeg, važnije je od onoga koje se postiže pojačanim primoravanjem sebe posredstvom materijalnih pomoćnih sredstava. Ono je bolje u mnogo čemu: znatno je obuhvatnije, obilnije i potpuno je bezbedno u pogledu prelesti i drugih povreda; onaj ko je nešto dobio na taj način, u dobijenom vidi jedino milost Božiju, dar Božiji, dok onaj ko je to dobio uz pojačanu upotrebu materijal nih pomoćnih sredstava, videći dar Božiji, ne može da ne vidi i sopstveni podvig, ne može da ne vidi samo mehaničko pomoćno sredstvo koje je upotrebio, ne može a da mu ne pripiše naročitu važnost. Ovo je na delikatnom duhovnom putu – značajan nedostatak, značajno spoticanje, značajna prepreka za duhovno napredovanje. Jer duhovno napredovanje nema kraja ni granica. Sitna i neprimetna nada na bilo šta izvan Boga može da zaustavi tok napredovanja, u kome vera u Boga predstavlja i vođu, i noge, i krila. „Hristos je za verujućeg – sve“ rekao je sveti Marko. Među onima koji su vrlo brižno upotrebljavali materijalna pomoćna sredstva uspeh su postigli tek retki, a rastrojili su se i povredili mnogi. 2. 296-297
 
Ostavljanje molitve. Prekidi
 
• O avvi Jovanu su pričali: kada se vraćao sa žetve, najpre je odlazio starcima radi molitve i pouke; potom se bavio psalmopojanjem; tek nakon toga prelazio je na molitvu. On je takvu postepenost u zanimanjima smatrao za neophodnu da bi um bio doveden u ono stanje u kome se nalazio pre izlaska iz kelije.
Onaj ko ima umnu molitvu, treba postepeno da se vraća na nju, nakon što mu se dogodi da bude podvrgnut rasejanosti. 7. 263
• Iskoristimo neizrecivu milost Božiju prema nama! Prihvatimo je sa najvećom pobožnošću, sa najvećom blagodarnošću! Odnegujmo je na naše spasenje, sa najvećom usrdnošću, sa najvećom brižljivošću! Bog najobilnije daruje milost, ali primiti tu milost ili odbaciti je, primiti je od sveg srca ili dvolično – to je ostavljeno na volju svakom čoveku. Čedo! Od mladosti tvoje izaberi poučavanje (muku), pa ćeš do starosti pronaći mudrost. Kao da oreš i seješ pristupi mu, i čekaj njegove blage plodove: jer budeš li to uzgajao, malo ćeš se potruditi i brzo ćeš jesti plodove njegove (Sir. 6,18-20). Ispovedajte se Gospodu u prizivajte Ime Njegovo… Tražite Gospoda i osnažite se, tražite lice Njegovo cvagda (Ps. 104,1-4). Ovim rečima Sveto Pismo nas uči da podvig služenja Bogu, podvig molitve, treba da se savršava iz sveg srca, postojano i neprekidno. Spoljašnje i unutrašnje patnje sa kojima se svakako treba suočiti na poprištu tog podviga, treba savladavati verom, hrabrošću, smirenjem, trpljenjem i dugotrpljenjem, lečeći pokajanjem odstupanja i strasti. Ostavljanje molitvenog podviga i pauze tokom njega krajnje su opasni. Bolje je ne počinjati sa tim podvigom, nego početi pa ostaviti. Duša podvižnika koji je prestao da se bavi molitvom Isusovom može da se uporedi sa zemljom koja je obrađena i kultivisana, a posle toga zapuštena; na takvoj zemlji korov buja, pušta duboko korenje i biva naročito otporan. U dušu koja se odrekla blaženog saveza sa molitvom, koja je ostavila molitvu i koju je ostavila molitva, provaljuje bujica strasti i potapa je. Nad takvom dušom strasti zadobijaju posebnu vlast, čvrstu i postojanu, zapečaćujući je gnevom, obamrlošću srca i neverovanjem. U dušu se vraćaju demoni koji su bili isterani molitvom. Razjareni prethodnim isterivanjem, oni se vraćaju u velikom broju i sa velikom okrutnošću. I bude potonje gope čoveku onome od prvoga(Mt. 12,45) prema odredbi Jevanđelja, stanje onoga ko je pao pod vlast strasti i demona nakon što se prethodno od njih izbavio posredstvom istinske molitve, neuporedivo je gore nego stanje onoga ko nije pokušao da sa sebe zbaci jaram greha, ko mač molitve nije vadio iz njegovih korica. Šteta od prekida ili periodičnog ostavljanja molitvenog podviga, nalik je šteti koja potiče od potpunog ostavljanja molitve; ova šteta je tim značajnija, što je pauza duža. U vreme kad pospaše podvižnici, to jest u vreme kada se ne trude oko molitve, dođe neprijatelj, nevidljiv čulnim očima i neprimećen od strane podvižnika koji su se prepustili rasejanosti, pa poseje kukolj po pšenici (Mt. 13,25). Sejač kukolja je iskusan, prepreden, ispunjen zlobom; njemu je lako da poseje najgori kukolj, koji u početku izgleda beznačajan, ali kasnije mnogobrojnim izdancima obavija i prožima čitavu dušu. Koji nije sa Mnom rekao je Spasitelj protiv Mene je; i koji ne sabira sa Mnom, rasipa (Lk. 11,23). Molitva se ne poverava dvoličnim i nepostojanim delatnicima. 1. 293-295
 
Dogmat molitve Isusove
 
• Učenje o Božanskoj sili imena Isusovog ima puni značaj osnovnog dogmata i ubraja se u svesvetu zbirku tih dogmata. Neuko i bogohulno umovanje protiv molitve Isusove nosi karakter jeretičkog umovanja. 1. 220
 
Vatrenost u podvigu
 
• Mnogi, kad osete sklonost i usrdnost ka duhovnom podvigu, pristupaju tome podvigu nepromišljeno i lakomisleno. Oni mu se predaju sa svom revnošću i vatrenošću [raspaljenošću], potpuno nerazumno, ne shvatajući da su ta revnost i vatrenost ponajviše krvni i telesni, da su preispunjeni nečistotom i drugim primesama, ne shvatajući da je prilikom izučavanja nauke nad naukama – molitve – neophodno najpouzdanije rukovođenje, najveća uviđavnost i opreznost. Avaj! Skrivaju se od nas pravi putevi Božiji; skrivaju se zbog našeg slepila, koje se u nama proizvodi i održava padom. Mi za rukovoditelje biramo prvenstveno one nastavnike koje je svet proglasio za svete i koji se nalaze ili u dubokoj prelesti, ili u dubokom neznanju. Za rukovođenje biramo knjige inoslavnih podvižnika, koji se nalaze u najužasnijoj demonskoj prelesti, u opštenju sa demonima. Uzimamo dela Svetih Otaca Pravoslavne Crkve koji su izložili uzvišeni molitveni podvig uznapredovalih monaha, podvig koji početnici ne samo da ne mogu da slede, nego ne mogu ni da razumeju, pa se kao plod duhovnog podviga čudovišno javlja duševno rastrojstvo i pogibao. Posejaste pšeniiu, a trnje požnjeste (Jer. 12,13) kaže sa tugom Duh Sveti ljudima koji izokreću dobro na zlo nepravilnom upotrebom dobra. Žalostan, zaista žalostan prizor! Jer se najuzvišenijim delanjem uma – delanjem koje onoga što ide tačno ustanovljenim stepenima uzvodi ka Bogu kroz nepravilno postupanje zadobija pomračenje i izopačenost uma, njegova povređenost, umna poremećenost, potčinjenost demonima, pogibao. 1. 267-268
• Bavljenje molitvom Isusovom deli se na dva najglavnija perioda [v. postepenost] i okončava se čistom molitvom, koja se ovenčava bestrasnošću ili hrišćanskim savršenstvom kod onih podvižnika za koje Bogu bude ugodno da im ga podari. Sveti Isak Sirijski kaže: „Nije mnogo onih koji su se udostojili čiste molitve, nego malo; a da je dokučio tajnu koja se savršava posle nje i prešao na drugu obalu (Jordana), jedva da se nađe jedan iz naraštaja u naraštaj, po blagodati i blagovoljenju Božijem“. Ovde je reč blagovoljenje dodata radi tačnog izražavanja misli pisca. U prvom periodu onome ko se moli ostavlja se da se moli samo sopstvenim trudom; blagodat Božija nesumnjivo pomaže onome ko se moli dobronamerno, ali ona ne pokazuje svoje prisustvo. Za to vreme se pokreću strasti skrivene u srcu i delatnika molitve uzvode ka mučeničkom podvigu, u kome se neprestano smenjuju porazi i pobede, u kome se jasno pokazuju čovekova slobodna volja i njegova slabost. U drugom periodu blagodat Božija očigledno pokazuje svoje prisustvo i dejstvo, pružajući mogućnost za nerasejanu molitvu ili, što je isto, sa plačem i toplotom srca; pri tome grehovne pomisli gube svoju nasilnu vlast nad umom. Na ova dva stanja ukazuju Sveti Oci. Jedan od njih, prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na prepodobnog Grigorija Sinaita, veli: „Kada se pojavi dejstvo molitve, tad ono zadržava um uz sebe, raduje ga i oslobađa od lutanja“. Kod onih koji nisu stekli blagodatno dejstvo, prepodobni za najteži podvig smatra uzdržavanje uma od rasejanosti i pažljivu molitvu. Za dostizanje drugog pomenutog stanja neophodno je da se prođe prvo, neophodno je da se iskaže i dokaže ozbiljnost svoje volje i da se rod donese u trpljenju (Lk. 8,15). Prvo stanje može se uporediti sa obnaženim drvetom u zimsko doba, a drugo sa istim tim drvetom, olistalim i procvetalim pod dejstvom prolećne toplote. Silu za listanje i cvetanje drveće prikuplja tokom zime, kada izgleda stradalno, kao da je pod vlašću smrti. He dozvolimo sebi da iskušavamo Gospoda! He dozvolimo sebi da My pristupamo lakomisleno, drsko, dvolično, uz raspoloženje sumnjičave nepokornosti, zbog koje se zabranjuje ulazak u obećanu zemlju (Jevr. 3,8-11,18-19). Pristupimo kao izgubljeni, kao oni kojima je suštinski neophodno spasenje koje Bog daruje zbog istinskog pokajanja. Pokajanje treba da bude duša i cilj molitve u oba ova stanja. Radi pokajanja koje se prinosi samo sopstvenim trudom Bog u svoje vreme daruje blagodatno pokajanje, a takođe se i Duh Sveti, uselivši se u čoveka, moli za nas uzdisajima neizrecivim: On po volji Božijoj, koja je samo Njemu poznata, posreduje za svete (Rim. 8,26 27).
Iz ovoga je sasvim jasno da za početnika traženje mesta srca, to jest traženje da se prerano otkrije dejstvo blagodati u sebi, predstavlja veoma pogrešan poduhvat – gord i bezuman! U toj meri je za početnika neprikladna upotreba tehnika koje Sveti Oci nude uznapredovalim monasima, bezmolvnicima. Prilikom bavljenja molitvom početnici treba da se drže samo najpobožnije pažnje, samo zaključavanja uma u reči molitve, proiznoseći reči sasvim polagano, kako bi um uspevao da se zaključa u njih, i da diše tiho, ali slobodno. Neki su pomislili da se u samoj tehnici disanja krije nešto naročito važno, pa su, ne shvatajući da je sporo i tiho disanje zapoveđeno od otaca radi uzdržavanja uma od rasejanosti, počeli preterano da zadržavaju dah, ugrozivši time telesno zdravlje koje toliko pomaže u molitvenom podvigu. „Zadržavaj i dah, – govori prepodobni Grigorije Sinait – to jest pokret uma, zatvorivši donekle usta prilikom savršavanja molitve, a ne disanje na nos, to jest telesno, kako čine neznalice, da se ne bi povredio nadimajući se“. He samo u procesu disanja, nego i u svim drugim pokretima tela treba čuvati spokojstvo, tišinu i skromnost. Sve ovo veoma pogoduje uzdržavanju uma od rasejanosti. Um koji se moli pažljivo, nužno privlači saosećanje srca i budi u njemu osećaj pokajanja. Između saosećanja srca sa umom i sjedinjenja uma sa srcem, ili silaska uma u srce, postoji velika razlika. Sveti Jovan Lestvičnik smatra za značajan napredak u molitvi to kada um prebiva u njenim rečima. Ovaj veliki nastavnik monaha tvrdi da će molitva onoga ko se moli postojano i usrdno, uz zatvaranje uma u reči molitve, uz osećaj pokajanja i plača, neumitno biti obasjana Božanskom blagodaću. Kada molitva bude obasjana Božanskom blagodaću, tad ne samo da će se otkriti mesto srca, nego će i sva duša biti privučena Bogu neshvatljivom duhovnom silom koja za sobom povlači i telo. Molitva onih koji su u njoj uznapredovali proiznosi se celim bićem. He samo srce obnovljenog čoveka, i ne samo duša, nego se i telo njegovo ispunjava duhovnom utehom i sladošću – radošću u Bogu Živome (Ps. 83,3), U Bogu Koji silno i očigledno deluje Svojom blagodaću. Sve će kosti istinskog molitvenika reći: Gospode, Gospode, ko je sličan Tebi? Koji izbavljaš siromaha iz ruke jačih od njega, i sirotu i ubogog od grabitelja molitve i nade njihove, izbavivši ih od po misli i osećanja koja niču iz pale prirode i koje podstiču demoni (Ps. 34,10). Svaki hrišćanin treba da stremi napretku u molitvi i pokajanju. Sveti Oci sve hrišćane pozivaju na bavljenje pokajnom molitvom i napredovanje u njoj. Naprotiv, oni strogo zabranjuju prevremeni trud da se umom uziđe u svetilište srca radi blagodatne molitve, onda kad Bog tu molitvu još nije dao. Zabrana je praćena strašnom pretnjom: „Umna molitva je – kaže prepodobni Nil Sorski, ponavljajući reči prepodobnog Grigorija Sinaita – iznad svakog delanja i glava dobrodetelji, kao ljubav Božija. Onaj ko hoće sramno i drsko da uziđe k Bogu i često besedi s Njim, primoravajući se da Ga zadobije u sebi, lako biva pogubljen od strane demona“.
Molim vas, molim, da obratite svu potrebnu pažnju na strašnu otačku pretnju. Meni je poznato da neki dobronamerni ljudi, ali koji na delu padaju u blud, jer po nesrećnoj navici ne mogu da se uzdrže od padova, pokušavaju da se bave molitvom srca. Može li išta da bude nerazumnije, gluplje i bezobraznije od takvog poduhvata? Pokajna molitva data je svima bez izuzetka, data je i onima koji su obuzeti strastima, i onima koji nasilno bivaju podvrgnuti padovima. Oni imaju puno pravo da vapiju Gospodu za spasenje, ali da uđu u srce radi molitvenog sveštenodejstva njima je zabranjeno: to je ostavljeno samo tajanstvenom arhijereju, koji je zakonito hirotonisan Božanskom blagodaću. Shvatite da se taj ulaz otvara jedino prstom Božijim: otvara se onda kada čovek ne samo prestane da čini greh, nego i dobije od desnice Božije silu da se suprotstavlja strasnim pomislima, da se ne povodi za njima i ne naslađuje tim pomislima. Malo pomalo zida se čistota srca, a kroz nju se postepeno i duhovno javlja Bog. Postepeno! Jer niti se strasti odjednom povlače, niti se dobrodetelji odjednom pojavljuju: i za jedno i za drugo potrebno je značajno vreme.
Evo ti, ljubljeni brate, moj zavet: ne traži mesto srca. Nemoj sujetno da se trudiš da sebi objasniš šta znači mesto srca: to se na zadovoljavajući način objašnjava samo opitom. Ako je Bogu ugodno da ti da poznanje, On će ti ga, kad za to dođe vreme, pružiti i to na takav način, kakav telesan čovek ne može čak ni da zamisli. Bavi se isključivo, i veoma brižljivo, pokajnom molitvom; trudi se da ti molitva donese pokajanje: u uspeh podviga uverićeš se kada u sebi osetiš siromaštvo duha, umilenje i plač. Dostizanje natprirodnih blagodatnih stanja uvek je predstavljalo retkost. Pimen Veliki, monah egipatskog Skita, čuvenog po uzvišenom podvigu svojih monaha, koji je živeo u petom veku, kada je monaštvo naročito procvetalo, govorio je: „Mnogi među nama govore o savršenstvu, a zaista su ga dostigli tek jedan ili dvojica“. Sveti Jovan Lestvičnik, asketski pisac iz šestog veka, svedoči da je u njegovo vreme, u poređenju sa prethodnim vremenima, veoma ponestalo sasuda blagodati Božije, a razloga za to sveti vidi u promeni vladajućeg duha u ljudskom društvu koje je izgubilo jednostavnost i zarazilo se lukavstvom. Sveti Grigorije Sinait, pisac iz četrnaestog veka, odlučio je da kaže kako u njegovo vreme uopšte nema blagodatnih muževa, do te mere su postali retkost; kao razlog za to, Sinait ukazuje na neobično bujanje poroka, koji su se pojavili usled umnožavanja sablazni. Tim pre u naše vreme delatnik molitve treba da bude veoma oprezan. Kod nas nema bogonadahnutih nastavnika! Celomudrenost, prostota i jevanđelska ljubav udaljili su se sa zemlje. Do beskonačnosti su se umnožili sablazni i poroci! Svet je obuzet razvratom! Nad ljudskim društvom kao apsolutni tiranin gospodari nedopuštena „ljubav“ u različitim oblicima! Dovoljno je, i više nego dovoljno, ako se udostojimo da Bogu prinesemo ono delanje koje je jedino suštinski neophodno za naše spasenje pokajanje! 1. 268-272
• Na molitvi je neophodno odricati se sebe, to jest ne smatrati se dostojnim bilo kakvog uspeha, nego se odlučno osloniti na Boga. O uspesima ne treba čak ni razmišljati, nego se treba brinuti samo o tome da se molitva obavlja sa pažnjom. Na posletku ćeš uvideti da sva tvoja težnja za uspehom nije bila ništa drugo, no zanesenost usled materijalne vatrenosti [raspaljenosti], bez koje ne može da prođe niko ko ponovo počinje molitveni podvig, na koji su usredsređeni i radi koga se preduzimaju, služeći mu, svi drugi podvizi. Sa raspaljenošću je uvek sjedinjena umišljenost. Usled samoodricanja, koje je gore objašnjeno, pojavljuje se istinsko smirenje duha, siromaštvo duha, a takvo smirenje privlači na čoveka milost Božiju. 6. 737-738
• Upozoravajući svoje učenike na đavolje zamke, on (prepodobni Pimen Veliki) kaže: „Sve što je preko mere – od demona je“. Ono što je od demona prepoznaje se po uznemirenosti koju donosi – tom stalnom i neizbežnom plodu njihovog delovanja. U umnom delanju, u samom pokajanju, treba izbegavati preterivanje i delati u tišini. Ispravnost takvog delanja biva posvedočena mirom koji se pojavlju je u duši. 6. 773 (v. RASPALJIVANJE, MOLITVA ISUSOVA – Pokloni)
 
Zavet monaški
 
• Na postriženju u monaštvo, kada se novopostriženom uručuju brojanice, koje se pri tome nazivaju „mačem duhovnim“, njemu se zaveštava neprestano, danonoćno moljenje molitvom Isusovom. Shodno tome, bavljenje molitvom Isusovom predstavlja monaški zavet. Ispunjavanje zaveta je obaveza koje monah ne može da se odrekne. 1. 203
• Zavet daju svi. Ni velik broj onih koji zavet narušavaju, ni to što je narušavanje uobičajeno, ne čini (to narušavanje) zakonitim. Malo je stado kome je Otac Nebeski namenio Carstvo. Na tesnom putu uvek je malo putnika, a na širokom mnogo. U poslednja vremena gotovo svi će da ostave tesni put, i gotovo svi će poći širokim. Iz toga ne sledi da će široki put izgubiti osobinu da vodi u propast, niti da će uzani postati suvišan, nepotreban za spasenje. Onaj ko želi da se spase svakako mora da se drži tesnog put koji je zaveštao Spasitelj. 1. 208 – 209
 
Zamenjivanje molitava
(v.MOLITVA ISUSOVA – Ime Božije, Priprema)
 
Zapovesti i molitva
(v.MOLITVA ISUSOVA – Priprema)
 
Ime Božije
 
• Blagodatna sila molitve Isusove sadržana je u samom Božanskom imenu Bogočoveka, Gospoda našega, Isusa Hrista. Iako nam mnogobrojna svedočanstva Svetog Pisma objavljuju veličinu imena Božijeg, značaj ovog imena naročito jasno je objavio sveti apostol Petar pred judejskim sinedrionom, kada su ga na sinedrionu ispitivali kakvom silom ili u čije ime je iscelio hromoga od rođenja. Petar, ispunivši se Duha Svetoga, reče im: knezovi narodni i starešine Izrailjeve. Ako nas danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čoveku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, Kojega vi raspeste, Kojega Bog podiže iz mrtvih, Njime stoji ovaj pred vama zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugome spasenja. Jer nema gpygoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasiti (Dap. 4,8 12). Ovo svedočanstvo je – svedočanstvo Duha Svetoga: usta, jezik, glas apostola bili su samo oruđa Duha. I drugi organ Duha Svetoga, apostol neznabožaca, pruža sličnu pouku. Jer svaki kaže on koji prizove ime Gospodnje biće spasen (Rim. 10,13). Hristos Isus je unizio Sebe i bio poslušan go smrti, i to smrti na krstu, zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil. 2,9 10).
Predvidevši daleku budućnost, zapevao je David, praotac Isusov po telu, opevajući uzvišenost imena Isus, i živopisno predstavio dejstvo toga imena, borbu pomoću njega sa načelima greha, njegovu silu prilikom oslobađanja onoga ko se njime moli iz ropstva strasti i demona, blagodatno slavlje onih koji su pobedili imenom Isusovim. Poslušajmo, poslušajmo Bogonadahnutog Davida!
Opisujući neobično jasno uspostavljanje duhovnog carstva Hristovog na zemlji, do čega treba da dođe kroz hiljadu godina, Car prorok kaže da će se vladičanstvo Bogočoveka rasprostirati od mora do mora, i od reka do krajeva Vaseljene. I pokloniće se Njemu svi carevi zemaljski, svi narodi Njemu će služiti. Dragoceno je Ime Njegovo pred njima, i moliće se za Njega cvagda, sav dan Njega će blagosiljati. Neka bude Ime Njegovo blagosloveno u vekove, pre sunca prebivaće Ime Njegovo; u blagosloviće se u Njemu sva plemena zemaljska, svi narodi Njega će nazivati blaženim. I blagosloveno Ime slave Njegove, do veka u u vek veka, u ispuniće se slave Njegove sva zemlja (Ps. 71,8,11,14,15,17,19). Veliko služenje molitve, koja ljude uvodi u najbliže opštenje sa Bogom, pojavilo se na zemlji u najširim razmerama od vremena čovekovog izmirenja sa Bogom, posredstvom Bogočoveka. Ovo služenje obuhvatilo je svu vaseljenu. Ono se odomaćilo u gradovima i selima; procvetalo je u divljim i dotle nenastanjenim pustinjama; zasijalo je u mračnim pećinama i klisu rama, u provalijama i na vrhovima gora, u dubinama neprohodnih šuma. Ime Bogočoveka dobilo je u molitvenom služenju najveći značaj, jer to je ime Spasitelja ljudi, Tvorca ljudi i Anđela, jer to je ime očovečenog Boga, Pobednika nad pobunjenim slugama i stvorenjima – demonima. Pred Njim će pripasti etiopljani, demoni, i neprijatelji njegovi, pali duhovi, prašinu će lizati (Ps. 71,9). Gospode, Gospode naš, kako je divno Ime Tvoje po svoj zemlji! Jer se uzdiže veličanstvenost Tvoja iznad nebesa. Iz usta dece u odojčadi načinio si Sebi hvalu, nasuprot neprijatelja Tvojih, da satreš neprijatelja i osvetnika (Ps. 8,2 3). Tačno! Veličina imena Isusovog nadilazi razum zemaljskih i nebeskih stvorenja, i na nedokučiv način shvata se detinjom prostotom i verom. Upravo sa takvim nekoristoljubivim raspoloženjem treba pristupati moljenju imenom Isusovim i ostajati u njemu; istrajnost i pažnja prilikom moljenja treba da budu nalik neprestanom stremljenju mladenca ka majčinim grudima…
Sveti David nabraja čudesna dejstva strašnog i svetog Imena (Ps. 110,9) Isusovog. Ono deluje poput leka, čiji je način delovanja bolesniku nepoznat i neshvatljiv, ali je samo njegovo dejstvo očigledno po iscelenju do koga dovodi. Radi Imena Isusovog na onoga ko se njime moli silazi pomoć od Boga i daruje mu se oproštaj grehova; zato sveti David, pokazujući Bogu pustoš i jadno stanje ljudske duše do koga je doveo grešni život, u ime svih ljudi moli za pomilovanje i kaže: Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš: radi slave Imena Teoga, Gospode, izbavi nas, i očisti gpexe naše radi Imena Tvoga (Ps. 78,9).
…Silom Imena Isusovog um se oslobađa kolebanja, volja jača, revnost i druga svojstva duše postaju pravilna, a misli i osećanja – bogougodni; samo onim mislima i osećanjima koje pripadaju neporočnoj ljudskoj prirodi dozvoljava se da prebivaju u duši; u njoj nema mesta za tuđe misli i osećanja, jer će Bog spasiti Sion, i izgradiće se gpagovu Judeje: i nastaniće se tamo, i naslediće je; i seme slugu Tvojih posedovaće je, i koji ljube Ime Tvoje nastaniće se u njoj (Ps. 68, 36-37).
U ime Gospoda Isusa daruje se oživljenje duše umrtvljene grehom. Gospod Isus Hristos je život (Jn. 11,25) i Ime Njegovo je živo: ono oživotvorava one koji njime vapiju Istočniku života, Gospodu Isusu Hristu. Imena Tvoga pagu, Gospode, oživi me, pravdom Tvojom izvedi iz nevolje dušu moju (Ps. 142,11); i nećemo odstupiti od Tebe, oživećeš nas, i Ime Tvoje prizvaćemo (Ps. 79,19). 2. 239-246
• Kada se sedamdeset manjih apostola, koje je Gospod poslao na propoved, po završetku službe vratilo k Njemu, sa radošću su obavestili Gospoda: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u Ime Tvoje (Lk. 10,17). O, kako je ta radost bila opravdana! Kako je bila utemeljena! Više od pet hiljada godina đavo je vladao nad ljudima, porobivši ih posredstvom greha, a danas čuje Ime Isusovo i pokorava se ljudima, koji su se dotle pokoravali njemu, biva svezan od strane onih koje je prethodno držao svezane, i pogažen od strane pogaženih. Odgovarajući učenicima, radosnim zbog rušenja vlasti demona nad ljudima i zadobijanja vlasti ljudi nad demonima, Gospod je rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk. 10,19). Vlast im je data, ali im je ostavljena i sloboda da tu vlast koriste i gaze zmije i skorpije, ili da taj dar zanemare i dobrovoljno im se potčine. Pod imenom zmija Sveti Oci su podrazumevali očigledno grehovne poduhvate, a pod nazivom skorpija one grehovne poduhvate koji su spolja bili prikriveni neporočnošću ili čak dobrom. Vlast koju je Gospod dao sedamdesetorici Svojih učenika data je svim hrišćanima (Mk. 16,17). Iskoristi je, hrišćanine! Imenom Gospodnjim seci glave, to jest početne projave greha u pomislima, maštanjima i osećanjima; uništavaj vlast đavola u sebi; uništavaj svaki njegov uticaj na tebe; zadobij duhovnu slobodu. Temelj tvoga podviga je blagodat svetog Krštenja: oruđe – moljenje Imenom Isusovim. Gospod, Koji je Svojim učenicima darovao vlast da gaze zmije i škorpije, dodao je: Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima (Lk. 10,20). „Radujte se ne toliko zbog toga veli blaženi Teofilakt što vam se demoni pokoravaju, koliko zbog toga što su imena vaša napisana na nebesima, ne mastilom, nego Božanskom blagodaću i sećanjem na Boga“, molitvom Isusovom. To je osobina molitve Isusove: ona uzvodi sa zemlje na nebo onoga ko se njome bavi i ubraja ga među nebožitelje. Prebivanje umom i srcem na nebu i u Bogu – to je glavni plod i cilj molitve; odbacivanje i gaženje neprijatelja koji se suprotstavljaju postizanju toga cilja, delo je od drugostepene važnosti: ono ne treba da privlači pažnju na sebe, kako svešću o pobedi nad neprijateljem i sagledavanjem te pobede nebi bilo omogućeno umišljenosti i gordosti da uđu u čoveka, te da on upravo povodom svoje pobede pretrpi strašan poraz…
Molitva Isusova bila je u opštoj upotrebi kod hrišćana prvih vekova… Drugačije nije ni moglo da bude. Imenom Gospoda Isusa Hrista savršavana su najveličanstvenija čudesa na očigled celokupne hrišćanske zajednice, što je dovelo do toga da svi hrišćani gaje veru u neograničenu silu Imena Isusovog. Najduhovniji među njima su na osnovu sopstvenog opita razumevali tu silu. O toj sili, koja se obilno razvijala kod svetih Božijih, prepodobni Varsanufije Veliki govori ovako: „Znam jednog slugu Božijeg od naših, u današnje vreme i na ovom blagoslovenom mestu, koji i mrtve može da vaskrsava u ime Vladike našeg Isusa Hrista, i demone da izgoni, i neizlečive bolesti da isceljuje, i da čini druga čudesa, ne manja od apostolskih, kako svedoči Onaj koji mu je dao dar, ili tačnije rečeno darove. Pa i to šta je, u poređenju sa onim što se može učiniti u ime Isusovo!“ Imajući pred očima čudesa, u sećanju zaveštanje Gospodnje, u srcu – plamenu ljubav prema Gospodu, verni drevne Crkve su se postojano, brižljivo i sa ognjenom revnošću heruvima i serafima bavili molitvom Isusovom. To je osobina ljubavi! Ona se neprestano seća ljubljenog; ona se neprestano sladi imenom ljubljenog; ona ga čuva u srcu, ima u umu i na usnama. Ime Gospodnje je iznad svakog imena: ono je istočnik sladosti, radosti i života; ono je Duh; ono oživljava, menja, ispunjava i obogotvoruje. Nepismenima ono sasvim dobro zamenjuje molitvoslovlja i psalmopojanje; pismeni, koji su uznapredovali u molitvi Isusovoj, ostavljaju raznoobraznost psalmopojanja i počinju da se bave prvenstveno molitvom Isusovom, radi preizobilne sile koja je u njoj sadržana. Sve je to jasno iz dela i uredaba Svetih Otaca. Sveta Istočna Crkva Pravoslavna umesto svih molitvoslovlja nepismenima nudi molitvu Isusovu, ne kao nešto novo uvedeno, nego kao opštepoznato delo. Ova odredba, zajedno sa drugim predanjima Istočne Crkve, prešla je iz Grčke u Rusiju, i mnogi iz prostog naroda, slabo pismeni ili čak potpuno nepismeni, silom molitve Isusove okrepili su se na spasenje i život večni, a mnogi su postigli i velik duhovni napredak. 2. 250-253
 
Iskušenja i borbe
 
• Pišete da su Vas na početku bavljenja molitvom Isusovom napali uninije i njegove posledice: očajanje, nedoumica, pospanost i ostalo. To je dobar znak: „Korist od molitve veli sveti Jovan Lestvičnik može se primetiti po demonskim preprekama, koje se pojavljuju za vreme (molitvenog) sabranja“. 6. 205-206
• Prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na prepodobnog Nila Sinajskog, kaže da „umna molitva jeste raj, koji treba ne samo obrađivati, nego i čuvati. Kada se pomoliš kako dolikuje, očekuj ono što ne dolikuje“. Posle molitve đavo napada naročito dvema strastima: gnevom, koji je direktno suprotstavljen molitvi, i bludom, kao njenom telesnom i satanskom analogijom po dejstvu, koja, shodno tome, uništava njeno dejstvo. Apostol je rekao: Ko se sveže sa Gospodom, biva jedan duh sa Gospodom, a ko se sveže sa bludniiom, makar samo pomislima, biva jedno telo sa bludnicom. Neka ti Bog daruje da sa trpljenjem pobeđuješ u borbi, i da molitvu po moguć stvu obavljaš bez ikakvih materijalnih pomoćnih sredstava. 6. 833
 
Korist
 
• Korist od poučavanja i sećanja na Boga je neizbrojna: ona je iznad reči, neshvatljiva je. Ni oni koji su je osetili, nisu u stanju da je potpuno objasne. Neprestana molitva je zapovest Božija i dar Božiji, koji je neobjašnjiv ljudskim razumom i rečima.
Kratka molitva sabira um. Prepodobni Isak Sirijski je rekao da um, ako ne bude privezan za poučavanje, ne može da prekine da lebdi i skita.
Kratku molitvu podvižnik može da ima na svakom mestu, u svako vreme, šta god da radi, a naročito telesne poslove. Čak i tokom crkvenog bogosluženja korisno je baviti se njome, ne samo prilikom nedovoljno razumljivog čitanja, nego i kada se čita razgovetno. Ona pomaže da se pazi na to što se čita, naročito kada se ukoreni u duši i postane nekako prirodna čoveku.
Poučavanje uopšte, naročito molitva Isusova, služe kao najbolje oružje protiv grehovnih pomisli. Sledeću izreku svetog Jovana Lestvičnika ponovili su mnogi sveti pisci: „Isusovim imenom pobeđuj protivnikove ratnike: jer ni na nebesima ni na zemlji nećeš pronaći jače oružje“. Od neprestane molitve podvižnik dospeva u siromaštvo duha: učeći se da neprestano traži pomoć Božiju, on postojano gubi nadu u sebe; ako i učini kakvo dobro, on u tome ne vidi svoj uspeh, nego milost Božiju, za koju neprestano moli Boga.
Neprestana molitva rukovodi ka zadobijanju vere, jer onaj ko se neprestano moli postepeno počinje da oseća prisustvo Božije. Ovaj osećaj može malo pomalo da naraste i da se pojača dotle, da oko uma jasnije vidi Boga u Njegovom Promislu, nego što čulno oko vidi predmete materijalnog sveta: jer srce oseća prisustvo Boga. Kada na takav način vidi Boga i oseti Njegovo prisustvo, čovek ne može da ne poveruje u Njega živom verom, koja se pokazuje na delima.
Neprestana molitva nadom na Boga uništava lukavstvo, uvodi u svetu prostotu, odučava um od raznolikih pomisli, od pravljenja zamisli u odnosu na sebe i bližnje, držeći misli koje čine njegovo poučavanje svagda u oskudici i smirenju.
Onaj ko se neprestano moli, postepeno gubi naviku na maštanja, rasejanost i sujetne brige; on je gubi tim pre, što se u njegovoj duši više produbljuje i ukorenjuje sveto i smireno poučavanje. Konačno, on može da dospe u detinje stanje koje je zapoveđeno Jevanđeljem, da postane lud Hrista radi, to jest da izgubi lažno nazvani razum sveta i da od Boga dobije razum duhovni.
Neprestanom molitvom uništava se ljubopitljivost, umišljenost, podozrivost. Usled toga svi ljudi počinju da izgledaju dobri, a od takvog zaloga srca prema ljudima rađa se ljubav prema njima.
Onaj ko se neprestano moli, neprestano prebiva u Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, zadobija strah Gospodnji, strahom ulazi u čistotu, a čistotom u Božansku ljubav. Ljubav Božija ispunjava svoj hram darovima Duha. 2.194-195
 
Mesto srca, slovesnost
 
• Sveti Oci, učeći srdačnoj molitvi [molitvi srca], nisu dali tačno uputstvo u kom delu srca ona treba da se savršava – verovatno usled toga što u ono vreme nije bilo potrebe za takvom poukom. Sveti Nikifor govori kao o poznatoj stvari da se slovesnost nalazi u prsima i da kada se slovesnost podstakne na učešće u molitvi, odmah za njom na takvo učešće biva podstaknuto i srce. Onima koji nešto znaju, teško je da detaljno i temeljito svojim odgovorima predvide i preduprede sva pitanja koja se mogu pojaviti iz potpunog neznanja: jer gde neznanje vidi samo mrak, tamo za znanje nema ničeg nejasnog. Kasnije je ta neodređenost u vezi sa ukazivanjem na srce u svetootačkim delima poslužila kao razlog za velike nedoumice i pogrešno bavljenje molitvom kod onih koji su, bez nastavnika i bez prethodnog pažljivog ispitivanja otačkih dela, na osnovu predstava stečenih na brzinu, samo površnim čitanjem, rešili da se bave opitnom srdačnom molitvom, položivši svu nadu na materijalna pomoćna sredstva za nju. Zato je tačno objašnjenje ovog predmeta postalo neophodna potreba.
Ljudsko srce ima izgled izdužene vrećice koja se pri vrhu širi a pri dnu sužava. Gornjim delom, koji se nalazi naspram leve grudi, ono je pričvršćeno, dok je njegov donji deo, koji se spušta do završetka rebara, slobodan; kada se uznemiri, to se naziva lupanjem srca. Mnogi koji nemaju nikakvu predstavu o sastavu srca smatraju da se srce nalazi tamo gde osećaju njegovo lupanje. Samovoljno pristupajući bavljenju Isusovom molitvom, oni usmeravaju dah, uvodeći ga u srce, u taj deo srca, dovodeći ga do telesne raspaljenosti, pri čemu se lupanje srca veoma pojačava; tako izazivaju i nameću sebi jedno nepravilno stanje i prelest.
Shimonah Vasilije, pozivajući se na svetog Teofilakta i druge oce, tvrdi da su tri sile duše – slovesna sila, sila revnosti i sila želje – raspoređene ovako: u prsima i u gornjem delu srca prisutna je slovesna sila; u sredini – sila revnosti; a u donjem delu – sila želje, ili prirodna požuda. Onaj ko se trudi da pokrene i zagreje donji deo srca, pokreće silu požude, koja zbog blizine polnih organa i svoga karaktera pokreće te organe. Za neveštom upotrebom materijalnog pomoćnog sredstva sledi najsilnije raspaljivanje telesne požude. Kako čudna pojava: podvižnik se naoko bavi molitvom, a to zanimanje rađa pohotu, koju bi trebalo da umrtvljuje – i neukost, koja je zloupotrebila materijalno pomoćno sredstvo, Isusovoj molitvi pripisuje ono što treba da se pripiše zloupotrebi.
Srčana molitva potiče od sjedinjenja uma i duha, koji su razjedinjeni padom, a sjedinjuju se blagodaću iskupljenja. U ljudskom duhu usredotočena su osećanja savesti, smirenja, krotosti, ljubavi prema Bogu i bližnjem, i druga slična svojstva; potrebno je da se na molitvi dejstvo tih svojstava sjedinjuje sa dejstvom uma. Ka tome treba da bude usmerena sva pažnja delatnika molitve. Sjedinjenje do koga dolazi rukom Božijom, jedino je u stanju da isceli ranu pada; delatnik molitve iskrenost svoje volje da dobije iscelenje kroz postojano prebivanje u molitvi dokazuje zatvaranjem uma u reči molitve, kao i spoljašnjim i unutrašnjim delanjem po jevanđelskim zapovestima, koje duh čini sposobnim za sjedinjenje sa umom koji se moli. 2. 297- 299
• Šta znači mesto srca? To je slovesna sila, ili duh čovekov, koji se nalazi u gornjem delu srca, naspram leve grudi, slično kao što se um nalazi u mozgu. Prilikom molitve neophodno je da se duh sjedini sa umom, i zajedno sa njim proiznosi molitvu, pri čemu um deluje rečima, koje se proiznose samo mišlju, ili uz učešće glasa, dok duh dejstvuje osećanjem umilenja ili plača. Sjedinjenje se u svoje vreme daruje Božanskom blagodaću, a za početnika je dovoljno ako duh bude saosećao i pomagao umu. Uz čuvanje pažnje umom, duh će svakako osetiti umilenje. Duh se obično naziva „srcem“, kao što se i umesto reči „um“, upotrebljava reč „glava“. 1. 264-265 (v. MOLITVA ISUSOVA – Raspaljenost telesna, Sjedinjenje, Pravilan način)
 
Molitva blagodatna
 
• „Sveti i nadnebesni oganj – veli sveti Jovan Lestvičnik – jedne spaljuje, usled njihove nedovoljne čistote, a druge, naprotiv, prosvećuje, jer su dostigli savršenstvo. Jedan isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje, i svetlošću koja prosvećuje. Usled toga jedni odlaze sa svoje molitve kao da izlaze iz užarene peći, osećajući izvesno olakšanje od prljavštine i materijalnosti; drugi pak izlaze prosvećeni svetlošću i odeveni u dvostruku odeću smirenja i radosti. Oni pak koji posle molitve ne osećaju ni jedno od ta dva dejstva, još se mole telesno, a ne duhovno“. Duhovnom molitvom ovde je nazvana molitva koju pokreće Božanska blagodat, a telesnom ona molitva, koju čovek savršava sopstvenim trudom, bez očigledne pomoći blagodati. Ova druga molitva neophodna je, kako tvrdi sveti Jovan Lestvičnik, da bi u svoje vreme bila darovana blagodatna molitva. Koja su obeležja pojave blagodatne molitve? Ona svoju pojavu označava natprirodnim plačem, čovek u neizrecivom ispovedanju ulazi na vrata svetilišta Božijeg, svoga srca. 2. 275-276
• „Kao što je nemoguće videti svoje lice u mutnoj vodi, tako je u duši, ako se ne očisti od stranih pomisli, nemoguće postići duhovnu molitvu“ (izreka staraca).
Duhovnom molitvom naziva se blagodatna molitva, kada se um, usled svoje čistote i potpune ustremljenosti ka Bogu, udostoji sjedinjenja sa Duhom Svetim i stupi pod vođstvo Duha Svetoga. 7. 366
 
Molitva glasna
 
• Mnogi veliki oci čitav život su se bavili usnom i glasnom molitvom i pri tome su obilovali darovima Duha Svetoga. Uzrok takvog njihovog napredovanja bilo je to što su kod njih sa glasom bili sjedinjeni um, srce, čitava duša i čitavo telo; oni su molitvu proiznosili iz sve duše, iz sve svoje snage, čitavim svojim bićem, celim čovekom. Tako je prepodobni Simeon Divnogorac tokom noći čitao ceo Psaltir. Sveti Isak Sirijski pominje nekog blaženog starca koji se bavio molitvenim čitanjem psalama, i koji je čitanje osećao samo tokom jedne „slave“, da bi nakon toga Božanska uteha ovladavala njime sa takvom silinom, da je danima prebivao u sveštenom zanosu, ne osećajući ni vreme, ni sebe. Prepodobni Sergije Radonješki je za vreme čitanja Akatista imao posetu Majke Božije u pratnji apostola Petra i Jovana. Za svetog Ilariona Suzdaljskog pričaju da su iz njegovih usta, dok je čitao akatist u crkvi, izletale reči kao ognjene, sa neobjašnjivo snažnim dejstvom na prisutne.
Usna molitva svetih bila je nadahnuta pažnjom i Božanskom blagodaću, sjedinjavajući grehom razdvojene sile čovekove u jedno, otuda je odisala takvom natprirodnom silom i ostavljala tako čudesan utisak na slušaoce. Sveti su pevali Bogu u ispovedanju srca, pevali su i ispovedali se Bogu nepokolebivo (jutarnje molitve), to jest bez rasejanosti; oni su pevali i psalmopevali Bogu razumno (Ps. 46,8). 2.186-187
• Sveti Sinait kaže: „Neki, predajući učenje o molitvi, predlažu da se tvori ustima, a drugi samo umom. Ja predlažem i jedno i drugo. Ponekad um klone i nema snage za molitvu, a ponekad usta; stoga se treba moliti i jednim i drugim: i ustima i umom. Ipak, treba klicati bezmolvno i sabrano, kako glas ne bi uznemirio čula i pažnju uma, i da ne bi postao prepreka za molitvu. Um naviknut na delanje, napreduje i od Duha Svetoga dobija silu da se krepko moli na svaki način. Tada ne mora i ne može da se primorava na molitvu ustima, jer je u potpunosti zadovoljan umnom molitvom“. 2. 281
• Učenje Jevanđelja i Psaltira napamet, neobično razvija pažljivu usnu molitvu. 1. 225
• Svakoga ko se bavi molitvom opit će naučiti da izgovaranje molitve Isusove i uopšte svih molitvoslovlja pomalo naglas, veoma pogoduje uzdržavanju uma od rasejanosti. Prilikom jačeg neprijateljskog napada, kada se oseti slabljenje volje i pomračenje uma, neophodna je glasna molitva. Pažljiva glasna molitve jeste ujedno i umna i srdačna. 2.271. (v MOLITVA GLASNA, MOLITVA ISUSOVA – Metod delanja)
 
Molitva mirjana
 
• Neki, koji sebe smatraju za obdarene duhovnim rasuđivanjem, i koje mnogi poštuju kao takve, boje se ove molitve kao kakve zaraze, navodeći kao razlog za to „prelest“, koja je tobože neminovna saputnica bavljenja molitvom Isusovom. Oni sami drže se podalje od ove molitve i druge uče da je se klone. Tvorac takvog učenja je, po mome mišljenju – đavo, koji mrzi Ime Gospoda Isusa Hrista, jer ono uništava njegovu silu: on drhti pred tim svemoćnim Imenom, zato ga je i oklevetao pred mnogim hrišćanima, kako bi oni odbacili to plameno oružje, neprijatelju strašno, a nama spasonosno.
Drugi, baveći se Isusovom molitvom, hoće odmah da osete njeno duhovno dejstvo, hoće da se naslađuju njome, ne shvatajući da nasladi, koju daje jedino Bog, treba da prethodi istinsko pokajanje. Treba mnogo i gorko da se plače, pre no što se u duši pojavi dejstvo blagodat – koje, ponavljam, daje jedino Bog, u vreme koje je samo Njemu poznato. Prethodno treba dokazati svoju vernost Bogu, postojanošću i trpljenjem u molitvenom podvigu, uviđanjem i odsecanjem svih strasti u njihovim najsitnijim dejstvima i izdancima.
Pouzdan oblik bavljenja molitvom Isusovom sastoji se u njenom tihom proiznošenju ustima ili umom, obavezno sa pažnjom i uz osećaj pokajanja. Đavo ne trpi miomiris pokajanja; od duše koja iz sebe ispušta taj miomiris on beži što dalje sa svojim prelestima. Isusova molitva koja se obavlja na taj način najbolje je oružje protiv svih strasti i najbolje zanimanje uma za vreme bavljenja rukodeljem, na putu i u drugim slučajevima kada čovek ne može da se bavi čitanjem i psalmopojanjem. Takvo obavljanje molitve Isusove prikladno je za svakog hrišćanina, kako za onoga ko živi u manastiru, tako i za onoga ko živi u svetu. Stremljenje ka otkrivanju duhovnog dejstva srca, pripada ponajviše i gotovo jedino monasima, i to onima koji su dobro upoznali borbu sa strastima, uz pogodnosti koje pruža mesto i druge okolnosti. 6. 248-249 (v. MOLITVA ISUSOVA – Metod delanja, Postepenost)
 
Nastavnik
 
• Najuzvišenije umno delanje neobično je jednostavno. Da bi bilo prihvaćeno, potrebna je detinja prostota i vera; a mi smo postali tako komplikovani, da nam je upravo ta prostota nedostupna i neshvatljiva. Hoćemo da budemo mudri, da oživljavamo svoje ja, ne trpimo samoodricanje, nećemo da dejstvujemo verom. Zato nam je potreban nastavnik, koji bi nas izveo iz naše komplikovanosti, iz našeg lukavstva, iz naše prepredenosti, iz naše sujete i gordosti – u širinu i jednostavnost vere. Zato se događa da na poprištu umnog delanja mladenac postigne neobičan uspeh, a mudrac skreće sa puta i pada u mračni bezdan prelesti. 2. 256
• Neiskusan nastavnik opasan je u obučavanju početnika dobrim običajima i prvim pravilima monaškog života; tim je opasniji za onoga ko se usudi da čuje učenje o velikoj tajni umne molitve, koja hrišćanina vodi ka skrivenom i ujedno suštinskom i potpuno opipljivom sjedinjenju sa Bogom. 6. 87 (v. DUHOVNIŠTVO, MOLITVA ISUSOVA – Vatrenost u podvigu)
 
Način života
 
• Kao osnov za bavljenje molitvom Isusovom služi razborito i oprezno vladanje. Prvo, treba udaljiti od sebe razneženost i telesne naslade u svakom obliku. Treba se zadovoljavati stalno umerenom hranom i snom, u skladu sa silama i zdravljem, kako bi hrana i san pružali telu potrebno okrepljenje, ne proizvodeći nedolične pokrete, koji se javljaju usled preterivanja, niti iznemoglost tela, koja se javlja usled nedostatka.
Odeća, obitavalište i uopšte sve materijalne potrepštine treba da budu skromne, radi podražavanju Hristu, Njegovim aposto lima i njihovom duhu, radi sudelovanja u njihovom duhu. Sveti apostoli i njihovi istinski učenici nisu prinosili nikakve žrtve sujeti i gordosti, prema običajima sveta, niti su bilo u čemu ulazili u opštenje sa duhom sveta. Pravilno, blagodatno dejstvo molitve Isusove može da nikne samo iz duha Hristovog: ono niče i raste isključivo na toj podlozi.
Vid, sluh i druga čula treba strogo čuvati, kako kroz njih, kao kroz vrata, u dušu ne bi provalili protivnici. Usta i jezik treba da budu obuzdani i kao okovani ćutanjem: praznoslovlje, mnogoglagoljivost, a naročito podsmesi, osuđivanja i klevete, najgori su neprijatelji molitve.
Treba se odreći primanja braće u svoju keliju i odlaženja u njihove kelije; strpljivo treba prebivati u sopstvenoj keliji kao u grobu, sa svojim mrtvacem dušom, koju je izmučio i ubio greh – i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba kelije molitva ushodi na nebo; a u onom grobu u koji se telo sahranjuje nakon smrti, i u grobu adskom, u koji se baca duša grešnika, nema više mesta za molitvu. 1. 209-210
• Onome ko želi da se bavi umnom molitvom i da uznapreduje u njoj, potreban je post, a isto toliko potrebno mu je bezmolvije i krajnja usamljenost – da se što je moguće više kloni skitanja. 2. 206
• Nauči se na ćutanje, kako bi mogao da bezmolvstvuješ i među ljudima. Govori što je moguće manje, i to samo kada je krajnje neophodno. Onome ko se navikao na rasejanost teško je da pretrpi muke koje donosi bezmolvije, ali svako ko želi da se spase i da uznapreduje u duhovnom životu neizostavno treba da se potčini tim mukama i da se nauči na usamljenost i bezmolvije. Posle kratkotrajnog napora bezmolvije i usamljenost postaju omiljeni zbog svojih plodova, jer duša blagorazumnog podvižnika neće oklevati da ih opet okusi. 2. 206
• „Ako se vrata sobe često otvaraju, toplota lako izlazi iz nje. Tako i duša, ako mnogo govori, čak i kada je ono što govori dobro, gubi svoju toplotu na vrata reči. Zato je dobro i korisno ćutanje u umu, kada se bavimo mudrim i dušekorisnim pomislima“ (izreka staraca).
Očigledno, ovde se misli na umno delanje, u kome glavno mesto zauzimaju umna molitva i plač srca prilikom sećanja na smrt, na sud Božiji, na večnu muku ada i večno blaženstvo raja. 7. 367
• Brat je od avve Pimena zatražio pouku. Starac mu je rekao: „Dokle god se kazan zagreva vatrom koja je ispod njega, dotle se ni muva, ni bilo koji drugi insekt neće usuditi da mu se približi. Kad se pak kazan ohladi, tad se na njega slobodno spušta svakojaka gamad. Slično se događa i sa monahom: dok prebiva u duhovnom delanju – dotle đavo ne nalazi mogućnost da ga porazi“.
To je osobina umne molitve: ispunjavajući čoveka, ona zagrađuje ulaz u njega svim grehovnim pomislima. Kada pak um delatnika klone u raslabljenost i uninije, tada grehovne pomisli lako ulaze, pobeđuju i savladavaju podvižnika. Iz ovog razloga za podvižnika umne molitve naročito je važno da postojano čuva um budnim i trezvenim, ne dopuštajući sebi ništa što bi um dovelo u stanje raslabljenosti: ni mnogoglagoljivost, ni preterane brige, ni dokolicu i rasejanost, ni preterivanje u hrani, piću i snu, ni pažnju prema ljudskim delima i delima ovoga sveta. 7. 294
• Sveti Pimen Veliki je život provodio u nevelikom opštežiću koje se sastojalo od njegovih srodnika. Boraveći stalno sa njima, on se usamio u sebi i dostigao savršenstvo postojanom i napregnutom trezvenošću, uklanjajući svaku prepreku koja bi njegovo delanje mogla da naruši. Veoma pouzdano sredstvo za očuvanje mira srca i bezmolvija, kao i umne molitve koja od njih nerazdvojna, daje sveti apostol: Nosite bremena jedan gpygoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal. 6,2). Ljudi najčešće čine upravo suprotno: oni od bližnjih traže nepopustljivost i savršenstvo u dobrodeteljima, što je čoveku nesvojstveno i nemoguće, a pri tome o dobrodeteljima imaju sasvim nedovoljne i varljive predstave. Takvo nerazumno stremljenje ne dopušta srcu da se pogruzi u samoposmatranje i istinsko smirenje, iz kojih ističe umna molitva i bezmolvije srca; ono drži srce u neprestanoj uznemirenosti, a umu donosi mnoštvo besmislenih pomisli i maštanja; Nosite bremena jedan gpygoga, i tako ispunite zakon Hristov. 7. 296
 
Neprestanost
 
• Neprestanu molitvu je zapovedio Sam Bog. Spasitelj sveta je rekao: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7,7). A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk. 18,7 8). Ponavljajući učenje Gospodnje apostol veli: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5,17). Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1. Tim. 2,8). Pod muževima apostol ovde podrazumeva hrišćane koji su dostigli hrišćansko savršenstvo. Samo savršenim hrišćanima je svojstveno da se mole bez gneva i dvoumljenja, to jest u dubokom miru, u najčistijoj ljubavi prema bližnjem, bez i najmanjeg zlopamćenja u vezi sa njim i osuđivanja bližnjeg, bez rasejanosti usled pomisli i maštanja sa strane (bez dvoumljenja). Takvi mogu na svakom mestu i u svako vreme da prinose molitvu Bogu, podižući svete ruke: um i srce, očišćene od strasti, osvećene Duhom Svetim. Očigledno je da neprestana molitva ne može da bude svojstvena monahu početniku; ali, da bi u svoj vreme postao sposoban za neprestanu molitvu, on treba da nauči da se moli često. Česta molitva će u svoje vreme sama po sebi preći u neprestanu molitvu. Pošto je kao neprestanu molitvu najlakše savršavati molitvu Isusovu, početnik treba što češće da se obraća upravo ovoj molitvi. Iskrslo ti je makar i najkraće slobodno vreme? Nemoj ga uzalud izgubiti! Nemoj ga izgubiti tako što ćeš ga upotrebiti za neka neostvariva i pusta maštanja, za neko sujetno i nevažno zanimanje! Upotrebi ga za bavljenje molitvom Isusovom. Ako se dogodi, da po nemoći, ili tačnije svojstvu pale prirode budeš zaveden maštanjima i pomislima ne očajavaj, ne kloni. Pokajavši se pred Bogom zbog svoje lakomislenosti, svestan pred Njim svoje pale prirode, u mislima se baci na kolena pred Njegovom milošću i preduzmi mere opreza protiv zavodljivog maštanja i pomisli. Ko se ne navikne na čestu molitvu, taj nikada neće dobiti neprestanu. Neprestana molitva je – dar Božiji, koji Bog daruje ispitanom i vernom slugi i služitelju Svome. “ Nemoguće je približiti se Bogu drugačije nego neprestanom molitvom“ (prepodobni Isak Sirijski). Neprestana molitva je obeležje milosti Božije prema čoveku, znak da su sve sile duše ustremljene ka Bogu. Pomiluj me, Gospode, jer Tebi vapim sav dan. Uzveseli dušu sluge Teoga, jer Tebi, Gospode, podigoh dušu svoju (Ps. 85,3-4) 5. 112-113 (v. MOLITVA ISUSOVA – Ime, Pomisli)
 
Plač
 
• Brat je upitao avvu Pimena: „O čemu treba da mislim, dok molitveno tihujem u keliji?“ Starac je odgovorio: „Ja sam nalik čoveku, do vrata potonulom u blato, sa teretom za vratom i vapijem Bogu: pomiluj me“.
Ovom izrekom predstavljeno je unutrašnje delanje Pimena Velikog. Ono je potpuno sažeto u molitveni plač. Pomiluj me! to je izraz plača koji je obuzeo dušu. Kada se razvije, plač ne može da se obuče u mnoge misli i reči: za izražavanje bezgraničnog duhovnog osećaja njemu je dovoljna najkraća molitva. 7. 302
• Avva Isak je pričao: jednom sam sedeo kod avve Pimena i video kako je doživeo zanos. Poklonio sam mu se do zemlje i zamolio ga da mi kaže gde je bio. Prinuđen da objavi svoju tajnu, on je rekao: „Moj um bio je pokraj Krsta Spasiteljevog u trenucima kada je tamo stajala Bogomajka i plakala; želeo bih da uvek tako plačem“.
Prepodobni Pimen je voleo plač! Plač u početku očišćuje od grehova, a potom očišćenoga vremenom počinje da uzvodi u duhovna viđenja (Jea 40,4-5) menjajući njegov um i njegova duševna i telesna osećanja blagodatnom izmenom koja je neobjašnjiva za telesno mudrovanje, izmenom koja nadvisuje svako stanje svojstveno paloj prirodi. Suze pokajnika, koji prinosi pokajanje iz svesti o grehovima, povezane su sa bolom srca, sa bolnim dejstvom na telo: suze očišćenoga, onoga ko prinosi pokajanje iz obilja smirenja slatke su za dušu, a hranljive za telo. Sveti Isak Sirijski pomisli i osećanja od kojih se ove suze izlivaju i kojima su praćene, naziva zemljom radosti. One menjaju i sam spoljašnji izgled čovekovog lica. Do suza utehe, koje su svedoci milosti Božije,podvižnik dolazi kroz suze pokajanja za grehe, suze tuge zbog svojih pregrešenja, zbog svoga pada, zbog potčinjenosti odbačenim duhovima, zbog opštenja sa njima, zbog otuđenosti od Boga, zbog usvajanja neprijateljstva prema Bogu. 7. 302-303
•Nemojmo da tražimo naslade i viđenja Mi smo grešni i nedostojni duhovnih naslada i viđenja, nismo za njih sposobni zbog staroga u nama. Pažljivom molitvom zatražimo da poglede svoga uma obratimo ka nama samima, kako bismo otkrili ogrehovljenost u sebi. Kada je otkrijemo, stanimo u mislima pred Gospoda našeg Isusa Hrista, zajedno sa gubavima, slepima, gluvima, hromima, raslabljenima, demonizovanima: počnimo da u suzama molitveno vapijemo, iz siromaštva svoga duha, iz srca skrušenog od tuge zbog naših grehova. Neka taj vapaj bude beskrajno obilan! Neka se svaka mnogoglagoljivost i svako obilje reči pokaže nesposobnim da ga izrazi. Neka se u svome obilju i svojoj neobjašnjivosti neprestano oblači u molitvu sa malo reči, ali sa mnogo značenja: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog 2. 313 (v PLAČ, Molitva Isusova i bolesti)
 
Plodovi
 
• Prvobitni plodovi molitve sastoje se u pažnji i umilenju. Ovi plodovi javljaju se pre svih drugih, od svake pravilno tvorene molitve, prvenstveno od molitve Isusove, jer je bavljenje njome iznad psalmopojanja i svakog drugog molitvoslovlja. Od pažnje rađa se umilenje, a od umilenja se udvostručuje pažnja. Oni se međusobno pojačavaju, rađajući jedno drugo; oni molitvi daju čistotu, uklanjajući rasejanost i maštanja. Kako istinska molitva, tako i pažnja i umilenje predstavljaju darove Božije. Kao što želju da steknemo molitvu do kazujemo tako što se primoravamo na nju, tako i želju da steknemo pažnju i umilenje dokazujemo primoravajući se na njih. Dalje, plod molitve biva postepeno sve šire sagledavanje svojih sagrešenja i svoje grešnosti, od čega se umilenje pojačava i pretvara u plač. Plačem se naziva preizobilno umilenje, sjedinjeno sa bolom skrušenog i smirenog srca, koje deluje iz dubine srca i obuzima dušu. Potom se javlja osećaj prisustva Božijeg, živo sećanje na smrt, strah od suda i osude. Svi ovi plodovi molitve praćeni su plačem i u svoje vreme bivaju osenjeni finim, svetim, duhovnim osećajem straha Božijeg. Strah Božiji ne može se uporediti ni sa jednim osećanjem telesnog, čak ni duševnog čoveka. Strah Božiji je potpuno novo osećanje. Strah Božiji je dejstvo Duha Svetoga. Pod uticajem tog čudesnog dejstva, strasti počinju da iščezavaju – um i srce bivaju privučeni na neprekidno bavljenje molitvom. Posle izvesnog napretka pojavljuje se osećaj tišine, smirenja, ljubavi prema Bogu i bližnjem, bez razlikovanja dobrih od zlih, i trpljenja nevolja kao dopuštenja i lekarstava Božijih, koja su neophodno potrebna našoj ogrehovljenosti. Ljubav prema Bogu i bližnjima koja se postepeno javlja iz straha Božijeg, potpuno je duhovna, neobjašnjivo sveta, delikatna i smirena, i beskrajno se razlikuje od ljudske ljubavi u njenom uobičajenom stanju. Ona ne može da se uporedi ni sa jednom ljubavlju koja se pojavljuje u paloj prirodi, koliko god da je ta prirodna ljubav dobra i sveta. Tu se prihvata večni i duhovni zakon, koji prevazilazi prirodni zakon u meri u kojoj je Sveti Duh Božiji iznad ljudskog duha. 1.290-291 (v. MOLITVA ISUSOVA Delanje: Disanje, Ime Božije)
 
Podvig
 
• Brat je upitao avvu Arsenija da mu da pouku. Starac je rekao: „Podvizavaj se iz sve snage, kako bi tvojim unutrašnjim delanjem po Bogu bilo pobeđeno sve spoljašnje“.
Unutrašnje delanje je duševno delanje. Ono se sastoji iz pažljive usne i umne molitve, iz plača srca, iz sećanja na smrt, iz samoukorevanja, iz svesti o svojoj grešnosti, ispovedanja grehova i tome sličnih dela, koja podvižnik savršava unutar duše, u samom sebi. 7. 37
• Avva Arsenije je rekao: „Ako tražimo Boga, On će nam se javiti – i ako ga budemo zadržali u sebi, On će ostati sa nama“.
Ova izreka potiče iz najuzvišenijeg monaškog podviga! Ona pokazuje da istinskim podvigom treba da privučemo sebi blagodat Božiju i kada je dobijemo da je zadržavamo u sebi istinskom podvigom. Oni koji su se po dobijanju blagodati prepustili lenjosti i bezbrižnosti, izgubili su je. 7. 37-38 (v. PODVIG DUŠEVNI I TELESNI)
 
Pomisli
 
• Prirodno je da se iz naše pale prirode pojavljuje mnoštvo pomisli i maštanja. Molitvi je čak i svojstveno da u paloj prirodi otkriva skrivena obeležja njenog pada i utiske proizvedene dobrovoljnim sagrešenjima (Kalist i Ignjatije, Dobrotoljublje, tom 5, gl. 49). Takođe đavo, znajući kakvo je veliko blago molitva, trudi se da tokom nje uznemiri podvižnika grehovnim i sujetnim pomislima i maštanjima, kako bi ga odvratio od molitve i molitvu učinio besplodnom. Okruženi grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima, iz te porobljenosti naše, silnije ćemo vapiti i zapomagati molitvom Gospodu, poput Izrailjaca koji uzdisahu od nevolje i vikahu; i vika njihova radi nevolje kaže Sveto Pismo dođe do Boga. I Bog ču uzdisanje njihovo (Izl. 2,23-24).
Opšte pravilo borbe sa nasrtajima greha sastoji se u tome da se greh odbacuje pri samoj pojavi njegovoj, da se tajanstveni „vavilonci“ ubijaju dok su još „deca“ (Ps. 136,9). „Onaj ko se razumno bori – rekao je prepodobni Nil Sorski – odbija majku mnoštva zlih misli, to jest prvi dodir lukavih misli sa njegovim umom. Ko odbije taj prvi dodir, istovremeno je odbio i svo mnoštvo zlih misli koje za njim slede“. Ako pak greh, usled prethodne potčinjenosti njemu i naviknutosti na njega, vrši nasilje nad nama, ne treba da klonemo i dospemo do raslabljenosti i očajanja; nevidljive poraze treba da lečimo pokajanjem i da prebivamo u podvigu, sa čvrstinom, hrabrošću i postojanošću. Grehovne i sujetne pomisli, maštanja i osećanja mogu nesumnjivo da nas povrede onda kada se sa njima ne borimo, nego se naslađujemo njima i sadimo ih u sebi. Od dobrovoljnog druženja sa grehom i opštenja sa odbačenim duhovima, začinju se i rađajy strasti, a y dušu neprimetno može da se uvuče prelest. Kada se pak protivimo grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima, onda i sama borba sa njima već predstavlja uspeh i obogaćuje nas delatnim razumom.
Neki starac, uznapredovao u umnoj molitvi, upitao je drugog monaha, koji se takođe bavio njome: „Ko te je naučio molitvi?“ Monah odgovori: „Demoni“. Starac se osmehnu i reče: „Kakvu si sablazan izgovorio, za one koji ne poznaju stvar! Ipak, reci na koji su te način demoni naučili molitvi?“ Monah uzvrati: „Meni je bila dopuštena teška i dugotrajna borba sa ljutim pomislima, maštanjima i osećanjima, koja mi nisu davali mira ni danju ni noću. Neverovatno sam se umorio i iscrpio od težine tog neprirodnog stanja. Ugnjeten pritiskom duhova, pribegavao sam molitvi Isusovoj. Borba je dostigla taj stepen, da su priviđenja počela čulno da promiču pred mojim očima. Stalno sam osećao kao da mi je grlo stegnuto konopcem. Zatim, pod uticajem same borbe, počeo sam da osećam kako se molitva pojačava i nada obnavlja u mome srcu. Kada je borba, prethodno postajući sve lakša i lakša, konačno utihnula – iznenada se u mome srcu sama po sebi pojavila molitva“.
Treba da se molimo postojano, strpljivo, uporno. Bog će u svoje vreme dati blagodatnu i čistu molitvu onome ko se bez lenjosti postojano moli svojom nečistom molitvom, i ko ne napušta malodušno svoj molitveni podvig kada mu se molitva dugo ne daje. Obrazac uspeha uporne molitve Isusove vidimo u Jevanđelju. Kada je Gospod izlazio iz Jerihona u pratnji učenika i mnoštva naroda, tada je slepi Vartimej, koji je sedeo pokraj puta i prosio milostinju, saznavši da Gospod prolazi pored njega, stao da viče: Sine Davidov Isuse, pomiluj me! Mnogi su mu branili da to viče, ali on je vikao još glasnije. Posledica tog neućutnog krika bilo je iscelenje koje je Gospod darovao slepome (Mk. 10,46-52). Tako i mi treba da vapijemo, bez obzira na grehovne pomisli, maštanja i osećanja koja ustaju iz pale prirode i koja đavo donosi kako bi prekinuo naš molitveni vapaj – pa ćemo nesumnjivo dobiti milost. 1. 288-290 (v. POMISLI, MOLITVA ISUSOVA – Suprotstavljanje demona)
 
Poreklo
 
• Moljenje Isusovom molitvom predstavlja Božansku ustanovu. Jer ono nije ustanovljeno preko proroka, ni preko apostola, ni preko Anđela: ustanovio ga je Sam Sin Božiji i Bog. Posle Tajne Večere, među ostalim najuzvišenijim konačnim zapovestima i zaveštanjima, Gospod Isus Hristos je ustanovio i moljenje Svojim Imenom, dao je taj način moljenja kao novi, neobični dar neprocenjive vrednosti. Apostoli su donekle već znali silu imena Isusovog: oni su njime isceljivali neisceljive bolesti, pokoravali su sebi demone, pobeđivali ih, svezivali i progonili. Gospod zapoveda upotrebu ovog silnog, čudesnog imena u molitvama, obećavajući njegovu naročitu delotvornost. I što god zaištete rekao je On svetim apostoli ma od Oca u ime Moje, to ću učiniti, da se proslavi Otai u Cuny. I ako šta zaištete u Ime Moje, ja ću učiniti (Jn. 14,13-14). Zaista, zaista vam kažem da što gog zašitete od Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u Ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn. 16,23-24). O, kakav dar! To je zalog beskonačnih, besmrtnih dobara! Izašao je iz usta neograničenog Boga, Koji se obukao u ograničenu ljudsku prirodu i nazvan je ljudskim imenom Spasitelj.
…Iz Jevanđelja, Dela i Poslanica apostolskih mi vidimo neograničenu veru i Ime Gospoda Isusa i neograničeno poštovanje toga imena od strane svetih apostola. Imenom Gospoda Isusa oni su savršavali najčudesnija znamenja. Nema slučaja iz koga bismo se mogli naučiti kako su se oni molili Imenom Gospodnjim, ali oni su se stalno molili njime. A kako bi i mogli da se ne mole, kada je to moljenje bilo predato i zapoveđeno od strane Samog Gospoda, i kada je ta zapovest bila ponovljena radi potvrde? Ako Sveto Pismo o tome ćuti, onda ćuti samo zato što je ovo moljenje bilo u opštoj upotrebi i nije bilo potrebe da se posebno unosi u Sveto Pismo, kao opšte poznato i u opštoj upotrebi. To da je Isusova molitva bila u opštoj upotrebi i opšte poznata, sasvim je očigledno iz Crkvene odredbe kojom se nepismenima zapoveda da sva molitvoslovlja zamene molitvom Isusovom (Psaltir sa posledovanijem). Drevnost ove odredbe je nesumnjiva.
…Monaško pravilo sastoji se ponajviše od molitve Isusove. U tom obliku ovo pravilo daje se svim monasima Pravoslavne Crkve uopšte, u tom obliku Anđeo ga je dao prepodobnom Pahomiju Velikom za njegove opštežiteljne monahe. Prepodobni je živeo u četvrtom veku; u pravilu se o molitvi Isusovoj govori baš kao i o molitvi Gospodnjoj, pedesetom psalmu i Simvolu vere, kao o nečemu opšte poznatom i opšte prihvaćenom. Prepodobni Antonije Veliki, podvižnik iz trećeg i četvrtog veka, zaveštava svojim učenicima brižljivo bavljenje molitvom Isusovom, govoreći o njoj kao o predmetu za koji nije potrebno nikakvo objašnjenje. Objašnjenja ove molitve počela su da se pojavljuju kasnije, u meri ponestajanja živog poznanja o njoj. Detaljnije učenje o molitvi Isusovoj izložili su oci četrnaestog i petnaestog veka, kada je bavljenje ovom molitvom počelo da pada u zaborav čak i među monasima. 2. 234-236
 
Poslušanje i molitva
 
• Ništa tako ne pomaže molitvi kao poslušanje koje nas umrtvljuje za svet i za same sebe. „Veliko blago molitve proističe iz poslušanja“ rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Oni koji se nalaze u poslušanju i bave se manastirskim poslovima, nikako ne treba za sebe da misle da su slobodni od bavljenja molitvom: bez nje će svaki trud, čak i poslušanje, biti besplodan; i ne samo to kao svoj zao i štetan plod doneće sujetu i druge grehe, koji se neizostavno javljaju u duši u kojoj se nađe nedelatna pustoš, u kojoj ne žive sila i miomiris molitve. 2.158
• Život u manastiru, naročito opštežiteljnom, pomaže početniku da se dobro obuči molitvi, ako samo živi ispravno. Pred onim ko ispravno živi u opštežiću, stalno se pojavljuju prilike za poslušanje i smirenje, a te dobrodetelji više od svih drugih pripremaju i oraspoložuju dušu za istinsku molitvu. „Od poslušanja dolazi smirenje“ rekli su oci. 1. 273
• Svaki monah iz sopstvenog opita lako može na proveri i brzo da vidi dejstvo poslušanja i smirenja na molitvu. Svakodnevno ispovedanje svojih pomisli duhovnom ocu ili starcu, kao i odricanje od delovanja po sopstvenom razumu i sopstvenoj volji, posle kratkog vremena počinje da deluje protiv rasejanosti, uništava je i um zadržava u rečima molitve. Smirenje pred starcem i pred svom braćom odmah počinje da dovodi srce u umilenje i da ga drži u umilenju. Naprotiv, od delovanja po svojoj volji i svome razumu odmah se javlja briga o sebi i pred umom se pojavljuju različita rasuđivanja, pretpostavke, bojazni i maštanja koja uništavaju pažljivu molitvu. 1. 277 (v. MOLITVA ISUSOVA – Sabranost)
 
Postepenost
 
• Svi hrišćani mogu i treba da se bave molitvom Isusovom u cilju pokajanja i prizivanja Gospoda u pomoć, da se bave molitvom sa strahom Božijim i verom, sa najvećom pažnjom prema mislima i rečima molitve, sa skrušenošću duha; ali ne dozvoljava se svima da pristupaju molitvenom sveštenodejstvu umom u odaji srca. Na prvi način molitvom Isusovom mogu i treba da se bave ne samo monasi, koji žive u manastirima i imaju poslušanja, nego i mirjani. Takva pažljiva molitva može da se nazove i umnom i srdačnom, jer se često savršava samo umom, a kod brižljivih delatnika uvek uz učešće srca, koje se iskazuje osećajem plača i suzama umilenja. Molitveno sveštenodejstvo uma u srcu zahteva prethodno bavljenje prvim oblikom molitve i zadovoljavajući napredak u tom moljenju. Blagodat Božija sama po sebi, posle izvesnog vremena, kada izvoli, prevodi podvižnika iz molitve prvog oblika u molitvu drugog. Ako je Bogu ugodno da podvižnika ostavi kod molitve pokajanja, onda neka ostane kod nje i neka ne traži više stanje – neka ga ne traži, u tvrdom uverenju da se ono ne dobija ljudskom snagom, nego ga daruje Bog. Prebivanje u pokajanju je zalog spasenja. Budimo zadovoljni ovim stanjem i ne tražimo više. Jer takvo traženje predstavlja pouzdano obeležje gordosti i umišljenosti; takvo traženje de donosi uspeh, nego spoticanje i pogibao. Sveti Nil, polazeći od učenja Svetih Otaca, zabranjuje da se pre vremena teži spuštanju uma u srce, spoljašnjem i unutrašnjem bezmolviju, osećanju sladosti i drugim uzvišenim molitvenim stanjima koja se otkrivaju onda kada Bog prihvati molitvu pokajanja i kada neprijatelji odstupe od duše. 2. 257-258
• Sveti Simeon Novi Bogoslov, rasuđujući o neuspehu molitvenog podviga do koga je došlo i o korovu prelesti koji iz njega niče, pripisuje kako neuspeh tako i prelest tome što nije sačuvana pravilnost i postepenost podviga. „Oni koji hoće da uziđu – kaže Bogoslov – na visinu molitvenog napredovanja, ne treba da kreću odozgo na dole, nego neka ushode odozdo na rope, najpre na prvi stepen lestvice, potom na drugi, dalje na treći i konačno na četvrti. Na taj način svako može da ustane od zemlje i da uziđe na nebo. Kao prvo, treba da se podvizava kako bi ukrotio i umanjio strasti. Kao drugo, treba da se bavi psalmopojanjem, tojest usnom molitvom: kada se umanje strasti, onda molitva, prirodno pružajući radost i sladost jeziku, postaje ugodna Bogu. Kao treće, on treba da se bavi umnom molitvom“. Ovde se misli na molitvu koja se savršava umom u srcu: pažljivu molitvu početnika, uz podršku srca, oci retko udostojavaju naziva umne molitve, ubrajajući je više u usnu. „Kao četvrto, on treba da ushodi ka viđenju. Prvo pripada početnicima; drugo onima koji uzrastaju u napredak; treće – onima koji su dostigli krajnji napredak; četvrto – savršenima“. Dalje Bogoslov kaže da i oni koji se podvizavaju kako bi umanjili strasti, treba da se uče čuvanju srca i pažljivoj Isusovoj molitvi, koja odgovara njihovom stanju. 1.224-225 (v. MOLITVA ISUSOVA – Dejstvo, Raspaljivanje)
 
Predubeđenja protiv molitve
 
• Neki su, videći štetne posledice nerazumnog podviga i imajući o molitvi Isusovoj i okolnostima koje je prate samo površnu i nejasnu predstavu, pripisali te posledice ne neznanju i nedostatku rasuđivanja, nego samoj svesvetoj molitvi Isusovoj. Može li nešto da bude žalosnije i jadnije od te hule, od te prelesti? 2. 297
 
Prelest
 
• Za napredovanje u molitvi i izbegavanje prelesti neophodno je samoodricanje koje uči da u molitvi tražimo samo pažnju. Tada molitveni podvig postaje jednostavniji i lakši. Ako neko pre vremena stremi ka otkrivanju dejstva srdačne molitve u sebi, „njemu se – kaže prepodobni Nil Sorski, saglasno drugim Svetim Ocima – dopuštaju teška iskušenja od demona, koja prevazilaze njegovu snagu“. Takvoj težnji kao osnov služe neshvatljiva gordost i umišljenost, koje se predstavljaju kao usrdnost. 6. 770
• Šta da se kaže o dejstvima koja osećate prilikom molitve? Ona su svakako od krvi; ne možete da ne priznate da tu deluje i mišljenje. Vaša savest, koja je podozriva po pitanju opravdanosti i ispravnosti tih dejstava, koja sumnja u njih, već može da posluži kao dovoljno razobličenje. Uz to, vi ste i natmureni: Božansko dejstvo bi vas prosvetlilo i zadovoljilo, i to ne osećajem sladosti, nego poznanjem Istine, od čega se u savesti javlja čudesno spokojstvo, kao kakva potvrda. Toplota deluje po spoljašnjosti vašeg tela; ali vama je potpuno nepoznato (to se može postići samo opitom), na koji se način duša pokreće ka sjedinjenju sa umom, povlačeći i telo za sobom; na koji način u finom hladu i dubokom miru čovek, sjedinjen sam sa sobom, iznad svake borbe, daleko od svakog greha, odeven u pokajanje, stoji pred licem Gospoda čistom molitvom, koja obuhvata čitavo njegovo biće – i samu njegovu prolaznost. Tada krv umukne, umišljena sladost se udaljava, čovek sagledava da je palo biće i uči se pokajanju koje treba da ga prožme i da za njega učini mogućim očišćenje, a kroz očišćenje – sjedinjenje sa Bogom. Pokajanje treba da predstavlja dušu molitve, bez njega ona je mrtva, smrdi smradom gorde i varljive umišljenosti! Pokajanje predstavlja jedine dveri pomoću kojih se u Gospodu može pronaći spasonosni pašnjak. A ko ne mari za pokajanje daleko je od svakog dobra. 6. 260
• Ta molitva je najviši i najteži i vrlo bolan podvig, koji zahteva potpuno samoodricanje i ispravne misli, u protivnom je otac laži, koji uzima vid svetlog Anđela, približava se srcu, dodvoravajući mu se tobožnjom nasladom, a čovek, kada je oseti, smatra je za blagodat Božiju, pa se utvrđuje u svojoj prelesti i počinje da pokazuje njene plodove, sa izvesnim obeležjima nekakvog ludila. Takvome je, kaže sveti Jovan Lestvičnik, krajnje potrebna pomoć Božija, jer je za ljude neizlečiv. I zaista, pristaje li da primi duhovni savet od bližnjeg onaj ko misli (ako to i ne govori) da je blagodat njegova nastavnica? Je li prirodno da postane svestan svoga neznanja i prelesti onaj ko misli da sve vidi jasno i zdravo, i da u duši oseća višu utehu? 6. 475-476
• U današnje vreme postoji suštinska potreba za pravilnom molitvom, a nju i ne poznaju! He znaju da ona treba da bude oruđe i izraz pokajanja, i varaju se tražeći naslade i zanose, te tako oruđem datim za spasenje ubijaju svoje duše. U naše vreme suštinski je potrebno ispravno shvatanje molitve! Ona je u naše vreme osnovni i jedinstveni rukovoditelj ka spasenju. 6.766 (v. PRELEST, MOLITVA ISUSOVA – Mesto srca)
 
Priprema
 
• Molitva je svet, velik i za dušu spasonosan podvig. Ona je glavni i prvi među monaškim podvizima. Svi ostali podvizi služe tome podvigu; oni se preduzimaju zato da bi se podvig molitve savršavao uspešnije, da bi plodovi molitve bili obilniji. Glava svakog blagočestivog života – rekao je prepodobni Makarije Veliki – i vrh svih dobrih dela jeste postojano prebivanje u molitvi“.
Koji ljudski položaj može da bude viši, koji može da se uporedi sa položajem čoveka kome je dopušteno da molitvom besedi sa Carem nad carevima, sa Bogom nad bogovima, sa Tvorcem i apsolutnim Gospodarom svih vidljivih i nevidljivih, materijalnih i duhovnih stvorenja?
Shodno važnosti bavljenja molitvom, za nju je potrebna značajna prethodna priprema.
Od onih koji žele da pristupe Caru nad carevima, On zahteva određen, Njemu ugodan način razmišljanja i isto takvo raspoloženje srca, pomoću kojih su se Gospodu približili i svi pravednici Starog i Novog Zaveta (Lk. 1,17). Bez takvog načina razmišljanja i raspoloženja srca pristup je nemoguć, a pokušaji i trud da se pristupi uzaludni su.
Ti što želiš da pristupiš Bogu i da My se približiš postojanim prebivanjem u molitvi, pazi! Brižljivo ispitaj svoj način razmišljanja: nije li zaražen kakvim lažnim učenjem? Da li tačno i bez izuzetka slediš učenje Istočne Crkve, jedine istinite, svete i apostolske? Ako neko ne posluša Crkvu rekao je Gospod učeniku neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), tuđ Bogu, neprijatelj Bogu. Kakav značaj može imati molitva onoga ko se nalazi u stanju neprijateljstva prema Bogu, u stanju otuđenja od Boga?
Svest o svojoj grešnosti, svest o svojoj slabosti, o svojoj beznačajnosti – neophodan je uslov za to da molitva bude milostivo primljena i uslišena od Boga. Svi sveti su u temelj molitve polagali svest o svojim gresima i njihovo ispovedanje, kao i svest o ogrehovljenosti čitavog ljudskog roda. Svetost čoveka zavisi od svesti i ispovedanja te ogrehovljenosti. Onaj Koji daruje ljudima svetost za njihovo pokajanje, rekao je: Nisam došao da zovem pravednike, no grešnikv na pokajanje (Mt. 9,13).
Ti što želiš da se baviš podvigom molitve! Pre no što pristupiš tom podvigu, potrudi se da oprostiš svakome ko te je naljutio, oklevetao, ponizio, svakome ko ti je naneo ma kakvo zlo. Onaj pred Koga nameravaš da staneš na molitvi ti zapoveda: Ako, dakle, prineseš dap molitve na višnji žrtvenik Cara nad carevima, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde gap svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi gap svoj (Mt. 5,23 24).
Pripremi se za molitvu nepristrasnošću i bezbrižnošću. Od pristrasnosti dolaze brige. Sputavana pristrasnošću i rasejavana brigama, tvoja misao ne može da molitvom nepokolebivo stremi ka Bogu. He možete služiti Bogu i mamonu: jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše. He brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, i sve će vam se ovo dodati (Mt. 6,24,21,31,33). Otrgni svoj um i svoje srce od zemlje i svega zemaljskog, i neće ti biti teško da počneš sa nevidljivim putovanjem molitvom ka nebu.
Ako trpiš siromaštvo, ili te pritiskaju nevolje, ili te kinji i goni neprijatelj tvoj: ne obraćaj pažnju na sećanja i pomisli o tvome siromaštvu, ili o nevoljama, ili o neprijatelju tvome da se tvoja pažnja na molitvi ni zbog čega ne bi rasejavala i uznemiravala. Onaj u Čijoj ste apsolutnoj vlasti i ti, i tvoje nevolje, i neprijatelj tvoj, ovako veli onima koje ljubi: Neka se ne zbunjuje srce vaše, verujteu Boga, iu Mene verujte (Jn. 14,1).
Kada se moliš zaveštava Gospod uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome Koji je u tajnosti (Mt. 6,6). Bilo da si u društvu ljudi ili sam, trudi se da se stalno udubljuješ u unutrašnju duševnu klet tvoju, da zatvaraš dveri čula i jezika, i da se moliš tajno umom i srcem.
Zavolevši podvig molitve, zavoli usamljenost u materijalnoj keliji. Zatvaraj njene dveri i za sebe i za druge. Strpljivo podnosi čamotinju zatvorništva: neće proći mnogo i ona će biti zamenjena najprijatnijim osećanjem. „Prebivaj u keliji svojoj, rekli su Sve ti Oci, ona će te svemu naučiti“, to jest (naućiće te) monaškom životu koji je sav usredsređen na molitvu.
Zavolevši podvig molitve, zavoli ćutanje: ono čuva sile duše nerazjedinjenim, sposobnim za postojanu molitvu u unutrašnjoj kleti. Naviknutost na ćutanje omogućava bezmolvnu molitvu srca i usred bučnog mnoštva ljudi.
Na žrtvu ljubavi prema molitvi prinesi čulne i umne naslade, radoznalost, ljubopitljivost; čuvaj svoju dušu od svih spoljašnjih utisaka, kako bi se u njoj, posredstvom molitve, sačuvao Bog. Njegov svesveti, nevidljivi Obraz ne trpi da prebiva u duši koja je uprljana slikama sujetnog, materijalnog i prolaznog sveta.
Nemoj da se diviš vidljivoj prirodi i da se baviš sazercavanjem njenih lepota. He gubi dragoceno vreme i ne rasipaj sile duše na dobijanje znanja koje pružaju ljudske nauke. Te sile i to vreme upotrebi na sticanje molitve, koja sveštenodejstvuje u unutrašnjoj kleti. Tamo, u tebi samom, molitva će otkriti prizor koji će privući svu tvoju pažnju; ona će ti pružiti znanja koja svet ne može da primi, o čijem postojanju on čak pojma nema.
Tamo, u dubini srca, videćeš pad ljudske prirode, videćeš svoju dušu ubijenu grehom, videćeš grob, videćeš ad, videćeš demone, videćeš lance i okove, videćeš plameni mač heruvima koji čuva put ka drvetu života i brani čoveku ulazak u rajsku obitelj. Videćeš i mnoge druge tajne, skrivene od sveta i sinova sveta. Kada se otkrije taj prizor, svi tvoji pogledi prikovaće se za njega; ohladićeš se za sve privremeno i propadljivo za šta si dotle bio vezan.
„Danas ili sutra ćemo umreti“ rekao je sveti Andrej Jurodivi jednom monahu, odvlačeći ga od privezanosti za materijalno i objašnjavajući mu koliko je takva privezanost nerazumna. Sasvim tačne reči! Sasvim tačno je predstavljena neodređena dužina trajanja našeg zemaljskog života! Dakle danas ili sutra ćemo umreti. Ništa lakše nego umreti. Čak i najduži život, kada se približi kraju, izgleda kao najkraći tren. Zašto se baviti onim što nužno moramo zauvek da ostavimo, i to ubrzo. Bolje je da molitvom izučimo sebe, da izučimo život i svet koji nas očekuju, u kojima ćemo ostati zauvek.
Usamljenost kelije i pustinja – dom su molitve. „Onaj ko je okusio molitvu rekao je sveti Jovan Lestvičnik izbegavaće veliko društvo: ko će, ako ne molitva, učiniti svoga prijatelja slobodnim od potrebe za društvom, poput divljeg magarca koji ljubi pustinju?“ Ako hoćeš da posvetiš svoju dušu delu molitve, treba da se kloniš svetskih prizora, da se odrekneš ljudskog društva, razgovora i stalnog primanja drugova u tvoju keliju, čak i pod izgovorom ljubavi. Udalji od sebe sve čime se prekida i uznemiruje tvoja tajanstvena beseda sa Bogom. Na zemlji i u društvu ljudi prebivaj kao stranik. Ti si stranik. Zemlja je hotel. Nepoznat je čas u koji ćeš biti pozvan. Poziv je neizbežan i neodložan; ne možeš ga odbiti ili mu se usprotiviti. Svetom molitvom se pripremi za radostan odlazak iz hotela. 1. 152-156
• Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje (2. Tim. 2,19) zaveštava Apostol. Ovo zaveštanje odnosi se na sve hrišćane, a posebno na one koji nameravaju da se bave neprestanim moljenjem Imenom Gospoda Isusa. Prečisto ime Isusovo ne trpi da prebiva okruženo nečistotom; ulazeći u sasud po meri njegove čistote, ono i samo počinje da deluje u njemu i da savršava dalje očišćenje, za koje nije dovoljan samo čovekov sopstveni trud i koje je potrebno zato da bi sasud postao dostojna riznica duhovnog blaga, svesvete svetinje. Klonimo se prejedanja, čak i sitosti; postavimo sebi kao pravilo umereno i stalno uzdržavanje od hrane i pića; odreknimo se uživanja u ukusnim jelima i pićima; krepimo se snom dovoljno, ali ne prekomerno; odreknimo se praznoslovlja, smeha, šala, svetogrđa; prestanimo da nepotrebno izlazimo iz kelije kod braće, ili da primamo braću u svoju keliju pod izgovorom ljubavi, iza koga se kriju prazni razgovori i zanimanja koja pustoše dušu. Odreknimo se maštanja i sujetnih pomisli koje se u nama pojavljuju usled našeg neverovanja, usled nerazumnih briga i drugih naših strasti. Sa potpunom verom sve prepustimo Gospodu, a naša mnoga razmišljanja i pusta maštanja zamenimo neprekidnom molitvom Gospodu Isusu. 2. 307-308
Neophodan i suštinski uslov napredovanja u Isusovoj molitvi jeste prebivanje u zapovestima Gospoda Isusa. Ostanite u ljubavi Mojoj (Jn. 15,9) rekao je On Svojim učenicima. Šta znači prebivati u ljubavi prema Gospodu? Znači: neprestano se sećati Njega i neprestano prebivati u jedinstvu sa Njim po duhu. Prvo je bez poslednjeg mrtvo i čak neostvarivo.
Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi Mojoj (Jn. 15,10); ako budemo postojano čuvali zapovesti Gospodnje onda ćemo se duhom našim sjediniti sa Njim. Ako se duhom sjedinimo sa Njim, onda ćemo se ustremiti ka Njemu čitavim našim bićem i neprestano ćemo se sećati Njega. Sve tvoje postupke i celokupno tvoje ponašanje usmeri prema zapovestima Gospoda Isusa, prema njima usmeri svoje reči, misli i osećanja i poznaćeš svojstva Isusova. Osetivši u sebi ta svojstva delovanjem blagodati Božije i dobivši iz toga njihovo opitno poznanje, ti ćeš se nasladiti nepropadljivom sladošću, koja ne pripada ovom svetu i veku, sladošću tihom ali silnom, koja uništava privezanost srca za sve zemaljske naslade. Nasladivši se svojstvima Isusovim, zavolećeš ga i poželećeš da On u potpunosti obitava u tebi; bez Njega smatraćeš da gineš i propadaš. Tada ćeš neprestano vapiti, iz punoće ubeđenja, iz sve duše: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Molitva Isusova zameniće ti sva druga molitvoslovlja. I sva ta molitvoslovlja koju drugu misao mogu da sadrže i izlože, veću od misli o Isusovom pomilovanju grešnika?
Odredi sebi kao jedini cilj života ispunjavanje volje Isusove, u svakoj situaciji, koliko god ona izgleda važna ili pak sitna; trudi se da radiš samo ono što je ugodno Isusu, i sva će tvoja dela biti jednako dostojna neba. Zavoli volju Isusovu više od želja svoga tela, više od svoga spokojstva i komfora, više od života, više od duše svoje. Što je moguće češće čitaj Jevanđelje, izučavajući u njemu volju Gospoda i Spasitelja tvoga. He zanemari ni najmanju crtu iz Jevanđelja, nijednu naoko nevažnu zapovest. Obuzdavaj i umrtvljuj sve sopstvene pokrete, ne samo grehovne, nego i one koji su spolja gledano dobri, ali pripadaju paloj ljudskoj prirodi i često su vrlo razvijeni kod neznabožaca i jeretika, pokrete koji su od jevanđelskih zapovesti udaljeni kao Zapad od Istoka. Neka ćuti u tebi sve tvoje staro! Neka u tebi deluje samo Isus, Svojim najsvetijim zapovestima, kao i mislima i osećanjima što iz tih zapovesti proističu. Ako budeš živeo na taj način, onda će u tebi neumitno procvetati molitva Isusova, nezavisno od toga da li živiš u dubokoj pustinji ili sred graje opštežića: jer su mesto useljenja i odaja ove molitve – um i srce, obnovljeni poznanjem i ispunjavanjem volje Božije, dobre i ugodne i savršene (Rim. 12,2). Život po jevanđelskim zapovestima jeste jedini i istinski istočnik duhovnog napredovanja, koji je dostupan svakome ko iskreno želi da napreduje, u kakvu god spaljašnju situaciju da je postavljen nedokučivim promislom Božijim. 2. 308-309
 
Protivljenje demona
 
• Zbog spasonosnog dejstva koje na nas imaju molitva uopšte i sećanje na Boga, a posebno molitva Isusova kao sredstvo za prebivanje u neprestanom jedinstvu sa Bogom i postojano odbijanje đavoljih napada – bavljenje molitvom Isusovom naročito je mrsko đavolu. Oni koji se bave molitvom Imenom Gospoda Isusa bivaju podvrgnuti naročitom gonjenju od strane đavola. „Sav trud i sva briga našeg neprijatelja kaže prepodobni Makarije Veliki – sastoji se u tome da našu misao odvrati od sećanja na Boga i od ljubavi prema Njemu; on zato upotrebljava prelesti sveta i odvlači od istinskog dobra ka umišljenim, nepostojećim dobrima“. Iz tog razloga, onaj ko se posveti istinskom služenju Bogu neprestanom Isusovom molitvom, naročito treba da se čuva rasejanosti misli i da nikako sebi ne dozvoljava misaono praznoslovlje, nego, ne obraćajući pažnju na misli i maštanja koja se pojavljuju, da se stalno vraća u moljenje imenom Isusovim, kao u kakvo pristanište, verujući da se Isus neumorno stara o onom slugi Svome koji se neprestano nalazi uz Njega, postojanim sećanjem na Njega. „Lukavi demoni – kaže pre podobni Nil Sinajski – noćuse trude da sami uznemire duhovnog delatnika, a danjupreko ljudi koji ga okružuju klevetama, iskušenjima i neugodnostima“. Ovakav poredak u demonskim napadima brzo će na opitu videti svaki delatnik molitve. Demoni iskušavaju pomislima, misaonim maštanjima, naizgled duhovnim razmišljanjima, izazivanjem preterane brige i različitih strahova, kao i drugim projavama neverovanja. U svim najrazličitijim demonskim napadima osećaj uznemirenosti uvek služi kao pouzdani pokazatelj približavanja palih duhova, čak i kada dejstvo koje oni proizvode ima izgled pravednosti.
Podvižnicima koji se usamljeno i pojačano mole, demoni sa javljaju u vidu čudovišta, u vidu sablažnjivih predmeta, a ponekad u vidu Anđela, mučenika, prepodobnih i Samog Hrista; demonskih pretnji se ne treba bojati, a prema svim viđenjima uopšte, treba se odnositi sa krajnjim nepoverenjem. U takvim slučajevima, koji se ipak ne događaju često, naša prva obaveza je da pribegnemo Bogu, u potpunsti se prepuštajući Njegovoj volji i moleći za Njegovu pomoć: na prikaze ne treba obraćati pažnju, niti treba stupati u kontakt i razgovor sa njima, smatrajući se slabim za kontakt sa neprijateljskim du hovima, a nedostojnim za odnos sa svetim duhovima.
Istinski, bogougodni podvižnik molitve podvrgava se posebnim nevoljama i gonjenjima od strane svoje braće, ljudi. I u tome su, kako smo već rekli, glavni delatnici demoni. Kao svoje oruđe oni upotrebljavaju kako one ljude koji su svoje delovanje slili u jedno sa delovanjem demona, tako i one koji ne poznaju demonske napade i stoga lako postaju njihovo oruđe, pa čak i one koji shvataju neprijateljsko lukavstvo, ali su nedovoljno oprezni i nedovoljno paze na sebe, te stoga sebi dopuštaju da budu obmanuti. Najšokantniji i najužasniji primer za to kakvom strašnom mržnjom prema Bogu, Reči Božijoj i Duhu Božijem mogu da se zaraze ljudi koji su raspoloženje svoga duha slili sa raspoloženjem demona, vidimo kod judejskih prvosveštenika, starešina, književnika i fariseja, koji su počinili najveći među svim ljudskim zločinima – Bogoubistvo. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže da po nagovoru demona monasi koji vode licemeran život zavide istinskim podvižnicima pobožnosti, upotrebljavajući sva sredstva kako bi ih pokolebali ili isterali iz manastira. Čak i dobronamerni monasi, ali koji žive spoljašnjim monaškim životom i ne poznaju duhovni život, sablažnjavaju se o duhovne delatnike, njihovo ponašanje smatraju čudnim, osuđuju ih i kleveću, nanose im različite uvrede i kinje ih. Veliki podvižnik molitve Isusove, blaženi starac Serafim Sarovski pretrpeo je mnoge neprijatnosti od neznanja i telesnog viđenja monaštva svoje sabraće, jer oni koji zakon Božiji čitaju telesno, misle da ga ispunjavaju samo spoljašnjim delima, bez duhovnog podviga i ne razumeju šta govope. „Na putu unutrašnjeg, duhovnog života nastavlja i teši Serafim, crpeći pouku i utehu iz svoga duhovnog opita ne treba klonuti i odustajati zato što nas ljudi, koji su se priljubili uz spoljašnje i materijalno, pogađaju u srce suprotstavljenošću svojih shvatanja, i svojski se trude da nas odvuku od duhovnog puta, postavljajući nam na njemu različite prepreke.“ Ni zbog kakvih prepreka na tome putu ne treba se kolebati, utvrđujući se u na reči Božijoj: Užasa se njihovog nećemo uplašiti, niti ćemo se uznemiriti, jer je s nama Bog. Gospoda Boga našeg ćemo svetiti, sećajući se u srcu Njegovog Božanskog Imena, i On će nam biti strah (Is. 8,12-13). 2. 299-302
• Dopuštenje demonima da nas iskušavaju, neophodno je za naš napredak: suprotstavljajući se našoj molitvi, oni nas primoravaju da se naučimo posebno veštoj upotrebi toga mača. Mačem molitve pobeđuje se ognjeni mač heruvima koji sprečava pristup drvetu života i pobednik postaje pričasnik večnog života (Otk. 2,7). Po neizrecivoj premudrosti Božijoj, zlo u lošoj nameri pomaže dobro. Kada u našoj usamljenosti i prilikom bavljenja molitvom iznenada u nama proključaju strasna osećanja i pokreti, kada nas napadnu ljute pomisli, kad se pred nama u svojoj varljivoj živosti pojave grešna maštanja – to je znak dolaska neprijatelja. Tada nije vreme za uninije ni za raslabljenost: vreme je podviga. Usprotivimo se našim našim neprijateljima pojačanom molitvom Bogu i On će razvejati i prognati neprijatelje naše.
U nevidljivoj borbi ne pobeđujemo uvek, niti brzo: pobeda je dar Božiji, koji Bog daje podvižniku u vreme koje je poznato samo Njemu, i koje određuje samo On. Nama su pak neophodni i sami pora zi. Tu se misli na poraze do kojih dolazi usled naše slabosti i grešnosti, a ne po slobodnoj volji. Porazi se dopuštaju radi našeg smirenja, kako bismo ispitali i poznali našu palu prirodu, i shvatili da nam je neophodan Iskupitelj, kako bismo poverovali u Njega i ispovedili Ga.
Prilikom takvih poraza, naši nevidljivi neprijatelji nam na meću stid, a stid donosi raslabljenost u molitvenom podvigu, nesigurnost i pomisao da ga ostavimo i pređemo na dobrotvornu društvenu delatnost. Nemojmo da se obmanjujemo! Uz samoodbacivanje i bez stida otkrijmo svoju ranu pred našim Sveblagim i Svemogućim Lekarom, Koji je zapovedio ovo spasonosno neustručavanje i obećao da će ga ovenčati osvetom našim protivnicima (Lk. 18). Položimo zavet u svojoj duši: da do kraja života ne ostavljamo molitveni podvig i da iz njega pređemo u večnost.
Naša stidljivost u porazima je nerazumna: ona je – zli podsmeh naših neprijatelja nad nama. Može li taj smokvin list – stidljivost sa njenim sredstvima – da sakrije čovekovo sagrešenje od svevidećeg Boga? Bog vidi greh i bez ispovesti. On ispovest traži samo zato da bi ga izlečio. Ako je Svome apostolu zaveštao da prašta sedam puta na dan, tim pre će ovo Sam ispuniti na nama, kada mu neprestano prinosimo molitvu i pokajanje (Lk. 17,4).
Obratimo pažnju na sledeće. Zar naša dvoličnost ne daje snagu našim neprijateljima u borbi sa nama? Nije li ona uzrok naših čestih poraza? Zar ne pojačavamo mi sami vlast i uticaj naših neprijatelja nad nama, kada vršimo njihovu volju kroz ispunjavanje naših telesnih želja, nagona i strasti? He gnevimo li time Boga, ne udaljavamo li ga od sebe? Zar u nama ne deluje ljubav prema svetu, koja nam ostavlja spoljašnji izgled služitelja Božijih, ali ukida suštinsko dostojanstvo slugu Božijih, čineći nas zapravo neprijateljima Njegovim (Jak. 4,4-5)?
Dvojedušan čovek nepostojan je u svim putevima svojim (Jak. 1,8): tim pre on se pokoleba na putu najuzvišenije i glavne dobrodetelji – molitve. On biva odbačen od Boga, jer nije ni studen ni vruć (Otk. 3,16). On ne može da bude učenik istinske molitve, koja svoga učenika dovodi pred lice Božije radi natprirodnog poučavanja, vodeći ga tragom Isusovim, ako se odrekne svega što ima (Lk. 14,33): bolesne privezanosti volje palog čoveka za svet. A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal. 5,24): istinsku molitvu mogu da zadobiju samo oni koji u potpunosti pripadaju Hristu. 1.159-160
 
Raspaljenost telesna
(v. MOLITVA ISUSOVA – Toplota, Mesto)
 
Sabranost (odsustvo maštanja)
 
• Sveti mir je nepomičnost uma, koja se rađa od ispunjavanja jevanđelskih zapovesti; nju spominje sveti Isak Sirijski u svom 55. Slovu, a osetili su je sveti Grigorije Bogoslov i sveti Vasilije Veliki, da bi se potom udaljili u pustinju. Tamo u pustinji, baveći se svojim unutrašnjim čovekom i konačno ga obrazovavši prema Jevanđelju, oni su postali svedoci tajanstvenih viđenja Duha. Očigledno da um zadobija nepomičnost, ili odsustvo maštanja (uništenje rasejanosti), nakon svoga sjedinjenja sa dušom. Bez toga on se ne može zaustaviti da ne bludi i ne skita na sve strane. Kada se um, dejstvom Božanske blagodati, sjedini sa srcem, on dobija molitve nu silu o kojoj govori prepodobni Grigorije Sinajski: „Da Mojsije nije od Boga primio žezlo sile, Bog ne bi njime porazio faraona i Egipat: tako i um, ako ne bude u ruci imao silu molitve, neće moći da uništi greh i protivne sile“. 2. 224-225
• Tešeći i poučavajući opštežiteljne monahe koji su obavljali manastirska poslušanja, bodreći ih na usrdnost i brižljivost u molitvenom podvigu, Lestvičnik veli: „Od monaha koji se bave poslušanjima Bog ne zahteva molitvu potpuno čistu od rasejanosti. He kloni kada te potkrada rasejanost! Imaj duševni mir i postojano primoravaj um tvoj da se vraća u sebe. Potpuna sloboda od rasejanosti svojstvena je Anđelima“.
• Potčinjeni strastima! Molimo se Bogu postojano, neodstupno, jer su svi bestrasni takvom molitvom prešli iz strasnog stanja u stanje bestrasnosti. Ako neumorno budeš obučavao svoj um da se nikuda ne udaljava iz reči molitve, on će i u vreme tvoga obeda biti uz tebe. Ako mu pak dopustiš da nesmetano skita na sve strane, on nikada neće moći da bude u tebi. Volim reći pet reči umom svojim, nego li hiljade reči jezikom (1. Kor. 14,19). Takva molitva blagodatna molitva uma u srcu, kojoj je strano svako lutanje – nije svojstvena deci, stoga ćemo mi, kao deca, starajući se o kvalitetu molitve, to jest o pažnji, veoma mnogo da se molimo posredstvom zaključavanja uma u reči. Količina donosi kvalitet. Gospod daje čistu molitvu onome ko se bez lenjosti, mnogo i postojano moli svojom molitvom, koju kvari rasejanost. 1. 259-260
• Molitveni podvig… je podvig. Treba se potruditi. „Ko se strpljivo moli svojom nečistom molitvom rekao je sveti Jovan Lestvičnik i ne napušta je zato što mu je dosadila njena nečistota, njemu će Bog, kad dođe vreme, dati istinsku molitvu“. 6. 774
 
Samoposmatranje
 
• Jednom dok je sveti Makarije Veliki sedeo u svojoj keliji, pred njega je stao Anđeo, poslan od Boga, i rekao: ‘Makarije! He boj se napada nevidljivih neprijatelja, jer naš dobri Vladika neće odstupiti od tebe niti će prestati da ti pomaže. Budi odvažan i jak, hrabro pobeđuj protivna načala i vlasti: ali ne gordi se zbog svoga delanja, kako te Božanska pomoć ne bi ostavila i kako ne bi pao čudesnim padom’. Obliven suzama blaženi Makarije je odgovorio: ‘Čime da se gordim, kad se moja duša, poput razvratne bludnice, hrani smradom nečistih pomisli koje donose demoni?'“
U takvo duboko smirenje prepodobni je bio doveden pažljivim samoposmatranjem, koje mu je pružilo njegovo umno delanje. On je u sebi video čovekov pad i njegovo opštenje sa demonima. Ovo njegovo duhovno viđenje je neobično jasno, tačno i detaljno predstavljeno u njegovim besedama. 7. 284-285
• Pimen Veliki je svojoj braći govorio: „Uveravam vas: gde bace satanu, tamo će da bace i mene“.
Ova izreka je plod duhovnog viđenja odbačenih duhova i onog opštenja u koje je čovek stupio sa njima preko svoga pada. Ovo viđenje se prepodobnom otkrilo usled dubokog i pravilnog samoposmatranja u koje je bio uzveden Rečju Božijom, svojim umnim delanjem i Božanskom blagodaću. 7. 302<<p> 
Sladost u molitvi
(v. SLADOST, MOLITVA ISUSOVA – Postepenost)
 
Sjedinjenje uma sa srcem
 
• Čitajući kod otaca o mestu srca, koje um pronalazi molitvom, treba razumeti šta je to slovesna sila srca koju je Tvorac smestio u gornji deo srca – po toj sili ljudsko srce se razlikuje od srca životinja, koje imaju silu volje, ili želje, i silu revnosti, ili jarosti, kao i ljudi. Sila slovesnosti izražava se kroz savest, ili kroz svest našeg duha bez učešća razuma, kroz strah Božiji, kroz duhovnu ljubav prema Bogu i bližnjem, kroz osećaj pokajanja, smirenja, krotosti, kroz skrušenost duha, ili duboku tugu zbog grehova, i kroz druge duhovne osećaje koji su životinjama strani. Sila duše – um iako duhovna, za mesto svoga prebivanja ima mozak: tako i sila slovesnosti, ili duh čovekov, iako duhovna, za mesto svoga prebivanja ima gornji deo srca, koji se nalazi pod levom grudi i nešto iznad.
Sjedinjenje uma sa srcem jeste sjedinjenje duhovnih misli uma sa duhovnim osećajima srca. Pošto je čovek pao tako što su se njegove pomisli i njegova osećanja od duhovnih pretvorili u telesne i duševne, potrebno je da se posredstvom Jevanđelskih zapovesti um i duh uzvedu ka duhovnim pomislima i osećajima. Kada se um i duh iscele, oni se sjedinjuju u Gospodu. U svoje vreme u onom delu srca u kome je smeštena sila slovesnosti, ili duh, obrazuje se čudesni, nerukotvoreni, duhovni hram Božiji, Svetinja nad Svetinjama: tu silazi um, hirotonisan Duhom Svetim za sveštenika i arhijereja, radi poklonjenja Bogu u Duhu i Istini. Tad hrišćanin kroz blaženi opit spoznaje ono što je rečeno u Svetom Pismu: Jer vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti Moj narod (2. Kor. 6,16).
…Um i srce ne mogu da se sjedine drugačije nego posredstvom Duha i Istine. To znači: um i srce ne mogu da se sjedine ako u potpunosti ne odbace palu prirodu, ako se u potpunosti ne predaju rukovodstvu Jevanđelja, ako zbog postojanog i pažljivog sledovanja za jevanđelskim zapovestima ne privuku na sebe blagodat Svesvetog Duha, ako se ne iscele i ne ožive od njenog dodira, od osenjenosti njome.
He samo svako grešno osećanje i svaka grešna pomisao, nego i sve prirodne pomisli i osećanja, ma koliko bile fine i zamaskirane tobožnjom pravednošću, razaraju jedinstvo uma sa srcem i suprotstavljaju ih jedno drugom. Kada se odstupi od duhovnog usmerenja koje pruža Jevanđelje, uzalud su sva pomoćna sredstva i tehnike: srce i um se nikada neće sjediniti. 5. 115-117 (v. SJEDINJENJE, MOLITVA ISUSOVA – Mesto)
 
Smirenje i molitva
 
• „Brat je rekao avvi Sisoju: ‘Smatram da sećanje na Boga (umna molitva) neprestano prebiva u meni’. Starac je odgovorio: ‘Nije veliko to što je tvoj um stalno usmeren ka Bogu; veliko je kad neko za sebe vidi da je gori od svakog stvorenja'“.
Starac je ovo rekao zato što je istinsko dejstvo umne molitve uvek zasnovano na najdubljem smirenju i potiče od njega. Svako drugo dejstvo umne molitve je nepravilno, vodi u samoobmanu i propast. 7. 323 (v. MOLITVA ISUSOVA – Darovi, Poslušanje)
 
Telo u molitvi
(v. SJEDINJENJE, MOLITVA ISUSOVA – Vatrenost u podvigu)
 
Toplota
 
• Prilikom posebnog telesnog truda oko srdačne molitve, u srcu počinje da deluje toplota. Ova toplota je direktna posledica sledećeg podsticaja: svaki ud ljudskog tela se pod uticajem trenja raspaljuje – isto se događa i sa srcem usled njegovog postojanog i dugotrajnog naprezanja. Toplota koja se javlja od usiljenog telesnog podviga takođe je telesna (materijalna). To je toplota krvi, u vezi sa palom prirodom. Kada neiskusan podvižnik oseti tu toplotu, on neumitno umisli o njoj nešto i nađe u toj toploti prijatnost i nasladu, što predstavlja začetak samoobmane. Tu toplotu ne samo da ne treba smatrati za nešto posebno, nego naprotiv, treba preduzeti posebne mere opreza kada se ona pojavi. Opreznost je neophodna zato što ova toplota, budući od krvi, ne samo da prelazi na razna mesta u grudima, nego veoma lako može da se spusti u donji deo stomaka i da tu proizvede najsilniju raspaljenost. Prirodno da se pri tome pojavljuje telesna pohota, svojstvena tim delovima u stanju raspaljenosti. 2. 294-295 (v. MOLITVA ISUSOVA – Pokloni)
 
Uteha duhovna
 
• Kada je sveti Andrej Jurodivi bio uznesen u raj, pričao je posle svešteniku, obilna blagodat Božija, koja ispunjava raj, proizvela je u njemu ono duhovno dejstvo, koje umna molitva obično proizvodi kod uznapredovalih: dovela je do sjedinjenja njegovog uma i srca, pri čemu čovek dospeva u stanje duhovne opijenosti i svojevrsnog samozaborava. Ova opijenost i samozaborav predstavljaju ujedno i osećaj novog života. Sveti Simeon je svome satajniku, đakonu Jovanu, govorio kako i među najsilnijim sablaznima njegov um ostaje potpuno ustremljen ka Bogu – i sablazni ostaju bez svoga uobičajenog dejstva Kod onih koji su se udostojili da budu osenjeni blagodaću, duša se umnom molitvom stalno uzdiže iznad grešnih i sujetnih pomisli i osećanja, i kao tajanstvenom, nevidljivom rukom uznosi se gore: delovanje greha i sveta ostaje nemoćno i besplodno. 1. 276
• Neki starac mi je u iskrenom razgovoru ispričao: „U svetskom životu, usled jednostavnosti prošlih vremena i blagočestive klime koja je tada vladala, saznao sam za molitvu Isusovu, bavio se njome i povremeno u sebi osećao neobičnu promenu i utehu Stupivši u manastir, nastavio sam sa molitvom… Isprva sam imao poslušanje u trpezariji: baveći se poslušanjem, bavio sam se i molitvom, sjedinjujući je, prema učenju otaca, sa smirenomudrenim pomislima koje joj pomažu. Jednom sam stavio tanjir sa hranom na poslednji sto, za kojim sede poslušnici, i u mislima sam govorio: ‘Primite od mene, sluge Božije, ovo ubogo služenje’. Iznenada sam u grudima osetio takvu utehu, da sam se čak zateturao; uteha je potrajala mnogo dana, oko jedan mesec. Drugi put dogodilo mi se da uđem u prostoriju u kojoj se pripremaju i peku prosfore; ne znam zašto, nešto me je podstaklo, poklonio sam se veoma nisko bratiji koja tamo radi i – iznenada sam u sebi osetio tako jako dejstvo molitve, da sam požurio u svoju keliju i legao na postelju usled slabosti koju je u čitavom telu izazvalo njeno dejstvo“. 1. 276-277 (v. UTEHA, BOGOOPŠTENJE)
 
Cilj molitve
(v. MOLITVA ISUSOVA – Ime Božije, Postepenost, Vatrenost u podvigu)
 
Čitanje otačkih dela o molitvi Isusovoj
 
• Svaki sveti pisac je pisao na osnovu sopstvenog blagodatnog poretka i delovanja, u skladu sa tim poretkom i delovanjem. Na to treba da obratimo naročitu pažnju. Nemojmo da se oduševljavamo i povodimo za knjigom koja kao da je ognjem napisana i priča o uzvišenim delima i stanjima koja nama nisu svojstvena. Čitanje takve knjige, raspalivši uobrazilju, može da nas povredi, predavši nam znanje i želju za podvizima koji su za nas prerani i prevazilaze naše mogućnosti. Zato se obratimo knjizi onoga oca koji je po umerenosti svoga napretka najbliži našem stanju. Uz takav pogled na otačka dela, kao prvu literaturu za monaha koji želi da se upozna sa unutrašnjim molitvenim podvigom, mogu da se predlože pouke Serafima Sarovskog, dela Pajsija Njameckog (Veličkovskog) i njegovog druga shimonaha Vasilija. Svetost ovih lica i ispravnost njihovog učenja su nesumnjivi. 2. 278-279
• Za podvižnika molitve Isusove veoma je korisno da pročita Predgovore shimonaha Vasilija Poljanomeruljskog za knjige svetih Grigorija Sinaita, Isihija Jerusalimskog, Filoteja Sinajskog i Nila Sorskog. Nakon upoznavanja sa ovim primedbama, čitanje čitavog Dobrotoljublja postaje jasnije i korisnije. Prilikom čitanja otačkih dela ne treba ispuštati iz vida ni to da je mera početnika iz njihovog vremena, u naše vreme već mera veoma naprednoga. Primenjivanje otačkih pouka na sebe i svoju delatnost treba da se obavlja sa velikom opreznošću. 5.117 (v. ČITANJE SVETIH OTACA)
 
MONAŠTVO
 
• Monaštvo nije ljudska ustanova nego Božanska, a njegov cilj je da udalji hrišćanina od svetske sujete i briga, i da ga, posredstvom pokajanja i plača, sjedini sa Bogom, pokazavši od sada Carstvo Božije u njemu. Najveća milost Cara nad carevima je – kada On prizove čoveka na monaški život, kada mu u tom životu daruje molitveni plač i kada ga zajedničarenjem u Duhu Svetome oslobodi od nasilja strasti i uvede u predukus večnog blaženstva 6. 688-689
• Prepodobni Nil kaže da monah neizostavno treba da živi po predanju Svetih Otaca: mada mi ne možemo da se uporedimo sa ocima, ipak treba da živimo u njihovom duhu i da zadobijamo duhovno jedinstvo sa njima. 6. 745
• Monaštvo je Božanska ustanova posredstvom koje hrišćanstvo dostiže svoj viši razvoj. Među pravilima ove Božanstvene ustanove postoji i to da u monaštvo ljudi stupaju zaista slobodnom voljom, podvrgavajući je pre primanja zaveta strogom razmatranju i ispitivanju.
Onima koji imaju hladnu i kolebljivu volju stupanje u monaštvo je strogo zabranjeno.
6. 753
• Monasima poslednjeg vremena suđeno je da se spasavaju kroz nevolje. Iskusnih staraca nema. Bogonadahnuti monaški ustavi i život uzdrmani su ustanovama telesnog ljudskog razuma; duhovno napredovanje pojedinca opasno je zato što neminovno vodi ka gordosti i ponižavanju bližnjeg. Iz ovih razloga preostalo je da se spasenje postiže jedino krstom. Takav je udeo onih koji se danas spasa vaju. 6. 829
 
RAZGOVOR IZMEđU LAIKA I MONAHA:
 
Laik: Koje je značenje monaštva u Crkvi Hristovoj?
Monah: Monasi su oni hrišćani, koji ostavljaju po mogućstvu sve zemaljske poslove radi bavljenja molitvom, koja je – vrlina nad vrlinama, kako bi se posredstvom nje sjedinili u jedno sa Bogom, kako je rekao apostol: Ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime (1. Kor. 6,17). A pošto molitva pozajmljuje silu od drugih dobrodetelji [dobrih dela, vrlina] i celokupnog učenja Hristovog, monasi se naročito staraju oko ispunjavanja jevanđelskih zapovesti, pridodajući ispunjavanju opštih zapovesti (koje su obaveze za sve hrišćane) ispunjavanje još dva saveta Hristova: saveta o nesticanju i saveta o bezbračnosti. Monasi teže ka tome da svojim životom na zemlji postanu nalik (podobni) Bogočoveku: iz tog razloga se sveti monasi nazivaju „prepodobnima“.
Laik: Odakle su monasi dobili svoj naziv?
Monah: Reči monah, m(o)nastir, monaštvo potiču od grčke re či „monos“ – jedan. Monah, znači – onaj ko živi sam ili u samoći; manastir je – usamljeno, odvojeno obitavalište; monaštvo je – usamljenički život. Taj se život razlikuje od običnog, svima zajedničkog, on je drugačiji (rus. „inoj“), zato je na ruskom za njega nastao naziv „inočki“ život. Monah se na ruskom naziva i – „inok“.
Reči opštežiće, skit, bezmolvije, otšelništvo, zatvorništvo, pustinjaštvo označavaju različite vrste monaškog života. Monaškim opštežićem naziva se zajednički život većeg ili manjeg broja monaha, koji imaju zajedničko Bogosluženje, zajedničku trpezu i odeću, i nalaze se pod upravom jednog nastojatelja. Bezmolvijem se naziva saživot dvojice ili trojice monaha u odvojenoj keliji, koji žive savetujući se međusobno ili po savetu starijeg, ima ju zajedničku trpezu i odeću, i pet dana Bogosluženja obavljaju u svojoj keliji, a u subotu i nedelju dolaze na zajedničku službu u crkvu. Otšelništvom se naziva život monaha u samoći. Kada otšelnik bez izlaženja živi u keliji koja se nalazi u manastiru, onda se naziva zatvornikom, a njegov život – zatvorništvom; kada pak živi u pustinji bez ljudi, onda se naziva pustinjakom, a njegov život – pustinjačkim životom.
Laik: Kada se pojavilo monaštvo?
Monah: U apostolsko doba, kako tvrdi prepodobni Kasijan. Prepodobni Kasijan, pisac i monah iz četvrtog veka, koji je video monaške obitelji Egipta, gde je u to doba monaštvo naročito procvetalo, i proveo značajno vreme među inocima egipatskog Skita, da bi predao potomstvu ustave i učenje egipatskih monaha, kaže da su u prvo vreme hrišćanstva naziv monasi u Egiptu dobili učenici svetog apostola jevanđeliste Marka, prvog episkopa Aleksandrije. Oni su se udaljavali u najpustija mesta izvan grada, gde su živeli najuzvišenijim životom, koji im je predao Jevanđelist…
Laik: Koji je bio razlog za preseljenje monaštva u mesta udaljena od gradova i sela?
Monah: Do preseljenja je došlo upravo u ono vreme kada je prestao podvig mučeništva i kada su hrišćansku veru počeli da primaju ne samo izabrani – po naročitom prizvanju i sa spremnošću za najveće nevolje i smrt – nego svi uopšte, kao vladajuću veru, koju štiti i širi državna vlast. Hrišćanstvo je postalo sveopšta vera i nije sačuvalo pređašnje samoodricanje. Hrišćani u gradovima i selima počeli su da se prepuštaju svakojakim svetskim brigama, dopuštajući sebi raskoš, telesne naslade, učešće u narodnim veseljima i druga ugađanja, koja su prvim ispovednicima vere bila strana kao duhovno odricanje od Hrista. Pustinja je pružala prirodno utočište i pristanište, bez uznemiravanja sablaznima, za sve one hrišćane koji su želeli da u sebi sačuvaju i razviju hrišćanstvo u svoj njegovoj sili. „Pustinja je – kaže sveti Isak Sirijski – korisna i slabima i jakima: prvima se kroz udaljavanje od materijalnog ne dopušta da se raspaljuju i umnožavaju strasti, a jaki, kada se nađu izvan materijalnog, stižu do borbe sa lukavim duhovima“.
Sveti Vasilije Veliki i Dimitrije Rostovski ovako predstavljaju razlog za odlazak svetog Gordija u pustinju: Gordije uteče od molitava gradskih, buke trgova, hvalisavosti plemstva, uteče od onih koji na sudovima kleveću, prodaju, kupuju, moljakaju, lažu, psuju, uteče od igara, i glume, i smeha koji biva u gradovima, imajući sam čist sluh, čiste oči, i pre svega očišćeno srce, koje može da gleda Boga, i udostoji se Božanskih otkrivenja, i nauči se velikim tajnama, ne od čoveka, ni od ljudi, nego zadobivši velikog učitelja istine Duha“.
Sa preseljenjem u pustinje, kod monaštva se pojavila naročita odeća, u cilju njegovog konačnog odvajanja od svetovnjaka. Za vreme gonjenja i klir i monasi upotrebljavali su najobičniju odeću, pošto ih je ona u značajnoj meri skrivala od gonitelja. 1. 456-460
• Istinsko monaštvo je nevidljivo mučeništvo; život monaha jeste lanac neprekidnih borbi i stradanja: pobedniku se daje život večni – obručenje Duha Svetoga. Onome monahu koga Bog hoće da obogati duhovnim razumom i darovima, dopuštaju se silne borbe. Koji pobedi naslediće sve ovo veli Sveto Pismo i biću mu Bog, i on će mi biti Sin (Otk. 21,7). Dakle, da ne klonemo! 5. 343
• Glavno delanje monaha je molitva, kao ono koje čoveka sjedinju je sa Bogom. Sva ostala delanja služe ili kao priprema, ili kao pomoćna sredstva za molitvu, ili se pak daju onima koji zbog prirodne slabosti ili nedostatka umnih sposobnosti ne mogu u potpunosti da se posvete molitvi. 2. 148
 
Stanje monaštva
 
• Razgovor između laika i monaha:
 
Monah: Monaški život je oslabio, kao i hrišćanski život uopšte… monaški život je oslabio zato što se nalazi u neraskidivoj vezi sa hrišćanskim svetom, koji, odvajajući za monaštvo slabe hrišćane, ne može da od manastira zahteva jake monahe, poput onih iz starine, kada je i hrišćanstvo koje je živelo posred sveta, imalo preizobilje dobrodetelji i duhovne snage. Ali manastiri, kao ustanove Duha Svetoga, još uvek zracima svetlosti obasjavaju hrišćanstvo; još tamo ima hrane za blagočestive; još se tamo čuvaju jevanđelske zapovesti; još je tamo i dogmatski i moralno strogo Pravo slavlje; još se tamo, mada retko, krajnje retko, nailazi na žive tablice Duha Svetoga Zanimljivo je da su svi duhovni cvetovi i plodovi ponikli u onim dušama koje su, daleko od poznanstava izvan i unutar manastira, obrađivale sebe čitanjem Svetog Pisma i Svetih Otaca, uz veru i molitvu, nadahnutu smirenim, ali silnim pokajanjem. Gde nije bilo takvog obrađivanja, tamo je besplodnost. 1. 562
• Danas je teško naći dobro uređen manastir! U mnogim obiteljima dižu se različita zdanja velikih razmera, koja stvaraju utisak nekakvog procvata manastira. Ali to je obmana za površni pogled. Samo monaštvo brzo se uništava. Duhovni podvig je gotovo svuda odbačen, izgubio se i sam pojam o njemu. 6. 62-63
• Treba razumevati duh vremena i ne zanositi se shvatanjima i uticajima starine, koje je danas nemoguće ostvariti. Važno je – hrišćanstvo, a ne monaštvo; monaštvo je važno u onoj meri u kojoj vodi ka savršenom hrišćanstvu. 6. 732
 
Monaški zaveti
 
• Razgovor između laika i monaha:
 
Laik: Objasnite, oče moj, kakav značaj imaju bezbračni život i nesticanje u monaškom podvigu? To nije jasno onima koji žive u svetu i trude se na opštu korist, dajući obilno milostinju i čineći dobra dela, na koja se ukazuje i koja su pohvaljena u Jevanđelju. U nedostatku objašnjenja, monaški život deluje isprazno, lišen i delanja i koristi.
Monah: Njihov značaj je neobično važan. Potrudiću se, koliko mogu, da vam ga učinim razumljivijim.
Onaj ko je razdao imanje siromasima zato da bi se našao u potpunoj pokornosti Spasitelju i da bi Ga u potpunosti sledio, ko je sam sebe učinio siromahom, da bi se podvrgao oskudici koja prati siromaštvo i pruža obilno smirenje – uništava time svu svoju nadu na svet i usredsređuje je na Boga. Njegovo srce seli se sa zemlje na nebo (Mt. 6,21) i on počinje da hodi po površini mora života održavan verom. Njegova briga položena je na Gospoda, Koji je zapovedio Svojim najbližim učenicima da razdaju imovinu (Lk 12,33) i odlože brige oko zadovoljavanja svojih telesnih potreba, obećavši da će se onima koji ištu najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, sve to što je potrebno dodati, promislom Oca Nebeskog (Mt. 6,24 33). Služiteljima Božijim dopuštaju se različite nevolje prilikom kojih promisao Božiji o njima kao da se skriva i uticaj sveta postaje naročito snažan, ali to je neophodno radi njihovog obučavanja živoj veri u Boga, koja od iskustva neprestano raste i jača. Opiti razobličuju bezverje koje živi u paloj prirodi; oni razobličuju odstupanje i odricanje od Boga koje živi u paloj prirodi, jer se srce, čim pažnja prema njemu i najmanje popusti, sa žalosnom zaslepljenošću ustremljuje ka uzdanju u sebe, u svet, u materiju i odstupa od nade na Boga (Mt. 14,22-33). Čini se da iz ovog kratkog objašnjenja postaje očigledno da ostavljanje sticanja uzvodi podvižnika Hristovog u najuzvišenije duhovno stanje, koje ga odvaja od njegove braće što žive posred sveta i koje oni ne mogu opitno da shvate. Ipak, to uzvišeno stanje jeste istovremeno stanje neprestanog stradanja za telo i za celokupnu palu prirodu: Gospod ga je na zvao krstom.
Dejstvu nesticanja u duhovnom pogledu slično je dejstvo bezbračnog života. Težnja da se pobedi osobina prirode, mada pale, uzvodi ka takvom podvigu koji ne može ni da zamisli onaj ko ga nije ispitao. Ovim podvigom, kojim se savršava odricanje od prirode, dopunjuje se raspeće i krst koji pruža nesticanje, jer ono predstavlja samo odricanje od imovine. Ovaj podvig nizvodi u dubinu smirenja, donosi živu veru i uzvodi u blagodatno stanje. Tokom ovog podviga, kao što se vidi iz žitija Antonija Velikog, Jovana Mnogostradalnog i drugih, u pomoć paloj prirodi dolaze pali duhovi, koji se trude da čoveka zadrže u oblasti pada. Shodno teškoćama u borbi, pobeda donosi i mnoge plodove: nju donosi i za njom sledi obnova prirode, počev od duhovnog osećaja, kako ga nazivaju Sveti Oci, koji se pojavljuje u srcu. Priroda i dalje ostaje ljudska, ali osećaj (svetski – ukus) se menja: kao što masna hartija ne upija vodu, ne zato što se priroda hartije izmenila, nego zato što je njena sposobnost upijanja već zasićena drugom materijom, koja nije fizički srodna sa vodom.
Laik: Danas mnogi tvrde da je bezbračan život neprirodan čoveku, nemoguć za njega, i da zaključavanje zakonitih vrata samopod stiče prirodu da traži nezakonita.
Monah: Svakom je čoveku svojstveno da sudi na osnovu sopstvenog iskustva. Nepoznato i neispitano čini se nemogućim, a poznato i ispitano deluje kao da pripada svima. Sveti Oci koji su o tom predmetu pisali, saglasni su da je bezbračni život neprirodan paloj prirodi, a da je bio prirodan čoveku pre pada (Post. 2,25), i da je nakon obnove prirode sposobnost za devstvenost i bezbračni život vraćena prirodi, te da se devstvenost i bezbračni život poštuju više od braka, mada je hrišćanstvo podiglo i supružanski život na viši stepen od onoga na kome je bio pre hrišćanstva (Ef. 5,32). Bogočovek je vodio devstvenički život; presveta Majka Njegova bila je i ostala Djeva; sveti apostoli Jovan Bogoslov, Pavle, Varnava i, bez sumnje, mnogi drugi bili su devstvenici. Sa pojavom hrišćanstva pojavilo se mnoštvo devstvenika i devstvenica. Ovaj podvig bio je krajnje redak pre no što je Iskupitelj obnovio ljudsku prirodu. Posredstvom Iskupitelja, dobra volja Božija izlila se na ljude, kako su opravdano pevali Anđeli (Lk. 2,14) i obasjala ih najrazličitijim darovima blagodati.
Obilje blagodati kod hrišćana živopisno se izobražava kroz pouke koje, prema crkvenom ustavu, sveštenik treba da pročita novobračnima po okončanju čina venčanja: „Velika njiva Crkve velikog Gospodara Boga obrađuje se na tri načina i ukrašava trojakom žetvom i plodovima. Prvi deo te njive obrađuju oni koji su zavoleli devstvenost i čuvaju je neoštećenu do kraja života; ona u žitnicu Gospodnju donosi stostruki plod dobrodetelji. Drugi deo njive obrađuje se udovičkim uzdržanjem i donosi šezdesetostruki plod. Treći deo njive obrađuje se zajedničkim životom onih koji su sjedinjeni brakom, i ako su vodili blagočestiv život, u strahu Božijem, njiva donosi tridesetostruki plod. Na istoj njivi nalaze se različiti delovi sa različitim plodovima, no svi su oni blaženi i dostojni hvale, shodno svome naznačenju“. Bogomudri Amvrosije ovako veli: „Devstvenost propovedamo tako da ni udovice ne odbacujemo; udovice tako poštujemo, da i supružanstvo sačuvamo u svojoj časti“.
Laik: Kako hrišćanin može da zna da li jeste ili nije sposoban za bezbračni život? Po mome mišljenju, ovo pitanje mora da uznemirava svakoga ko namerava da stupi u monaštvo.
Monah: Sposoban je onaj ko hoće. Kao što je u neporočnom stanju čoveku bilo prepušteno na volju da u tome stanju ostane ili da iz njega izađe, tako je i po obnavljanju prirode čoveku na volju dato da obnovljenu prirodu prihvati i da se u svemu razvija u njoj ili da je iskoristi samo u određenoj meri koja je neophodna za spasenje, ili pak da i dalje prebiva u stanju pada i razvija u sebi palu prirodu.
Obnova prirode je dar Iskupitelja. Iz tog razloga svaka jevanđelska dobrodetelj bira se dobrovoljno, ali je Hristos daje kao dar onome ko ima tu dobru volju. Volja se dokazuje primoravanjem sebe na dobrodetelj [vrlinu], a dobrodetelj se izmoljava od Boga usrdnom i strpljivom molitvom.
Poput ostalih jevanđelskih dobrodetelji, i bezbračni život bira se dobrovoljno. Iskrenost volje dokazuje se borbom sa stremljenjima pale prirode i obuzdavanjem tela kroz podvige. Dar čistote se od Boga izmoljava svešću o nesposobnosti pale prirode za čistotu i najtoplijom molitvom umilenja. Dar koji menja i obnavlja prirodu šalje se osenjivanjem Božanskom blagodaću. Blaženi Teofilakt Ohridski, koji tako objašnjava sposobnost čoveka za bezbračni život (Mt. 19,12), objašnjenje zaključuje sledećim rečima Gospodnjim: Svaki koji moli dobiće, i koji traži naći će.
Pogledajte ona žitija svetih u kojima je opisan njihov podvig protiv pale prirode: videćete da su svi sveti iz uobičajenog stanja, u kome je čovek nesposoban za bezbračni život, prešli u stanje kome je svojstvena bezbračnost tek posle teške borbe protiv želja i sklonosti pale prirode; videćete da je njihovo najvažnije oružje bila molitva i plač; videćete da su se od neophodnosti braka udaljili ne samo devstvenici, nego i udovci od njegovog ponavljanja, pa su čak i najrazvratniji ljudi, ispunjeni strastima, uprljani prestupima, sputani i okovani grehovnim navikama kao lancima, potekli i uzleteli ka nepropadljivoj čistoti i svetosti. 1. 469-474 (v. MOLITVA ISUSOVA – Monaški zavet)
 
MRŽNJA
 
• Opravdano je pisao prepodobni Isidor Pelusiot svetom Kirilu, Patrijarhu Aleksandrijskom: „Predubeđenje ne vidi jasno, a mržnja je potpuno slepa“. 1. 474-475 (v. LJUBAV PREMA NEPRI JATELJIMA, OSUđIVANJE, BLIŽNJI)
 
MUDROST
 
• „Bez Hrista nema pravde, nema osvećenja, nema izbavljenja, i svaka mudrost ludost je bez Hrista. Svaki mudrac bez Hrista bezumnik je, svaki pravednik – grešnik, svaki čisti – nečist… Šta je naše sopstveno: nemoć, propadanje, tama, zloba, gresi“ (sveti Tihon Voronješki). 1. 557
• He može se zadobiti razum Božiji dok se prebiva u telesnom mudrovanju. Jer je telesno mudrovanje smrt rekao je apostol a duhovno mudrovanje život i mir. Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim. 8,6-7). Način razmišljanja ponikao iz stanja u koje su ljudi dovedeni padom, usmerava njihovo delovanje ka zemlji, kao da će večno biti na njoj, uzdiže sve propadljivo i prolazno, a uništava Boga i sve što se tiče Bogougađanja, oduzimajući ljudima spasenje. 1. 88
• Zaista, zaista vam kažem: danas, kada dela više uopšte nema i duhovna mudrost je krajnje retka danas đavo toliko mrzi tu mudrost, da bi hteo da je istrebi sa lica zemlje, kako bi nam Jevanđelje ostalo samo na osudu, a ne za pouku; jer nama će biti suđeno prema Jevanđelju, kako nam je najavio Gospod Isus Hristos (Jn. 12,40). Đavo je spreman da nam desetostruko doda zdravog razuma i da hiljadu puta umnoži naša praktična znanja, samo da nam ukrade krsno znanje, pomoću koga možemo da stanemo sa desne strane Bogu. Onaj ko sebi pripisuje znanje i zdrav razum postaje nalik đavolu koji je sebe hteo da proglasi za izvor svetlosti. On i jeste izvor umišljene svetlosti telesnog mudrovanja, koje se ne pokorava razumu Božijem, nosi na sebi pečat gordosti i krije u sebi uzrok svakog pada. 6. 224-225 (v. PREMUDROST, UČENOST SVETSKA, UČENOST TEORETSKA I OPITNA, MISAO, RASUđIVANJE, NAUKE, JERETIČKA DELA)
 
MUČENIŠTVO
 
• Sveštenomučenik Sadok je rekao: „Ko je duhovan, taj sa radošću, željom i velikom ljubavlju očekuje mučeničku smrt, i ne boji se jer je spreman; telesnom čoveku čas smrti je strašan“. 5 368 (v. PODVIG, JERES, ZAPOVESTI)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *